Gospođo, ako ćete da polemišete sa mnom morate da siđete dole.

Ne ugrožavam.

Molim vas, nemojte me prekidati.

Ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ Republike Srbije. U zakonu stoji da on stupa na snagu odmah. Prethodni govornik je rekao da to produženje on traži zato što se čekalo dve godine da se sprovede odluka Ustavnog suda, što to nije tačno. Prošlo je manje od godinu dana, a odluka kada je objavljena 26. 7. 2013. godine, a njeno objavljivanje je odloženo za šest dana. Dakle, izrečena je jedna neistina. Spreman sam da glasam za ovaj amandman ako predlagaču tih 24 sata nešto čini, ukoliko nešto treba da se spakuje itd. voljan sam da u takvim situacijama ovaj amandman podržim, ali očigledno da datumi, sabiranje nisu jača strana prethodnog govornika, njegova jača strana jeste oduzimanje. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, voleo bih da ubuduće sa ovoliko žustrine, sa ovoliko tempa, a kada bude tema poljoprivreda neke moje kolege poslanici raspravljaju i o temi poljoprivrede, a očigledno da je ova tema oko BIA, koja je nekad bila i bezvezna inforamtivna agencija, a posle ću reći zašto to mislim, voleo bih da kao poljoprivrednik, kada bude poljoprivreda na dnevnom redu, sa ovoliko žustrine, makar mi poljoprivrednici, branimo tu temu.
S obzirom da smo mi poljoprivrednici ipak imali čast da u našoj karijeri iznedrimo jednog saveznog ministra unutrašnjih poslova, mislim da sam ja kao njegov kolega kvalifikovan da govorim o ovoj temi. Ne samo da smo bili sposobni da iznedrimo jednog saveznog ministra, a da ne govorim da smo u dalekoj prošlosti iznedrili mnoga slavna imena poput Tesle, Pupina, da ne govorim o Karađorđu, Obrenoviću, ali eto, imali smo u novijoj istoriji 2000. godine i saveznog ministra unutrašnjih poslova, a i premijera 2003. godine.
Da su tada službe svoj posao obavljale na način na koji su trebale da obavljaju, da su prikupljale informacije na način koji je predviđen ovim zakonom, izmenama i dopunama Zakona o BIA, ta služba tada ne bi bila bezvezna, nego bi bila bezbednosna. Međutim, zašto je bila u to vreme bezvezna? Iz prostog razloga što je u to vreme ispred zgrade Vlade, u dvorištu Vlade, streljan premijer, koji je u tom trenutku išao na štakama i bio invalid.
Gle čuda, neko ko se zalaže za vladavinu prava ovde toliko glasno, a ja to podržavam, u tom trenutku je bio na određen način zadužen za bezbednost zajedno sa republičkim ministrom unutrašnjih poslova, koji se takođe trebao starati o bezbednosnim merama itd, ne da nije odgovarao, nego je avanzovao. Dakle, onaj ko se na određen način trebao starati o bezbednosti zemlje, funkcionera, država članica itd, zajedno sa ministrom za bezbednost jedne država članica, je avanzovao. Jedan je postao premijer, a drugi nikakve sankcije nije snosio, nego je i sam u novoj Vladi bio predložen za premijera. Da ne govorim da je ta agencija tada bila bezvezna, navešću sledeći razlog.
Za potpredsednika Vlade je izabrano lice koje je priznalo da je u zatvoru posećivalo one ljude koji su bili osumnjičeni za ubistvo premijera. Kada govorimo o vladavini prava, trebali bi da znamo da je tada uvedeno protivustavno vanredno stanje. Dakle, kakve su to bile bezbednosne mere, kakva je ta vladavina prava bila, kada je umesto na delu teritorije Republike Srbije, što je Ustav tadašnji predviđao, vanredno stanje uvedeno na celoj teritoriji Republike Srbije.
U to vreme kombinovane su razne bezbednosne mere, a jedna je bila jako zanimljiva, a to je bila kombinacija mera iz ratnog i vanrednog stanja. Pošto sam tada bio poslanik, ja sam svedok tog vremena. U tom vremenu, vladavina prava je bila takva da ste mogli da prisluškujete koga hoćete, mogli ste da uhapsite koga hoćete, pa ste uveli vanredno stanje da bi se otklonili razlozi koji su doveli do vanrednog stanja, a to je bilo ubistvo premijera i umesto da pohapsite one koji su se sa ubicama kupali, pohapšeno je 13.000 ljudi, koji očigledno nisu mogli biti umešani u ubistvo premijera.
Tako su radile bezbednosne službe. Tako je radila tadašnja bezvezna bezbednosna, umesto bezbednosne bezvezna informativna agencija. Dakle, hapšeni su ljudi. Uhapšeno je 12.000 ljudi. Od toga je valjda procesuirano nekoliko stotina, a država je morala da plati, odnosno građani iz budžeta, sve propuste tadašnjeg saveznog ministra unutrašnjih poslova, republičkog ministra unutrašnjih poslova, propuste tadašnje Vlade na čelu sa premijerom, a naravno da trošak nisu platili. Najbolje su prošli oni koji su bili odgovorni za ono što se desilo u dvorištu Vlade, a ne da nisu snosili nikakve sankcije, već nisu ni odgovarali.
Istorija je puna čudnih slučajeva, pa i smenjeni generali koji su ovde bili tema. Moj kolega, poljoprivrednik, najverovatnije da ima primedbu na smenjene generale, ja nemam. Dakle, ja verujem da sada posle smene generala, da će se naći neki novi general, neki načelnik itd, UKP koji će početi da ispituje bezbednosne slučajeve koji su jako interesantni za bezbednost zemlje. Recimo, pitanje Beopetrola, Sartida, koji je toliko naših tenkova pretopio. To je vrlo interesantno po bezbednost zemlje. Verujem da će neki novi general ispitati kako je to za vreme „Sablje“ prodat Sartid, pod kojim uslovima, na koji način, ko je tada bio premijer, ko je tada bio ministar finansija, ko je bio odgovoran za sve to što se desilo. Mislim da će neki novi general to uraditi.
