Zahvaljujem se, gospodine Dačiću.

Nisam imao zaista nameru da se javljam za reč, ali samo hoću da kažem jednu principijelnu stvar, nema to veze ni sa gospodinom Ružićem, ni sa gospođom državnom sekretarkom, ni sa pomoćnikom ministra, jednu principijelnu stvar, tačno je da u najvećem broju slučajeva Narodna skupština usvaja ono što predloži Vlada.

To je u najvećem broju slučajeva uobičajeno, to je praksa i to je sasvim normalno, ali u određenim situacijama narodni poslanik prosto mora da reaguje ako primeti da postoji neki tako krupan nedostatak kao što je ovaj koji se tiče direktnog ataka na Ustav Republike Srbije.

U tom smislu ovo nije upereno ni protiv koga, pogotovo ne protiv gospodina Ružića, niti protiv SPS-a, niti protiv bilo koga, a ponajmanje na moje kolege iz SNS koji su u Ministarstvu prosvete. Ovde je prosto jedna principijelna stvar u pitanju. Znači, mi smo ovde ipak branioci. Zakleli smo se valjda na taj Ustav. Zakleli smo se da branimo, jel tako, kako ono beše gospodine Dačiću, tekst zakletve narodnog poslanika, „da ću braniti građanska prava i slobode po najboljem znanju i umenju“.

Evo, ja po najboljem znanju i umeću branim ta prava. Znači, branim prava ljudi da budu birani organi visokoškolske ustanove iako su stariji od 65 godina života. Mislim, kako neko sa 65 godina, sa 69, sa 70 godina života u pojedinim državama može da bude predsednik Republike, što je mnogo teže, a kod nas ne može da bude član nastavno-naučnog veća.

Hoću da vam kažem, ovo je rešenje em nelogično, em protivustavno i nije dobro da prođe. Naravno, većina može da odluči kako hoće, ali većina mora da vodi računa i o Ustavu i o zakletvi koju smo svi kao narodni poslanici položili.

Gospodine predsedniče Republike, dame i gospodo ministri, direktore Kancelarije za Kosovo i Metohiju, dame i gospodo narodni poslanici, braćo i sestre sa Kosova i Metohije, pre svega, gospodine predsedniče Republike, želim da vas pitam na početku mog izlaganja - da li kao predsednik Republike i vrhovni komandant imate saznanja ko je pokušao da vas ubije u Srebrenici 2015. godine kada ste imali dovoljno hrabrosti i ljudskosti da odete u Potočare i da se poklonite žrtvama zločina u Srebrenici i da poštujete bol i bošnjačkih muškaraca i bošnjačkih žena i bošnjačke dece?

Mislim da je to veoma važno pitanje, jer nisam čuo da je u novijoj istoriji Balkana i na jednog predsednika Vlade pokušan atentat, sem na predsednika Vlade Republike Srbije, Aleksandra Vučića, koji u Srebrenicu nije otišao sa mitraljezima i tenkovima nego sa vencima i cvećem, a dočekali su ga tako da je bilo potpuno jasno da su hteli da ga ubiju.

Hoću da kažem da ni jednom srpskom zvaničniku, ni jednom srpskom predsedniku, ni jednom predsedniku Vlade, ni jednom srpskom ministru nikada nije bilo lako da učestvuje u rešavanju kosovsko-metohijskog čvora, da učestvuje u rešavanju problema Kosova i Metohije.

Juče vas je, neću reći ime, ali juče vas je jedan opozicioni, da ga nazovem, lider, pitao – da li postoji mogućnost da pitanje rešavanja Kosova i Metohije iz EU izmestimo u UN? To vas je pitao čovek koji je do juče bio u koaliciji sa Borisom Tadićem, čovekom na čiju inicijativu je, ako se ne varam, 2008. godine pismom koje je uputio generalnom sekretaru UN problem Kosova i Metohije iz UN prebačen u Brisel, odnosno u EU. To vas je pitao čovek koji je do juče bio u koaliciji sa Vukom Jeremićem, ministrom inostranih poslova koji je 2010. godine uputio pitanje Međunarodnom sudu pravde tražeći savetodavno mišljenje da li je donošenje deklaracije tzv. kosovske skupštine o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim javnim pravom ili ne, iako je kao ministar inostranih poslova unapred morao da zna da ni jedan sudija međunarodnog suda pravde ne može da odluči drugačije od stava svoje države. Malom detetu, znači učeniku Prvog razreda osnovne škole koji zna da broji do 20 bilo je potpuno jasno da inicijativa Srbije ne može da uspe, zato što apsolutnu većinu sudija u Međunarodnom sudu pravde čine sudije iz država koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije.

Ovo kažem ne zato da bih nipodaštavao ljude koji su učestvovali juče na ovim razgovorima sa predsednikom Republike, koji im je vrlo otvoreno rekao kakva je situacija na Kosovu i Metohiji, koji je imao strpljenja da sasluša sve njihove ideje i sva njihova razmišljanja o načinu rešavanja problema Kosova i Metohije, ali samo hoću zbog srpske javnosti i zbog vas, braćo i sestre na Kosovo i Metohiji, da kažem koliko je danas teško predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, zato što su na njegova leđa natovarili teret svih srpskih, jugoslovenskih, pa onda opet srpskih političara koji nisu radili dovoljno ili nisu radili ništa ili su čak uradili sve u korist Albanaca. Sve to je u nasleđe kao jedno veliko breme, kao jedan veliki krst primio predsednik Republike, Aleksandar Vučić.

Ono što hoću da kažem, gospodine predsedniče, možda ćete mi zameriti, 2013. godine kada je potpisan Briselski sporazum, kojim je predviđena Zajednica srpskih opština, ovde u Beogradu je držana zaupokojena liturgija za sve članove Vlade Republike Srbije i za sve narodne poslanike koji su glasali za prihvatanje Briselskog sporazuma.

Rekli su da ste izdajnik, da ste prodali Kosovo i Metohiju, da ste prodali veru za večeru, da ste pogazili Kosovski zavet, da ste veći izdajnik od Vuka Brankovića, da će prokletstvo pratiti ne samo vas, nego i vašu decu. Naravno, u tome su zdušno učestvovali i oni veliki junaci koji nam danas drže patriotske lekcije, a koji su za vreme svoje vlasti, od 2000. do 2012. godine, uradili sve da olakšaju Albancima na Kosovu i Metohiji da proglase nezavisnost, odnosno nisu uradili ništa da ojačaju pozicije Srbije na Kosovu i Metohiji.

