Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
| 08.03.2024. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
Uvažena predsedavajuća, gospođo Raguš, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene koleginice i kolege članovi Vlade, poštovani građani Srbije, prateći pažljivo izlaganja svojih uvaženih prethodnika za govornicom ovde u Domu Narodne skupštine i sam pripremajući se da govorim i na temu nekih tačaka dnevnog reda, ne mogu a da ne dam jedan širi politički okvir upravo onome što jeste smisao samog obraćanja i aktuelne političke situacije u zemlji, u našoj otadžbini koja se suočava sa pokušajem sprovođenja obojene revolucije, setio sam se izlaganja mog uvaženog kolege Aleksandra Martinovića koji je pre nekoliko meseci bio napadan od strane pripadnika opozicije ovde u Narodnoj skupštini Srbije, kada je rekao da je Srbija izložena hibridnom ratu.
Tada su se tome podsmevali, tada su o tome govorili sa potpunim nipodaštavanjem, tada su napadali njega lično, napadali predsednicu Narodne skupštine koja je predsedavala tom sednicom i govorili o tome da mi pričamo o teorijama zavere, da govorimo o mitovima, da to nije tačno, itd. Sada smo došli do toga da se od hibridnog rata prešlo u višu fazu, a ta viša faza svakako jeste obojena revolucija.
Obraćamo se svim građanima, posebno onim ljudima, a veliki je broj ljudi koji su zbunjeni, koji su zbunjeni onim što se dešava, koji nikada nisu doživeli da gledaju u ovom divnom Domu Narodne skupštine scene kakve su gledali prošle nedelje, gde je veliki broj vas, narodnih poslanika i mojih uvaženih koleginica i kolega članova Vlade, bio izložen jednom nasilju. U stvari, tom su nasilju bili izloženi građani Srbije.
Da bismo razumeli zašto je reč o obojenoj revoluciji, ja bih dao jedan ugao gledanja koji mislim da je važan. Potrebno je da napravimo jedan osvrt na nešto što se dešavalo u prethodnom periodu i da zauzmemo ugao gledanja sveobuhvatnog, sistematičnog, da bismo to razumeli. Da bismo razumeli ovo što se danas dešava, moramo da shvatimo šta je ono što se dešavalo u dužem nizu godina za nama.
Ja ću pobrojati samo nekoliko stvari koje su se u Srbiji dogodile, koje Srbiju danas čine drugačijom u odnosu na zemlju kakva je bila, naročito u periodu od 2000. do 2012. godine, a mislim da je to veoma važno.
Srbija je u prethodnom periodu, o tome je nešto ministar Đurić govorio, jedna od retkih zemalja u ovom delu sveta koja je pokazala šta to znači kada imate zemlju koja suvereno i samostalno vodi svoju spoljnu politiku. Najbolji dokaz tom suverenom vođenju spoljne politike jeste činjenica da je Srbija jedina zemlja u Evropi, van eks sovjetskog prostora i koja je isključivo u Evropi, nije evro-azijska zemlja, koja Ruskoj Federaciji nije uvela sankcije, a da je pri tom ostala i te kako odana i verna osnovnim principima i načelima međunarodnog javnog prava i njihovom poštovanju.
Srbija je uspela nešto što je izgledalo nezamislivo pre svega deceniju i po, kada je imala neodgovornu, nacionalno neodgovornu vlast i Vladu koja se svakome, na svakom mestu, izvinjavala za sve živo i ponižavala sistematski sebe, uspela je da se pre nepunih 11 meseci u glavnoj svetskoj političkoj areni, u Generalnoj skupštini UN, suprotstavi pokušaju žigosanja sebe i svog državotvornog najjačeg elementa, a to je srpski narod, kao genocidnog naroda. Predsednik Republike stavio se na čelo upravo tog tima, diplomatskog srpskog tima i izborio se da više od polovine zemalja članica organizacije UN ne bude protiv Srbije i da ne ponesemo taj sraman žig koji nisu poneli oni narodi u istoriji koji su ga nesumnjivo zbog onoga što su činili i zaslužili.
Nemojte zaboraviti, u situaciji koja je izgledala bezizlazno i nemoguće, uspeli smo da tzv. Kosovo ne uđe u članstvo Saveta Evrope. Mnogi su to zaboravili i to prećutali. Reč je o ozbiljnom uspehu naše zemlje.
Položaj srpskog naroda u okruženju, koliko god da bismo mi želeli da on bude bolji, on je nesrazmerno mnogo bolji u odnosu na ono što je bio pre više od jedne decenije.
Podsetiću vas, mi imamo period od prethodnih 13 godina u kojem, pored svih pritisaka, nedaća, bukvalno pravnog silovanja, Republici Srpskoj nije oduzeta ni jedna jedina nadležnost. Setimo se šta se dešavalo u periodu nakon 2000. godine, od 2000. do 2012. godine.
U ovom periodu za nama u prethodne četiri godine, posle žestoke borbe srpskog naroda u Crnoj Gori za svoja prava i njihovu zaštitu, mi danas u Crnoj Gori imamo Srbina koji je predsednik Skupštine, imamo dvoje potpredsednika Vlade, imamo pet ministara u toj Vladi. Ranije nismo mogli da imamo ni načelnika, nekog osrednjeg, u nekoj policijskoj stanici koji je bio Srbin.
U Severnoj Makedoniji prvi put od kada ta država postoji kao politički subjekt, da li kao deo federacije ili kao samostalna država, prvi put imamo Srbina koji je potpredsednik Vlade i ministar u Vladi i to ništa ne bi bilo moguće da Srbija nije stala na noge i da nije u regionu u kojem živimo prepoznata kao ozbiljna, da nije respektovana kako treba.
Nemojte zaboraviti, dame i gospodo narodni poslanici, vi ste u ovom Domu Narodne skupštine doneli odluku o vraćanju služenja vojnog roka. To je povratak u ruke države ozbiljne poluge suvereniteta. Nije bitno koji je saziv, bilo je vreme kada je sadašnji predsednik Vlade bio ministar odbrane i potpredsednik Vlade, ali to je ista vladajuća većina.
