Dame i gospodo narodni poslanici, koristim priliku da pozdravim goste na galeriji. Dobro je što su baš polaznici Diplomatske akademije tu da čuju ono što se danas govori u Narodnoj skupštini.
Gospođo Đukić Dejanović, zaista sam neprijatno iznenađen vašom konstatacijom da je u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom 1244 da se Kosovo (dakle, ne Kosovo i Metohija, nego Kosovo!) tretira kao zemlja u regionu. Izvinite, to nije tačno. Prema Rezoluciji 1244, ono što Kosovo i Metohija može da dobije jeste, citiram odredbe te rezolucije, „status široke autonomije u sastavu Republike Srbije“, a ne da bude zemlja u regionu.
Šta to znači? Da ćemo sutra imati motive iz Vojvodine i pisaće – Vojvodina? Imaćemo motive iz južne Srbije, pisaće – južna Srbija? Na kraju će pisati – Beograd. Pa ćemo da idemo dalje, pisaće – Savski venac, pisaće – Rakovica itd. Šta će ostati od Srbije?
Dakle, apelujem na vas da uklonite tu sliku. Ta slika je velika sramota, ne zbog motiva, nego zbog teksta koji se tu navodi. Dakle, ili uklonite sliku ili uklonite tekst, promenite, neka piše – AP Kosovo i Metohija, to bih nekako i mogao da razumem, ali da piše „Kosovo“, kao zemlja u regionu, to je zaista skandalozno! To zaista nema nikakvog smisla.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Šormaz je povredio član 107. Poslovnika tako što je ugrozio dostojanstvo Narodne skupštine.
Pre svega, on je postavljao pitanja ko je kriv za ovo, a ko za ono. Želim da podsetim gospodina Šormaza i ostale narodne poslanike da je do pre nekoliko meseci bio visoki funkcioner stranke koja je od 2004. do 2008. godine držala u svojim rukama Vladu Republike Srbije.
Ugrožavanje je dostojanstva Narodne skupštine kada gospodin Šormaz kao novopečeni poslanik tzv. SNS traži da se pronađu ubice Ranka Panića, čoveka koji je protestovao protiv hapšenja Radovana Karadžića, a pripadnik je partije koja bi danas uradila to isto, jer je taj isti Tomislav Nikolić rekao da bi uhapsio Ratka Mladića.
Dalje, što se tiče tog ekspertskog tima koji leči i navodno se brine o Tomislavu Nikoliću, koji pred TV kamerama glumi štrajk glađu i žeđu, a je l' znate ko je član ekspertskog tima lekara? Jedan je specijalista socijalne medicine, a drugi je, neka me dame izvine, seksolog. Koliko znam, Jovan Marić je seksolog. Kakve to veze ima s čovekom koji navodno štrajkuje glađu i žeđu? To nema nikakve veze.
Kažite mi ko to štrajkuje glađu i žeđu tri dana, a u stanju je da razgovara, kao što kaže gospodin Šormaz, s vladikama, s novinarima? Za danas je najavljeno da će u 13.00 časova navodno polumrtav čovek da se obrati javnosti. Još u životu nisam čuo za takav štrajk glađu i žeđu.
Svi smo mi sad u Srbiji nenormalni, nepristojni, lažovi, bitange, svi radimo za režim – samo jedan čovek sve suprotno od toga. Izvinite, dajte da malo budem progonjen od režima, kao što je progonjen Aleksandar Vučić, pa da se ne skidam s Radio-televizije Srbije, sa Pinka, sa B 92. Hajde malo tako proganjajte nas.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista nije u redu prozivati nekoga za ubistvo Ranka Panića zato što je čovek protestovao protiv hapšenja Radovana Karadžića i njegove isporuke Haškom tribunalu i biti član stranke koja je danas, da je u mogućnosti, uradila to isto.
Vi, gospodine Šormaz, imate problem što ste član stranke koja bi danas, 2011. godine, uradila isto ono što je DS uradila 2008. godine s Radovanom Karadžićem. Nemate pravo da bilo koga prozivate vi, koji ste član te stranke, za ubistvo Ranka Panića.