Danas se postavlja pitanje – kako su reagovali? Da podsetim građane Srbije kako su reagovali. Tog februara 2008. godine Boris Tadić je pobegao u Rumuniju. Imao je hitan poziv predsednika Republike Rumunije, pa šta će čovek, morao je da spakuje kofere i da ode u Rumuniju. Kako je reagovao Vojislav Koštunica? To vam je vrlo dobro poznato. Vlada Republike Srbije je proglasila za persone non grata, zamislite kolika hrabrost, koliko čojstvo i junaštvo, ambasadorku Crne Gore, Anku Vojvodić, i ambasadora, zaboravio sam mu ime, Republike Makedonije ovde u Beogradu. Znači, proterali su crnogorskog ambasadora i makedonskog i tako su pokazali koliko su jaki. Nisu smeli da pisnu ni Amerikancima, ni Francuzima, ni Nemcima, niti bilo kom drugom ni delić onoga što danas Aleksandar Vučić sme da kaže ne samo ovde u Narodnoj skupštini, nego i u Briselu i u Vašingtonu i svuda gde se vode teški i mučni razgovori oko Kosova i Metohije.

Zašto sam pomenuo zaupokojenu liturgiju? To je jedna mučna situacija i mučna scena i nadam se da se nikada više neće ponoviti. Proglasili su vas, gospodine predsedniče, da ste najveći izdajnik u istoriji srpskog naroda jer ste prodali Kosovo i Metohiju koja je sveta srpska zemlja i tu smo mi Srbi pokazali, i nije nama tu kriv ni Šaip Kamberi, ni Aljbin Kurti, niti bilo ko drugi, kakvi smo licemeri.

Gospodine predsedniče, vi se opet naljutite na mene, ja sam poreklom Srbin iz Krajine i otac i majka su mi sa Korduna i deda i baba i po očevoj i po majčinoj liniji, sada ja pitam ceo srpski narod, slažem se da je Kosovo i Metohija sveta srpska zemlja, jel Srpska Krajina nije sveta srpska zemlja?

Ja sada ovde u rukama imam, potrudio sam se, spisak srpskih crkava i manastira na teritoriji nekadašnje Republike Srpske Krajine i na teritoriji današnje Hrvatske. Da li zna srpski narod da u Puli postoji Pravoslavna crkva još iz Šestog veka? Vizantijski istoričari kažu da smo mi Sloveni u masama došli na Balkan u Sedmom veku.

U VI. veku je u Puli napravljena prva hrišćanska crkva u Istri koja je još pre velikog raskola iz 1954. godine, dakle 1200. godine pre velikog raskola dodeljena grčkoj zajednici koja je živela u Puli. Zar nije sveta zemlja Ston. gde imamo crkvu Sv. Mihajla iz 1080. godine, dakle na Pelješcu, pre crkvenog raskola iz 1954. godine. Zar nije sveta srpska zemlja, zemlja na kojoj je podignut manastir Bogorodica Stonska? U tom manastiru je 1219. godine Sveti Sava osnovao humsku eparhiju za oblasti humske zemlje i Travunije to je današnja Hercegovina sa celokupnim dubrovačkim primorjem?

Zar nije sveta srpska zemlja ostrvo Korčula gde je podignut hram Uspenja Presvete Bogorodice još 1220. godine? Zar nije sveta srpska zemlja u kojoj postoji manastir Krupa od 1317. godine, koga je formirao srpski kralj Milutin? A zar nije sveta srpska zemlja manastir Krka iz 1350. godine koji je podigla Jelena Nemanjić Šubić i da ne čitam, ima manastira u Cetini, ima manastira u Gomirju, ima manastira u Komogovini, itd.

Zar to nisu svete srpske zemlje? Pa, kad nabrajaju svete srpske zemlje, što ne kažu da su i ovo svete srpske zemlje? A ćutali su, kao zaliveni, kada su ove svete srpske zemlje odlazile nekom drugom.

Izvinite, zar Makedonija nije sveta srpska zemlja? Koliko je srpskih glava stradalo u Prvom, u Drugom balkanskom ratu, u Prvom svetskom ratu da bi Makedonija bila slobodna? Da bi Makedonci bili slobodni, jer nikada do tada nisu bili slobodni, jer su na njih atakovali ili Turci ili Bugari ili Grci. Kada su prvi put mogli da progovore makedonskim jezikom? U Kraljevini Srba i Hrvata i Slovenaca. Eto takva je ta zla, opaka, zavojevačka Srbija. Kada su Slovenci mogli da govore i da pišu slovenačkim književnim jezikom? Od 1918. godine. Kada Hrvati? U Hrvatskom saboru ste mogli da govorite ili latinski ili nemački ili mađarski. Hrvatski, zapravo srpski, ali hajde da prihvatimo da je to njihov hrvatski jezik danas književni, kada su mogli da govore? Pa od 1918. godine.

Dakle, nije Srbija nikome donosila ropske lance, nego je donosila slobodu. Isto kao što je donela slobodu i 1912. godine celokupnom stanovništvu na Kosovu i Metohiji uključujući i Albance, donoseći im ne samo političku slobodu, nego kulturu, pismenost i mogućnost da sami Albanci govore albanskim jezikom, jer je do tad zvaničan jezik na Kosovu i Metohiji bio Turski. Eto to je ta, zavojevačka velika Srbija. To je taj Aleksandar Vučić koji hoće da stvori kako kažu mediji u BiH, u Crnoj Gori i u nekim drugim zemljama, neki novi srpski svet kao zamenu za koncept homogene, odnosno velike Srbije.

Mi se kao narod, kao država, kao Vlada i vi gospodine predsedniče Republike, uvek pozivamo u ovim našim teškim i mučnim pregovorima za KiM na Ustav Republike Srbije i na Rezoluciju 1244. Ustav je jasan i čist što se tiče statusa Kosova i Metohije, ali na našu veliku žalost niko u Međunarodnoj zajednici za to ne haje.

Drugi međunarodni dokument na koji se pozivamo, Rezolucija 1244, ako mene pitate za moje skromno mišljenje, nije baš sasvim na strani ondašnje SRJ kada je doneta, odnosno današnje Srbije kao njene naslednice. Ali, ja sad želim da postavim jedno više retoričko pitanje, nego pitanje na koje očekujem odgovor - šta je bilo sa mišljenjem čuvene Badinterove komisije iz 1991. godine, na koju se uporno pozivaju Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Makedonija?