U ovom domu je doneta Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, nešto što je ranije bilo nezamislivo. Kako je ovo sve bilo moguće? Bilo je moguće zato što je u prethodnoj deceniji, zahvaljujući ozbiljnom političkom iskustvu, radu, marljivosti i vizionarstvu državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Republike, naša država uspela da stane na noge kao ekonomski oporavljena zemlja i da pokrene zamajac privrednog razvoja koji je doveo do toga da bude u samom vrhu evropskih ekonomija po stopi rasta. Taj ekonomski oporavak, ta ekonomska baza omogućila je Srbiji da posle decenija rastakanja i neverovatnog i nezamislivog nacionalnog, državnog brodoloma koji smo kao narod doživeli od početka devedesetih godina da se konsolidujemo i da nastavimo da idemo dalje.
Čerčil je jednom prilikom rekao da ono što Srbe razlikuje od svih drugih naroda u ovom delu sveta, u ovom delu Evrope jeste ta neverovatna sposobnost da se sa ivice ambisa i sigurnog puta ka propasti uzdignemo kao feniks nalazeći u sebi neku unutrašnju snagu koja je u stanju da nas oporavi, da nas podigne na noge i da nas vrati u arenu, u onoj u kojoj smo uvek imali neko svoje mesto, ne kao najveći, jer to nikad nismo bili po broju, po veličini teritorije, ali kao ne beznačajan faktor.
Zašto je ovo važno? Dakle, ta jaka Srbija koja je htela da sačuva sebe i koja je sačuvala sebe, osim građanima Srbije i srpskom narodu koji je ovu zemlju stvorio, mnogima ne odgovara. Upravo ti kojima ne odgovara, koji ne žele jaku Srbiju, koji ne žele jake Srbe, ne žele ni Srpsku, ne žele ni Srbe u Crnoj Gori, ne žele našu borbu za KiM, ne samo kao deo naše teritorije, ne samo kao kolevku naše kulture, naše državnosti, našeg identiteta, već kao smisao pojma borbe za opstanak i postojanje, za opstanak našeg identiteta, za opstanak naše kulture, za opstanak našeg istorijskog genetskog koda i one spone koja nas vezuje neraskidivo sa precima jer, podsetiću vas, uvek jednu naciju čine oni koji su živeli pre nas, mi koji živimo danas i oni koji će posle nas doći.
Dakle, takva Srbija mnogima ne odgovara, naročito, i o tome je koleginica Đurđević Stamenkovski govorila, a mislim da o tome treba govoriti često. Godine 1998. imali smo oružanu pobunu na delu naše teritorije, 1999. godine imali smo agresiju grupe stranih država protiv naše države, a 2000. godine imali smo političku agresiju.
Zašto je neko bio u stanju da baca šok bombe, dimne bombe, pali baklje i pokuša da pali Skupštinu? Zato što mu je to pošlo za rukom pre 25 godina. I bez obzira što su tadašnje okolnosti bile drugačije, što ste imali izbore, što ste imali 10 godina sankcija, ekonomskog iscrpljivanja naše zemlje, što ste imali građanske ratove, raspad velike države, NATO agresiju, činjenica, imali i ozbiljno nezadovoljstvo kod ljudi koje je postojalo, bez obzira što su to potpuno drugačije okolnosti neko ko je tada upao sa bakljom da zapali ovaj sveti dom misli da mu je to dozvoljeno i da to može uvek da uspe kada se to njemu ne dopadne, kada mu se nešto ne dopada, današnja Srbija je potpuna suprotnost tome i neko želi da je zaustavi.
Ko želi da je zaustavi? Ljudi koji pričaju u poslednje dve godine da se bore za Srbiju bez nasilja, koji su sebe nazvali pre dve godine „Srbijom protiv nasilja“ bore se protiv nasilja nasiljem. Ljudi koji nam svima pričaju da se bore za očuvanje institucija bore se za očuvanje institucija blokadom institucija. Ljudi kojima su puna usta borbe za demokratiju bore se za demokratiju negiranjem demokratije, odbijajući i izbore i referendum, odbijajući čak i raspravu u ovom domu, već paleći ovaj dom i izazivajući haos i metež i šaljući u svet jednu ružnu sliku koja se mogla videti samo u retkim državama koje su zagazile u duboke, duboke političke krize.
Zato je važno da o ovome govorimo. Kada sistematično pogledate sve ono o čemu sam govorio šta se to dešavalo u našoj državi, kako je ona postepeno… Nisam pomenuo vrlo važnu stvar. Dakle, ne samo što je donesena odluka o ponovnom služenju vojnog roka, već pogledajte koliko je toga uloženo da se sačuva naša vojno neutralna politika i da se ozdravi Vojska Srbije.
Dakle, upravo toj i takvoj Srbiji koja je počela ozbiljno da menja sliku o sebi u međunarodnim okvirima, koja je krenula putem razvoja, koja je posle ozbiljne ekonomske obnove počela da stvara uslove korak po korak za jednu ozbiljnu i duhovnu i kulturnu obnovu, bez čega je ona prva ekonomska kratkog daha.
Koristim ovu priliku da kažem i da pomenem, dakle, da je upravo ta Srbija i u ovu godinu budžetsku, kalendarsku, zagazila sa ozbiljnim planovima na polju kulture, sa fantastičnim infrastrukturnim projektima kao što je novi Istorijski muzej Srbije u koji ulažemo dve milijarde 100 miliona dinara i koji se upravo radi, za čije potrebe se adaptira i sređuje zgrada stare Glavne železničke stanice u Beogradu, koji bi trebalo da bude gotov pre 2027. godine. To je tik uz, to zdanje, zdanje koje će biti obnovljeno nekadašnje Pošte br. 2. u kojoj će biti smešten arheološki muzej i dve nove pozorišne scene. To i potpuno novi Muzej Nikole Tesle koji će iz 250 kvadrata preći u prostor od 8.100 kvadratnih metara za koji je urađen projekat od strane jednog od najeminentnijih arhitektonskih biroa iz Londona koji je dobio pobedničku nagradu kao prvo rešenje.
