Uvažena predsedavajuća, gospođo Raguš, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene koleginice i kolege članovi Vlade, poštovani građani Srbije, prateći pažljivo izlaganja svojih uvaženih prethodnika za govornicom ovde u Domu Narodne skupštine i sam pripremajući se da govorim i na temu nekih tačaka dnevnog reda, ne mogu a da ne dam jedan širi politički okvir upravo onome što jeste smisao samog obraćanja i aktuelne političke situacije u zemlji, u našoj otadžbini koja se suočava sa pokušajem sprovođenja obojene revolucije, setio sam se izlaganja mog uvaženog kolege Aleksandra Martinovića koji je pre nekoliko meseci bio napadan od strane pripadnika opozicije ovde u Narodnoj skupštini Srbije, kada je rekao da je Srbija izložena hibridnom ratu.
Tada su se tome podsmevali, tada su o tome govorili sa potpunim nipodaštavanjem, tada su napadali njega lično, napadali predsednicu Narodne skupštine koja je predsedavala tom sednicom i govorili o tome da mi pričamo o teorijama zavere, da govorimo o mitovima, da to nije tačno, itd. Sada smo došli do toga da se od hibridnog rata prešlo u višu fazu, a ta viša faza svakako jeste obojena revolucija.
Obraćamo se svim građanima, posebno onim ljudima, a veliki je broj ljudi koji su zbunjeni, koji su zbunjeni onim što se dešava, koji nikada nisu doživeli da gledaju u ovom divnom Domu Narodne skupštine scene kakve su gledali prošle nedelje, gde je veliki broj vas, narodnih poslanika i mojih uvaženih koleginica i kolega članova Vlade, bio izložen jednom nasilju. U stvari, tom su nasilju bili izloženi građani Srbije.
Da bismo razumeli zašto je reč o obojenoj revoluciji, ja bih dao jedan ugao gledanja koji mislim da je važan. Potrebno je da napravimo jedan osvrt na nešto što se dešavalo u prethodnom periodu i da zauzmemo ugao gledanja sveobuhvatnog, sistematičnog, da bismo to razumeli. Da bismo razumeli ovo što se danas dešava, moramo da shvatimo šta je ono što se dešavalo u dužem nizu godina za nama.
Ja ću pobrojati samo nekoliko stvari koje su se u Srbiji dogodile, koje Srbiju danas čine drugačijom u odnosu na zemlju kakva je bila, naročito u periodu od 2000. do 2012. godine, a mislim da je to veoma važno.
Srbija je u prethodnom periodu, o tome je nešto ministar Đurić govorio, jedna od retkih zemalja u ovom delu sveta koja je pokazala šta to znači kada imate zemlju koja suvereno i samostalno vodi svoju spoljnu politiku. Najbolji dokaz tom suverenom vođenju spoljne politike jeste činjenica da je Srbija jedina zemlja u Evropi, van eks sovjetskog prostora i koja je isključivo u Evropi, nije evro-azijska zemlja, koja Ruskoj Federaciji nije uvela sankcije, a da je pri tom ostala i te kako odana i verna osnovnim principima i načelima međunarodnog javnog prava i njihovom poštovanju.
Srbija je uspela nešto što je izgledalo nezamislivo pre svega deceniju i po, kada je imala neodgovornu, nacionalno neodgovornu vlast i Vladu koja se svakome, na svakom mestu, izvinjavala za sve živo i ponižavala sistematski sebe, uspela je da se pre nepunih 11 meseci u glavnoj svetskoj političkoj areni, u Generalnoj skupštini UN, suprotstavi pokušaju žigosanja sebe i svog državotvornog najjačeg elementa, a to je srpski narod, kao genocidnog naroda. Predsednik Republike stavio se na čelo upravo tog tima, diplomatskog srpskog tima i izborio se da više od polovine zemalja članica organizacije UN ne bude protiv Srbije i da ne ponesemo taj sraman žig koji nisu poneli oni narodi u istoriji koji su ga nesumnjivo zbog onoga što su činili i zaslužili.
Nemojte zaboraviti, u situaciji koja je izgledala bezizlazno i nemoguće, uspeli smo da tzv. Kosovo ne uđe u članstvo Saveta Evrope. Mnogi su to zaboravili i to prećutali. Reč je o ozbiljnom uspehu naše zemlje.
Položaj srpskog naroda u okruženju, koliko god da bismo mi želeli da on bude bolji, on je nesrazmerno mnogo bolji u odnosu na ono što je bio pre više od jedne decenije.
Podsetiću vas, mi imamo period od prethodnih 13 godina u kojem, pored svih pritisaka, nedaća, bukvalno pravnog silovanja, Republici Srpskoj nije oduzeta ni jedna jedina nadležnost. Setimo se šta se dešavalo u periodu nakon 2000. godine, od 2000. do 2012. godine.
U ovom periodu za nama u prethodne četiri godine, posle žestoke borbe srpskog naroda u Crnoj Gori za svoja prava i njihovu zaštitu, mi danas u Crnoj Gori imamo Srbina koji je predsednik Skupštine, imamo dvoje potpredsednika Vlade, imamo pet ministara u toj Vladi. Ranije nismo mogli da imamo ni načelnika, nekog osrednjeg, u nekoj policijskoj stanici koji je bio Srbin.
U Severnoj Makedoniji prvi put od kada ta država postoji kao politički subjekt, da li kao deo federacije ili kao samostalna država, prvi put imamo Srbina koji je potpredsednik Vlade i ministar u Vladi i to ništa ne bi bilo moguće da Srbija nije stala na noge i da nije u regionu u kojem živimo prepoznata kao ozbiljna, da nije respektovana kako treba.
Nemojte zaboraviti, dame i gospodo narodni poslanici, vi ste u ovom Domu Narodne skupštine doneli odluku o vraćanju služenja vojnog roka. To je povratak u ruke države ozbiljne poluge suvereniteta. Nije bitno koji je saziv, bilo je vreme kada je sadašnji predsednik Vlade bio ministar odbrane i potpredsednik Vlade, ali to je ista vladajuća većina.
U ovom domu je doneta Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, nešto što je ranije bilo nezamislivo. Kako je ovo sve bilo moguće? Bilo je moguće zato što je u prethodnoj deceniji, zahvaljujući ozbiljnom političkom iskustvu, radu, marljivosti i vizionarstvu državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Republike, naša država uspela da stane na noge kao ekonomski oporavljena zemlja i da pokrene zamajac privrednog razvoja koji je doveo do toga da bude u samom vrhu evropskih ekonomija po stopi rasta. Taj ekonomski oporavak, ta ekonomska baza omogućila je Srbiji da posle decenija rastakanja i neverovatnog i nezamislivog nacionalnog, državnog brodoloma koji smo kao narod doživeli od početka devedesetih godina da se konsolidujemo i da nastavimo da idemo dalje.
Čerčil je jednom prilikom rekao da ono što Srbe razlikuje od svih drugih naroda u ovom delu sveta, u ovom delu Evrope jeste ta neverovatna sposobnost da se sa ivice ambisa i sigurnog puta ka propasti uzdignemo kao feniks nalazeći u sebi neku unutrašnju snagu koja je u stanju da nas oporavi, da nas podigne na noge i da nas vrati u arenu, u onoj u kojoj smo uvek imali neko svoje mesto, ne kao najveći, jer to nikad nismo bili po broju, po veličini teritorije, ali kao ne beznačajan faktor.
Zašto je ovo važno? Dakle, ta jaka Srbija koja je htela da sačuva sebe i koja je sačuvala sebe, osim građanima Srbije i srpskom narodu koji je ovu zemlju stvorio, mnogima ne odgovara. Upravo ti kojima ne odgovara, koji ne žele jaku Srbiju, koji ne žele jake Srbe, ne žele ni Srpsku, ne žele ni Srbe u Crnoj Gori, ne žele našu borbu za KiM, ne samo kao deo naše teritorije, ne samo kao kolevku naše kulture, naše državnosti, našeg identiteta, već kao smisao pojma borbe za opstanak i postojanje, za opstanak našeg identiteta, za opstanak naše kulture, za opstanak našeg istorijskog genetskog koda i one spone koja nas vezuje neraskidivo sa precima jer, podsetiću vas, uvek jednu naciju čine oni koji su živeli pre nas, mi koji živimo danas i oni koji će posle nas doći.
Dakle, takva Srbija mnogima ne odgovara, naročito, i o tome je koleginica Đurđević Stamenkovski govorila, a mislim da o tome treba govoriti često. Godine 1998. imali smo oružanu pobunu na delu naše teritorije, 1999. godine imali smo agresiju grupe stranih država protiv naše države, a 2000. godine imali smo političku agresiju.
Zašto je neko bio u stanju da baca šok bombe, dimne bombe, pali baklje i pokuša da pali Skupštinu? Zato što mu je to pošlo za rukom pre 25 godina. I bez obzira što su tadašnje okolnosti bile drugačije, što ste imali izbore, što ste imali 10 godina sankcija, ekonomskog iscrpljivanja naše zemlje, što ste imali građanske ratove, raspad velike države, NATO agresiju, činjenica, imali i ozbiljno nezadovoljstvo kod ljudi koje je postojalo, bez obzira što su to potpuno drugačije okolnosti neko ko je tada upao sa bakljom da zapali ovaj sveti dom misli da mu je to dozvoljeno i da to može uvek da uspe kada se to njemu ne dopadne, kada mu se nešto ne dopada, današnja Srbija je potpuna suprotnost tome i neko želi da je zaustavi.
Ko želi da je zaustavi? Ljudi koji pričaju u poslednje dve godine da se bore za Srbiju bez nasilja, koji su sebe nazvali pre dve godine „Srbijom protiv nasilja“ bore se protiv nasilja nasiljem. Ljudi koji nam svima pričaju da se bore za očuvanje institucija bore se za očuvanje institucija blokadom institucija. Ljudi kojima su puna usta borbe za demokratiju bore se za demokratiju negiranjem demokratije, odbijajući i izbore i referendum, odbijajući čak i raspravu u ovom domu, već paleći ovaj dom i izazivajući haos i metež i šaljući u svet jednu ružnu sliku koja se mogla videti samo u retkim državama koje su zagazile u duboke, duboke političke krize.
Zato je važno da o ovome govorimo. Kada sistematično pogledate sve ono o čemu sam govorio šta se to dešavalo u našoj državi, kako je ona postepeno… Nisam pomenuo vrlo važnu stvar. Dakle, ne samo što je donesena odluka o ponovnom služenju vojnog roka, već pogledajte koliko je toga uloženo da se sačuva naša vojno neutralna politika i da se ozdravi Vojska Srbije.
Dakle, upravo toj i takvoj Srbiji koja je počela ozbiljno da menja sliku o sebi u međunarodnim okvirima, koja je krenula putem razvoja, koja je posle ozbiljne ekonomske obnove počela da stvara uslove korak po korak za jednu ozbiljnu i duhovnu i kulturnu obnovu, bez čega je ona prva ekonomska kratkog daha.
Koristim ovu priliku da kažem i da pomenem, dakle, da je upravo ta Srbija i u ovu godinu budžetsku, kalendarsku, zagazila sa ozbiljnim planovima na polju kulture, sa fantastičnim infrastrukturnim projektima kao što je novi Istorijski muzej Srbije u koji ulažemo dve milijarde 100 miliona dinara i koji se upravo radi, za čije potrebe se adaptira i sređuje zgrada stare Glavne železničke stanice u Beogradu, koji bi trebalo da bude gotov pre 2027. godine. To je tik uz, to zdanje, zdanje koje će biti obnovljeno nekadašnje Pošte br. 2. u kojoj će biti smešten arheološki muzej i dve nove pozorišne scene. To i potpuno novi Muzej Nikole Tesle koji će iz 250 kvadrata preći u prostor od 8.100 kvadratnih metara za koji je urađen projekat od strane jednog od najeminentnijih arhitektonskih biroa iz Londona koji je dobio pobedničku nagradu kao prvo rešenje.
To nije samo Beograd, to je i Požarevac sa novom Galerijom Milene Pavlović Barili, to je i Paraćin sa Muzejom staklarstva, to je i Idvor, nedaleko od Beograda, ovde kraj Kovačice, u kome sređujemo spomen-kompleks Mihajlu Pupinu. To je i muzej ćirilice u Bajinoj Bašti. To su i mnogi drugi projekti širom juga i centralnog i severnog dela naše otadžbine. To je i Srbija koja, kao što rekoh, ozbiljno menja svoj imidž.
Danas ću se ovde osvrnuti na nekoliko tačaka dnevnog reda koje su, po mom mišljenju, veoma važne. Nisu one od presudne važnosti, ali su reperi, ali su pokazatelji gde smo kao narod i kao država i u očima drugih delova sveta.
Danas je pred vama, kao jedna od tačaka dnevnog reda i ratifikacija Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Arapskom Republikom Egipat. Imao sam priliku 2021. godine da boravim u zvaničnoj poseti kao tada ministar spoljnih poslova, da preko sat i 40 minuta razgovaram sa predsednikom Egipta, da pokrenemo, kao temu, temu zaključivanja sporazuma o slobodnoj trgovini.
Da bi naši građani znali, ponoviću nešto što smatram veoma važnim, Egipat je mogao najmnogoljudnija država mediteranskog basena, što nije bio nikada u istoriji. Podsetiću vas, početkom prošlog veka najmnogoljudnija država u mediteranskom regionu bila je Francuska, a krajem prošlog veka bila je Turska, a danas je sa više 110 miliona stanovnika Arapska Republika Egipat.
Zemlja koja se izuzetno ubrzano razvija, zemlja koja sa kojom mi kao Srbija imamo 117 godina dugu tradiciju diplomatskih odnosa, od 1908. godine.
Zahvaljujući tada vizionarstvu srpskih državnika i odluci srpske Vlade i kralja Petra Prvog, da se u Aleksandriji otvori trgovinsko predstavništvo uspeli smo da izađemo kao pobednici iz Carinskog rata sa neuporedivo većom, jačom, moćnijom Austrougarskom. Uz Solun, otvaranje tog predstavništva u Aleksandriji bio je jedan od presudnih i najvažnijih koraka.
Zašto je ovo važno? Zato što je Arapska Republika Egipat, ona je sama za sebe više nego dovoljno tržište za našu privredu i za razvoj privredne saradnje, za naše poljoprivredne proizvođače, za traženje alternativnih tržišta za njih. Međutim, važna je i iz drugog razloga. Važna je i zbog Afričke kontinentalne zone slobodne trgovine. Za sve one koji možda ne znaju, dakle, Afrička kontinentalna zona slobodne trgovine obuhvata čitav afrički kontinent, 54 države članice pristupile su tom Sporazumu o slobodnoj trgovini. To znači da svaki naš privrednik, koji zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini osnuje zajedničko preduzeće sa svojim nekim egipatskim partnerom u Egiptu dobija kao na dlanu čitavo afričko tržište sa milijardu i 370 miliona stanovnika i preko 90% roba bez carine. Ovo zvuči kao nešto neverovatno. Reč je o tržištu koje je po broju stanovnika malo iza Kine, ali po veličini teritorije mnogo ispred.
Dakle, ovim sporazumom koji smo uspeli sa Arapskom Republikom Egipat da zaključimo, koji je zaključio naš predsednik Aleksandar Vučić prilikom svoje zvanične posete Egiptu leta prošle godine, nama se otvara ovakvo jedno tržište. Uz sve ono o čemu je prvi potpredsednik Vlade i ministar finansija danas govorio u uvodnom delu, neću to da ponavljam, ovaj sporazum je nešto što Srbiju čini jedinstvenom u ovom delu sveta.
Ovde su još dva sporazuma o kojima želim nešto da kažem, to je sporazum, u stvari, Zakon o potvrđivanju Sporazuma o angažovanju članova porodica, članova diplomatsko konzularnih misija između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.
I o Azerbejdžanu i o Egiptu ne govorim samo kao, i po sadržini moga govora, možete da vidite da ne govorim kao ministar kulture, govorim kao član Vlade koji je koopredsedavajući srpske strane u komisijama za trgovinsko-ekonomsku saradnju sa Azerbejdžan i sa Arapskom Republikom Egipat i ovo smatram ogromnim uspehom, kada sam o Egiptu govorio, ozbiljnim uspehom naše Vlade.
Šta je veliki uspeh kada je u pitanju Republika Azerbejdžan? Sa tom državom kavkasko-kaspijskog regiona uspeli smo da unapredimo odnose do nivo strateškog partnerstva, da ozbiljno razvijemo našu saradnju na polju međunarodne politike, na polju poljoprivrede, na polju građevine, energetike.
Kada je reč o saradnji u međunarodnim forumima, Republika Azerbejdžan je neko ko ne samo da podigne ruku da glasa, da podrži Srbiju kada je u pitanju očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i vidim među vama one koji su članovi nekih međunarodnih foruma, koji su članovi parlamentarnih delegacija, grupa prijateljstva sa Azerbejdžanom kako sa odobravanjem reaguju na ove moje reči. Dakle, ne samo da podignu ruku, to su ljudi koji nas aktivno podržavaju, koji se jave za reč, koji govore u prilog naše stvari, kako to narod kaže.
Dakle, država sa kojom postoji ozbiljna saradnja, čiji predsednik sa našim predsednikom je mnogo više od kolege i partnera. Predsednik Alijev i predsednik Vučić su izuzetno dobri prijatelji i na tom ličnom odnosu prijateljstva i poverenja gradi se i prijateljstvo i poverenje između dve države.
Zato je važno što je ovaj sporazum danas pred vama. Ostvarili smo ozbiljnu saradnju i na polju izgradnje infrastrukture. Azerbejdžanska kompanija „Azvirt“ je neko ko je deonice autoputa Miloš Veliki od Ljiga do Preljine, potom izgradnje autoputa Ruma-Šabac, mosta na Savi, brze saobraćajnice od Šapca do Loznice, zahvaljujući čemu danas od Beograda i do Šapca i do Loznice i do Rume možete da dođete značajno brže, a ne samo do Loznice, uveren sam da će se produžiti, kao što se već upravo rukama azvertskih graditelja gradi i deonica Sljepčević – Badovinci, brže stizati i do Bjeljine i da će se brže stizati i do Zvornika, dakle do Republike Srpske, ali da će se stizati i do Gornjeg Podrinja, dakle do Malog Zvornika, Ljubovije, Bajine Bašte, a dalje Tare, Zlatibora i tog dela Jugozapadne Srbije. Ali, graditelji „Azverta“ učestvuju i u izgradnji saobraćajnice od Bačkog Brega do Sombora na izgradnji tog projekta, osmeha Srbije.
I pred vama je još jedan sporazum gde moram da budem i malo ličan. Inicirao sam njegovo zaključivanje pre četiri godine i evo danas je pred vama. To je sporazum o ukidanju viza sa jednom državom desetina hiljada kilometara udaljenom od nas. Reč je o sporazumu o ukidanju viza za nosioce običnih civilnih pasoša sa Republikom Gvatemalom.
Gvatemala je država Centralne Amerike, kao što rekoh, desetinu hiljada kilometara udaljena od Srbije, ali država koja uvek u međunarodnoj areni glasa onako kako to Srbiji odgovara, naročito kada je u pitanju KiM. I to je neverovatno.
Mi se sa njima ne znamo toliko, ali ja sam zato iskoristio i ovu današnju priliku i svoje obraćanje vama da vas upoznam makar na trenutak sa zemljom u kojoj, verovali ili ne, postoji selo kome su dali ime Srbija.
Dakle, u centralno američkoj zemlji imate selo koje nosi ime Srbija. U tom selu se kao dan toga sela slavi Vidovdan. Ja sam ovde doneo da vam pokažem kako izgledaju slike sa tih proslava. Pogledajte već ovde na početku ove divne devojke koje su obučene u kostime u bojama naše zastave.
Kako je moguće da to postoji? Postoji zato što je Gvatemala zemlja sa najvećim brojem aktivnih vulkana u svetu. Jedan od tih vulkana je porušio ovo selo. Posle toga su se javili neki ljudi dobre volje, Gvatemalci. Porodica koja godinama, decenijama unazad daje počasne konzule nekada u Jugoslaviji, a posle Jugoslavije i Srbiji i koji su pomogli obnovu i izgradnju toga sela, sagradili su ljudima kuće, i kada su oni hteli da im se oduže pitali su ih da li je u redu da svom selu daju naziv Srbija. Ovo što vidite su slike sa proslave, videćete, sa proslave Vidovdana upravo u ovom selu 2021. godine, ali ne samo to. U ovoj zemlji postoji i manastir Srpske pravoslavne crkve i jedini u Centralnoj Americi.
Vidite, nije se ovo desilo pre 15 godine, nije se desilo pre 20 godina. Ovo se desilo u periodu od prethodnih pet, šest godina. Ovo vam pokazuje da Srbija nije više gubavac u međunarodnoj areni. Da smo uspeli ono što je činjeno naročito devedesetih godina, a to je da budemo prokazani i proglašeni za pariju u svetu, da smo uspeli da se odlepimo od te etikete i pokazujemo da smo zemlja koja može da dobije čak i organizaciju jednog prestižnog događaja kao što je specijalizovani EKSPO 2027. godine.
Koliko je ova zemlja, zemlja dobrih ljudi daću vam samo jedan primer, ne mogu da ne kažem sada to, to je jedna mlada zemlja, mlada nacija. Godine 1850. godine Srbija je imala 956.000 stanovnika, Gvatemala je imala 787.000 stanovnika, 1910. godine Srbija je imala 2.900.000, oni su imali 2.600.000, Srbija danas ima negde od 6.600.000 ne računajući populaciju na Kosovu i Metohiji, Gvatemala danas ima 17.800.000 ljudi u zemlji, bez rasejanja. Da li je dobro što u takvoj jednoj zemlji ukidamo vize, ja mislim da je dobro, i to svedoči o tome koliko smo počeli da se vraćamo svojim tradicionalnim i starim prijateljstvima.
Naravno, razvijaćemo i kulturnu saradnju. Mi smo u Antigva Gvatemali, to je stara prestonica te države, organizovali jednu divnu izložbu o srpskom srednjovekovnom sakralnom nasleđu, ona je bila veoma lepo propraćena i nastavićemo i dalje da predstavljamo svoju bogatu, kulturno-istorijsku baštinu, a u sklopu naših nadležnosti, u saradnji sa Ministarstvom spoljnim poslova i Kancelarijom za kulturnu i javnu diplomatiju. Vlada Republike Srbije.
Ne mogu na kraju da se osvrnem, i ne bi bilo u redu, na nešto o čemu su govorile moje kolege. Još jedan od vrhunskih dokaza da se sprovodi obojena revolucija jeste i nešto što možete da vidite i ovih dana. Šta je to? Kada god bi se kao žrtva njihovog nasilja našao neko ko ne podržava obojenu revoluciju, to je neko ko ne sme da bude žrtva, ne može da bude žrtva, koga treba žigosati i koga treba kriminalizovati, To je ono što postoji u priručnicima za obojene revolucije. Kada god je neko žrtva ko nije uz njih treba ga proglasiti za lažova, treba ga proglasiti za nekoga ko je iscenirao nešto i na svaki mogući način naružiti u javnosti.
Tako je to bilo ovde sa vama dame i gospodo narodni poslanici, gde je 24 vas zadobilo različite vrste povreda, utorka prošle nedelje, tako je to bilo i sa novinarima koji izveštavaju o događajima na ulicama naših gradova na onaj način koji na koji se to njima ne dopada, tako je to bilo sa novinarkom Brankom Lazić, gde su neki drugi ljudi koji su politički neistomišljenici smišljeno i ciljano sprečavali ženu da se skloni i od nasilnika i od nasilja, da je izlože i povicima i šikaniranjima i gađanjima različitim predmetima i sam sam se našao u nekoj sličnoj situaciji, ali šta je u tome važno i time ću završiti?
Dok se bavim politikom i dok mogu javno da govorim ona Đilasovsko-Šolakovska glasila, onu mašineriju stvaranja mržnje, frustracija, naboja i nezdrave atmosfere, negativne atmosfere među građanima, a to su i „Danas“, i „Direktno“, i N1 i Nova S i svi njihovi sateliti po regionu da li su u Sarajevu, da li su u Zagrebu, da li su u Prištini ili u Podgorici, nazivaću večito najvećim lažovčinama koje postoje na medijskoj sceni, jer su te lažovčine bile u stanju da i predsednika Vučića i mene optuže da sam lagao da sam napadnut. Otprilike nije im se dopao nivo povreda koje sam dobio da bi u nešto morali da veruju. Zašto je to tako? Zato što oni u svemu polaze od sebe. U svemu se vode autoprojekcije.
Dakle, oni bi scenirali povrede, oni bi scenirali napad, pa im onda ne vredi i kada postoji snimak toga i na kraju kada dobiju samopriznanje napadača oni se ućute, a mogli ste da vidite da u roku kraćem od 60 minuta, ja ću vas podsetiti, je nije ovde reč o ovome što se meni dogodilo.
Podsetiću vas dragi sugrađani, drage koleginice i kolege, to je nešto čemu mi svedočimo godinama unazad. Oni godinama unazad su u stanju da najveću laž plasiraju kao istinu, da je objavi jedan njihov medij, da u roku od nekoliko desetina minuta njihovi releji, sateliti po regionu preuzimaju tu vest, šire je po regionu, predstavljaju je kao istinu i šta je to drugo nego doslednost Gebelskovskom načinu funkcionisanja, gde 100 puta ponovljena laž treba da postane istina. Takvi nikada nisu bili u stanju nikome da se izvine. Nikada nikome. Predsednika republike su napali zbog jedne reči koju je uputio nakon jednog i te kako pristrasnog izveštavanja. Što kaže naš narod podigla se i ala i vrana na njega. On je pokazao svoju veličinu time što je izašao sa izvinjenjem. To izvinjenje sa druge strane nećete videti.
Zašto je važno ovo što sam ispričao? Zato što to pokušavaju da rade studentima koji hoće da uče. Zato što to pokušavaju da rade onima koji suštinski i zaista se bore za institucije u koje su došli samo sa jednim ciljem, da steknu znanje, da studiraju. Za tu decu su roditelji širom Srbije i ne samo Srbije, već i regiona, odvojili od usta da bi poslali svoje dete da studira. Ti studenti već duže od tri meseca ne mogu da studiraju zato što neko pod izgovorom borbe za institucije blokira institucije.
Noćas i jutros su to radili sa medijskim javnim servisom. Planirali su to možda da rade i sa ovom Narodnom skupštinom i sa drugim institucijama sistema. Još jednom koristim priliku da sa ove govornice pozovem apsolutno svakoga ko ima uši da čuje i ko ima oči da vidi, da se vrate razumu, da shvate da nam je potreban mir, da nam je potrebna stabilnost, da na takav način kako planiraju svoju političku borbu, uz ozbiljnu i ogromnu podršku koja dolazi iz inostranstva.
Sve su sistematski radili. Malopre sam sa kolegama u pauzi pričao. Ima ovde starijih poslanika koji dugo pamte, setite se kada nam je osovina Labus-Đilas ukidala zavod za obračun i plaćanja ili nekadašnju službu društvenog knjigovodstva. To je bio savršen sistem u kome ste mogli da pratite sve tokove novca. To je sistem u kome ne bi moglo da vam promakne kada vam ulaze pare za subverzivno delovanje iz inostranstva. To je namerno uništeno i to su radili sa svim stubovima sistema.
Možemo mi da obnovimo instituciju neku, možemo da donesemo propise, možemo da obezbedimo sredstva, ljude, najkvalitetniji deo toga nikada više ne možemo da vratimo. To je udarac neverovatan koji su nam zadali, ali u ime Srbije, u ime budućih generacija, u ime našeg dalje nesmetanog, normalnog i željenog rasta i razvoja, pozivamo sve još jednom i sa ove govornice na mir i na pribranost. Politička borba se odvija i prihvatljiva je uvek u sučeljavanju mišljenja. Ovaj dom je pravo mesto da se ta mišljenja sučeljavaju, da se o tome razgovara, a jedini, najveći i nepogrešivi sudija je građanin na izborima kada bira kako će se zemlja u budućnosti voditi i kako će se razvijati. Uveren sam da iako ne poslušaju, ova strpljiva i trpeljiva Srbija koja ih je pustila da rade sve šta su radili i neretko nije razumevana kao takva i od velikog broja stanovnika naših, velikog broja naših građana, umeće da pokaže šta je država i kako država radi. Onda kada neko pređe granice i onda kada joj neko ugrozi postojanje, dostojanstvo i budućnost. Živela Srbija.