Zgrada Ušća. To je bivša zgrada u kojoj je nekada bio Centralni komitet, koji je takođe bio bezbednosno zanimljiv sa svojom visinom, sa svojim predajnicima, mogla je da služi za koješta. Treba ispitati na koji način je to prodato, kako je to jedan ugovor došao pred pravobranioca, drugi potpisan, kako na konkursu nije bilo firme sa kojom je šest meseci kasnije potpisan ugovor. U vreme kada je konkurs objavljen, ta firma nije ni postojala, već je nastala šest meseci kasnije. Bilo bi dobro da se …

Svakako da se to da povezati sa BIA. Da smo imali mere…
Molim vas da smirite ove neartikulisane krike. Razumem moje kolege, posebno kolegu poljoprivrednika, ali molim vas da pokušate da ga smirite, jer on mene ne može dekoncentrisati, niti nadmudriti.
Slušajte, podnosim galamu, ali neartikulisanu malo teže, ali se ne dam dekoncentrisati. Ja se ne dam ni nadmudriti. Osobe da bi se nadmudrivale samnom moraju da imaju tu privilegiju da bude mudri, a ovi koji se ovako neartikulisano deru, očigledno da im nešto na mudrosti fali.
Kažem da je bilo BIA, da je bilo ovih mera, možda se ne bi desilo da nam se dese takve privatizacije koje su bezbednosno bile interesantne za zemlju, a slažete se da su Sartid, Beopetrol bili i te kako od značaja za bezbednost zemlje, s obzirom da se za Beopetrol pretpostavljalo da možemo da platimo štetu nekoj drugoj državi. Neko je morao u BIA, u to vreme, da vodi osobitu pažnju da nam se ne dešavaju takve divljačke privatizacije koje nanose štetu građanima zemlje i bezbednosti zemlje.
Nisam spominjao generale, neki su ih drugi spominjali. Najverovatnije da će neki slučajevi, od ovih koje sam nabrojao, biti otvoreni, a možda će biti otvoren vinograd koji je takođe bezbednosno interesantan. Znate zašto? Zato što se u blizini nalazi radar za osmatranje. Dakle, to može da bude vrlo lako otvoreno, ali neću da vam kvarim vreme.
Složićete se da je afera „Satelit“ bezbednosni slučaj za razmatranje. Podsetiću vas da je svojevremeno naše predsedništvo sastavljeno od tri pripadnika državljanina Crne Gore ili pripadnika crnogorske nacije donelo odluku da se kupi, zakupi satelit, zajednički za dve države, ali da se plati iz budžeta Republike Srbije, što je takođe bilo bezbednosno interesantno. Zakupljen je satelit da bi se borili protiv terorizma, da bi imali komunikaciju i nadgledali ovo o čemu danas raspravljamo. Gle čuda, to smo zakupili tako da snimke dobijemo 48 sati kasnije i da ih dobije čak i zemlja koja nam je iznajmila satelit, tako da i oni moraju da znaju ono što i mi treba da znamo i što smo platili tim zakupom više desetina miliona evra. mislim da je preko 30 miliona evra naša zemlja platila tu štetu za ugovor koji je član predsedništva Crne Gore, odnosno tadašnji predsednik SRJ ili SCG potpisao u nekom hotelu u Parizu, ako se sećam, u Francuskoj. Skupo smo platili tu bezbednosnu meru. Dakle, te snimke koje dobijamo sa zakašnjenjem od 48 sati, koje smo platili 50 miliona evra, nikako ne mogu da nas odbrane od terorizma. Zamislite sada ovako, uđu teroristi u Preševsku dolinu, dođu negde na granicu Srbije, uđu u Srbiju, naprave teroristički akt i mi snimke dobijemo posle 48 sati. Oni onda mogu da stignu do Australije, Sirije, Angole, JAR. Za 48 sati mogu da promene 5-6 kontinenata.
Govorim o tome da smo imali mnoge bezbednosne promašaje, da nismo mogli da nadgledamo neke važne stvari, da su nam se desile neke užasne stvari zbog propusta bezbednosnih službi, da propusti bezbednosnih službi nisu sankcionisani, da je sve to išlo na štetu građana, a tu aferu „Satelit“ smo i te kako platili.
Često je menjana oprema za vreme vladavine bivših vlada i ovakvih premijera zbog krčenja na vezama. Nikako nisu mogli da shvate da to nije kvar do frekvencije, da nije kvar do opreme, već da to narodu krče creva zbog njihove vlasti, da su ih ostavili gladne. Sebi su zidali dvorce, živeli ko u bajci, a narod je životinjario i živeo kao u basni. Hvala.

To što neki osećaju prezir, to me ni najmanje ne zabrinjava. Ja prethodnog kolegu ne doživljavam kao protivnika. Čovek se ceni po onome koliko su mu veliki protivnici. Dakle, ja ne mogu da cenim sebe prema protivniku koji pokušava da mi bude protivnik, jer njegova veličina za mene ništa ne predstavlja. Toliko je mala da, ako bih se ja cenio prema protivniku, onda nisam ništa ne bih vredeo.
Ono što sam ja tvrdio - da su pretopljeni tenkovi u „Sartidu“ i da je privatizacija izvršena za vreme „Sablje“. Dakle, bezbednosno je naneta šteta zemlji. Pri tome je ceo dug od jednu milijardu evra preuzela država, a „Sartid“ je prodat bez ikakvih dugova, čini mi se nekoj američkoj firmi koja je uglavnom tu železaru koristila da bi se ti tenkovi pretopili.