Otkad ste vi to, gospodine Šormaz, postali tako gadljivi na DS? Bili ste visoki funkcioner stranke koja je zajedno sa DS sedela u Vladi Srbije. Nisam ja sedeo u toj vladi. Nije sedeo Dragan Stevanović. Nije sedeo Dragan Todorović. Vi ste tu vladu podržavali, vi i vaša nova stranka.
Ne znam da li je poslednja u vašoj političkoj karijeri, ali trenutna stranka ima formalno potpisan koalicioni sporazum sa DS u Prijepolju. Tamo ste zajedno sa DS glasali da je bošnjački jezik jedan od službenih jezika u opštini Prijepolje. U SO Ruma ste glasali da čovek iz DS bude predsednik SO. Sad nama spočitavate kako smo mi navodno stranka koja podržava DS.
Izvinite, gospodine Šormaz, jeste li vi ili neko iz SRS 2000. godine bio deo one mamutske koalicije zvane DOS, koja je brojala 18 političkih stranaka? Otkada ste vi to odjednom postali veliki protivnik DS? Vama je DS sačuvala mandate. Vi da ste suštinski protivnik ovog režima, oni bi jedva čekali da vam vide leđa iz ovog parlamenta. Ostavili su vas ovde zato što i vi i oni imate istog političkog gazdu i uradićete ono što vam politički gazda kaže. Vi više ne odlučujete sami o sebi.

Vi ste, gospodine Šormaz, tu informaciju da sam navodno rekao da je SRS za koaliciju sa DS pročitali u vašem partijskom listu "Pravda", u kome se inače, gospodine Šormaz, objavljuju svi oglasi grada Beograda i Skupštine grada Beograda. Čovek koga toliko napadate, Dragan Đilas, jeste taj koji u stvari finansira vaš partijski list.
Sada mi uopšte nije jasno kome vi bilo šta spočitavate. Vama je savest čista i kada ste bili u DOS i sad kad ste u SNS. Vama je savest čista i kad ste isporučivali generale u Hag i kada je čovek poginuo protestujući protiv toga, a i danas vam je savest čista kada biste vi uradili to isto.
Ne želim da se bavim pitanjem savesti, nisam ekspert kao ovaj seksolog što leči vašeg predsednika od ne znam čega, ali vi zaista imate problem s vašim pozicioniranjem na političkoj sceni Srbije.
Kažite mi da li ste vi bili u pravu 2000. godine kada ste bili u DOS? Da li ste bili u pravu pre nekoliko meseci kada ste bili visoki funkcioner DSS? Ili ste sada u pravu kada ste poslanik SNS? Kako ste to vi uvek u pravu, promenili ste toliko stranaka, a mi koji nismo menjali stranku, nismo menjali ideologiju, nismo menjali svoj program, mi nikada nismo u pravu? Meni to, verujte, ne deluje nimalo logično.
Nemojte vi nama da govorite da li je dobra ili nije dobra koalicija sa DS. Mi u toj koaliciji nismo bili, za razliku od vas, gospodine Šormaz, koji ste bili i koji ste suštinski i danas, jer će vaš predsednik, novi predsednik, ne znam da li i poslednji, ali trenutni predsednik, da uradi ono što mu kaže gospođa Ketrin Ešton, ono što mu kaže Štefan File, on će tako da postupi. (Predsedavajuća: Dva minuta.) Završavam.
Ovde glumite nekog mučenika, nekakvu žrtvu koja pred televizijskim kamerama glumi da se zalaže za promene. Kakve su to promene, kad i vi i oni imate istu politiku – EU nema alternativu?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, prosto da ne bi bilo nikakve zabune, sada ću da pročitam nalaze krvi gospodina Tomislava Nikolića, u pitanju je institucija koja se zove Kliničko-bolnički centar "Beogradski", prezime i ime Nikolić Tomislav, broj protokola 1807-107-1807.

Dakle, ako je neko javna ličnost ko je stupio i stupa u štrajk glađu i žeđu da bi navodno oborio mrski režim Borisa Tadića, izvinite, građani Srbije su onda dužni da znaju istinu.
Dakle, rezultati su urađeni 17. aprila 2011. godine, u 20.26 časova, to je sinoć. Natrijum, referentna vrednost 135-145, rezultat 140.

