To da imamo Vladu pokazuje i činjenica da se nalazimo ovde pred vama u punom kapacitetu i neće biti izbora. Na izbore se ide onda kada postoje problemi u parlamentarnoj većini, ili onda kada postoji opšta društvena kriza iz koje se izlaz može naći samo u izborima.
Ali, nije ovde najvažnije pitanje hoće li biti izbora. Ja se tu slažem sa vama u smislu da ponekad neke izjave koje se daju ne vode dovoljno računa o državnim i nacionalnim interesima koji su ponekad važniji od naših stranačkih. Ne ponekad, nego uvek važniji od stranačkih.
Ne vidim zašto bi se išlo na izbore, ni ako se postigne dogovor, ni ako se ne postigne dogovor. A naročito ne vidim zašto bi se išlo na parlamentarne izbore, a ne i na predsedničke?
U svakom slučaju ne vidim da postoji, moram da kažem potpuno otvoreno, predsednik Nikolić je inicirao temu političkih razgovora oko KiM. On je predložio da ja vodim taj dijalog. Onda odgovornost snosimo svi. Ako smo pošli ovim putem, onda smo svi za njega odgovorni, uključujući i one koji su glasali za Rezoluciju i platformu koju je predložio predsednik Nikolić.
Mislim da je to pošteno i sasvim otvoreno. Mi o tome nismo razgovarali u vladajućoj koaliciji. Nismo razgovarali zato što za to nisu postojali nikakvi razlozi.
Kad je reč o politici koja se vodi u odnosu na probleme koji postoje oko KiM, ne vidim da je to problem u pregovaračima. Ja lično ne pregovaram ni sa kim. Ja sam ovde predsednik Vlade Republike Srbije. Predsednik Republike je predložio da ja, kao predsednik Vlade, vodim pregovore, odnosno dijalog. Ja nemam ni jedan lični razlog da u tome učestvujem. Na protiv. Imao bih mnogo razloga da u tome ne učestvujem.
Ali, ovde je reč hoćemo li mi da se bavimo ovim pitanjima, ili nećemo? Hoćemo li mi, i sve te priče o izborima, ako ste slušali dobro o čemu je govorio i predsednik Nikolić, pa i Aleksandar Vučić, govorili su uvek o tome da ako neko misli da može bolje, da nije sporno i da se ide na izbore, a ne da ćemo ići na izbore ako se nešto desi ili se ne desi.
U ostalom, ja još nisam čuo da vlast govori o izborima, uglavnom govori opozicija. Što bi vlast govorila o izborima?
Ali, izbori nisu tema. Ovde je tema mnogo ozbiljnija i nije kratkoročna. Ona je prouzrokovana decenijskim i vekovnim problemima koji su iza nas i ja zaista ne bih mogao, ne znam koliko vremena mi dajete da odgovaram ovde na ovakva pitanja, jer stvarno ne mogu da kažem ono što želim da kažem, jer je veoma ozbiljna tema, ali svi vi očekujete da ja govorim o KiM, na jedan ozbiljniji način nego što bi to bili odgovori na neka pitanja koja su uvek malo više usmerena sa pozicije vlasti ili opozicije.
Samo hoću da vam kažem da je Vlada Srbije jedinstvena u politici koju vodi, a to znači da mi želimo da rešimo problem Kosova, ne tako što ćemo ga predati, da mi želimo da rešimo problem KiM zato što smatramo da ne treba time da se bave buduće generacije, ne zato da bismo ih spasili muka, nego što će svako rešenje do kojeg se bude dolazilo posle 10, 20, 50 godina biti još gore i tragičnije po naš narod nego što je sada.
Zato, mi moramo da znamo da neke stvari moramo da uradimo zbog nas, ne zbog datuma za pregovore u EU. Vi znate, ja sam se više puta izjasnio o tome da od svake lažne predstave je mnogo bolje imati jednu realnu sliku o tome šta se dešava, kakav je naš realni odnos, kakav je realni odnos snaga u kojim se borimo, realni raspored naših prijatelja, neprijatelja, saveznika i šta možemo da očekujemo.
Nisam optimista zato što ne vidim među onima koji odlučuju strateškog saveznika sa kojim možete da napravite dogovor koji bi bio u interesu našeg naroda.
Sa druge strane, nisam optimista ni zbog toga, što Prištinu niko ne tera na kompromise, ali to što ja nisam optimista, ne znači da mi nećemo do poslednjeg trenutka insistirati na kompromisima, na onome što je naš interes, a naš interes je da ne ispustimo jedan pogodan momenat, da dođemo do jednog održivog rešenja, ali i da idemo nekoliko brzih koraka napred ka evropskim integracijama.
Budite uvereni, da tu šansu nećemo ispustiti, ako je bude bilo. Pri tome, ono o čemu se govori jeste ono što ste vi ovde raspravljali i usvojili, nikada drugo se ništa nije govorilo ni na razgovorima i dijalogu u Briselu.

Da ne bi bilo nikakve dileme, Aleksandar Vučić je i do sada učestvovao u pregovorima, jer nijedna odluka koja je doneta nije doneta bez naše međusobne konsultacije i saglasnosti. Znači, između mene kao premijera kao mog zamenika, i što je još važnije predsednika najveće političke stranke u Srbiji, oko ovog pitanja i pristupa postoji apsolutno jedinstvo, tako će i biti 2. aprila.
Kakve odluke ćemo doneti, ili zajedno ili nikako, jer ovo nije nikakva lična i pojedinačna stvar, od toga zavisi budućnost, ne naša lična samo, nego i budućnost cele države, čitavog naroda, možda i budućih pokolenja. Tako da, mi smo i danas dva puta razgovarali na ovu temu. Ne postoji ni jedna tačka oko koje se razlikujemo. Naš pristup jeste da učinimo sve da Srbija ne bude kriva za propast pregovora, koji su inače trebali da budu završeni još na prošlom sastanku, jer je tako bilo predviđeno. Ketrin Ešton je nekoliko puta ustajala, zatvarala sastanak. Insistirao sam da se to produži, da postoje i dalje razgovori.
Ovo je zaista teška odluka koja mora da se donese. Mi neku odluku moramo da donesemo. Niko nas ne tera ni na jednu odluku i apsolutno se slažem sa gospodinom Jovanovićem u oceni i proceni kakvo nam je i javno mnjenje i uopšte društvena klima koja postoji, koja sa jedne strane, ako kažete – ja neću u EU, sutra će vas optužiti da ste zaustavili evropski put i ekonomski razvoj Srbije. Ako kažete – zbog toga treba prihvatiti ove predloge i zahteve; onda će reći da ste prihvatili nešto što nije pravedno za ovu državu.
Znate, kada sam išao na jedan od ovih sastanaka, poruku koju sam dobio odavde iz Beograda posle mog poziva na konsultacije - šta da radimo, bila je - nemoj da prihvataš, al nemoj ni da odbijaš. To nije bio Aleksandar Vučić. Znači, u svakom slučaju, veoma je važno imati hladnu glavu pred ono što će se desiti, jer mi danas ovde naravno možemo i da vodimo rasprave i ja se trudim da to sve bude u jednoj mirnoj atmosferi, zato što su toliko teške odluke i teški su dani, a ne znam šta nam se dobro dešavalo posle takvih dana, nekoliko godina nakon toga.
Posle Rambujea, došlo je bombardovanje. Možda je u Rambujeu moglo da se ostvari nešto više. Već nakon toga došla je Rezolucija 1244, koja je možda izgledala dobro ali se različito čitala, a naročito nije primenjivala. Onda su došli jedno pregovori, drugi, ne mogu više da se setim kada su se tačno vodili, mislim da smo bili u Beču ili tako nešto, pa smo mi imali onaj naš plan, to se sećam u vreme Vlade Vojislava Koštunice, bilo je - više od autonomije, manje od nezavisnosti.
U protekle dve godine su se vodili ovi, da ne preskočim Rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, gde smo mi u stvari zatražili, odnosno predložili da Evropska unija posreduje u ovim tehničkim pregovorima. Posle toga su došli tehnički pregovori, gde mi neke stvari nismo hteli da prihvatimo. Već sledeća ponuda posle godinu dana i predlog i realno stanje na terenu nas dovode do toga da ni ono što ste možda pre godinu dana mogli da ostvarite, sada je veoma teško da realizujete. Zato su važne odluke o kojima će se razgovarati u narednim danima. Mi ćemo sutra imati ponovo sednicu državnog vrha na tu temu.
Ako biste sada pitali da Skupština raspravlja o nečemu, mi ne bismo imali o čemu da raspravljamo, zato što mi nemamo ni jedan papir koji je ponuđen kao predlog. Sistem rada Ketrin Ešton jeste da vidi šta su se strane dogovorile. Mi se u suštini još ništa nismo dogovorili, osim što smo se dogovorili da se formira zajednica srpskih opština i da ona treba da čini, ja mislim, devet opština, za desetu još se ne zna, to je Novo Brdo, da li je mislim, nekad je više Srba, nekad više Albanaca, ali dobro devet ili deset.
Koje su nadležnosti kada krenete u tu temu, odmah postoji, Tači počne da govori da on ne želi da to bude republika srpska, itd. Prošli put sam mu bacio na sto Zakon o lokalnoj samoupravi, pošto kažu da oni imaju zakon, ne mogu oni da menjaju ustav i zakon. Ja sam rekao – evo ti zakon pa idi na sever. Isto kao što sam i nama pričao, da uzmemo Ustav pa da idemo u Prištinu. To je ljudi realnost koja postoji. Mi trenutno sada ako bismo zasedali, mi nemamo šta drugo da donesemo osim odluke koju smo doneli prošli put, jer mi naše mišljenje o tome nismo promenili. Ako se bude bilo šta donelo, neko kompromisno rešenje, sigurno da parlament treba o tome da raspravlja i da usvoji to o čemu se budemo dogovorili.