Da vas podsetim, mirovna konferencija za Jugoslaviju 1991. godine, pod predsedavanja Lorda Karingtona donela je odluku da se formira arbitražna komisija koja treba da predloži rešenje za jugoslovensku krizu. Na čelu te komisije bio je Robert Badinter, predsednik Ustavnog saveta Francuske. To je nešto slično našem Ustavom sudu, oni ga ne zovu tako, ali u suštini manje-više ima iste nadležnosti. Prema prvom preliminarnom mišljenju, iz novembra 1991. godine, Robert Badinter je sa svojim saradnicima napisao da se SFRJ nalazi u fazi raspadanja. Već u drugom i u svakom narednom mišljenju dao je rešenje kako da se reši jugoslovenska kriza, po principu „uti posedetis juris“. Dakle, ono što bivše jugoslovenske republike poseduju po tada važećem pravo SFRJ i po tada važećem pravu socijalističkih republika. Na to mišljenje su se pozvale i Slovenija i Hrvatska i BiH i svi drugi koji su se odvajali od SFRJ.

Badinter je tumačio da princip „uti posedetis juris“ znači da Slovenija ima pravo da se otcepi od Jugoslavije, da Hrvatska ima pravo da se otcepi od Jugoslavije, ali da nijedan deo teritorije Hrvatske nema pravo da se otcepi od Hrvatske. Po tom principu su Hrvati uspeli da zauzmu Republiku srpsku Krajinu, u odnosu na to su se pozvali između ostalog kada su osvajali Republiku srpsku Krajinu u zločinačkim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“ 1995. godine.

E sada, moje retoričko pitanje glasi – ako princip „uti posedetis juris“ iz nalaza i mišljenja Badinterove komisije iz 1991. i 1992. godine važe za Sloveniju i Hrvatsku, kako je moguće da ne važe za Republiku Srbiju, kako je moguće da možete od jedne suverene i nezavisne države da odvajate njen jedan deo i da kažete – princip „uti posedetis juris“ važi za sve od Triglava do Đevđelije, ali ne važi za vas Srbe. Bilo bi dobro da malo podsetimo te naše međunarodne pregovarače, partnere, prijatelje ili manje prijatelje, ljude sa kojima razgovaramo, šta je bilo sa tim nalazom i mišljenjem Badinterove komisije? Kako je moguće da nalaz i mišljenje Badinterove komisije važi za sve, osim što važe za Srbe?

Ono što takođe želim da kažem, gospodine predsedniče, a vi ne morate samnom da se složite, molim vas izbegnete onu vrstu avanturizma, onu vrstu nacionalne samoubilačke politike koja se desila ovde u Beogradu 27. marta 1941. godine. Mene su pre nekoliko godina optužili da ja ovde propovedam nacionalizam zato što sam rekao da je puč od 27. marta zapravo bio uvod u razbijanje Kraljevine Jugoslavije i da su pravi osnivači, iako oni toga tada nisu bili svesni, nisu to želeli, ali kada se pogleda slet događaja, pravi osnivači NDH, logora u Jasenovcu, svih mogućih mičilišta od NDH do KiM bili su generali Borivoje Mirković, Dušan Simović i svi ostali koji su rekli da Jugoslavija mora da zarati sa Nemačkom, zato što je u britanskoj ambasadi veče pre toga otvorena flaša šampanjca i zato što je Čerčil rekao – Jugoslavija je pronašla svoju dušu.

Nije prošlo 17 dana, Jugoslavija je kapitulirala, Pavelić je sa svojim ljudima već 10. aprila 1941. godine proglasio NDH, a šta su radili ti veliki junaci od 27. marta? Iz Beograda otišli u Nikšić pod pratnjom vojske i žandarmerije, iz Nikšića u Atinu, iz Atine u Jerusalim, iz Jerusalima u London.

Nisu se jednog jedinog dana zadržali sa narodom koga su bez ikakve potrebe gurnuli u rat. Zato smo iz Drugog svetskog rata izašli tako da je u Drugom svetskom ratu, pa sada vi razmislite da li smo mi zaista dobili Drugi svetski rat ili ne, u demografskom smislu, poginuo je svaki četrdeset i deveti Englez, a svaki sedmi Srbin. Zato sada Engleza ima koliko ih ima i zato nas Srba danas ima koliko nas ima.

Dakle, gospodine predsedniče, znam da vam je teško, imate svu moguću podršku poslaničke grupe SNS, imate bezrezervnu podršku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali nemojte nikada ni u jednom momentu da pokleknete pred lažnim junacima, pred lažnim patriotama, pred onima koji bi hteli da zapale buktinju i požar ovde u Srbiji da izgubimo sve, i Kosovo i Metohiju i centralnu Srbiji i Vojvodinu, da nam ode i propadne i Republika Srpska i da se zauvek zatre srpsko ime, a oni će lepo na Mauricijus, u Hongkong, u Njujork, u London, tamo gde su im stanovi, tamo gde su im vile, tamo gde su im pare.

Na tu vrstu avanturizma nemate pravo. Na tu vrstu avanturizma nema pravo niko, zato što predsednik Republike mora da vodi računa pre svega o živom narodu, o živim ljudima, o živim muškarcima, ženama i deci na Kosovu i Metohiji, mora da vodi računa i o Republici Srpskoj, jer nema ko drugi, mora da vodi računa i o Srbima koji su ostali da žive u Hrvatskoj, a gde su im prava i dalje vrlo često ugrožena, mora da vodi računa i o Srbima koji su ostali da žive u Severnoj Makedoniji.

Zato je breme koje nosi predsednik Republike Aleksandar Vučić, veoma teško i naravno u Crnoj Gori. To je ona, i njih smo zajahali, jel tako gospodine Rističeviću, to je general Jovo Kapičić, pričao. Kaže, 1918. godine Srbija zajahala Crnu Goru, a on 1944. godine došao na Dedinje i imao kafić ovde u centru Beograda. Jel ga vi Marijane Rističeviću imate u centru Beograda, kafić, a imao ga je general Jovo Kapičić? I, kaže, zajahala Srbija Crnu Goru. Onu Crnu Goru koja se pre toga zvala Zeta, pa se pre toga zvala Duklja, pa su zaboravili da je Skadar bio srpski grad, pa da je tamo nekada bila država Svetog Jovana Vladimira itd, da se ne vraćamo dalje u prošlost.

