Gospodine predsedavajući, ovde su pričali o žurkama, o vežbama…

Moram da napravim neki uvod, kao vojnik koji je služio 15 meseci, koji razume sve ove vojne sporazume, za razliku od nekih koji su izbegli služenje vojnog roka.
Dakle, u potpunosti želim da podržim vojne sporazume kojima se makar minimalno diže bojeva gotovost naše vojske i govorim o razlozima zbog čega vojska sklapa te sporazume. Ne sklapamo ih valjda da dižemo tuđu bojevu gotovost, valjda idemo u smeru, da opet obnovimo služenje vojnog roka, makar da se narod obučava u najbližoj kasarni. Da budemo ponovo neka vojska, jer ja sam bio u jednoj velikoj zemlji čija je vojska razorena, da bi se kroz razaranje vojske razorila ta država. Kad se razorila država uništena je ekonomija ove zemlje i zbog toga sada imamo stanje koje imamo.
Zato podržavam ove sporazume i mislim da za vojsku treba daleko više dati od ovih sporazuma, da treba obnoviti služenje vojnog roka, makar da se on služi u najbližoj kasarni da bi imali rezervni sastav, da bi imali civilnu zaštitu, da bi mogli makar da se branimo od poplava, da bi mogli makar da se branimo od eventualnih teritorijalnih pretenzija od ovih vojski okolo koje su od rulje napravili vojsku, dok su pre nas ovi od vojske napravili gotovo ništa.
Dakle, govorim da sporazumi nisu dovoljni, da ubuduće moramo da pravimo i državu, da mi moramo vreme da provodimo u trudu, znoju i muci, da podignemo državu, da podignemo vojsku, jer ko ne hrani svoju vojsku, hraniće tuđu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, Srbija u javnom sektoru, koliko sam ja razumeo eks-ministra Lazara Krstića, ima 781 hiljadu ljudi. Mi u javnom sektoru imamo više zaposlenih nego što Crna Gora ima stanovnika. Ne da imamo više zaposlenih radnika u javnom sektoru nego što Crna Gora ima stanovnika, nego je taj višak veći od broja stanovnika u Crnoj Gori za 50%.
Dakle, Crna Gora ima za 50% manje stanovnika, odnosno mi imamo za 50% više činovnika nego Crna Gora stanovnika. Prema tome, javni sektor živi kako hoće, a privatni kako mora. Nije tajna da se taj javni sektor finansira iz privrede i da sve što im treba oni svojim propisima, koji takođe javni službenici donose u svoju korist, a ne u korist proizvođača, namire tako što uglavnom oni pišu predloge, nacrte, propisa. Uglavnom administracija u Srbiji sama sebi pravi posao.
Dakle, mnogo ima zakona suvišnih, mnogo toga ima čime birokratija, javni službenici, javna uprava, državna uprava, sebi pribavlja posao tako što umnožava propise. U suprotnom bi takvi službenici, takva birokratija postala suvišna ukoliko ne bi donela propise po kome je ona nezamenljiva. Dakle, jedan dokument ukoliko hoćete da overite morate da pređete nekoliko šaltera, a to najbolje moj kolega poljoprivrednik zna. Mi kada odemo negde u javni sektor bilo šta da uradimo da overimo otprilike službenici očekuju da mi poljoprivrednici, ja i moj prethodni kolega govornika, legnemo ispred tog šaltera i da ih toplo zamolimo da posle nekih pauza, doručka, itd, obave svoju službu, odnosno da iskoriste svoje javno ovlašćenje i da nešto urade, a da pri tome ne traže neke dopunske prihode itd, neku vrstu mita, nekog dodatnog poreza koji moraš platiti da bi nešto preko reda uradio.
S toga razumem nervozu mog kolege i molim predsedavajuće da imaju razumevanja u korist nas poljoprivrednika, jer mi smo uglavnom žrtve administracije, pa ako hoćete da sertifikujete neko vino, ukoliko se bavite vinogradarstvom, onda taj postupak može da potraje, može da vam se desi da vam se zbog toga taj posao, recimo, zemljoradnika ili vinogradara, ogadi pa da posle samo tri godine promenite ponovo profesiju i da prestanete da budete ono što ste bili tri godine, što ste govorili da ste pronašli profesiju za ceo svoj život.
Dakle, mi koji se bavimo proizvodnjom, a u proizvodnji trenutno, kod zaposlenih tu ne računam nas poljoprivrednike, radi manje od 300.000 ljudi, a u javnoj upravi već sam rekao imao 781.000 zaposlenih. Javna ovlašćenja službenici doživljavaju kao sigurnu kuću iz koje kreću u lov na plave koverte. To je tako bilo do sada. Ja naravno podržavam promene ovih zakona o državnoj upravi, o službenicima, kao i da se tu uvede malo reda, da tu bude nekog otpuštanja. Tvrdim da mi nemamo višak radnika, pa ni u administraciji, mi imamo višak neradnika.
Pozdravljam to što je neko uporedio podatke između 2000. i 2014. godine. Godine 2000. je bilo nešto malo više službenika, a onda je DOS došao na vlast, pa je neko postao premijer i onda se taj broj, recimo, u 2002, 2003. godini enormno uvećao, pa bih voleo da je taj neko izneo statistiku koja je razlika između javnog sektora, broja zaposlenih u državnoj upravi između 2012. i 2014. godine. Ova Vlada je izabrana 2014. godine, a prethodna, kojoj se može pripisati neka vrsta kontinuiteta sa onom iz 2012. godine, je nasledila gotovo isti broj zaposlenih u javnoj upravi, koliko je i danas. Možda je razlika u nekih par hiljada. Ja to ne podržavam.
Voleo bih da imamo manje nego što smo imali 2012. godine, ali očigledno da je taj broj narastao u periodu između 2000. i 2012. godine, da je taj broj, takođe mogu da posvedočim, narastao između 2000. i 2003. godine, a između 2002. i 2003. godine kada je moj prethodni kolega, zemljoradnik, vršio funkciju premijera. Kada neko poredi koliko je bilo zaposlenih u nekoj javnoj upravi, to je trebao da kaže, 2000. godina spram 2014. godine, radi pune istine, zbog odgovornosti ove Vlade u nekom novom zapošljavanju, trebao je da navede podatke koliko je zaposlenih bilo 2012. godine kada je došlo do promene vlasti u odnosu na 2014. godinu, i to bi onda bila odgovornost one prethodne Vlade, a možda ove Vlade koja vuče kontinuitet iz prethodne.
Nigde se ljudi ne osećaju većim nego iza šaltera, a nigde se naši ljudi ne osećaju manjim nego ispred šaltera. Naši javni službenici, to nije tajna, uveliko zloupotrebljavaju svoja javna ovlašćenja i gledaju da ponize one koji čekaju u dugim redovima pred šalterom. Tu praksu, u ime naroda, koji je siromašniji, koje pas nema za šta da ujede, predugog čekanja, pokušaja naplate poreza od strane javnih službenika, treba raskinuti. S toga, podržavam ove zakone. Po meni, oni su trebali biti još oštriji po pitanju otpuštanja, ne onih činovnika koji savesno rade svoj posao, već onih koji uveliko zloupotrebljavaju svoju funkciju i kreću u lov na koverte lupanjem pečata za sebe, svoje stranke itd.
Najveći neprijatelj Srbije nije EU, nisu SAD, nisu zemlje trećeg sveta. Naš najveći neprijatelj je trenutno birokratija, makar ja to tako smatram. Mislim da vredi ove zakone podržati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine prvi potpredsedniče Vlade, gospodine kandidatu za ministra privrede, malo pre sam video da moj kolega poljoprivrednik, koji tako žestoko oponira, ima lepu kravatu. Od svog kolege koji se tri godine bavio poljoprivredom sam očekivao više. Mislio sam da boravak u prirodi, čist vazduh, da takođe mudrost dolazi sa godinama, ali izgleda da nekom dolaze samo godine. Ima i lep osmeh, ne samo lepu kravatu.
Ja sam u politici na određen način od 1988. godine i dobro pamtim. Ovde je bivši premijer, moj kolega poljoprivrednik, specijalista za vinogradarstvo i kalemarstvo, govorio o rezultatima prve Vlade 2000. godine. To je Vlada koju sam ja delimično podržavao sve dok on nije postao premijer. Mogu merodavno da svedočim i rezultatima te Vlade.
