Hvala lepo gospođo predsedavajuća.
Iako uvek težim tome da napravimo što je moguće kvalitetniju i konstruktivniju raspravu, uvek moram da se uključim kada se izreknu određene neistine. Uveren sam da to nije izrečeno namerno i da je više produkt ne znanja ili nepažnje. Odakle krenuti? Od početka.
Ministarstvo i ja kao neko ko je na čelu Ministarstva pravde i državne uprave optuženi smo da nismo radili ništa, da smo bili neodgovorni, neozbiljni, da to sve govori o nama samima, pa nam je prvo spočitano da nismo doneli podzakonska akta koja su neophodna za primenu ovog zakona. Malo se bolje informišite i videćete da sva ona podzakonska akta koja su bila u nadležnosti ministarstva su doneta. Sledeći put kad izlazite tako sa nečim, a već smo govorili na odboru o tome, ja vas molim ako niste sigurni onda proverite, obratite se ministarstvu. Ko god se od kolega poslanika obratio bilo iz koje stranke da dolazi, bilo da je iz opozicije ili vlasti dobio je informaciju koju je tražio pa je mogao da vidi da su podzakonska akta koja su za čije donošenje, odnosno za čije predlaganje je bilo i donošenje nadležno ministarstvo su doneta.
Drugo, rekli ste što makar nismo formirali komoru? Molim vas, sedite pročitajte zakon pa ćete videti kada može da se formira komora. Dakle, sednete pročitate od prvog do poslednjeg člana zakon, sistemski tumačite njegove odredbe i vidite kad nešto može da se uradi, a ne da izađete pred građane i ubeđujete ih u nešto što nikako ne stoji. U zakonu se jasno kaže da notarska komora može da se formira samo onda kada je imenovano prvih 100 notara na osnovu sprovedenog konkursa. Imate jasno propisane rokove u kojima se konkurs može sprovesti nakon što bude ostvaren taj potreban broj diplomiranih pravnika koji su položili notarski, odnosno javnobeležnički ispit.
Koristim ovu priliku još jednom da kažem da se ovi ispiti, da se polaganju ovih ispita pristupa na dobrovoljnoj osnovi. To što je interesovanje slabo, da li postoji odgovornost ministarstva u tome u nekom obimu sigurno da postoji. U nekom obimu sigurno da postoji. Setite se tog maja 2012. godine i cele priče koja je pratila sprovođenje prvog ispitnog roka. Zašto u tom ispitnom roku posle sprovođenja ispita niste imali objavljene tačne ključeve testa koji su radili kandidati? Iz kog razloga? Poštujem svoju državu, ja sam neko ko će tvrditi iako se meni možda neko nije dopadao u prethodnom ministarstvu da je to ministarstvo, ministarstvo Republike Srbije, tu postoji jedan kontinuitet institucija, ali se nešto ne sećam da je tada javno neko kao što danas grlato napada ovaj zakon postavljao to pitanje. Neko jeste. Postavljao sam ga i ja tada i kada sam došao u poziciju da nešto menjam počeo sam da menjam.
Kažete da je ovaj zakon, ovaj predlog zakona ne bruka opozicije već bruka vlasti. Ne znam zašto bi ovaj predlog zakona bio bilo čija bruka? Bruka bi nastupila u onom trenutku kada bi i zakon počeo da se primenjuje, a da za to ne postoje uslovi.
Očekujete od ministarstva da službenici ministarstva uzmu oružje u ruke i teraju kandidate da polažu ispite? Da, taj ispit treba da bude strog. Kada sam rekao da su u zemljama gde postoji razvijena javna beležnička služba, da su to najkvalitetniji pravnici, verujte da kada iza njih stoji i te kako stroga materijalna odgovornost za svaku i najmanju grešku koju naprave pitanje je da li će se odvažiti neko ko je osrednji pravnik da se prijavi da obavlja ovu bitnu funkciju. Da li javno beležnička efikasna služba podiže pravnu sigurnost? Da podiže je. Da li sam vam pomenu slučaj koji se u Srbiji ponavlja iz godine u godinu? Prosečan građanin Srbije jednom do eventualno dva puta u proseku za vreme svog života kupuje svoju nekretninu, svoj stan ili kuću u kojoj želi da živi.
Sve češće nam se dešava, imamo primere iz prošlosti da jednu istu nekretninu kupi petoro ljudi. Kako je to moguće? Ugovorna strana se pojavi u sudu, ugovor se samo overi, ne proveravaju se preduslovi da li taj ugovor valja, ne proverava se u katastru da li se već neko uknjižio na tom stanu. Nemojte porediti u ovom delu javnog beležnika i advokata. Advokati su ljudi koji se bavi jednim izuzetno teškim i odgovornim poslom. Uveren sam da će kada se poboljšaju nadležnosti javnih beležnika dobar deo advokata kvalitetnih i jakih biti zainteresovan da počne da se bavi ovim pozivom. Na takav način će doprineti pravnoj sigurnosti svakog pojedinca i još mnogo više. Uvođenjem ove nadležnosti u prometu nekretnina javnim beležnicima se stvara preduslov da se tu uvede veći red. Gde se pokazalo da to moraju da budu vrhunski pravnici? Upravo u iskustvima iz zemalja u okruženju. Zašto je taj veliki broj ljudi završio iza rešetaka? Zato što su neodgovorno pristupili obavljanju tog posla.
Rekli ste da je to moja uvreda sudijama, advokatima, tužiocima, mislim da nije uvreda i prilično sam obrazložio zašto je to tako. Pričate o monopolizaciji, ispade da je Srbija jedina u pravu zato što je jedina zemlja u ovom delu Evrope koja nema javnobeležničku službu koja trenutno radi. Rekli ste da hoću lično da reformišem reformisano pravosuđe. Trudim se kao ova Vlada i ovo ministarstvo da spasim ono što se spasti može, jer je naše pravosuđe koje je decenijama propadalo od 2010. godine sunovratno počelo da se urušava.
Šta je cilj uvođenja javnobeležničke službe? Šta je cilj uvođenja izvršiteljske službe? Šta je cilj jačanja medijacije? Cilj je rasterećenje sudstva kome treba ostaviti da se bavi suđenjem.
Da li je teško ostvariti jedan ovakav novi projekat? Jeste veoma teško i on traži jedan široki konsenzus u društvu. Da li bi se ikada dešavala neke kriminalne privatizacije gde je neko većinske akcionare kao male akcionare prevario oduzevši im ogroman procenat akcija, da je postojala tada javnobeležnička služba i da je morala se overi odluka skupštine akcionara kod javnog beležnika? Kada javni beležnik stavi na nešto pečat i to dođe, u slučaju spora, pred sudiju, dokazna snaga takve isprave je mnogo vrednija, a takvu ispravu može da sačini samo vrhunski, kvalitetan pravnik.