Dakle, gospodine predsedniče uz svo uvažavanje teške situacije u kojoj se nalazite, želim da vam kažem da potpuno razumem svu složenost situacije i vas kao predsednika Republike i Vlade Republike Srbije, ali da vam kažem da imate bezrezervnu i punu podršku u jednoj racionalnoj, razumnoj i odgovornoj politici, ne samo prema Kosovu i Metohiji, nego i prema Republici Srpskoj i prema našem narodu u Hrvatskoj, u Crnoj Gori, u Makedoniji, jer danas ste vi, hteo to da prizna neko ili ne, jedini čovek na Balkanu koji misli, ne samo o interesima svog naroda, nego i o interesima svih drugih naroda i koji jedini čini mi se zastupa onu staru politiku koja je čini mi se jedina dobra za sve balkanske narode, a to je Balkan balkanskim narodima.

Hvala vam, gospođo Kovač.

Pošto me je gospodin Milićević pomenuo, želim samo da dam jednu malu dopunu, odnosno jedan osvrt na njegovo izlaganje.

Ima mnogo stavova vezanih za ono što se dešavalo u Srebrenici u julu 1995. godine, ali ja ću vas, gospodine Milićeviću, da podsetim na jedan presretnuti telefonski razgovor koji je korišćen kao materijal u Haškom tribunalu protiv Slobodana Miloševića.

Reč je o razgovoru koji je tajno sniman, verovatno od neke zapadne obaveštajne službe, u maju mesecu 1996. godine. Znači, maj 1996. godine. Razgovor je vođen između Slobodana Miloševića, koji se u tom momentu, kada je razgovor vođen, nalazio u Dobanovcima i Ratka Mladića, koji se u to vreme nalazio verovatno na Palama.

U tom razgovoru Slobodan Milošević kaže generalu Mladiću da se desio neki zločin nad civilima u Srebrenici i Ratko Mladić mu kaže - nad kakvim civilima u Srebrenici, a Milošević kaže - ne, ne u Srebrenici, na nekoj farmi tamo. To su reči koje stoje u transkriptu tog razgovora. Mislio je verovatno na farmu u selu Kravice.

Dalje mu Mladić kaže - nijedan civil nije ubijen ni na farmi, u Kravici, niti u Srebrenici, ja sam, kaže, citiram ono što je Mladić rekao u tom razgovoru, nadam se da mi ovo neće niko zameriti, jer ovo je bio tajni razgovor, ali pošto je objavljen i pošto je korišćen u procesu u Haškom tribunalu, on više nije tajni, tako da o njemu može slobodno da se govori. Mladić kaže - ja sam sa njima, dakle, sa predstavnicima Muslimana koji su ostali u Srebrenici, koji se nisu povukli sa delovima 28. divizije armije Bosne i Hercegovine ka Tuzli. Kaže - ja sam sa njima ugovor potpisao gde oni da dođu i ko je došao na čekpoint bio je spašen, a oni koji su poginuli, poginuli su u proboju prema Tuzli zato što su mnogi uletali u minska polja, a jedan deo bivših boraca 28. divizije armije Bosne i Hercegovine, kojom je komandovao Naser Orić, koji je, pazite, u aprilu 1995. godine napustio Srebrenicu. Znači, on je u aprilu 1995. godine, po nalogu političkog vođstva u Sarajevu, napustio Srebrenicu, znajući verovatno kakav je plan između Alije Izetbegovića i Bila Klintona, vezan za davanje povoda NATO paktu da dejstvuje po položajima Vojske Republike Srpske zbog navodnog genocida u Srebrenici.

Kaže Mladić dalje u tom razgovoru - uletali su u minska polja i kaže - da li ste čuli ono dete šta priča, kako su se muslimanski borci između sebe ubijali, jer je jedan deo muslimanskih boraca bio za to da se predaju Vojsci Republike Srpske, a jedan deo je bio za to da se probijaju dalje prema Tuzli i u tom njihovom međusobnom sukobu došlo je do otvaranja vatre.

Ima još jedan detalj, a to je Haški tribunal pokušao da sakrije. Ja sam do tog detalja došao sasvim slučajno i o tome sam govorio u Narodnoj skupštini kada je, na jedan veliki pritisak Borisa Tadića, Narodna skupština izglasala tu famoznu deklaraciju, odnosno Rezoluciju o Srebrenici. Na internet stranici NATO pakta, taj podatak je kasnije izbrisan, iz jula meseca 1995. godine stajao je podatak, kažem kasnije je taj podatak izbrisan zato što nije išao u prilog NATO alijansi, a taj podatak govori da je tih dana, kada se kolona muslimanskih vojnika probijala prema Tuzli, NATO pakt delovao iz vazduha po položajima vojske Republike Srpske, a budući da su položaji vojske Republike Srpske bili skoro celom dužinom od Srebrenice ka Tuzli, velika je verovatnoća da je jedan veliki broj muslimanskih vojnika stradao upravo od NATO bombi.

Zašto ovo sve govorim? Zato što je slučaj Srebrenice veoma veoma komplikovan i najlakše je reći - u Srebrenici se desio genocid ili se nije desio genocid. U Srebrenici se nesumnjivo desio zločin, ali ono što je ključno pitanje - ko je inspirator i ko je nalogodavac tog zločina? I na kraju krajeva, kao kod svakog zločina, kome zločin ide u korist?

Da li je zločin u to vreme išao u korist Republike Srpske? Apsolutno ne. Iz ovog razgovora Mladića i Miloševića se vidi da Mladić pojma nije imao za streljanje zarobljenih muslimanskih vojnika u Kravici. Znači, on za to nije znao. U maju 1996. godine on ubeđuje Miloševića da apsolutno nije bilo nikakvog streljanja, nego da su muslimani gubili živote probijajući se ka Tuzli, i da je on sa njima potpisao ugovor u prisustvu predstavnika holandskog bataljona UNPROFOR-a u Potočarima, mesto gde muslimani treba da dođu zato što je jedan deo muslimana, odnosno žena i dece, ali i muškaraca koji su pristali da polože oružje, jedan deo muslimana je autobusima prevezen u Tuzlu, a jedan deo u Kladanj.

Iz tog razgovora se vidi da Ratko Mladić blage veze nije imao sa onim što se u Srebrenici i oko Srebrenice dešavalo, a tiče se streljanja određenog broja zarobljenih pripadnika 28. divizije armije BiH.

Ovo kažem ne zbog toga što želim bilo koga da opravdam, ne želim da opravdam bilo kakav zločin, tamo se zločin sigurno desio. Da li se desio zločin tih razmera da je streljano preko 8.000 hiljada ljudi? U to baš nisam siguran zato što španski forenzičari govore o mnogo manjim brojkama, ali na kraju krajeva, kada je u pitanju zločin, nije stvar u matematici i nije stvar u prebrojavanju, zločin je zločin, pa da li ste ubili jednog čoveka, 100, hiljadu, osam hiljada, deset hiljada itd, nije suština u tome, ali je suština u nečem drugom. Da su postojali politički inspiratori onoga što se desilo u Srebrenici, kao što su postojali politički inspiratori i za ulicu Vase Miskina, kao što su postojali inspiratori i za Markala jedan, kao što su postojali inspiratori i za Markale 2 i kao što su, na kraju krajeva, postojali inspiratori za Račak, jer ono što se dešavalo na prostorima BiH i bivše Jugoslavije nije nešto novo u evropskoj istoriji.