Ne može se ni postići bilo kakav dogovor ako ne postoji jedinstvo unutar Vlade, pre svega. Naravno, veoma je važno i da predsednik Republike bude u tom procesu, da on deli to mišljenje Vlade, jer je opasno da u tome postoje pukotine.
Izvinjavam se što prekoračujem stalno ovo vreme, ali pitanja su toliko ozbiljna. Sad će sledeći da govori gospodin Samardžić i on će opet oko Kosova i verovatno ću morati ispočetka ponovo da ovo sve govorim. Teško je da to sve stane u nekoliko minuta. Hvala.

Mandat za razgovore u Briselu je dala Narodna skupština Republike Srbije kroz Rezoluciju koju je ovde usvojila ogromnom većinom glasova.
Okvir u kojem se kretala pregovaračka pozicija naše zemlje je bio sadržan u Rezoluciji i u obrazloženju te Rezolucije, u kojoj je bila sadržana Platforma koju je predložio i Vladi dostavio predsednik Republike Tomislav Nikolić.
U Platformi su jasno navedene osnovne karakteristike tog našeg predloga, a to znači da se mi zalažemo da se dođe do sveobuhvatnog rešenja za pitanje Kosova i Metohije, ali ako se ne želi razgovarati o statusnim pitanjima i rešavanju statusnog pitanja, da u uslovima kada Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije na osnovu prenetih ovlašćenja preko ustavnog zakona kosovskim institucijama, moguće je razgovarati o formiranju zajednice srpskih opština, koja bi bila jedna vrsta autonomije u okviru Kosova koje ima prenete nadležnosti od strane Republike Srbije.
Znači, mi nikad nismo razgovarali, niti pregovarali o nezavisnom Kosovu, niti nam je neko za to dao mandat, niti smo ga tražili Kada je reč o paralelnim institucijama, nikad nisam upotrebio taj termin. Govorio sam o problemu paralelizma institucija, što stoji takođe u obrazloženju Rezolucije i Platforme.
Pozivam vas da pročitate pažljivo za šta ste glasali ovde u Skupštini ili za šta niste glasali, jer u svemu tome je napisano toliko jasno da se pominje da su na Kosovu neophodne institucije koje su prihvatljive i za Prištinu i za Severnu Mitrovicu, a samim tim i za Beograd i da se na takav način ide ga rešenju problema paralelizma institucija.
Znam da nije lako razgovarati o ovim temama. Pristup može da bude različit. Samo želim da kažem da zaista nemam nameru da pričam bajke o KiM, o realnoj situaciji, ali to ne znači da ga volim manje od onih koji pričaju bajke. Nemam nikakav interes da ne govorim istinu a ta istina je osnova za sve ono što radimo. To je da pronalazimo rešenje.
To rešenje svidelo se nama ili ne ovde u zemlji ili u svetu mora da polazi od nekoliko činjenica. Prvo da Srbija ne može da vrši svoju vlast ni da primenjuje Ustav i zakone na najvećem delu teritorije Kosova. Istovremeno ni Priština ne može da primenjuje na severu. Srbija mora da uđe u rešavanje problema upravo zbog sebe jer zemlja koja ne zna gde joj počinje, a gde joj prestaje suverenitet ne može da računa ni na kakav razvoj, ni na kakav napredak, ni kakvu budućnost.
Osuđeni smo samim tim na polagano i teško odumiranje svoje države. Ne smemo da bežimo od odgovora na teška pitanja. Ne smemo to da ostavimo budućim generacijama zato što će ti odgovori biti još teži i tragičniji za Srbiju i naš narod kada se o njima razgovara posle određenog vremena.
Nadam se da ćemo u budućnosti moći da živimo a ne da ginemo za našu zemlju. Zato treba govoriti istinu, voditi realnu politiku, odmeriti svoje snage i sve mogućnosti koje postoje, donositi odluke i nositi odgovornost za te odluke koje donosimo. Moramo svima jasno da kažemo bez prikrivanja šta Srbija može a šta ne može da uradi i da ne govorimo samo o teritoriji čiji ogromni deo ne kontrolišemo, nego o ljudima koji žive na KiM. Srbija ima pravo da se za to bori zato što je to legitimno pravo svake države i svakog naroda na svetu.
Danas sa Prištinom razgovaramo, tražimo zajedničko rešenje. Umesto sukoba, ratova, žrtava koje su bile u prethodnim vekovima smo napravili jedan istorijski iskorak da bi svi imali budućnost. Mi smo na Balkanu u upaljenom slepom crevu koje će biti ili izlečeno ili odsečeno. To je surova realnost u kojoj živimo. Da li nam se ona sviđa ili ne potpuno nebitno.
Spremni smo na kompromise, ali više od ovoga što smo ponudili i o čemu smo razgovarali, pokazali spremnost na neke dodatne kompromise o kojima bi onda razgovarali, mi jednostavno ne možemo. Poniženje nije rešenje. Niko nema prava da govori da Srbija u Briselu nešto odbija. Ne, Srbija u Briselu traži da se naše narodu da najvažnije i najveće pravo koje važi svuda u svetu i koje ima svaki narod. Pravo da živi, da zaštiti svoj život i da ga uredi. Više od toga ne treba da tražimo a manje ne treba da damo.
Srbija je ovog puta u dobroj meri učinila sve što je mogla. I dalje ćemo činiti sve do utorka. Ako prođe utorak činićemo i dalje. Tražićemo svaku mogućnost za rešenje. Izašao je gospodin Jovanović. Ako je njegovo pitanje da li sam spreman da žrtvujem svoju političku poziciju – jesam i ne zanima me pitanje izbora, nego hoćemo ovo sada rešiti na jedan način koji će omogućiti i da idemo dalje u evropskim integracijama ali i da dođemo do jednog održivog rešenja koje će moći da bude primenjeno u praksi. Mogu u Briselu da potpišem šta god hoćete. Ako to ne može da bude primenjeno na Kosovu od strane Srba, ili to Srbi neće, od toga ništa ne zavisi.
Zato dame i gospodo, mi smo učinili sve. Da li će to biti prepoznato i uvaženo i da li će Srbija biti ohrabrena i podržana u svom putu ka EU, zaista nije pitanje na koje danas mogu da odgovorim. Nažalost taj odgovor pripremaju neki drugi, ali veoma je važno da oko ovoga postoji jedinstven pristup kod nas da smo spremni da uvažimo tešku situaciju koja postoji na KiM i da idemo i na teške kompromise.
Sa druge strane poniženje nije rešenje i ako neko očekuje da će Srbija popustiti u poslednjem momentu a ne gledati u nama partnere za razgovore, mislim da duboko greši. Isto tako kao što nam nije u interesu da dođemo do rešenja koje je nepravedno, nije nam od interesa ni da odlažemo pitanje evropskih integracija za kraj 2014. ili početak 2015. godine. Još jednom govorim ne radimo mi ovo zbog EU, radimo zbog nas. Uostalom sve radimo zbog Srbije.
Naša politička pozicija je shodno tome nebitna. Znam da se na ovome ne može pokupiti politička popularnost ali ako ste vlast onda morate da nosite odgovornost za predložena rešenja. U tom smislu ponavljam, ja kao premijer i predsednik najveće političke stranke u Srbiji, gospodin Vučić stojimo na istim političkim stanovištima sa željom, nadom i strahom čekamo taj 2. april, ne zato što se plašimo za naše političke pozicije nego da li će biti prepoznato to što je Srbija iskoračila napred. Mi više od ovoga ne možemo.
Dame i gospodo poslanici nemojte da mislite da neko ignoriše Narodnu skupštinu pred ovim temama. Ne razgovaramo zato što mislim da će vreme pred nama sigurno tražiti da se o ovome ozbiljno razgovara, ali kao što je rekao i gospodin Jovanović postoje neke stvari gde mi ne možemo više sami sebi pomoći, jer nismo mi više sada u pitanju. U pitanju je naša sposobnost da se izborimo za naše predloge.
Na žalost da je Srbija jača bilo bi nam lakše. Da su nam prijatelji bliže bilo bi nam lakše. Da imamo nekog prijatelja na zapadu ne bi verovatno ni došli u ovu situaciju. Možemo još jednom svi da kažemo da nam se to ne sviđa ali nikada ne smemo da smetnemo sa uma da nije naša uloga da ovde vodimo državu u izgubljene bitke, nego da pronađemo pravo rešenje, da sačuvamo narod i ostvarimo naše nacionalne i državne interese. Budite ubeđeni da će to tako i biti. Hvala.

Sada smo već otišli u detalje tog dogovora. Opet moram da vas vratim na početak. Sve ovo o čemu je gospodin Stević govorio, to su sve teme  o kojima nije postignut dogovor. Tako da, svako objašnjavanje kako bi to izgledalo jeste jednostrano naše mišljenje kako mi mislimo da bi to izgledalo.
Kada govorimo o zajednici, smatramo da zajednica treba da ima dve vrste ovlašćenja. Jedna su ovlašćenja koje bi opštine koje postoje prenele deo svojih ovlašćenja na tu zajednicu. S druge strane, mislimo da treba da postoje izvorna ovlašćenja koja bi centralna vlast prenela na zajednicu.
Priština ne prihvata da centralna vlast prenese bilo kakvu ozbiljnu nadležnost. S druge strane, ovo o čemu vi govorite, vezano je pre svega za pitanje, kada govorite o ličnoj imovinskoj sigurnosti, odnosno bezbednosti, koje je vezano za pitanje policije i pravosuđa. Tu za sada i dalje ne postoji. Postoji, moram da budem iskren, ne dovodi se u pitanje to da struktura treba da odražava etičku strukturu stanovništva, ali je to nešto što već postoji sada kao pravo.