Zahvaljujem predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege, poštovani građanai, morao sam pored salvi neistina koje su izrečene od strane poslanika opozicije, o kome najviše govore njegova dela, pa i strani špijunski izveštaji, kao što smo mogli od uvaženih kolega da čujemo, da reagujem iz dva razloga.
Prvi razlog, neko ko kritikuje činjenicu da i Republika Srpska želi da kao svoj dan državnosti slavi Sretenje taj o srpskoj državnosti ili malo zna ili se pretvara da ne zna.
Da nije bilo Sretenja i 1804. i 1835. ne bi se došlo ni do Republike Srpske, baš kao što se ne bi došlo ni do Srbije.
Ali ne čudi što su takve reči izrečene i što se napada rasprava o deklaraciji i o zaštiti nacionalnih i političkih prava i budućnosti srpskog naroda, zajedno sa pojedinim predlozima o ratifikaciji međunarodnih sporazuma poimence - Sporazuma sa Vladom Demokratske Republike Sao Tome i Prinsipe i sa Vladom Republike Gabon o saradnji u oblasti odbrane i što se u vrlo negativnom kontekstu pominje Kraljevina Esvatini. A zašto sam morao da reagujem?
Dakle, Demokratska Republika Sao Tome i Prinsipe, koliko god nekome izgledala nebitno, malo, nevažno, za nas je mnogo važna zemlja. To je prva država na svetu koja je povukla odluku o jednostrano proglašenoj nezavisnosti tzv. Kosova. I to nije bilo u vreme kada je taj govornik obavljao različite visoke državne funkcije, to je bilo prvo povlačenje priznanja 2013. godine. I ta po teritoriji mala afričko-atlantska zemlja je zaslužila da je uvek pominjemo, da joj se zahvaljujemo i da vidimo kako možemo da pomognemo tom narodu koji ne broji mnogo ljudi, ali koji pokazuje kao država da ima svoju kičmu ponovo.
Kada je reč o Republici Gabon, za one koji nisu znali, to je država koja je za manje od 60 godina svoga postojanja tri puta birana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti. Toliko o tome kakav međunarodni ugled uživa ta zemlja. I naravno da smo zainteresovani našim prijateljima da pomognemo, zato što je taj isti Gabon 2022. godine doneo Odluku o povlačenju priznanja tzv. Kosova.
Kada je reč o Kraljevini Esvatini, to je bila jedna od pet država, jedna od pet država koja je 1992. godine u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija imala tu vrstu odvažnosti da se suprotstavi suspendovanju statusa naše države tada.
I kada su te države donosile odluku o priznavanju tzv. Kosova? Kada se u vojnim, a posle toga u diplomatskim strukturama ove zemlje nalazio čovek poput onoga koji je danas to napao, koji je države delio na one koje su prvog i one koje su poslednjeg reda, onaj u čije je vreme preko noći došlo do promene Nacrta rezolucije i kada je iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija rasprava o temi Kosova i Metohije prebačena u Evropsku uniju. Dakle, u vreme takve srpske diplomatije došlo je do odricanja prava na veto Ruske Federacije i Narodne Republike Kine u Savetu bezbednosti, pa je to prebačeno u nadležnost Brisela.
I još jedna stvar, upotrebljena je u tom govoru rečenica gde je ponašanje i način rukovođenja državom ove naše vlasti nazvano raskućavanjem. Raskućavanje je ono što ste vi radili dok ste bili na vlasti i ne dao Bog da se ikada više tako nešto vrati u Srbiju. A pre toga raspravite i sa vašim političkim mentorima i šefovima, pošto ste tvrdili da je predsednik Vučić tražio da kancelar Šolc dođe u Srbiju, a vaš politički tata i gazda Dragan Đilas je rekao sasvim suprotno, da je Šolc izjavio da mu se žurilo da dođe u Srbiju. Pa raspravite to do kraja, a ako vam nije jasno zašto je razvojna šansa Srbije ne izložba koja će trajati tri meseca, već sve ono što se na planu razvoja Srbije u svakom, infrastrukturnom, obrazovnom, naučnom, kulturnom, sportskom i svakom drugom pogledu čini, onda malo bolje sedite i proučite plan „Skok u budućnost - Srbija 2027. godine“, a do tada sedite i malo bolje učite, ako već niste u stanju na svojim greškama, ozbiljnim i dubokim, od kojih se mnoge mogu nazvati nacionalnom i državnom izdajom, a ono učite od onih kojih umeju i znaju da vode ovu državu, kao što to čini i predsednik Vučić i ova Vlada Republike Srbije. Hvala vam.