Sećate se kada je Nemačka napala Poljsku 1. septembra 1939. godine. Hitler je izašao sa saopštenjem da su Poljaci napali nemačku patrolu, pa su onda Nemci uzvratili tako što su svom snagom jurnuli na Poljsku, a budući da je prethodno Hitler imao postignut dogovor sa Staljinom Poljska je podeljena između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Dakle, u istoriji se vrlo često traži povod za vojnu intervenciju. To što nevini ljudi to plaćaju svojim životima, to nažalost samo potvrđuje Hegelovu tezu iz njegove „Filozofije istorije“ da ljudska istorija nije tlo sreće, nego da su periodi sreće u njoj prazni listovi.

Ono što svi mi treba da naučimo iz te naše kolektivne tragedije, ne samo koja se desila u Srebrenici, nego uopšte na prostorima bivše Jugoslavije, to je da pokušamo naše međusobne razlike da prevaziđemo. Ako ni na koji drugi način ne možemo, onda makar tako da se više međusobno ne ubijamo i da se međusobno ne istrebljujemo.

Ono što možemo da izvučemo kao pouku, i mi Srbi i muslimani, odnosno Bošnjaci, a to je da je ključna, po meni, neka se ljudi ko hoće, ali to je moje lično mišljenje, ključna greška je napravljena onoga momenta kada su Bošnjaci, odnosno muslimani u BiH svoju političku sudbinu vezali za Hrvate. Hrvati su ih namagarčili. Pozvali su ih na referendum da se BiH otcepi od Jugoslavije, ne zato što su želeli dobro muslimanima, nego zato što su sledili Tuđmanovu ideju da je BiH stara hrvatska zemlja i onda je prvi korak trebao da bude otcepljenje od Jugoslavije, a drugi korak pripajanje BiH Hrvatskoj. O tome vam govori činjenica je hrvatska vojska konstantno bila prisutna u BiH od 1992. do 1995. godine, što je takođe jedna, što bi rekao pokojni Tuđman, znakovita činjenica da je Hrvatsko veće odbrane obrazovano 18. novembra 1991. godine. Znači, i Hrvatska zajednica Herceg-Bosna, koja je navodno formirana po tadašnjem Ustavu BiH kao zajednica opština zapadne Hercegovine, formirana je 18. novembra 1991. godine na dan kada je JNA ušla u Vukovar.

Sad neka mi neko kaže da je sve to slučajno i nije bilo nikakvog plana. I te kako je postojao plan, ali se nadam da su i Srbi i Bošnjaci naučili nešto iz te kolektivne tragedije, a to je da se više međusobno ne mrze, da se više međusobno ne ubijaju, nego da misle svojom glavom, da radimo svi zajedno na trajnoj slozi Srba i Bošnjaka i da sledimo politiku Aleksandra Vučića, a to je pomirenje na ovim prostorima i stalno pružena ruka i BiH i Bošnjacima. Kada kažem Bošnjacima, mislim i na Bošnjake u BiH, ali i na naše Bošnjake koji žive ovde u Srbiji. Zahvaljujem se, gospođo Kovač, što sam malo prekoračio vreme.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da usijavam atmosferu na ovu veoma, veoma bolnu temu, ali pošto smatram i gospodina Fehratovića jednim intelektualcem, mislim da je red da razmenimo i neke argumente koji su istorijske prirode.

Navešću dvojicu Bošnjaka koji su javno progovorili o tome da je zločin u Srebrenici organizovao Alija Izetbegović u koordinaciji sa Amerikancima. Jedan se zove Ibran Mustafić, a drugi se zove Hakija Meholjić. Hakija Meholjić je bio šef policije u Srebrenici u vreme ratnih dešavanja, od 1992. do 1995. godine i on svedoči o tome da je njega i Nasera Orića Alija Izetbegović pozvao na sastanak u Sarajevo i da im je saopštio, citiram njegove reči - Amerikanci mi nude da četnici uđu u Srebrenicu i da pobiju 5.000 ljudi, a da će nakon toga oni iz vazduha da dejstvuju po srpskim položajima i onda mu je Meholjić rekao - pa, da li ste vi normalan čovek da pošaljete na klanje 5.000 ljudi, ako ih šaljete na klanje, onda idite na klanje zajedno sa njima. I on je napustio taj sastanak.

Drugi svedok koji govorio o režiranom zločinu u Srebrenici je Ibran Mustafić koji je u vreme rata u BiH bio predsednik IO Skupštine opštine Srebrenica i koji je napisao knjigu "Planirani haos". On je trebao da svedoči po pozivu, odnosno trebao je da bude svedok tužilaštva BiH u postupku protiv Nasera Orića. Međutim sudsko veće ga je isteralo iz sudnice pre nego što je počeo sa svedočenjem i onda se on obratio ispred suda medijima. Ibran Mustafić je praktično ponovio ono što je izjavio Hakija Meholjić i ustvari ono što su manje, više svi znali u političkom Sarajevu.

Znači, Ibran Mustafić je potvrdio da je Alija Izetbegović svesno prepustio Srebrenicu vojsci Republike Srpske i da je neko izrežirao streljanje određenog broja muslimanskih vojnika i da je to onda bio povod da se dejstvuje po položajima vojske Republike Srpke i posle toga je kao što znate, gospodine Fehratoviću, usledila mislimansko-hrvatska ofanziva ne samo u oblasti Srebrenice, nego je usledila ofanziva na celokupnoj teritoriji BiH, uz sadejstvo hrvatske vojske, pa je tako u septembru 1995. godine postojala opasnost da u ruke hratsko muslimanske koalicije padne i sama Banjaluka.

Hoću da vam kažem da je tražen povod da NATO interveniše u BiH i da se Republika Srpska sa nekih 70 i nešto posto teritorije, koliko je u tom momentu držala vojska Republike Srpske svede na onih 49% koji su postojali i u planu Vens Ovenovom i koji su kasnije potpisani i u Dejtonu, kao onaj procenat teritorije BiH koji pripada Republici Srpskoj.

