Zahvaljujem.
Mi ćemo ipak zamoliti da još jednom, dok traje rasprava, uzmete u obzir, s obzirom da mere koje smo predložili kroz ove naše predloge idu u prvom redu u pravcu zaštite žrtve i zapravo, dodatnog ohrabrenja žrtvama da prijavljuju uopšte ovakve slučajeve. Jer, ako žrtva, polazeći od iskustva koje ovako normiran zakon predviđa, pomisli na primer - zašto bih ja uopšte i prijavila nasilje kada će on u bilo kom trenutku, slobodno i šetajući da uskoči kroz prozor i usmrti me, na primer. Ne znam koliko joj ovakve odrednice ulivaju poverenje da ima smisla da prijavljuje nasilje, a sve ide u pravcu toga da podstaknemo žrtve da prijavljuju.
Vama je sigurno poznat podatak da je nasilje u porodici najređe prijavljivano nasilje. Procena nevladinih organizacija, sigurna sam da vi raspolažete i konkretnijim podacima, jeste da na jedno prijavljeno nasilje imamo 15 do 16 ne prijavljenih nasilja i da ovakve odredbe takođe u smislu zaštite žrtve podstiču i žrtve da prijave nasilje, osećajući sigurnost kroz zakonsko normiranje. A naročito ako imamo u vidu da svako nasilje nad ženom, u konkretnom slučaju kada je nasilje nad ženama u pitanju, između dva partnera, bračna druga, vanbračna, kako god, je uvek i nasilje nad decom, ukoliko ih u porodici ima.
Mi, kada su deca u porodici postojeća, imamo uvek višestruko nasilje. Najmanje dvostruko, a vrlo često višestruko nasilje, s obzirom da se pretežno radi i o porodicama, odnosno partnerskim odnosima koji su u težoj ekonomskoj situaciji, sa više dece, i ja vas zbog toga molim da, izlazeći u susret zapravo žrtvama i radi dodatnog podsticaja da se ovakvi slučajevi prijavljuju, a jedinu sigurnost potencijalne žrtve imaju kroz ovakvo zakonsko utemeljenje i normiranje da ipak uzmete u obzir, bez obzira što povratak nije povratak, po uzimanju ličnih stvari i to bi bilo pod nadzorom, odnosno uz pomoć policije koja se ovim slučajem bavi, tako da bi to zaista bilo pod apsolutnim nadzorom i ja mislim, kao i moje kolege iz LSV da je bolje to odrediti nego ostaviti otvoren prostor. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Da, želim u ime LSV još jednom da izrazim zadovoljstvo što je predlagač zakona, odnosno Ministarstvo, prihvatilo ovaj amandman.
Govorim samo radi dodatnog pojašnjenja za one koji ni do ovog trenutka nisu uspeli da razumeju da se ovim zakonom ne izriče mera pritvora, odnosno zadržavanja. Tačnije, mi smo ovim amandmanom tražili da se obriše poslednji stav člana 20, koji kaže – vreme provedeno u pritvoru i svako drugo lišenje slobode uračunava se u trajanje hitne mere. U obrazloženju smo naveli da je rešenje preuzeto iz Porodičnog zakona, ali da ovakva odredba nije primenjiva, zbog toga što hitne mere koje bi se izdavale u ovim situacijama nisu situacije koje predviđaju određenje zadržavanja ili pritvora. Prema tome, ova odredba ne bi bila primenjiva. Ali, ovim bismo odagnali svaku sumnju ili spekulaciju onih koji bi tretirali da kroz hitne mere one podrazumevaju pritvor za nasilnika, odnosno potencijalnog nasilnika. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice.
Ovim našim amandmanom smo pokušali da utičemo na član 31. zakona koji uređuje resornu, odnosno centralnu evidenciju. Smatrali smo da sadržaj evidencija treba da bude dopunjen, kako smo i naveli. Stav 1. glasi – nadležna policijska uprava vodi evidenciju o prijavljenim slučajevima nasilja u porodici i o izricanju i izvršenju hitnih mera i izvršenju mera zaštite od nasilja u porodici. Mi smatramo da sadržaj treba dopuniti i sledećim rečima – i o svim preduzetim merama iz nadležnosti policije.
Ono što smo u vašem obrazloženju za odbijanje amandmana dobili kazuje da smatrate da bi ovo bio previše širok sadržaj evidencija, da, jeste namera narodnih poslanika LSV da prošire sadržaj tih evidencija upravo stoga što ovi podaci koje tražimo da budu sadržaj evidencija, misleći konkretno na policijske podatke jesu izuzetno značajni prilikom utvrđivanja neposredne opasnosti od ponavljanja nasilja, s obzirom da su nasilnici povratnici nešto što bih rekla da je garantovana pojava ili gotovo redovna.
U tom smislu, zbog onih ljudi i službenika koji će procenjivati rizik, naročito od ponavljanja nasilja, smatramo da treba dopuniti i ovim sadržajem evidencije. Apelujem na vas da ipak uzmete u obzir ono što smo predložili.
Drugi deo amandmana se odnosi na nešto o čemu smo ovde već i neposredno pre mog izlaganja govorili, to je produženje roka trajanja evidencije. Govorim o centralnoj evidenciji, predviđeno je predlogom zakona u trajanju od pet godina, mi smo predložili produženje od 20 godina. Malopre smo čuli od vas, a u obrazloženju i videli da je prihvaćen amandman kolege Petra Petrovića da se centralne evidencije čuvaju u trajanju od 10 godina.