Gospodine Sertiću, hteli ili ne hteli, vi ne možete da budete gori ministar nego što je to bio Vlahović, ali ne možete biti ni bogatiji. Gospodin Vlahović nije menjan, činjenica je, tri godine. Izabran je u dve vlade. Gospodin Vlahović je postao enormno bogat, a narod enormno siromašan. Gospodin Vlahović je za vreme mandata i mog kolege poljoprivrednika, koji je tada bio premijer, jedno određeno vreme, na žalost, ne moju, već ovog naroda, ove države, gospodin Vlahović je u to vreme stekao sve, a narod izgubio sve. Sve ono što je bilo društveno i državno, što je bilo naše, postalo je njihovo.
Da podsetim da sve te vlade imaju kontinuitet od 2000. do 2012. godine. Prvo što je urađeno – likvidirane su naše banke, dovedene su strane banke, strani trgovinski lanci, strane kompanije koje su uzimale profitabilne firme, pivare, cementare, „Beopetrol“ itd, uzele su to ne zato da bi kupili preduzeća, već da bi kupili potrošače, a da ta preduzeća, ukoliko bi ostala u našim rukama, ne bi bila konkurencija njihovim preduzećima, nisu želeli da budu konkurencija sami sebi, nego su želeli da kupuju kupovinom tih preduzeća otkloni konkurenciju, a da na našem tržištu ostvaruju profit, što je legitimno sa njihove strane, ali nije bilo legitimno sa naše.
Lično sam učestvovao u podizanju Duvanske industrije Niš, ostvarenju boljih rezultata, izgradnji nove linije za proizvodnju cigareta, ali samo posle par godina DIN, DIV, sve te fabrike koje su donosile profit, prodate su strancima, a usput su prodati svi pušači. Samo na uštedi akcize, te firme otplatile, odnosno te su investicije otplatile same sebe za nekoliko godina.
Danas se prodaja kapitala zove investicija. Mene kao nekog zemljoradnika, kolegu bivšeg premijera, odnosno kolegu po struci, to onako malo zaprepašćuje da neko prodaju kapitala, a bi bivši premijer, knjiži kao neku investiciju, kao da je to investirano, nešto novo napravljeno. U stvari se radilo o prodaji kapitala u investicijama u promenu vlasništva. Ništa veliko nije izgrađeno i dok sam se ja borio da gradim industrijsku zonu u Inđiji, da se napravi jedina srpska fabrika cigareta, on je investitore, verovali ili ne, za vreme „Sablje“ hapsio. Za vreme „Sablje“ su takođe otvoreni tenderi za DIN, DIV, itd, da ne podsećam šta su dalje radili ministri privrede i premijeri u toj Vladi.
Dakle, toj Vladi iz tih razloga sam otkazao i poslušnost, s obzirom da sam video da te stvari vode u uništenju naše privrede, otpuštanju ljudi, itd. To je bila inicijalna kapisla koje su sve druge vlade nastavile, što je prouzrokovalo gubitke preko 500 hiljada radnih mesta, enormno zaduživanje. U vreme kada smo se normalno zaduživali gubili smo radna mesta. Ljudi su iz privrednog lanca ispadali i prelazili na rashodovnu stranu, odnosno postojali socijalni slučajevi.
Dug koji su oni napravili i prodaja kapitala ne bi bio toliki problem da su od te prodaje kapitala i enormnog zaduživanja napravili izvor za vraćanje duga. Međutim, on nije napravljen.
Dijaspora je samo dijaspora, a to budućem ministru preporučujem da aktivira našu dijasporu što vladama do 2012. godine nije palo napamet. Dijaspora je od 2000-te do 2012. godine po Narodnoj banci, podacima Narodne banke Srbije, a tu ne ulaze devizne doznake koje su poslate autobusima putem prijatelja itd, već samo ono što je prošlo kroz račune, ubacila 50 milijardi dolara, ali su u isto vreme majstori tranzicije iz ove zemlje izneli 51 milijardu, tako su u potpunosti anulirali ono što je naša dijaspora ubacila.
Rezultati te Vlade su takođe i „Sartid“, gde je država preuzela preko milijardu duga, a „Sartid“ je prodat za 20 i nešto miliona dolara koliko se sećam. Radio je dok se to isplatilo, a kasnije je država ponovo morala da preuzme „Sartid“ i sa punim pravom se sada stara o onim radnicima koji nisu zbrinuti na takvu vrstu privatizacije. To je ono što imam da kažem o toj Vladi.
Takođe, moram da kažem budućem Ministarstvu privrede da nemam ništa protiv „Fijata“. U „Fijata“ su prethodne Vlade uložile stotine, stotine miliona evra, ali moram da kažem da moramo da vodimo računa o poljoprivredi, da ono što seljaci proizvodu da radnici u fabrikama prerade, da proizvedemo energente za tu vrstu proizvodnje i da na takav način robu koju proizvedemo iznesemo na tržište, kao i da pokušamo da zbrinemo egzistenciju ovog naše stanovništva koje je sve siromašnije, da im obezbedimo egzistenciju, a da pri tome servisiramo sve dugove koji su nastali u periodu do 2012. godine. Dakle, u periodu kada su gubljena radna mesta, uprkos zaduživanjima. Sada treba zemlju razduživati, narod prehraniti, obuti, ogrejati, treba ljude školovati bez privrede koja je trebala u vreme zaduživanja da se napravi kao glavni izvor duga.
Navešću primer. Tri sela u Sremu. To su Martinci, Kuzmin i Laćarak, a ovde ima ljudi koji žive na toj teritoriji. Pre tzv. velikih vlada, čiji su predstavnici ovde obezbeđivali većinu tim vladama, se ponose tim nekim svojim radom. Pre njih su 200 hiljada svinja proizvodila tri sela. Od toga prerađeno tu u „Mitrosu“, našoj državi je ostajalo godišnje 60 miliona evra. Danas od celog „Fijata“, protiv koga nemam ništa, ovoj državi jedva da ostane 20 miliona evra. To je neki njihov najveći rezultat. „Fijat“ mnogo učestvuje u izvozu i deviznim prihodima zemlje, ali takođe „Fijat“ mnogo uvozi, tako da ono što ostane nama su neto zarade itd, gde je prethodna generacija vlasti pristala da se plaćaju porezi i doprinosi na radnu snagu, da se ne plaćaju komunalije itd, ali opet ja cenim tu njihovu investiciju i verujem da je u prerađivačkoj industriji šansa ove zemlje, da ono što seljaci naprave radnici u fabrikama prerade, da proizvedemo energiju za to. Mislim da imamo šansu u tome, budući da sam spomenuo „Mitros“. „Mitros“ je tih godina svakog dana prerađivao dve hiljade komada svinja i donosio 600 hiljada evra dnevno prihoda, bez ikakvog odliva, što je na godišnjem nivou jedna fabrika u Sremu sa nekoliko sela okolo, sa sremskim i mačvanskim regionom, mogla ovoj državi da donese 150-200 miliona evra društvenog proizvoda, a to su uglavnom bile konzerve, izvoz šunke itd.
Dolaskom tzv. vlada opšte narodne propasti, kako ih nazivam od 2000. do 2012. godine, kojoj pripada i moj kolega vinogradar kalemar, je sve upropašćeno, pa sada imamo prazne hale, radnike bez posla, gladne ljude, ljude koji sanjaju komad hleba. Danas većina nas predstavlja prazne džepove, bedu, očaj i siromaštvo, dok majstori tranzicije, koji su sve upropastili, ovde nama prigovaraju.
Voleo bih da je moj kolega tu i da ga pitam, kako beše ono, finansijski direktor naše stranke, tri evra, šećerana, tri evra, šećerana, tri evra, šećerana. Valjda je to ta pravedna privatizacija koja je vršena. Valjda su to te velike investicije. Uzgred budi rečeno, to je i kum lidera jedne stranke u vreme DOS-a od 2000. do 2003. godine.
Ovde smo čuli britke diskusije, takve kritike o Union univerzitetu, čoveka čiji je kolega visoki funkcioner te stranke, kako je sam rekao, upotrebio izraz, „magastrirao“ i doktorirao na Union univerzitetu u Mladenovcu. Valjda se taj deo doktorata, kako je taj rekao, „magastratura“, računa u pošteni deo, a sve drugo se računa u nepošteni deo. Tako jedan univerzitet…