Tako da, stvari oko Srebrenice nisu baš tako jednostavne kao što se nekima na prvi pogled čine, a samo još hoću da vas ispravim mislim da se niste dobro pozvali na jednu međunarodnu instituciju. Nije u pitanju Međunarodni sud pravde, nego Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i termin i genocid se u stvari spominje u jednoj presudi protiv generala Krstića, komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, ali se u toj presudi kaže – desio se genocid u Srebrenici, ali za njega nije odgovorna Savezna Republika Jugoslavija. E sad, kako se došlo do te presude generalu Krstiću to je sad već jako, jako dugačka priča, da ne ulazimo sad u to, ali hoću da vam kažem da postoje svedočenja Bošnjaka koji teško optužuju Aliju Izetbegovića za ono što se desilo u Srebrnici.

Mislim da nad ovim ne treba da se radujemo ni mi Srbi, ni vi Bošnjaci, nego prosto treba dobro da razmislimo da politiku vodimo na malo drugačiji način i da nam se više ovakve stvari ne dešavaju. Previše je mrtvih glava i na srpskoj i na bošnjačkoj strani. Mislim da je vreme da se okrenemo budućnosti, da se okrenemo saradnji, ekonomskom razvoju, da pomažemo jedni drugima i kao što smo videli predsednik Vučić je i svojim odlaskom u Srebrenicu 2015. godine, kada je pokušan atentat i ubistvo nad njim, ali i ovih dana kada nesebično deli vakcine i BiH i Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, ja mislim da je otvorio jedno novo poglavlje u našoj balkanskoj istoriji, a to je da balkanski narodi treba da se okrenu sebi i da shvate da bližih prijatelja mi jedni od drugih nemamo i ova epidemija je pokazala da u kriznim situacijama svako pre svega misli na sebe.

Na žalost, EU je pokazala da ih baš briga i za Srbe i za Bošnjake i za Crnogorce i za Muslimane. Najvažniji su oni sami sebi. Kad su oni najvažniji sami sebi što bi onda mi, balkanski narodi, smatrali da nam je bilo ko bliži, nego mi koji živimo na ovim prostorima.

Dakle, hajde i mi malo da se ponašamo kao što se ponašaju malo neki pametniji, mudriji evropski narodi i da ne tražimo prijatelje po belom svetu, nego da shvatimo da su prijatelji u stvari oni koji žive zajedno sa nama.

Samo jedna rečenica.

Ima jedan stih kod Borhesa koji kaže – samo se jedan čovek rodi na zemlji, samo jedan čovek je umro. Sve ostalo čista je statistika, sabiranje je nemoguće.

Dakle, ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene je dokaz više da srpski parlament nije onako crn kao što je predstavljen u izveštaju, odnosno u Rezoluciji Evropskog parlamenta. Nije onako crn kao što ga svakog dana predstavlja Dragan Đilas na svojim medijima.

Srpski parlament je mesto u kome svaki građanin Republike Srbije može da vidi i da svedoči da zajedno mogu da rade na dobrobiti Srba i Bošnjaka ljudi koji imaju različito mišljenje o onome što se desilo u prošlosti, ali isto tako imaju zajedničku viziju o tome šta i na koji način treba da radimo u budućnosti.

Ja vam se zahvaljujem gospođo Kovač što ste omogućili ovaj razgovor između mog prijatelja Jahje i mene, i zahvaljujem se gospodinu Fehratoviću zato što smo pokazali da, bez obzira na naše razlike i na naše različito viđenje prošlosti, možemo i mi Srbi i vi Bošnjaci da radimo na dobrobit jednog i drugog naroda, ali isto tako i na dobrobit boljih odnosa Srbije i BiH.

Zahvaljujem se gospođo Kovač. Ukazujem na povredu člana 27. Poslovnika.

Pre svega želim da kažem da su svi poslanici SNS govorili o temi dnevnog reda, na način i u stilu onako kako oni misle da to treba da se radi, politički stil je osobenost svakog od nas i ja mislim da predsedavajući u to ne treba da se meša.

Ono što takođe želim da istaknem, ja se kao predsednik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, ne ljutim, a možda bih imao razloga, ali evo ne ljutim se na naše koalicione partnere, koji su na vlasti zahvaljujući Aleksandru Vučiću i SNS, a koji ćute i prave se da ne vide, da je Aleksandar Vučić danas, zapravo glavna meta i jedina meta, kako političkih protivnika iz Srbije, tako i onih koji ne misle dobro Srbiji a dolaze iz raznih svetskih centara moći.

E sada, ako i mi poslanici SNS, ućutimo, ja bih voleo gospođo Kovač da mi objasnite, ko će onda danas u Srbiji, da govori u prilog politici Aleksandra Vučića.

Ja namerno neću da kažem ko će da ga brani, jer mi nemamo od čega da branimo Aleksandra Vučića. Nije Aleksandar Vučić počinio nikakvo krivično delo.

Šta je to loše Aleksandar Vučić uradio, od kako je došao na funkciju predsednika Vlade, odnosno predsednika Republike Srbije.

Jel loše što je doveo na stotine hiljade investitora u Srbiji, što je otvorio na stotine hiljade radnih mesta, što pravimo škole, bolnice, što pravimo autoputeve, što smo u mogućnosti danas kao država da omogućimo građanima Srbije da biraju sa kojom vakcinom žele da se vakcinišu protiv Kovida 19. Što smo u mogućnosti da pomognemo i našim susedima u regionu, da se i njihovi građani vakcinišu, ovde u Srbiji, odnosno u Beogradu? To nijedna država, ne u Evropi, ne u regionu, nijedna država u svetu ne govori.

Ako vi gospodo iz koalicije ćutite o tome, a vidim da vas nema u sali, a sedite ovde pre svega zahvaljujući činjenici da je Aleksandar Vučić, svoja leđa podmetnuo na izborima 2020. godine, jer su po njegovim leđima udarali i Boško Obradović, i Dragan Đilas, i Vuk Jeremić, itd. i nisam čuo da je prozivan nijedan drugi lider bilo koje stranke koja je sa nam u koaliciji.

Kažem, ne ljutim se. Vaše je pravo da ćutite, da govorite, da ne govorite, da mislite da je nešto važno, nevažno, to je vaša stvar, ali mi, poslanici SNS, ne da imamo obavezu, nego imamo pravo i nama je zadovoljstvo da ovde u parlamentu afirmišemo politiku Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, a jedan od dometa te politike je upravo i sfera pravosuđa zato što u Srbiji danas nijedan sudija, kada donosi presudu, ne kaže kao što je to bilo u vreme Demokratske stranke i Borisa Tadića – dobio sam presudu, nego – donosim presudu u ime naroda.

