Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo kratko, uzimajući u razmatranje ovaj predlog amandmana uzeli smo u razmatranje i kao što sam rekao mišljenje eksperta Saveta Evrope koji je učestvovao i u radnoj grupi kojim je predsedavao Zaštitnik građana i u radnoj grupi čiji sam predsednik bio sam, a koje je formiralo Ministarstvo pravde.
Samo ću vam u dve rečenice pročitati šta je na apel Vladimira Radomirovića, odnosno glavnog i odgovornog urednika sajta „Pištaljka“, kao sajta koji okuplja uzbunjivače, rekao gospodin Pol Stivenson, pravni ekspert, odnosno stručnjak za zaštitu uzbunjivača Saveta Evrope. On kaže – gospodine Radomiroviću čuo sam od vas da će se u parlamentu ove nedelje obavljati rasprava o Zakonu o zaštiti uzbunjivača. Takođe sam čuo i za predlog Agencije za borbu protiv korupcije da se uvede zahtev postojanja dobre vere kod uzbunjivača.
Želim da vam napomenem da je upravo ovaj element prouzrokovao mnoge probleme Ujedinjenom Kraljevstvu i da smo ga zbog toga izbrisali iz zakona pre godinu dana, kao i da se dobra vera kod uzbunjivača ne nalazi među listom neophodnih elemenata koji propisuje preporuka Saveta Evrope.
Dakle, država sa najdužim iskustvom u zakonskoj zaštiti uzbunjivača, Velika Britanija, čiji je pravni ekspert sarađivao i sa radnom grupom koju je formirao Poverenik, i sa radnom grupom koju je formirao ministar pravde. Kaže – to ne treba da stoji u zakonu zato što je prouzrokovalo mnoge probleme u primeni zakona. Mi smo to iskusili. Vama savetujemo da ne idete u to. To je bio razlog zašto ovo nismo stavili kao jednu od nužnih kvalifikacija kod ličnosti samog uzbunjivača. Hvala vam.
(Branka Karavidić, s mesta: Molim vas, samo minut.)

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici ja bih se vratio na ovo o čemu smo uvažena gospođa Karavidić i ja raspravljali. Samo da jednu stvar razjasnimo, zašto su evropski stručnjaci bili protiv uvođenja savesnosti uzbunjivača? Zato što je to zahtev koji je u svakom sudskom postupku vodio potencijalnoj viktimizaciji uzbunjivača, jer, onaj koji vrši, recimo mobing nad zaposlenim zato što je razotkrio neke informacije koje štete javnom interesu, dakle onaj koji je izvršavao mobing, on ima za cilj da dokaže da uzbunjivač nije postupao savesno i u dobroj veri.
I na kraju se sudski postupak koji treba da zaštiti javni interes i da zaštiti čoveka koji je ukazao na narušavanje tog javnog interesa, pretvori u sudski postupak protiv tog čoveka koji je smogao hrabrosti da to uradi. I to nam nepobitno govore iskustva sudske prakse država retkih, retkih država koje poseduju zakonsku zaštitu uzbunjivača i to kao najbolju sudsku zaštitu uzbunjivača.
To je jedan jedini razlog. Nema ničega drugog, jer, taj poslodavac koji je i ekonomski i u svakom drugom pogledu mnogo jači od samog uzbunjivača, sve svoje snage i resurse preusmeri protiv njega. To je razlog zašto je jedna Velika Britanija, koja najduže u Evropi poseduje ova zakonska rešenja, to pre oko godinu dana izbrisala.
Dakle, ja apsolutno cenim vašu dobru nameru, i volim kada imamo raspravu u kojoj razmenjujemo jake argumente, ovo je jedan jedini razlog. Daleko od toga da bi bilo ko drugi hteo da sada ugrozi uzbunjivača, ili da mu da neku delimičnu zaštitu. Ne. Jezički ovo možda izgleda da kao uzbunjivača više štiti, ali u praksi, nažalost, mnogo mu više šteti. To je bio jedan jedini razlog zašto smo se ovako ograničili u zakonskoj formulaciji. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, veoma uvažavajući prethodnog govornika sa kojim  vrlo lepo sarađujemo ovde, naročito u konstruktivnom poboljšavanju zakona, odnosno predloženih zakonskih tekstova, ja moram da kažem da mi nije u potpunosti jasno šta ste želeli ovom dopunom, odnosno dopunskim članom da postignete.
Status uzbunjivača postoji u slučaju kada neko lice povodom radnog angažovanja ili ostalih odnosa koji su navedeni u članu 2. ukazuje na određene nezakonite postupke, nezakonite radnje u organu u kome radi i upravo zbog toga što ukazuje na takve postupke, odnosno takve radnje izložen je opasnosti da ga poslodavac zbog toga dovodi u nepovoljniji položaj.
Predloženim dopunskim članom se traži da stalni član lokalnog, pokrajinskog ili republičkog antikorupcijskog tela u vreme trajanja svog mandata uživa status uzbunjivača. Dakle, možete da imate, po ovom članu gledano, člana takvog tela koji za godinu, dve ili četiri godine svog mandata ne ukaže ni na šta, a uživa neki status uzbunjivača. Suprotno je nameri, intenciji zakonodavca.
Naveli ste jedan slučaj koji mi je vrlo dobro poznat, jer je reč o zaposlenoj u okviru sistema koji se nalazi pod nadležnošću Ministarstva pravda. Dakle, reč je o zaposlenom licu u određenom kazneno-popravnom zavodu koja je, zbog ukazivanja na određene nezakonite postupke, bila dovedena u nepovoljniji položaj, dobila status uzbunjivača. Ispravljena je nepravda prema njoj, vraćena je na radno mesto i stvar je rešena.