U raspravi u načelu takođe ste se pozivali i obrazlagali zašto se rukovodili petogodišnjim rokom, pozivajući se i na neke druge zakone i na preporuku, odnosno zaključke Poverenika za informacije od javnog značaja. Tada ste nam rekli da je taj petogodišnji rok čuvanja evidencije nešto što ste vi na osnovu preporuka Poverenika procenili da je primereno da bude u predlogu zakona. Drago nam je da je kakvo-takvo produženje prihvaćeno, pa makar i kolega iz neke druge poslaničke grupe, apelovali bismo na vas da to ne bude trajno tako i da u svakoj prilici kada bude moguće produženje ovog roka da ipak uzmete u obzir, zato što 20 godina za nasilnike je takođe mali rok za čuvanje evidencija, pošto od svog punoletstva, neki do kraja života uspevaju da ostanu u nameri da budu izvršioci nasilja. Ovu meru prvom prilikom u okviru nekog propisa uzmite u obzir i da u ovom trenutku 10 godina bude nešto što je prihvatljivo, jer je korekcija ipak na mestu. Prilikom nekog sledećeg uzimanja u obzir, 20 godina ili nešto trajno imajte to u vidu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Za nas nije sporno uspostavljanje ovog Saveta i u prvom redu ga vidimo kao savetodavno telo onako kako ga i naziv sam karakteriše, a manje kao koordinaciono telo. Pošto ste vi definisali ovde da mu je jedan od zadataka da poboljšava koordinisanje, što ne znači da koordinira. Tako da, mislim da i u tom smislu, leksičkom, treba da prepoznajemo razliku i za nas to nije sporno. Potpuno je jasno da se radi o Vladinom telu i da će Vlada kao u poslednjem stavu utvrditi sastav, način rada i odlučivanje Saveta, odnosno bliže ga uraditi onako kako se uostalom postupa i kada su drugi saveti u pitanju.
Međutim, ono što je za nas sporno, ja bih molila da imate to u vidu, da još jednom razmislite o ovom predlogu kojim se predviđa da Savet po potrebi može uključiti u rad i predstavnike naučnih i drugih stručnih institucija, udruženja čija je delatnost povezana sa zaštitom od nasilja u porodici.
Mi smatramo da u Savet moraju biti uključeni predstavnici reprezentativnih organizacija civilnog društva, odnosno nevladinih udruženja. Između ostalog, mislim da je i rasprava ukazala dovoljno na to da nije bilo poslanika, kolega, niti iz pozicije niti iz opozicije, koji nisu pomenuli u jednom trenutku bar Autonomni ženski centar.
Potpuno je jasno da ne možete zakonom napisati da je to Autonomni ženski centar, ali postoji načini na koji možete prepoznati koja su to reprezentativna udruženja, odnosno reprezentativno udruženje bar jedno. Ti načini postoje, primenjuju se i kada je reč o nekim drugim oblastima.
Naprosto, delegira se od strane na vaš poziv tema, odnosno poziv organizacijama civilnog društva, koje kao svoju glavnu misiju imaju sprečavanje nasilja u porodici, da predlože svoje predstavnike, odnosno predstavnika ispred tog reprezentativnog udruženja koji može da sublimira, odnosno zbirno da predstavlja i treba da predstavlja druga udruženja.
Zašto mislimo takođe da je bitno da mora biti zastupljen predstavnik organizacije civilnog društva? Iz prostog razloga što vi u stavu 2. kažete da - Savet čine predstavnici državnih organa i ustanova nadležnih za primenu ovog zakona. Dakle, neko ko po službenoj dužnosti svakako primenjuje ovaj zakon, ali smatramo da je taj eksterni faktor neko ko nije niti član Vlade, niti je zaposlen u državnim organima koji će primenjivati ovaj zakon, ipak nužan da u stalnoj komunikaciji i saradnji sa onima koji se staraju u najdirektnijoj primeni zakona bude u prilici da raspravlja sa njima i da eventualno donosi, odnosno učestvuje u donošenju predloga Vladi, koja kao i predlagač zakona i neko ko je ključni izvršni organ za primenu ovog zakona, može kasnije interventno da predlaže eventualne izmene i dopune zakona, zašto da ne i ovog koji će za nekoliko dana, cenim, biti usvojen i uz podršku LSV. Zahvaljujem.

Samo zbog toga da navežbamo ime, još jednom hvala i na datoj reči, predsedavajući.
Ja ću ipak nastaviti onom praksom kojom sam u toku današnjeg dana govorila o amandmanima, da se zahvalim najpre na pažljivom slušanju od strane ministarke i da primetim da je jedna od novih ministara u Vladi, koja je aktivno učestvovala u diskusiji, za razliku od nekih svojih prethodnika koji su prvi put na ministarskoj funkciji i evo, želim to javno da kažem i sa punom pažnjom, rekla bih, ne samo zbog toga što su neki amandmani LSV usvojeni, već zato što sam naprosto primetila da postoji pozitivan odnos prema promišljanju i onih amandmana, odnosno sadržine amandmana koji su odbijeni, ali sa nekim bar gestikulativnim naznakama da su opravdani i da će, nadam se u nekom potonjem vremenu, kada takođe dođe do intervencije u zakonima, naći svoje mesto u izvornom predlogu zakona nadležnog ministarstva.