U temi sam. Kandidat je na legalnom univerzitetu završio fakultet. To je osporila opozicija, a pri tome ne osporava svog kandidata koji je tamo „magastrirao“. Govorim o dvojnim standardima i govorim o onome o čemu su oni govorili.
Taj vrli kritičar je bio basista u grupi koja se zvala „Generacije bez budućnosti“. Dakle, sve do 27. godine, njegova muzička karijera je bila muzičar u pokušaja. Zamerio mi je na Bori Čorbi, što sam ga citirao. Dakle, on je sada postao veliki poznavalac privrede i finansija. U 27. godini su ga uputili u diplomatiju. U tako zrelim godinama je postao diplomata, i to ne bilo gde, već u Vašingtonu, u najvažnijoj ambasadi. Možemo da pretpostavimo šta se tamo desilo, koliko je on privredno edukovan da ovde nama deli lekcije. Budući da je bio basista i da je bio u „Generacijama bez budućnosti“, svojom politikom, njegova Vlada, buduće vlade su mnoge generacije ostavile bez budućnosti. Najverovatnije se setio naziva grupe. Ministar privrede na kome je velika odgovornost, jer on ujedno predstavlja predsednika Vlade, koji ga je ovde predložio, ne treba da radi ono što su oni radili.

Molim vas dopustite da završim.
…ukoliko želite da uspete, stara izreka koju je napisao Dostojevski kaže – ako idete putem i zastajkujete da svakog psa koji laje gađate kamenjem, nikada nećete doći do cilja. Da bi stigli do cilja, zlo moramo tući dobrim i zameniti boljim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, prijavio sam se malo ranije, ali nema veze.

Ministar je otprilike rekao ono što sam ja hteo da kažem.

Ima stih Bore Čorbe koji otprilike glasi – danas može svaka stoka da nabavi dva svedoka. Citat je i ne možete da me kaznite. Moguće je da lice koje dođe da overi ugovor, neko ovlašćenje moguće je da pri tom dovede dva kredibilna svedoka, koje može da kupi za nekoliko flaša piva, i da na takav način bude utvrđen njegov identitet koji može da bude lažan. Na osnovu tog lažnog identiteta on može da overi neki ugovor, da napravi veoma štetan posao za neke druge građane, da se po tome dese određene posledice.

Ukoliko javni beležnik ili lice koje to overava ima saznanje da to lice nije lice sa identitetom kojim tvrdi, ukoliko vizuelno u kontaktu sa dva svedoka uvidi da se može raditi o identitetu koji se utvrđuje na način što se dva svedoka podmićuju, na način na koji sam već opisao ili na neki malo skuplji način, ukoliko se radi o licima koja su iz nekog razloga na poternicama, ukoliko im trebaju odgovarajuća dokumenta i ovlašćenja, ukoliko se na takav način overava neka isprava, ukoliko to lice želi da u trgovini ljudima prevede neku decu kroz ovlašćenje preko granice, da izvrši preprodaju dece, ukoliko javni beležnik koji ima određenu odgovornost ili lice koje overava potpise utvrdi da je stvar u onome o čemu sam ja malo pre govorio, u tom slučaju mu treba ostaviti mogućnost da na osnovu sumnje odbije da overi takvu vrstu isprave.

Takođe, po pitanju isprava može doći do uverenja onog ko overava potpise, može doći do sumnje da određeni dokument može da bude falsifikovan, da recimo može da bude izdat u Republici Hrvatskoj, da to može da bude Legija, da može da bude bilo ko, da je u pitanju sasvim drugo lice, a da dokumentom kojim želi da dokaze svoj identitet da tim dokumentom u stvari on dokazuje neki svoj drugi identitet koji ne odgovara pravom. U takvim slučajevima treba ostaviti javnim beležnicima pravo da ne overe takav dokument, jer u slučaju da ga overe, onda kasniji neki postupci su veoma dugotrajni, dakle ta neka krivična odgovornost, ispitivanje nekad godinu, nekad dve, nekada tri, a ne znamo šta bi bilo sa poništenjem dokumenta koji je javni beležnik overio, uprkos sumnji koju sam izneo.