Zahvaljuje, uvaženi gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, javio sam se u vezi sa amandmanom koje je na član 9. Predloga zakona podnela narodna poslanica gospođa Sandra Božić i pokušaću da kroz ovaj amandman, koji na ozbiljan način doprinosi kvalitetu ovoga zakona, odgovorim i na određene insinuacije, nepotpune informacije koje su iznete i uglavnom netačne, kojima je nekim verbalnim bacanjem prašine u oči pokušano da se baci senka na ovaj zakon, ali i da se iznesu neki podaci koji su čista improvizacija i nemaju gotovo veze sa realnošću.
Da krenemo prvo od ovog teksta amandmana. Dakle, ovaj amandman koji je na član 9. podnela narodna poslanica Sandra Božić, u dobroj meri doprinosi povećanju kvaliteta zaštite prava radnika, domaćih radnika, državljana Republike Srbije u odnosu na strane državljane koji se privremeno zapošljavaju u Republici Srbiji.
Zašto sam odlučio da se javim po pitanju ovog amandmana? Pomenut je slučaj u medijima poznat kao slučaj radnika nekada „JAT keteringa“, „Er Srbije“ keteringa“ itd. Dakle, zaposlenih na proizvodnji hrane za potrebe našeg, ali i drugih avioprevoznika.
U vreme kada je ovaj predlog zakona bio utvrđen i prošao proceduru na Vladi, došlo je do tog slučaja i iz tog razloga trudili smo se da ovaj slučaj ispitamo do kraja i da na osnovu onoga što utvrdimo u samom tom slučaju, utičemo i na tekst predloga zakona, što je kroz ovaj amandman u potpunosti i učinjeno.
Dakle, Inspektorat za rad Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je u više navrata sprovodio nadzor nad radom kako „Aerodrom keteringa“, tako i privrednog društva „Airport Food Production“ doo, Beograd.
Na osnovu svega onoga što je utvrđeno u tom nadzoru, sprovedene su i odgovarajuće mere. Činjenica je da je poslodavac doneo rešenja kojima je otkazao ugovore o radu 40 zaposlenih lica. Konačan ishod našeg nadzora jeste vraćanje na posao 13 od 40 zaposlenih, koji su dobili rešenje o otkazu. Zašto samo 13, ako se neko pita? Zato što je 27 ostalih u međuvremenu pronašlo drugi posao, zaposlili su se i više nisu bili zainteresovani da se vrate u tu firmu. Utvrđeni su propusti i iz tog razloga doneto je rešenje kojima su odložena izvršenja rešenja otkaza ugovora o radu i ova nepravda prema radnicima je ispravljena.
Ono što je važno reći jeste da se usvajanjem ovog amandmana, a on je postao sastavni deo predloga zakona, one situacije koje su omogućile izigravanje zakonskih propisa u slučaju „Aerodrom keteringa“ ispravljaju i onaj koji je sada protiv ovoga što u predlogu zakona piše, na posredan način, nadam se nesvesno, podržava opstanak zakonskih propisa na snazi koji su omogući da radnici „Aerodrom keteringa“ dobiju otkaz.
Pozivam svakoga ko želi zaista da zna šta se to doprinosi ovim predlogom zakona da pročita i tekst ovog amandmana koji je postao sastavni deo predloga zakona, a mogu i sam da pročitam. U ovom amandmanu jasno stoji, a to postaju stavovi od 5. do 8. člana 16a, koji kaže – poslodavac koji je na osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji o pružanju usluga ili drugog sličnog imenovanog ili neimenovanog ugovora zaključenog sa povezanim licem za obavljanje određenih poslova ili delatnosti, angažovao stranca zaposlenog u povezanom licu, a to je upravo onaj slučaj koji se dogodio kod „Aerodrom keteringa“, ne može u roku od tri meseca od zaključenja takvog ugovora svom zaposlenom na istim ili sličnim poslovima otkazati ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena.
Dakle, usvajanjem ovog predloga zakona mi osujećujemo mogućnost poslodavca da postupi onako kao što je postupio u slučaju „Aerodrom keteringa“. Zašto? Zato što takav način postupanja nije sankcionisan važećim propisima.
Dalje, poslodavac koji je otkazao ugovor o radu zaposlenom usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena ne može na istim ili sličnim poslovima tri meseca posle proglašenja zaposlenog tehnološkim viškom za obavljanje istih ili sličnih poslova, angažovati stranca zaposlenog u povezanom licu na osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji.
Ono što je takođe od ozbiljne važnosti za sam zakon jeste uvođenje uloge Socijalno-ekonomskog saveta, kako kada su u pitanju kategorije za koje nije neophodno ispunjavati zakonom propisanu proceduru, redovnu zakonom propisanu proceduru za zapošljavanje deficitarnih zanimanja, dakle, jer je i tu amandmanom intervenisano. Potrebno je odobrenje Socijalno-ekonomskog saveta, kao organa u kome su reprezentativni predstavnici i sindikalnih organizacija i poslodavaca i Vlade. Dakle, mimo Socijalno-ekonomskog saveta to ne može da se uradi.
Iz tog razloga, ovim amandmanom, koji je postao sastavni deo predloga zakona, osujećuje se mogućnost ponavljanja ovoga što se dogodilo u „Aerodrom keteringu“ i na čemu smo ozbiljno radili da bismo utvrdili uzroke, posledice su bile vidljive i da bismo onda otklonili posledice. Zahvaljujući ozbiljnom delovanju Inspektorata za rad, to smo uspeli da učinimo.
Sada, reč je o nečemu drugom što je ovde, između ostalog, pričano, a to je da je Srbija postala destinacija za jeftinu radnu snagu, za ljude niskih profesionalnih kvalifikacija i za one koji dampiguju cenu našim radnicima, radeći ovde za čak i manji novac u odnosu na onaj koji primaju naši zaposleni, tj. naši državljani.
Ja ću vam dati analizu iz 2022. godine, a spreman sam da idem i za 2020. i za 2019. godinu, pa da ljudi koji u to sumnjaju ili koji su spremni da iznose neke druge ni na čemu osim na mašti utemeljene podatke, da shvate gde je to Srbija danas kada je u pitanju tržište radne snage.
Dakle, nesporno je da nama godinama nedostaju određene kategorije zanimanja i potpuno je neozbiljno, oprostite što ću tako reći, ali neozbiljno govoriti da smo mi otvorili svoje granice da ovde dođu ljudi koji će prihvatiti da budu slabije plaćeni nego naši ljudi, a naši ljudi su otišli tamo negde gde je posao koji obavljaju plaćeniji nego što je kod nas. Sviđalo se to nekome ili ne, ja bih mogao o globalizmu da pričam mnogo toga što smatram lično negativnim, ali otvoreno tržište radne snage jeste nešto na šta je ova država pristala i u onom trenutku kada smo se opredelili za politiku evropskih integracija, šta god ko o tome mislio.
Činjenica jeste da bez otvorenog tržišta radne snage nema ni ekonomskog napretka Srbije, kao što je otvoreno tržište radne snage zapadno i centralnoevropskim državama omogućilo da nadoknade svoje deficite u oblasti tržišta rada.
Na osnovu čega možemo bez ikakve sumnje da vidimo gde se to Srbija kreće? Poznato vam je, poznato je svima nama da nam je godinama unazad nedostajuća radna snaga u oblasti građevinske industrije, da su to tesari, da su to armirači, da su to zavarivači. I u poslednjih nekoliko godina broj stranih državljana koji su kvalifikovani za obavljanje tih poslova se iz godinu u godinu kreće otprilike oko iste cifre. Primera radi, 2022. godine u Srbiju je došlo iz drugih država 1012 armirača, 2021. godine bilo ih je 1042, 2019. godine bilo ih je manje – 258. Slična situacija je i sa tesarima i sa zidarima, zavarivačima.
Međutim, šta je to potpuno novo u Srbiji što govori i svedoči koliko je napredak određenih privrednih grana u Srbiji neverovatan? Godine 2022. prvi put nam se u značajnom broju javljaju obrazovni profili koji ranije ni u promilima nisu postojali kada je u pitanju dolazak stranih državljana, 2022. godine. A ove godine, po onome što imamo u komunikaciji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, podaci su još drastičniji i još bolji. Godine 2022. mi imamo programera na računaru, odnosno kompjuteru koji su iz inostranstva došli u Srbiju, zaposlili se u Srbiji, više nego armirača, tesara i zidara zajedno. Pod šifrom 40/69/02 programera na računaru, kompjuteru imamo 2529 stranih državljana i tu nije gotova priča.
Kada je reč o šifri 71/69/21, a to je programer informacionog sistema, imamo još više 2787 lica. Dakle, ukupno 5316 lica samo za ova dva profila. Jel to govori o tome da su u Srbiji programeri slabo plaćeni? Naravno da ne govori.
Imate danas objavljenu statistiku o tome da su stručnjaci u IT industriji apsolutno najplaćenija kategorija u Srbiji. Dolazak ovih ljudi može samo da poboljša i da ubrza rast IT industrije. Donošenje ovog zakona koji se danas nalazi pred vama, dame i gospodo narodni poslanici, može samo da poveća interesovanje takve kategorije stranih državljana da u još većem broju dođu u Srbiju i da ubrzaju naš privredni rast i razvoj, jer kada pogledate udeo IT industrije i njenih proizvoda u bruto društvenom proizvodu Srbije, onda će vam biti jasno da je to neverovatan rast.
Pre tri godine taj udeo je bio nešto malo manji od udela poljoprivredne proizvodnje. Poljoprivredna proizvodnja se nije u svom obimu značajno ni povećala ni smanjila, ali kada pogledate da se udeo IT industrije povećao puta dva, čak i više, kada pogledate ove podatke, onda vam je jasno, između ostalog, zašto se to dešava.
Ovi podaci govore apsolutno i nedvosmisleno jasno u kom to smeru ide Srbija. Dakle, taj broj građevinskih radnika, zanata zadržava se na istom nivou. Ovaj broj raste. To pokazuje da je Srbija dobro i pogodno mesto za ulaganje i u savremene tehnologiji, a to jeste i politika Vlade Srbije i to jeste direktan rezultat svega onoga što naša Vlada radi u oblasti digitalizacije čitavog sistema u prethodnih, a sada već dobrih, šest i po godina.
Dakle, slučaj „Aerodrom keteringa“ iskoristili smo, ne samo da ga u potpunosti sankcionišemo kroz delovanje Inspektorata za rad, kroz vraćanje na posao ljudi koji su ostali bez posla, koji su dobili otkaz ugovora o radu, već smo ga iskoristili da poboljšamo tekst predloga zakona, što se vidi iz usvojenog amandmana i činjenice da je on postao sastavni deo ovoga Predloga zakona.
Kada je reč o tzv. proširenju nadležnosti Vlade, već sam rekao uvodi se amandmanom uloga Socijalno-ekonomskog saveta. Bez Socijalno-ekonomskog saveta ne može se dozvoliti izuzetak od redovne zakonske procedure za deficitarna zanimanja, a ovaj zakon će omogućiti da broj stranih radnika u Srbiji bude veći zato što će biti ostvarivan veći privredni rast i omogućiće mnogim našim ljudima, usled tog privrednog rasta, ako žele, kao što već neki to i rade, da se u Srbiju vraćaju i da ovde vide svoju budućnost. To je politika Vlade Srbije baš kao što je bila onoga trenutka kada smo donosili krajem 2014. godine ovaj Zakon o zapošljavanju stranaca.
Podsećanja radi, ja ću vam pročitati to i time okončati svoje obraćanje, dakle, u periodu od 2011. godine, godišnje je priliv strane radne snage bio između 1.500 i 1.800 lica a onda možete da vidite kako privredni rast Srbije kreće uzlaznom putanjom. Dakle, od 1.500 do 1.800 lica godišnje, od 2015. godine – 6.362, 2016. godine – 7.340, 2017. godine – 7.647, 2018. godine – 8.990, 2019. godine – 13.809, 2020. godine – 12.931, posledica korone,2021. godine – 23.662, 2022. godine – 35.174. Znači, sa maksimum 1.800 na 35.174. Zaključno sa 7. julom ove godine, dakle u prvih šest meseci ove godine, 26.262.
Još nešto, a samo da bi bio podatak i slika potpuna za onoga ko misli da sliku ispravno vidi, a ne vidi je i zamagljena mu je. Kada pogledate te ekonomije na koje se ugledamo i o kojima toliko pričamo hvalospevima, udeo strane radne snage u tim ekonomijama, a ne pričamo samo o ekonomijama razvijenih zemalja, visoko razvijenih zemalja zapadne Evrope, pričamo i o onim ekonomijama koje su nama bliske, što geografski, pričamo o Slovačkoj, pričamo o Češkoj, pričamo o Mađarskoj, pričamo o Rumuniji, u tim državama udeo strane radne snage je između 10 i 15% ukupno zaposlenih. U Srbiji, ako uzmemo podatak samo od prošle godine, a to je 35.174, to je 1,5% i potpuno je za očekivati da kako privredni rast Srbije jača, kako Srbija privredno jača i raste povećavaće se i udeo strane radne snage. To je posledica, ako hoćete, i rasta životnog standarda. Govorio sam o tome pre nekoliko dana u Narodnoj skupštini.
U Nemačkoj imate manjak 42 hiljade prosvetnih radnika u ovoj godini. Šta je osnovni razlog? Ne žele Nemci da uče za te obrazovne profile, ne žele da se bave tim poslom, čak i kada su ti poslovi dobro plaćeni. Oni ne žele da budu lekari zato što ne žele da provedu 12, 13 godina života učeći i spremajući se za to. To je posledica životnog standarda.
Ne žele ni Srbi da daju dete više da bude zidar i armirač zato što imaju u proseku jedno dete i žele da ga školuju na fakultetu i ne žele da ga daju na zanat. Sve i da je plata ta koja se meri hiljadama evra. Dakle, to je pitanje nad kojim svi treba da se zamislimo, jer u jednom trenutku svi smo slušali priču da su za neke… Naravno, postoje još uvek poslovi, nisam tu slep kod očiju, koji su slabije plaćeni, ali je situacija danas neuporedivo bolja nego što je bila pre 10 godina. Možete da mi kažete – da, kolika je onda bila stopa inflacija. Kolika je bila stopa inflacije od 2008. do 2012. godine? Nikad ispod 10%, ali o tome nećemo da pričamo. Ako će neko da mi kaže – što pričate o prošlosti, pa zato što neko drugi priča o prošlosti. Za razliku od tih pričamo i o budućnosti i pokazujemo kako može u toj budućnosti da bude bolje.
Dakle, ne možemo da posmatramo Srbiju kao izolovanu i zatvorenu zemlju i hvala Bogu i ne treba tako da je posmatramo, ali otvarajući svoje granice za dolazak što većeg broja i stranih državljana koji će nam pomoći da sa više rada rešavamo i više problema, jer ih imamo više zbog složenih političkih situacija, zbog složene političke situacije koja je obeležila i devedesete i dvehiljadite. Kada imate više problema morate da radite više da biste ih rešavali.