Ovaj naš amandman na član 35. je prihvaćen, kao i koliko sam mogla da primetim svih kolega koji su imali intervenciju na član 35, bez obzira kako taj amandman glasio, da li da glasi ovako do tačke, ili da se posle zareza briše, ali je suština ista, a to je da smo uspeli da sačuvamo i krivično delo, kršenja zaštita mera od nasilja u porodici po Porodičnom zakonu, jer smo svi nekako ipak u načelnoj raspravi reagovali na to da ovo krivično delo, bez obzira na usporenu sudsku praksu i na nedavanje željenih rezultata ovim krivičnim odredbama, ipak ne treba eliminisati kao krivično delo i ostaviti ga u opticaju, jer ne može da šteti. Na kraju krajeva, može samo da koristi, ali svakako ne može da šteti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Novom intervencijom predlagača ovog zakona vi praktično abolirate povratnike koji krše utvrđene mere bezbednosti na sportskim priredbama, koji su inače i dalje prepoznati kao nosioci huliganizma i nasilništva. Ja nisam u ovom trenutku upoznata sa nekim detaljnijim informacijama, a molila sam da, ukoliko je moguće, u toku rasprave dobijemo i konkretne podatke na osnovu čega se ovakav predlog našao pred nama.
Tačnije, predlogom predlagača, dakle, Ministarstva, odnosno Vlade, se predviđa da se briše dosadašnje krivično delo koje glasi – Ako posle izdržane kazne zatvora učinilac prekrši zabranu prisustvovanja određenim sportskim priredbama, odnosno ako ne izvrši dužnosti iz stava 2. ovog člana, sud koji je izrekao meru iz stava 1. ovog člana može ga kazniti zatvorom od 30 dana do tri meseca.
Vaš je predlog da se ovo briše. U obrazloženju ste naveli da Krivični zakonik navodi da je članom 30. Predloga zakona Krivični zakonik dopunjen novim krivičnim delom – kršenje zabrane utvrđene merom bezbednosti prema kome se lice koje prekrši zabranu utvrđenu izrečenom merom bezbednosti kažnjava novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. Kao primer sam navela jednu plastičnu simulaciju potencijalnog događaja, odnosno pitanje – kako očekujete da, na primer, sudija objektivno sudi huliganima kada se u sudnici pojavi 20 ili 30 njih i da li će sudija zaista izreći najblažu kaznu, u ovom slučaju novčanu, onako kako vi predviđate, a praktično abolirati od dosadašnje utvrđene isključivo zatvorske kazne povratnike u huliganizmu?
Mi smatramo da je, bez obzira na uvođenje novog krivičnog dela, adekvatnije da ostane i krivično delo za povratnike, odnosno huligane koji prekrše prethodno izrečene mere i da ipak sudijama u opticaju ostane izricanje za njih isključivo zatvorske kazne u različitom rasponu, nego da se oni aboliraju i da im se uspostavi zapravo mnogo lakša, odnosno novčana kazna. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.
I mi pozdravljamo raspoloženje Ministarstva da prepozna ovo krivično delo kao novo, s tim što mi predlažemo i novi naslov i nove odredbe, verujem, preciznije nego što su u trenutnom rešenju Ministarstva. Najpre predlažemo da se ovo krivično delo zove „genitalno sakaćenje žene“. Mislimo da je to primereniji naziv i jednostavno univerzalni naziv za sve mutilacije ovog tipa.
Drugo jedno obrazloženje, mada ne na ovaj amandman koji smo čuli, jeste da, pomenuli ste migrante koji se kreću kroz našu zemlju, s obzirom da je ovaj fenomen tipičan za uglavnom i pretežno afrički kontinent, međutim, ne možemo izuzeti činjenicu da i razne druge životne okolnosti mogu dovesti ljude sa drugih kontinenata koji praktikuju ovakve ritualne obrede, po nama, koji duboko zadiru i narušavaju prava, naročito malih devojčica u uzrastu od četiri do osam godina, kada se uglavnom ovakve neverovatne intervencije nad ženskim telom sprovode, tako da smatramo da je to samo parcijalno obrazloženje da usled ovih migrantskih pojava u poslednje vreme jeste ovo osnov za prepoznavanje ovog krivičnog dela.
Ono što smo mi pokušali jeste da ne samo čin sakaćenja bude inkriminisan, već i pokušaj, odnosno pomaganje u ovom delu, jednako kako Krivični zakon predviđa da je krivično delo i saradnja, odnosno pomoć, u nedozvoljeno prekinutoj trudnoći. Smatramo da je to jednaka krivica, tako da tražimo da se uvede novi stav, odnosno naš član kompletan koji u prvom stavu kaže: „Ko ženu genitalno osakati ili pokuša, odnosno pomogne da se žena genitalno osakati, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.“ Sledeći stav koji predviđamo glasi: „Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom ženskom licu ili je nastupilo teško narušavanje zdravlja ili je učinjeno prema više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od tri do dvanaest godina.“ Treći stav: „Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila smrt ženskog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.“
U obrazloženju koje, moram reći, nije nas zadovoljilo, odnosno ne smatramo da je opravdavajuće, jeste da predlagač zakona smatra da postoje naročito olakšavajuće okolnosti pod kojima se ovo krivično delo može izvršiti. Niste nas uverili da je tako, jer osakatiti, naročito devojčice, u periodu od četvrte do osme godine, kada se genitalno sakate, zapravo, još uvek devojčice, čak ni žene, ne može biti osim jasne namere da se to krivično delo izvrši.