Voleo bih da čujem kojeg je to sudiju, kojeg je to javnog tužioca, kojeg je to nosioca bilo koje pravosudne funkcije u Srbiji Aleksandar Vučić pozvao ili bilo ko od nas iz Srpske napredne stranke ili bilo ko od ministara i rekao - moraš da doneseš takvu i takvu presudu.

Kada budem došao na red da govorim ja ću da vam pročitam samo dve presude iz 2021. godine protiv Aleksandra Vučića i protiv Gorana Vesića i biće vam potpuno jasno da li je u Srbiji pravosuđe nezavisno ili je, kao što kažu oni koji ne misle dobro Srbiji, zavisno od Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke.

Mi ćemo da vam dokazujemo, kao što smo vam dokazivali i do sada, da je pravosuđe u Srbiji, što se nas tiče iz Srpske napredne stranke, apsolutno nezavisno.

Gospođo Kovač, molim vas da shvatite da svaka poslanička grupa ima svoju politiku. Neko ima politiku da ćuti, neko ima politiku da priča o temama za koje ja lično mislim da nisu najvažnije u Srbiji, neko ima politiku da ga uopšte nema u sali, neko ima politiku da u vreme dok Skupština radi pije kafu i čita novine i sve je to legitimno, ali dopustite da je legitimno da i poslanici iz Srpske napredne stranke afirmišu politiku predsednika Srpske napredne stranke, koji je i te kako uradio mnogo toga dobrog i za pravosuđe, da ne govorimo o privredi, da ne govorimo o zdravstvu, da ne govorimo o obrazovanju, o odbrani zemlje, vojsci, borbi protiv kriminala i korupcije i tako dalje.

Dakle, da se referišemo samo na pravosuđe, da sada ne čitam statistiku koliko smo obnovili zgrada osnovnih sudova, viših, apelacionih, koliko smo nabavili softverske opreme i tako dalje i tako dalje, sve je to urađeno zahvaljujući činjenici da je Aleksandar Vučić jedini u Srbiji imao hrabrosti da sprovede teške ekonomske i finansijske reforme, pa sada imamo dovoljno novca i za vakcine i za sudove i za obrazovanje i za pomoć privredi i za pomoć preduzetnicima i tako dalje.

Oni neka pričaju da je vakcinama istekao rok i da je to razlog zašto vakcinišemo građane Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije ovde u Srbiji. To neka njima služi na čast, ali nama je čast, nama je zadovoljstvo da afirmišemo sve ono dobro što je Aleksandar Vučić uradio i za državu Srbiju i za građane Srbije, ali bogami i za mnoge građane koji žive u zemljama u našem susedstvu.

Gospodine Dačiću, ako možete samo da mi kažete koliko mi je ostalo vreme?

Zahvaljujem se, gospodine predsedniče.

Tačka dnevnog reda o kojoj danas govorimo je dobra prilika da se osvrnemo na neke delove izveštaja Evropskog parlamenta, odnosno Rezolucije Evropskog parlamenta od 25. marta ove godine, a koje se tiču pravosuđa u Republici Srbiji i stanja ljudskih prava i sloboda, pitanje pandemije, vakcinacije, statusa pojedinih nevladinih organizacija i jedno veoma važno pitanje, kome, čini mi se nismo posvetili dovoljno pažnje, a odnosi se na otvaranje tajnih dosijea, odnosno dosijea službi bezbednosti bivše SFRJ, pa ću ja evo pokušati za ovih nekoliko minuta da se osvrnem na neka od ovih pitanja.

U Rezoluciji Evropskog parlamenta se ponavlja na više mesta fraza da vlast u Srbiji predvođena Aleksandrom Vučićem vrši pritisak na pravosuđe i da sudovi u Republici Srbiji presude donose po diktatu vlasti. Da to nije tačno govore dva primera upravo iz 2021. godine.

Naime, Prvi osnovni sud u Beogradu je presudio da je predsednik Srbije iz Srpske napredne stranke povredio čast i ugled Boška Obradovića zato što ga je na televiziji „Pink“ 13. i 16. februara 2019. godine, nazvao lopovom i fašistom i obavezao Aleksandra Vučića da Bošku Obradoviću, dakle, koji nije lopov i nije fašista, plati 200.000 dinara.

Takođe, 2021. godine, samo nekoliko dana nakon što je doneta ova presuda isti sud, dakle, Prvi osnovni sud u Beogradu je usvojio tužbeni zahtev Boška Obradovića protiv Gorana Vesića i doneo presudu kojom se Vesić kažnjava sa 300.000 dinara zbog povrede časti i ugleda predsednika Srpskog pokreta Dveri, koga je u više navrata označio kao fašistu.

Dakle, iste godine kada sud donosi presude protiv Aleksandra Vučića i Gorana Vesića, jedan deo evropskih parlamentaraca kaže da taj isti Aleksandar Vučić vrši pritisak na pravosuđe i da se presude u Srbiji donose po njegovom diktatu.

Onda se u jednom delu izveštaja, odnosno Rezolucije Evropskog parlamenta spominju slučajevi napada na pojedine, navodno nezavisne portale i nevladine organizacije, a pri tome se gubi iz vida činjenica da je upravo Veljko Belivuk, zvani Velja nevolja, ocu jednog mladića koji je otet i za koga se kasnije ispostavilo da je ubijen rekao da se obrati nezavisnoj medijskoj mreži „Krik“ za više informacija na tu temu.

Dalje, kaže se da mi koji sedimo u ovom parlamentu koristimo uvredljiv jezik, da zastrašujemo, da koristimo govor mržnje protiv članova parlamentarne opozicije koja je inače bojkotovala parlamentarne izbore, tako da je ovaj deo Rezolucije nonsens sam po sebi, nezavisnih intelektualaca nevladinih organizacija, novinara, istaknutih pojedinaca i tako dalje.

Pri tome, ta ista parlamentarna opozicija koje nema, te iste nevladine organizacije, ti isti nezavisni intelektualci, novinari itd. nas koji sedimo u ovom parlamentu nazivaju sendvičarima, botovima, idiotima, ološem, krezubim, ovakvi smo, onakvi smo, svinjska hunta i tako dalje. To je sve u redu. Dakle, to je dozvoljeno. Kada kažete poslanicima SNS takve stvari to je dozvoljeno i to se, valjda podrazumeva da je normalno.