Šta to znači za građane Srbije? Postavili ste to pitanje. Rekli ste da širom otvaramo vrata korupciji. Bojim se da nešto niste dobro razumeli. Korupcija već sada postoji i u tom domenu je i te kako jaka. Ako vi možete da kupite nekretninu koju je neko pre vas kupio pet puta i neko vas tako prevari, a sada otvaramo vrata nečemu što će sprečiti takvo ponašanje, onda verovatno niste do kraja ušli u ovu materiju.
O čemu govori ovaj zakon? Govori o tome da sa teškom mukom pokušavamo u kontinuitetu, ne samo ova Vlada. Pomenut je pokojni ministar Batić. On je čovek za čijeg mandata je urađena prva radna verzija Zakona o javnom beležništvu. Drugi pokušaj je bio u vreme bivšeg ministra Zorana Stojkovića. Znači, nije ovo nešto što u Srbiji traje od danas do juče. Nije ova Vlada, ni ovaj ministar koji sa vama želi nešto dobro da uradi, za šest meseci nešto izmislio i pokušava da primeni.
Javnobeležnička služba je služba koja u uređenim, demokratskim zemljama, u zemljama u kojima vladaju pravo i zakoni, a ne samovolja pojedinca, funkcioniše izuzetno dobro i doprinosi opšte-pravnoj sigurnosti. To je naš cilj da stvorimo i ovim izmenama Zakona o javnom beležništvu.
Pominjali ste neke od članova ispitnih komisija. Govorio sam na odboru o tome, iskoristiću priliku da kažem. Najprirodnije bi bilo da u tim ispitnim komisijama sedi jedan iskusan javni beležnik ili više njih koji će ispitivati kandidate. Nažalost, mi nemamo javne beležnike u poslednjih malo manje od 80 godina. Ali, kao jedan pionirski poduhvat, ovo mora da naiđe i na dodatno razumevanje.
Dakle, moja poruka građanima Srbije je – nemojte se bojati, ne otvaraju se vrata korupciji, ne nastupa kataklizma, neće se srušiti nebo na nas. Jednostavno, pokušavamo da uradimo nešto što je dobro. Pozivam sve one koji su zainteresovani da tome doprinesu, da putem amandmana doprinesu i kvalitetu ovih izmena zakona. Hvala.

Koliko sam čuo, vi ste postavili samo jedno pitanje, a ostalo su bile konstatacije. Vaše pitanje je bilo – da li je moguće da Srbija nema 100 pravnika podobnih za notarski poziv, da li je tako? Nisam nadležan i nisam ovlašćen da nečiju podobnost cenim. Ta reč je uglavnom prisutna u rečniku negde pre dvadesetak godina, kada se cenila neka moralno–politička podobnost ljudi, a naročito diplomiranih pravnika.
Da li ja mislim da Srbija ima minimum 100? Ima ona i više. Problem je u tome što najkvalitetniji pravnici u Srbiji nemaju motiv da se prijave za polaganje jednog ovakvog ispita, ako im pre polaganja prvog ispita u prvom ispitnom roku prospete priču da je ispit korumpiran, ako postoje sumnje u zakonitost njegovog sprovođenja, ako nemaju motiv zašto. Čisto da podsetim građane, za polaganje notarskog ispita, u tom prvom ispitnom roku, građani su morali, oni su koji su bili zainteresovani, da plate 60.000 dinara.
Nešto se ne sećam, a pratio sam rasprave kada je ovaj zakon usvajan, da ste imali ovako konstruktivne primedbe na sadržinu zakona. Ovde je sadržina ovog predloga zakona o izmenama Zakona o javnom beležništvu zaista jasna. Da li ima minimum 100 pravnika? Ima. Da li bi trebalo imenovati komoru kada stoti položi ispit? Mislim da ne bi trebalo. Mislim da treba da imamo više onih koji polože ispit, pa tek onda da pristupimo formiranju komore.
Kažete da su za šest meseci ova Vlada i ministarstvo demonstrirali nesposobnost. Opet kažem, može to da bude vaša lična ocena. Mi smo za ovih šest meseci sproveli dva i pripremili treći ispitni rok, a zakon je usvojen i stupio na snagu 17. maja 2011. godine, više od godinu dana do prvog ispitnog roka koji je sproveden 27. maja 2012. godine. Tadašnje Ministarstvo pravde nije uradilo ništa. Godinu dana nije sproveden ni jedan ispitni rok. Ovde su za nekoliko meseci sprovedena dva ispitana roka i pripremljen treći rok. Ako je to za vas ništa, u redu, poštujem i to. Verovatno biste vi bolje. Kada budete došli u poziciju to da radite, želim vam zaista mnogo sreće.
Kada sam rekao da ste nešto rekli iz neznanja, pa kako možete da kažete – što nismo formirali komoru, ako zakon lepo kaže kada se formira komora? Verovatno vam je promaklo da to pročitate u prelaznim i završnim odredbama zakona. Nije ništa uvredljivo, više je konstatacija. Uveren sam da ste vi dobro pročitali zakon pre nešto što ste ušli u polemiku o njemu.

        Ovde je potpuno bilo jasno iz vašeg izlaganja da vi govorite da sam ponavljao laži. U smislu odredbi Poslovnika o radu Narodne skupštine, tražim od predsedavajuće da ona utvrdi ko je koga uvredio i ko je o kome uvredljivo govorio.
Gospođo Popović, govorio sam sa punim uvažavanjem i tako i nastavljam da govorim. Nemam nameru da promenim taj ton svoga obraćanja, ali bih zamolio vas da imate ništa manje uvažavanja kada je to u pitanju.
Ovde sam došao da vodimo jednu dobru i konstruktivnu raspravu i sve vreme se držim i tog opredeljenja i teksta zakona o kome govorimo.
Dakle, ako ste slučajno izrekli nešto što mislite da nije tačno, ili ako ste napravili grešku, ništa nije teško grešku priznati. Ovde sam čuo, a uveren sam da su i druge kolege čule, da ste vi mene pitali – zašto nismo formirali komoru? Kažem vam zato što je to pravno nemoguće, u trenutku kada za to nisu ispunjeni uslovi, jer zakon vrlo jasno propisuje kada komora može da se osnuje.
Vi ste na početku vašeg izlaganja postavili dva pitanja – zašto nismo doneli podzakonska akta koja su potrebna za primenu zakona i zašto nismo formirali komoru? Odgovorio sam na oba pitanja, rekavši da svi oni akti za čije je donošenje bilo ili predlaganje nadležno ministarstvo su doneti, a da komoru ne možemo da formiramo dok za to nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi.

 Gospođo Popović, ne vidim zašto bih u nivou ozbiljnosti pravio bilo kakvu razliku između Vlade, Narodne skupštine i Ministarstva prave. Sva tri organa treba da budu organi vrhunske ozbiljnosti.