Ako mogu samo da pročitam, što se tiče hlorida 98-107, on ima 103. Dakle, kamo sreće sada ja da odem u taj Kliničko-bolnički centar "Beogradski", iako sam 25 godina mlađi od Tomislava Nikolića, dragi građani Srbije, daj bože da imam ovakve rezultate kao što ima čovek koji navodno tri dana ne jede i ne pije.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da Narodna skupština Republike Srbije ne treba da donese Zakon o potvrđivanju ugovora između Vlade Srbije i Grupe nacionalnih direktora NATO za kodifikaciju – Saveznički odbor 135, o usvajanju NATO kodifikacionog sistema, zato što smatramo da je to jedan od skrivenih načina tihog i postepenog uvođenja Srbije u jednu međunarodnu vojnu organizaciju koja je sve, samo ne miroljubiva, i sve, samo ne demokratska.
Da je to tako, to smo osetili ne samo mi u Srbiji i u Crnoj Gori, to su osetili ne samo Srbi u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, to su osetili ne samo građani Avganistana i Iraka, to i dan danas na svojoj koži osećaju i građani Libije.
Samo je pitanje, sada već možete da stavite i na kladionicu – koja je sledeća država u svetu koja će da bude napadnuta od strane NATO-a?
Ono što je neverovatno, to je da NATO deluje čak i suprotno svom osnivačkom aktu u kome se poziva na povelju UN, na kolektivnu bezbednost, na mir u svetu, na dobre odnose među državama i narodima.
Međutim, praksa pokazuje da se NATO ponaša sasvim suprotno od toga i onda se postavlja elementarno pitanje – zašto Narodna skupština Republike Srbije treba kroz ratifikaciju jednog ovakvog sporazuma da na neki način uvede Srbiju u predvorje jedne međunarodne vojne alijanse, iako joj tamo uopšte nije mesto?
Ako sam dobro razumeo gospodina ministra, treba da donesemo, odnosno da ratifikujemo ovaj ugovor, zato što ćemo nakon njegove ratifikacije navodno da prodajemo naše naoružanje i našu vojnu opremu, valjda, Amerikancima, Nemcima, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji i ko zna kojoj drugoj zemlji NATO-a. To uopšte nije tačno. Verovatnoća da se naša namenska industrija pojavi na tržištu koje je izuzetno kontrolisano, koje je monopolisano od strane država NATO a, jeste gotovo ravno nuli.
Dalje, postavlja se pitanje – kako je to naša namenska industrija do sada bila uspešna i mogla da izvozi naoružanje i vojnu opremu, a nismo bili u NATO kodifikacionom sistemu?
SRS ne vidi da je zbog toga naša namenska industrija pretrpela bilo kakvu štetu. SRS smatra da je Republika Srbija načinila katastrofalnu grešku i političku i ekonomsku, kada je među prvima u svetu, a po nalogu tog istog NATO-a, zavela trgovinske sankcije Libiji. Koliko znam, mi smo upravo zemljama poput Libije prodavali naše naoružanje i našu vojnu opremu. Libijci nisu tražili da naša vojna industrija bude u NATO kodifikacionom sistemu. To nisu tražile ni mnoge države u svetu.
Umesto da Srbija bude poslednja zemlja u svetu koja će da uvede sankcije Libiji, ne samo zato što smo mi sami na svojoj koži pretrpeli nepravedne sankcije UN i EU nego i zato što je Libija oduvek prema nama imala tradicionalne prijateljske odnose; zemlja koja nije priznala nezavisnost KiM.
Videli ste, udarna vest je bila kada je gospodin Boris Tadić išao u posetu Kuvajtu, da u toj poseti nema ničega spornog, zato što Kuvajt nije priznao nezavisnost KiM. To je lepo, ali zašto onda ti isti mediji koji su pod kontrolom vlasti ne kažu da smo uveli trgovinske sankcije zemlji koja je izložena NATO agresiji i koja je odbila da prizna nezavisnost KiM?
