Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče.
Poštovana ministarko, poštovane kolege i ministarko, da li smo danas došli u situaciju da svoj jezik branimo od nas samih, što je, čini mi se, retko koji narod dozvolio sebi?
Za Jedinstvenu Srbiju očuvanje srpske ćirilice predstavlja očuvanje našeg identiteta, jer za jedan narod jezik predstavlja temelj kuće, a pismo krov te kuće.
Vekovima smo se borili za očuvanje našeg jezika i pisma i ta borba nije bila nimalo laka, ali smo u tim mračnim i strašnim vremenima uspeli. Da li danas treba da odustanemo od toga i da li je tada bilo lakše nego sada? Mislim da nije i da svaka zemlja neguje svoj jezik i kulturu i u tome je ključ opstanka našeg naroda, i zbog toga mi je drago što smo posle toliko vremena i toliko rada došli do ovakvog zakona i što ćemo o njemu danas raspravljati i nadam se da ćemo ga u danu za glasanje i usvojiti.
Svedoci smo da modernizacija i globalizacija menja način življenja, ali pismo i jezik srpskog naroda ne smemo da dozvolimo da padne pod uticaj tih modernih pravaca, iako smo, nažalost, skloni da lako prihvatamo tuđe kulture, a našu nekako olako doživljavamo i mnogo nam je lepše da obilazimo građevine i druga arhitektonska zdanja širom sveta, da našu baštinu zaboravljamo i ne posvetimo joj dovoljno pažnje. Koliko nas umesto na skijanje ili na more ode da obiđe Žiču, Studenicu, Ravanicu, Frušku Goru, Ovčarsko-kablarsku klisuru, koja predstavlja malu Svetu Goru i mnoge druge svedoke naše bogate istorije i kulture?
Džabe je Đura Daničić vodio rat za srpski jezik i pravopis, ako taj jezik danas nema ko da brani, neguje i da se njime služi.
Odavno je poznato da narod bez jezika ne postoji. Gubljenjem jezika gubimo i sebe. I naša azbuka je najsavremenija i svako slovo ima svoj glas. Zato trebamo da sačuvamo ono što nam je dato, jer ćemo jedino tako da sačuvamo sebe i svoj narod.
Moramo se boriti za ono što je neko već stvorio i sada kad imamo sve, naš zadatak je da samo to negujemo i da zaštitimo.
Svesni smo da srpsku ćirilicu i jezik ne mogu sačuvati vlasnici ni restorana, ni kafića, ni butika, koji će radnje društveno-odgovorno nazvati srpskim imenima, a reklame pisati ćirilicom, već to može država koja će doneti upravo ovakav zakon o kojem danas raspravljamo. A na nama je kao pojedincima da se zalažemo i da učimo buduće generacije da je srpska ćirilica i srpski jezik naše ime i prezime.
Zakonom su predviđene i olakšice za sve one koji koriste ćirilicu, ali mislim da mi akcenat trebamo da stavimo i na najmlađe i da kroz razne promocije srpskog pisma usmerimo mlade da što više koriste ćirilicu i u neformalnim konverzacijama, što pisanim, što usmenim, jer je danas moderno da se koriste razne skraćenice iz drugih jezika, umesto da koristimo naše reči, a Bogu hvala, imamo bogat leksikon reči. Treba da naučimo mlade da budu ponosni na viševekovnu borbu da očuvamo svoj jezik i kulturu.
Ja sam bila iznenađena danas izlaganjem kolege Jovanovića, koji je izneo da je njegov sin u prvom razredu prvo naučio pesmicu na engleskom jeziku, dok je moja generacija učila jednu od najlepših pesama Ljubivoja Ršumovića „Domovina se brani lepotom, čašću i znanjem. Domovina se brani životom i lepim vaspitanjem.“
Mislim da ovaj stih govori mnogo i šalje jasnu poruku da očuvanjem naše kulture smo očuvali i nas same.
Borba da se očuva ćirilica čini mi se da neprestano traje i bez obzira na to što će neko ovaj predloženi zakon doživeti tako da favorizujemo ćirilicu nad latinicom, JS nema problem sa tim, jer znamo šta je po Ustavu, u kojem piše da se u Republici Srbiji u službenoj upotrebi koristi srpski jezik i ćirilično pismo i time se ne ugrožavaju pisma nacionalnih manjina, što će se i amandmanima koji su predloženi jasno definisati.
Pohvala i za vaše Ministarstvo, naravno, i za Vladu koja je radila na ovom zakonu, kada čujete od predstavnika političkih stranaka koji predstavljaju nacionalne manjine da će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Ali, da li su svuda ustavna prava manjinskog naroda zagarantovana kao što su u Srbiji? U to baš nisam sigurna, jer znamo kako su prošli Srbi, odnosno table sa ćiriličnim natpisima na državnim institucijama u Vukovaru 2013. godine, kada je počelo postavljanje dvojezičkih natpisa koji su tada više puta skidani, table su čekićane i u sukobu sa policijom razbijane, iako je Ustavom zagarantovano da kada u jednom gradu broj stanovnika nacionalne manjine pređe većinu ukupnog broja stanovnika, nalaže se da se na tablama institucija, ulica i saobraćajnih znakova pojavi i jezik nacionalne manjine.
Inače, na poslednjem popisu u Vukovaru živi 34,87% Srba, što je nešto više od trećine građana, čija se populacija inače i prepolovila u odnosu na pre rata devedesetih godina.
Inače, 2015. godine Gradsko veće grada Vukovara je izmenilo statut i ukinuta je obaveza ćiriličkih natpisa na gradskim institucijama, bez obzira na ustavne obaveze.
Ja ne želim da produbljujem ovu temu, ali imam samo jedan komentar i jednu poruku za naše susede, a to je – čuvaj svoje i poštuj tuđe. I upravo na tim principima je ovaj zakon o zaštiti ćirilice, o kojem danas imamo priliku da raspravljamo.
Kao što sam i rekla, sigurna sam da u Srbiji koja je kroz svoju istoriju vodila mnoge odbrambene ratove, želja, ali pre svega, obaveza da se očuva i sačuva srpski jezik i pismo imaće punu podršku pre svega društvene zajednice, ali i svakog od nas kao pojedinca. Zato trebamo da razmišljamo o budućim generacijama, o našoj deci. Stvar ćirilice nisu samo slova, već opstanak nacije. Čuvajmo lepotu ćirilice i pokažimo da borba nije bila uzaludna, odamo počast onima koji su se za to davno izborili – Đura Daničić, Vuk Karadžić, Branko Radičević, Dositej Obradović i mnogi drugi koji su shvatili značaj i lepotu našeg jezika i kulture.
Kao stranka koja neguje i poštuje srpsku tradiciju i porodicu, ali pre svega identitet, odnosno ko smo i šta smo, JS u danu za glasanje će podržati predloženi zakon. Zahvaljujem.