Ovde je reč o nečemu drugom, a to je kakva je mogućnost da zajednica utiče na kadrovsku strukturu, na kadrove koji upravljaju policijom, pravosuđem, tužilaštvom itd, i kakve bi bile nadležnosti te zajednice u tim oblastima. Na to za sada ne postoji spremnost Prištine da razgovara uopšte o tim temama.
Ni koncepcija, koju je predložio predsednik Nikolić, koja je zasnovana upravo o ovome o čemu ste govorili, a to je da ove opštine gde Srbi imaju većinsko stanovništvo, imaju neke svoje nadležnosti koje bi omogućile da se život organizuje na takav način da Srbi imaju zaštitu, da znaju ko ih čuva, ko im sudi, ko ih tuži i da imaju specifične, i da imaju pravo, to ste spominjali, na direktno finansiranje od strane Srbije.
To su još teme o kojima se razgovara. Gospodin Samardžić je malopre spominjao pitanje ovih carina, kako je on rekao, pa je kasnije ustanovio da je Tači u pravu. Nije Tači u pravu. Zato što smo se mi dogovorili da se dažbine koje se naplaćuju, uplaćuju na račun koji bi otvorila EU u Komercijalnoj banci nekoj. Prištinske vlasti to ne prihvataju i traže da to ide preko budžeta. Taj račun još nije otvoren. Upravo zbog tog različitog tumačenja sporazuma, jer mi se jedno dogovorili kod Ketrin Ešton, onda se oni vratili u Prištinu i rekli da to nije moguće po njihovim zakonima i da to mora da pređe preko njihovog računa. U stvari Borko Stefanović to zna, jer to je bila još tema verovatno i u ono vreme kada je i on razgovarao.
Znači, gospodine Steviću, mi za sada znamo kakvi su naši pogledi na to. Do čega ćemo doći i da li ćemo uopšte doći do nekog dogovora, videćemo.

Ne znam tačno šta ste me pitali na kraju. Da li ste me pitali, pošto se u vama izgleda bori sa jedne strane neko ko bi hteo da nešto kritikuje a onda na kraju kažete da svi znamo šta nas čeka ako ne prihvatimo. Šta onda predlažete, da prihvatimo? Ili ćete i vi kao što sam već čuo – nemoj da prihvatiš ali nemoj ni da odbiješ. Lako je to da pričate iz poslaničke klupe gde sedite. Ja tamo ne razgovaram sa Tačijem. Ja razgovaram skoro sa celim svetom. Lako bismo mi sa Tačijem.
Moram da kažem da mi nismo sakrili nijedan papir koji je zaista prihvaćen. Struja i telekomunikacije uopšte nisu raspravljani. Tražio sam da se to stavi na dnevni red zato što je to jedna od tačaka koja piše u zahtevima Saveta EU, a vidim da niko ne pokreće to pitanje.
Na kraju dolazimo do toga da neko kaže – vi se niste time bavili i baš nas briga niste ispunili sve uslove. Jednostavno, ta tema je sada za njih sporedna i niko tu temu ne spominje. Drugo, oficiri za vezu. Dogovoreno je kao što sam rekao, da se razmeni po jedan oficir za vezu pri misiji EU u Beogradu i Prištini, koji nemaju diplomatski status. To je dogovoreno. Pitali ste za Fond za razvoj. Dogovoreno je ovo što sam rekao, da se napravi Fond za razvoj severnog Kosova koji bi imao račun koji je otvoren od strane EU sa tri potpisnika, Priština, sever Kosova, EU u Komercijalnoj banci i da ono što se uplaćuje sa administrativne linije ide direktno na taj račun.
Međutim, kao i kod oficira za vezu i ovde kada dođete, gospodin Stefanović dobro zna, i sednete načelno i onda kada oni krenu u operacionalizaciju svega toga, a on kaže – jesmo mi dogovorili oficira za vezu, ali on ipak mora da ima kancelariju gde će da sedi. Normalno je da će da ima kancelariju. Ako ima kancelariju onda je to kancelarija za vezu. Ketrin Ešton kaže – ne, to je kancelarija gde sedi oficir za vezu. Oni pregovore pokušavaju da iskoriste za jačanje svoje nezavisnosti. Isto kao kod fonda, sada su zaključili da je pravno nemoguće da nešto što se plaća kao akciza da ide na neki drugi račun i da mora prvo da prođe kroz ovaj trezor da bi išao na račun. Pošto se mi ne slažemo sa tim sada je to u jednoj fazi ćutanja. Niti ko pominje. Sada su se svi bazirali i prebacili svoju pažnju na Zajednicu srpskih opština. To je trenutna situacija koja postoji u razgovorima.
Kao što sam rekao, nije danas lako prognozirati šta će se desiti u narednim nedeljama zbog toga što nisam siguran koliki će pritisak biti na drugu stranu.
Kada je reč o papiru o kojem ste govorili, Ketrin Ešton, koju nisam ja predložio, znači da EU posreduje. To je rešenje koje je usvojeno u Generalnoj skupštini UN. Nije lako da zemlja koja je potpisala rezoluciju, gde se to traži, sada traži da se vrati u UN. To je nemoguće. Možemo da mislimo da je moguće. Znate, između Kine i nas postoji samo jedna mala razlika, a to je milijardu i dvesta, trista miliona stanovnika i pravo veta u Savetu bezbednosti. Zato nije isto kada se razgovara o kineskim problemima teritorijalnog integriteta i suvereniteta i srpskim.
Ketrin Ešton ne pravi papire, to sam već rekao, nego pokušava da napravi oko čega smo se zajednički dogovorili. Ovo što je izašlo u medijima jeste papir koji je Đentilini probao da napiše oko čega smo se dogovorili i zato su te fraze, ali čak i te fraze koje je on napisao na plenarnom sastanku nisu usvojene. Taj papir ne postoji u formalno-pravnom smislu. To je bio jedan pokušaj da se rezimira šta je dogovoreno. Inače, taj papir je apsolutno besmislen, ne zadrži nikakve suštinske stvari, kao što je pitanje ovlašćenja, pitanje policije, pravosuđa, apsolutno je jedan pokušaj da se dogovorimo oko nekih okvira kako bi se pokazalo da postoji neki napredak. Prištinska strana je prva dala primedbe na takav papir. Oni su imali primedbe na to što je napisano, iako je bilo potpuno besmisleno i na njihovoj strani.
Gde se prekinuo razgovor? Kod toga kada smo rekli da mislimo da ne trebaju samo opštine da imaju nadležnosti, nego i zajednica treba da ima izvorne nadležnosti. Zaključili smo da je bolje da prekinemo i nastaviće se 2. aprila. Loše je što će sada ispočetka svi da pričaju svoju priču, mada svi znamo ko šta misli. Jednostavno, budite ubeđeni da nemamo nikakvih razloga da krijemo sve ono što se tamo od nas traži. Nikakvih tajnih papira neće biti, nikakvih tajnih obaveza, koje bismo preuzeli. Nemamo razloga da sve to krijemo. Uostalom, svi znate naše opredeljenje. Ako možemo da rešimo na dobar način ovaj problem koji imamo, a da dobijemo ubrzanje u evropskim integracijama, mislim da bi to bio istorijski uspeh za Srbiju. Da li ćemo uspeti? To je veliko pitanje.

Ne znam kako da odgovorim kolegi iz prethodne Vlade, koji je bio zadužen za pitanje KiM. Voleo bih da je i tada govorio, kao što sada govori, ali nisam siguran da je tada uvažavao zahteve opozicionih stranaka da se razgovara o dijalogu sa Prištinom, nisam siguran da je zakazivana sednica Skupštine da bi se informisali o svemu tome. Samo mogu da kažem da, kao predsednik najveće koalicione stranke, ponekad nisam bio informisan o potezima koji su bili preduzimani, a konkretno ću reći za pitanje promene Rezolucije u Generalnoj skupštini UN. Ona je promenjena preko noći.
Prema tome, mislim da uz dužno poštovanje koje imam prema vama, pošto smo zajedno radili, ovo sve govorite samo zbog toga da biste jednu temu, koja je popularna za vas koji živite dole, da postavite jedno retorsko pitanje – po čijim zakonima. Kao da niste glasali za Rezoluciju i Platformu gospodina Nikolića, kao da niste pročitali šta u njoj piše.
Što se sada iznenađujete? Kao DS nije vodila, a sada je protiv jedne takve politike i ovog dijaloga koji se vodi. Nije protiv, barem tako pričate zapadnim ambasadorima. Čak kažete da mi bolje vodimo vašu politiku nego vi. U ostalom, podneli ste amandman da biste me podsetili da vratimo na predlog predsednika Nikolića onu platformu, koja je bila u prvobitnoj varijanti. To su sada političke razmirice i ne bih hteo da zaoštravam ovu temu, jer potpuno razumem…
Ne znam što se vi radujete izborima? Dobro, svako ima pravo da se raduje…
(Srđan Milivojević, s mesta: I da se plaši.)
…i plaši. Pošto se nikada nisam ni radovao, ni plašio, tako sam i prolazio, a oni koji su drugačije procenjivali tako su i prošli na izborima.
U svakom slučaju, ne treba ni potcenjivati, ni precenjivati svoje snage. Ko ovde pominje izbore? O kakvim izborima vi pričate? Pričate o izborima u momentu kada se rešava pitanje Kosova i budućnosti Srbije.
To je neodgovorno, neozbiljno, na takav način ne želim da razgovaram na političkoj sceni Srbije. Ako neko misli da je to pametno…
S druge strane, mene ne interesuje ko priča, ja iznosim svoj politički stav. Ako vi niste smeli ništa da kažete vašem predsedniku, ja smem da kažem svom predsedniku Republike i svom predsedniku partije, odnosno sebi.