Dakle, zbog toga je mnogo važno, razumem šta ste vi rekli i to je ono što je ocenjeno kao loše u modelu zakona. Uzbunjivač može biti svako fizičko lice, tačka. Tako je glasio taj stav. Ne, to mora da bude lice koje trpi određene posledice zbog uzbunjivanja i trpi te posledice povodom svog radnog odnosa.
Ja se izvinjavam što sam govorio duže, ali samo sam želeo ovo da razjasnim. Hvala vam.
(Dušan Milisavljević, s mesta: Replika.)

Prihvata se amandman Odbora.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 8. jasno stoji „službeno lice ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač, ako učini verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja zbog vršenja službene dužnosti.“, a amandmanom se predlaže da se doda, odnosno mislim da treba imati u vidu da smo prihvatili amandman Odbora, koji je formulaciju upodobio, odnosno precizirao, gde kaže „lice koje je u vršenju službene dužnosti dostavilo informaciju ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač, ako učini verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja zbog dostavljanja informacija“.
Da ne bih vodio sada polemiku o tome šta ste hteli ili ne, ubeđen sam da ste imali dobru veru i volju da poboljšate član, ali mislim da je ovaj amandman Odbora, koji je prihvaćen, mnogo precizniji i bolje definiše ovu pravnu situaciju, nego što je to izvorni tekst Predloga zakona. U svakom slučaju, hvala na dobroj volji da amandmanom poboljšamo tekst zakona, ali mislim da se amandmanom Odbora u dobroj meri postiglo više. Hvala.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo rado ću da odgovorim na postavljena pitanja, iako se ona ne tiču u najužem smislu ovog amandmana, po mom ličnom poimanju.
Da li zakon adekvatno sankcioniše mogućnost zloupotrebe statusa uzbunjivača? Ne postoji idealan zakon, da se razumemo oko jedne stvari, ali mišljenja sam i to je jedan od razloga zašto su eksperti Saveta Evrope, dakle iz Velike Britanije i iz SAD, koji nisu eksperti Saveta Evrope, ali su ljudi sa velikim integritetom i iskustvom, zašto su rekli da je ovo rešenje dato u predlogu mnogo bolje od rešenja u modelu zakona?
Zato što po modelu zakona o zaštiti i o statusu uzbunjivača odlučuje jedan čovek. Jedan inokosni državni funkcioner, a ovde imate situaciju da o tome odlučuje sud. Prihvatićete i priznaćete da je mnogo bolje kada to čini ceo sudski sistem, nego kada to čini jedan jedini čovek, makar bio i najbolji i najpametniji na svetu. Mislim da dati jednom čoveku, jednoj osobi, jednom funkcioneru tolika ovlašćenja, stvara mogućnost neuporedivo većih zloupotreba.
Sa druge strane, bili smo obojica tu u toku čitave rasprave i ne sećam se da je i jedan narodni poslanik optužio Zaštitnika građana. Sećam se da je jedan narodni poslanik, gospodin Marijan Rističević rekao da je za izradu zakona dobijeno 80.000 funti, a ja sam smatrao da je zaista potrebno da kažem da je Zaštitnik građana čovek koji se odrekao toga i rekao neću uzeti ni jedan jedini dinar, ni jednu jedinu funtu ili dolar, kao što ste rekli u prethodnoj raspravi.
Narodnom poslaniku, ne šta ja mislim, mislim da je to odlično, narodnom poslaniku je Ustavom zagarantovan imunitet za reči koje ovde kaže, makar one bile i najveća neistina na svetu. Prvi sam ovde doživljavao da mi se kaže da sam uzimao desetine hiljada evra za ne znam ni ja šta, ne sećam se da je tada neko od vas ustao da me u tome zaštiti, a ni da sam ja napao poslanika za ono što je rekao. To je njegovo poslaničko pravo. To je tekovina demokratskog sistema. Etika odgovornosti je nešto što treba da rukovidi narodnog poslanika i svakog javnog funkcionera.
Šta smo učinili da ovaj status uzbunjivača se ne izvrgne u svoju suprotnost? Upravo to, mnogo smo poboljšali model zakona koji je postojao pre izrade ovog predloga zakona. Da li postoji zakon koji će apsolutno u svakom mogućem obimu, segmentu, situaciji da onemogući zloupotrebu tog statusa, ne postoji. Ali, kada to ceni sud, onda je to nešto što je mnogo bolje i kada se neko drzne da se prepozna kao uzbunjivač, iz neke potpuno desete namere, pa se pokaže da je zloupotrebio taj svoj status, taj će dobiti otkaz. Jer, privremena mera koju sud izriče jeste privremena mera koja onemogućuje nanošenje štete njemu zbog toga što je dostavio kao informaciju kojom se vrši uzbunjivanje, a ako je prevario, onda je na prvom mestu prevario samog sebe, ne ni sud, ne ni poslodavca. Zbog toga će snositi posledice, ali ne smete zakonom uzbunjivaču da pretite. To sistem zaštite uzbunjivača u potpunosti urušava.
To je pokazalo iskustvo retkih zemalja koje ovo imaju, ali ne smete mu pretiti - ako ne budeš uradio to i to, desiće ti se sledeće. Ne, zakon ne polazi od toga, zakon polazi upravo od premise da uzbunjivača treba zaštiti i nameće obrnuti teret dokazivanja na samog poslodavca, da dokaže da uzbunjivač nije bio u pravu. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo pažljivo sam slušao kolegu Božovića i samo mi jedna stvar nije jasna – kako neko time što je tražio neku informaciju može da povredi zakon? Otprilike, suština vašeg amandmana jeste to. Vaša diskusija ide u prilog izvornom tekstu člana zakona.