To nije samo Beograd, to je i Požarevac sa novom Galerijom Milene Pavlović Barili, to je i Paraćin sa Muzejom staklarstva, to je i Idvor, nedaleko od Beograda, ovde kraj Kovačice, u kome sređujemo spomen-kompleks Mihajlu Pupinu. To je i muzej ćirilice u Bajinoj Bašti. To su i mnogi drugi projekti širom juga i centralnog i severnog dela naše otadžbine. To je i Srbija koja, kao što rekoh, ozbiljno menja svoj imidž.
Danas ću se ovde osvrnuti na nekoliko tačaka dnevnog reda koje su, po mom mišljenju, veoma važne. Nisu one od presudne važnosti, ali su reperi, ali su pokazatelji gde smo kao narod i kao država i u očima drugih delova sveta.
Danas je pred vama, kao jedna od tačaka dnevnog reda i ratifikacija Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Arapskom Republikom Egipat. Imao sam priliku 2021. godine da boravim u zvaničnoj poseti kao tada ministar spoljnih poslova, da preko sat i 40 minuta razgovaram sa predsednikom Egipta, da pokrenemo, kao temu, temu zaključivanja sporazuma o slobodnoj trgovini.
Da bi naši građani znali, ponoviću nešto što smatram veoma važnim, Egipat je mogao najmnogoljudnija država mediteranskog basena, što nije bio nikada u istoriji. Podsetiću vas, početkom prošlog veka najmnogoljudnija država u mediteranskom regionu bila je Francuska, a krajem prošlog veka bila je Turska, a danas je sa više 110 miliona stanovnika Arapska Republika Egipat.
Zemlja koja se izuzetno ubrzano razvija, zemlja koja sa kojom mi kao Srbija imamo 117 godina dugu tradiciju diplomatskih odnosa, od 1908. godine.
Zahvaljujući tada vizionarstvu srpskih državnika i odluci srpske Vlade i kralja Petra Prvog, da se u Aleksandriji otvori trgovinsko predstavništvo uspeli smo da izađemo kao pobednici iz Carinskog rata sa neuporedivo većom, jačom, moćnijom Austrougarskom. Uz Solun, otvaranje tog predstavništva u Aleksandriji bio je jedan od presudnih i najvažnijih koraka.
Zašto je ovo važno? Zato što je Arapska Republika Egipat, ona je sama za sebe više nego dovoljno tržište za našu privredu i za razvoj privredne saradnje, za naše poljoprivredne proizvođače, za traženje alternativnih tržišta za njih. Međutim, važna je i iz drugog razloga. Važna je i zbog Afričke kontinentalne zone slobodne trgovine. Za sve one koji možda ne znaju, dakle, Afrička kontinentalna zona slobodne trgovine obuhvata čitav afrički kontinent, 54 države članice pristupile su tom Sporazumu o slobodnoj trgovini. To znači da svaki naš privrednik, koji zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini osnuje zajedničko preduzeće sa svojim nekim egipatskim partnerom u Egiptu dobija kao na dlanu čitavo afričko tržište sa milijardu i 370 miliona stanovnika i preko 90% roba bez carine. Ovo zvuči kao nešto neverovatno. Reč je o tržištu koje je po broju stanovnika malo iza Kine, ali po veličini teritorije mnogo ispred.
Dakle, ovim sporazumom koji smo uspeli sa Arapskom Republikom Egipat da zaključimo, koji je zaključio naš predsednik Aleksandar Vučić prilikom svoje zvanične posete Egiptu leta prošle godine, nama se otvara ovakvo jedno tržište. Uz sve ono o čemu je prvi potpredsednik Vlade i ministar finansija danas govorio u uvodnom delu, neću to da ponavljam, ovaj sporazum je nešto što Srbiju čini jedinstvenom u ovom delu sveta.
Ovde su još dva sporazuma o kojima želim nešto da kažem, to je sporazum, u stvari, Zakon o potvrđivanju Sporazuma o angažovanju članova porodica, članova diplomatsko konzularnih misija između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.
I o Azerbejdžanu i o Egiptu ne govorim samo kao, i po sadržini moga govora, možete da vidite da ne govorim kao ministar kulture, govorim kao član Vlade koji je koopredsedavajući srpske strane u komisijama za trgovinsko-ekonomsku saradnju sa Azerbejdžan i sa Arapskom Republikom Egipat i ovo smatram ogromnim uspehom, kada sam o Egiptu govorio, ozbiljnim uspehom naše Vlade.
Šta je veliki uspeh kada je u pitanju Republika Azerbejdžan? Sa tom državom kavkasko-kaspijskog regiona uspeli smo da unapredimo odnose do nivo strateškog partnerstva, da ozbiljno razvijemo našu saradnju na polju međunarodne politike, na polju poljoprivrede, na polju građevine, energetike.
Kada je reč o saradnji u međunarodnim forumima, Republika Azerbejdžan je neko ko ne samo da podigne ruku da glasa, da podrži Srbiju kada je u pitanju očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i vidim među vama one koji su članovi nekih međunarodnih foruma, koji su članovi parlamentarnih delegacija, grupa prijateljstva sa Azerbejdžanom kako sa odobravanjem reaguju na ove moje reči. Dakle, ne samo da podignu ruku, to su ljudi koji nas aktivno podržavaju, koji se jave za reč, koji govore u prilog naše stvari, kako to narod kaže.
Dakle, država sa kojom postoji ozbiljna saradnja, čiji predsednik sa našim predsednikom je mnogo više od kolege i partnera. Predsednik Alijev i predsednik Vučić su izuzetno dobri prijatelji i na tom ličnom odnosu prijateljstva i poverenja gradi se i prijateljstvo i poverenje između dve države.
Zato je važno što je ovaj sporazum danas pred vama. Ostvarili smo ozbiljnu saradnju i na polju izgradnje infrastrukture. Azerbejdžanska kompanija „Azvirt“ je neko ko je deonice autoputa Miloš Veliki od Ljiga do Preljine, potom izgradnje autoputa Ruma-Šabac, mosta na Savi, brze saobraćajnice od Šapca do Loznice, zahvaljujući čemu danas od Beograda i do Šapca i do Loznice i do Rume možete da dođete značajno brže, a ne samo do Loznice, uveren sam da će se produžiti, kao što se već upravo rukama azvertskih graditelja gradi i deonica Sljepčević – Badovinci, brže stizati i do Bjeljine i da će se brže stizati i do Zvornika, dakle do Republike Srpske, ali da će se stizati i do Gornjeg Podrinja, dakle do Malog Zvornika, Ljubovije, Bajine Bašte, a dalje Tare, Zlatibora i tog dela Jugozapadne Srbije. Ali, graditelji „Azverta“ učestvuju i u izgradnji saobraćajnice od Bačkog Brega do Sombora na izgradnji tog projekta, osmeha Srbije.