Ovo je sada jedno teško mesto u našoj istoriji. Zašto je teško? Zato što posledice mogu da budu veoma teške, na jednu ili na drugu stranu. Ako mi sada našu raspravu opterećujemo time - šta će da bude samnom posle tog dijaloga, pa sigurno ja neću biti narodni heroj zbog toga, sigurno me niko neće spominjati po dobru, ako se složimo, a i ako se ne složimo. S druge strane i najveća stranka u koaliciji, bez obzira što sam ja premijer, će takođe snositi posledice neodgovornosti za politiku koju vodimo, uključujući i predsednika Republike, naravno. Znači, veoma je teško vreme i ako gledamo naše lične pozicije, apsolutno ne možemo da uradimo ništa.
Ali, jesmo li mi u stanju da donesemo odluku ili nismo u stanju da donesemo odluku? Zato što nismo bili u stanju svih ovih godina da vodimo zemlju, zato što nismo bili u stanju da mi upravljamo procesima, a ne da procesi upravljaju nama, došli smo u situaciju da svake godine imamo sve manje o čemu da raspravljamo.
Imali smo principe, imali smo mnogo početnih principa na početku, sada kako ide, i crvenih linija i sve su nam principi manji i slabiji i crvene linije su sve bleđe. Bojim se, ako ovako nastavimo, a naročito ukoliko, ono o čemu je govorio gospodin Bogdanović je veoma ozbiljna stvar jer je on rekao da mi svi znamo na šta je Priština spremna. Znamo na šta je Priština spremna, ali to je obaveza više da se ponašamo odgovorno prema našem narodu, a ne da potpaljujemo i podmazujemo bubnjeve, a da ih posle ostavimo na cedilu.
Zato je velika odgovornost i ne mislim da je odgovornost samo vlasti, mislim da je trenutak u kojem celo društvo bi trebalo da kaže šta oko ovoga misli. Niko nema pravo da sada kaže – mene to ne interesuje, ja se sada bavim, ne znam ni ja, turizmom, ili ne znam kojim problemom u Srbiji, svako ima pravo, svako ima obavezu da odgovori na ovo pitanje. Jer, ako je to lično pitanja svakog od nas, niko ga neće rešavati. Zato sam zahvalan Bogdanoviću što je i pokrenuo sva ova pitanja, jer veoma je važno da se zna puno informacija o svemu ovome.
Zašto nije fond formiran? Jer Srbin neće da ide preko budžeta Kosova, to je osnovni razlog, a Priština neće drugačije da pristane, iako je bila pristala u Briselu i to je sada osnovni razlog zašto fond nije formiran. To nema nikakve veze sa nama. Srbija je ispunila sve što je preuzele na sebe kao obavezu, barem od onog vremena od kad ja učestvuje u tome, a pretpostavljam da je i ranije tako bilo, jer su uvek bila problem polovična rešenja koja je kasnije svako tumačio na svoj način.

Stvarno ne znam ko je snosio troškove, niti Vlada Srbije ima bilo kakvu vezu sa organizacijom ovog događaja. Koliko sam obavešten, tome je prethodila određena konferencija koja je bila održana u Istanbulu, na kojoj su bili i drugi poslanici svih stranaka. Ne znam ko je sve bio, zaista. Bio je Dejan Radenković, ne znam za ostale detalje, to je stvar o kojoj treba vi da raspravite ovde u Skupštini. Vlada Srbije nema nikakve veze sa tim.
U svakom slučaju, Ahtisarijev plan, kao što znate, Srbija nije prihvatila. Postoje dve stvari, nisu ga prihvatile ni UN. Amerikanci kažu da postoji alergija na 2A, kod Albanaca je alergija na autonomiju, a kod Srba alergija na Ahtisarija. Zato mislim da ta informacija apsolutno ne može da bude tačna, da je ta delegacija prihvatila Ahtisarijev plan, niti pak njih neko pita da li će da prihvate, niti je važno šta će oni da kažu, da će to da utiče na Srbiju da prihvati Ahtisarijev plan, uz dužno poštovanje članova te delegacije. Hvala vam.

Da, na snazi je. Videću o čemu se radi, da li postoje neki problemi i kakvi problemi u funkcionisanju.

Da bi neko dobio status lica koje se obezbeđuje od strane MUP-a, potrebno je da postoji procena njegove ugroženosti, a tu procenu daju osim MUP-a i bezbednosne službe, civilna, BIA ili vojne službe bezbednosti.
Takođe, postoji jedan broj ljudi koji se obezbeđuje po službenoj dužnosti. Znači, na osnovu funkcije koju obavlja. Naravno, u poslednjem periodu vladala je prava poplava, da tako kažem, profesija i ličnosti koje su tražile obezbeđenje policije, što stvara zaista velike probleme u našem ministarstvu, pre svega zbog velikih troškova koji se na takav način ostvaruju, zbog zauzetosti svih resursa raspoloživ za obezbeđenje koja se ostvaruju preko uprave u okviru direkcije policije, ali to rade i druge uprave i službe u policiji. Kada tome dodamo i obezbeđenje koje vrše vojne službe, BIA itd. sigurno je da je taj broj dosta veliki.
Kada je reč o licima koje obezbeđuje Uprava za obezbeđenje ličnosti i objekata u MUP-u, taj broj je po podacima od pre neki dan 58.
Kada je reč o drugom pitanju, privatne bezbednosti, strategija nacionalne bezbednosti je definisala da treba takođe kao i u drugim oblastima da postoji jedno partnerstvo između državnog sektora, onih državnih institucija koje se bave pitanjima bezbednosti i privatnog sektora bezbednosti.
Imajući u vidu kao što ste i vi rekli gospodine Kovačeviću da ima više desetina hiljada, a neki kažu od 100.000, znači da ima više onih koji su u privatnom sektoru bezbednosti, nego što su u okviru državnog, odnosno MUP-a. To podrazumeva da postoji jasna strategija kakvo partnerstvo postoji između ta dva sektora i kakva je čija uloga i naravno, kakav je sistem licenciranja.
Mi smo bili predali te zakone u skupštinsku proceduru, zakon o privatnoj bezbednosti, čak mislim da je bio predat i zakon o detektivskoj delatnosti, pa je vraćen iz procedure zbog različitih primedbi, jer nemoguće je zadovoljiti baš sve strukture, jer svako tu ima neke svoje interese, ali je to zaista veoma važno da se u ovoj godini to pitanje reguliše, jer je to praksa svuda u svetu i nama je ranije MUP imalo jedan pristup da je praktično bilo, kako bih rekao, ljubomorno na neke druge koji počnu da se bave pitanjima bezbednosti.
Ja sam naprotiv dao saglasnost da se formira komunalna policija, jer smatram da je dobro da se policija oslobodi vršenja nekih poslova koji su, kao što je uklanjanje kioska, nelegalnih objekata, ne znam ni ja, iseljavanja iz stanova, pa tako i u ovom slučaju. U mnogim zemljama, direktor FBI mi je rekao da u Americi postoji 16 do 17 hiljada različitih bezbednosnih subjekata. Zato je kod nas potpuno logično da to bude deo, da to što postoji kao strategija nacionalne bezbednosti se primeni i u praksi, odnosno, da se donesu odgovarajući zakoni.
Vraćam se na ono prvo pitanje koje ste postavili, sa jedne strane MUP ne može da kaže kada se neko obrati za obezbeđenje, da nas to ne interesuje, zato što nosimo odgovornost ako se nešto desi, a opet postoje nekada i u javnosti kritike zašto neko ima političko obezbeđenje, zašto nema. Mi smo, kao što znate, to ponudili.
Mislim da gotovo svi lideri političkih stranaka imaju policijsko obezbeđenje. Govorim o parlamentarnim strankama, s tim što nema gospodin Marković i gospodin Koštunica nema policijsko obezbeđenje ali ima po mestu stanovanja. Ne smatram da je loše, mislim da je dobro zato što se time pokazuje jedan odgovoran odnos prema svima, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji. Hvala.

Još jednom ću samo ponoviti da je bilo čini mi se osam susreta jel tako, sa Tačijem uz posredovanje Ketrin Ešton. Na pet susreta tema je bila sprovođenje prethodno dogovorenog, odnosno implementacija onih sporazuma koji su od ranije bili. Na poslednja tri sastanka se počelo razgovarati o ovoj temi. To znači od, ja mislim negde sredine januara. Sve o čemu se pričalo, odnosno okvir u kojem smo se mi kretali je sadržan u Rezoluciji, odnosno obrazloženju ove Rezolucije, odnosno to je ta koncepcija kojim se putem išlo. Ta koncepcija je toliko zaokupila čak i predstavnike EU da više ne raspravljamo ni o kojoj drugoj temi samo o zajednici srpskih opština.
Ja sam u jednom momentu pomenuo, dobro ako nećete zajednicu srpskih opština daj da se vratimo na one uslove koje imamo kao Savet evropske unije koji je postavio, kao što je malo pre neko spomenuo, mislim Bogdanović, energetiku, telekomunikacije. Ne oni sada neće da se vraćaju na to. Njima se svidela ova ideja. Zašto im se svidela? Zato što tu Priština vidi verovatno mogućnost da zajednica srpskih opština u stvari bude nešto, a u stvari ništa. Da se zove tako, ali da nema neka ozbiljnija ovlašćenja.
Stalno sam navodio primer Vojvodine koja ima i svoju Vladu. Navodio sam i primere drugih autonomija širom Evrope koje imaju različite vrsta autonomije, regiona itd. Ima ih više od 200 u Evropi. To za njih, jednostavno, nije prihvatljivo. Čak i neke zapadne zemlje, ne možda otvoreno, kažu da ne može da budu izvršna ovlašćenja, a to su fraze i gluposti, jer svaka opština ima izvršna ovlašćenja. Znači, ovde nije reč o tome. Oni se plaše da to bude jedan paralelni sistem vlasti i stalno spominju Republiku Srpsku.