Dakle, sve što sam govorio, govorio sam o bezbednosnim rizicima koji su nastali za vreme nekih premijera. Čak mi je bila čast da neko od naših kolega poljoprivrednika, makar oni bili na određeno vreme, dostignu tako visoke funkcije. Neko ko je bio poljoprivrednik na tri godine je, za razliku od drugih poljoprivrednika, to svoje poljoprivredno delovanje na određeno vreme veoma skupo naplatio. Kad neko za tri godine svog poljoprivrednog staža dobije od države 525 hiljada evra ili 170 i nešto hiljada evra godišnje, taj je daleko najplaćenija osoba bila u državi, to je najplaćeniji poljoprivrednik u Srbiji, u Evropi, a možda i u svetu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani građani koji gledate ovo, mislio sam da nekim ljudima, odnosno da mudrost dolazi sa godinama. Očigledno je da nekim ljudima dolaze samo godine. To sam mogao zaključiti iz prethodnog govora.
Podržaću ovaj izveštaj. Zahvalan sam na ulozi Fiskalnog saveta, bez obzira što je bilo određenih varnica između Vlade Republike Srbije prilikom donošenja budžeta, prilikom rebalansa budžeta itd. Uloga Fiskalnog saveta je svakako nemerljiva, njihov doprinos je nemerljiv, s obzirom da su neke njihove sugestije uvrštene u budžete i rebalansa budžeta. Dakle, oni su tu da nas upozore kada prekardašimo.
Veliko je pitanje kada su naše nevolje počele. Ne slažem da je ekonomski kolaps Srbije usledio zbog rada svih vlada u poslednjih 10 godina. Ja bih to stavio, hajde neka bude, u poslednjih 14 godina, s tim što su 2012. godine očigledno problemi bili nasleđeni. Samo obaveze u naredne dve godine, po pitanju duga i po pitanju kamata, su bile oko 10 milijardi evra. To je stanje koje je bilo zatečeno. Trebalo je u dve godine, od 2012. godine, servisirati dve milijardi kamata i negde 7-8 milijardi dugova koji su bili dospeli za vraćanje.
Takođe, trebalo je servisirati zatečen deficit koji je polovinom 2012. godine bio blizu dve milijarde evra i sa onim kamatama od dve milijarde evra je četiri milijarde evra. Za to novo zaduženje, o kojem se govori, od 5-6 milijardi samo za servisiranje kamata i zatečenog budžetskog deficita, nama je trebalo četiri milijarde plus osnovne rate koje je trebalo reprogramirati. Nažalost, to smo reprogramirali novim kreditima i novim zajmovima.
Zašto? Zato što je prethodni dug bio 15, 16, 17 milijardi, a to je dug samo države, dug privrede je bio 22 milijarde, dug stanovništva 5-6 milijardi. Zatečeni dug 2012. godine, ukupan dug stanovništva, država i privreda, je bio 45 milijardi. U takvim uslovima je bilo teško servisirati kamate, a posebno je bilo teško što zaduženje nije bilo sve negativno, nego za taj veliki, astronomski dug nije napravljen izvor za vraćanje duga. Vlada koja je 2012. godine nasledila sve te bivše vlade, od 2000. do 2012. godine, nije za taj novac, kojim je bila zadužena zemlja, privreda, nije zatekla izvore za vraćanje duga.
Nije bilo privrede koja je to mogla da servisira. Nije izbačen društveni proizvod. Nije bilo izvoza jer nam je bio deficit računa prema inostranstvu, ne samo deficit u budžetu, deficit računa prema inostranstvu. Tako da nije bilo iz čega, iz kog izvoza, iz koje robe, iz kog rada da se vraćaju dugovi. Onda su se jedni dugovi vraćali drugim dugovima i ne može se jedna rupa manja zapušiti većom rupom. U tome se slažemo.
Drugog rešenja nije bilo, s obzirom da za novac koji je proćerdan od 2000. godine, a ne radi se samo o novcu koji je zadužen, radi se o ogromnim donatorskim sredstvima, je potrošeno. Potrošen je takođe novac od celokupnog društvenog kapitala. Prodata je sva imovina, sva preduzeća i taj novac nije otišao u privredu, već je otišao u javnu potrošnju, a kroz javnu potrošnju nije podignuta naša proizvodnja, već proizvodnja u državama iz kojih je stizala roba kroz otvaranje, naglo otvaranje stranih trgovinskih lanaca. Uništene su domaće banke i naše finansijsko tržište je pripalo strancima sa preko 85%.
U takvim uslovima servisirati oko 10 milijardi obaveza bivših vlada koje su napravile greške je bio pravi podvig.
U vreme tih bivših vlada 2012. godine živeli smo od zaduženog. Živeli smo od donatorskih sredstava, potrošili smo sve što je dijaspora ubacila. Ubacila je negde u tih 12 godina blizu 50 milijardi evra. Tačno koliko nam je dijaspora ubacila, mi smo to potrošili iznoseći novac i po procenama međunarodnih organizacija iz Srbije je od 2000. godine izneto preko 51 milijardu evra i stavljeno na razne privatne račune, na račune ljudi koji se iživljavaju dok građani Srbije jedva preživljavaju. Dakle, to nisu moje procene, to su procene međunarodnih organizacija koje se time bave.
Uloga Fiskalnog saveta je takođe dragocena u disciplinovanju i nas narodnih poslanika, disciplinovanju Vlade u pokušajima da se taj budžetski deficit što više smanji i da zemlja konačno krene pravim putem.
Voleo bih da Fiskalni savet bude još oštriji, da od nas traži da napravimo državu koju možemo da finansiramo, da ta država ne bude nasilje činovnika nad običnim građanima, da ta država bude doživljena od svih građana kao naša država, da ona bude jeftina i da bude usklađena da može da potroši onoliko koliko ubere prihoda i da se ne ponaša kao što su se ponašale prethodne vlade. One su živele od zaduženog, pa kaže ono – ako ne možete da zaradite koliko mi u javnom sektoru možemo da potrošimo, onda ćemo vas mi zadužiti, a vi vodite računa koja će generacija te dugove da vrati.