Inače se slažem sa prethodnim govornicima da država nije vlast, da država nije Vlada, da država nije zgrada Skupštine. Samo bih voleo da je u vreme kada je ovaj Zakon o javnim beležnicima donošen 2011. godine, da su to isto uverenje moji prethodni govornici, koji su to sada naglašavali, imali kada je u pitanju bio Boris Tadić, jer je on u tom trenutku bio i država i partija i Vojska i Vlada, on je bio sve, ali ipak, pozdravljam što se neko dosetio naknadno da prizna da predsednik nije država, da vlast nije država, kao što je to bilo, da je narod država i da je država zajednica udruženih ljudi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam amandmanom želeo da popravim ovaj zakon i da sudovi, opštinske uprave i dalje mogu da overavaju potpise vezane za osnivanje političkih stranaka, vezane za predsedničke, parlamentarne, pokrajinske izbore, lokalne izbore, kao i izbore za mesne zajednice.

Vlada je odbila ovaj moj amandman i amandman nekih mojih kolega i bojim se da je pogrešila. S obzirom na broj javnih beležnika, koji su na 25.000, odnosno građana, s obzirom da u nekim sredinama možda uopšte neće biti javnog beležnika, ja se pitam kako će se overavati, recimo, potpisi za podršku izbornim listama, ukoliko zajedno budu raspisani izbori za savete mesnih zajednica, ukoliko zajedno budu lokalni, pokrajinski, gradski, republički i predsednički izbori? Ja se pitam da li javni beležnici, a neće ih biti po celom prostoru, moći uopšte da overavaju potpise političkih stranaka, odnosno podnosioca izbornih lista? Isto se radi o političkim strankama prilikom njihovog osnivanja.

Da ne govorim o taksama koje mogu biti raznolike, ja verujem da će ona ostati tarifni broj, da će ona ostati i dalje 50 dinara. Recimo, izbori za savete mesnih zajednica negde nisu bili opterećeni, opštine su donosile odluke da se takvi potpisi na overi ne naplaćuju. Dakle, u ovom slučaju će to za izbore sa savet mesnih zajednica postati i dodatni trošak za one koji se kandiduju.

Uzgred budi rečeno, gotovo je neverovatno da su do sada takse za predsedničke izbore po svakoj izjavi koštale 50 dinara, za parlamentarne 50 dinara, a da je za neke lokalne izbore, kao npr. u Inđiji, naplaćivana taksa od 300 dinara po potpisu. Ako se kandidujete za savet mesne zajednice, bili ste dužni da priložite 30 potpisa i priložite 9.000 dinara. To je dokaz da te takse mogu biti raznolike. Čudim se da je ovaj moj amandman odbijen, s obzirom da svi mi izlazimo na izbore.

Imajući u vidu činjenicu da smo prilikom preregistracije političkih stranaka imali obećanje tadašnje vlasti, koja je prestavila državu, da se u buduće, koje su registrovane sa odgovarajućim brojem potpisa, neće više vršiti overa tih izjava o podršci određenih izbornih lista. Treba prihvatiti ovaj amandman ili izmeniti izborne zakone i predvideti da političke stranke, koje su upisane u registar, manjinske sa hiljadu i nešto potpisa, većinske sa 10.000 i više potpisa, kao i da se obećanje koje je dala vlast, koja je predstavljala tada državu, ispuni i da političke stranke više ne prave gužve pred javnim beležništvima, da se jednostavno registrovane političke stranke, koje podnose finansijski izveštaj, sve i svašta, oslobode prikupljanja potpisa u buduće, jer to je sa jedne strane trošak, a sa druge strane se stvaraju neverovatne gužve i dovodimo, maltene, vučemo birače otimajući jedne drugima, vukući ih na odgovarajuće šaltere da svojom izjavom potvrde da podržavaju kandidaturu stranke, odnosno izborne liste koja je već predložila stranka koja već ima deset i više hiljada svojih overenih potpisa, a koja je zahvaljujući toj podršci i registrovana.

To je tada tako bilo rečeno. Međutim, da li zbog promene vlasti, nikada nije, ono što je bilo dogovoreno između političkih stranaka, ispunjeno. Dakle, potpisi se i dalje skupljaju. Oni se sada skupljaju za lokalne izbore u organima opštinske uprave. Samo za parlamentarne i predsedničke izbore to rade sudovi. Ukoliko sve to prepustimo javnim beležnicima, napravićemo neviđenu gužvu i mislim da na izborima može doći do određenih zloupotreba. Iz tih razloga sam predložio ovaj amandman i ja ću glasati za njega, a na kolegama poslanicima je sve ostalo.

Da bih bio potpuno razumljiv kolegama, jedan od ključnih razloga za podnošenje amandmana jeste što neke male sredine neće imati uopšte javne beležnike. One izlaze na lokalne izbore, na izbore za savete mesnih zajednica i ukoliko je izbornim zakonima i drugim zakonima predviđena overa tih potpisa podrške određenim izbornim listama, u takvim situacijama oni moraju da idu u neku drugu sredinu, s obzirom da je drugim zakonima o javnim beležnicima predviđeno da javni beležnik ne može da izađe na teritoriju drugog javnog beležnika, odnosno na neku teritoriju koja mu nije dodeljena. Sam izlazak javnog beležnika na teren, dakle do sada su sudski overivači i opštinske uprave izlazile u susret političkim strankama i svako je u svom sedištu overavao te potpise, tako da nije dolazilo do međusobnih kontakata, odnosno u tim vrućim kampanjama prilikom prikupljanja potpisa nije dolazilo do međusobnih kontakata birača koji pripadaju različitim političkim strankama.

S obzirom da zakon nije dobro definisao u kojim uslovima overavač, odnosno javni beležnik mora da pošalje overivača na teren, moguće su incidentne situacije koje mogu dovesti do fizičkih posledica, odnosno da budu opasne po zdravlje ljudi. Ne moraju sve političke kampanje biti civilizovane, kao što je bilo nekoliko poslednjih. Može doći do radikalizacije na političkoj sceni, da neke sredine nisu etnički čiste, da ima međuetničkih napetosti među određenim biračima.

Iz mnogih razloga sam želeo da ovim amandmanom pokušam da nateram Vladu da razmišlja, da odustane od prikupljanja potpisa za izbore posebno političkim činiocima koji su već registrovani za to. Prilikom donošenja Zakona o političkim strankama o preregistraciji jasno je rečeno, a tu podsećam kolege da se izjasne, jer su u to vreme neki bili poslanici u ovom domu, ja nisam. Bilo je rečeno da će drugi zakoni regulisati i da političke stranke, koje su registrovane sa 10.000 i više potpisa, odnosno manjinske sa 1.000 i više potpisa, neće prikupljati potpise izjava birača o podršci svojih izbornih lista.