Ako ovome dodamo, dakle danas ovo glasi – lice koje traži podatke u vezi sa informacijom ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač ako učini verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja zbog traženja tih podataka, i vi dodajete, a samo nije traženjem povredilo zakon. Kako može traženjem podatka neko da povredi zakon? Samo mi to recite.
Kako je moguće vi ili ja kao građanin od nekog organa javne vlasti da tražimo neki podatak i time što smo tražili taj podatak mi smo povredili zakon? Može da povredi zakon neko ko nam da podatak koji ne sme da nam da. To da.
Recimo, tražite informaciju od BIA o stanju nacionalne bezbednosti RS i recimo tražite ko je opasno lice koje trenutno namerama određenim? Oni ne mogu da vam daju po propisu tu informaciju. Mogu da vam daju broj lica itd. Dao sam jedan možda ekstreman primer. Dakle, zakon može da povredi onaj ko poseduje informaciju, a onaj ko je traži kako može da je povredi?

Zahvaljujem se.
Znate šta, ako neko recimo iznese neistinite informacije o vama ili meni, to je predmet posebnog krivičnog dela i svako od nas će krivično da odgovara ukoliko iznese neke takve brutalne neistine ili laži. Dakle, to je predmet, ali neće biti zaštićen zato što ono što iznosi je lažno i onda neće uživati zaštitu uzbunjivača, apsolutno.

Evo, da objasnim na jednom slikovitom primeru, ako se slažete.
Recimo, neko lice NN podnese zahtev za informaciju, radi u poreskoj upravi, podnese zahtev za informaciju da li je neki javni beležnik AA u toku septembra meseca zaradio preko 180 hiljada evra. Sad to lice NN verovatno i ne zna da takav ne postoji u državi Srbiji, a podneo je zahtev za informaciju. U zahtevu je izrečena jedna notorna neistina. Da li mislite da ako se prema tom licu iz nekog drugog razloga odredi, odnosno odredi mu se status uzbunjivača da on ne bi trebalo da ima taj status zato što je u svom zahtevu za informaciju izneo jednu laž. Ja mislim da ne treba. On je tražio određenu informaciju, tu informaciju nije dobio, prema tome, što bi se prema njemu postupalo drugačije? Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, podržavajući u dobrom delu ovakvu vrstu izlaganja, samo ću konstatovati da je zakon u svakom slučaju uvek jači od podzakonskog akta i da se u ovakvom slučaju direktno primenjuje zakon, a snaga zakona je, kao što rekoh, svakako veća.

Zahvaljujem. Prihvata se amandman Odbora.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kada su u pitanju amandmani na član 20. ja bih pročitao ono što sam ovde dobio u vidu izveštaja Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Na kraju izveštaja stoji – Odbor je razmotrio i smatra da amandmani na član 20, koji su u istovetnom tekstu zajedno podneli narodni poslanici, svi oni koje ste i vi pročitali, i zajedno, dakle nisu u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. To stoji u izveštaju koji je potpisao kolega dr Aleksandar Martinović, predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo te s toga smatram da je ovo i više nego dovoljan razlog da se ovi amandmani ne prihvate.
Ako imamo pred sobom amandmane kojima se na neki način derogiraju i odredbe Krivičnog zakonika i vrlo jasno stoji da nisu u skladu sa ustavno pravnim sistemom RS, onda mislim da ne treba dodatno više o tome raspravljati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se maksimalno trudim da ispratim svaki amandman, ali ne vidim nikakvu logičku vezu između predloženog amandmana i izvornog teksta člana u Predlogu zakona. Kakve veze ministar državne uprave ima sa Pravosudnom akademijom i sa obukom sudija koji treba da postupaju u predmetima sa zaštitom uzbunjivača?
Gospodin Nikolić je jedan ozbiljan čovek. Dosta uvažavam i cenim njegovo mišljenje. Ja verujem da on nikada ne bi napisao ovakav amandman. Kakve veze ima program obuke sudija u vezi sa zaštitom uzbunjivača koji sprovodi Pravosudna akademija sa ministarstvom nadležno za poslove državne uprave?
Koliko god da je onaj prethodni amandman koji je bio gotovo identične sadržine, ali se ticao jednog drugog člana koji je bio gotovo identične sadržine, ali se ticao jednog drugog člana, mogao negde da bude logički povezan, iako je, kao što je rekla koleginica dr Rakonjac, mnogo više smisla imalo reći, recimo, ministra nadležnog za rad ili ministra privrede. Ovde to ne vidim da ima ikakvog smisla.
Ako su sudije te koje podležu programu sticanja posebnih znanja, znanja u vezi sa zaštitom uzbunjivača, kakve veze ima Ministarstvo državne uprave sa tim, osim ako nije jedinstveno ministarstvo kao Ministarstvo pravde. Znate, ministarstva se menjaju, ali nadležnosti su posebne. Zahvaljujem.

Hvala.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pomno sam slušao izlaganje narodnih poslanika i moram da se osvrnem na ovo poslednje što je rečeno.
Prvo, niko ovde nije usvajao, a dobro se sećam 31. avgusta, izmene Zakona o javnom beležništvu, niti je taj zakon bio na dnevnom redu. Bili su neki drugi zakoni, ali taj zakon nije, a opet držim do toga da smo svi ovde prisutni ozbiljni ljudi, da govorimo činjenično, potkovano i da citiramo zaista one zakone koji su u ovoj Skupštini menjani i to 31. avgusta.