Danas se takvi ljudi pojavljuju kao glavni kritičari. Ovde smo čuli čak, od prethodnog govornika, za koga sam rekao da je moja generacija i da mudrost treba da dolazi sa godinama a njemu dolaze samo godine, otprilike ovako - da su se subvencije delile šakom i kapom. Stvarno u ovoj Skupštini ne znam šta ću više ćuti, jer upravo je onaj ko je to rekao bio korisnik 525.000 evra subvencija za vinograd, za koji je rekao da će mu, naravno, taj novac je iz budžeta, taj posao biti za ceo život.
Međutim, posle tri godine mu je taj posao za ceo život prošao. Vinograd je prodao, kupio stan na Vračaru i danas on kritikuje vlade koje su delile subvencije šakom i kapom.
Ja mislim da među nama političarima ima i takvih pendžetiranih obraza da se komotno od takvih obraza mogu praviti đonovi za cipele. Te cipele bi bile nepoderive.
Mislim da od takvih obraza mogu da se prave panciri za vrlo velike kalibre i mislim da ne bi mogli da ih probiju. Hvala.

Mislim da moj kolega po struci, poljoprivrednik, me je loše shvatio.
Iz mog izlaganja nije opovrgnuta nijedna činjenica. Ja sam govorio o visini duga. Govorio sam i o tome da je jedan govornik govorio o subvencijama koje se dele šakom i kapom, a da je povukao 525 hiljada evra subvencija za vinograde. Uopšte nije bila želja da nekog nasmejem, niti je to podatak za smeh. Mislim da je to podatak za tugu, za zabrinutost i to je podatak koji treba da nam ukaže odakle nama ovoliki deficiti koji su se dešavali u prošlosti.
Prethodni govornik takođe je govorio o kontroli koja je sprovedena. Kontrolisali su sami sebe. Veliko će pitanje biti, ako sada bude sprovedena neka kontrola, šta će utvrditi. Lako je kozi da čuva sama kupus, onda je kontrola te vrste da će uvek ona negirati ko je kupus pojeo.
Ne pada mi na pamet da pišem bilo čije biografije, posebno ne njegovu. Ne pada mi na pamet da ga kritikujem u vreme, prethodnog govornika, kada je švercovao bunde. Taj posao je bio posao iz nužde. Svako ima pravo da se bavi nekim biznisom…
(Predsedavajući: Gospodine Rističeviću, privodite kraju.)
…izvinjavam se, da prehranjuje svoju porodicu.
Ja ga kritikujem u onom delu, odnosno moja namera je bila da kritikujem funkcionere u onom delu kada su koristili položaj da se ne bore za opšte dobro nego za sopstveni interes. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, želim da istaknem da je donošenjem novog Zakona o javnim nabavkama ova tema postala manje zanimljiva nego ranije. To pokazuje da je obim mogućih zloupotreba u javnim nabavkama daleko manji nego što je to bio u prethodnom periodu. Iz tog razloga, naravno da ću podržati ove izveštaje, izveštaj za prvu polovinu 2013. godine i izveštaj za drugu polovinu 2013. godine.
Nadam se da su iza nas vremena kada su funkcioneri svoje položaje i funkcije, odnosno javne nabavke, koristili ne u opšte svrhe i ne u opšte dobro, nego u sopstveno dobro, kad su im javna ovlašćenja i javne nabavke služile kao polazna tačka u lov na proviziju, na debele honorare i plave koverte. Mislim da je to vreme iza nas. Takođe mislim da i dalje ima zloupotreba, ali da su one smanjene za desetak puta.
Naravno da ću da podržim ovaj izveštaj iz više razloga, ali ću iskoristiti priliku i da podsetim na neke javne konkurse za neke javne nabavke i neka javna nadmetanja koja više ne smeju da nam se ponove, a što se dešavalo 2000. godine i koje su odnele ogroman novac građana Srbije, koji je zloupotrebljen, što na državnom nivou, što na nivou Republike, što na nivou pokrajine, što na nivou grada, što na nivou lokalnih samouprava.
Neko je u to vreme imao viziju, ali, otprilike funkcioneri koje sam naveo su imali proviziju. Nije bila tajna da su se neki funkcioneri čak nazivalo „mister 10 odsto, mister 15 odsto, mister pet odsto“, a ja ću podsetiti samo na neke od neslavnih javnih nabavki, javnih nadmetanja ili javnih tendera.
Više puta sam ovde govorio o javnom konkursu koji je objavljen za zgradu „Ušće“. Gotovo je neverovatno da neko ko je bio Savezna vlada, ko je bio najodgovorniji funkcioner, dozvoli da se javno nadmetanje na konkursu izvrši u 30 dana, bez konkursne komisije. Dakle, objavite konkurs i objavite da će konkursna komisija sprovoditi taj konkurs - a konkursne komisije nema. Ona se imenuje 45 dana posle početka konkursa, odnosno 15 dana posle zatvaranja konkursa se obrazuje konkursna komisija. Kakva su to onda bila javna nadmetanja? Kakvi su to javni konkursi bili? Kakve su to bile javne nabavke?
Na istom primeru smo mogli da vidimo da zbog nedostatka konkursne komisije, da zbog slabog konkursa jedan ugovor stigne u pravobranilaštvo savezno na saglasnost, a sasvim drugi ugovor se potpiše. Dakle, oni koji su trebali da štite javno pravobranilaštvo i imovinu građana, imovinu države, imali su jedan ugovor pred sobom, a Savezna vlada koja je imenovala konkursnu komisiju sa zakašnjenjem od 45 dana posle konkursa je jednostavno dozvolila da se potpiše drugi ugovor.
Na tom primeru imamo treću neverovatnu stvar – da se ugovor potpiše u decembru, pet, šest meseci posle konkursa, a da se potpiše ugovor sa firmom koja uopšte nije učestvovala na konkursu. Da se to potpiše recimo, 20. decembra za javno nadmetanje, za javni konkurs koji je bio u junu mesecu sa firmom koja je osnovana tek 17. decembra, tri dana pre potpisivanja ugovora, a pet meseci posle sprovedenog konkursa.