Ne samo to, uveli smo trgovinske sankcije zemlji koja je 1992. godine pružila podršku Srbiji i srpskom narodu, jer je taj isti Gadafi tražio od Alije Izetbegovića da ne zaključuje poguban, pre svega po muslimane u BiH, politički sporazum sa Hrvatima i Amerikancima, nego da se odrekne saradnji sa Srbima. Da ga je Alija Izetbegović poslušao, ne bi bilo rata u BiH, i ne bi bilo masovnih zločina u BiH.
Sada se postavlja pitanje – koji su to razlozi nagnali državu Srbiju da ona uvede trgovinske sankcije jednoj prijateljskoj zemlji, jednoj zemlji gde se vodi očigledno oružana pobuna i gde se NATO pojavljuje kao neko ko podržava oružanu pobunu u Libiji.
Ono što takođe nije jasno i što je gospodin Šutanovac propustio da kaže, vezano za ovu policijsku saradnju, kakav je stav države Srbije, kada je reč o policijskoj saradnji sa susednim državama, pre svega sa Hrvatskom i sa BiH?
Bili smo svedoci činjenice da je Republika Srbija, pod pritiskom Hrvatske i pod pritiskom EU, pustila na slobodu čoveka za koga postoje belodani dokazi da je 1991. godine učestvovao u zločinima nad Srbima u Vukovaru. Tu mislim na Tihomira Purdu. Kako je moguće da Vlast u Srbiji iz dana u dana, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, dobija vruće šamare od tih svojih prijatelja iz EU?
Deset godina slušamo priče kako nije valjala politika 90-ih godina, bili smo navodno ratoborni, agresivni, nismo umeli da razgovaramo sa svetom, pa nas svet nije razumeo. Evo, deset godina smo miroljubivi, slušamo sve šta nam taj isti svet kaže, pa ne vidim da imamo bilo kakve koristi, mi građani i cela država, od takve jedne politike. Sada smo dobri, sada smo kompatibilni sa standardima, sada sarađujemo, ali oni, iz meseca u mesec, puštaju na slobodu zločince koji su ubijali Srbe, najpre Ejupa Ganića, pa Jovana Divjaka, pa smo onda sami pustili na slobodu Tihomira Purdu.
Da sramota bude najveća, nedavno je MUP Srbije uhapsio, kako se kaže u režimskim medijima, ratnog gradonačelnika Trebinja, Božidara Vučurovića, po optužnici Hrvatske, zato što je on navodno, pazite, kao predsednik opštine, što je suludo, to se nije moglo desiti ni u jednoj vojsci na svetu, a pogotovo ne u jednoj komunističkoj JNA, koja je školovana po nekim brozovskim standardima i gde je niža komanda isključivo izvršavala nalog više komande; kažite mi, kad je to JNA, kad je to bilo koja vojska na svetu slušala šta će joj reći neki predsednik opštine i kad je to neki predsednik opštine određivao legitimne ciljeve jedne vojske? To se nije desilo ni u jednoj vojsci na svetu, pa se nije moglo desiti ni u JNA.
Međutim, evo, mi smo sada svedoci da Republika Srbija, po poternici Hrvatske, iste one Hrvatske koja je počinila genocid, od 1991. do 1995. godine, ne samo u akcijama „Bljesak” i „Oluja” nego u nekim drugim akcijama, hapsimo bivšeg predsednika opštine Trebinje, zato što je on navodno komandovao artiljerijom JNA koja je dejstvovala po Dubrovniku.
Pri tome, u Srbiji se ne nađe niko da pita tu istu Hrvatsku šta je tražila hrvatska artiljerija u Dubrovniku, i to je ista ona logika delovanja koju su primenjivale, kao što reče moj kolega Petar Jojić, ustaše u Drugom svetskom ratu. Postave mitraljez na katoličku crkvu i pucaju, i kada partizani ili četnici poruše tu crkvu, odnosno crkveni toranj, digne se Vatikan i kaže – evo, odmetnici uništavaju katoličke crkve.
Zašto niste pitali tu istu Hrvatsku, tu istu gospođu Jadranku Kosor, kojoj nameravate da kumujete, šta su tražili hrvatski topovi u Dubrovniku 1991. godine? Ako je Dubrovnik bio istorijski spomenik, kulturni spomenik, šta će u kulturnom spomeniku teška artiljerija, koja je dejstvovala po položajima JNA?