Tačiju je lako da informiše, jer on ništa novo... Kod njih se sve odluke donose jednoglasno zato što oni jednostavno se trude da implementiraju sve ono što već piše. Vrhunac njihovih kompromisa je da li će da daju regionalnog komandanta Euleksa, što vi znate, koji ste pominjali sad Ahtisarijev plan, ja mislim da se tu čak i spominjala mogućnost nekih regionalnih ili itd.
Mi se trudimo da ne govorimo u pravnim i političkim kategorijama koje mogu da prave i koji mogu da prave međusobne smetnje, a to znači da sada ne pričamo ni odakle dolaze nadležnosti, ni da li ima izvršna ovlašćenja ili nema, nego da se bavimo opisom šta bi u stvari ta zajednica mogla da radi, a da pri tome Srbi što tamo rade i što se uopšte konstituiše zajednica bude u cilju očuvanja i iskazivanja određene posebnosti, odnosno našeg identiteta na Kosovu i Metohiji.
Bojan je malo pre diskutovao. Bojan je bio samnom. Pomenuću samo jedan primer. Mi smo na tom trećem sastanku unazad ako gledate, znači u januaru, pričali i složili se da se formira zajednica srpskih opština i onda smo se dogovorili u sledećoj nedelji da se održi sastanak eksperata i političkih eksperata, da tako kažem, koji imaju neku političku težinu i da razgovaraju o sadržaju te zajednice sa namerom da sledeći sastanak bude pripremljen, pa da znamo da li možemo nešto da se dogovorimo. Sa naše strane su otišli Marko Đurić, Vulin, Zorana Vlatković i Bane Mitrović iz MUP i sa njihove strane vodila je Edita Tahiri. Osam puta sam se sastajao sa Tačijem. Taj sastanak je počeo tako što je Edita Tahiri počela da priča o genocidu. Zaključak tog ekspertskog skupa je bio da ne mogu oni ništa da se dogovore, nego moramo Tači i ja da se dogovorimo. Možete zamisliti kako to izgleda, kada nemate na tom ekspertskom nivou? Sve je u stvari politička priča. Zato je sa jedne strane dobro što nema nekog papira, pa sada to morate da prihvatite, ali sa druge strane je i loše, jer mi nemamo. U stvari, ako se čeka da se mi sami dogovorimo oko nečega, pitanje je na šta će sve to izaći?
Ne mogu da vam opišem kako to izgleda. Pokušao sam da to predstavim ljudima iz EU. Tamo gde se razgovara, uglavnom se najviše razgovara u formatu Tači i ja, dva prevodioca, Ketrin Ešton i Đentilini. Kada izađem napolje kod ostalih članova delegacije, smo me gledaju, samo da pitaju - da li ste potpisali nešto ili niste i ako nisam potpisao, to je opšta radost. U tim društvenim uslovima se vode razgovori. Objektivno je to stvarno.
Zahvaljujem se i prihvatam odgovornost u smislu da je možda moglo da se razgovara, ali ta rasprava bi bila samo političke prirode i ne bi imala nikakve konkretne zaključke da kažemo imamo nešto, pa se prema njemu izjašnjavamo da li prihvatamo ili odbijamo.
Zadovoljan sam i današnjom raspravom, bez obzira što su bila postavljana pitanja zato što mislim da smo ozbiljno pristupili ovom problemu i sama atmosfera u skupštini pokazuje da su svi svesni težine ovog problema. Zato vam se zahvaljujem u svakom slučaju.

Nisam mislio više da se javljam, ali da ne ispadne da neću da odgovorim na ovo Ostojićevo pitanje.
Pitanje rekonstrukcije Vlade nije bila tema naših razgovora u proteklim nedeljama, jer smo se bavili drugim pitanjima. Inače sam ako se sećate, prvi govorio o rekonstrukciji Vlade u smislu ulaska još nekih ljudi iz pojedinih oblasti, što nije naišlo na veliko odobravanje nekih koalicionih partnera, a nije SNS.
U svakom slučaju bilo je različitih ideja, i ne vidim u tome ništa sporno da se o tome razgovara. Isto tako kao što je i istina da nikad nismo razgovarali na temu izbora, na temu promene premijera, što je sve moguće o tome razgovarati, ali to onda nije rekonstrukcija Vlade, nego izbor nove Vlade. U svakom slučaju nije dobro da to bude tema kojom se samo bavimo u javnosti, jer je to nelogično i neozbiljno, jer mi moramo da preuzimamo brojne obaveze koje imamo širom sveta. Idete i razgovarate, a stalno treba neko da vas pita - imate li vi mandat, da li vi možete, da li ćete vi biti za godinu dana, ili za šest meseci i tako dalje.
U tom smislu želim i javno da kažem, da mi nemamo spornih pitanja kao Vlada. Mislim da sve odluke u Vladi su bile donete jednoglasno, od kada je Vlada izabrana. Sigurno da u dnevno političkim stvarima, u operativnim stvarima ima i pitanja o kojima različito i mislimo, što je i normalno, jer da i mislimo isto ne bismo bili u različitim strankama, ali o strateškim pitanjima nije bilo nikakvih razlika. Zato ja ne vidim razloga da se sada govori o izborima, čak iako se ide na izbore, o tome se ne priča sada kada se donose važne odluke.
Da li Vlada treba da opstane ako ne postignemo rešenje ili ne dobijemo datum? Znate šta, možda ste s jedne strane u pravu, ali s druge strane moram da vam kažem otvoreno, iskreno, malo koja druga Vlada ima šanse da dođe do tog rešenja.
Zato što bi to praktično značilo da Srbija ne bi ni trebala da ima Vladu. Da je to zaista tako potvrđuje nam prošlost. Zato što je teško da neko bolje od mene može optužiti za nacionalnu izdaju, za razliku od nekih drugih koji su morali da vode računa o svom političkom rejtingu da bi vukli tako teške i dramatične poteze ili predsednika Nikolića, ili predsednika SNS, gospodina Vučića.
Zato ne mislim da je to važno pitanje za izbore. Za Srbiju jeste važno pitanje, a izbori su drugorazredno pitanje u ovom trenutku. Zato u ovom trenutku ne mogu da kažem šta će se desiti sledeće nedelje, osim da ćemo učiniti sve što možemo da izvučemo najbolje moguće za našu zemlju i za naš narod. Verujte mi, ako ne uspemo to znači, ne da nismo hteli ili da nismo umeli, nego da nismo mogli. Veliko je pitanje da li će iko ikad više moći od toga? Toga svi moramo da budemo svesni.
Zahvaljujem se i izvinjavam se ako sam bio duži od onoga što ste mi odvojili. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani predsedniče Republike, dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih odmah rekao ovo o čemu je govorio gospodin Jovanović.
Vlada je spremna da prihvati korekciju tog stava, u smislu da se ovo odnosi na sve rezolucije i deklaracije koje je donosila Narodna skupština Republike Srbije o Kosovu i Metohiji, uključujući i rezoluciju Generalne skupštine UN o dijalogu sa Prištinom. Tako da, odmah na startu da otklonimo sve ovo o čemu ste govorili, da to ne bi bilo sporno pitanje.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne sastajemo se prvi put povodom Kosova i Metohije. Kao i uvek do sada, građani Srbije očekuju odgovoran odnos prema ovom pitanju, očekuju odgovoran odnos prema raspravi o ovom pitanju, bez međustranačkih nadmetanja i ukoliko je moguće bez nadmetanja u optužbama ko je više kriv za situaciju na Kosovu i Metohiji, jer bi nas takva rasprava mogla odvesti daleko u prošlost.
Kao što svi znate, prošle godine smo obeležili 100 godina oslobođenja Kosova i Metohije od turske okupacije. Danas, 100 godina nakon toga imamo na Kosovu i Metohiji veoma tešku situaciju u kojoj je ugrožen naš vitalni, nacionalni i državni interes, naš teritorijalni integritet i suverenitet. Kosovo i Metohija nije laka i jednostavna tema, kako je i Skerlić svojevremeno govorio – svaki kamen na Kosovu i Metohiji je istorijska uspomena za srpski narod. Bez obzira da li je Kosovo i Metohija bilo u sastavu Srbije i u ono vreme turske okupacije, nije se menjao odnos srpskog naroda prema temi Kosova.
Kosovo je jedna velika misao za srpski narod, bez obzira ko danas trenutno i koliki ima suverenitet na toj teritoriji. Zato je ova tema srpski arhitip. Tema koja je vezana za srpske korene, za srpske seobe, ali nažalost i za srpske deobe. Na Kosovu i Metohiji je izuzetno teška situacija i apsolutno se slažem sa onim što je rečeno da svrha današnje sednice nije raspravljanje isključivo i samo o nekoliko stranica teksta rezolucije, nego da li smo u mogućnosti da realno sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo, realnu situaciju na Kosovu i Metohiji, spoljno-politički položaj Srbije i mogućnosti za pravedno rešenje tog problema. Od takvog pristupa zavisiće da li ćemo voditi realnu i održivu i ostvarivu politiku vezano za Kosovo i Metohiju, ili ćemo danas doneti samo još jednu rezoluciju koja će se kasnije na nekom sledećem zasedanju, pridružiti ostalima u preambulama neke buduće rezolucije.
Dok raspravljamo o rezolucijama i deklaracijama, na Kosovu i Metohiji teče dugo godina, još od 1999. godine proces učvršćivanja nezavisnosti. Vrši se konstantni pritisak na Srbe, nema povratka raseljenih izbeglih lica, nema napretka u rešavanju problema nestalih lica, često se dešavaju napadi, ne samo teroristički akti, nego i napadi koji ugrožavaju bezbednost građana Kosova i Metohije, naročito onih koji nisu albanske nacionalne pripadnosti.
Suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji, gotovo da ne postoji. Srpske institucije se teraju sa Kosova i Metohije, a Srbi nisu napravili svoje autonomne institucije. Pored Rezolucije 1244, 13 godina se gradi nezavisno Kosovo, suprotno međunarodnom pravu, suprotno ustavu Republike Srbije. Za to vreme, Srbija donosi rezolucije i deklaracije, menja Ustav, ali Kosovo i Metohija sve više ide u nezavisnost.
Zato, kao što sam rekao, današnja sednica nije samo zbog obrazlaganja nove rezolucije, na njoj moramo i kritički, realno da sagledamo situaciju. Našem narodu treba politika sa rezultatom i odgovornost za tu politiku, a ne politika časnih poraza, bitaka koje mogu samo da donesu poraz i kolektivno žrtvovanje naroda. Potrebni su nam rezultati, časno se mogu žrtvovati samo pojedinci, a ne sme se žrtvovati narod.
Žrtvovanja celog srpskog naroda, nažalost smo imali dosta u našoj istoriji. Pitanje je koliko smo od toga imali pozitivnih posledica. Ako danas sagledamo, a ne moramo samo danas, to je bilo jasno i nekoliko godina posle balkanskih ratova, da nismo ostvarili rezultate koji su bili srazmerni teškoćama i doprinosu srpskog naroda, borbi za oslobođenje od Otomanske imperije.
Takođe, podsetio bih vas da je 1908. godine Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, suprotno Berlinskom ugovoru, da su Srbi i Muslimani bili protiv toga, da su svi izvršili pritisak na Srbiju, da je postojao Carinski rat protiv Srbije, da je Srbija morala da prihvati u martu 1909. godine, pod vladom Stojana Novakovića, aneksiju BiH. To nije značilo da je Srbija odustala od svojih pravednih interesa, vezano za Bosnu i Hercegovinu, što se pokazalo stvaranjem Kraljevine SHS 1918. godine.
Danas, pred parlamentom ne treba da tražimo podršku za tekst rezolucije samo, treba da tražimo podršku za politiku koja će prekinuti uspavanku i zabludu koju imamo, da je dovoljno sakriti se iza rezolucija i Ustava i da će problem Kosova i Metohije biti rešen. Budemo li i dalje držali glavu u pesku, nećemo imati više o čemu da pregovaramo. Moramo pogledati Srbiji u oči i reći istinu o mogućnostima. Ne možemo nazad u prethodno stanje. Ovde je samo pitanje hoćemo li napred?
Bio bih najsrećniji kada bi Srbija mogla da vrati situaciju u prethodno stanje i da možemo da razgovaramo o onome što piše u Ustavu Republike Srbije. Nažalost, ta situacija u ovom trenutku je veoma malo izvesna i moguća. Možemo li posle mnogobrojnih poraza u nečemu da pobedimo? O Kosovu i Metohiji više ne možemo da pričamo na nivou mita i bajki, nego teških činjenica. Ne može naš predsednik na Kosovo i Metohiju za proslavu Božića, u Prizrenu postoji jedan jedini srpski đak. Prizren je bio srpska prestonica.
U Prištini, Đakovici i Uroševcu mislim da nema ni jedan. Više ne možemo da zaštitimo naše svetinje na Kosovu i Metohiji. Kosovom upravljaju komandanti terorističkih jedinica, sa kojima smo ratovali. Danas ih primaju i u Vašingtonu i u Briselu. Danas sa njima pregovaramo. To je realnost u kojoj živimo.
Možemo mi govoriti o tome da nam se ta realnost ne dopada i ne sviđa, ali možemo li i kako možemo da doprinesemo da tu realnost promenimo? Istina je da mi ne priznajemo nezavisnost Kosova i Metohije, ali neko drugi vlada najvećim delom Kosova i sa njim moramo da nađemo rešenje, da to rešenje zadovolji i Srbe i Albance, da to rešenje bude pravedno, jer samo pravedno rešenje može da bude trajno, da to rešenje ostvari i doprinese miru i stabilnosti u regionu, da donese ugled i poštovanje Srbiji u svetu i ekonomski razvoj za naše građane, da ne ujedinjujemo najmoćnije protiv sebe.
Svet je nepravedan prema Srbiji. Ali, mali smo mi da ga možemo promeniti. Zato, dajte da se usredsredimo na to kako da stvorimo dobre i čvrste osnove da nešto spasimo, da ujedinimo narod u borbi za ciljeve koje možemo da ostvarimo. Na tom putu nema skrivanja iza velikih reči. Biće teško, ali to dugujemo i precima i potomcima, ali to dugujemo i onima koji su život dali za Kosovo i Metohiju, ali dugujemo i onima koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji, bez obzira što rizikuju svoje živote.
Zato, Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije ne predlažu samo tekst rezolucije i platformu, već žele da nađemo rešenje. Ako bismo pogledali tekstove svih rezolucija i deklaracija koje je usvajala Narodna skupština, možemo videti jednu konstantu koja se ponavlja gotovo u svim tekstovima. Narodna skupštine Republike Srbije utvrdila je principe za rešavanje Kosova i Metohije, politička sredstva i dijalog kao jedini put mirnog i demokratskog rešenja krize, puno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, puna ravnopravnost svih građana, nacionalnih zajednica i etničkih grupa na Kosovu i Metohiji, bez mogućnosti za bilo čiju majorizaciju, rešenja usklađena sa Ustavom i međunarodnim standardom u oblasti ljudskih i građanskih prava i prava nacionalnih manjina.
Kosovo i Metohija ne može dobiti nezavisni status ili status republike, nego autonomije po najvišim međunarodnim standardima u okviru Srbije i Jugoslavije. Ne prihvatamo ni jednu meru kojom bi se menjao teritorijalni integritet i suverenitet i pokušalo izvesti otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije.
Da li je ovo tekst koji biste danas svi potpisali? Ovaj tekst je usvojila Narodna skupština Republike Srbije 1999. godine pred bombardovanje Srbije. Zato i mislim da bi bilo pogrešno da sada jedni druge optužujemo za nešto što se dešavalo, ko je više ili manje kriv. Za situaciju na Kosovu i Metohiji nije kriva ni jedna Vlada Republike Srbije, niti predsednik Srbije. Kriv je albanski separatizam i želja da Albanci dobiju svoju nezavisnu državu. Albanci jednostavno nisu želeli više da žive u Srbiji. Svi Albanci misle isto, a misle li svi Srbi isto? Da li misle isto sve političke partije u Srbiji? Nisam siguran. Hajde onda da nađemo zajednički imenitelj oko nečega što može da nas vuče napred.
Naravno da su i sve ostale rezolucije, a evo ih sve ovde kod mene, sve rezolucije koje su bile od 1999. godine, zaboravljamo mi puno istoriju, kao da svakoga dana crpemo vodu iz reke zaborava. Dodatnu uznemirenost građana unelo je otvaranje carinskih punktova, na administrativnoj liniji Kosova i Metohije i centralne Srbije. Ovo je još jedan akt kojim UNMIK administracija na Kosovu krši Rezoluciju 1244. Građani se samoorganizuju u pokušaju da onemoguće delovanje nelegalnih carinskih punktova. Ovu Rezoluciju je donela Narodna skupština 4. maja 2001. godine.
Možemo citirati čak i rezolucije kada je proglašavana nezavisnost. Rekli smo da ćemo se svim sredstvima boriti protiv toga. Stalno smo isticali da država mora da primeni sve mere u odbrani našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Dokle smo stigli? Došli smo do ove situacije da se danas Srbija veoma malo pita o mnogim životnim pitanjima na Kosovu i Metohiji.
Zato, dame i gospodo, Vlada Republike Srbije smatra da nam je danas potreban državnički pragmatizam i diplomatska politička veština, kako bismo radili u interesu celog srpskog naroda, u interesu Srbije, u interesu građana Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji. Zato je predsednik Republike Vladi Republike Srbije predložio platformu za političku platformu za razgovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini, imajući u vidu da je Rezolucijom Generalne skupštine UN, koju je predložila samo Srbija, zajedno sa još 27 zemalja članica EU, definisano sledeće – da Generalna skupština UN pozdravlja spremnost EU da olakša proces dijaloga između strana.
Proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka EU i poboljša živote ljudi. Naravno, uz jednu digresiju, ovakva promena teksta Rezolucije usvojena je na sednici Vlade Republike Srbije telefonskim putem.
Kada je reč o aktuelnoj platformi i rezoluciji, u uslovima kada Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije, kada Albanci smatraju da je pitanje nezavisnosti rešeno, u uslovima kada je veliki broj najmoćnijih zemalja na svetu na tom stanovištu, u uslovima kada naši prijatelji u međunarodnoj zajednici mogu da utiču samo na odluke u UN, mi smo prinuđeni da predlažemo rešenja koja bez rešenja konačnog statusa, znači bez priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije regulišu funkcionisanje Kosova i Metohije kao teritorije koja je definisana i po Rezoluciji 1244.
U tom smislu, i rezolucija i platforma koju je usvojila Vlada Republike Srbije i da nema tu nikakvih dilema, procedura po kojoj se usvajaju dokumenta u Vladi Republike je takva da se svaka platforma za bilo kakve razgovore razmatra pod oznakom poverljivosti. To nije ništa novo. To je tako bilo i u prethodnoj Vladi. Idem sledeće nedelje u posetu Irskoj. Platforma za te razgovore je pod oznakom poverljivosti. Ali, u tome nemamo šta da krijemo. Najveći deo te platforme je sadržan u obrazloženju rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije je taj tekst usvojila i ne postoje različiti tekstovi koji su za javnost i koji su neka državna tajna.