Po nama ne postoji ni jedna olakšavajuća okolnost koja bi abolirala izvršioca ili saizvršioca u ovom krivičnom delu, te apelujemo na vas da još jednom uzmete u obzir. Verujemo u ozbiljne argumente u okviru ovog našeg amandmanskog predloga i utičete da i sam predlog zakona prepozna kao sastavni deo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Osetila sam po amandmanu prosto potrebu da se javim kao žena u prvom redu i nadovezujući se na branjenje uspostavljanja ovog krivičnog dela od strane ministarke rekla bih predlagaču, ili preporučila, ovog amandmana da nije potrebno da pogleda fotografije, dovoljno je samo da pročita opise svih onih stvari koje podrazumevaju genitalno sakaćenje žena i da više nikada ne izgovori ono što je ovde izgovorio. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Liga socijaldemokrata Vojvodine je podnela amandman kojim jasno prepoznaje razliku između polnog uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja i po nama obrazloženje koje ste naveli praktično je svedeno na status nelogizma u odnosu na reč „seksualno“ i da stoga niste prihvatili ovaj predlog. Obrazloženje nije dovoljno i nije opravdavajuće iz istih razloga koji su moji prethodnici navodili, odnosno da polno uznemiravanje podrazumeva uznemiravanje između lica različitog pola, seksualno može biti između lica istog pola.
Međutim, dopuniću svoj apel da ipak uzmete u obzir i prihvatite ovaj naš amandman i činjenicom da razni zakoni, strategije i akta Republike Srbije koje se bave direktno ili indirektno ovom problematikom upravo koriste reč „seksualno uznemiravanje“ i dozvolićete mi da ih i pomenem. To je Zakon o radu, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti polova, Zakona o oglašavanju, Zakon o potvrđivanju revidirane Evropske socijalne povelje, Nacionalna strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period 2008/13, Nacionalna strategija za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici u partnerskim odnosima 2011/15, Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije 2013/18, dakle tekuća, Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost period 2016/20, dakle tekuća, opštim i posebnim protokolima za zaštitu žena i dece, žrtava nasilja, kao i u prevodima presuda Evropskog suda za ljudska prava.
U svemu što sam navela se isključivo koristi sintagma „seksualno nasilje“, „seksualno uznemiravanje“. Molim vas da ako vam druga obrazloženja ili apeli nisu bili dovoljni da uzmete ove amandmane u obzir, još jednom dobro razmislite i, pozivajući se na tekuća akta Strategije i druga dokumenta koja su važeća i tekuća u Republici Srbiji, ipak prihvatite ovaj amandman i prepoznate polno uznemiravanje kao seksualno uznemiravanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi gosti, članovi republičke Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, onoliko koliko sam čula u trajanju prethodne rasprave gotovo da niko nema dilemu da je potreba ovog zakona neupitna. Imamo samo nekoliko dilema, odnosno pokušaja da ga upotpunimo i poboljšamo kroz dodatne naše amandmane kako verujemo, barem mi iz LSV možemo da zaokružimo samo postupanje u fazi i nakon faze izricanja hitnih mera.
Na moju veliku žalost, ima i kolega koji priznajem, nisu razumeli suštinu ovog zakona i u nekoliko navrata su pokušali da relativizuju čitav ovaj problem, postavljajući ga na osnovama potencijalne zloupotrebe od strane žena, što mislim da je nedopustivo da se u tom tretmanu postavlja na dnevni red, pa čak i u okviru nekog opravdanja ovde u Narodnoj skupštini, naročito ne kada raspravljamo o ovakvoj zakonskoj inicijativi.
Upravo u tom smislu postoji u samom postupanju, u samoj hronologiji onako kako predviđa ovaj predlog zakona, ne pritvor od osam sati i ne zatvor od 48 sati, nego su to sve postupci ka potencijalnom drugačijem ili pritvorskom zaustavljanju nasilnika ili potencijalnog nasilnika, ukoliko prekrši ove izrečene hitne mere.
Dakle, koliko sam razumela verujem da jesam, osam sati traje zapravo procena nadležnog specijalizovanog policajca koji je u sedištu policijske uprave i koji ima jedan vrlo sadržajan upitnik, između ostalog, a i vrši druge procene u koordinaciji sa drugim resornim službama, da bi uopšte procenio hoće li izreći hitne mere naređenja, udaljenja nasilnika iz stana, odnosno porodičnog okruženja ili eventualno zabrane žrtvi.
Ono što nas brine jeste šta se dešava u situacijama u kojima je hitna mera izrečena, u konkretnom slučaju mera udaljenja iz stana u trajanju od 48 sati, odnosno 40 sati, pošto će se sigurno uzeti u obzir ovo osmočasovno vreme zadržavanja kada nadležni policijski službenik obavlja procenu, pre nego što izrekne hitnu meru, šta se nakon toga dešava sa nasilnikom? Mi nismo videli odgovor na ovo pitanje u ovom Predlogu zakona i smatramo ga ključnim da bi ceo ovaj preventivni proces imao smisla.