Takođe, ne vidim u čemu je problem ako sam u stanju da priznam svoju grešku, zašto ne možete da priznate vašu grešku. Postavili ste mi pitanje – zašto bar niste formirali komoru? Na to pitanje – zašto bar nismo osnovali, formirali komoru, odgovorio zašto.
Slobodno možete da kažete – nisam mislila tako, ili pogrešila sam. Možete pogledati i stenogram i da vidite zašto sam tako reagovao i zašto mislim da je trebalo tako da reagujem, jer ste pitali – zašto bar nismo formirali komoru, kad, eto, već nemamo dovoljno kandidata koji su položili ispit?
U tome je cela suština moje primedbe. Ne vidim šta bi tu bilo toliko sporno.

Hvala na konstruktivnom pristupu i iskoristiću ovu priliku da kažem nešto čemu bi eventualno bilo više mesta u raspravi u pojedinostima, nego u načelu, a tiče se onog amandmana koji ste pomenuli na član 6. Verovatno ste predvideli i u predviđanju ovoga što ću pomenuti napravili dvostruku grešku.
Prvo, član 6. Predloga zakona jasno kaže – u članu 182. reči "1. marta 2013. godine" zamenjuje se rečima "1. marta 2014. godine". Prva greška bi bila da ukoliko bi se usvojio vaš amandman onda bi se potpuno brisao ovaj predloženi tekst i došli bismo u situaciju da ostaje u tekstu zakona 1. mart 2013. godine, a da se samo menjaju reči "osmog dana" u reči "narednog dana".
Odredbe koje se navedene u članu 182. a to su, član glasi – ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku RS", važeći tekst, a primenjuje se od 1. marta 2013. godine izuzev odredaba članova 15. i 16. članova 25. do 30. i člana 143. do 148. koji se primenjuju od osmog dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Te odredbe se već primenjuju od 2011. godine.
Dakle, još od 2011. godine se primenjuju te odredbe i to su upravo one odredbe zakona koje regulišu polaganje ispita i čitavo ovo delovanje Ministarstva koje treba da obezbedi uslove za stupanje na snagu ovoga zakona, odnosno primenu ovog zakona u celini. Dakle, ove odredbe su već u primeni u poslednjih godinu i po dana, više od godinu i po dana, od kraja maja meseca 2011. godine. Zbog toga je on pravno nemoguć, jer prvo potire ovaj predloženi član 6. Zakona o izmenama i dopunama o Javnom beležništvu, a sa druge strane ovo što sam rekao, reč je o odredbama koje su već u primeni.

Poštujem stav koji branite, samo jedna bitna ispravka.
Član 7. se tiče ovog predloga zakona o izmenama Zakona o javnom beležništvu. Dakle, ovih šest prethodnih članova stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Usvajanjem ovoga zakona o izmenama Zakona o javnom beležništvu, on postaje sastavni deo postojećeg Zakona o javnom beležništvu. To je upravo suština cele ove naše priče, a ne vidim onda da bi uopšte bilo potrebno intervenisati na način koji ste vi predložili vašim amandmanom, jer je potpuno suvišna stvar.
Dakle, te odredbe zakona se već primenjuju, primenjuju se duže od godinu i po dana, a ovde u članu 7. koji se ni ne poziva na član 182, već govori isključivo o ovim izmenama Zakona o javnom beležništvu, kaže se da će on stupiti dan, po danu objavljivanja na snagu.

Zahvaljujem uvažena predsedavajuća. Moram da reagujem na određene konstatacije koje su iznete.
Kada sam naveo da je glavni razlog što se odlaže početak primene zakona nedovoljan broj kandidata koji su položili javno beležnički ispit i kada je pomenuto da je avgusta 2012. godine govoreno o tome da ne postoji odgovarajuća podzakonska regulativa, tj. da nisu doneti podzakonski akti koji su potrebni za primenu ovog zakona, naravno da sam mislio kao što i ovog puta stoji pri obrazloženju, a u okviru razloga za donošenje zakona vrlo jasno se kaže imajući u vidu da 1. marta 2013. godine nije moguće obezbediti uslove za primenu zakona, jer je nedovoljan broj lica položio javnobeležnički ispit, a što je uslov za raspisivanje konkursa i imenovanje javnih beležnika, kao i za osnivanje javnobeležničke komore koja treba da donese neophodne podzakonske akte.
Dakle, javnobeležničke komore koja treba da donese neophodne podzakonske akte i upravo je o tim podzakonskim aktima i bilo reči. Ne onima koje treba da donese ministarstvo već o onima koje treba da donese komora. Od početka se osvrćem na to.
Drugo, rečeno je da je predsednik Ustavnog suda gospodin Slijepčević bio predsednik ispitne komisije što nije tačno. On je bio jedan od članova ispitne komisije a predsednik komisije je i tada bio kao što je i danas vanredni profesor Pravnog fakulteta prof. dr Dragor Hiber.
Rečeno je da je demonstrirana nesposobnost ministarstva da na odgovarajući način organizuje polaganje ispita. Ni sa tim se ne bih složio tim pre što je Ministarstvu pravde u prethodnoj Vladi bilo potrebno godinu dana da organizuje samo jedan ispitni rok što smo mi uspeli u dvostruko kraćem periodu da organizujemo tri ispitna roka. Treći treba da se odvija a dva su u potpunosti sprovedena. Prema tome da li je demonstrirana naša nesposobnost ako imate sa jedne strane ministarstvo koje za godinu dana nije moglo da organizuje, tek je posle godinu dana organizovalo jedan ispitni rok, a zatim imate Vladu koja je započela svoj mandat krajem jula, početkom avgusta i u 2012. godini od avgusta do decembra organizovala dva ispitna roka, ne znam u čemu se ogleda ta nesposobnost.
Kao što sam rekao u obrazlaganju reći ću i sada. Pretpostavljam gospodine Veselinoviću da ste slučajno napravili grešku kada ste rekli da mi godinu i po dana onemogućava primenu ovog zakona.
(Janko Veselinović, sa mesta: Sa današnjim zakonom.)
Da onemogućujemo sa današnjim zakonom primenu? Primena je nemoguća iz objektivnih razloga, hteo to neko da prizna ili ne. To su razlozi za koje možemo da kažemo da nije niko uticao od nas ovde pojedinačno ili smo svi uticali, neko manje nego više.