Gotovo je neverovatno potpisati ugovor koji nije bio u pravobranilaštvu, koji nije odobren u pravobranilaštvu, sa firmom koja nije bila ni osnovana niti postojala dok je konkurs sprovođen. Danas ti isti koji su to dozvolili imaju zamerke na ovaj zakon koji nije u potpunosti uklonio nepravilnosti, ali ih je najmanje za deset puta smanjio. Za toliko se manje odlilo novca iz džepa, odnosno iz budžeta Republike Srbije, iz lokalnih budžeta, iz pokrajinskih budžeta, iz džepova građana. Daleko se manje odliva novca za iste javne nabavke u odnosu na onaj novac koji se izdvajao ranije.
Šta govoriti o javnom nadmetanju za „Sartid“? Kakva li je to tek vrsta javnog nadmetanja bila? Hajde da govorimo o javnom nadmetanju koje je vršeno za „Beopetrol“ sa svim nepravilnostima koje su se tamo desile. Hajde da pričamo kakvo je to javno nadmetanje i da li u javne nabavke spada izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup na određeni broj godina od jedne, tri, pet, pa do 20 godina.
Dakle, da vidimo kako je moguće da na takvoj vrsti javnih nadmetanja, na takvim javnim konkursima dve suprotstavljene firme za istu parcelu zastupa jedna osoba. Kakva je to licitacija i kakvo je to javno nadmetanje ako dopustite da dva pravna lica, međusobno suprotstavljena oko iste parcele zastupa isti čovek. Morate da ga pitate da li vi dajete veću ponudu koju ste dali kao firma A, sada dajete veću ponudu kao firma B. Dakle, gotovo je nemoguće sprovesti transparentne, pravne, nekorumpirane, nekriminalne javne nabavke na takav način. To se desilo u Inđiji. Naravno da izvršioci nisu sankcionisani. Naravno da su na zemljištu koje je izdato na pet godina za poljoprivredu zasadili vinograd koji traje do 20, 30 godina. Ta parcela je bila predmet denacionalizacije.
Sada ćemo pravnim sledbenicima tu parcelu morati da platimo. Kakve su to javne nabavke bile kada je neko dozvolio da bez saglasnosti države neko zasadi vinograd na parceli koja je bila državna i koja bez saglasnosti, ne sme da promeni namenu, a saglasnost treba da izda Ministarstvo poljoprivrede, koje je istu tu parcelu izdalo u zakup. Da bude još gore, za to bezakonje to isto ministarstvo, dodelilo je subvenciju od 41 milion dinara, što iznosi 525 hiljada eura.
Dakle, isto ministarstvo je nagradilo kršenje zakona, od strane bivšeg premijera. Dakle, gotovo je nemoguće nabrojati sve velike zloupotrebe u procesu javnih nabavki, javnih konkursa koja je država vršila na štetu građana, a na dobrobit onog uskog broja ljudi. Ti ljudi koji su trebali da državi služe i narodu da služe, u javnim nabavkama, javnom nadmetanju su grabili za sebe i državom i narodom su se služili, umesto da njemu služe.
Danas moramo da slušamo moralna predavanja iz ste oblasti. Zato pitam kako je moguće izdati poljoprivredno zemljište u zakup u novembru mesecu 2007. godine, a premiju za sadnju vinove loze dobiti za prolećnu sadnju 2007. godine? Kako je moguće da država prihvati da je proleće u novembru? Dakle, gotovo neverovatne stvari se događale, i da takav postupak nagradi sa 525 hiljada eura.
Kako je moguće da posle tri godine, ta parcela koja je na takav način izdata u zakup, netransparentno, na takav način izvršene sve zloupotrebe, na parceli koja je oteta nacionalizacijom, i koja je trebala biti predmet denacionalizacije, pa nećemo izgubiti samo tih 525 hiljada eura koje smo već izgubili, jer je parcela otuđena posle tri godine.
Onaj ko je dobio 525 hiljada evra, je preko firme koja je dobila tu subvenciju prodao taj vinograd. Dakle dobije 525 hiljada evra i prodao taj vinograd, najverovatnije dobije neki novac, a pravni sledbenici koji očekuju denacionalizaciju nisu obeštećeni.
Po zakonu sada kada te parcele više nema, zato što je ne znam na koji način prodata i otuđena, iskorišćena subvencija, sada tu parcelu moraju građani da plate.
Dakle, pošto je fizički nema, ne može da se vrati pravnim sledbenicima, pošto više nije poljoprivredno zemljište, pošto je promenila namenu, pošto je promenila sada i vlasnika, tu parcelu sada ponovo treba platiti iz budžeta.
Znači neko je dva puta iskoristio državu u privatne svrhe, a sada država dva puta će morati da plati, jednom je platila za subvenciju, a sada će morati pravnim sledbenicima te nacionalizovane imovine da plati zemljište koje je na takav način otuđeno.
Zato mi nije jasno, da li ćemo mi otvoriti procese ispitivanja porekla imovine raznih funkcionera koji su vladali od 2000-2012. godine, a možda i onih iz 1990. do 2000. godine, koji su prijatelji ovima drugima.
Da otvorimo pitanje tih majstora tranzicije, jer u ovoj državi jednom treba da se uvede red. Bivši režim je želeo da uvede red tako što je uvek tražio da se nešto uradi preko reda, i preko veze, a preko veze i preko reda, nema reda.