Podsećanja radi, Ministarstvo pravde Republike Srbije je prvi put u maju mesecu ove godine, odnosno krajem aprila, početkom maja meseca ove godine prosledilo Vladi Republike Srbije, Vlada utvrdila predloge i poslala ih Narodnoj skupštini na raspravljanje i usvajanje i to je u pitanju osam zakona. U tih osam zakona u prelaznim i završnim odredbama stajala je upravo redovna odredba da zakon stupa na snagu osmog dana po danu objavljivanja u „Službenom glasniku“.
Istina, postojali su slučajevi, ali malobrojni, po pitanju tri zakona kada to nije bilo tako, već kada je zakon stupao narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“, ali to nije 50 zakona. Tri i pedeset nije isto.
Molim vas da mi nabrojite 50, a ja ću vama vrlo rado da nabrojim tri koja su u mandatu ove Vlade predložena sa takvim završnim odredbama Narodnoj skupštini.
Što se tiče obuka da li su dovršene ili ne, recite mi koja je to obuka zakona koju smo mi predložili a nije dovršena i onda ćemo moći da razgovaramo i o tome. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam na početku ove objedinjene načelne rasprave ukratko predstavim najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je predložila Vlada Republike Srbije, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Na početku, želim da istaknem da je Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije za period od 2013-2018. godine, kao i pratećim Akcionim planom, kao jedan od ciljeva predviđeno uspostavljanje efikasne i delotvorne zaštite uzbunjivača, odnosno lica koje prijavi sumnju na korupciju.
U aprilu 2013. godine, kao ministar pravde i državne uprave, najavio sam donošenje sveobuhvatnog zakona o zaštiti uzbunjivača. Tada sam govorio na skupu koji je organizovao Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, gospodin Šabić, u okviru predstavljanja modela zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je izradila radna grupa kojom je rukovodio Zaštitnik građana, a koju je okupio i organizovao Poverenik.
Sada, na početku svog obraćanja vama, izražavam naročitu zahvalnost gospodi Šabiću i Jankoviću, koji su organizovali pisanje prvog modela, na osnovu kojeg je kasnije i radna grupa Ministarstva izradila ovaj zakonski tekst koji se nalazi pred vama. Tada su Poverenik i Zaštitnik građana nametnuli jedan snažan okvir donošenja sveobuhvatnog zakona o zaštiti uzbunjivača i utrli put ovakvom regulisanju ove vrste zaštite.
Srbija je jedina zemlja u regionu koja bi trebalo da dobije ovako temeljan i sveobuhvatan zakon. Ovakvi zakoni su prava retkost u Evropi, tako da je Srbija jedan od začetnika ovakvog regulisanja zaštite uzbunjivača, i u regionu i na čitavom evropskom kontinentu.
Ovakav zakon predstavlja savez između države i građana u borbi protiv korupcije. Ko primeti bilo kakvu radnju koja je suprotna javnom interesu, moći će da bez straha prijavi istu, bez straha od bilo kakve posledice po sebe ili sebi bliska lica. Država će zaštiti lice koje je bilo hrabro i odgovorno da prijavi korupciju.
Ovakav zakon treba da ohrabri svakog pojedinca da prijavi zloupotrebu, ili kršenje zakona ili nekoga ko čini nešto loše po životnu sredinu.
Do sada smo imali slučajeve da su ovakvi ljudi trpeli štetu zbog svoje hrabrosti odlučnosti i brige za javni interes. Sa takvom praksom mora da bude završeno. Ko se usudi da otpušta, premešta ili na bilo koji drugi način ošteti
savesne građane koje prijave nezakonitost u radu poslodavca ili bilo kakvu nezakonitost u vezi sa vređanjem javne vlasti ili možda nezakonitost u radnjama privatnika ili korporacija biće suočen sa odgovorom države. Ne samo da će uzbunjivač biti zaštićen nego će i prijavljeno lice, državni organ ili kompanija biti podvrgnuti efikasnoj istrazi državnih organa.
Važećim zakonodavstvom Republike Srbije regulisana je izvesna zaštita lica koje nazivamo uzbunjivačima, ali samo određenih kategorija lica, pri čemu nisu uspostavljeni adekvatni mehanizmi za njihovu potpunu zaštitu.
Obaveza Republike Srbije da na sveobuhvatan način Zakonom uredi pitanje zaštite lica koja prijavljuju sumnju na korupciju i drugo nezakonito postupanje proizlazi iz međunarodnih ugovora koje je naša država potvrdila i to člana 33. Konvencije Ujedinjenih nacija za borbu protiv korupcije, kao i člana 9. Građansko pravne konvencije protiv korupcije Saveta Evrope.
U Republici Srbiji zaštita uzbunjivača delimično je uređena Zakonom o državnim službenicima, Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Ovim propisima predviđena je zaštita ograničenog obima po više osnova. Iz navedenih razloga neophodno je na celoviti način urediti pitanje zaštite uzbunjivača kako u javnom, tako i u privatnom sektoru.
Ministarstvo pravde formiralo je septembra meseca 2013. godine radnu grupu sastavljenu od predstavnika pravosuđa, odnosno sudstva, tužilaštva, nevladinog sektora, državnih organa, kao i predstavnika sindikata radi izrade što kvalitetnijeg predloga zakonskih rešenja. U radnu grupu uključena su i dva uzbunjivača koja su u prošlosti trpela odmazdu zbog uzbunjivanja i koja su kroz lično iskustvo uvidela brojne manjkavosti u sistemu dosadašnje zaštite.