Niko ne sprečava primenu zakona. Trudimo se što je moguće više da stvorimo uslove za njegovu primenu jer mislimo da je ovo nešto što je dobro za građane Srbije. Zakon je donela prethodna parlamentarna većina i mislimo da je taj zakon bio neophodan. Da li mislimo da je to savršen zakon? Teško. Savršenstvo ne postoji, ali uz neke bitne suštinske izmene kao što ih ima i u današnjem Predlogu zakona, mislim da će ovaj zakon moći samo da se poboljša a da se ljudi koji su eventualno zainteresovani za ovu struku motivišu da polažu ove ispite i da pomognu državi da primeni jedan novi sistem koji će doprineti stvaranju boljeg i efikasnijeg pravosuđa. Hvala.

Hvala.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što je današnja rasprava bila zaista konstruktivnija i bolja nego što su bile prethodne rasprave. Bio bih zadovoljan i srećan i kao građanin Srbije i kao član Vlade Republike Srbije da svaka naredna rasprava bude takva.
Dužan sam da se osvrnem na nekoliko poslednjih izrečenih ovde konstatacija sa kojima se ne bih složio, a, naravno, imaćemo i raspravu o Zakonu u pojedinostima, pa ću i tada iskoristiti priliku da na to reagujem.
Izneto je, recimo, da ovaj zakon apsolutno ništa ne menja, što nije tačno. Onaj ko misli da ovaj zakon može da se sprovodi bez njegovih izmena koje su ovde danas predložene, voleo bih da mi otkrije koji je to način da se taj zakon bez izmena primeni. Budimo korektni, to je nemoguće.
Kaže se da Ministarstvo pravde i državne uprave traži druge priče i druge puteve političkog razvoja. Znate, onaj koji kritikuje trebalo bi da se seti da je politička struja koju predstavlja bila u prilici da na primeni tog zakona da i svoj doprinos, a ja još uvek nisam dobio odgovor zašto od maja 2011. godine, kada je Zakon usvojen u Narodnoj skupštini, pa do maja 2012. godine, nije održan ni jedan jedini ispitni rok. Dakle, punih godinu dana nije održan ni jedan jedini ispit.
Prebacivati odgovornost na ovo Ministarstvo pravde i državne uprave da je ono odgovorno što taj zakon ne može da se primenjuje od 1. marta 2013. godine, kao što nije mogao da se primenjuje ni od 1. septembra 2012. godine, zaista ne stoji.
Bilo je više reči o članovima ispitne komisije, o tome da li je potrebno da imamo jednu ili više ispitnih komisija. Već sam to obrazložio i zaista bi bilo suvišno da govorim o tome da se često dešavalo da održavanje ispitnog roka zavisi od pojedinca koji fizički nije u prilici da prisustvuje ispitu. Da li su to zdravstveni razlozi, da li su to razlozi odsustva iz zemlje, zaista o tome ne bih govorio. Međutim, ono što sam dužan da pred građanima Srbije iskoristim priliku i da pomenem jeste da veoma upada u oči to kolike su do promene od strane ovog ministarstva, kolike su to bile naknade za ispitivače u ispitnim komisijama, koje su zaista za srpske prilike bile nešto što se najblaže može nazvati nepristojnim. Dakle, član ispitne komisije je u trenutku kada sam preuzeo funkciju ministra pravde i državne uprave primao negde oko 180 hiljada dinara. Pravo na polaganje se sticalo uplatom iznosa od 60 hiljada dinara. Već je bio sproveden jedan ispitni rok i zaista je bilo prema onima koji su učestvovali u tom ispitnom roku ne fer da se drastično smanjuju iznosi te participacije, koja je onda smanjena na 50 hiljada dinara, ali su zato i više nego četvorostruku smanjene naknade ispitivačima. Čisto da se zna da je nešto urađeno, ukoliko se kaže da ništa nije urađeno.
Takođe, kao što sam rekao, u roku koji je manji od šest meseci. Dakle, u pet meseci su sprovedena dva ispitna roka, a pre toga smo imali situaciju da je za godinu dana jedva sproveden jedan ispitni rok. Naravno, spreman je i treći ispitni rok, ali je problem u onome što sam rekao. Imamo jednog ili dva člana koji nisu u situaciji da prisustvuju ispitima, odnosno ispitni rok ne može da se održi. Šta se onda dešava? To je jedan od razlog što moramo da imamo minimum dve, dakle, više od jedne ispitne komisije.
Izneseno je nešto na šta moram u ime ministarstva i u ime Vlade da se osvrnem. Dakle, skrenuta je pažnja na to da ministarstvo nema listu prioriteta. Mogao bih zaista i da poverujem da je neko uveren u to što je rekao, da se ne radi o osobama koje su izuzetno politički obrazovane i vrlo dobro informisane. Oni koji su vrlo dobro informisani znaju da je Ministarstvo pravde i državne uprave počev od kraja septembra meseca 2012. godine, organizovalo kroz nekoliko radnih grupa zakonopisni rad, dakle, rad na pisanju nacrta za izmene i dopune određenih bitnih pravosudnih organizacionih zakona, nekih procesnih zakona i bitnih sistemskih zakona i da je nekoliko puta u javnosti najavljeno da će se u martu mesecu, pred poslanicima u Narodnoj skupštini naći predlozi izmena i dopuna tih zakona. Mislim da sam i sam nekoliko puta u javnosti, istupao, rekavši da će početkom marta meseca Venecijanska komisija dati svoje mišljenje o ovim bitnim izmenama i dopunama, a da ćemo se nakon dobijanja toga mišljenja, naći u Narodnoj skupštini sa tim zakonima.
Prema tome, onaj ko je pozdravio moje prisustvo u Narodnoj skupštini, hvala mu na tome, ali u martu mesecu i te kako može da se nada mom još većem prisustvu ovde. Drago mi je što sam danas bio u prilici da prisustvujem i radu dva skupštinska odbora i to Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Koliko mi je poznato, u mandatu od prethodne četiri godine moja uvažena prethodnica se samo jednom našla na sednici tih odbora, a moje lično opredeljenje i mišljenje da ministar svaki, bi trebalo što je moguće više i pored velikih obaveza koje svako od nas ima, da se nalazi u Narodnoj skupštini, razgovara sa narodnim poslanicima i tu mogu slobodno da kažem, da oni poslanici većinom i jedne od najjačih opozicionih stranaka, su na sednici odbora dali svoj konstruktivan pristup ovoj diskusiji, i oni su uglavnom dobro, konstruktivno nastupali, govorili i na samoj sednici u plenumu.
Razumem nestrpljivost. Nestrpljivost je na prvom mestu odlika građana Srbije u ovom trenutku. Građani Srbije su najveće žrtve negativnih posledica započete reforme pravosuđa. Neko je izneo kao kritiku, šta da radi građanin u Kuršumliji, ako tu ne bude javnog beležnika? Pa šta sada da radi građanin u Kuršumliji, jer u Kuršumliji nema suda? I Kuršumlija je jedna skoro stotinu varoši u Srbiji u kojoj nema suda. To je nešto što je zabrinjavajuće, što sa mukom prati svakodnevni život i privređivanje građana u tih skoro stotinu varoši u kojima suda nema.