I pred vama je još jedan sporazum gde moram da budem i malo ličan. Inicirao sam njegovo zaključivanje pre četiri godine i evo danas je pred vama. To je sporazum o ukidanju viza sa jednom državom desetina hiljada kilometara udaljenom od nas. Reč je o sporazumu o ukidanju viza za nosioce običnih civilnih pasoša sa Republikom Gvatemalom.
Gvatemala je država Centralne Amerike, kao što rekoh, desetinu hiljada kilometara udaljena od Srbije, ali država koja uvek u međunarodnoj areni glasa onako kako to Srbiji odgovara, naročito kada je u pitanju KiM. I to je neverovatno.
Mi se sa njima ne znamo toliko, ali ja sam zato iskoristio i ovu današnju priliku i svoje obraćanje vama da vas upoznam makar na trenutak sa zemljom u kojoj, verovali ili ne, postoji selo kome su dali ime Srbija.
Dakle, u centralno američkoj zemlji imate selo koje nosi ime Srbija. U tom selu se kao dan toga sela slavi Vidovdan. Ja sam ovde doneo da vam pokažem kako izgledaju slike sa tih proslava. Pogledajte već ovde na početku ove divne devojke koje su obučene u kostime u bojama naše zastave.
Kako je moguće da to postoji? Postoji zato što je Gvatemala zemlja sa najvećim brojem aktivnih vulkana u svetu. Jedan od tih vulkana je porušio ovo selo. Posle toga su se javili neki ljudi dobre volje, Gvatemalci. Porodica koja godinama, decenijama unazad daje počasne konzule nekada u Jugoslaviji, a posle Jugoslavije i Srbiji i koji su pomogli obnovu i izgradnju toga sela, sagradili su ljudima kuće, i kada su oni hteli da im se oduže pitali su ih da li je u redu da svom selu daju naziv Srbija. Ovo što vidite su slike sa proslave, videćete, sa proslave Vidovdana upravo u ovom selu 2021. godine, ali ne samo to. U ovoj zemlji postoji i manastir Srpske pravoslavne crkve i jedini u Centralnoj Americi.
Vidite, nije se ovo desilo pre 15 godine, nije se desilo pre 20 godina. Ovo se desilo u periodu od prethodnih pet, šest godina. Ovo vam pokazuje da Srbija nije više gubavac u međunarodnoj areni. Da smo uspeli ono što je činjeno naročito devedesetih godina, a to je da budemo prokazani i proglašeni za pariju u svetu, da smo uspeli da se odlepimo od te etikete i pokazujemo da smo zemlja koja može da dobije čak i organizaciju jednog prestižnog događaja kao što je specijalizovani EKSPO 2027. godine.
Koliko je ova zemlja, zemlja dobrih ljudi daću vam samo jedan primer, ne mogu da ne kažem sada to, to je jedna mlada zemlja, mlada nacija. Godine 1850. godine Srbija je imala 956.000 stanovnika, Gvatemala je imala 787.000 stanovnika, 1910. godine Srbija je imala 2.900.000, oni su imali 2.600.000, Srbija danas ima negde od 6.600.000 ne računajući populaciju na Kosovu i Metohiji, Gvatemala danas ima 17.800.000 ljudi u zemlji, bez rasejanja. Da li je dobro što u takvoj jednoj zemlji ukidamo vize, ja mislim da je dobro, i to svedoči o tome koliko smo počeli da se vraćamo svojim tradicionalnim i starim prijateljstvima.
Naravno, razvijaćemo i kulturnu saradnju. Mi smo u Antigva Gvatemali, to je stara prestonica te države, organizovali jednu divnu izložbu o srpskom srednjovekovnom sakralnom nasleđu, ona je bila veoma lepo propraćena i nastavićemo i dalje da predstavljamo svoju bogatu, kulturno-istorijsku baštinu, a u sklopu naših nadležnosti, u saradnji sa Ministarstvom spoljnim poslova i Kancelarijom za kulturnu i javnu diplomatiju. Vlada Republike Srbije.
Ne mogu na kraju da se osvrnem, i ne bi bilo u redu, na nešto o čemu su govorile moje kolege. Još jedan od vrhunskih dokaza da se sprovodi obojena revolucija jeste i nešto što možete da vidite i ovih dana. Šta je to? Kada god bi se kao žrtva njihovog nasilja našao neko ko ne podržava obojenu revoluciju, to je neko ko ne sme da bude žrtva, ne može da bude žrtva, koga treba žigosati i koga treba kriminalizovati, To je ono što postoji u priručnicima za obojene revolucije. Kada god je neko žrtva ko nije uz njih treba ga proglasiti za lažova, treba ga proglasiti za nekoga ko je iscenirao nešto i na svaki mogući način naružiti u javnosti.
Tako je to bilo ovde sa vama dame i gospodo narodni poslanici, gde je 24 vas zadobilo različite vrste povreda, utorka prošle nedelje, tako je to bilo i sa novinarima koji izveštavaju o događajima na ulicama naših gradova na onaj način koji na koji se to njima ne dopada, tako je to bilo sa novinarkom Brankom Lazić, gde su neki drugi ljudi koji su politički neistomišljenici smišljeno i ciljano sprečavali ženu da se skloni i od nasilnika i od nasilja, da je izlože i povicima i šikaniranjima i gađanjima različitim predmetima i sam sam se našao u nekoj sličnoj situaciji, ali šta je u tome važno i time ću završiti?