Na čemu se bazira predlog? Predlog je pre svega orijentisan ka tome, da će predstavnici Republike Srbije koji učestvuju u razgovorima, posebno insistirati na formiranju, uspostavljanju autonomne zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji, a da će izvore nadležnosti i elementi unutrašnjeg uređenja biti pitanja koja će se usaglašavati kroz politički dijalog.
Naravno, Republika Srbija ima svoje mišljenje o tome koje nadležnosti ta autonomija treba da ima - od prosvete, zdravstva, sporta i kulture, pa do unutrašnjih poslova, odnosno pravosuđa, rudarstva, energetike itd. Sa druge strane, predloženo je da se uspostavi specijalni status za seoske enklave u kojima Srbi i drugi nealbanci čine većinsko stanovništvo. Takve nadležnosti bi, naravno, bile ispod nivoa nadležnosti koje ima zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji. Insistiraćemo na posebnom ugovornom odnosu Srpske pravoslavne crkve i privremenih institucija samouprave u Prištini. Takođe, insistiraćemo da bude predviđena trajna garancija povratka lica raseljenih sa Kosova i Metohije. Smatramo da je potrebno i na nivou pokrajine usvojiti zakon o povratku.
Naravno, potrebno je razgovarati o nestalim licima. Potrebno je i dalje vršiti istrage o zločinima koji su vršeni, posebno nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji. Znači, predlažemo podelu Kosova i Metohije na nekoliko regiona od kojih bi jedan region bio autonomna zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji, itd.
Naravno, sve ovo nije deo Rezolucije, ovo je politička platforma. Rezolucija se ne bavi ovim pitanjem i nijedna od rezolucija se nikada nije bavila ovim pitanjem. Utvrđivala je okvire u okviru kojih će se kretati pregovarački timovi.
Smatramo da dogovor koji bude prihvaćen, znači, sva prava i nadležnosti, koja kao rezultat pregovora budu priznata privremenim institucijama samoupravama u Prištini, treba da budu preneta ustavnim zakonom na organe Kosova i Metohije, u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim propisima.
Tražićemo sveobuhvatno rešenje i sve što radimo, ići će ka tome da stavimo tačku na probleme Kosova i Metohija, jer je to u srpskom interesu. Ali nismo u mogućnosti da idemo korak nazad i zato je u dogovoru sa predsednikom Republike promenjen deo onoga o čemu se u javnosti razgovaralo i u konsultacijama, koji se odnosi na to da treba primeniti princip - da ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno, i da treba prekinuti tehničke pregovore. Smatramo da u ovom trenutku to jednostavno nije realno. Nije moguće. Nije praktično. Nije u interesu Srbije.
Ne možemo korak nazad, bez teških posledica po Srbiju. Jer, jedini dijalog koji se trenutno vodi jeste taj. Sa druge strane, sami smo tražili da u tom dijalogu posreduje EU.
Sa druge strane, imamo i problem dinamike, odnosno rokova. Zato da, ukoliko želimo korak napred u evropskim integracijama, odnosno datum za otpočinjanje pregovora, sve ove teme moraju da budu deo dijaloga, a ne verujem da ćemo dotle uspeti da sprovedemo ono što smo definisali u Platformi. Zato je, kao što sam rekao, nužno da na osnovu ovih osnovnih ciljeva u dijalogu koji se vodi, zastupamo te interese i osnovne političke stavove i da se izborimo za što bolja rešenja koja bi bila u interesu, pre svega, Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.
Shodno tome, spremni smo, dame i gospodo, da prihvatimo neke amandmane koje ste podnosili. Ima ukupno 15 amandman. O tome ćemo razgovarati. Sigurno da sve ono što je u interesu poboljšanja teksta, apsolutno nije sporno da Vlada Republike Srbije prihvati.
Međutim, ima jedan amandman koji suštinski menja prilaz. To je amandman DS, koja se do sada uvek zalagala za pregovore, koja je napisala tekst rezolucije koji je usvojila Generalna skupština UN o tehničkom dijalogu. Šef poslaničke grupe je vodio taj tehnički dijalog u prethodnoj Vladi. Koliko sam shvatio, oni su u prvim razgovorima sa predsednikom Republike bili protiv te formulacije da treba prekinuti tehničke pregovore i smatrali da je to udaraca na evropski put Srbije.
Demokratska stranka je podnela amandman koji glasi – politička platforma predsednika Republike Srbije za pregovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini, u izvornom obliku, sastavni je deo obrazloženja ove Rezolucije. Da budem precizan, to znači da DS traži da se usvoji platforma u kojem će se prekinuti tehnički razgovori koji se vode u Briselu.
Ako ćete vi, dame i gospodo iz DS, u tom slučaju glasati za ovu Rezoluciju, ako se prihvati amandman, spreman sam da u ime Vlade Republike Srbije oko toga razgovaramo. Spreman sam, ali želim da svi znaju da je to vaša nova politika.
S druge strane, isti je smisao vašeg amandmana, tako da sam morao da se zagledam da li je DS ili DSS. Vaš amandman je gotovo istovetan sa amandmanima DSS i sa zahtevima SRS, koja demonstrira ispred parlamenta.
Ako vi insistirate na tome, zahtevam od predsednika Narodne skupštine Republike Srbije da odmah odredi pauzu, Vlada Republike Srbije je tu, za konsultacije sa šefovima poslaničkih klubova o amandmanu za koji vi insistirate da bude prihvaćen. Vlada će ga prihvatiti, ukoliko to doprinosi konsenzusu u Republici Srbiji.
Predsedniče Narodne skupštine, u interesu prihvatanja i drugih amandmana, od vas tražim da odredite pauzu za konsultacije sa šefovima poslaničkih klubova. Zahvaljujem.

Malo pre sam hteo da se javim, ali nisam pritisnuo mikrofon, pošto u moje vreme, kada sam ja bio poslanik, nije bilo na ovakav način regulisano, tako da se izvinjavam. Hteo sam da vas informišem o tome o čemu smo razgovarali, mada, gospodin Jovanović je bio učesnik tog sastanka.
Mi smo imali sastanak šefova poslaničkih klubova, na kojem je bio i predsednik Skupštine i predsednik Republike. Razgovarali smo o 15 amandmana. Imajući u vidu i promene Poslovnika i sve ostalo, na kraju je rešenje da odgovarajući odbor predloži neka rešenja na osnovu amandmana za koje mislimo da mogu da budu prihvaćeni. U suštini, ni jedan od amandmana neće biti prihvaćen onako kako su predloženi, već na osnovu dogovora koji smo međusobno postigli.
Šefovi poslaničkih klubova znaju šta smo se dogovorili. Ne osećam za potrebno da svakog poslanika trenutno informišem o tome, pretpostavljajući da će šefovi klubova to učiniti. Ovde je reč o nečem drugom. Mi smo se danas suočili sa jednim amandmanom kojim direktno izlazi iz politike stranke koja je predložila taj amandman.
Suočili smo se sa amandmanom, koji nije podnet da bi unapredio tekst ili poboljšao tekst Rezolucije. On je navodno podnet u ime Srba na Kosovu i Metohiji, Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti. Zaista bi zamolio predlagača tog amandmana, gospodina Bogdanovića, da objasni kada se to on osvrtao na stavove Srba sa Kosova i Metohije?
Kada su potpisivani tehnički protokoli, da li je vaš načelnik okruga na Kosovu bio protiv svega što ste potpisali? Vi sada predlažete amandman u ime, navodno, brinući se za Srbe na Kosovu i Metohiji, brinući se za stavove Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti.
Vaš predsednik stranke, gospodin Đilas, želeo bih da ispravim gospodina Jovanovića, da li vi hoćete da kažete da sam ja kriv za ono što se danas desilo? Krivi su oni koji su podneli ovaj amandman. Podneli su taj amandmana zato da bi, navodno, isterali na čistinu ostale poslanike. Na koju čistinu? Na koju čistinu da se pokaže da Vlada Srbije je u dogovoru sa predsednikom Republike izmenila taj stav iz platforme? To je tačno. Jedva smo ubedili predsednika Republike da to prihvati. Ali, vi ste to tražili da se izmeni.
Vaš predsednik stranke je rekao da se sa tim ne slaže, da će to usporiti evropske integracije, a sad tražite da mi vratimo tekst rezolucije i platforme na ono protiv čega ste bili, govoreći čak, da kad prihvatimo vaš amandman, vama ne pada na pamet da glasate za to, jer je to loše.
Vi izigravate ruglo ove Skupštine, naroda Srbije i naroda na Kosovu i Metohije, molim vas. Ovo nisu političke igre. Znate li da sam ja ceo dan ovde u raspravi sa članovima Vlade koji smatraju da ako vi hoćete da prekidate pregovore, nećete da odustanete od amandmana, da ćemo mi glasati za taj vaš amandman, a vi onda povlačite amandman, govoreći o tome da smo govorili da ćemo skinuti oznaku – poverljivo. To je tačno, ali to smo govorili kada smo razgovarali o celoj platformi, da ne bi ispalo da je neka tajna. Sam predsednik Republike je rekao da ćemo povući oznaku poverljivosti, da vidite da nema razlike između onoga što je usvojeno i onoga što je u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Slušajte vi što se tiče vaših platformi, da li je iko od vas ikada video četiri tačke Borisa Tadića? Da li je ikada video?
Kažite mu da povuče oznaku poverljivosti, više nije predsednik. Jeste li obavestili ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića da ste promenili rezoluciju? On je otišao u Njujork, nije stigao ni da se probudi već mu je bila promenjena rezolucija koju smo podneli Generalnoj skupštini UN. O čemu vi pričate? Ja sam bio sa vama u koaliciji, nisam znao za tekst ni prve ni druge rezolucije tekst Generalnoj skupštini koji smo predložili. Apsolutno je tačno. Gospodine Krkobabiću da li je tačno? Gospodine Markoviću da li je tačno? Gde je gospodin Dinkić? Da li je to tačno?