Šta da radimo po pitanju sudija linearno vraćenih na posao? Mogu da iznesem svoje lično mišljenje, mogu da iznesem i mišljenje nekoga ko je funkcioner na mestu ministra pravde i državne uprave, ali za nekoga ko je dobar pravnik dovoljno je da sedne i da pročita Ustav i da shvati da je to pitanje u nadležnosti Visokog saveta sudstva. Možda su ljudi navikli da to bude u isključivoj nadležnosti ministra pravde, iz nekog prethodnog perioda, ali uveren sam da će odgovor na takvo pitanje biti u prilici da da Visoki savet sudstva.
Ne znam šta ste hteli da kažete time da nema onoga ko nije zgrožen našim postupanjem prema Vrhovnom kasacionom sudu. Ne znam šta je htelo time da se kaže. U svakom slučaju možete razgovarati sa onima koje sam malopre pomenuo to su članovi VSS, u kom tonu i na koji način se održavaju sednice, kako savet radi.
Moje mišljenje je i koristim ovu priliku da ga iznesem da u jednom dužem prethodnom periodu Savet nije radio onako kako se to očekivalo i onako kako je to bilo zadovoljavajuće, ali na nama svima je da damo svoj maksimum da to bude što bolje.
Još jednom, predložene izmene Zakona o javnom beležništvu su nešto što neće samo po sebi, već uz mnogo veću aktivnost i Vlade i ministarstva i mnogih drugih činilaca, uključujući tu sve one koji čine pravosuđe, i sudova i advokature, uz mnogo veću aktivnost, ove izmene i dopune mogu doprineti da ovaj pionirski poduhvat u Srbiji posle toliko vremena počne da živi. Svako ko želi dobro građanima Srbije uveren sam da će se potruditi i sa svoje strane da da tome doprinos.
Zašto se toliko malo ljudi prijavljivalo na ispite? Naveo sam dva razloga. Jedan od razloga stoji i treba da stoji i u budućnosti, a to je da je ispit težak. Ispit treba da bude složen i težak zato što je notarski poziv veoma složen, odgovoran i težak. Navodio sam primere iz okruženja, iz uporednog prava, svi govore u prilog tome. Došli smo u situaciju i nadam se da će tih situacija biti još više u budućnosti, da ne moramo da činimo greške da bi se učili na svojim greškama. Dovoljno je da kada smo u nečemu poslednji u Evropi i ako poslednji uvodimo neki sistem da pogledamo šta su bile greške u drugim zemljama kada se uvodio sistem javnog beležništva, da naučimo na njihovim greškama nešto i mi ih ne ponovimo.
Rečeno je da se ovim ugrožava sloboda preduzetništva. Dozvolite ali javni beležnici nisu preduzetnici. To su lica kojima je povereno jedno izuzetno odgovorno i bitno javno ovlašćenje. Kao takvi ne mogu se podvoditi kao preduzetnici.
Šta je naš zadatak u predstojećem periodu? Jeste da motivišemo najkvalitetnije pravnike da se prijavljuju za polaganje ovog ispita. Da li je trebalo da idemo na varijantu da smanjimo broj ljudi koji je potreban da bi se formirala javno beležnička komora? Mislim da nije. Čak mislim da nije dovoljno da i sutra dobijemo sto diplomiranih pravnika koji su položili javno beležnički ispit. Nije dovoljno da svih tih sto koji polažu po automatizmu i imenujemo za javne beležnike.
Još jednom hvala na kvalitetnijoj raspravi. Uveren sam da će svaka buduća biti još kvalitetnija. Građani će sami proceniti u onom trenutku kada javno beležnička služba u Srbiji profunkcioniše, kada počne da raste nivo pravne sigurnosti koji u Srbiji hronično nedostaje godinama, decenijama, u poslednjem trenutku u prethodne tri godine naglo, drastično povećan. Kada budemo došli u situaciju da počnemo da primenjujemo ovaj sistem, da povećavamo nivo pravne sigurnosti, onda će građani shvatiti o čemu smo ovde raspravljali.
Još jedna bitna stvar da bi građani znali, a imam obavezu i prema narodnim poslanicima. S obzirom na jedan izuzetno veliki vremenski vakum koji se meri decenijama. To je negde oko sedam decenija koliko ova služba u Srbiji ne postoji. Ono na čemu moramo da poradimo jeste da građane uopšte upoznamo sa tim šta su to javni beležnici. Dobra eminentna istraživanja javnog mnjenja govore da je zaista ne toliko značajan procenat građana Srbije koji zna šta je javno beležnička služba, ko su javni beležnici i šta je njihov posao. Pokušao sam danas u jednom navratu da to građanima objasnim i reći ću to sada i time zaključiti ovu današnju raspravu.
Zašto dajemo javnim beležnicima ovlašćenje da sastavljaju obaveznu javnobeležničku ispravu oko prometa nepokretnosti? Zato što za razliku od sudskog overivača, koji samo uzima ličnu ispravu, pasoš ili ličnu kartu od građanina koji zaključuje ugovor, javni beležnik je u obavezi da svaku tačku, svaku zapetu, svaku reč ili rečenicu u tom ugovoru proveri. Javni beležnik je dužan, obavezan da zaštiti zakonitost pravnog prometa u sistemu u kome funkcioniše.
Dao sam primer stana ili kuće, istog stana, iste kuće, koji se u kratkom vremenskom periodu od nedelju dana, od dva, tri ili pet dana prodaje nekolicini ljudi i dolazimo do zaista velikog problema. Petorica su platila jedan isti stan, prodavac je uzeo novac od sve petorice, nakon toga se izgubio, a stan nije dobio niko, ili je dobio onaj koji je prvi ušao u posed. Ako je neko već ušao u posed, onaj koji je prvi ušao u posed, taj je jedini koji može da kaže – evo, ja sam zaključio pravno siguran posao.
Javni beležnik je taj koji mora da prekontroliše za svoga klijenta, za svoga građanina sve to što je navedeno. Ranije u raspravi je neko govorio o monopolu. Kaže – ako ima opština sto hiljada građana, onda su tu četiri javna beležnika, pa navodno njih četvorica imaju monopol. Ovde nije reč o monopolu, ovde je reč o odgovornosti. Koju to odgovornost ima taj javni beležnik ako prevari građanina koji je došao da mu se overi ugovor u formi javnobeležničke isprave? Odgovornost je, uveren sam, videćete, i te kako velika. I to nam govore rešenja iz okruženja. Hvala još jednom na raspravi i vidimo se na raspravi u pojedinostima.

Uvaženi gospodine predsedavajući, predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, obraćam se Narodnoj skupštini i vama u svojstvu i ministra pravde i državne uprave Republike Srbije, ali i člana po položaju Visokog saveta sudstva.