Mislim na kraju da kao predsednik Narodne seljačke stranke se založim da se po pitanju izdavanja u zakup poljoprivrednog zemljišta, a već sam naveo kako se to ranije radilo, a sada se pojavljuje i pojava da se zemljište izdaje u zakup fiktivno, pa da se daje u podzakup itd, tako da se promeni zakon o poljoprivrednom zemljištu i da ubuduće javni konkursi za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini budu transparentniji i da budu shvaćeni kao javne nabavke, da bi se zloupotrebe koje se dešavaju na terenu zemljoradnici koji nisu u ovoj sali, ima nas samo dvojica, i te kako znaju koje su zloupotrebe moguće.Mislim na kraju još da kažem svima onima koji su se okoristili na ovakav način kroz javne nabavke i razne druge netransparentne načine u ovoj tranziciji, da dobro paze šta rade, jer Bog ne gleda na pune, već na čiste ruke.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću svakako podržati ove predloge iz rešenosti da se unapredi bezbednost naših puteva, da se izvrši rehabilitacija.
Pravo je čudo da, pored ovoliko povučenih sredstava, pored ovoliko prodatog društvenog kapitala, pored ovoliko dignutih kredita i zajmova od 2000. do 2012. godine, mi danas moramo da razgovaramo još uvek o infrastrukturi.
Da su bivše vlade bile prave, da su bile produktivne, da su radile svoj posao, mi bi se danas bavili nekim drugim temama. Bavili bi se unapređenjem eventualno drugog i trećeg stepena infrastrukture seoskih mreža itd, međutim mi se još uvek bavimo glavnim komunikacijama, s obzirom da nijedna od prethodnih vlada nije našla za shodno da završi posao za koji je bila plaćena.
Svaka vlada treba da uredi život u svojoj zemlji. Tako su trebale da rade i prethodne, a uređenje života svakako podrazumeva i infrastrukturu koja je neophodna da bi se normalno odvijao privredni život, da bi se u okviru tog normalnog privrednog života mogli da prevoze ljudi i robe po putevima koji su dostojni puteva makar slabijih zemalja u EU.
Zapuštenost naše infrastrukture 2012. godine, kada je došlo do promene vlasti, nije trebalo uopšte opisivati i pravo je čudo kako su našli snage da tako skupe automobile, koje su posedovali, voze po takvim putevima koje nisu napravili i nisu sagradili.
Iz tog razloga ću ja podržati ove predloge, svestan toga da putevi utiču na bezbednost saobraćaja. To je jedno. Njih treba rehabilitovati, ali, s druge strane, oni su neophodni za razvoj naše privrede, uopšte za ekonomski razvoj ove zemlje.
Ono što bivše vlade nisu uradile, a što ja savetujem ovoj vladi da uradi paralelno sa ovim, moraju da se nauče na tuđim greškama. Na svojim ne treba da se uče. Greška prethodnih vlada je što nisu napravili privredni sistem i ekonomiju, pa čak ni puteve po kojima bi se taj ekonomski život odvijao i ova Vlada nema pravo da napravi tu grešku.
Proćerdana je 51 milijarda, po procenama stranih međunarodnih organizacija, proćerdana je preko 51 milijarda eura i izneta iz naše zemlje, surovo opljačkana od građana Republike Srbije. Potrošeni su i mnogi zajmovi i krediti, donacije, a da pri tome ništa veliko nije sređeno u našoj državi, pa time ni infrastruktura, putevi, železnice, itd.
Savetujem ovoj vladi da uradi ono što prethodna nije uradila, da podignemo ekonomiju koja će pratiti našu infrastrukturu i biti za korak ispred, da po tim putevima prevozimo svoje sirovine, prevozimo svoje robe, prevozimo robe koje ćemo napraviti za domaće i izvozno tržište, da po tim putevima svako jutro putuju radnici koji će se veseliti time što imaju svoj posao i što će taj dan imati nešto da rade i koji će se posle posla zadovoljni vraćati kući i svakog prvog narednog u mesecu zadovoljno tim putevima putovati iz svojih firmi svojim kućama, svojim porodicama sa ličnim dohocima koje će u tim firmama zaraditi. Taj život običnom narodu, radnicima i seljacima bivše vlade nisu omogućile.
Apelujem na Ministarstvo saobraćaja da posveti pažnju ne samo glavnim putevima, već da posveti pažnju i putevima koji se nalaze na selu, nekategorisanim putevima. U prvu ruku treba obnoviti mrežu koja je na selu i ovim manjim sredinama, koje su zahvaćene poplavama. Treba ih obnoviti, ne samo puteve do domova zdravlja, glavne ulice u gradovima, nego i puteve koji vode do njiva i polja.
S obzirom da je evropskim trend, odnosno da se farme više ne mogu graditi u naseljenim mestima, ja savetujem Ministarstvu za saobraćaj da u buduće obrati pažnju na izgradnju puteva između seoskih naselja i da na takav način napravimo puteve pored kojih će moći da se podižu farme svinja i goveda i da na takav način uvećamo naš stočni fond, a pri tome da poštujemo standarde EU da možemo da komotno meso takve stoke izvozimo, da zadovoljimo neke standarde.
Dakle, treba napraviti glavne puteve, treba omogućiti bezbednost saobraćaja, ali pre svega treba voditi računa da se, pored ovih komunikacija, podigne i neki standard građana, odnosno da ekonomija bude ta koja će nam omogućiti da naši građani mogu da imaju više novca i da bolje žive.