Ovim zakonom, predlogom zakona se problemi rešavaju. Ovim zakonom se omogućava da se u Srbiji radi više i ovaj zakon će omogućiti Srbiji da privredno raste, napreduje, bude jača i omogući svojim građanima i veća primanja, kako zaposlenima plate, tako i penzionerima penzije, a svakako bolji životni standard. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, u svom maniru, istina, ovoga puta sa boljim čitanjem u odnosu na onoga ko predvodi poslaničku grupu, iskorišćena je prilika da se poseju neke poluistine ili potpune neistine kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju stranaca koji se nalazi pred vama, uvaženi narodni poslanici.
Postavljeno je jedno pitanje – zašto uopšte u izradu ovoga nacrta nisu bili uključeni predstavnici sindikata? Reč jeste o poluistini, jer ako se pogleda, a to u obrazloženju vrlo jasno stoji, čitav istorijat izrade ovog Predloga zakona koji se nalazi pred vama, mogli ste da vidite da je u inicijalnu izradu nacrta, prvog nacrta, izmena i dopuna ovog zakona bila uključena svaka reprezentativna sindikalna organizacija, da je taj nacrt koji je nastajao od 2021. godine bio apsolutna osnova za nastanak ovoga teksta, a da je ovaj tekst bio predmet razgovora baš onako kao što je to u svom uvodnom izlaganju predsednica Vlade rekla – direktnog razgovora delegacije Vlade koju je ona predvodila sa Kolegijumom čitavog Socio-ekonomskog saveta, da je posle toga u saradnji sa Socio-ekonomskim savetom i reprezentativnim sindikatima došlo do korekcija ovoga teksta o kome će se raspravljati u pojedinostima. Apsolutno sam uveren da su reprezentativni sindikati svojim učešćem poboljšali kvalitet teksta Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju stranaca.
Koliko svaka promena, ako se dobro sećam, rečeno je svaka promena u vreme naše vlasti donosi veliku nesigurnost. Tako je. Eto, ta nesigurnost je dovela do toga da od milion i osamsto pedeset hiljada zaposlenih, koliko nam je ta prethodna vlast, ostavila, da dođemo do dva miliona trista šezdeset hiljada zaposlenih koliko imamo danas. Eto, to je nesigurnost.
Ta nesigurnost je dovela da u 2022. godini imamo rekordan iznos stranih direktnih investicija u Srbiju. Dakle, preko 4,1 milijardu evra, a da ako pratimo tendenciju stranih direktnih investicija u Srbiju, ove godine, možemo da vidimo da smo na dobrom putu da i taj prošlogodišnji rekord premašimo. Eto, dokle su dovodile promene zakona.
Ja sam uveren apsolutno da će ova promena zakona biti kvalitetna i dobra. Zašto? U vreme dok su oni koji nas prozivaju da je ovaj tekst zakona nekvalitetan, Predloga zakona nekvalitetan, dakle u vreme dok su oni obavljali vlast, Srbiji je trebalo na godišnjem nivou između 1.500 i 1.800 stranih radnika. Dakle, maksimum 1.800. O čemu to govori? To govori o nivou privredne aktivnosti u Srbiji, o nivou građevinske aktivnosti u Srbiji, jer ako pogledate, a podsetiću, o tome bi mogao i nešto i ministar Vesić nadam se da doda, dakle kako su oni vodili tada kapitalne investicije u građevinskoj industriji Srbije? Tako što angažuju neko preživelo veće srpsko preduzeće kao što je svojevremeno bio „Ratko Mitrović“, ako se ne varam, mislim da je bila u pitanju izgradnja, obnova Avalskog tornja, pa onda ne isplaćuju ništa što to preduzeće uradi, pa to preduzeće pojede svoju ekonomsku masu, svoja obrtna sredstva, svoja osnovna sredstva da bi isplatilo te radove, oteraju takvo preduzeće u potpuni bankrot.
Naravno, motivišu ljude da se pokupe i odu iz zemlje, kao što je bilo tada u tom slučaju a mi smo došli u situaciju da smo prošle godine, dakle imali preko 35 hiljada stranih državljana koji su u Srbiju došli da rade.
U prvih šest meseci ove godine preko 26 hiljada, ako pratimo tu tendenciju, verovatno će se dogoditi u ovoj godini da imamo preko 50 hiljada stranih državljana i naravno da nam je ovaj zakon potreban. Zašto nam je potreban? Potreban nam je da bismo omogućili efikasnije, bolje, ažurnije izdavanje radnih dozvola.
Ovo je potvrda, između ostalog, i toga da Srbiji dobro ide i ko nešto malo o Srbiji zna i ko zna o srpskoj istoriji koja ne postoji samo u prethodnih pet, deset, dvadeset ili trideset godina, on zna da kada je Srbija bila pogodno mesto za dolazak stranih radnika, da je Srbiji išlo dobro, pa da li je to od Kralja Uroša i dolaska Sasa koji su osnovali rudarstvo u Srbiji ili od vremena Kneza Miloša, pa Kralja Milana kada nam je dolazio i veliki broj i Nemaca i Čeha i Poljaka, ali je to i danas prisutno.
E sad, ima jedna stvar kojom ja hoću posebno da se pozabavim. Znate, kada neko ne poštuje svoju državu onda ignoriše sve što od te države dođe, pa makar to bio i veoma jasan podatak o tome kada se o određenim stvarima šire dezinformacije.
Dakle, predmet „Ling Longa“, koliko se sećam i koleginica Darija Kisić Tepavčević i predsednica Vlade u vreme kada je neko pokušavao da isfabrikuje tu vrstu afere kroz određene tajkunske medije, tendenciozno i namerno šireći neistine, državni organi, počev od Inspektorata za rad, MUP, Zaštitnika građana su veoma aktivno i ažurno izlazili na teren i utvrđivali činjenice. Ako hoćete, i javno tužilačke organizacije u srednjem Banatu utvrđivali činjenice vezane za taj slučaj. Sigurno nisu stigli do toga da vi donosite presudu o tome šta je bilo. Postoje u ovoj državi nadležni organi koji su svoj posao radili i dobro ga uradili.
Znate šta je tu vrlo zanimljivo? Kada ministar Vesić izađe i govori o nekoj drugoj firmi koja dolazi iz zapadne Evrope i kada ta firma iz zapadne Evrope ne poštuje srpskog radnika, onda ste tu mirni kao bubice, ćutite i nećete da kažete jednu-jedinu reč, ali ako nešto dolazi iz NRK onda to se napada po svaku cenu i o tome može da se govori negativno, sve negativno i po cenu da se ne govori istina.
Ne čudi to mene što dolazi od vas zato što ste vi pre 30 godina pričali da nam Kinezi šalju besplatne lekove za "male žute ljude", pa ste ih vređali na takav način. Da, da, da, to su govorili oni čije političke tekovine vi baštinite, kada smo u vreme sankcija i izolacije dobijali donacije u lekovima iz NRK od naših prijatelja, pa su takve stvari širene kada smo dobijali i vakcine u vreme krize Kovida. Tako se ovde i napada najveća investicija u jednu fabriku na teritoriji Srbije, kao što je "Ling Long" u Zrenjaninu.
Nije samo da vi time izazivate neku vrstu trenutnog meteža u Srbiji, što je vrhunski neodgovorno, već na takav način narušavate reputaciju naše zemlje sa jednom drugom prijateljskom državom kao što je Vijetnam. Kakav je zaista ishod i kakav je status te, nazovi afere, uverili su se predstavnici i ambasade Vijetnama iz Bukurešta koja nerezidentno pokriva našu zemlju.
U jednoj stvari, opet izrečena potpuna neistina. Kako da sprečimo rad na crno, što treba da bude cilj ovog zakona? Cilj ovoga zakona nije sprečavanje rada na crno. Inspekcijski nadzor je onaj koji doprinosi sprečavanju nepoštovanja radno-pravnih propisa. Dakle, ovaj zakon ima izuzetno jasno propisane ciljeve, odnosno svrhu svoga donošenja.
Kada smo i kod toga, rad na crno u vreme onih koji su vlast obavljali pre nas je bio pravilo. Danas je to izuzetak. I o tome dovoljno govori i ona brojka, opet da podsetimo, sa milion i 850 na dva miliona 360 hiljada zaposlenih. Biće da niste do kraja pročitali sam Predlog izmena i dopuna Zakona o zapošljavanju stranaca, a u jednoj stvari mogu da se složim, jer za razliku od onih kojima je sve crno, gde ništa ne valja, koji čak i kad dolaze da protestvuju brzim vozom iz Novog Sada za Beograd ne žele da kažu ni da dođu za pola sata, a da nisu oni ostavili ni taj voz ni tu prugu iza svoje vlasti, nego su ostavili nula kilometara brzih pruga i vozove koji su putovali kao u vreme Kralja Milana.
Dakle, u jednoj stvari mogu da se složim, to je da moramo mnogo više da radimo na poboljšanju uslova delovanja i rada inspektorata za rad. Vidite, u tome ćemo se mi uvek razlikovati, što kada postoji nešto što je belo, mi ćemo da kažemo da je belo kada je crno da je crno. Dakle, da li je to veliki izazov? Jeste. Zbog čega je veliki izazov? Imate 37 inspekcijskih službi na nivou države. Ne možete da sprovedete izmenu samo u jednom segmentu. Morate to da radite na nivou cele države.
Stanje u Inspektoratu za rad danas je mnogo bolje nego što je bilo pre pet, pre deset ili pre petnaest godina, ali to ne može da se promeni preko noći i postoji strategija koju Vlada sprovodi, koju je Vlada definisala i koju ministarstvo veoma aktivno sprovodi i to ćemo nastaviti da radimo, a ono što je činjenica i to odgovorno tvrdim, dakle, ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju stranaca će omogućiti mnogo bolje funkcionisanje tog segmenta tržišta radne snage u Srbiji i omogućiće i veći stepen sprovođenja stranih direktnih investicija, a mi nećemo praviti razliku između toga da li nam je investitor došao sa istoka ili sa zapada. Važni su nam svim, važni su nam i naši domaći investitori.
Ali kada je u pitanju kršenje prava radnika, to ste mogli da vidite i u prethodnom periodu, pa čak i u prethodnih mesec dana. Ako dobijemo prijavu da postoji kršenje prava radnika i u fabrici koju je otvorio strani investitor, bez obzira odakle je došao, Inspekcija za rad izlazi na teren i utvrđuje pravo stanje stvari i nemamo nikakav problem sa tim da kažemo da li je nešto dobro ili loše, štitimo i naše radnike. Ovim zakonom će ima biti pružena dodatno viša zaštita kroz mehanizme da je ne omogućen uvoz strane radne snage ako imamo naše ljude koji su kvalifikovani da rade poslove određene vrste i tako ćemo nastaviti da radimo i u budućnosti, a ta nesigurnost koju vi nas optužujete da smo uveli, ta nesigurnost je omogućila da se u Srbiji više ljudi zaposli, da se povećaju i stalno povećavaju plate, da se povećavaju penzije i da imamo veću potrebu za stranom rednom snagom zato što smo iscrpeli svoje resurse radne snage. Hvala vam.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao član Vlade, iako i nije bilo konkretnog govora o onome što jesu tačke dnevnog reda, ali su izrečene ozbiljne neistine zbog kojih moram da reagujem, pogotovo što je reč o nečemu što je do te mere očigledno, do te mere flagrantno, da zaista vređa zdrav razum.
Da krenemo od sledećeg. Rečeno je da jedna četvrtina mladih u Srbiji niti radi, niti se školuje, niti se usavršava. Podsetićemo da oni koji su to rekli, sve da je i to tačno, su ostavili u Srbiji 52% mladih bez posla. Dakle, 52% mladih ljudi nije radilo kada su oni bili na vlasti, više od polovine mladih ljudi.
Gde je ta neistina bila apsolutno najflargantnija? Ako se ne varam, izrečeno je - oficiri ostavljaju uniformu, ostavljaju službu u vojsci i idu da voze kamione.
Da vidimo nešto konkretno. Profesionalni vojnik u vreme kada su ti koji su tu neistinu izrekli vladali Srbijom, profesionalni vojnik 2012. godine imao je prosečnu platu 32.674 dinara. Profesionalni vojnik 2023. godine ima prosečnu platu 71.265 dinara. Da li je to dovoljno? Ja mislim da profesionalni vojnici treba da imaju i više, ali da vas podsetimo, kurs evra je bio gotovo isti a plata je veća puta dva.
Idemo dalje. Podoficir u vojsci Srbije, dakle u ono vreme kada su vojsku finansirali od sečenja topova, haubica, tenkova, potpunog uništavanja svega onoga što su bili resursi naše vojske, dakle u to vreme je podoficir imao prosečnu platu 43.655 dinara, danas ima 93.627 dinara.
Oficir u to vreme kada je naša vojska bila ponižena, kada je trebalo u potpunosti uniziti, uništiti, a u to vreme su, što se saznaje iz onoga što su pričali a o tome izveštavale i strane ambasade iz Beograda, kada su pripremali Srbiju da je jednog dana utope u NATO, suprotno odluci Narodne skupštine Republike Srbije o vojnoj neutralnosti naše zemlje, dakle, u to vreme oficir je imao platu 61.957 dinara, danas je prosečna plata oficira 130.059 dinara.
Naposletku, generalska plata u to vreme je bila 118.555 dinara, a danas je 243.404 dinara. Dakle, u ono vreme kad je bila 118.555 dinara, bila je zahvaljujući njima, a u ovo vreme, kada je 243.404 dinara, je zahvaljujući onoj politici koju vodi i predsednik Vučić i SNS, a da uz to samo dodamo da je vojska danas opremljenija nego što je bila ikada, da su nam ostavili jedan avion koji nije mogao da poleti, da danas imamo više od jedne eskadrile, da ne pričamo o tome koliko je oživela srpska namenska industrija, da ne pričamo o tome koliko smo uspeli da osavremenimo našu vojsku savremenim oruđima i oružjima i da ne pričamo o tome da su sada na Vojnoj akademiji dve trećine pitomaca školovali za tzv. finansijski menadžment u vojsci, za artiljeriju, za pešadiju jednocifren broj, gotovo ništa.
E, to je ona slika Srbije koju su oni ostavili, ovo je ona slika Srbije koju mi i dalje popravljamo i dalje podižemo na noge, a to radimo zahvaljujući tome što nam nije broj zaposlenih, a oni su ostavili broj zaposlenih od 1.865.614 ljudi, nego je danas 2.367.595. Dakle, više od pola miliona zaposlenih.
Da li je tačno da postoji problem odliva stanovništva? Postoji u čitavoj jugoistočnoj Evropi, postoji mnogo veći u državama koje su države članice EU nego što ima kod nas, ali to jeste žar verovatno političke borbe, možda malo i neznanja, možda malo više zlonamernosti, ali ovo su stvari koje ne možete da lažirate.
Dakle, prosečna plata profesionalnog vojnika vam je bila 32.674 dinara. Danas je više nego duplo veća.
Rekao je Maksim Gorki, citiram ga: "Kad lažete, lažite na način da to može da zazvuči kao istina", završen citat.
Sa druge strane, i Dostojevski je imao jednu dobru rečenicu…
(Zoran Lutovac: Imao je dve.)
…Imao je on mnogo dobrih rečenica, vi ste pročitali samo dve pa je zato ostalo to vama u sećanju i u pamćenju, to je dobro, ali i dve su ozbiljan napredak. Dostojevski kaže: "Videti samo loše, gore je nego ne videti ništa". Hvala vam.

Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, dakle jedno malo razjašnjenje. Kada je uvaženi prethodnih govorio o zakonu o izmenama i dopunama, tj. o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju stranaca tačno je da taj zakon donosi veći red, veću efikasnost, brži postupak sticanja objedinjene boravišne i radne dozvole, produžavanje roka trajanja te dozvole i činjenica jeste da je donošenje tog zakona, između ostalog, motivisano i time što Srbija ima manjak radne snage.
Taj predlog zakona veoma jasno nudi mehanizme kojima se štiti građanin Srbije koji je određene profesije, koji je na službi, odnosno u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, a nema zaposlenja. Zato je zakonom i propisano ispitivanje tržišta radne snage, odnosno da li postoje na našem tržištu ljudi koji su sposobni da rade na takvim mestima i takve poslove za koje potencijalni poslodavac traži uvoz radne snage.
Međutim, pokrenuto je jedno pitanje na koje je veoma važno da se odgovori, a to je – zašto je u Srbiji došlo do nedostatka radne snage? Stvar je isuviše kompleksna da bi se reklo – postoji jedan odgovor na to pitanje – da, došlo je do nedostatka radne snage zato što su ljudi odlazili iz Srbije. Da li je to jedan od faktora koji je uticao? Jedan od faktora jeste, ali ajte da se ne lažemo.
Evo, daću vam jedan konkretan primer. U Dimitrovgradu smo otvorili Sajam zapošljavanja pre pet dana. Dakle, prošlog petka. Dimitrovgrad ima, po poslednjem popisu, oko 8.200 stanovnika. Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje ima 814 nezaposlenih. Dvadeset preduzeća nudilo je zaposlenje za 126 ljudi. Čekam još uvek tačan podatak koliko je od tih ljudi, razgovori još uvek traju, videćemo koliko je tih ljudi zaposleno, tj. koliko je od tih mesta popunjeno, ali je činjenica da je na poslednjem sajmu te vrste u Dimitrovgradu 2021. godine zaposleno svega 36% od ponuđenih radnih mesta.
Dakle, mi imamo situaciju da u Srbiji ljudi biraju poslove koje hoće da rade. Nedostaju nam zanatlije. Ozbiljno nam nedostaju zanatlije. Zašto? Jednostavno decenijama je u Srbiji propagiran stil života prema kome treba da se držimo onoga što je pričano – uči sine da ne bi radio, sramota je da se radi. Nije sramota da se radi.
Nije sramota da se radi. Za neke od tih zanatskih profila nude se prilično dobre plate. Tamo ljudi nemaju da zaposle pekara, kuvara, stolara, krojača.
Zašto je opet došlo do toga? Pa, došlo je, između ostalog, do toga zato što smo imali u proseku po porodici ne čak ni dvoje dece.
Samo da vas podsetim. Svi smo mi ovde prisutni došli iz porodica koje su dva ili tri kolena unazad imale i po četvoro i petoro i osmoro i više dece. U takvim društvima ne možete svakoga poslati na fakultet. Šalje se onaj ko je najtalentovaniji i onaj ko je najuspešniji, ali i za svaki drugi častan i čestit posao, pa i zanat. Pogledajte koliko danas u Srbiji zarađuje jedan keramičar, jedan vodoinstalater, jedan tesar ili armirač, a nemamo ih. Nemamo ih zato što su otišli tamo gde je taj posao mnogo plaćeniji, jer tamo u tim zemljama nema ljudi koji te poslove hoće da rade, jer ista pojava koja je zadesila nas, zadesila je i zemlje zapadne Evrope. Potpuno ista. Manje se rađaju deca, više biraju poslove, viši životni standard.
Već sam jednom govorio o tome, ove godine u Nemačkoj samo u prosveti, prosvetnih radnika nedostaje im 42.000 koje ne mogu da uvezu. Zašto? Zato što njihova deca ne žele da uče za te obrazovne profile.
Zašto nam je odlazilo u jednom trenutku mnogo i lekara i medicinskih sestara? Zato što njihovi građani ne žele… Toliko je visok životni standard, ne žele da studiraju medicinu. Znate šta kažu? Kažu – neću da žrtvujem 12 godina života za to i da posle toga do kraja života se stalno usavršavam. Neće ljudi za to da uče i neće da se zapošljavaju na takvim mestima. To je zahvatilo i nas.
Ono što je u našem slučaju dobro jeste da imamo i sve više imamo sa jedne strane kao rezultat krize u takvim zemljama, sa druge strane kao rezultat poboljšanja u našoj zemlji veliko interesovanje ljudi koji se vraćaju i to je počelo sa vraćanjem ljudi koji su visoko obrazovani sa razvojem digitalnog sektora, IT industrije u Srbiji. Veliki broj njih i sve veći je broj njih koji se vraća.
Nominalno, on dobije nešto manju platu u Srbiji, ali u Srbiji ima svoju roditeljsku kuću ili stan, mnogo niže troškove života, ima rodbinu, ima prijatelje, ima kumove i ne gleda sve u životu kroz dinar ili kroz evro i to je nešto što je rezultat ozbiljne politike.
Postavljeno je jedno pitanje, a ja neću davati primere zemalja sa kojima ne možemo, nećemo moći ili u ovom trenutku ne možemo da se poredimo, koju zemlju su podigle, čiju su, u stvari, ekonomiju koje zemlje podigle strane investicije. Odmah ću vam dati primer jedne zemlje. Pogledajte šta je uradilo ulaganje u automobilsku industriju Slovačke. Pogledajte gde je Slovačka danas, gde je Slovačka bila pre 10, 20 ili 30 godina. Dakle, to je primer zemlje, nama prijateljske, bratske zemlje članice EU, koju su bukvalno, bukvalno, u nebesa digle strane investicije, samo kad pogledate sektor automobilske industrije, ne pričam ni o čemu drugom.
Ne pričam, recimo, o Samsungu, gde su i televizori i mobilni telefoni i tablet računari pravljeni u Slovačkoj, a ne u Koreji. Ali, uporedite tu zemlju i po veličini i po broju stanovnika i po snazi privrede i brojke to veoma ozbiljno govore. Ako je Srbija u prošloj godini uspela da premaši nivo stranih direktnih investicija više od 4,1 milijarde evra, više od svih drugih u regionu zajedno, a to je omogućilo i naplatu i poreza i doprinosa, jer je omogućilo da se i povećaju penzije iz realnih izvora, da se povećaju plate i da ulažemo i u infrastrukturu
Odmah ću vam reći nešto, sećam se toga iz vremena kada sam obavljao funkciju ministra u Vladi u drugom jednom resoru, između ostalog, povelo se pitanje i o ovom kreditu Banke za razvoj Saveta Evrope, koja je usmerena na podizanje standarda u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, odnosno u sistemu za izvršenje krivičnih sankcija.
Ja sada ne govorim o tome šta su naše obaveze i koje standarde treba da dosegnemo, ali ono što građani treba da znaju, reč je o jednim od apsolutno najpovoljnijih i najjeftinijih kredita koji mogu da se dobiju. Naša država je već zahvaljujući takvim kreditima uspela da izgradi Kazneno-popravni zavod u Pančevu, apsolutno jedan od najboljih u Srbiji, Kazneno-popravni zavod u Kragujevcu.
Samo da vas podsetim, za one kojima je Kragujevac dobro poznat i koji znaju, gde se nalazio zatvor, prvo se nalazio u centru grada, u podrumu Palate pravde, pa je onda odatle prebačen u predgrađe, u prilično neuslovan prostor, pa je onda sagrađen potpuno novi zatvor, kao što je sagrađena i Palata pravde u Kragujevcu, izašlo se iz stare zgrade Palate pravde, odnosno Načelstva, koje se nalazi u centru grada, predivne jedne zgrade iz vremena Kraljevine Srbije, koju nadam se da će se smoći snage da se ta zgrada obnovi, da se, tada je bila ideja gradonačelnika, pretvori u muzej, jer je u njoj bila i vrhovna komanda Kraljevine Srbije u vreme Prvog svetskog rata.
Ovoga puta, dakle, za te kredite, gde je kamatna stopa 3%, gde prilikom uzimanja svake tranše kredita možete sami da izaberete da li hoćete fiksnu ili varijabilnu kamatnu stopu, gde imate grejs period pet godina i rok otplate 20 godina, i gde se taj novac, po ovom predlogu zakona, kojim će se omogućiti uzimanje toga zajma, opredeljuje za dva grada, za dve ustanove, da se u Kruševcu sagradi popuno novi kazneno-popravni zavod, koji će omogućiti da se rasterete i Ćuprija i Niš, koji omogućava, takođe, da se za prostor koji je u ovom trenutku u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, inače, najvećem u Srbiji, dakle, u ovom trenutku imate prostor u kome boravi, koji je, u stvari, registrovan da u njemu boravi 1463 lica lišena slobode, u tom kompleksu paviljona u Sremskoj Mitrovici u ovom trenutku boravi 2000 lica. Dakle, ovim zajmom će se omogućiti izgradnja novih paviljona, i ne samo paviljona za boravak, nego i prostora za profesionalnu rehabilitaciju, resocijalizaciju. Dakle, popravljanje, da se na takav način izrazim, onih koji borave u tim zavodima.
Zašto je ovo važno što sam ispričao? Važno je jer nijedna jedina država u ovaj sistem ne ulaže živ novac koji ima na svom računu, već se ovakve stvari grade iz najpovoljnijih kreditnih linija, a Banka za razvoj Saveta Evrope je jedna od retkih, baš zato što nije finansijska institucija koja daje upravo ove pogodnosti.
Još nešto, pošto je bilo reči o podršci porodicama sa decom, mogu da se složim u jednoj stvari, to je kada su u pitanju samohrani roditelji, nije jednostavno, nije lako biti samohrani roditelj, ljudi koji se suočavaju sa mnogobrojnim problemima. Naravno, u zakonu su prepoznati kao kategorija koja kada su u pitanju socijalna davanja dobija nešto više, takozvana jednoroditeljska porodica.
Ali, ono na šta treba da budemo svi ponosni, apsolutno svi ponosni, o tome govore konkretne, jasne brojke. Nepunih pet godina od kako smo na inicijativu predsednika Vučića, tada sam radio kao njegov generalni sekretar, profesorka Đukić Dejanović je tada bila ministar bez portfelja u Vladi zadužena za brigu o porodici i demografiju, zajedno smo radili po nalogu predsednika na osmišljavanju ovih mera. To su mere koje sada postepeno kroz primenu menjamo i dopunjujemo. Napravljen je recept. Čekalo se pet godina da počne da raste broj novorođenčadi.
Ono što je važno, ne samo da imamo 0,8% povećanje broja živorođene dece u 2022. godini u odnosu na 2021. godinu, nego imamo značajno povećanje treće rođenog deteta i imamo u 2022. godini prvi put povećanje broja prvorotki. To je ono čemu se težilo i to je razlog zašto su toliko veća davanja za prvorođeno dete. Kada to uporedite sa svim onim što se dešavalo u drugim zemljama u okruženju, kada vidite pad koji postoji, da li hoćete u procentima, da li u apsolutnom broju, kod naših suseda Rumuna, da se smrznete. Kada pogledate poređenje između Srbije i Bugarske, koje imaju sličan broj stanovnika, sličnu veličinu teritorije, da ne pričam o tome da smo kulturološki veoma slični i bliski, onda mislim da time kao nacija sveukupno treba da se ponosimo.
Kada imamo u vidu da upravo među povratnicima u Srbiji dominiraju mladi ljudi, dakle, oni koji mogu da imaju svoje porodice, onda je to nešto što je dodatna šansa. Mogu da vam kažem, imao sam prilike da razgovaram sa kolegama iz mađarske Vlade, kada smo imali Savet za stratešku saradnju na Paliću pre nepunih mesec dana. Oni su neko ko je značajno pre nas počeo da primenjuje ozbiljne mere demografske politike. Trebalo im je više vremena da postignu, tj. da pokrenu taj pozitivan trend nego što je trebalo nama.
Naravno, ovo je jedna veoma osetljiva oblast, veoma osetljiva, ali činjenica da smo krenuli, samo ću još ovo da kažem i da završim, kada smo uradili prve mere, tada je ministar Đorđević bio u resoru kada je taj zakon bio u ovoj Skupštini, otprilike za četvrto rođeno dete majka je dobijala iznos u dinarskoj protivvrednosti koji je bio oko 150 evra, pet godina nakon toga taj iznos je sada poslednjim obračunom prešao 200 evra mesečno, zbog usklađivanja, ali to usklađivanje je i zbog rasta prosečne zarade, jer se usklađuje sa tim.
Dakle, jedna stvar koja je izuzetno važna, kada dođe do rasta prosečne zarade u Srbiji, a to je nešto što treba da znaju i građani Srbije i svako od prisutnih ko to ne zna, kada dođe do rasta prosečne zarade u Srbiji, sve vrste socijalnih davanja se povećavaju. Zato smo mi i došli do toga da smo u budžetu ministarstva koje vodim gde se i nalaze još uvek te budžetske aproprijacije za podrške merama populacione politike, dakle, u ovoj godini imamo 87 milijardi dinara, sledeće godine zbog dugoročnosti mera preći ćemo 100 milijardi dinara. To je sigurno. Prošle godine 132.247 majki u Srbiji su bile primaoci ove vrste podsticajnih mera. Namerno to kažem, jer nisu u pitanju socijalna davanja već mere podsticaja populacione politike.
Hvala vam na pažnji i hvala vam što ste pokrenuli neka pitanja i dali mi priliku da to dodatno razjasnim.