Dok se bavim politikom i dok mogu javno da govorim ona Đilasovsko-Šolakovska glasila, onu mašineriju stvaranja mržnje, frustracija, naboja i nezdrave atmosfere, negativne atmosfere među građanima, a to su i „Danas“, i „Direktno“, i N1 i Nova S i svi njihovi sateliti po regionu da li su u Sarajevu, da li su u Zagrebu, da li su u Prištini ili u Podgorici, nazivaću večito najvećim lažovčinama koje postoje na medijskoj sceni, jer su te lažovčine bile u stanju da i predsednika Vučića i mene optuže da sam lagao da sam napadnut. Otprilike nije im se dopao nivo povreda koje sam dobio da bi u nešto morali da veruju. Zašto je to tako? Zato što oni u svemu polaze od sebe. U svemu se vode autoprojekcije.
Dakle, oni bi scenirali povrede, oni bi scenirali napad, pa im onda ne vredi i kada postoji snimak toga i na kraju kada dobiju samopriznanje napadača oni se ućute, a mogli ste da vidite da u roku kraćem od 60 minuta, ja ću vas podsetiti, je nije ovde reč o ovome što se meni dogodilo.
Podsetiću vas dragi sugrađani, drage koleginice i kolege, to je nešto čemu mi svedočimo godinama unazad. Oni godinama unazad su u stanju da najveću laž plasiraju kao istinu, da je objavi jedan njihov medij, da u roku od nekoliko desetina minuta njihovi releji, sateliti po regionu preuzimaju tu vest, šire je po regionu, predstavljaju je kao istinu i šta je to drugo nego doslednost Gebelskovskom načinu funkcionisanja, gde 100 puta ponovljena laž treba da postane istina. Takvi nikada nisu bili u stanju nikome da se izvine. Nikada nikome. Predsednika republike su napali zbog jedne reči koju je uputio nakon jednog i te kako pristrasnog izveštavanja. Što kaže naš narod podigla se i ala i vrana na njega. On je pokazao svoju veličinu time što je izašao sa izvinjenjem. To izvinjenje sa druge strane nećete videti.
Zašto je važno ovo što sam ispričao? Zato što to pokušavaju da rade studentima koji hoće da uče. Zato što to pokušavaju da rade onima koji suštinski i zaista se bore za institucije u koje su došli samo sa jednim ciljem, da steknu znanje, da studiraju. Za tu decu su roditelji širom Srbije i ne samo Srbije, već i regiona, odvojili od usta da bi poslali svoje dete da studira. Ti studenti već duže od tri meseca ne mogu da studiraju zato što neko pod izgovorom borbe za institucije blokira institucije.
Noćas i jutros su to radili sa medijskim javnim servisom. Planirali su to možda da rade i sa ovom Narodnom skupštinom i sa drugim institucijama sistema. Još jednom koristim priliku da sa ove govornice pozovem apsolutno svakoga ko ima uši da čuje i ko ima oči da vidi, da se vrate razumu, da shvate da nam je potreban mir, da nam je potrebna stabilnost, da na takav način kako planiraju svoju političku borbu, uz ozbiljnu i ogromnu podršku koja dolazi iz inostranstva.
Sve su sistematski radili. Malopre sam sa kolegama u pauzi pričao. Ima ovde starijih poslanika koji dugo pamte, setite se kada nam je osovina Labus-Đilas ukidala zavod za obračun i plaćanja ili nekadašnju službu društvenog knjigovodstva. To je bio savršen sistem u kome ste mogli da pratite sve tokove novca. To je sistem u kome ne bi moglo da vam promakne kada vam ulaze pare za subverzivno delovanje iz inostranstva. To je namerno uništeno i to su radili sa svim stubovima sistema.
Možemo mi da obnovimo instituciju neku, možemo da donesemo propise, možemo da obezbedimo sredstva, ljude, najkvalitetniji deo toga nikada više ne možemo da vratimo. To je udarac neverovatan koji su nam zadali, ali u ime Srbije, u ime budućih generacija, u ime našeg dalje nesmetanog, normalnog i željenog rasta i razvoja, pozivamo sve još jednom i sa ove govornice na mir i na pribranost. Politička borba se odvija i prihvatljiva je uvek u sučeljavanju mišljenja. Ovaj dom je pravo mesto da se ta mišljenja sučeljavaju, da se o tome razgovara, a jedini, najveći i nepogrešivi sudija je građanin na izborima kada bira kako će se zemlja u budućnosti voditi i kako će se razvijati. Uveren sam da iako ne poslušaju, ova strpljiva i trpeljiva Srbija koja ih je pustila da rade sve šta su radili i neretko nije razumevana kao takva i od velikog broja stanovnika naših, velikog broja naših građana, umeće da pokaže šta je država i kako država radi. Onda kada neko pređe granice i onda kada joj neko ugrozi postojanje, dostojanstvo i budućnost. Živela Srbija.
Zahvaljujem predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege, poštovani građanai, morao sam pored salvi neistina koje su izrečene od strane poslanika opozicije, o kome najviše govore njegova dela, pa i strani špijunski izveštaji, kao što smo mogli od uvaženih kolega da čujemo, da reagujem iz dva razloga.
Prvi razlog, neko ko kritikuje činjenicu da i Republika Srpska želi da kao svoj dan državnosti slavi Sretenje taj o srpskoj državnosti ili malo zna ili se pretvara da ne zna.
Da nije bilo Sretenja i 1804. i 1835. ne bi se došlo ni do Republike Srpske, baš kao što se ne bi došlo ni do Srbije.
Ali ne čudi što su takve reči izrečene i što se napada rasprava o deklaraciji i o zaštiti nacionalnih i političkih prava i budućnosti srpskog naroda, zajedno sa pojedinim predlozima o ratifikaciji međunarodnih sporazuma poimence - Sporazuma sa Vladom Demokratske Republike Sao Tome i Prinsipe i sa Vladom Republike Gabon o saradnji u oblasti odbrane i što se u vrlo negativnom kontekstu pominje Kraljevina Esvatini. A zašto sam morao da reagujem?
Dakle, Demokratska Republika Sao Tome i Prinsipe, koliko god nekome izgledala nebitno, malo, nevažno, za nas je mnogo važna zemlja. To je prva država na svetu koja je povukla odluku o jednostrano proglašenoj nezavisnosti tzv. Kosova. I to nije bilo u vreme kada je taj govornik obavljao različite visoke državne funkcije, to je bilo prvo povlačenje priznanja 2013. godine. I ta po teritoriji mala afričko-atlantska zemlja je zaslužila da je uvek pominjemo, da joj se zahvaljujemo i da vidimo kako možemo da pomognemo tom narodu koji ne broji mnogo ljudi, ali koji pokazuje kao država da ima svoju kičmu ponovo.