Kada je JNA uzvratila, onda je Hrvatska, uz zdušnu podršku tog istog NATO-a i većina članica EU, rekla kako navodno JNA uništava biser Mediterana – Dubrovnik, i mi kao da smo slepi, kao da smo gluvi, kao da nam se nije desilo veliko zlo u proteklih 20 godina, ponašamo se kao da ništa ne znamo, kao da nemamo nimalo nacionalnog dostojanstva, nimalo nacionalnog ponosa, nimalo nacionalnog sećanja, hapsimo bivšeg predsednika opštine Trebinje.
Ne znam šta dokazujemo? Da smo u skladu sa evropskim standardima, da hoćemo brže-bolje u NATO, da smo spremni da Hrvatskoj ustupimo sve što ona od nas traži, da svaki hir ljudi koji vode današnju Hrvatsku mi želimo da ispunimo, ali onda se postavlja pitanje – kuda to vodi?
Elementarna je stvar, pa to zna svaki student koji studira na Pravnom fakultetu, koji i najmanje poznaje međunarodno pravo, da je osnovni princip u međunarodnim odnosima princip reciprociteta. Kažite mi kakav je to reciprocitet gde na jednoj strani što više Srba ubijete, to imate veću zaštitu međunarodne zajednice?
Izgleda da je Ejup Ganić malo Srba ubio u Sarajevu 1992. godine. Šteta što nije poginulo hiljadu vojnika JNA. Tek tad niko ne bi smeo da ga uhapsi. Šteta je to.
Jovan Divjak nije naredio da se pobije još deset hiljada sarajevskih Srba, malo su im odsekle glave na Igmanu i na Trebeviću, trebalo je još, jer očigledno je - što su ih više ubijali, to ste više prijatelji EU i NATO-a. Dakle, nema reciprociteta.
Mi moramo sve, koga god označi Hrvatska, koga god označi BiH, mi moramo da uhapsimo, mi moramo da procesuiramo, navodno je to naša međunarodna obaveza, ali kad pogledate na drugoj strani šta se dešava, vi ste videli da je Srbija morala da podlegne pritisku prvo ustaških organizacija iz Hrvatske koji su protestovali protiv hapšenja Tihomira Purde, i ovo što vam je rekao gospodin Petar Jojić je živa istina, između ostalog, noseći slike Ante Pavelića, Srbija je pristala da pusti na slobodu takvog čoveka ...

Gospođo Čomić, nema potrebe da me molite, ali to je  istina.

Gospođo Čomić, govorim, vi to dobro znate, ali iz nekog razloga pokušavate da budete duhoviti u vezi sa temama koje uopšte nisu duhovite, dakle govorim o činjenici da je Srbija, nekoliko dana nakon održavanja prvoustaških demonstracija u Zagrebu i Splitu, pustila na slobodu Tihomira Purdu.

Gospođo Čomić, žao mi je, možda možete preko kablovske televizije da pratite onaj čuveni „The History Channel”, ima jedna američka serija koja govori o tome da su upravo Amerikanci regrutovali bivše SS oficire da bi radili za njih u istočnoj Nemačkoj.

Gospođo Čomić, koliko znam, NATO je formiran u aprilu mesecu 1949. godine. Te iste godine formirana je Savezna Republika Nemačka i Demokratska Narodna Republika Nemačka. Dakle, NATO je i te kako postojao, i NATO je i te kako radio na tome da bivše nacističke generale ...

Znači, nacizam, po vašem mišljenju, nije društveno opasna pojava ako se nije desio u toku Drugog svetskog rata?
Što se tiče samog ugovora postavlja se pitanje – koje su to zemlje NATO-a u koje će srpska namenska industrija sada moći da izvozi naoružanje i vojnu opremu. Nemojte sada da mi nabrajate zemlje koje su juče ušle u NATO i koje objektivno ne ispunjavaju političke i ekonomske standarde EU, nego su primljene u EU iz dnevno političkih razloga. Tu mislim na dve susedne države koje se graniče sa Republikom Srbijom.