Već sam rekla da sam u komunikaciji sa ljudima na terenu koji će sutra biti zaduženi za sprovođenje ovih mera, mogla primetiti njihovu zabrinutost upravo od trenutka izricanja mere udaljavanja iz stana, kada ne znamo gde će boraviti potencijalni nasilnik ili nasilnik, gde će ga oni naći ukoliko se on sam ne javi, onako kako zakon predviđa, nakon isteka mere od 48 sati, gde će znati da ga traže? Ako je parcijalni model austrijskog zakona bio u nameri da se ovde primeri, nije se to postupanje zaokružilo, tako da se npr. predviđa da se tačno zna gde će boraviti na nekoj drugoj adresi potencijalni nasilnik ili eventualno da mu se obezbedi, što znam da podrazumeva dodatne troškove, smeštaj tamo gde može da bude na sigurnom u smislu praćenja šta on radi.
Kao što sam rekla, on apsolutno može besan i ljut, zbog izricanja mere da ode u kafanu, da se napije, da uskoči kroz vrata ili prozor i da ubije žrtvu. Međumera ovde nema.
Ono što je za nas takođe diskutabilno jeste ne predviđanje obaveštavanja žrtve o izrečenim merama, tako da ona ne može ni da zna kada nasilnik pokuša da prekrši meru ili je prekrši kako bi prijavila da je on u prekršaju.
Ono što takođe bih volela da čujem u odgovoru ministarke, jeste kako je predviđena ova obuka, s obzirom da je zakon u planu da bude primenjen, odnosno da stupi na snagu za dosta meseci od današnjeg dana, od 1. juna naredne godine, što mislimo da je kasno, a ima naznaka da će se raditi o jednodnevnoj obuci. Volela bih da čujem da li je tačno i radovalo bi me da to nije tačno, ali ne možemo da vidimo s obzirom da zakon ne propisuje pravilnik. Kako će izgledati ta obuka, ko će biti zadužen? Mi smo mogli samo da zaključimo da je ovde najbitnija stvar sertifikacija ljudi koji će proći obuke, a ne kako će ta obuka izgledati.
Ono što je takođe diskutabilno za LSV i mi ćemo amandmanom pokušati tu da intervenišemo jeste da savet koji je u nameri da se konstituiše kao vladino telo, ovaj član predviđa da može po potrebi uključiti i predstavnike organizacija civilnog društva. Smatramo da taj savet mora u svom sastavu imati bar jednog člana reprezentativnog udruženja, odnosno organizacije civilnog društva, upravo zbog toga što ovaj savet pretpostavljam da će biti političko telo, u odnosu na to kako je opisan njegov sastav. Smatramo da je potreban i taj eksterni član koji nije član Vlade, koji ne radi u organima državne uprave, da bude deo ovog saveta kao korektivni faktor i kao neko ko se svakodnevno, možda i češće sreće sa žrtvama nasilja ili sa informacijama koje je i do sada prikupljao, a nadležni organi to nisu.
Ono što je takođe problematično za nas, tu ćemo isto pokušati da vas zamolimo da uzmete u obzir ovaj amandman i da ga usvojite kao predlagač, jeste član 35, odnosno ukidanje praktično krivičnog dela prekršaja mere zaštite od nasilja u porodici po Porodičnom zakonu, a sada svođenje na prekršaj u okviru člana 35. jednako sa prekršajem izrečenih hitnih mera. Smatramo da treba i krivično delo kakvo je bilo i do sada, a po osnovu porodičnog zakona da ipak ostane na snazi, nije na odmet da imamo i ovo krivično delo. Neće nikome biti zbog toga teže, ali možda će nekome biti lakše.
Naravno, ono što je bila dilema i juče kada sam govorila, nisam dobila odgovor, dva puta sam pokušala da dobijem konkretan odgovor od ministarke i molim vas da mi odgovorite. Po kom osnovu i po kojim kriterijumima ste za izmene Krivičnog zakonika uvodeći novi stav koji se tiče uspostavljanja novog krivičnog dela za javno odobravanje, odnosno negiranje postojanja genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, napravili selekciju u odnosu na to koje ćete sudove, odnosno čije ćete presude uzimati u obzir u ovom krivičnom delu, a koje nećete. Zato što ovde nedostaje međunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije.

Zahvaljujem poštovana predsednice.
Molila bih kolege narodne poslanike da obrate malo pažnju na ovaj moj predlog zakona, kojim bi se ovaj dugačak naziv, da ga ne čitam ponovo, izmenio, a tiče se prepoznavanja jedne, ne nove, ali nove u zakonskom predlogu, grupe ljudi prema kojima su neonacističke, odnosno fašističke organizacije izuzetno ekstremno opredeljene, što su prethodne godine u javnom životu Srbije i te kako dokazale.
Naime, u članu 1. u Zakonu o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja u članu 5. se prepoznaje ova diskriminacija prema određenim grupama naših građana, tačnije manifestacijom, isticanjem simbola ili obeležja ili bilo kakvim drugim delovanjem pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja smatra se svaki organizovani ili spontani javni nastup na kojem se izaziva ili podstiče mržnja, netrpeljivost ili diskriminacija prema, u trenutnom rešenju to su, prema pripadnicima bilo kog naroda ili nacionalne manjine i prema crkvi ili verskoj zajednici.