Zahvaljujem.
Mogu samo da dodam vezano za ovo što je moj uvaženi prethodnik upravo rekao, a to je – a u kojoj to zemlji se kapitalne investicije ne finansiraju iz kredita?
(Gorica Gajić: Ali, da se kaže, ministre, tako.)

Čekajte, a ko o tome ćuti?
Naravno, i kažemo i pohvalimo se time što danas kada uzimamo te kredite, uzimamo ih po neuporedivo nižim kamatnim stopama nego što su ih uzimali oni koji iza tih kredita nisu ostavili ništa. Dakle, nisu ostavili ništa.
Ja moram nešto ovde da kažem, baš apropo toga, ko je uzimao kredite i koje šta ostavljao iza sebe. Ljudi, u vreme sankcija ova država je izgradila autoput od Niša do Leskovca, u vreme sankcija izgradila je jednu stranu autoputa, skoro do granice sa Mađarskom, u vreme sankcija izgradila je autoput do Pančeva. Kada su te sankcije prošle i kada je došlo tzv. oslobođenje, niste mogli kroz ravnu Bačku da podignete autoput, gde nije trebalo da dignete ni jedan jedini nadvožnjak, ni jednu jedinu petlju, ništa od toga da napravite, niste uspeli za deset godina da napravite autoput do Horgoša. I onda nama koji smo uspeli da završimo i Koridor 10 u potpunosti.
Priča ovaj čovek o onome o čemu su govorili drugi poslanici, napadajući ovu Vladu.
(Borko Stefanović: Nije tačno.)
Jeste tačno.

