Mislim da ste i u praksi imali te delikatne situacije koje su retke. Ali, kada kažete pacijentu da je vrlo verovatno da će ishod biti fatalan ako ne prihvati hiruršku intervenciju, a on kaže – ja to ne prihvatam. Ako je na operacionom stolu ili u ordinaciji, gde treba da mu se nekom merom spašava život, mi smo kao terapeuti u obavezi da mu kažemo da je veliki rizik da će biti smrtna posledica. On mora da odluči da li određenu proceduru prihvata, jer pravo na život i zdravlje je zapravo lično pravo svakog pojedinca.
Prosto, ovo nije nikakva nova odredba. Ovo je već preuzeto pravo iz postojećeg zakona. Dakle, ništa nismo ovim promenili. Ovo već postoji i ovo je već pravo koje koriste osobe za slučaj da ne žele da prihvate određene postupke, procedure, terapijske, dijagnostičke itd. Mi smo samo i zaista u obavezi da onda sve to notiramo kao stručnjaci. Ali, svako ko dobro rasuđuje i zaključuje ima prava da donese zaključak na predlog stručnjaka, u vezi sa procedurama koje će se nad njim sprovesti.

Napominjem samo još jedanput da je ovo odredba iz 2005. godine koja ni do sada nije kompromitovala rad stručnjaka. Očigledno neće ni od sada.
Ako je osoba u anesteziji, onda ona nije sposobna da voljno i slobodno rezonuje, zaključuje i odlučuje. Dakle, onda se odnose ove druge mere o kojima smo malopre pričali. Očigledno je da, ako se traži bolje rešenje, nudimo, bila je i javna rasprava, mogućnost je, nije bilo ovakvih primedaba ovog tipa ni od stručnjaka, ni na odboru, ni bilo gde, tako da, ako ima boljih rešenja, nije loše da ih čujemo.
Kažem da je ovo odredba koja je već godinama u našem zakonodavstu, koja nikada nije zloupotrebljavana i neće ni biti. Ako je osoba u anesteziji, onda ona ne može slobodno, voljno odlučivati niti zaključivati.

Informisanja radi, najteže su verovatno hirurške procedure. Imamo uvek neuporedivo veći broj zainteresovanih nego mogućnosti da damo specijalizacije. Na žalost, nema dovoljno radiologa, nema dovoljno patologa, nema anesteziologa, ne znam šta je to u medicini lako, a šta teško. Sve je podjednako ozbiljno sa različitih aspekata.

Amandman Odbora kao i još tri amandmana su prihvaćena i sada na Vladi. Prihvatili smo ih.

Ovaj amandman je prihvaćen od strane Vlade.

Pošto smo prihvatili amandman odbora, brišu se svi stavovi izuzev prvog i drugog, te amandman na 3. stav ne bi mogao ni teorijski da dođe u obzir za prihvatanje, govorim o članu 23.
(Snežana Stojanović-Plavšić: Član 24.)
Mi smo na članu 23. Na članu 24?
Pošto ste postavili pitanje vezano za medicinske mere i inicijativu deteta koje ima 15 godina, a koje može zatražiti neku estetsku intervenciju, medicinsku meru predlaže stručnjak. Dakle, ne predlaže devojčica, dečak, ne predlaže neko ko ima 15 godina, medicinska mera u domenu prevencije, dijagnoze, terapije i rehabilitacije je ozbiljno procenjena od kompetentnih stručnjaka i ovaj zakon i ove odredbe se upravo odnose na taj segment.
Dakle, kada stručnjaci predlažu, dete po našem porodičnom zakonu u svim elementima života koji se tiču njega ima pravo da učestvuje, to je u skladu i sa aktima koje smo usvojili i ono učestvuje.
Stručnjaci procenjuju kada je najbolji interes deteta da informiše i staratelje, odnosno roditelje, a staralac je po definiciji i roditelj, u skladu sa našim porodičnim zakonom.

Dakle, granicu od 15 godina je odredio porodični zakon, mi možemo imati inicijative koje su očigledno izazvale polemiku među stručnjacima.
Za najveći broj estetskih intervencija, plastičari tvrde da dok se ne navrši 18 godina, one se zapravo nikako i ne prihvataju, čak i kada su u pitanju estetske intervencije.
Međutim, ono što jeste suština, granica od 15 godina nije autentično izvorno određena ovim zakonom, preuzeta je iz porodičnog zakona i možemo razmišljati o tome da pravimo odgovarajuće inicijative na tu temu, ako mislimo da su nam deca sada malo drugačija nego što su bila 2008. godine kada smo ovaj zakon svi skupa doneli.