Moj predlog za izmenu ovog zakona tiče se uvođenja još jedne grupe, odnosno prema osobama drugačije seksualne orijentacije, pripadnicima lezbijske, gej ili biseksualne populacije ili transrodnim osobama, odnosno LGBT populacije, koja bi ovom izmenom zakona prvi put bila prepoznata u zakonima Republike Srbije kroz skraćenicu LGBT populacija.
Potpuno smo svesni, čak i na nivou rešavanja sudova, da se samo postupanje kao u poslednjem slučaju Mladena Obradovića, kada je pre nekog kratkog vremena bio oslobođen za ovakve potencijalne radnje i diskriminaciju i iskazivanje mržnje prema upravo LGBT populaciji, bio oslobođen pod za mene neprihvatljivim okolnostima, recimo, kao što je bila trudnoća njegove supruge. Pošto ona, pretpostavljam, nije više trudna, to više neće biti povod za odbijanje ovakve zakonske inicijative.
Zamolila bih kolege narodne poslanice i poslanike da se saglase da ovaj predlog bar bude stavljen na dnevni red, a kroz raspravu da se možda i dopuni određenim drugim grupama naših sugrađana koji takođe mogu da budu u riziku od neonacista i fašista. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.
Takođe molim kolege narodne poslanice i poslanike da uzmu u obzir ovu izuzetno značajnu izmenu u statusu predloga u ovom trenutku još uvek i da se takođe postigne saglasnost da se ovaj predlog stavi na dnevni red i da se bar raspravlja o njoj, s obzirom da je inicijativa usmerena na direktno na povećanje sredstava u budžetskom fondu za lečenje retkih bolesti, onako kako i sam Zakon o igrama na sreću u ovom trenutku predviđa, ali u mnogo nižoj proporciji, odnosno mnogo nižem procentu nego što je ova moja inicijativa za izmenu Zakona.
Naime, po Zakonu o igrama na sreću, 60% prihoda od igara na sreću se izdvaja direktno u republički budžet, a 40% u budžetske namenske fondove koji su opredeljeni za rad Crvenog krsta, za lokalne samouprave, za sport i omladinu i, između ostalog, za istraživanje i lečenje retkih bolesti. Ono što je predmet mog predloga jeste da se ovom izmenom izvrši preraspodela na drugačiji način sredstava koja se prihoduju od igara na sreću, naime, da se umesto odnosa 60 naprema 40, odnosno 60% koje idu direktno u republički budžet, a 40% u ove namenske troškove, da se proporcija promeni u jednakom odnosu, odnosno da se za istraživanje retkih bolesti sporta i omladine, funkcionisanje Crvenog krsta izdvoji u prvom krugu 50% prihoda od igara na sreću, a onda unutar preraspodele sredstava u tih pet oblasti da se za istraživanje i lečenje retkih bolesti koje su izlečive, ali ne postoji mogućnost da se one leče u Republici Srbiji, da se odnos od 5% poveća na 25%.
S obzirom da je ovaj budžetski fond osnovan 2014. godine od strane Vlade i da je izuzetno limitiran u iznosu, odnosno u prikupljanju sredstava koja su namenjena istraživanju retkih bolesti, ali i lečenju retkih bolesti i bolesti van Republike Srbije, dakle za bolesti koje su izlečive, ali u ovom trenutku to nije moguće u našoj zemlji. Cilj ove intervencije, kao što sam rekla, jeste da se iznos od 5% namenjen za ovaj budžetski fond od igara na sreću poveća na 25%. To u praksi znači da bi umesto dosadašnjih 40 miliona za ove namene bilo izdvojeno…

Zahvaljujem, predsednice.
Ovim predlogom za izmenu Zakona o finansiranju lokalne samouprave namera je praktično da se stanje vrati na ono od pre mesec dana kada su usvojene izmene Zakona o finansiranju lokalne samouprave, imajući u vidu da se već osećaju negativne posledice, odnosno primetne reperkusije na nivou finansiranja opština i gradova u Republici Srbiji. Naime, tadašnjom izmenom ovog zakona centralni nivo je direktno zadirao u prihode opština i gradova koji spadaju u najsigurnije prihode, a to je deo od poreza na zarade. Ono što se u međuvremenu počelo dešavati, mada je naznaka bilo i u to vreme, jeste da su opštine i gradovi počeli mahom da se zadužuju, da uzimaju kredite, idući u susret posledicama ove zakonske izmene, i tako što uzimaju kredite za poslove koji su u osnovnoj nadležnosti opština i gradova, kao što su krečenje škola, zdravstvenih ustanova, ambulanti itd.
Mi smatramo da ovo nije dobar postupak, možda ne na nivou rešenja, nego da nije bio dobar postupak u izmenama zakona i da je prvenstveno trebalo da se izmeni Zakon o lokalnoj samoupravi, da se drugačije uredi lokalna samouprava uvođenjem politipskog sistema, odnosno kao što i sami svi znamo, to niko nije dovodio u pitanje, imamo opštine i gradove koji se neodgovornije odnose prema javnim sredstvima, ali da se odredi jedan minimum nadležnosti koji svi moraju da obavljaju i o njima da se staraju, a da se onda odredi npr. deo fakultativnih nadležnosti za koje bi opštine i gradovi koji su odgovorniji ili sposobniji mogli da imaju obezbeđena dodatna sredstva.