Pitam ministra odbrane, pitam Vladu Republike Srbije da li to znači da će srpska namenska industrija, sada kada vi iz skupštinske većine ratifikujete ovaj ugovor sa NATO-om, tj. da li će srpska namenska industrija moći da izvozi svoje proizvode u SAD, u Veliku Britaniju, u Francusku i Nemačku, kada će to da se desi, i koliku će korist Srbija od te saradnje imati?
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Da li mogu sada da kažem?)
Možete kada završim.
Dalje, postavlja se pitanje – kako je moguće da je srpska namenska industrija uspešno funkcionisala više od pola veka, a da nije bila u tom NATO kodifikacionom sistemu, koji, kao što stoji ovde u obrazloženju ugovora, potiče još od 1958. godine?
Dakle, taj NATO kodifikacioni sistem nije od juče, pa da sada mi brže-bolje moramo da ga prihvatamo, on postoji od 1958. godine. Srpska namenska industrija nije po tom sistemu poslovala praktično sve do ovih dana i još uvek ne posluje. Ne vidim da je zbog toga trpela bilo kakvu štetu. Mi danas možemo da izvozimo naše naoružanje i vojnu opremu u zemlje koje su van NATO-a, koje su prijateljske državi Srbiji, koje nisu priznale nezavisnost KiM, koje nas ne ponižavaju, ali mi iz nekog razloga...
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Koje su to zemlje?)
Gospodine Šutanovac, nemojte da dobacujete. Bezobrazluk nikad nije bio mera pameti, pa nije ni u vašem slučaju.
Postavlja se pitanje zašto ne sarađujemo sa zemljama koje hoće sa nama da sarađuju i koje su prijateljske, a po svaku cenu pokušavamo da sarađujemo sa zemljama koje nas neće. Deset godina slušamo priču da treba da uđemo u EU, a sada neke stranke iz vladajuće koalicije kažu – treba da uđemo i u NATO.
Izvinite, što ne uđete? Ko vam brani da uđete? Evo već deset godina ulazite u EU. Ko vam je smetnja? Ispunili ste sve moguće standarde. Kad god neki zakon dođe u Narodnu skupštinu, vi kažete da je to po evropskim standardima. To što on stavlja van snage zakon koji ste usvojili pre šest meseci, koji je takođe bio po evropskim standardima, vi nemate potrebu da na tu temu dajete bilo kakvo objašnjenje.
Znači, vi ste sve standarde ispunili. Mi idemo i korak dalje. Mi ispunjavamo standarde, ne samo zvaničnih evropskih institucija nego i takozvanih evropskih eksperata. Pa kako oni protumače naš Ustav, mi tako moramo da delujemo. Mi ćemo da ukidamo blanko ostavke, da menjamo izborni sistem, da uradimo ko zna šta, zato što tobožni neki ekspert u nekoj zemlji EU misli da to tako treba.
To nije dobar put za Srbiju. I ovih deset godina pokazalo da to nije dobar put za Srbiju. Ovaj ugovor je dokaz činjenice da Vlada Republike Srbije vodi jednu tajnu politiku, da jedno govori, a da drugo radi. Javno je protiv ulaska Srbije u NATO, tajno i te kako radi na ulasku u tu jednu međunarodnu, agresivnu i nasilničku vojnu organizaciju.

Ako ste se, gospodine Šutanovac,  obratili lično meni, moram da vam kažem da nikada nisam rukovodio Srbijom, a da vi danas rukovodite Srbijom.
U vreme kada vi rukovodite Srbijom, ljudi seku prste, skaču kroz prozor, bacaju se sa zgrada, prinuđeni su da leže na železničkim šinama ne bi li ih neki ministar pogledao i pokušao da reši njihove ekonomske i socijalne probleme.
To je realnost Srbije, deset godina nakon ”buldožer revolucije” od 5. oktobra 2000. godine, nakon deset godina ispunjavanja svih mogućih i nemogućih stvarnih i izmaštanih standarda EU i NATO-a.
Radujem se uspesima naše namenske industrije. Što se mene tiče, daj bože da izvozimo u sve zemlje NATO-a, ali vi ste propustili da pomenete one ključne zemlje. Nemojte da mi kažete da je Bugarska ključna zemlja NATO-a.