Ustavni sud Republike Srbije 20. decembra 2012. godine doneo je odluku kojom je utvrdio da je odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama odredba koja nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. Ustav Republike Srbije u svom članu 144. izričito propisuje način izbora predsednika najviše sudske instance u Republici Srbiji, odnosno predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Podsećanja radi, za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda potreban je predlog Visokog saveta sudstva i pribavljena mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine. Sam postupak izbora vrši Narodna skupština.
Takođe, Zakonom o Narodnoj skupštini u članu 15. stav 2. tačka 3, kada se govori o izbornim ovlašćenjima, odnosno izbornim nadležnostima Narodne skupštine, stoji da Narodna skupština vrši izbor na funkciju i donosi odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Narodna skupština Republike Srbije 30. novembra 2009. godine, primenjujući manjivu odredbu člana 102. stav 5. Zakona o sudijama, donela je odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda. U obrazloženju svoje odluke, Ustavni sud govori da je na ovakav način ugroženo jedinstvo pravnog poretka Republike Srbije.
Koristim ovu priliku da kažem da je u našoj zemlji u jednom dužem prethodnom periodu nažalost prisutna u zakonodavnoj praksi jedna okolnost, a to je da se pitanja koja su izričito regulisana Ustavom Republike Srbije na identičan način regulišu i njenim zakonima, dakle, prepisuju zakone. Tamo gde je izričito jasno da treba primeniti Ustav, ne treba identičnu odredbu prepisivati i u zakon.
Ovde se nalazimo, dame i gospodo narodni poslanici, u jednoj vrsti i pravne nelogičnosti. Došli smo u situaciju da Narodna skupština raspravlja o odluci Ustavnog suda, što je svakako pravno nelogično, ali je jedini pravni put koji ima pravni osnov za sprovođenje. Naši pozitivni propisi ne govore ni jednu jedinu reč o tome šta uraditi u slučaju kada je nosilac jedne od tri najviše funkcije u zemlji izabran na način koji je protivan Ustavu, a u ovom slučaju nalazimo se u takvoj pravnoj situaciji.
Iz nekih redova postavilo se i pitanje legitimacije Visokog saveta sudstva, odnosno da li je Visoki savet sudstva taj koji je Narodnoj skupštini mogao da predloži donošenje ovakve odluke. Potrebno je malo više pročitati propise i videti da je to i jedini način koji je pravno moguć i koji je pravno valjan.
Pomenuo sam član 15. stav 2. tačku 3) Zakona o Narodnoj skupštini, koja govori o njenim nadležnostima o izboru na funkciju i o donošenju odluke o prestanku funkcije. Pomenuću i član 202. Poslovnika o radu Narodne skupštine, koji kaže i izričito propisuje da se prilikom donošenja odluke o prestanku funkcije, između ostalih i predsednika Vrhovnog kasacionog suda, primenjuje identičan postupak kao i prilikom donošenja odluke o izboru na tu funkciju.
Iz toga je apsolutno jasno da onaj pravni put koji treba slediti prilikom izbora na funkciju predsednika Vrhovnog kasacionog suda treba da se sledi i u slučaju donošenja odluke o prestanku te funkcije. Tu treba pomenuti i osnov koji leži u Zakonu o sudijama. U članu 79. stav 7. Zakona o sudijama stoji da je Narodna skupština ta koja donosi odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda i kaže se – iz drugih razloga. Ti drugi razlozi su svi oni razlozi koji nisu razrešenje, jer se u prethodnim stavovima ovog člana Zakona o sudijama navodi koji su to razlozi za razrešenje i kao se sprovodi postupak razrešenja.
S obzirom da je Poslovnik o radu Narodne skupštine svojevrstan procesni zakon koji reguliše postupak donošenja svih drugih zakona, ali i druge nadležnosti Narodne skupštine, a u ovom slučaju, njene izborne nadležnosti. Na osnovu člana 202. a u vezi sa članom 200. i 201. Poslovnika o radu Narodne skupštine, Viski savet sudstva jeste organ koji je imao legitimitet i pravo da predloži donošenje odluke o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Koristim ovu priliku da kažem i da je to trenutno jedina funkcija predsednika suda u celoj državi Srbiji gde imamo predsednika a ne vršioca funkcije predsednika i da je postupak za izbor na funkciju predsednika Vrhovnog kasacionog suda bio protivan Ustavu Republike Srbije.
Na Narodnoj skupštini da ovakvu manljivu pravnu situaciju otkloni, time što će doneti odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda, a time stvoriti uslove da se sprovode postupak za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda na način na koji je to predviđeno Ustavom i zakonima Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče.
Gospodine Mikoviću, čudi me da ste vi, koji ste dobar pravnik, koji sve minuciozno, studiozno i dobro razmatra i često konstruktivno učestvuje u radu Narodne skupštine, pobrkali jabuke i kruške, što kaže narod, u jednoj stvari. Ovde niko ne govori o prestanku sudijske funkcije. Ako Narodna skupština donese odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ona ostaje sudija toga suda. Ali, ovde je izgleda nešto drugo u pitanju.
Hajde da napravimo jednu paralelu koja je sasvim uputna. Dame i gospodo narodni poslanici, zamislite da je predsednik Narodne skupštine izabran pre svakoga od vas koji ovde sedite. Dakle, neko vam je izabrao predsednika Narodne skupštine, a onda je izabrao narodne poslanike, a pre toga je prethodni saziv Skupštine doneo takav zakon po kome je to moguće, a po Ustavu tako nešto nije moguće. Ustavni sud je u svojoj odluci bio veoma jasan. Bio je jasan i rekao je da je odredba, na osnovu koje je aktuelni predsednik Vrhovnog kasacionog suda izabran, proglašena za neustavnu. Ko god da se nalazi na toj funkciji, bilo ko od vas ovde prisutnih, postupak bi morao da bude ovakav. Ovde nema mesta bilo kakvom personalizovanju, čemu izgleda neko teži, već je reč o postupanju po odluci Ustavnog suda.
Da se vratim na ovo što sam malopre rekao. Dakle, nikome ne prestaje sudijska funkcija, već uzmete lepo i pogledate u članu 79, na koji se i pozivamo, gde se govori o odluci o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Kada nekome prestane funkcija Vrhovnog kasacionog suda, ako se to nije dogodilo iz drugih razloga koji su ovde pobrojani, recimo odlazak u penziju, takva osoba ostaje sudija tog suda. Kod nas se, nažalost, u Srbiji dogodilo nešto što se u drugim državama ne događa. Donet je takav zakon i u obrazloženju svoje odluke Ustavni sud vrlo jasno kaže – zakonodavni organ vlasti je prekoračio svoja ovlašćenja time što je propisao takvu odredbu po kojoj se neko za predsednika suda može izabrati u trenutku kada nema izabranih sudija tog suda, time što je iskočio iz onih nadležnosti koje je Ustav propisao.