U tom pravcu je i ova izmena zakona, odnosno da se prethodno izmenjeni zakon vrati u prvobitno stanje, da se prvo interveniše na nivou organizacije lokalnih samouprava, a da se tek onda po tom osnovu promeni i način njihovog finansiranja, s obzirom da je Zakon o finansiranju prateći zakon, po Zakonu o lokalnoj samoupravi, a ne osnovni zakon i ne može on da ima primat u odnosu na same nadležnosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice.
Uvaženi gosti, članovi Republičke vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih isto odmah da se nadovežem na ponovne utiske ministarke koja je komentarisala učešće organizacije civilnog društva u radnoj grupi koja je sačinjavala ovaj Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Čisto radi potvrde činjeničnog stanja, što se Autonomnog ženskog centra tiče kao reprezentativne organizacije civilnog društva koji je sam objavio da je napustio radnu grupu u istom danu kada je potpredsednica Vlade, gospođa Zorana Mihajlović pristupila potpisivanju njihove peticije, tako da nema sumnje u podatak da su žene iz Autonomnog ženskog centra napustile radnu grupu. To ne znači da deo njihovih sugestija nije uvršten u ovaj Predlog zakona, ali je svakako ostao deo primedbi i preporuka koje ćemo i mi iz LSV kroz svoje amandmanske predloge predočiti kolegama narodnim poslanicima i naravno očekivati podršku koja ide u cilju poboljšanja ovog zakona.
Ono što je nešto što se provlači u obrazloženju, u konkretnom slučaju na Predlog zakona o izmeni Krivičnog zakonika je nešto što nas dovodi u duboku dilemu da li je ovo stav ministarstva, da li je ovo propust ministarstva ili je promena kursa Republičke vlade, u šta sumnjam, ili bih volela da sumnjam, gde navodite na drugoj strani u obrazloženju kada je u pitanju usaglašavanje Krivičnog zakonika sa svim relativnim dokumentima EU, bilo bi preuranjeno da se to učini već u ovoj fazi. Do ulaska Republike Srbije u EU ima još dosta vremena, a i sama EU će neke svoje akte u međuvremenu menjati.
Volela bih da verujem i želim da mi potvrdite – da li ste to vi napisali ili je to možda bio propust nenameran nekog od vaših saradnika zato što ovakav odnos prema usaglašavanju sa pravnim tekovinama EU jeste nešto što je u potpunoj suprotnosti sa zacrtanom politikom Republičke vlade i ukoliko je ovo način da budemo obavešteni o toj promeni, molim takođe da nam se to jasnije i kaže, a ne da to čitamo iz nekih stranica obrazloženja prilikom izmene Krivičnog zakonika.
Ono što je polazeći od nekih „lakših“ izmena u Krivičnom zakoniku za nas iz LSV sporno jeste, jedna od koleginica je prethodno na to ukazala, da se po ovoj intervenciji zapravo ponavljanje, odnosno prekršaj zabrane prisustvovanja lica na određenim sportskim priredbama više ne sankcioniše kaznom zatvora, već novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci. Ja bih volela da čujem, ako ne i da vidim podatke na osnovu kojih ste vi zaključili da se huligani, ukoliko prekrše zabranu prisustvovanja određenim sportskim priredbama, više ne trebaju kažnjavati zatvorskom kaznom.
Ovakvo aboliranje huligana je za nas apsolutno neprihvatljivo i mi ćemo naravno amandmanski pokušati da intervenišemo na ovaj vaš predlog, ali me zanima na osnovu čega ste doneli ovakav predlog i kako mislite da će sudije npr. kojima se u sudnici pojavi grupa navijača, grupa huligana suditi zatvorsku kaznu ukoliko imaju i mogućnost da dodeljuju novčanu kaznu, a recimo prekršaj nije tome primeren?
Ne želim da se mešam u odluke sudova, ali mislim da ni sudijama neće biti lako u ovim okolnostima kada ih zakon na drugačiji postupanje obavezuje da verujem da će se borba sa huliganstvom svesti na isključivo sudije u ovim postupcima.
Ima dosta stvari. Neću o svim amandmanima govoriti. Biće poseban dan za to. Postoji isto tako neslaganje sa definisanjem nekih novih krivičnih dela koja se uspostavljaju ovim zakonom, kao što je npr. polno uznemiravanje. U obrazloženju se navodi zbog čega je definisano kao polno a ne seksualno uznemiravanje. Obrazloženo je – zato što je seksualno reč stranog porekla. Onda u Krivičnom zakoniku ne bi trebala da stoji ni reč – falsifikovanje ako idemo tom analogijom.
Imam obavezu da vam skrenem pažnju i nadam se da možete da prihvatite naš amandman da ipak redefinišemo naziv ovog dela u seksualno uznemiravanje s obzirom da se polno uznemiravanje svodi na uznemiravanje između osoba suprotnog pola, a seksualno uznemiravanje može da podrazumeva ili podrazumeva uznemiravanje između osoba i istog pola. To jeste bitna razlika u kvalifikaciji i što se samog termina i reči tiče, nije pitanje isključivo toga da li je – seksualno strana reč, već i u samom značenju.