Takođe apelujem, a ja mislim da će se moj kolega poljoprivrednik vinogradar složiti, da se i putevi nekategorisani obnove na taj način da možemo bezbedno kao poljoprivrednici, kao vinogradari, kao seljaci da doputujemo do svojih njiva i da na poprilično bezbedan način dovezemo svoju robu do svojih skladišta, do svojih čardaka, do svojih vinarija da na poprilično bezbedan način to učinimo, s obzirom da je država pojedinim zemljoradnicima dodeljivala i subvencije od 525.000 evra, tako da bi prava šteta bila da tako jedan dobar prinos i jedan dobar prihod od vinograda i vinove loze, odnosno od grožđa propadne i da ne dođe do vinarija ukoliko one nisu prodate i ukoliko su u funkciji, ukoliko nisu poslužile samo da se novac od građana pretoči u privatne džepove, da se firma sa vinogradom proda, a da se za taj novac kupi stan. Po meni nije baš normalno dobiti subvenciju da se podigne jedan vinov zasad, a pri tome ga prodati i za novac kupiti stan na Vračaru i onda ovde držati predavanje. Toliko. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, poštovani ministre, kao bivši vojnik jedne vojske koja je bila veoma ozbiljna, koja je u moje vreme trajala 15 meseci, sa obukom koju sam ja prošao od 200 dana, dužan sam da podržim ove predloge iz dva razloga. Jedan je taj vojnički, a drugi razlog je građanski rat koji je prošlo područje bivših jugoslovenskih republika. Određeni broj tih republika je bio zahvaćen ratom, a drugi su na određen način u tom ratu učestvovali, što logistikom, što kroz dobrovoljačke jedinice.
Dakle, mi vrlo dobro znamo za čega služe mirovne misije. Nama su one bile od koristi, na ovaj ili onaj način. Došlo je vreme da dobre usluge koje su nam drugi pružali vratimo isto na takav način na koji su oni nama to pružili, s tim što je među nekima koji su trebali na našim prostorima da pruže te dobre usluge bilo i onih koji su na različite načine kršili neke određene norme, ali se nećemo porediti prema tim lošima, već ćemo se porediti prema onima koji su bili na određen način nepristrasni i odigrali neku mirovnu ulogu na prostorima bivše Jugoslavije, odnosno bivših jugoslovenskih republika u građanskim ratovima koji su ta područja zahvatili.
Ja sam za vraćanje vojnog roka. Dakle, ja jesam da naše jedinice idu tamo. Ne znam koliko propisi u ovom trenutku to dozvoljavaju. Ukoliko nije dozvoljeno uvođenje služenja vojnog roka, ja sam svakako za obuku stanovništva, posebno muškog stanovništva, u rukovanju oružjem i određenim taktičkim vežbama, da bi na takav način mogli da imamo solidan rezervni sastav, da bi na takav način mogli da imamo solidnu teritorijalnu odbranu i da bi na takav način onaj ostatak bio na određen način priveden civilnoj zaštiti koja nam toliko nedostaje. U ovom trenutku ne služenje vojnog roka ima lančane posledice i dovodi nas do nedostatka rezervnog sastava i do nedostatka teritorijalnih odbrana koje nisu loše zamišljene i koje na određen način treba oživeti.
Ponavljam, ukoliko nije izvodljivo obavezno služenje vojnog roka, mislim da je sasvim izvodljivo da se u najbližim kasarnama muško stanovništvo u određenom broju godina obučava u rukovanju oružjem, da bi na takav način nacija bila spremna za ne daj bože, ukoliko se okolnosti promene, da bi na određeni način ova država imala ljudstvo sa kojim može da reaguje.
Naravno, podržavam sve ovo što je do sada rečeno. Podržavam i određene delove koje je moj kolega poljoprivredni vinogradar u svom nekom nadahnutom govoru o vojsci govorio. Ja i on smo približna generacija. U naše vreme bilo je sramota ne služiti vojsku. Biti muško, a ne služiti vojsku, smatralo se da nešto nije u redu sa tim muškarcem, a posebno da mu nije mesto sa onima koji rukuju oružjem. Ja sam u saznanju da on nije služio vojsku, barem ne našu, i ne verujem da je dovoljno kompetentan da se bavi ovim pitanjima. Na našu žalost, bez obzira što on nije bio sposoban za služenje vojnog roka, kasnije je bio sposoban da komanduje određenim oružanim jedinicama, odnosno saveznim sastavom policije …

Gospodine predsedavajući, nikoga od njih niste opomenuli da se bavi temom. Tema su, naravno, naše mirovne misije, vojska itd. i svi su se od teme udaljavali daleko više od mene.
Dakle, ja podržavam ova rešenja i kažem da su neke moje kolege imale odgovarajuće primedbe, a pri tome su zaboravili da su, iako su bili nesposobni za služenje vojnog roka, komandovali jedinicama, čak jedinice policije savezne koje su se koristile na onim mestima na kojima je nekada korišćena vojska, a to je kontrola. Gospodin Martinović to zna, to je kontrola naših granica, jer su u nadležnosti vojske bile prešle po kontroli granica na saveznu policiju. Dakle, neko ko nije mogao da nešto služi, odjednom je mogao da komanduje oružanim jedinicama.
Dakle, on je ovde iznosio neko svoje ekspertsko mišljenje i s tim u vezi moram da kažem, pošto je tu ministar odbrane, da ga podsetim, a vojska to vrlo dobro zna i kod njih postoji poslovica – onaj ko nije naučio da sluša i da služi, taj ne može da komanduje. S tim u vezi, ne mogu da dozvolim da neko svoje ekspertsko mišljenje ovde iznosi samo na osnovu toga što je uniformu obukao 1990. godine i ušao u neku komandnu uniformu vojske i ušao u nišku kasarnu, pa su vojnici morali da ga izbace, jer su znali to geslo da onaj ko nije služio ne može ni da komanduje. Tako je izbačen sa tog komandnog mesta gde je pokušao da se iznenada domogne kao lokalni komandant da na određen način kontroliše Vojsku Jugoslavije.