Kada je reč o Republici Gabon, za one koji nisu znali, to je država koja je za manje od 60 godina svoga postojanja tri puta birana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti. Toliko o tome kakav međunarodni ugled uživa ta zemlja. I naravno da smo zainteresovani našim prijateljima da pomognemo, zato što je taj isti Gabon 2022. godine doneo Odluku o povlačenju priznanja tzv. Kosova.
Kada je reč o Kraljevini Esvatini, to je bila jedna od pet država, jedna od pet država koja je 1992. godine u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija imala tu vrstu odvažnosti da se suprotstavi suspendovanju statusa naše države tada.
I kada su te države donosile odluku o priznavanju tzv. Kosova? Kada se u vojnim, a posle toga u diplomatskim strukturama ove zemlje nalazio čovek poput onoga koji je danas to napao, koji je države delio na one koje su prvog i one koje su poslednjeg reda, onaj u čije je vreme preko noći došlo do promene Nacrta rezolucije i kada je iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija rasprava o temi Kosova i Metohije prebačena u Evropsku uniju. Dakle, u vreme takve srpske diplomatije došlo je do odricanja prava na veto Ruske Federacije i Narodne Republike Kine u Savetu bezbednosti, pa je to prebačeno u nadležnost Brisela.
I još jedna stvar, upotrebljena je u tom govoru rečenica gde je ponašanje i način rukovođenja državom ove naše vlasti nazvano raskućavanjem. Raskućavanje je ono što ste vi radili dok ste bili na vlasti i ne dao Bog da se ikada više tako nešto vrati u Srbiju. A pre toga raspravite i sa vašim političkim mentorima i šefovima, pošto ste tvrdili da je predsednik Vučić tražio da kancelar Šolc dođe u Srbiju, a vaš politički tata i gazda Dragan Đilas je rekao sasvim suprotno, da je Šolc izjavio da mu se žurilo da dođe u Srbiju. Pa raspravite to do kraja, a ako vam nije jasno zašto je razvojna šansa Srbije ne izložba koja će trajati tri meseca, već sve ono što se na planu razvoja Srbije u svakom, infrastrukturnom, obrazovnom, naučnom, kulturnom, sportskom i svakom drugom pogledu čini, onda malo bolje sedite i proučite plan „Skok u budućnost - Srbija 2027. godine“, a do tada sedite i malo bolje učite, ako već niste u stanju na svojim greškama, ozbiljnim i dubokim, od kojih se mnoge mogu nazvati nacionalnom i državnom izdajom, a ono učite od onih kojih umeju i znaju da vode ovu državu, kao što to čini i predsednik Vučić i ova Vlada Republike Srbije. Hvala vam.
Zahvaljuje, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, javio sam se u vezi sa amandmanom koje je na član 9. Predloga zakona podnela narodna poslanica gospođa Sandra Božić i pokušaću da kroz ovaj amandman, koji na ozbiljan način doprinosi kvalitetu ovoga zakona, odgovorim i na određene insinuacije, nepotpune informacije koje su iznete i uglavnom netačne, kojima je nekim verbalnim bacanjem prašine u oči pokušano da se baci senka na ovaj zakon, ali i da se iznesu neki podaci koji su čista improvizacija i nemaju gotovo veze sa realnošću.
Da krenemo prvo od ovog teksta amandmana. Dakle, ovaj amandman koji je na član 9. podnela narodna poslanica Sandra Božić, u dobroj meri doprinosi povećanju kvaliteta zaštite prava radnika, domaćih radnika, državljana Republike Srbije u odnosu na strane državljane koji se privremeno zapošljavaju u Republici Srbiji.
Zašto sam odlučio da se javim po pitanju ovog amandmana? Pomenut je slučaj u medijima poznat kao slučaj radnika nekada „JAT keteringa“, „Er Srbije“ keteringa“ itd. Dakle, zaposlenih na proizvodnji hrane za potrebe našeg, ali i drugih avioprevoznika.
U vreme kada je ovaj predlog zakona bio utvrđen i prošao proceduru na Vladi, došlo je do tog slučaja i iz tog razloga trudili smo se da ovaj slučaj ispitamo do kraja i da na osnovu onoga što utvrdimo u samom tom slučaju, utičemo i na tekst predloga zakona, što je kroz ovaj amandman u potpunosti i učinjeno.
Dakle, Inspektorat za rad Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je u više navrata sprovodio nadzor nad radom kako „Aerodrom keteringa“, tako i privrednog društva „Airport Food Production“ doo, Beograd.
Na osnovu svega onoga što je utvrđeno u tom nadzoru, sprovedene su i odgovarajuće mere. Činjenica je da je poslodavac doneo rešenja kojima je otkazao ugovore o radu 40 zaposlenih lica. Konačan ishod našeg nadzora jeste vraćanje na posao 13 od 40 zaposlenih, koji su dobili rešenje o otkazu. Zašto samo 13, ako se neko pita? Zato što je 27 ostalih u međuvremenu pronašlo drugi posao, zaposlili su se i više nisu bili zainteresovani da se vrate u tu firmu. Utvrđeni su propusti i iz tog razloga doneto je rešenje kojima su odložena izvršenja rešenja otkaza ugovora o radu i ova nepravda prema radnicima je ispravljena.
Ono što je važno reći jeste da se usvajanjem ovog amandmana, a on je postao sastavni deo predloga zakona, one situacije koje su omogućile izigravanje zakonskih propisa u slučaju „Aerodrom keteringa“ ispravljaju i onaj koji je sada protiv ovoga što u predlogu zakona piše, na posredan način, nadam se nesvesno, podržava opstanak zakonskih propisa na snazi koji su omogući da radnici „Aerodrom keteringa“ dobiju otkaz.