Prema tome, ja uvažavam kad DSS kaže da neće u EU. Uvažavam kad DSS kaže treba prekinuti pregovore, jer oni stvarno to i misle.
Vi to ne mislite. Vi ste to predložili da bi izigravali ruglu ovu današnju skupštinu RS i ceo naš narod u celini. Ja pozdravljam što ste povukli ovaj amandman i žao mi je što ste ga uopšte podneli. Samo ne znam kako ćete se bilo gde više predstaviti u Evropi kao stranka koja se zalaže za dijalog i za razgovor. Ne, vi više nećete u Evropu, pa dobro.
Gospodin Stefanović, sa kojim sam zajedno radio je vodio tehničke razgovore i pregovore. Gospodin Bogdanović je bio ministar za KiM. Da li ste postupili u skladu sa stavovima Srba sa KiM, kada je potpisan Protokol o slobodi kretanja, da li su oni bili saglasni sa tim, da li su bili saglasni sa sporazumima o administrativnim prelazima, da li su bili saglasni?
Srbi sa KiM, da su bili saglasni sa vama, glasali bi za vas na izborima. Socijalistička partija Srbije je dobila najveći broj glasova na KiM, PUPS i JS. Što se tiče vas, zaista ne znam koji predlog danas imate.
U jednom amandmanu govorite – hoćete platformu, ali nećete ovu nego hoćete platformu predsednika Nikolića, u drugom amandmanu govorite da nećete platformu, gde treba izbaciti iz prve tačke pitanje platforme. Sada ispada da ste povukli amandman, zato što smo se dogovorili da se povuče oznaka poverljivosti. To smo se dogovorili pre nego što ste uopšte razgovarali o tome da li ćete povući amandman ili ne, zato što je gospodin Samardžić postavio pitanje da li je ova verzija platforme ista kao ona koju je predlagao predsednik ili ne. Sam predsednik je bio tu i rekao je da nikakav problem nije da poslanici, ako treba dobiju i platformu pod oznakom poverljivosti, jer vi ste najviši predstavnici državne vlasti u Srbiji.
Zato, molim vas da ovakve stvari probamo da izbegavamo u budućnosti, jer šta bi bilo da niste povukli amandman, šta bi bilo da je Vlada Srbije podržala vaš amandman, šta bi bilo da je DSS glasala za taj amandman, prekinuli bi pregovore?
Čekajte dame i gospodo demokrate, kada ćete da naučite da ćutite dok neko govori? Da li sam ja vama nešto dobacivao?

Nisam u živom prenosu sa vama ovde. Vi ste mi simpatični, ali ja vas ne poznajem, uostalom mi smo radili zajedno u prethodnom mandatu. Zahvaljujući mojoj odluci ste četiri godine bili na vlasti, poštujte to. Barem me pustite…
Ne, obrnuto, jer ja sam mogao i tada da budem sa Nikolićem i Koštunicom a vi niste. Prema tome, želim vam sve najbolje. Shvatili ste da ste pogrešili što ste podneli amandman, zato što je to igranje sa sudbinom celog naroda i cele države.
Ako kažete da nastavljamo politiku prethodne vlade ili prethodnih vlada, itd, nastaviću sve što je dobro. Isto tako, naravno da ćemo nastaviti razgovore i želju za sticanje članstva u EU. Sa druge strane, ne libim se od toga da kažem da smo pogrešili i ne libim se od toga da kažem da ne možemo dalje ovako, jer ovakva politika oko Kosova je sterilna i neefikasna i ne dovodi do rešenja.
Zato moramo da tražimo rešenje i zato smo predložili sve ovo, da bismo došli do nekog rešenja. Izvinite što je bila ova pauza. Na sednici odbora u 18 časova će biti usaglašeno ono što smo se dogovorili. Prihvatili sve ono što je bilo moguće prihvatiti, a da se ne promeni suština rezolucije i platforme koju je predložio predsednik Republike.
Žao mi je, iako niko nije imao tu nameru, sada moramo da se bavimo i ovim pitanjima koja nisu principijelne prirode nego su stvar političke taktike. Mislim da na temi Kosova niko ne može da dobije, samo možemo svi zajedno da izgubimo. Zahvaljujem se.

Ako neko drugi treba da dobije reč, svejedno mi je.
Pošto sam predsednik Vlade koja je predlagač ovog teksta imam pravo da govorim jer ne izlazim iz teme koja je na dnevnom redu.
Ono o čemu je govorio gospodin Jovanović, prošlog puta sam rekao da ne mislim da je to loše za nas nego je za vas koji ste izveli 5. oktobar. Najveća kazna je što vas u EU vodimo mi. Ako smo se promenili, promenili smo se na bolje, a gde su ovi koji su bili sa vama? I oni su se promenili. Samo, da li su se na bolje promenili?
Sa druge strane, kada je reč o gospodinu Bogdanoviću, nemam ništa protiv ali nisam znao da DSS i DS tako dobro sarađuju, pošto ga je Marko Jakšić malopre posavetovao otprilike šta da govori. Primetio sam da mu je prišao. Dok je Bogdanović bio na vlasti Marko je za njega vikao sve najgore.
Što se toga tiče ne znam da li je to politički manevar ili nije. Govorim o tome da Srbija treba da vodi tehničke razgovore i političke pregovore. Nije izmislila ova Vlada Srbije to. To ste započeli između ostalog i vi, Rezolucijom Generalne skupštine UN. Da li su Srbi tada bili za to? Da li su pitani uopšte za to? Kako možete da podnosite takav amandman? Može bilo ko drugi, ali vi koji ste u tome učestvovali ne možete pojedinačno, zato što to nije korektno, zato što svi znate šta Srbi misle o dogovorima koji su postignuti. Uostalom, oni su napisali u pismu koje su poslali da treba prekinuti razgovore jer su rezultati tih razgovora bili direktno suprotni nacionalnim i državnim interesima Srba na KiM.
Sada hoćete da ispitate da li postoji platforma, da li stojimo iza platforme predsednika Nikolića itd. Da li je to nekakva tajna? Da li smo javno rekli da se ne slažemo sa tim da se razgovori prekinu i ne slažemo se sa tim zato što je nemoguće u ovom trenutku voditi politiku pregovora - da ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno, zato što ne počinjemo pregovore ispočetka. Vi to ne znate? Hoćete da ispitate da li postoji jedinstvo ili ne?
Mislim da je ovaj politički manevar bio veoma neuspešan, ali to je vaša politička stvar i vaša odluka. Ne dižem uopšte političku buku oko toga. To je vaša stvar. Samo se izjasnite koju politiku želite da vodite. Gospodin Stefanović malopre kaže – hoće da veruje meni da sada oni vode antievropsku politiku. Ne treba da veruju meni. Neka veruju sopstvenim očima. To je kao kada žena uhvati muža u švaleraciji, i muž odgovara – verujete li više sebi ili sopstvenim očima. Govorili ste i podneli amandman koji o tome govori. Vi ste podneli amandman koji govori o tome da treba da se vratimo na navodnu staru platformu. Podneli ste amandman…
Da li meni nešto govorite? Meni ste nešto rekli?
(Narodni poslanik Borislav Stefanović dobacuje sa mesta.)
Molim?
Vi mene upozoravate o dostojanstvu Skupštine? Vi koji ste zapalili ovu Narodnu skupštinu RS? Vi mene upozoravate na dostojanstvo? Hoćete li prestati više da dobacujete kada neko govori. Naučite se da slušate nekoga ko govori. Nikada nisam nikome od vas ništa dobacio. Da li je tako? Nikada nikome. Saslušajte me šta pričam. Neće vam biti loše. Nije vam bilo loše dok ste me slušali.
Napravili ste politički manevar sa ciljem da pokažete da je neko prevario Srbe na KiM. Da vam kažem jednu stvar, to može da bude politički manevar ili ne, ali sa ovim što ste predložili napravili ste isti potez kao i DSS, samo što je to njihova politika. Ovo je vaš politički manevar, a mislim da vreme za političke manevre nije. Bojim se da je možda vreme na neke nove manevre. Bojim se da je vreme da danas imamo situaciju u Preševu gde su oni odbili danas da sklone spomenik koji su podigli OVK. A mi sada govorimo o političkom manevru.
Ne želim više da se javljam na ovu temu. Želim da kažem da sam uložio maksimum napora da prihvatimo. Neka kaže gospodin Stefanović šta je bilo loše u mom pristupu. Sve smo uložili da prihvatimo ono što ste predložili. Sve što je bilo moguće je prihvaćeno. Više se sa vašim amandmanima nije slagao Čedomir Jovanović nego mnogi od nas.
Mislim da nije dobro što smo na ovakav način danas vodili ovu sednicu. Ako sam ja tome doprineo, izvinjavam se. Uopšte ne želim da se svađam sa vama, samo naučite jednu stvar. Politika postoji zbog polemike. Šta mislite, da vodite politiku, da vas svi hvale? Politička borba je neprestana. Kako mislite da vodite politiku? Gospodine, ja sam predsednik Vlade i kao takav imam pravo da govorim. To što prethodni predsednik Vlade nije koristio to pravo je njegov problem.
Molim vas da mi više ne dobacujete, zato što ako imate nešto da mi dobacujete imamo napolju prostora za dobacivanje, a ovo je Narodna skupština RS i ponašajte se u skladu sa političkom kulturom za koju mislite da ste nosioci ovde u RS. Ponašajte se tako. Kakvi ste bili ranije budite i sada. Hvala vam.