Predlaganjem ovog zakona preduzimaju se neophodni koraci ka uspostavljanju normativnog okvira i kapaciteta za odlučnu borbu protiv korupcije i istovremeno ostvaruju preuzete obaveze iz međunarodnih akata, a pre svega preporuka grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope GREKO.
Predloženi zakon pruža pun obim zaštite licima koja prijavljuju sumnju na korupciju i to kako u javnom, tako i u privatnom sektoru. Zaštitom uzbunjivača u najvećoj meri štiti se i javni interes, s obzirom da su uzbunjivači lica koja prijavljuju korupciju, zbog čega ne smeju trpeti štetne posledice, te im je neophodno pružiti odgovarajuću pravnu zaštitu.
Predloženim zakonom uređuju se kako materijalna, tako i procesna pitanja u oblasti zaštite uzbunjivača, nastojeći da se ovakvim celovitim pristupom omogući sveobuhvatna zaštita uzbunjivača i efikasna primena zakona u praksi.
Smisao ovakvog pristupa je da motiviše potencijalne uzbunjivače da obelodane informaciju o postojanju korupcije tako što će im garantovati zaštitu i u najvećoj mogućoj meri suzbiti nanošenje štetnih posledica. Predloženim zakonom konačno se pruža sigurna alternativa ćutanju uzbunjivača kroz postupak zaštite, koji je lako dostupan, izvestan i efikasan.
Uzbunjivanje je u smislu Predloga zakona otkrivanje informacija o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnih ovlašćenja protivno svrsi zbog kojih je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera. Ovakva definicija uzbunjivanja šira je od standarda koji je postavljen Preporukom i Rezolucijom 1279 Saveta Evrope.
Značajno je spomenuti i zabranu sprečavanja uzbunjivanja, te da je odredba opšteg ili pojedinačnog akta kojom se sprečava uzbunjivanje apsolutno ništava, odnosno ne proizvodi pravno dejstvo.
U pogledu kruga lica na koje se primenjuje zaštita uzbunjivača, Rezolucija 1279 i Preporuka Saveta Evrope naglašavaju da je jedna od karakteristika uzbunjivača njegovo radno angažovanje kod poslodavca i to bilo kog tipa, plaćeno ili neplaćeno, stalno ili na određeno vreme i tome slično.
Činjenica da je uzbunjivač radno angažovan kod poslodavca čini ga podložnim mogućim štetnim posledicama koje može trpeti ili pretrpeti zbog svog uzbunjivanja. Upravo ova karakteristika razdvaja uzbunjivača od drugih lica. Uzbunjivač je stoga definisan tako da obuhvata fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga organa vlasti, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom, ili pravo vlasništva na privrednom društvu.
Radno angažovanje obuhvata radni odnos, rad van radnog odnosa, volontiranje, vršenje funkcije, kao i svaki drugi faktički rad za poslodavca. Upotrebom kovanice „u vezi sa radnim angažovanjem“ zaštita se pruža i licima koja više nisu radno angažovana kod poslodavca. Primera radi, bivši zaposleni ili penzionisana lica, a koja su informaciju u vezi sa uzbunjivanjem saznala tokom radnog angažovanja. Termin poslodavac obuhvata organ Republike Srbije, teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave, nosioca javnih ovlašćenja ili javnu službu, pravno lice ili preduzetnika koji radno angažuje jedno ili više lica.
Postoje kategorije lica koja nisu uzbunjivači u smislu Predloga zakona, ali kojima Predlog zakona pruža istovrsnu zaštitu kao i uzbunjivaču. Radi se o sledećim kategorijama lica: o tzv. povezanim licima, tj. licima koja trpe štetnu posledicu zbog povezanosti sa uzbunjivačem, putativnim uzbunjivačima, tj. licima za koje se pogrešno smatra da su uzbunjivači ili povezana lica, te zbog toga trpe štetne posledice, službenim licima, kao i licima koja prikupljaju informacije koje ukazuju na potencijalno ugrožavanje ili povredu javnog interesa prema kojima je preduzeta štetna radnja zbog traženja tih podataka.
Uzbunjivač ima pravo na zaštitu ako izvrši uzbunjivanje kod poslodavca, ovlašćenog organa ili javnosti na način predviđen ovim zakonom, u roku od jedne godine od dana saznavanja za izvršenu radnju zbog koje vrši uzbunjivanje, a najkasnije u roku od 10 godina od dana izvršenja te radnje.
U glavi tri Predloga zakona ukazuje se na postupak, odnosno uređuje se postupak uzbunjivanja i već u početnoj odredbi propisuje se obaveza naročito hitnog postupanja poslodavca, odnosno nadležnog organa povodom otkrivanja informacije od javnog interesa.
Predviđene su tri vrste uzbunjivanja: unutrašnje, spoljašnje i uzbunjivanje javnosti. Unutrašnje i spoljašnje uzbunjivanje postavljeni su alternativno, dok je uzbunjivanje javnosti postavljeno subsidijarno u odnosu na unutrašnje i spoljašnje uzbunjivanje. Unutrašnje se vrši kod poslodavaca, a spoljašnje kod nadležnog organa. Uzbunjivanje javnosti se vrši putem sredstava javnog informisanja, putem interneta, na javnim skupovima ili na drugi način kojim se obaveštenje može učiniti dostupnim javnosti.
Predloženim zakonom omogućena su šira ovlašćenja uzbunjivaču u odnosu na uporednu praksu, tako da on može da izabere pravi put za koji smatra da bi bio najefikasniji u konkretnoj situaciji. Naime, u uporednim rešenjima uglavnom se postupak unutrašnjeg uzbunjivanja postavlja kao primaran u odnosu na spoljašnje uzbunjivanje, osim u tačno i precizno određenim izuzecima. Međutim, ovakvo rešenje nije prihvaćeno iz razloga što zakonodavac ne može unapred predvideti i precizno nabrojati sve situacije u kojima bi unutrašnje uzbunjivanje bilo opasno po uzbunjivača, neizvodljivo ili nedelotvorno.