Pozivam svakoga ko želi zaista da zna šta se to doprinosi ovim predlogom zakona da pročita i tekst ovog amandmana koji je postao sastavni deo predloga zakona, a mogu i sam da pročitam. U ovom amandmanu jasno stoji, a to postaju stavovi od 5. do 8. člana 16a, koji kaže – poslodavac koji je na osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji o pružanju usluga ili drugog sličnog imenovanog ili neimenovanog ugovora zaključenog sa povezanim licem za obavljanje određenih poslova ili delatnosti, angažovao stranca zaposlenog u povezanom licu, a to je upravo onaj slučaj koji se dogodio kod „Aerodrom keteringa“, ne može u roku od tri meseca od zaključenja takvog ugovora svom zaposlenom na istim ili sličnim poslovima otkazati ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena.
Dakle, usvajanjem ovog predloga zakona mi osujećujemo mogućnost poslodavca da postupi onako kao što je postupio u slučaju „Aerodrom keteringa“. Zašto? Zato što takav način postupanja nije sankcionisan važećim propisima.
Dalje, poslodavac koji je otkazao ugovor o radu zaposlenom usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena ne može na istim ili sličnim poslovima tri meseca posle proglašenja zaposlenog tehnološkim viškom za obavljanje istih ili sličnih poslova, angažovati stranca zaposlenog u povezanom licu na osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji.
Ono što je takođe od ozbiljne važnosti za sam zakon jeste uvođenje uloge Socijalno-ekonomskog saveta, kako kada su u pitanju kategorije za koje nije neophodno ispunjavati zakonom propisanu proceduru, redovnu zakonom propisanu proceduru za zapošljavanje deficitarnih zanimanja, dakle, jer je i tu amandmanom intervenisano. Potrebno je odobrenje Socijalno-ekonomskog saveta, kao organa u kome su reprezentativni predstavnici i sindikalnih organizacija i poslodavaca i Vlade. Dakle, mimo Socijalno-ekonomskog saveta to ne može da se uradi.
Iz tog razloga, ovim amandmanom, koji je postao sastavni deo predloga zakona, osujećuje se mogućnost ponavljanja ovoga što se dogodilo u „Aerodrom keteringu“ i na čemu smo ozbiljno radili da bismo utvrdili uzroke, posledice su bile vidljive i da bismo onda otklonili posledice. Zahvaljujući ozbiljnom delovanju Inspektorata za rad, to smo uspeli da učinimo.
Sada, reč je o nečemu drugom što je ovde, između ostalog, pričano, a to je da je Srbija postala destinacija za jeftinu radnu snagu, za ljude niskih profesionalnih kvalifikacija i za one koji dampiguju cenu našim radnicima, radeći ovde za čak i manji novac u odnosu na onaj koji primaju naši zaposleni, tj. naši državljani.
Ja ću vam dati analizu iz 2022. godine, a spreman sam da idem i za 2020. i za 2019. godinu, pa da ljudi koji u to sumnjaju ili koji su spremni da iznose neke druge ni na čemu osim na mašti utemeljene podatke, da shvate gde je to Srbija danas kada je u pitanju tržište radne snage.
Dakle, nesporno je da nama godinama nedostaju određene kategorije zanimanja i potpuno je neozbiljno, oprostite što ću tako reći, ali neozbiljno govoriti da smo mi otvorili svoje granice da ovde dođu ljudi koji će prihvatiti da budu slabije plaćeni nego naši ljudi, a naši ljudi su otišli tamo negde gde je posao koji obavljaju plaćeniji nego što je kod nas. Sviđalo se to nekome ili ne, ja bih mogao o globalizmu da pričam mnogo toga što smatram lično negativnim, ali otvoreno tržište radne snage jeste nešto na šta je ova država pristala i u onom trenutku kada smo se opredelili za politiku evropskih integracija, šta god ko o tome mislio.
Činjenica jeste da bez otvorenog tržišta radne snage nema ni ekonomskog napretka Srbije, kao što je otvoreno tržište radne snage zapadno i centralnoevropskim državama omogućilo da nadoknade svoje deficite u oblasti tržišta rada.
Na osnovu čega možemo bez ikakve sumnje da vidimo gde se to Srbija kreće? Poznato vam je, poznato je svima nama da nam je godinama unazad nedostajuća radna snaga u oblasti građevinske industrije, da su to tesari, da su to armirači, da su to zavarivači. I u poslednjih nekoliko godina broj stranih državljana koji su kvalifikovani za obavljanje tih poslova se iz godinu u godinu kreće otprilike oko iste cifre. Primera radi, 2022. godine u Srbiju je došlo iz drugih država 1012 armirača, 2021. godine bilo ih je 1042, 2019. godine bilo ih je manje – 258. Slična situacija je i sa tesarima i sa zidarima, zavarivačima.
Međutim, šta je to potpuno novo u Srbiji što govori i svedoči koliko je napredak određenih privrednih grana u Srbiji neverovatan? Godine 2022. prvi put nam se u značajnom broju javljaju obrazovni profili koji ranije ni u promilima nisu postojali kada je u pitanju dolazak stranih državljana, 2022. godine. A ove godine, po onome što imamo u komunikaciji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, podaci su još drastičniji i još bolji. Godine 2022. mi imamo programera na računaru, odnosno kompjuteru koji su iz inostranstva došli u Srbiju, zaposlili se u Srbiji, više nego armirača, tesara i zidara zajedno. Pod šifrom 40/69/02 programera na računaru, kompjuteru imamo 2529 stranih državljana i tu nije gotova priča.
Kada je reč o šifri 71/69/21, a to je programer informacionog sistema, imamo još više 2787 lica. Dakle, ukupno 5316 lica samo za ova dva profila. Jel to govori o tome da su u Srbiji programeri slabo plaćeni? Naravno da ne govori.
Imate danas objavljenu statistiku o tome da su stručnjaci u IT industriji apsolutno najplaćenija kategorija u Srbiji. Dolazak ovih ljudi može samo da poboljša i da ubrza rast IT industrije. Donošenje ovog zakona koji se danas nalazi pred vama, dame i gospodo narodni poslanici, može samo da poveća interesovanje takve kategorije stranih državljana da u još većem broju dođu u Srbiju i da ubrzaju naš privredni rast i razvoj, jer kada pogledate udeo IT industrije i njenih proizvoda u bruto društvenom proizvodu Srbije, onda će vam biti jasno da je to neverovatan rast.