Takođe, u ovim problemima koji se tiču naših misija govoreno je i o poplavama. Nisam ja taj koji će da načne ovu temu, ta je tema načeta. Bivši ministar odbrane …

Gospodine predsedavajući, samo ponavljam šta je ovde rečeno. Znači, ja nisam otvarao temu poplava, drugi su je otvorili. Nadam se da će se naše mirovne misije baviti poplavama, dozvolite samo da završim, ali ovde je govoreno o nedostatku tehničkih sredstava. Prodato je preko 800 čamaca. Ja sam služio inženjeriju u Mekušju i Kamenskom, tamo smo imali more amfibija čamaca, gumenih, aluminijumskih, imali smo mašinsku inženjeriju, imali smo ponteneriju, pontone, amfibije itd. Međutim, desilo se da za vreme vlasti bivšeg ministra odbrane ta sredstva nestanu i sada da dođemo u poziciju da je čamac koštao 10 do 14.000 dinara, pa je odelo bivšeg ministra odbrane koštalo 30 do 40 čamaca. Ne ceni se niko po onome što nosi na sebi, već što ima u sebi. Ne ceni se piće po buretu, niti ministar po odelu, već po delu.
Na kraju da vam kažem, sve je ovo u redu i ja podržavam sve što ste vojske tiče, ali i dalje se zalažem za obuku stanovništva u rukovanju oružjem, da napravimo jeftinu državu koja će moći ekonomski da nosi egzistenciju stanovništva i koja će moći tehnički, ljudski i komandno da unapredi našu vojsku. Zapamtite, dame i gospodo, ukoliko to ne uradimo, ko ne hrani i ne obučava svoju vojsku, hraniće tuđu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem se pre svega ovima koji nisu tu, jer sam pre došao na red. Obično strpljivo čekam i obično budu polemike, pa mora da sačekam kolege da polemišu. Dakle, ja ću naravno glasati za ova sva tri zakona i pokušaću da obrazložim razloge za to.
Po pitanju zaštite potrošača, verujem da će se povećati bezbednost potrošača prilikom nabavke, ali mi nećemo rešiti sva pitanja potrošača ovim zakonom. Dakle, i mnoge druge zakone treba zbog potrošača izmeniti, recimo, navešću primer mesa. Zamrznuto meso u Evropskoj uniji ima rok trajanja od šest meseci, a u Srbiji ima 12 meseci. Ako naši potrošači pojedu ono što u Evropi ima kraći rok trajanja i na određen način mi postajemo neka vrsta korpe za otpatke, da ono što oni ne pojedu u prethodnih šest meseci naši potrošači to kupe, a time se pošto sam predsednik Narodne seljačke stranke, direktno ugrožava proizvodnja mesa, jer takva vrsta mesa je daleko jeftinija nego ona koju mi proizvedemo i koja je u svežem stanju. Dakle, to direktno utiče na stanje našeg stočnog fonda na poljoprivrednu proizvodnju.
Mi imamo tu praksu, treba štititi potrošače, moramo da ih zaštitimo na određen način i neku svoju proizvodnju na načine na koje nam je to dozvoljeno i na načine koji nisu suprotni propisima Evropske unije i drugim propisima.
Dakle, trebali bi da obezbedimo na neki način svoju proizvodnju, da koliko možemo da seljaci pre svega proizvedu dovoljno poljoprivrednih proizvoda, dovoljno u ratarstvu, povrtarstvu, voćarstvu, stočarstvu, a da radnici prerade ono što mi na njivama i u stajama napravimo i na takav način dođu do solidnih plata, odnosno da vraćamo dugove, servisiramo neke svoje obaveze, a i da obezbedimo naše ljude da imaju dovoljno novca, dovoljno hleba i da mogu da nabave robu, da se na takav način zaštite socijalno i ekonomski, da imaju dovoljno novca da kupuju ne samo stranu robu, već da kupuju domaću robu, a da kroz kupovinu domaće robe ostvare i određene profite, određenu dodatnu vrednost koja će biti podeljena između seljaka i radnika, ali će novac na ovaj ili onaj način doći do svih nas.
Mi treba u ime zaštite potrošača da izbegnemo sledeću praksu, da se enormno zadužujemo u inostranstvu i da za tuđi novac kupimo preko stranih trgovinskih lanaca tuđu robu, jer tu onda nema nikakvog razvoja domaće proizvodnje.
Dakle, sem ovih predviđenih Zakonom za zaštitu potrošača, naravno, kao neko koji se bavi poljoprivredom predlažem da ubuduće više pažnje posvetimo domaćoj proizvodnji i da na naše tržište dođe što više robe.
Što se Zakona o telekomunikacijama tiče, elektronskim telekomunikacijama, svakako da ću i njega podržati. Dobro je što se ove dve agencije ujedinjuju, da imamo jednu, donose se razne uštede itd, ali sam predložio i amandman da se višak prihoda upućuje namenski u budžet za razvoj informatike. Nadam se da će predlagač zakona tu vrstu mog amandmana prihvatiti, da taj višak prihoda bude namenjen ministarstvu koje se bavi telekomunikacijama, da razvoj informatike tu novu neku biznis oblast u potpunosti razvijamo, odnosno to je u poslednje vreme postalo veoma profitabilno svugde u svetu, pa i kod nas.
Što se tiče telekomunikacija i operatera, podržavam i onaj deo gde je Ustavni sud proglasio neustavnim određeno snimanje podataka, ali moram da upozorim i operatere i one koji kontrolišu operatere, da ako slučajno čuju krčanje, da to nije kvar do opreme, da to nije kvar na frekvencijama, to obično krče creva narodu, pa ne moraju da menjaju opremu, a na to obrate pažnju, jer u poslednje vreme glad nije protesna pojava, već postaje opštenarodna pojava u Srbiji. Više se u Srbiji ne posti samo za vreme velikog posta, već nam je prethodni režim sa majstorima tranzicije omogućio da naš narod, radnici i seljaci, gotovo poste cele godine i da to više nije crkveno pitanje, već je pitanje propale politike.
Što se tiče Zakona o poštanskim uslugama, svakako ću ga podržati. Ovde je bilo nekih prigovora po pitanju nekih doktorata, taj koji je umešao neke doktorate u ove tri oblasti sasvim je pogrešio, to nema nikakve veze sa tim i to je poslednja osoba koja treba da priziva doktore akademskih titula. Mislim, da je on pre svega pacijent za neku drugu vrstu doktora. Hvala.