Ili će Vlada učiniti ono što je neka prethodna obećala ili ćemo imati probleme prilikom overavanja potpisa, posebno ako istovremeno bude više izbora organizovano, posebno u sredinama koje nemaju javne beležnike. To će biti problem koji ja ne bih želeo da vidim, a naravno niko, pa ni sama Vlada. To je bio razlog zašto sam to predložio, s obzirom da nije dorečeno da će izlazak biti obavezan u takvim situacijama javnog beležnika, odnosno lica koje radi za javnog beležnika, s obzirom da svaka sredina neće imati beležnika, posebno one koje imaju nešto manje stanovnika. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, ja bi donekle mogao da se složim sa argumentima mog kolege poljoprivrednika da nam je potrebno što više specijalista. Dakle, s obzirom da nam je prosečna starost, posebno na selu, 59 godina, da smo stara nacija, da imamo sve više bolesnih, da imamo sve veće gužve pred čekaonicama, pred specijalističkim ordinacijama, ja bih u potpunosti mogao da se složim da svaki lekar koji je položio državni ispit ima pravo da se specijalizuje, ali ne mogu da se složim sa onim delom da se to radi bez plana.
Čak i vinograd kada sadite, čak i vinograd kada kalemite, morate da imate neki plan. Dakle, ne možemo praviti specijaliste bez ikakvog plana zato što otprilike ministar ima pregled, on treba da donese neki pravilnik, neku uredbu po kojoj treba regulisati koliko kojih specijalista treba. Dakle, ne možemo praviti specijaliste pa, recimo svi budu specijalisti psihijatri. Ja verujem da po nekim izlaganjima da su nam potrebni. Recimo, svi budu, specijalizuju bez plana, budu psihijatri i onda nemamo dovoljno ortopeda, nemamo dovoljno hirurga itd.
Neko mora da vodi o tome računa i ne možemo mi poljoprivrednici to da vidimo, ne možemo mi vinogradari to da vidimo. Znači, ministar za zdravlje je taj koji treba da propiše koliko kojih specijalista treba. On ima najbolji pregled o tome koliko ima obolelih, koje su vrste bolesti i na koji način ih treba lečiti i gde treba povećati broj specijalista, a gde smanjiti. On je taj koji može da proceni liste čekanja itd. Ja ne vidim da mi zemljoradnici možemo to da utvrdimo.
Mi jesmo pacijenti, mi jeste da želimo da idemo preko reda, ali ne želimo toliko da čekamo, ali ne možemo imati uvid koji mogu da imaju oni koji odgovaraju za zdravstvo, a to je ministar zdravlja. Danas je to jedan čovek, sutra može biti sasvim neko drugi, a u nekom sledećem sazivu će biti sasvim neki drugi stručnjak iz medicine, neki drugi ministar zdravlja će na svoj način dopunjavati taj plan. Ja se ne slažem da se to radi bez plana.
Takođe sam nezadovoljan zato što je kolega koji je govorio o vezanosti medicine i veterine, klasične medicine i veterine, mislim da nam trebaju stručnjaci koji će, i specijalisti, molim ministra da to prati, koji će pratiti, posebno specijalisti za zarazne bolesti, koji će pratiti bolesti životinja, posebno one koje se mogu preneti na ljude. Dakle, zdravlje životinja može da ugrozi zdravlje ljudi. Može da se prenese, recimo kju groznica, može da se prenese ebola. Ja verujem da način na koji ebola prelazi sa životinja na ljude, sa majmuna na ljude, da to zna i predlagač amandmana. Dakle, apsolutno nije sporno da kolega koji se bavi veterinom je pokušao da ukaže na to.
Nama je poznat jedan stručnjak koji je bio afla toksičar, koji se toliko brinuo o zdravlju životinja i ljudi. Međutim desilo se da tom stručnjaku za afla toksin, a to je dokaz da preko mleka može da bude ugroženo preko životinja i zdravlje ljudi, recimo da taj koji je toliko vodio računa o zdravlju životinja i ljudi napravi na vodozahvatu u Inđiji, recimo napravi, to sam već govorio u ovom parlamentu, napravi reciklažu olova i olovnih akumulatora i time ugrozi zdravlje ljudi. Onda neko danas u Inđiji - zabranjeno korišćenje vode i za kuvanje i za piće.
Sada imamo drugi problem. Taj poznati afla toksičar je na takav način ugrozio ljude još 2007. i 2008. godine iako je bio upozoren čak i od strane Dulića, ugrozio zdravlje ljudi i za nagradu je dobio mesto potpredsednika u jednoj stranci koja je sad opoziciona, a do nedavno je bila vladajuća jedna mala stranka, a on je avanzovao je postao potpredsednik u toj stranci.
Ako mu je stalo do zdravlja ljudi i životinja, kako mu sad nije stalo da kaže da je zabranjeno vodu koristiti i za napajanje krava i životinja, jer ukoliko ima teških metala, a radi se o preradi olova, ukoliko ima teških metala u toj vodi zato što je neko na vodozahvatu napravio fabriku akumulatora i sada postao još potpredsednik stranke, a navodno se stara o zdravlju ljudi, onda se to zove licemerje. Ukoliko je ugrozio zdravlje ljudi, ukoliko je ugrozio zdravlje životinja, olovo će se taložiti u mesu i mleku…