Tokom izrade akta koji je pred vama, one odredbe Zakona iz 2005. godine koje u praksi nisu pokazale određene probleme zaista nismo preispitivali, posebno ne one na koje tokom javne rasprave izrade akata niko nije ukazao. Dakle, ovo su stavovi koji su u našem zakonodavstvu od 2005. godine.
Promena i ideje koje ovde imamo a koje bi zaista iziskivale izmenu određenih članova porodičnog zakona i Zakona o zdravstvenoj zaštiti zaista, još jednom kažem, mogu biti naša zajednička inicijativa, proistekla iz ove rasprave, koja očigledno ima pro et contra argumentaciju. Ima onih koji smatraju da je dete sa 15 godina zaista do te mere u stanju da odlučuje o svom zdravlju i o tome kakvu će selekciju praviti i šta treba da zna samo njegov terapeut a šta želi da znaju i njegovi roditelji odnosno staraoci, da kad slušate takvu argumentaciju, prosto sebe stavljate u poziciju da treba da arbitrirate.
U svakom slučaju, naša tendencija nije bila da menjamo one članove koji nisu imali za posledicu ništa negativno u praksi. Od svega toga čega se mi bojimo vrlo opravdano i što može biti problem, nije u praksi bilo problema od 2005. godine do današnjeg dana.

Prekid trudnoće nije preventivna, nije dijagnostička, nije terapijska i nije rehabilitaciona mera. Zbog toga je Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj ustanovi regulisan posebnim zakonom i poštovanje ovog zakona je zapravo smernica za pravilnu primenu zakonodavstva naše zemlje.

Krenula bih od toga da može biti ovaj član prepisan iz Otavske deklaracije, Lisabonske deklaracije i Konvencije o pravu deteta UN, jer je zapravo sadržan u sva tri dokumenta. To je učinjeno 2005. godine. Može biti apsolutno decidno od tačke do zapete. Mi smo to analizirali. Mislim da smo na odboru poprilično razgovarali na ovu temu i način kako ste danas elaborirali je identičan načinu na koji i mi razumemo sadržaj ovog člana zakona.
Ono što jeste činjenica, to je da iz porodičnog zakona proističe ta granica od 15 godina, kada dete zaista može i od zakonskog zastupnika, pod uslovom da nije životno ugroženo i da njegova bezbednost i zdravlje nisu ozbiljno ugroženi, a što procenjuje ne neko drugi, nego kompetentno lice, lekar, dakle, ima pravo na tajnovitost podataka iz medicinske dokumentacije. Mislim da smo se tu negde i složili.
Jeste 15 godina granica ispod, odnosno iznad koje se menja pravo deteta da zajedno sa roditeljima ili samostalno ocenjuje o tome šta će to biti samo podatak koji je njemu bitan, a šta će to biti podatak koji mora biti uveden, dakle upoznat i roditelj. To je suština i sadržana je u sva ova tri dokumenta.
Mislim da nema zemlje koja nema ovu odredbu. Međutim, isto što sam i malopre rekla, ako mislimo da bez obzira što od 2005. godine bez ikakvih posledica po decu od 15 godina pa naviše, napominjem da je Svetska zdravstvena organizacija rekla da je dete do 18 godina, dakle, ako ocenjujemo da taj limit od 15 godina nije adekvatan, možda možemo razgovarati i drugačije, ali misli se, kako mi razumemo, na zakonskog zastupnika, pošto je to bila jedna od dilema. Hvala.

Nikako da zabašurimo. Mislim da nije dobro da poslanici na taj način formulišu nešto što možda može da bude zamenjeno terminom – da razlikujemo.
Ovaj zakon ne tretira pitanja prekida trudnoće. Poseban zakon tretira kompletno ovu problematiku i zbog toga ništa nećemo zabašuriti. Zaista bih zamolila da ne pravimo konfuziju kod naših građana koji bar od nas lekara i pravnika, pre svega, koji i terminologiju i suštinu razumeju kao i mi, ne pravimo konfuziju. Nema razloga ovde, ovo je sasvim jasno. Dakle, ovaj zakon uopšte ne tretira pitanje prekida trudnoće.

Potpuno je preuzeta forma iz 2005. godine. Vreme je pred nama, slažem se potpuno. Do sada nije bilo problema sa ovim članom. Ako bude bilo, predlažem da ga zajednički menjamo, brišemo.

Odbor je kompletnu dokumentaciju gospodina Aligrudića vrlo ozbiljno razmatrao i ubedljiva većina članova odbora nije glasala za amandman.