Ako niste slušali ili niste bili tu, to je vaša stvar.

A onda ovu istu vlast napasti rečima – sva zaklinjanja u to da nećete ići u privatizaciju EPS-a.
Hajde ovako, da se razumemo. Mi smo rekli neće se ići u privatizaciju, nismo se zaklinjali. Tako ste nas napadali pre devet godina da ćemo da privatizujemo Telekom, organizovali ili pokušavali da organizujete proteste oko toga, iz razno-raznih tajkunskih firmi, medija, uglova, konglomerata medijskih, koji nemaju sedište u Srbiji, već imaju sedište van Srbije, a bave se isključivo Srbijom, pokušavali tu firmu da miniraju. Danas Telekom ne da samo radi u Austriji, ne da radi u Crnoj Gori, u Republici Srpskoj, počeo je u Severnoj Makedoniji, počeo je da radi u Švajcarskoj. To je valjda potvrda kvaliteta i snage te firme.
Kada ste rekli da smo se zaklinjali, neko drugi se zaklinjao. Neko drugi je u vreme kada nije moglo da se uđe u ovu zgradu zato što je bila opljačkana i spaljena, položio zakletvu u Sava centru, na Ustav Savezne Republike Jugoslavije, a onda tu istu zakletvu prekršio jednim potpisom 12. marta 2002. godine na Beogradski sporazum, u prisustvu nekadašnjeg generalnog sekretara NATO, koji je tada došao ovde kao specijalni izaslanik EU za spoljnu politiku i bezbednost, Havijer Solana, o njemu je reč. Dakle, onaj koji se zakleo na Ustav države da će je braniti, da će je čuvati, da će taj Ustav poštovati, je jednim svojim potpisom taj Ustav pogazio.
Da ne pričamo o ovoj devetoj rupi na svirali i izručivanju naših ljudi kao vreća Haškom tribunalu.
Ali, kada je reč o zaklinjanju, onaj ko se zakleo na taj Ustav, jednim potpisom je Ustav pogazio. Kaže veliki, možda i najveći srpski pesnik Petar II Petrović Njegoš: „Gleda majmun sebe u zrcalo“. Čista auto-projekcija. Nemojte vi nama da pričate o kršenju zakletve, vi koji ste prisustvovali, ne prisustvovali, koji ste bili deo sistema kome ništa zakletva nije značila. Napadati predsednika Vučića, ovu vlast, ovu Vladu da se zaklinje da neće nešto privatizovati, pa onda to privatizujete.
Ljudi, da li ste vi svesni, ovde je neko danas nas napao za nalaženje strateškog partnera za RTB Bor. Niste vi. To su neki drugi, koji su i juče isto o tome pričali.
Danas je prosečna plata u RTB Bor preko 1.000 evra. To nam pričaju oni koji su poručivali da se seje kikiriki i da se zatrpaju borske rudničke jame.
Mi se navodno zaklinjali. Još jednom, nismo se zaklinjali. Oni koji su se zaklinjali, oni su svoju reč pokazali koliko vredi. Nije vredela ništa. Da li smo mi privatizovali NIS ili onaj ko se zaklinjao? Ko je to uradio? Kaže se - samo 49% vlasništvo „Srbijagasa“. Pa, „Srbijagas“ ima takvu strukturu, on je naš svega 49%. Isto iz nekog prethodnog vremena priča.
Priča se o tome da je Vlada nestabilna zato što je dovedeno u pitanje poverenje trojice ministara. Koliko je Vlada nestabilna, toliko se videlo na glasanju o poverenju ministra, gde je opozicija pokrenula to pitanje, gde je 61 poslanik opozicionih stranaka potpisao tu inicijativu, a od 61, glasanju prisustvovalo 43, a od tih 43, šestoro nije glasalo za to, dakle, nije podržalo inicijativu koju su potpisali.
Na kraju, od 61, dvadeset petoro nisu uopšte došli na glasanje. Eto koliko se drma Vlada i koliko je Vlada nestabilna. Toliko da onaj ko je potpisao i tražio da se smeni ministar Gašić, ma nije mu to ni važno, nije došao ni da podigne ruku. To više govori o stabilnosti Vlade, o nestabilnosti onih koji su tražili njegovu smenu.
Još nešto. Nemojte molim vas da nam pričate o tome da je navodno nasilje nad zakonom i demokratijom manir ove vlasti, o tome što je neko ovlašćen. Dakle, niko nije doveo nikoga sa ulice. Imate ovlašćeno obezbeđenje. Da li je to negde pripadnik MUP, da li je to po zakonu angažovana određena firma koja pruža fizičko-tehničko obezbeđenje nekog objekta, došao, rekao nekome da može da uzme svoje lične stvari i napusti radne prostorije.
Hoćete da vas podsetim kako je to izgledalo u vreme kada su neke stranke kojima ste pripadali ili pripadate to činile, kada su ministrima i zvaničnim funkcionerima sa čarapom na glavi i dugim cevima u rukama upadali u kabinete i izmarširali ih napolje?
(Gorica Gajić: To je vaš koalicioni partner.)