Naravno, evo vraćam se odmah na amandman. Zato tvrdim da nam trebaju specijalisti. Ministar to može da planira i ne slažem se da se to radi mimo plana, jer nam trebaju specijalisti za zarazne bolesti, toksikolozi u ovom slučaju, da procene da će mleko i meso od krava, odnosno olovo koje se taloži u tome ponovo doći u kontakt sa ljudima i na takav način će teški metali doći do ljudi, ljudi će oboleti trajno tako da preti opasnost da mi u Inđiji zasvetlimo, a on je nagrađeni postao potpredsednik demokratske, odnosno stranke bivšeg režima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, reklamiram član 103. stav 1. i stav 4. u vezi sa članom 107. Dakle, to su neke obaveze propisane Poslovnikom i nigde ne piše da sam u obavezi da držim Poslovnik visoko. Mogu da prepišem deluje Poslovnika, mogu i da ga izgubim, ali je dužnost i obaveza da citiram odredbu Poslovnika na čiju povredu ukazujem.
Prva povreda na koju ukazujem, gospodine predsedavajući, tek iz trećeg puta ste mi pogodili prezime. Ja nisam Ristivojević nego Rističević, a ovde smo svedoci da ste me dva puta prekrstili. Ja sam kršten sa mesec dana. Dakle, nema nikakve potrebe da me bilo ko prekrštava u ovoj sali.
Povreda Poslovnika na koju ukazujem u vezi sa članom 107. jer ovde je iznet uvredljiv i neistinit izraz u vezi člana 107. Ovde je rečeno da moja firma duguje porez i da duguje nešto robnim rezervama.
Evo, ja sam svečano izjavljujem u vezi sa delom govora poslanika jedne male opozicione stranke, vrlo male, da nemam firmu, da ne dugujem porez, a ako on ima dokaze za to, ja ću podneti ostavku na mesto narodnog poslanika ukoliko imam firmu ili ukoliko ta firma duguje porez, ali ako to nije tačno, voleo bih da taj narodni poslanik, koji iznosi neistine koje štampaju u „Blicu“ i objavljuju na B92, takođe podnese ostavku zato što iznosi jednu neistinu. Toliko zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, meni eto tako pripadne čast da uvek govorim posle nekih diskusija koje su dinamične.
Pokušaću da se vratimo na temu. Probaću da govorim o temi dnevnog reda, o zdravstvenoj zaštiti. Mislim da zbog nekih kolega poslanika ovde stvarno treba veći broj specijalista, ali određene vrste. Zdravlje se ceni. Zdravlje je veoma bitno i o zdravlju treba razmišljati kada si mlad, a obično mi počnemo da razmišljamo o zdravlju kada nam broj godina pređe broj cipela. Tada se prisetimo da je zdravlje veoma bitno, a najbitnije nam je zdravlje tek kada ga izgubimo. Podržavam ovaj zakon iz prostog razloga što on po prvi put pokušava da predupredi neke moguće posledice.
Imajući u vidu da nam je zdravlje najbitnije u životu i da toga budemo prekasno svesni, mislim da je ovaj zakon došao na vreme s obzirom da ministar koji je prisutan na sednici nije obavljao u prošlom periodu dužnost ministra, tako da on snosi najmanje odgovornost za stanje u zdravstvu, a neki koji su podržavali neke bivše ministre, pa možda uključujući i mene, treba da se zapitamo šta su uradili ti bivši ministri, zašto je naše zdravlje, odnosno naše stanje u zdravstvu toliko katastrofalno i zašto je potrebno doneti određene mere, uključujući i ove.
Mi smo veoma stara nacija, posebno na selu. Kao predsednik Narodne seljačke stranke to moram da istaknem rizikujući da određene švapske novine moju diskusiju pogrešno protumače pa da mi i sutra prilipe neku firmu, odnosno da mi nabace nešto što nisam imao, uključujući i greh. Dakle, dužan sam da ovde zbog naroda koji nas sluša kažem da mi u zdravstvenoj zaštiti imamo problem zato što nam je nacija u potpunosti opljačkana od strane tajkunskog političkog lobija u prethodnom periodu, da je ta nacija poprilično ostarela, da stanovništvo nije obnavljano, da u poslednjih 14 godina nacija je znatno prosečno ostarela, da nam je trenutno starost na selu prosečno 59 godina.
Dakle, na selima nam žive u potpunosti penzioneri, da će nam stoga usluge u zdravstvu biti veoma bitne, da su nam redovi pred čekaonicama neverovatni, da se kod specijalista određene vrste zakazuje, čini mi se, i deset godina unapred, recimo na operaciju kolena na Banjici čeka 4.500 ljudi, a 450 operacija se vrši godišnje.
Dakle, trebalo bi deset godina da se izvrše sve operacije na kolenu, ali s obzirom da neki odustaju od operacije, uglavnom radi smrti, onda verujem da će taj rok umesto deset godina za operacije, trajati samo osam.
Dakle, stanje nacije kakvo je zatečeno, a to moramo priznati, pre svega zbog potpune ekonomske devastacije pljačke zemlje, dakle, stanje koje je zatečeno je doprinelo da se i zdravstveno stanje stanovništva pogorša, da se i deo novca koji se izdvaja, procenat iz BDP značajno smanji, s obzirom da naša ekonomija ne isporučuje novac, da u ovom trenutku, kada je u potpunosti nacija ostarela, imamo 700.000 nezaposlenih, kada smo u vreme, kada smo se najviše zaduživali, umesto da stvaramo radna mesta mi gubili 500.000 radnih mesta, time je BDP pao na nizak nivo, a time i procenat koji se izdvajao, odnosno suma na osnovu procenta koji se izdvajao za zdravstvo.
Moram da podržim ovaj zakon iz nekoliko drugih razloga zato što sem što je broj bolesnika u porastu veoma je bitno da ostatak nacije, da mu posvetimo punu pažnju, da bi zdravstvo bilo na tom nivou da bi se uz neke druge mere stanovništvo obnovilo, jer ovoj zemlji preti kuga i kada ono seosko stanovništvo koje je bolesno, koje je staro 59 godina, kada izumre, tu teritoriju koja se isprazni, će zauzeti neki drugi ljudi, bela kuga je najefikasnije sredstvo etničkog čišćenja, a zauzimanje teritorije kolevkama je najuspešnija vrsta agresije i to nama preti opasnost ukoliko ne posvetimo pažnju zdravlju ljudi i stoga ćemo mi podržati, odnosno ja kao poslanik podržati zajedno sa poslaničkom grupom SNS podržati ovaj zakon.
Ono što ovde niko nije govorio da mi uprkos tome što imamo redove pred čekaonicama imamo 2.000 nezaposlenih lekara i da će i oni imati šansu, ukoliko su deficitarni, određeni specijalisti imati šansu da jednoga dana postanu specijalisti i time doprinesu zdravstvenom zbrinjavanju našeg stanovništva.
Zdravlje ljudi treba svima da bude na prvom mestu. Stoga ne razumem kritike jednog zakona koji samo poboljšava donekle postojeće rešenje. Mi imamo 2.000 lekara, uglavnom nam odlaze nezaposleni, uglavnom odlaze u Nemačku i niko ne postavlja pitanje, zašto tim lekarima nije omogućeno ovde da vrše praksu da se specijalizuju, da se oni redovi pred čekaonicama smanje, nego nam je za dve godine u 2011. i 2012. otišlo 530 lekara u Nemačku.
Na takav način jedna siromašna država sa niskim BDP, kao što je Republika Srbija, častila na određeni način prebogatu Saveznu Republiku Nemačku, zato što im je iškolovala tih 530 lekara za koje oni nisu imali nikakav trošak i na takav način su oni u svom budžetu uštedeli preko 50 miliona evra, a za toliko smo mi izgubili zato što smo izgubili toliko lekara koje smo školovali ovde, a redovi pred našim ordinacijama su sve veći.