Postavljaju se pitanja – kako to Srbija iz godine u godinu ima sve veći spoljnotrgovinski deficit? Kako to da je inflacija za prvih nekoliko meseci ove godine veća od projektovane? Kako to da vam je taj isti Štefan File jasno stavlja do znanja – nemojte da računate sa gotovom stvari, da ćete u oktobru dobiti kandidaturu za EU.
Da je to sve tako kao što vi kažete, voleo bih da jeste, ali nažalost nije. Realnost je u Srbiji nešto mnogo gore i mnogo teže od onoga što ste vi pokušali da prezentujete.
Ono što SRS smatra i ne možete da nas ubedite u suprotno, to je država Srbija, bolje rečeno Vlada Republike Srbije, vodi politiku dvostrukog koloseka. Jedno je politika za javnost, jedno je politika za medije, jedno je politika za parlament, a nešto sasvim drugo je stvarna politika koja se vodi. Stvarna politika koja se vodi je tajna politika, arkanska politika, politika čiju sadržinu najveći deo građana Srbije ne zna.
Pitam vas – da li ijedan poslanik vladajuće koalicije, nemojte da računata nas iz SRS…
(Predsednik: Vreme. Hoćete li još da govorite od vremena grupe?)
… Evo, završavam.
Da li jedan poslanik vladajuće koalicije zna kakva je stvarna sadržina razgovora sa Albancima na KiM? O čemu se tamo razgovara, sem što dobijamo frizirane izveštaje na državnim medijima kako razgovori teku uspešno, kako samo što se nismo dogovorili? Isto je tako i kada je reč o EU, i ista je situacija kada je reč o NATO-u.
Dakle, tajna politika, mali broj ljudi je upućen u tu politiku i najveći broj građana Srbije, u stvari, ne zna kakav je zvaničan stav Vlade Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministar Šutanovac je izgleda propustio da kaže, da li slučajno ili namerno, da srpska namenska industrija i kada izvozi na tržište zemalja NATO-a, izvozi uz posredništvo američkih trgovaca, i oni zarađuju na izvozu naše vojne opreme, i to je takođe jedna velika istina.
Što se tiče političke reminiscencije i vraćanja u prošlost, mi to možemo da radimo, nije ništa sporno, samo očekujem da mi ministar Šutanovac kaže koliko to vekova treba da prođe od te famozne 2000. godine, pa da konačno vi iz DS kažete – evo sad samo od nas zavisi kakva je politička i ekonomska situacija u Srbiji. Mi 10 godina slušamo kako je situacija teška zbog prethodnih 10 godina. Da li treba da prođe 100 godina, 200, 500 godina, pa da kažete – evo samo smo mi odgovorni zbog situacije u kojoj se Srbija nalazi.
Meni spočitavate, koji niti sam ikada bio ministar, za razliku od vas koji sada jeste, nisam ošišao nijedno dete zato što je ono bilo, ili njegovi roditelji, član SPS. Nijedan srpski radikal nije upao u tadašnju Saveznu skupštinu sa mitraljezom. Kažite mi da li je jedan poslanik SRS zapalio bilo kakav izborni materijal, a to ste uradili vi iz DS, i onda se vi nalazite pozvani da nekome spočitavate nekakve evropske i demokratske standarde.
Gospodine Šutanovac, istina i realna situacija u Srbiji su nešto sasvim drugo u odnosu na ono kako vi predstavljate. Ako je to tako kao što kažete vi i kao što kaže vaš uvažen kolega, a to znači da će DS na sledećim izborima da osvoji 250 mandata u Narodnoj skupštini, vi ćete ubedljivo da pobedite. Sjajna je situacija u Srbiji, nema nikakvih problema. Kakav spoljnotrgovinski deficit? Kakva inflacija? Kakva nemaština? Kakva beda? Kakva nezaposlenost? Toga nema…
(Predsednik: Vreme za repliku je isteklo.)
Sad ćemo da izvozimo u Ameriku našu vojnu opremu, naše tenkove, kamione i metke, i sada ćemo super da živimo.