Imajući u vidu ozbiljnost i osetljivost informacije na koje se obaveštenje uzbunjivača može odnositi, propisana je obaveza poslodavca i ovlašćenog organa da postupaju i po anonimnim prijavama, te da provere navode iz anonimnog obaveštenja u okviru svojih nadležnosti.
Uređene su i obaveze poslodavca, čije nepoštovanje povlači za sobom prekršajnu odgovornost. Kako bi se obezbedila ujednačenost odredaba opšteg akta poslodavaca, koje se tiču postupka unutrašnjeg uzbunjivanja, ministar nadležan za poslove pravosuđa će zakonskim aktom bliže urediti minimum pravila koje bi svaki pomenuti opšti akt trebalo da sadrži. Temelj ovakvog rešenja je obezbeđenje jednobraznog postupka, koji bi bio efikasan i lako dostupan uzbunjivaču.
Opredeljenje zakonodavca je da se propiše minimum standarda koji bi bili obavezni za svakog poslodavca. Na ovaj način biće obezbeđen pre svega nadzor nad primenom ovih odredaba.
Predloženi zakon u prvi plan ističe zaštitu uzbunjivača, te propisuje zabranu za poslodavca da nečinjenjem ili činjenjem stavi uzbunjivača ili povezano lice u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a potom se propisuju najčešće situacije u vezi sa kojima se uzbunjivač u vezi sa uzbunjivanjem stavlja u nepovoljniji položaj, kao što su zapošljavanje, sticanje svojstva pripravnika ili volontera, rad van radnog odnosa, obrazovanje, osposobljavanje ili stručno usavršavanje i tome slično.
Apsolutno su ništave odredbe opšteg akta kojima se uzbunjivaču uskraćuje ili povređuje pravo, odnosno kojima se ova lica stavljaju u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem. Stoga i u situaciji kada bi postojale odredbe opšteg akta, recimo, kolektivnog ugovora, kojima bi bila predviđena mogućnost uskraćivanjem prava uzbunjivaču, a u vezi sa uzbunjivanjem, iste odredbe ne bi proizvodile pravno dejstvo. Na napred opisani način pruža se potpunija zaštita uzbunjivača, odnosno lica koje uživa zaštitu kao uzbunjivač.
Uzbunjivač ima pravo na naknadu štete koju pretrpi zbog uzbunjivanja u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Predloženim zakonom predviđeno je da uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu. Sudska zaštita se ostvaruje podnošenjem tužbe za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem nadležnom sudu u roku od šest meseci od saznanja za preduzetu štetnu radnju, odnosno tri godine od trenutka kada je štetna radnja preduzeta, a što je optimalni rok u kome tužba može biti podneta i koji u potpunosti odgovara primerima dobre prakse.
Imajući u vidu faktičku dužinu trajanja sudskih postupaka, činjenicu da su uzbunjivači uglavnom ekonomski slabija strana, predloženim zakonom predviđena je i posebna privremena zaštita uzbunjivača u vidu privremene mere i vraćanje radnika na rad, odnosno uklanjanje štetnih posledica u vezi sa uzbunjivanjem. Privremena mera se može odrediti pre pokretanja, za vreme trajanja, kao i po okončanju sudskog postupka, čime se postižu dvostruki pozitivni efekti u korist uzbunjivača, koji se ogledaju u: prvo, obezbeđivanju materijalne egzistencije uzbunjivača za vreme trajanja sudskog postupka i drugo, u prebacivanju tereta dokazivanja na poslodavca.
U pogledu sadržine predloga za određivanje privremene mere, propisano je pravilo po kome se može zahtevati da sud odloži pravno dejstvo akta, zabrani vršenje štetne radnje, kao i da naloži otklanjanje posledice prouzrokovane štetnom radnjom. O predlogu za određivanje privremene mere sud će odlučiti u roku od osam dana od dana prijema predloga. Protiv odluke o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba.
Predlogom zakona predviđeno je da što širi krug lica bude obuhvaćen zaštitom koja se pruža ovim zakonom, kao i da zaštita bude efikasna i potpuna. Tužbom u vezi sa uzbunjivanjem ne može se pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog po osnovu rada. Međutim, napravljena je veza između pravnog režima zaštite uzbunjivača sa sudskim postupcima u kojima se ocenjuje zakonitost pojedinačnog akta poslodavca, te su predviđena posebna prava uzbunjivača i u ovim postupcima.
U skladu sa tim u postupku po tužbi za ocenu zakonitosti pojedinačnog akta poslodavca, kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornosti uzbunjivača po osnovu rada, po posebnim propisima, uzbunjivač može istaći navod da pojedinačni akt poslodavca predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, koji se navod može istaći u tužbi ili na pripravnom ročištu, a posle toga samo ako podnosilac navoda učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da iznese ovaj navod ranije.
Predloženim zakonom je ne remećenjem postojećeg sistema zaštite radno-pravnih odnosa i pravnog sistema Republike Srbije uneta radikalna izmena u korist uzbunjivača. Promena se sastoji u tome što u situaciji kada uzbunjivač u toku parnice, koja se vodi u vezi sa ocenom zakonitosti pojedinačnog akta poslodavca, na primer, rešenja o otkazu ugovora o radu ili rešenja o premeštaju na drugo radno mesto, učini verovatnim navod da je predmetni pojedinačni akt poslodavca u vezi sa uzbunjivanjem. Sud pred kojim se vodi postupak za ocenu zakonitosti pojedinačnog akta je u obavezi da primenjuje pravila ovog zakona, a koja se tiču posebne zaštite prava uzbunjivača, poput pravila o obrnutom teretu dokazivanja ili istražnog načela.