Podržaću mog kolegu poljoprivrednika, doduše, ja sam poljoprivrednik opšte prakse a on je specijalista za vinogradarstvo i kalemarstvo, dakle podržaću njegovu diskusiju vezano za spajanje vojnog i civilnog zdravstva. To je veoma bitno.
Molim gospodina ministra da dobro sasluša šta želim da kažem, sem što bih spojio vojno i civilno zdravstvo, ja bih u tom sektoru uveo i posebne specijaliste za regrutovanje mladih vojnika.
Doduše tih regrutovanja je sve manje, jer to uglavnom su vojnici pod ugovorima i molio bih da gospodin ministar sasluša zašto ja podržavam mog kolegu da se to spoji, a i u tom spajanju treba ispitati dijagnoze koje su ti vojni lekari svojevremeno utvrdili, na takav način oslobađali određene ljude u Nišu vojnih obaveza 1978. i 1979. godine, pa neko nije bio sposoban da služi državi, ali je kasnije i te kako bio sposoban da se državom služi i na takav način je država Srbija postala veoma čudna zemlja da je u njoj ama baš svako mogao da postane premijer, a da tom prilikom tu dijagnozu ničim kasniji rezultati, kasnijim praćenjem medicinske dokumentacije, takvu vrstu dijagnoze nije potvrdila medicina naknadno, pa sem spajanja tog vojnog i civilnog zdravstva, molim ministra da prilikom tog spajanja spoji dokumentaciju i da se ta dokumentacija argumentovano prečešlja , a ne od moje strane, već od strane specijalista lekara za dijagnozu te vrste i da se vidi da li su određene osobe izbegle služenje vojne obaveze i služenja državi da nisu bili sposobni da služe vojsku i državu, a da su kasnije postali premijeri u toj državi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, gospođo predsedavajuća, naravno da ću podržati ovaj zakon. Odmah na početku da kažem da ne verujem da će sprovođenje ovog zakona ići lako. Verujem da će, kao i sve drugo u Srbiji, ići teško, pomalo kasnimo. Ovaj Zakon o javnim beležnicima, ovi zakoni koji su kompatibilni sa tim zakonima, je započet 2010. godine i neka bivša garnitura u parlamentu, neka bivša garnitura Vlade, neki bivši režim je trebao ovaj zakon o javnim beležnicima, ove prateće zakona da dovede u red davno. Srbija je ostala bez tog zakona. Danas slušamo kritiku koja ide iz tih redova upravo od onih ljudi koji su propustili da pre dva saziva ove skupštine Zakon o javnim beležnicima i prateće zakone dovedu u red. Danas se mi ne bi bavili ovim poslom i gospodin Selaković bi radio sasvim neki drugi posao, a naravno i mi bi možda petak, subotu i nedelju posvetili nekim drugim poslovima, a ovako zbog nečijeg nemara, ne rada, danas moramo da zasedamo u petak, subotu i nedelju, kako bi onaj zakon upotpunili i prateće zakone doneli, kao i da bi ispratili jedan zakon koji je davno trebao biti donet i primenjen.
No, imamo sreće što su na vreme pali. Danas smo slušali o nekim neviđenim taksama. Uvek sam protiv povećanja takse, protiv dažbina. Narod je, dok se manjina iživljavala, jedva preživljavao. Dok se ovaj zakon nije donosio, prava običnih ljudi, njihova ekonomska snaga, njihov socijalni status je padao. Siromaštvo u koje su oni uvaljeni postalo je neodrživo. Sve posledice koje su proistekle su ostavljene nama, kao što je ostavljeno i ovo da ovaj zakon dopunimo.
Da je narod imao sreće, što su ipak pali 2012. godine, navešću samo nekoliko podataka. Dakle, ovde je bilo mnogo primedbi oko taksi, oko javno beležničkih naknada, kako su one drastično povećane itd, a upravo od onih koji misle da svi ljudi u ovom parlamentu imaju kratko pamćenje.
Dužan sam da podsetim građane, narodne poslanike, koji su bili tada aktuelni, kao i narodne poslanike koji su kasnije izabrani, na koji način se to vladalo i kakve drakonske takse i nagrade javnim beležnicima je predviđao bivši režim i njihova ministarka pravde. Navešću nekoliko primera.
Danas su se bunili oni koji su tada podržavali 2011, pa i 2012. godine predlog zakona o tarifama. Dakle, on je predviđao ovako. Potvrda o životu 2011, 2012. godine, kako je predvideo bivši režim i njihova ministarka pravde je trebala da košta 3.000 dinara. Dakle, ukoliko ste želeli da dokažete da ste živi za vreme bivšeg režima, oni su u sklopu Zakona o javnim beležnicima i tarifama želeli da predvide da potvrda o životu košta 3.000 dinara.
Svaka overa po tom predlogu tarife iz 2011. i 2012. koji je predložila gospođa Malović, je trebalo da košta oko 3.000 dinara. Svaka odluka organa upravljanja bilo kog privrednog društva, overa takve vrste je donosila javno-beležničku nagradu javnim beležnicama od 90.000 dinara. Toliko su bili predvideli 2011. i 2012. godine da uzmu od privrede koju su oni bili uveliko umrtvili. Zapisnik sa osnivačkih sednica društava, u zavisnosti da li su bila privredna društva sa jednim vlasnikom ili su bila akcionarska društva, taksu odnosno javno-beležničku nagradu koju su oni bili predvideli za takvu vrstu posla za overu jednog zapisnika trebalo je da košta od 120 do 500.000 dinara.
Upravo od onih koji su predvideli takvu vrstu drakonskih taksi i javno-beležničkih nagrada danas slušamo kako su neke takse daleko manje neprimerene današnjem društvu. To bih shvatio, verujem da je siromaštvo veliko, verujem da je pet dinara za neke veliki novac, verujem da je 50 dinara veliki novac za neke, ali to ne mogu da prihvatim kada se oni koji su debelo napunili svoje džepove prazneći džepove običnih ljudi, koji su doveli do siromaštva koje je neizdrživo za gledanje, kada se oni danas zalažu za prava na manju taksu, na manju javno-beležničku nagradu iako su predvideli te javno-bežničke nagrade koje su se kretale od 3.000 do 500.000 dinara i prava je sreća da su na vreme oboreni sa vlasti, odnosno da građani 2012. više nisu hteli da daju poverenje takvoj političkoj grupaciji i još jednom da podvučem da je gotovo nemoguće da su želeli da predvide da jadnog, siromašnog čoveka samo potvrda o životu je trebala da košta 3.000 dinara.
Verujem da te javno-beležničke nagrade neće biti tolike, verujem da će biti duplo manje. Usudiću se da kažem, a to ćemo videti kad nova vlast donese nove tarife, da verujem da će te javno-beležničke nagrade biti pet puta manje od onih koje je predvidela gospođa Snežana Malović svojim predlogom javno-beležničkih tarifa.
Ono što želim još da komentarišem, a što meni nije dovoljno jasno, kada su u sudovima i opštinama povereni poslovi, a molim gospodina ministra pošto ga ne vidim da obrati pažnju, overe, molim za tumačenje, ko će, s obzirom da je drugim zakonom utvrđeno da ugovore isključivo prave javni beležnici, i ukoliko se ti ugovori sklapaju na teritorijama opština i gradova gde javnog beležnika nema, pitam za tumačenje - ko će te ugovore sastavljati u gradovima i opštinama gde nemamo sada javne beležnike, s obzirom da po Zakonu o overama potpisa itd, je predviđeno da sudovi i opštine, odnosno opštinski organi to rade kao poverene poslove, pa stoga pitam, a pitam i vas – ko će u takvim situacijama sastavljati ugovore o prometu nepokretnosti koji spadaju u javno-beležničku ispravu i koje po članu 4. Zakona isključivo rade javni beležnici? Molim za to tumačenje čisto gledalaca radi.