Dakle, to nije bio manir te vlasti da vrši nasilje nad zakonom i demokratijom. Nemojte nam, molim vas, pričati o tome.
Ono što je za mene najvažnije kao člana ove Vlade, i to moram na kraju ovog svog obraćanja da kažem, u jednom ne mogu nikako, takođe, da se složim, a to je priča o navodno tome da je ova vlast prihvatila nemačko-francuski papir. Manite se toga. Ako ste zaista neko kome je Srbija na srcu, kome je Kosovo i Metohija na srcu, onda se ne pričaju sitne i tričave priče, nego se gleda kako državi da se pomogne u najtežem trenutku kada je u pitanju naš narod i naša država na Kosovu i Metohiji, kako da zbijamo redove, kako da budemo zajedno, kako da budemo sabrani, kako da budemo jedinstveni, oko čega da se okupimo, pa da se okupimo oko naše države. Samo Srbija može da pomogne Srbima na Kosovu i Metohiji i samoj sebi. I u ovim teškim geopolitičkim momentima, kako to da uradimo?
Da li vi zaista mislite da ovu državu vode glupi ljudi koji će vam izlaziti u čitavu javnost sa strategijom o tome šta će, kako će i gde će raditi? Jedna od najvećih gluposti koja može da se čuje, i to zvoni, zvoni već duže vremena, to je ta priča o navodnoj izdaji Kosova.
Ljudi, to je takva budalaština, to je takva glupost. Jel vi mislite da je neko posle 11 godina borbe, stvaranja manevarskog prostora da se borimo za naš narod, toliko glup da uradi tako neku stvar?
Dajte, molim vas, da se koncentrišemo i orijentišemo na to kako da pomognemo našem narodu, kako da pomognemo našoj državi, kako da zaštitimo Srbe na Kosovu i Metohiji u nemogućim uslovima. Jel mislite da ćemo to uraditi tako što ćemo se međusobno optuživati, pričati kojekakve gluposti, petparačke priče iz žute štampe?
Zaista se trudim da svakoga uvažavam, poštujem maksimalno što mogu, ali ovo što sam vam rekao, ne obraćam vam se lično, to znam da je nije dozvoljeno, apelujem na ono što jeste, a nadam se da postoji makar određena doza patriotske svesti. Možemo mi da se razlikujemo u svemu politički, ali ovde smo svi zajedno, da li neko kao član Vlade, neko kao član Narodne skupštine, da branimo Srbiju. Svako od nas je ovde položio zakletvu.
Dajte da pokažemo još jednom, a možemo, retke su to, nažalost, bile situacije, istorijske, ali kada se pokaže koliko možemo da budemo jedinstveni. Ima vremena, bavićemo se našim međupolitičkim razlikama, oko toga ne sme da postoji razlika.
Zato vas molim, malo pre kada ste govorili o stanju bezbednosti, o stanju u prosveti, pa bio sam i ovde prisutan, bio sam prisutan i u Srbiji, slušao koliko puta je predsednik Vučić pozivao na razgovor, koliko smo čekali i dalje otvoreni za svaki konstruktivan predlog, šta i kako da se radi da se to stanje poboljša. To nije posledica, znate, nečega što je trajalo pet, deset ili petnaest godina. Sve pojave u našem društvu su slika i prilika svih nas i mi smo slika i prilika toga. Ne može jedan deo da bude sjajan, a drugi da bude nikakav. Zato vas molim da ako o nečemu pričamo, dajte da pričamo ozbiljno.
Apsolutno sam uveren, a vi ste počeli sa pričom o EPS-u, sa pričom o zaduživanju. Sačekao nas je kredit koji je podigla jedna druga stranka koja je bila na vlasti za izgradnju jedne deonice auto-puta „Miloš Veliki“, sa abnormalno visokom kamatnom stopom. Od tog novca izgrađen je jedan put iz njive u njivu, i to toliko loše da je morao da bude opet rekonstruisan kada je sve zatvoreno, kada je sve završeno, izvinite, a onda je ova vlast auto-put „Miloš Veliki“ dovršila u ovom trenutku do Pakovraća.
Taj kredit je ova vlast vratila gotovo dve godine pre roka koji je bio potpisan, reč je o Ugovoru o kreditu koji je bio zaključen sa Azerbejdžanom, na takav način da je rukovodstvo Azerbejdžana, na čelu sa predsednikom Alijevim, reklo da im se nikada nije dogodilo da je neko vratio dug gotovo dve godine pre predviđenog roka.
Vidite, tačno je, gradi se iz kredita, ali je takođe ozbiljna razlika između onih koji to grade u poslednjih desetak godina i onih koji su nekada to pokušavali da rade je što iza nas koji smo u ovih desetak godina na vlasti ostaju i putevi i mostovi i pruge. Da ne pričamo, niste pomenuli to, koliko dugo u Srbiji nije jedan jedini metar pruge nove napravljen, a danas prisustvujemo tome, ne samo da je urađena brza pruga do Novog Sada, nego se gradi do granice sa Mađarskom.
Još jednom – uvek sam tu da razgovaramo racionalno, dobro, na korist svih građana Srbije, ali i sa legitimitetom onoga što svako od nas iz svog obavljanja državnih funkcija i iz svoje političke zaostavštine nosi. Hvala vam na pažnji.

Opet jedno podsećanje.

Dakle, ti isti za koje kažete da su doneli Ustav 2006. godine i zaštitili Kosovo i Metohiju su nas šest godina pre toga ubeđivali da je Kosovo i Metohija demokratsko pitanje i kada oni dođu na vlast ono će biti demokratskim sredstvima rešeno. Šta se dogodilo? Ustav Republike Srbije su doneli građani Republike Srbije. To je prva stvar.

Druga stvar, ti koji su nam pričali da je to demokratsko pitanje i da će se rešavati demokratskim sredstvima su bili ili vlast ili deo vlasti kada je demokratskim sredstvima uništavana naša vojska, kada je demokratskim sredstvima smederevska „Železara“ radila od sečenja i topljenja naših artiljerijskih oruđa i oružja, kada je ukidano redovno služenje vojnog roka, kada je srpska vojska svedena, odnosno dovedena u najgoru i najsramniju epizodu svoje moderne istorije.

Da, da, to su bili preduslovi koji su stvoreni tim demokratskim rešavanjem pitanja Kosova i Metohije, pa onda kada se prvi put zapucalo i kada su počeli Srbe na Kosovu i Metohiji etnički da čiste, šta se dogodilo? Kako su to ti ustavotvorci tadašnji, koji su na taj način branili Kosovo i Metohiju, uzeli da brane naš narod? Nemojte, molim vas, da pričate o takvim stvarima.

Šta kaže – predsednik Vučić nikada nije pozvao na dijalog. To je notorna neistina. To je notorna neistina. Godine 2017, kada je ovde položio zakletvu, u ovoj Narodnoj skupštini, predsednik Vučić je sam inicirao i pokrenuo otvoreni dijalog o Kosovu i Metohiji i tadašnje parlamentarne stranke su bile prve pozvane da učestvuju u tome.

Svidelo se to vama ili ne, ali to je prvi put da je sa takve instance predsednika države došao poziv na takav jedan dijalog, na takav jedan razgovor. Verovatno se vi toga ne sećate, ali evo da vas podsetim, kao što se niste setili no onog beogradskog sporazuma na koji je tadašnja stranka, okosnica tadašnje vlasti, i neko zahvaljujući kome je došlo do političkih promena 2000. godine pljunuo na zakletvu i pogazio je i sa onim ko je bio na čelu NATO dok je bombardovao našu zemlju potpisao sporazum kojim je ukinuo zajedničku državu Srbije i Crne Gore.

Na kraju, nešto što moram da kažem, a moram to da kažem - iz kog razloga? Nekada sam i sam bio opozicioni aktivista. Jedan veliki državnik je rekao da je dolazak opozicionara na vlast randevu sa realnošću. Zašto ovo govorim? Napadati politiku evropskih integracija, nemojte me razumeti pogrešno, ovo ću reći prvo za sebe kada sam bio u stanju to da napadnem, je čist politički diletantizam, jer podsetiću vas, 1999. godine kada je nad ovom zemljom i narodom izvršena agresija do dve nedelje pred agresiju mi se nismo graničili ni sa jednom državom članicom NATO, ni sa jednom državom članicom EU i imali smo izlazak na otvoreno more.

Zahvaljujući onima koji su bili u stanju da pljunu na svoju zakletvu izlaz na otvoreno more nemamo, od osam suseda sedam su članovi NATO, Bosna i Hercegovina nije, ali ima de fakto NATO trupe na svojoj teritoriji, imamo NATO trupe na delu svoje teritorije o od naših osam suseda četiri su u EU.

Zašto ovo govorim? Zato što je ovde ponovljena opet jedan potpuna neistina, da EU nama servira ultimatum u kome kaže nema evrointegracija ako ne priznate Kosovo.

(Gorica Gajić: Tako je.)

Odlično, da vas pitam da li to radi Kraljevina Španije?

Da li je Kraljevina Španija, ako se ne varam, četvrta ekonomija EU? Da li je ona članica EU? Jeste. Da li nam to Španija traži? Ne traži.
Da li Kipar članica EU? Da li to Kipar od nas traži? Ne traži. Da li je to Rumunija, da li je to Slovačka, da li je to Grčka? Da li to traže neke države članice EU? Na određeni način teraju nas ka tome. Da li to traži EU? Pa ne traži.
(Zoran Zečević dobacuje.)
Podsmevajte se vi Kipru koliko hoćete. Bolje bi bilo da dopustite da inspekcije uđu u divlji dom koji držite u Aranđelovcu. To bi bilo mnogo bolje.
(Zoran Zečević dobacuje.)

To bi bilo mnogo bolje, što radite na crno.
Nemojte da se podsmevate Kipru, jer je to za Srbiju bratska država i bratski narod, bratska država i bratski narod koji je u stanju da njihov i predsednik i šef diplomatije ustane i govori i brani Srbiju tamo gde to niko neće da učini. Sram vas bilo da se podsmevate Kipru i kiparskom narodu. Da li se Kipar pita ili ne? Kad se donose odluke konsenzusom i te kako se pita.
(Zoran Zečević: Ministar meni kaže – sram te bilo.)
(Dragan Nikolić dobacuje.)

U pravu ste, nekome je džaba reći da ga je sramota. Sram neka bude svakoga onoga ko je u stanju da napadne prijatelje ove države i ovoga naroda u vreme kada to nije lako biti, a pogotovo ako je reč o Kipru, o državi koja nas nikad nije izneverila i koja je uz nas bila i kada je bilo najteže sve vreme devedesetih. Da li se pita? Pa, pita se kada se konsenzusom odlučuje i Kipar, kad neće da digne ruku, ne može da se donese odluka. Hvala na pažnji.

(Dragan Nikolić: Povreda Poslovnika.)

(Zoran Zečević: Replika.)