Ono što takođe jeste nešto što je sporno za nas, naročito u izmenama Krivičnog zakonika jeste član 40. vašeg predloga u kojem se navodi u članu 387. posle stava 4. dodaje se potpuno novi stav 5. koji glasi, dozvolićete mi da ga citiram – Ko javno odobrava negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv drugih lica ili člana grupe koja je na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne i nacionalne ili etničke pripadnosti na način na koji može dovesti do nasilja ili izazivanje mržnje prema takvoj grupi lica ili članu te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Apsolutno podržavamo stav da se za početak uspostavi ovo krivično delo na način na koji je uspostavljeno. Međutim, protivni smo stavu iz ovog predloga kojim ne znam po kom osnovu ste selektivno odlučili da primenjujete presude nekih sudova, a presude nekih drugih međunarodnih sudova da ne primenjujete, pa tako se ovde vezujete za sudove u Srbiji, Međunarodni krivični sud, ali i za Međunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije i za Međunarodni sud pravde, te ćemo svojim amandmanom pokušati da pomognemo da i ovo bude potpuno rešenje, odnosno da se primenjuju sve presude međunarodnih sudova koji ovako treba i da stoje u našem Krivičnom zakoniku.
Što se tiče Predloga zakona o sprečavanju nasilja u porodici takođe pozdravljam i verujem u dobru nameru da se zapravo kroz naređenja, odnosno uvođenje hitnih mera preventivno, ovo je preventivni zakon i da je to njegova osnovna namena i naročito u onom vrlo detaljnom opisu koji se tiče procene rizika. Međutim, ima nekoliko nedoumica, odnosno po nama nedorečenih situacija koje mogu biti problematične u primeni ovog zakona na samom terenu i ukoliko jednostavno pokušamo da simuliramo neku situaciju nasilja ili opasnosti od nasilja.
Za nas su nedorečene one okolnosti u kojima ukoliko se izrekne naređenje hitne mere da se nasilnik ili potencijalni nasilnik udalji iz stana, odnosno iz porodičnog okruženja, zbog čega se nije predvidela mera npr. oduzimanja ključeva, odnosno neke sigurnosti kojom bi nadležni, odnosno specijalizovani policijski službenik bio siguran ili koliko, toliko siguran da neće imati nasilnika povratnika u porodično okruženje?
Takođe, ono što ovde nedostaje i što ćemo mi takođe amandmanski predložiti predlagaču da usvoji jeste nedostatak obaveštavanja i same žrtve. Dakle, nadležni policijski službenik izriče naređenjem hitnu meru nasilniku ili potencijalnom nasilniku, ali nije nigde predviđeno da se istovremeno ili odmah neposredno nakon izricanja mere o izrečenoj meri obaveštava i žrtva, jer ona ne može da zna da je mera prekršena ukoliko nije obaveštena koja je hitna mera izrečena. Takođe će to biti jedan od naših predloga.
Takođe imamo veliku dilemu u primeni ovog zakona i verujemo da će te nedorečenosti moći da se isprave amandmanskim predlozima.
Kada je reč o uslovno rečeno praćenju nasilnika ili potencijalnog nasilnika, kada mu biva izrečena mera udaljenja npr. u vremenskom trajanju 48 sati i šta onda biva sa njim? Gde on odlazi? Ko se o tome stara? Ja sam u nekoj komunikaciji sa izvršiocima na terenu pitala kako je to moguće da izgleda, a oni kažu – ne znamo, to verovatno neće biti naš posao. Znači, nasilnik nakon izrečene mere o udaljenju u trajanju od 48 sati može da ode u kafanu, da se očajan napije, da se vrati i da ubije žrtvu. Ne postoji ovim zakonom mehanizam praćenja nasilnika nakon što mu je mera udaljenja izrečena. I to je ključna stvar, da ne bismo imali rizik od ponovnog nasilja ili nažalost fatalnog ishoda kada su žrtve nasilja u pitanju.
I s tim u vezi, ja se nadam, pošto sam nameravala da iskoristim samo deo u ovom trenutku vremena ovlašćenog ispred LSDV, volela bih da čujem odgovore bar na ova pitanja. Naravno, nastaviću diskusiju sa vama, a iskoristiću svoje vreme u naknadnom periodu. Zahvaljujem.

Molim vas samo još jednom da precizirate, pošto možda nisam dobro razumela, dozvoljavam, ali mi niste ipak rekli šta se dešava sa nasilnikom ili potencijalnim nasilnikom u toku važenja hitne mere od 48 sati, nakon što je izrekne nadležni specijalizovani policijski službenik. Gde on ide, šta on radi, ko njega nadzire? On nije u zatvoru u tom trenutku, nije prekršio, samo mu je izrečena mera da on dva dana treba da se udalji iz porodičnog okruženja.
Dakle, to je jedno otvoreno pitanje koje mislim da je rizično ukoliko se ne bude dovelo do kraja, tako da bih na to svakako htela da mi odgovorite.
Niste mi odgovorili na izmenu Krivičnog zakonika, odnosno selektivnost pri definisanju sudova i međunarodnih sudova čije će se presude poštovati o ovim Krivičnim zakonikom, tako da bih molila da mi na to još jednom precizno odgovorite. Zahvaljujem.