Moram reći da zbog nekih obaveza pred sudovima nisam bio u prilici da pratim celu sednicu, pa dozvoljavam da je ministar to već objasnio, a da ja to nisam čuo.
Takođe, ono što želim da pitam, data su po meni malo šira prava javnim beležnicima da kada u ugovoru, a to je bilo predviđeno nekim ranijim nacrtom, pa ne znam da li će to biti ponovljeno, posumnja u vrednost navedene u ugovoru može sam da utvrdi tržišnu vrednost na osnovu određenih parametara, pa nije teško pretpostaviti da će javni beležnici kada je to negde na ivici od 500.000 dinara pokušavati to da prebace na neki veći iznos čisto da bi dobili veću javno-beležničku nadoknadu i uvećali svoju taksu. S tim u vezi može doći do problema.
Predložio sam amandmane s obzirom na ogromnu sirotinju i često prometovanje zemljišta gde se radi o jako sitnim parcelama koje nasleđuju pravni sledbenici i predložio sam da se po pitanju prenosa takse na promet nepokretnosti prilikom overe za područja i katastarske opštine i gradove, naseljena mesta, odnosno ona koja imaju manje od 5.000 stanovnika da se prepolove i da se na njih odnose odredbe kao na poklone gde se plaća samo 50% od te takse. Takav amandman sam predložio s obzirom da smatram da zbog česte promene vlasništva, zbog izumiranja sela gde u mnogim selima nema pas da zalaje, pa jednu parcelu nasledi pet sledbenika i dolazi do prometa svake godine, te parcele često ne koštaju ni 100 evra, a da iz javno-beležničke nagrade i takse može proisteći trošak prilikom prenosa samo za te svrhe oko 30.000 dinara i stoga sam amandmanom predvideo da takve takse budu prepolovljene u situacijama kada se promet vrši na poljoprivrednom zemljištu i na seoskim područjima. Za taj amandman ću svakako glasati. Ne znam da li će ga Vlada prihvatiti.
S tim u vezi što javni beležnik ima pravo da utvrdi cenu veću od navedene u ugovoru navešću i primer zašto verujem da je Vlada imala razlog da u takvom nacrtu predvidi da javni beležnik ima pravo da posumnja u tržišnu vrednost. Navešću za vreme vlasti jednog režima, koji sam delimično podržavao 2000. godine pa sam morao da ga se odreknem, došlo je do prometa određenih šećerana koje su uprkos tome što su vredele više desetina miliona evra prometovane za tri evra.
Pitam se da se to danas desi da li bi javni beležnik imao pravo da recimo na šećerani u Kovačici ne prihvati ugovornu vrednost koju je država uspostavila u ugovoru sa „MK Komercom“, finansijskim direktorom stranke bivšeg režima. Ukoliko javni beležnik posumnja u takvu vrstu, da je tada postojao mogao je da posumnja i da kaže – stanite malo vi drugovi iz te i te stranke, jeste da vam je to finansijski direktor, ali jedna šećerana koja na zalihama ima osam miliona evra šećera, koja na računu ima tri miliona evra, kao što je to imala šećerana u Kovačici. U takvim situacijama javni beležnik je mogao u taj ugovor da unese tržišnu vrednost koja se kretala u više desetina miliona evra i da kaže – stani, jesi ti finansijski direktor određene stranke, jesi ti kum nekih lidera u toj koaliciji, ali što je puno, puno je i ne može nešto što je koštalo 10 miliona evra da se proda za tri miliona evra.
Drugi primer zašto je javni beležnik trebao da postoji jeste kada neki bivši premijer reši da uzme 525.000 evra od države protivno propisima za prolećnu sadnju 2007. godine vinograda. Ukoliko je on to želeo da isprometuje iako ga subvenciija nije sledovala jer se zakup zemljišta desio tek u novembru 2007. godine pa se proleće u Srbiji ne može desiti u novembru, dakle protivno propisima je to povučeno i kada želi da to otuđi, recimo, šta će biti gospodine ministre, ako se to desi sada pa se neki ugovori o prometu pola tih vinograda izvrše na Devičanskim ostrvima, pa bivši premijer uzme i pola vinograda prevede na vlasnika koji se zove Vinous Venturis Devičanska ostrva, u takvim situacijama – koja će javno-beležnička služba biti nadležna, jer smo danas videli od takvih lica najviše primedbi na javno-beležničke poslove iako su njihove overe veoma sumnjivih ugovora davno završeni.
Očekujem odgovore na ova pitanja, otprilike – šta će se desiti sa ugovorima koje budu pravili na teritorijama opština gde nema javnih beležnika? Tu će sudovi overavati te ugovore. Pitam s obzirom da su po drugom zakonu javni beležnici za to nadležni, ko će u tim opštinama sastavljati ugovore, hoće li to advokati? Nemam ništa protiv toga da to rade kao i do sad. Da li će to stranke međusobno da sastavljaju ugovore? Nemam ništa protiv toga.
Čisto radi građana koji su već u redovima pred sudovima želeći da iskoriste poslednji dan overe želim odgovor na ta pitanja.
Naravno, mislim da su građani razumeli da će se i nadalje vršiti overa pred sudovima i da ovog trenutka nema razloga za prevelike gužve pred sudovima.
Na kraju da pitamo, ukoliko ugovor bude kakav sam rekao, ukoliko overu budu vršili opštinski organi, pitam takođe ministra da li će u skladu sa Zakonom o taksama i nekim drugim zakonima njima pripadati javnobeležnička nagrada, ili ne? Hvala.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, ja sam se javio odavno. Dakle, već mi stala krv u ruci koliko držim ovaj Poslovnik.
Javio sam se po članu 103, vezano za član 107. Narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine. To je stav 1. Pa ide onda stav 2. Narodni poslanik ne može da ukaže na povredu postupanja predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Stav 3. je posebno zanimljiv – Predsednik Narodne skupštine daje reč narodnom poslaniku koji ukazuje na povredu stava 1. ovog člana odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika, s tim što predsednici poslaničkih grupa imaju prednost.
Verujem da ste vi tolerantni prema opoziciji i ja to poštujem. Tolerancija je nešto što izuzetno cenim kod vas i kod svih predsedavajućih. Međutim, u buduće morate da vodite računa, gospodinu koji je govorio u ime Nove demokratske stranke ili NDS-a ili ta skraćenica znači nismo demokratska stranka, ne znam tačno šta je, dali ste dva puta uzastopno da reklamira povredu Poslovnika. On je bio i prethodni govornik. Kako može da reklamira povredu Poslovnika na samog sebe?
Dakle, reklamirao je jednom povredu Poslovnika, vi ste mu dali objašnjenje, vi niste prethodni govornik, pa ste mu odmah dali posle toga ponovo reč. Dakle, duplu povredu Poslovnika je reklamirao uzastopno, a da pre njega niko nije govorio. To je nemoguće, dati reč nekom po povredi Poslovnika, a da pre njega nije bilo nijednog drugog govornika, sem njega samog. Vi ste njemu dali povredu Poslovnika na njega samog.
Ja cenim tu vašu izuzetnu sposobnost da tolerišete, ali vas molim da to malo izbalansirate. Nemojte da ja čekam dva sata, a neko dva puta uzastopno reklamira povredu Poslovnika. Nije u redu, ali ako je u korist opozicije, ne treba da se glasa.