Pre tri godine taj udeo je bio nešto malo manji od udela poljoprivredne proizvodnje. Poljoprivredna proizvodnja se nije u svom obimu značajno ni povećala ni smanjila, ali kada pogledate da se udeo IT industrije povećao puta dva, čak i više, kada pogledate ove podatke, onda vam je jasno, između ostalog, zašto se to dešava.
Ovi podaci govore apsolutno i nedvosmisleno jasno u kom to smeru ide Srbija. Dakle, taj broj građevinskih radnika, zanata zadržava se na istom nivou. Ovaj broj raste. To pokazuje da je Srbija dobro i pogodno mesto za ulaganje i u savremene tehnologiji, a to jeste i politika Vlade Srbije i to jeste direktan rezultat svega onoga što naša Vlada radi u oblasti digitalizacije čitavog sistema u prethodnih, a sada već dobrih, šest i po godina.
Dakle, slučaj „Aerodrom keteringa“ iskoristili smo, ne samo da ga u potpunosti sankcionišemo kroz delovanje Inspektorata za rad, kroz vraćanje na posao ljudi koji su ostali bez posla, koji su dobili otkaz ugovora o radu, već smo ga iskoristili da poboljšamo tekst predloga zakona, što se vidi iz usvojenog amandmana i činjenice da je on postao sastavni deo ovoga Predloga zakona.
Kada je reč o tzv. proširenju nadležnosti Vlade, već sam rekao uvodi se amandmanom uloga Socijalno-ekonomskog saveta. Bez Socijalno-ekonomskog saveta ne može se dozvoliti izuzetak od redovne zakonske procedure za deficitarna zanimanja, a ovaj zakon će omogućiti da broj stranih radnika u Srbiji bude veći zato što će biti ostvarivan veći privredni rast i omogućiće mnogim našim ljudima, usled tog privrednog rasta, ako žele, kao što već neki to i rade, da se u Srbiju vraćaju i da ovde vide svoju budućnost. To je politika Vlade Srbije baš kao što je bila onoga trenutka kada smo donosili krajem 2014. godine ovaj Zakon o zapošljavanju stranaca.
Podsećanja radi, ja ću vam pročitati to i time okončati svoje obraćanje, dakle, u periodu od 2011. godine, godišnje je priliv strane radne snage bio između 1.500 i 1.800 lica a onda možete da vidite kako privredni rast Srbije kreće uzlaznom putanjom. Dakle, od 1.500 do 1.800 lica godišnje, od 2015. godine – 6.362, 2016. godine – 7.340, 2017. godine – 7.647, 2018. godine – 8.990, 2019. godine – 13.809, 2020. godine – 12.931, posledica korone,2021. godine – 23.662, 2022. godine – 35.174. Znači, sa maksimum 1.800 na 35.174. Zaključno sa 7. julom ove godine, dakle u prvih šest meseci ove godine, 26.262.
Još nešto, a samo da bi bio podatak i slika potpuna za onoga ko misli da sliku ispravno vidi, a ne vidi je i zamagljena mu je. Kada pogledate te ekonomije na koje se ugledamo i o kojima toliko pričamo hvalospevima, udeo strane radne snage u tim ekonomijama, a ne pričamo samo o ekonomijama razvijenih zemalja, visoko razvijenih zemalja zapadne Evrope, pričamo i o onim ekonomijama koje su nama bliske, što geografski, pričamo o Slovačkoj, pričamo o Češkoj, pričamo o Mađarskoj, pričamo o Rumuniji, u tim državama udeo strane radne snage je između 10 i 15% ukupno zaposlenih. U Srbiji, ako uzmemo podatak samo od prošle godine, a to je 35.174, to je 1,5% i potpuno je za očekivati da kako privredni rast Srbije jača, kako Srbija privredno jača i raste povećavaće se i udeo strane radne snage. To je posledica, ako hoćete, i rasta životnog standarda. Govorio sam o tome pre nekoliko dana u Narodnoj skupštini.
U Nemačkoj imate manjak 42 hiljade prosvetnih radnika u ovoj godini. Šta je osnovni razlog? Ne žele Nemci da uče za te obrazovne profile, ne žele da se bave tim poslom, čak i kada su ti poslovi dobro plaćeni. Oni ne žele da budu lekari zato što ne žele da provedu 12, 13 godina života učeći i spremajući se za to. To je posledica životnog standarda.
Ne žele ni Srbi da daju dete više da bude zidar i armirač zato što imaju u proseku jedno dete i žele da ga školuju na fakultetu i ne žele da ga daju na zanat. Sve i da je plata ta koja se meri hiljadama evra. Dakle, to je pitanje nad kojim svi treba da se zamislimo, jer u jednom trenutku svi smo slušali priču da su za neke… Naravno, postoje još uvek poslovi, nisam tu slep kod očiju, koji su slabije plaćeni, ali je situacija danas neuporedivo bolja nego što je bila pre 10 godina. Možete da mi kažete – da, kolika je onda bila stopa inflacija. Kolika je bila stopa inflacije od 2008. do 2012. godine? Nikad ispod 10%, ali o tome nećemo da pričamo. Ako će neko da mi kaže – što pričate o prošlosti, pa zato što neko drugi priča o prošlosti. Za razliku od tih pričamo i o budućnosti i pokazujemo kako može u toj budućnosti da bude bolje.
Dakle, ne možemo da posmatramo Srbiju kao izolovanu i zatvorenu zemlju i hvala Bogu i ne treba tako da je posmatramo, ali otvarajući svoje granice za dolazak što većeg broja i stranih državljana koji će nam pomoći da sa više rada rešavamo i više problema, jer ih imamo više zbog složenih političkih situacija, zbog složene političke situacije koja je obeležila i devedesete i dvehiljadite. Kada imate više problema morate da radite više da biste ih rešavali.
Ovim zakonom, predlogom zakona se problemi rešavaju. Ovim zakonom se omogućava da se u Srbiji radi više i ovaj zakon će omogućiti Srbiji da privredno raste, napreduje, bude jača i omogući svojim građanima i veća primanja, kako zaposlenima plate, tako i penzionerima penzije, a svakako bolji životni standard. Hvala vam na pažnji.