Malopre je neko dobacio – zašto se ne izvrši odluka tako što se promeni zakon? Pa, u kom se to zakonu menjaju prelazne i završne odredbe? Zato ja i vama to kažem, ali Ustavni zakon ne daje nikakav osnov za donošenje onakvog člana zakona. Očigledno da je tu zakonopisac hteo da predvidi prvi izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ali je i u tom slučaju morao da bude obavezan Ustavom, ako Ustavni zakon o sprovođenju Ustava nije drugačije to pitanje regulisao, a nije ga regulisao.
Molim vas, onaj ko kaže da ne govorimo istinu, da pravno ne potkrepljujemo ovaj predlog, neka sedne i neka pročita nekoliko odredbi zakona, neka vidi da postoji apsolutni legitimitet. Ako je Visoki savet sudstva imao legitimitet, obavezu i pravo da predloži nekoga za funkciju predsednika suda, ne može mu se osporavati, pogotovo kada je zakonom propisano kao obaveza i to pravo da uzme učešća u predlaganju odluke o prestanku funkcije.

Gospodine Jovanoviću, u svakom slučaju dramaturgija vam ide mnogo bolje od ruke nego pravo.
(Poslanici LDP negoduju.)
Možete li da sačekate da kažem lepo…
(Nenad Milić, s mesta: Vređate poslanika!)
Poslanik mene vređa sve vreme time što govori da ja govorim neistinu, a pri tome on sam govori neistinu i ja imam pravo na to da reagujem.

Neću uopšte komentarisati bilo koju odluku Ustavnog suda, a veoma je dobro kada se obraća neko širokoj masi građana Srbije, da govori istinu, a ne poluistinu. Nikoga u Ustavnom sudu ni zašta ne molim, već koristim svoje zakonsko ovlašćenje da pokrenem neki postupak ili zahtevam zastoj u nekom postupku, kada za to postoji neki osnov. Ustavni sud je izuzetno ozbiljna institucija i dovoljno kadar da vodi računa o samom sebi.
Dakle, Ustavni sud je doneo odluku. Nažalost, naši propisi ne sadrže izričitu odredbu o tome šta uraditi u situaciji kada vam je vrh, glava sudske vlasti izabrana na Ustavom propisan način. Izabran je najteži put. To je onaj put koji je identičan putu, odnosno proceduri predviđenoj za izbore. Ko ne razume, neka sedne i neka pročita. Svako ima pravo da ne razume.
Što se tiče toga da eventualno iza ovakvog predloga ne stojim ja, nemam problem da kažem da sam ja bio taj koji je pokrenuo inicijativu za donošenje predloga, to nije ništa tajno, imate sajt Visokog saveta sudstva, možete to na njemu da pročitate.
Kada je reč o aktu kojim su nekome pojedinačna prava povređena, opet postavljam pitanje – kako bi ste vi funkcionisali u Narodnoj skupštini, da vam je predsednik Narodne skupštine izabran na način protivan Ustavu? Da li bi onda bilo koje vaše pravo ovde bilo povređeno? Ako ne može prvi među vama da bude izabran u skladu sa Ustavom, pa ko može? Ko može? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Morao sam da reagujem zbog nečega što je ovde izneto, a što svakako nije istinito. Kada govorimo o manipulacijama, o zloupotrebama, naročito o zloupotrebama vlasti, o zloupotrebama ovlašćenja, onda ćemo se, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, vratiti u Narodnu skupštinu i to u novembar mesec 2009. godine.
Prvo, iznete je neistina da Zakon o sudijama nije stupio na snagu, a stupio je na snagu. Donet je 2008. godine. Pogledajte bolje. Dalje, u "Službenom glasniku Republike Srbije" 19. oktobra 2009. godine izašao je oglas u kome stoji – Visoki savet sudstva na osnovu člana 47, a u vezi sa članom 80. stav 1, i članom 102. stav 5. Zakona o sudijama oglašava izbor za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Član 102. stav 5. Zakona o sudijama.
Visoki savet sudstva je Narodnoj skupštini uputio predlog, evo ga ovde tekst predloga, gde stoji – na osnovu člana 102. stav 5. Zakona o sudijama, "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 116/08, i člana 181. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, Narodna skupština Republike Srbije na sednici održanoj, pošto je predlog ostavljen je prazan prostor, 2009. godine donela je Odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Dakle, u preambuli stoji – na osnovu člana 102. stav 5. A onda se nekako, volšebno, neko usudi da menja predlog ovlašćenog predlagača i zadire u njegovu suštinu, odnosno u sam pravni osnov. Dozvolite, ovo je primer žestoke zloupotrebe.
Kako je do toga došlo? Možemo da se raspitamo kod nadležnih službi Narodne skupštine. Kako je onda bilo moguće da se odstupi od zvaničnog predloga ovlašćenog predlagača? Ako se traži nečije mišljenje, to mišljenje ne daje za pravo onome ko mišljenje treba da da, da menja predlog. To je 2009. godine učinjeno.
Još jednom postavljam pitanje – kako i zbog čega? Kako je moguće da je u Odluci, koja je doneta 30. novembra 2009. godine, stajalo da se primenjuje član Ustava koji očigledno nije primenjen. To je nešto zbog čega svi narodni poslanici treba dobro da se zapitaju kako su to nadležni odbori Narodne skupštine funkcionisali kada je ovako nešto moglo da dođe na sednicu Narodne skupštine?
Dakle, menjan je tekst predloga koji je Visoki savet sudstva uputio Narodnoj skupštini, a Narodna skupština, odnosno Odbor za pravosuđe je mogao da da pozitivno ili negativno mišljenje o tome predlogu. Kako je tu došao član Ustava 144, iako se tada znalo da se taj član Ustava ne primenjuje? Ne primenjuje se, nije bilo neophodnog mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, jer nije ni bilo vrhovnog kasacionog suda, nije bilo ni jednog sudije vrhovnog kasacionog suda.
Kada pročitate obrazloženje Odluke Ustavnog suda, to se i navodi kao nešto što je potpuno manljivo. Dao sam primer, mislim da je primer sasvim očigledan. Zamislite da vam neko izabere predsednika Narodne skupštine, a da nemate izabranog ni jednog poslanika. To bi značilo da vam neko predsednika Skupštine nameće. Ako pričamo o nezavisnom pravosuđu, lepo stoji u zakonu da se predsednik suda bira iz redova sudija tog suda. Napravljena je žestoka zloupotreba i greška u koracima.
Ustavni zakon o sprovođenju Ustava, istina navodi prvo, izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sudija toga suda ima se izvršiti u roku od 90 dana. Tačno, ali pogledajte sve druge odredbe. Uvek se po značaju funkcije navode i nosioci funkcije.