Na opisani način domen primene predloženog zakona faktički se proširuje i na parnice u kojima se osporava zakonitost pojedinačnog radno-pravnog akta donetog na štetu uzbunjivača u vezi sa uzbunjivanjem. Propisano je i posebno pravilo o obrnutom teretu dokazivanja koje je motivišuće za uzbunjivača, s obzirom da on treba samo da učini verovatnim da je pretrpeo štetne posledice u vezi sa uzbunjivanjem, a tada poslodavac treba da dokaže da nastale štetne posledice po uzbunjivača nisu u vezi sa uzbunjivanjem.
Predviđena je i istražno načelo, i to u cilju zaštite uzbunjivača, te u ovom postupku sud može, ako oceni da je to od značaja za ishod postupka, utvrđivati činjenice i kada one među strankama nisu sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela u postupku.
Propisano je i pravilo da sudija, koji postupa po tužbi u vezi sa uzbunjivanjem ili u posebnim postupcima, mora biti lice koje je steklo posebna znanja u vezi sa uzbunjivanjem.
Program i način sticanja posebnih znanja propisuje ministar nadležan za poslove pravosuđa. Dakle, osim sudija viših sudova, koji su nadležni za postupanje po tužbama u vezi sa uzbunjivanjem, i sudije osnovnih sudova i upravnog suda, koji sude u radno-pravnim sporovima moraju biti dobro obučene u vezi sa pravilima zakona o zaštiti uzbunjivača i posebnim pravima uzbunjivača.
Naglašavamo da će do početka primene zakona biti sprovedene posebne obuke u vezi sa zaštitom uzbunjivača, i to svih onih koji će primenjivati ovaj propis u svom radu.
Takođe, napominjem da je za štampu pripremljen i priručnik u vezi sa zakonom o zaštiti uzbunjivača, kao svojevrsni putokaz koji će olakšati postupanje sudija.
U narednom periodu biće dovršen i komentar zakona o zaštiti uzbunjivača, koji će sadržati detaljna objašnjenja svake zakonske odredbe, kao i primere iz uporedne prakse.
Posebna pažnja biće posvećena praćenju slučajeva u vezi sa uzbunjivanjem, i to kako predmeta po tužbama u vezi sa uzbunjivanjem, tako i radno-pravnih sporova u kojima je istaknut navod da je do štetne radno-pravne posledice došlo zbog uzbunjivanja.
Na napred opisani način, Ministarstvo pravde će imati puni uvid u stvarne efekte primene ovog zakona, te u efikasnost i delotvornost privremene zaštite uzbunjivača, odnosno lica koja shodno zakonu uživaju istovetnu zaštitu.
Predlogom zakona se ne predviđa novčana nagrada za uzbunjivača. Razlozi na kojima se temelji ovakvo rešenje su brojni. Obelodanjivanje koruptivnog, ali i drugog potencijalno opasnog delovanja ne sme biti motivisano lukrativnim razlozima. Novčana nagrada je u direktnoj koliziji sa razvijanjem morala i izražavanjem društvene osude nezakonitog postupanja, kao elemenata koji čine okosnicu zdravog sistema vrednosti koji treba uspostaviti u jednom društvu.
Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi i predlog za izbor javnih tužilaca u apelacionim javnim tužilaštvima. Na osnovu liste kandidata za izbor javnih tužilaca u apelacionim javnim tužilaštvima, koju je utvrdilo Državno veće tužilaca, a potom dostavilo Vladi, Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini predlaže sledeće kandidate.
Za javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Beogradu tužioca Tomislava Kilibardu. Tomislav Kilibarda rođen je 14. aprila 1968. godine u Beogradu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1993. godine u redovnom roku, a pravosudni ispit je položio 1995. godine. Nakon diplomiranja započeo je pripravničku praksu kao advokatski pripravnik, a zatim je nastavio da radi kao pripravnik u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu i raspoređen u Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu.
Nakon položenog pravosudnog ispita 1995. godine izabran je za tužilačkog pomoćnika u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, a za zamenika javnog tužioca u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu izabran je 1997. godine i dužnost je obavljao sve do 2002. godine, da bi u januaru 2003. godine bio izabran za zamenika u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu i ovu funkciju obavljao je sve do 2008. godine kada je postavljen za vršioca dužnosti javnog tužioca u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu do decembra 2009. godine, kada je izabran za javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Za vreme obavljanja javno tužilačke funkcije prisustvovao je velikom broju seminara i edukacija iz raznih oblasti krivične materije.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Kragujevcu predložena je Milijana Dončić. Milijana Dončić rođena je 1. marta 1961. godine u Biči, opština Klina. Završila je Pravni fakultet u Nišu 1986. godine, a pravosudni ispit položila je nakon dve godine. Radni odnos zasnovala je 1986. godine u Okružnom sudu u Peći. Po završenom pripravničkom stažu položila je pravosudni ispit i primljena je u stalni radni odnos na mesto sudijskog pomoćnika u Okružnom sudu u Peći. Za zamenika javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Peći izabrana je 1992. godine, a zatim 1996. godine i za javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Peći. Za javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Peći izabrana je 2005. godine.