Liste lekova ozbiljno kompromituju funkcionisanje zdravstvenog sistema Srbije i zaista jesu jedna od lošijih karakteristika koja je sa negativnim reperkusijama po građane Srbije.
Ono što je činjenica i što smo do sada uradili, to je da na tim listama prioriteti podrazumevaju da ne može nikako čekati neko ko će zbog čekanja imati pogoršanje zdravstvenog funkcionisanja. Dakle, ima intervencija, i dijagnostičkih i terapijskih, kod kojih se bitno ne menja stanje zdravlja pri čekanju i o tome se mora zaista voditi računa i to je naša sugestija i republičke stručne komisije aktivno rade na ovom pitanju.
Pomenuli ste katarakte. Biću sasvim otvorena. Narodni poslanici i građani Srbije moraju znati šta je bio razlog da je bio zastoj i u toj hirurškoj intervenciji za koju je edukovan ogroman broj oftamologa širom Srbije. Prosto, nabavljala su se sočiva u prethodnom periodu bez dodatnih elemenata za završetak same intervencije. Jedna tako nekvalitetna nabavka je rezultirala činjenicom da je Klinički centar Srbije operisao po nekoliko hiljada katarakti godišnje, a da su mnoge zdravstvene ustanove sekundarnog nivoa, bolnice širom Srbije, koje imaju izvanredne stručnjake, bile u nemogućnosti da to učine.
Republička stručna komisija je zapravo za oftamologiju konstatovala najpre šta je razlog i napravila je predlog da svi oni koji su kompetentni stručno budu snabdeveni na adekvatan način svim elementima, a to su i sočiva i dodati elementi za operaciju. Mi ocenjujemo da u narednom periodu ne bi trebalo da bude nikakvih problema.
Dakle, zaista mislim da je situacija različita. Tamo gde nema dovoljno instrumenata za rad, tamo gde nema dovoljno kvalitetnih stručnjaka, naš prioritet je da radimo na opremi i instrumentima i što bržem obrazovanju stručnjaka. Tamo gde ima dovoljno stručnjaka i organizacija je bila loša, moramo otvoreno reći da je to bilo tako i moramo menjati. Katarakta je primer koji prosto ne sme više biti problem. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je već jedna suštinska razlika u načinu kako mi, predlagači, mislimo da treba da izgleda ovaj zakon i kako predsednik Odbora za zdravlje i porodicu razmišlja o tome.
Mislimo da zdravstvena zaštita mora biti dostupna i efikasna. Mislim da 70% do 80 % građana treba da se informiše o svim svojim pravima tamo gde živi. Jedinice lokalne samouprave su i osnivači primarne zdravstvene zaštite, domova zdravlja i, u skladu sa svim ovim činjenicama, smatramo da pravnik koji ima najmanje tri godine iskustva, koji će proći edukaciju iz domena zakonodavstva vezanog za pravnu medicinu, treba zapravo da bude medijator.
Nije ideja samo da štiti prava i uočava nepravilnosti, zajedno sa pacijentom koji dođe kod njega, nego je ideja i da nauči pacijenta, građanina šta su sve njegova prava na svim nivoima, i u domu zdravlja, i u bolnici, ako treba u tercernom nivou.
Zbog toga smatramo da je Zaštitnik građana, koji je do sada bio u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi, koga je plaćao direktor, odnosno zdravstvena ustanova, bio u izvesnom sukobu interesa. Ako treba da štiti prava pacijenata, a plaća ga RFZO, dakle, zdravstvo, on nije u stanju da sigurno bude krajnje objektivan i da štit na najbolji način pacijenta. Zbog toga, prvo, mislimo da je to izmeštanje u jedinicu lokalne samouprave, dakle, u skupštinu grada, odnosno u skupštinu opštine izuzetno značajno.
Mislim da su, naravno, po svom obrazovanju najkompetentniji pravnici koji imaju najmanje tri godine radnog iskustva i koji će proći tu edukaciju i mislimo da zapravo treba zaštitnik, a Zaštitnik građana je sugerirao da se on ne zove zaštitnik, nego da bude savetnik prava pacijenata, da bude najviše medijator, manje neko ko će eventualno pokretati postupke za sankcije. Zašto? Zato što razne inspekcije, i sanitarna i zdravstvena, i dalje funkcioniše, zato što postoji i zdravstveni savet na nivou najvećeg broja jedinica lokalne samouprave, a pravo je svih da ga formiraju i zbog toga što na ovaj način postižemo da, s jedne strane, neko ko je neutralan, a obrazovan, dobro poznaje zdravstveni sistem, može na najkvalitetniji, na najvalidniji način biti zaista zaštitnik prava pacijenata.