Dakle, molim vas obratite pažnju na to, jer je došlo u Narodnoj skupštini do žestoke zloupotrebe. Kako i zašto, neka to ispita onaj ko je nadležan. U svakom slučaju Visoki savet sudstva se pozivao na član koji je oglašen za neustavan, što se tiče toga.

Zamolio bih vas da uzmete i pročitate ovo što sam pomenuo i da vidite da predlog u Skupštinu dolazi u jednom obliku, a da iz Skupštine izlazi kao usvojena odluka u drugom obliku. Nešto se u međuvremenu dogodilo. Neko je taj predlog izmenio i doneo ga u drugačijem obliku.
Čuli ste citat sa sednice Odbora za pravosuđe. O čemu je tu reč? Pretpostavljam da je u pitanju bio neko ko je dobar i pismen pravnik pa je već znao da je takva odredba Zakona o sudijama, član 102. stav 5, u nesaglasnosti sa Ustavom. To možete da date studentu koji je položio ustavno pravo i uvod u pravo, da pročita odredbu Ustava, da pročita odredbu člana 102. stav 5. Zakona o sudijama i da vidi da tu postoji debeo nedostatak. Onaj ko je promenio odluku u odnosu na izvorni predlog je veoma dobro znao šta čini i to je prošlo nezapaženo.
Kada sam rekao: "zloupotreba", da, ovde je u pitanju zloupotreba. Jesam za to da onaj ko je nadležan izvrši uvid u stenogram, da vidi kako je tekla ta rasprava, kako je došlo do izmene predloga i kako se predlog pred narodnim poslanicima našao u drugačijem obliku. Dakle, Visoki savet sudstva je poslao jedno, a poslanici su dobili nešto sasvim drugo. Pravni osnov je, dozvolite, jedna od ključnih stvari kada se pozivate na njega.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, ne verujem da postoji normalan čovek u Republici Srbiji kome je prijatno da živi u zemlji u kojoj je pre jedne decenije ubijen predsednik Vlade.
Dakle, niko ko je građanin ove zemlje ne može da odobrava. Niko ko je normalan građanin ove zemlje, savestan građanin ove zemlje, ne može da pozdravlja niti odobrava ubistvo nosioca tako visoke funkcije javne vlasti.
Prema tome, žao mi je, što dovodite mene u situaciju da pokušavate da mi inputirate, prvo u mozak, a onda i u reči odobravanja takvog nečeg. S druge strane ja sam srećan što je ta zemlja i njeno pravosuđe, smoglo snage da ubice čoveka koji se nalazio na tako visokom mestu, adekvatno osudi i kazni. Nemam apsolutno nikakav problem da to kažem. I onaj ko bi imao problem da to kaže, imao bi problem sa samim sobom. Jer je to bio pucanj u Srbiju i u nekog ko se nalazio na tako visokoj funkciji.
Ako ste pratili moje izlaganje u početku, tu personalnu notu ovom postupku, ni jednim jedinim svojim slovom nisam dao. Šta više, rekao sam aktuelni predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ostaje sudija toga suda. Presudu koju ste pomenuli ne želim da komentarišem, jer neću da komentarišem presude. I nikako ne želim, takođe, da govorim u ime nekoga ko nije ovde, jer nisam ničiji zastupnik. Govorim u svoje lično ime. Govorim ovde pred vama i kao ministar pravde i državne uprave i kao član Visokog saveta sudstva.
Ono na šta bih vas još uputio kada se osporava legitimitet Visokom savetu sudstva, a na osnovu odredbi koje su sadržane u članu 13. Zakona o visokom savetu, koji određuje nadležnosti. I tu je dame i gospodo narodni poslanici, Ustav stariji od zakona. U članu 154. Ustava izričito stoji – da Visoki savet sudstva bira i razrešava sudije u skladu sa ustavom i zakonom. Predlaže Narodnoj skupštini izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju. Predlaže Narodnoj skupštini izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, i predsednika sudova u skladu sa Ustavom i zakonom. Učestvuje u postupku za prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predsednika sudova na način predviđen Ustavom i zakonom, vrši i druge poslove određene zakonom.
Dakle, Visoki savet sudstva učestvuje u postupku za prestanak funkcije. To je izostavljeno u članu 13. Zakona o Visokom savetu sudstva. Još jedan od dokaza koji svedoči nepreciznost naših zakona i često činjenicu da zakoni propuštaju nešto što je element samog Ustava i ustavnih odredbi.
Što se tiče ovoga što ste malopre pričali, o nekom personalnom pristupu, ili ste ga vi nazvali političkom, ovom čitavom problemu. Znate, postoji još jedan nedostatak, koji omogućuje da u Visokom savetu sudstva sedi predstavnik iz reda advokata koji istovremeno može da se bavi svojom advokatskom profesijom. Što znači danas da sedi u Visokom savetu da bira sudije, a sutra da odlazi u sudnicu pred veće kojim predsedava, ili mu je član čovek kojeg je on izabrao juče. Sve to ukazuje na nepreciznosti, na propuste, na loša rešenja koja sadrže naši zakoni.
Ali tamo gde nemamo dobro regulisano, ili propušteno pitanje u zakonu, pogledajmo Ustav. Dakle, u članu 154. Ustava, izričito stoji da Visoki savet sudstva učestvuje u postupku prestanka funkcije, donošenju odluke o prestanku funkcije. Nikako ne stojim na tome, da je ovo politička smena, jer samim tim što neko postaje sudija Vrhovnog kasacionog suda, sutra uz poštovanje Ustavom propisane procedure, opet može da bude izabran na mesto predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Sada imamo opštu sednicu. Izvolite, hajde da ispoštujemo Ustav kako stoji u njemu, i da tražimo mišljenje opšte sednice. Hajde da vratimo stvari na kolosek Ustava i zakona. Da, Visoki savet sudstva ima legitimitet, da, ja sam inicirao pokretanje ovoga predloga. Zašto? Zato što sam član Visokog saveta sudstva. Jesam li ja izašao iz svojih ustavom i zakonom propisanih nadležnosti? Nisam. Sačekao sam odluku Ustavnog suda. Odluka Ustavnog suda je bila objavljena. I jedna stvar koju je ovde izrekao jedan poslanik SVM, koji zaista, želim da pomenem i da podvučem – jeste da je najprirodnije bilo posle ovakve odluke Ustavnog suda, očekivati lični gest nekoga ko je aktuelni predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Ako smo rekli da takva treba osoba treba da oličenje poznavanja prava, Ustava i zakona, poštovanja važećih propisa u Republici Srbiji, onda je to trebalo očekivati. Od objavljivanja Odluke Ustavnog suda, prošlo je gotovo mesec i po dana. Hvala.