Rešenjem Republičkog javnog tužioca od 2007. godine, kao javni tužilac u Okružnom javnom tužilaštvu u Peći upućena je na rad u Okružno javno tužilaštvo u Kragujevcu na mesto zamenika javnog tužioca i tu funkciju obavljala je do 2009. godine kada je izabrana za zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Kragujevcu. Rešenjem Republičkog javnog tužioca postavljena je 2013. godine za vršioca funkcije javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Kragujevcu.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Nišu, predložen je Edvard Jerin. Edvard Jerin rođen je 18.01.1952. godine u Leskovcu. Završio je Pravni fakultet u Nišu 1975. godine, pravosudni ispit položio je 1977. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Nišu kao student generacije, a od 1975. godine zaposlio se kao pripravnik u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu.
Nakon obavljenog pripravničkog staža, položio je pravosudni ispit i raspoređen je na radno mesto tužilačkog pomoćnika u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu. Godine 1978. je izabran za zamenika javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu. Za zamenika javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu izabran je 1982. godine, a na osnovu rešenja republičkog javnog tužioca obavljao je funkciju zamenika u Okružnom javnom tužilaštvu u Gnjilanu u toku januara i februara 1992. godine.
Rešenjem Republičkog javnog tužioca od 2001. godine postavljen je na mesto vršioca dužnosti javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu, a 20.09.2001. godine izabran je za javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu i tu funkciju je obavljao do 2009. godine.
Od 2010. godine obavlja funkciju zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Nišu. Rešenjem Republičkog javnog tužioca postavljen je 2013. godine za vršioca funkcije javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Nišu.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Novom Sadu, predložen je Milan Tkalac. Milan Tkalac rođen je 9.09.1961. godine u Vršcu. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1985. godine, a pravosudni ispit položio je 1988. godine.
Pripravničku praksu obavio je u Fabrici aviona „Utva“ Vršac, gde je obavljao poslove stručnog saradnika i rukovodioca sektora za opšte, pravne i kadrovske poslove. Izabran je 1989. godine za zamenika javnog tužioca za opštine Vršac i Plandište.
Počev od 2000. godine obavljao je funkciju vršioca dužnosti javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Vršcu. Odlukom Narodne skupštine od 12.07.2000. godine izabran je za javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Vršcu i tu funkciju obavljao je do 2009. godine kada je izabran za zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.
Učesnik je brojnih naučnih skupova i seminara, a rešenjem republičkog javnog tužioca postavljen je na mesto vršioca funkcije javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju, te mi dopustite da u svega nekoliko rečenica ukažem na njegovu sadržinu.
Između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine 5. septembra 2013. godine, potpisan je ugovor o izručenju okrivljenih i osuđenih lica. Ovaj ugovor sadrži standardna rešenja o izručenju okrivljenih i osuđenih lica osim u slučaju kada se radi o izručenju sopstvenih državljana.
Naime, ovaj ugovor predviđa izručenje sopstvenih državljana, ali samo za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca, kao i za određena druga teška krivična dela.
Ugovor se ne primenjuje na krivična dela genocida, krivična dela protiv čovečnosti i ratnih zločina. Za krivična dela za koja se dozvoljava izručenje sopstvenih državljana izručenje će se dozvoliti samo za krivična dela koja su izvršena posle stupanja na snagu ovog ugovora.
Krivična dela organizovanog kriminala prema ovom ugovoru su krivična dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od četiri godine ili teža kazna za dela koja su počinjena od strane organizovane kriminalne grupe u skladu sa domaćim pravom, organizovanje i pripadnost organizovanoj kriminalnoj grupi, u skladu sa domaćim pravom.
Krivična dela korupcije prema ovom ugovoru su zloupotreba položaja od strane službenog ili odgovornog lica, aktivno i pasivno protivzakonito posredovanje korišćenjem uticaja, aktivno i pasivno podmićivanje službenog lica, aktivno i pasivno podmićivanje u privatnom sektoru, kao i pronevera.
Izručenje sopstvenih državljana u cilju krivičnog gonjenja dozvoliće se i za druga teška krivična dela za koje je propisana kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode, odnosno lišenja slobode u trajanju od najmanje pet godina ili teža kazna, kao i u cilju izvršenja pravnosnažno izrečene kazne zatvora ili mere koja uključuje lišenje slobode, ako trajanje kazne ili mere odnosno njihov ostanak koji treba da se izvrši iznosi najmanje dve godine.
U pogledu svih ostalih pitanja, kao što su pretpostavke za izručenje, načelo „ne bis in idem“, zastarelost, pojednostavljeno izručenje i drugo, ugovor sadrži standardna rešenja kao i svi drugi ugovori. Zaključenje ugovora o izručenju treba da doprinese efikasnijoj i boljoj pravnoj saradnji između dve države u oblasti izručenja okrivljenih i osuđenih lica.
Napominjem da su do sada zaključeni ugovori kojima je predviđeno izručenje sopstvenih državljana sa Republikom Hrvatskom, Crnom Gorom i Republikom Makedonijom, s tim što je u odnosu na Republiku Hrvatsku i Republiku Makedoniju, dozvoljeno izručenje samo za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca, a u odnosu na Crnu Goru, osim za navedena krivična dela, dozvoljeno je i izručenje za krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaključenih, odnosno zaštićenih međunarodnim pravom, kao i za određena druga teška krivična dela.
Napominjem da je BiH ovaj ugovor ratifikovala 14. oktobra 2014. godine. zahvaljujem vam se na pažnji. Izražavam svoju nadu i uverenje da ćete nakon rasprave u načelu i pojedinostima, kada je u pitanju Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, kao i kada su u pitanju druge tačke koje sam obrazlagao, predlozi biti usvojeni u danu za glasanje. Hvala.