Zahvaljujem se, gospodine Arsiću Povređen je član 107, koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine.

Vi ste lepo obrazložili da su povređeni članovi 106. i 109. Ja govorim o povredi člana 107. Prvo, hrast, sam po sebi, je drvo, biljka ne može da bude kulturno dobro. Drugo, ministarka Mihajlović je ponudila validne dokaze da ta famozna bazilika je konzervirana i da je zaštićena od svih građevinskih radova koji se na toj deonici puta izvode.

Želim da podsetim uvaženu gospodu Pavićevića i njegovog stranačkog šefa Živkovića da je i ova Skupština takođe jedno kulturno dobro. Petog oktobra 2000. godine, ovo što se sada zove Dom Narodne skupštine zvalo se Savezna skupština. E, u tu Saveznu skupštinu, ne znam da li ste vi tada bili gospodine Pavićeviću, ali gospodin Zoran Živković je sigurno bio, upala je masa ljudi, zapalila je, odnela je mnoga kulturna dobra iz ovog zdanja koje je podignuto 1936. godine. Gradnja je počela još za vreme života kralja Aleksandra Karađorđevića. Nažalost, zbog toga što su ga ustaše ubile u Marseju 1934. godine, nije uspeo da doživi da vidi završeno zdanje, ali su zato gospoda iz DOS-a uspela 5. oktobra 2000. godine da temeljno spale i da opljačkaju vrlo značajnu kulturnu baštinu iz perioda Kraljevine Jugoslavije, tako da, kada pokazujete to malo drvce…

…tog hrasta, verujte mi, mnogo značajnija kulturna dobra je odneo vaš šef stranke, nego što je to parče hrasta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, povređen je član 107. Poslovnika Narodne skupštine.

Ja sam strpljivo slušao ova komediografska izlaganja gospodina Pavićevića i nisam hteo da reagujem, ali mislim da je sada svaka mera prevršena. Ozbiljno je dovedeno u pitanje dostojanstvo Narodne skupštine. Ja poštujem pravo svakog narodnog poslanika da izigrava ovde glumca i da pokušava da privuče pažnju nekog novog Sofokla ili Nušića ili nekog komediografa koji će u satiričnom smislu da prikaže politički život Srbije, ali ne smete da dozvolite da se ministar ovde dovodi u situaciju da se brani zato što gospodin Pavićević nije ni sudija ni tužilac, a ministar nije okrivljeni i nema potrebe da se brani ili da ga neko brani.

Sem toga, nisam hteo da reagujem na početku današnjeg dana. Ministar kada dođe u Narodnu skupštinu nije gost. Gosti sede gore na galeriji. Ministar je ovlašćeni predstavnik Vlade i u toku rasprave u Narodnoj skupštini ima ista prava i obaveze kao i narodni poslanici i to bi gospodin Pavićević trebalo da zna zato što je narodni poslanik od aprila 2014. godine i za ovih godinu i nešto dana mogao je to i da nauči.

Dakle, nemojte da dozvolite da se gospodin Pavićević ili bilo ko drugi lično obraća ni gospodinu Babiću, ni gospodinu Arsiću, niti bilo kom drugom narodnom poslaniku, niti da dozvolite da ministar se ovde doživljava kao neko ko je okrivljeni i koga neko treba da brani ili koji sam treba da se brani. Od koga da se brani, od onih koji su upropastili Srbiju?

Dakle, ukazujem da je povređen član 107. stav 2. koji kaže – Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život…

Ja sam ukazao na povredu člana 107. stav 1.

Ali, član 107. ima dva stava. Ja sam se pozvao na stav 1, a sada se pozivam na stav 2.

Ali stav 2.

Ja imam milosti, gospođo Gojković, prema vama…

Ali čekajte, šta znači, evo, najljubaznije vas molim da mi objasnite šta znači kada gospodin Pavićević celoga dana prstom pokazuje na narodne poslanike Srpske napredne stranke? Mene to podseća na one filmove kada nemački oficiri pokazuju prstom…(Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Što se tiče paganskih običaja, o kojima je govorio Zoran Živković, paganski običaj je bio da se zapali zgrada Narodne skupštine, odnosno tadašnja Savezna skupština. Kako se ono, gospodine Živkoviću, beše zvao onaj, je li Maka, što je bio vođa onih koji su upadali…

…u zgradu ove Skupštine, krali umetničke slike, fotelje, stolice, palili baklje ovde? Dakle, sve te paganske obrede ste upražnjavali vi 5. oktobra 2000. godine.
Rekli ste da svi mi, poslanici u Narodnoj skupštini, jel tako, možemo da koristimo internet. Ja sam nekoliko puta danas čuo od vas jednu neverovatnu besmislicu, od čoveka koji je, na veliku nesreću građana Srbije jedno vreme bio predsednik Vlade, a to je da centar za istraživanje nesreća, koji se ovim zakonom definiše kao posebna organizacija, ne može da bude definisan i da se taj centar uopšte stvori bez promene Zakona o ministarstvima, pa ste to besomučno ponavljali nekoliko puta i rekli ste da to nije u skladu sa Ustavom, itd.
Evo, ja ću sada da upotrebim taj famozni internet i, evo, Zakon o ministarstvima važeći, „Službeni glasnik RS“, br. 44/2014, 14/2015 i 54/2015.
Član 1: „Ovim zakonom obrazuju se ministarstva i posebne organizacije i utvrđuje njihov delokrug.“ To je član 1. stav 1.
Član 1. stav 2. Gospođo Mihajlović, da samo imate u vidu sa kakvom neznalicom imate posla. „Posebne organizacije mogu se obrazovati i njihov delokrug može se utvrditi i posebnim zakonom.“ Dakle, to piše u važećem Zakonu o ministarstvima, da se posebne organizacije, a centar se definiše kao posebna organizacija, može obrazovati i posebnim zakonom. To je ovaj zakon o kome mi danas razgovaramo.
Satima slušamo čoveka koji se više razume u paganske običaje, u druženje sa Čumetom, Legijom, šverc naoružanja, itd, nego u zakone, kako je ovo neustavan zakon, kako moramo da menjamo Zakon o ministarstvima. Zamislite tragediju ove države da je predsednik Vlade bio čovek koji ne zna da se posebne organizacije, a postojale su i u njegovo vreme, mogu obrazovati i nekim drugim zakonima, a ne Zakonom o ministarstvima. I to je jasno svakome. Nije jasno jedino čoveku koga ništa drugo u životu nije zanimalo, nego da na protivpravan, protivustavan način postane neko i nešto u ovoj državi. Na svu sreću, to vreme je prošlo i ja se nadam da se više nikada neće ponoviti.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Nisam izgovorio apsolutno nijednu jedinu neistinu. Činjenica je da su 5. oktobra oni koji su vodili tu tzv. demokratsku revoluciju zapalili ne samo tadašnju Saveznu skupštinu, nego su zapalili i zgradu Radio-televizije Srbije. Te ljude koje vi danas nazivate fukarama, u to vreme su bili heroji te vaše petooktobarske revolucije, Maka, Bagzi. Jel se sećate da ste se to veče 5. na 6. oktobar slikali sa Legijom? On je bio heroj 5. oktobra, zato što je okrenuo leđa svom tadašnjem šefu Slobodanu Miloševiću i stao na vašu stranu. Godine 2003. postao je državni neprijatelj broj jedan. Jel se sećate da je gomila od pedesetak ljudi tukla jednog čoveka, direktora Radio-televizije Srbije? Jel se sećate toga? Jel se sećate onih sramotnih slika koje se nisu dešavale ni u najnerazvijenijim državama sveta, u tom najsvetlijem danu u srpskoj istoriji, kako vi kažete, da se iz zapaljene Savezne skupštine iznose fotelje, umetničke fotografije, televizori, stone lampe, pitaj boga šta se sve nije iznosilo? Jel se sećate, i potpuno je u pravu gospodin Marijan Rističević, da ste delili naoružanje iz policijske stanice u Ulici majke Jevrosime? Pa to su sve činjenice. To je istina. To se dešavalo tih oktobarskih dana 2000. godine.

Ja ne čime mi treba da se ponosimo ili da vam budemo ne znam ni ja na čemu zahvalni.

Dakle, uradili ste nešto sa ovom državom što niko nije uradio pre vas i nadam se da se tako više ništa neće desiti. Evo, to je slika koju pokazuje gospodin Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno mislim da amandman treba odbiti zato što apsolutno ne postoji nijedan valjan razlog koji je navede u amandmanu da bismo ga prihvatili.
Ja sam gospodine Bečiću smatrao da je vreme političkog terora DS davno prošlo. Međutim, očigledno da recidivi tog terora i dalje traju.