Onda se u tački 49. Rezolucije Evropskog parlamenta izražava zabrinutost – kaže strukturnom diskriminacijom sa kojom se Romi suočavaju u pogledu njihovog državljanstva, zdravstvene zaštite, obrazovanja, zapošljavanja itd, pa se apeluje na Srbiju da unapredi i pojednostavi institucionalnu strukturu koja se bavi integracijom Roma kroz jasnu podelu dužnosti koordinaciju između nacionalnih i lokalnih organa vlasti i tako dalje i tako dalje.

Ovo je u potpunoj diskrepanci sa onim što je uradio 2019. godine sudija Majić, miljenik pojedinih zapadnih ambasada i o tome su danas govorile moje kolege, koji je učestvovao u donošenju presude veća Apelacionog suda u Beogradu, pod brojem KŽI 392/2019 od 10. juna 2019. godine. Tom presudom je sudija Majić, zajedno sa svojim kolegama oslobodio učinioca krivičnog dela obljube nad detetom, a inače obljuba je rezultirala trudnoćom.

On je oslobođen krivice sa obrazloženjem da po oceni ovog suda, tj. sudije Majića, miljenika zapadnih ambasada, miljenika Evropskog parlamenta, citiram: "Prosečni pripadnik romske populacije, sličnih subjektivnih karakteristika kao okrivljeni u okolnostima predmetnog događaja ne zna da je opisano ponašanje zabranjeno", dalje: "Okrivljeni, 22 godine i oštećena od 13 godina, pripadnici su romske nacionalne manjine, a konkretni događaj je cenjen", pazite, tako piše u presudi "u sklopu sociološkog, kulturoloških osobenosti navedene etničke zajednice u pogledu obrasca bračnih i porodičnih odnosa, koje se, između ostalog, odnose na rano stupanje u polne odnose i rano zasnivanje zajednice života."

Zamislite cinizam koji je ravan Hitlerovom, Gebelsovom i Pavelićevom, kaže: "Emocionalna i socijalna zrelost devojčice", pazite, radi se o detetu od 13 godina i sudija Majić kaže ovako: "Emocionalna i socijalna zrelost devojčice bila je u skladu sa kalendarskim uzrastom iz čega sud zaključuje da je gotovo dostigla uzrast od 14 godina, koju je zakonodavac", ne znam samo u kom zakonu to piše, "opredelio kao prosečnu" pazite, prosečnu, "starosnu dobu u kom većina pojedinaca dostiže fizičku i psihičku zrelost za stupanje u seksualne odnose."

Takvu presudu donese čovek koji nam svakog Božijeg dana drži predavanja o ljudskim pravima, o tome da smo diktatori, da ne poštujemo sud, on je čovek doneo presudu da je normalno da stupate u polne odnose sa devojčicom koja ima 13. godina.

(Milenko Jovanov: Ako je Romkinja.)

Naravno, ako je Romkinja, jer kaže da je to kod Roma uobičajeno. Pa, to je diskriminacija Roma, ali tu diskriminaciju Roma ne vršimo mi iz Srpske napredne stranke, mi smo ponosni jer imamo poslanike koji su pripadnici romske zajednice, ali to rade ovi njihovi miljenici, to radi ovaj Majić koji je uz to vođa nevladine organizacije.

Pitam sad te evroparlamentarce koji su doneli ovu Rezoluciju u kojoj to evropskoj državi, članici EU sudija Apelacionog suda ili bilo kog suda može da ima svoju nevladinu organizaciju, CEPRIS, kao što ima Majić? To ne postoji nigde u svetu, to ne postoji nigde u Evropskoj uniji, ali postoji u Srbiji i onda, kad to kažete ovde u Narodnoj skupštini, onda ispada da širite govor mržnje, da vređate, da pozivate na linč i tako dalje. Ne, mi samo iznosimo činjenice i postavljamo pitanje gde to još postoji?

Ako je to dozvoljeno u Srbiji, zašto je onda zabranjeno u Nemačkoj? Zašto je zabranjeno u Italiji? Zašto je zabranjeno u Španiji? Zašto je zabranjeno u Francuskoj? Kako tamo ne može, a ovde može? Tamo ne možete da stupate u polne odnose sa detetom od 13 godina, jer biste dobili drakonsku kaznu zatvora.

U Srbiji kažu - to je normalno, još pod uslovom ako je devojčica Romkinja, onda možete i da je silujete. To je fašizam. To je ništa drugo nego fašizam. To je rasizam. Ogoljeni, najoguljeniji mogući rasizam koji se sakrio iza fraze - ja sam nezavisni sudija i ako me spomenete u Narodnoj skupštini vi ugrožavate nezavisnost pravosuđa. Ne. Mi ne ugrožavamo nezavisnost pravosuđa, ali napadamo i napadaćemo sve primere fašizma, sve primere rasizma i sve primere diskriminacije po osnovu jezika, rase, pola, uzrasta, a pogotovo kad su u pitanju deca, i romska i srpska, i albanska i bilo koja druga.

Onda imate jedan deo u Rezoluciji Evropskog parlamenta u kome se izražava zabrinutost zbog toga što… Sad, pazite ovu formulaciju, o tome je govorio i predsednik Vučić, kaže - nemamo dovoljno resursa, nemamo opreme, nemamo dovoljno vakcina, što je potpuna glupost, zato što mi imamo najviše vakcina od svih evropskih zemalja. Kod nas građani mogu da biraju da li žele da se vakcinišu američkom, evropskom, ruskom ili kineskom. Toga nema ni u jednoj državi EU.

Ima jedan deo u kome se kaže da je evropski parlament zabrinut zbog dezinformacija koje potiču, pazite, iz Kremlja, a distribuira ih „Sputnjik Srbija“, a vezano je za dezinformisanja koje se odnose na pandemiju Kovida–19. To apsolutno nije tačno.

Sve dezinformacije vezane za pandemiju Kovida–19 potiču od Dragana Đilasa i od njegovih medija i tzv. nevladinih organizacija, koje je on osnovao i koje je on podržava. Sada ću vam navesti jedan drastičan primer i ja molim nadležne pravosudne institucije u Srbiji da reaguju povodom ovoga, jer ovo je školski primer širenja panike, dezinformacija i zloupotrebe sindikata u političke svrhe.

Dakle, 1. marta 2021. godine oglasio se Sindikat zaposlenih policije koji je objavio nekakav proglas narodu. Inače, u pitanju je sindikat koji je pod direktnom kontrolom Dragana Đilasa i u tom proglasu narodu Sindikat zaposlenih policije kaže – jedina legitimna skupština i vlada je privremena skupština naroda Srbije, koja je formirana 16. juna 2020. godine i narodna vlada, koja je formirana 17. juna 2020. godine, pa se onda kaže, između ostalog, čisto da vidite ko širi dezinformacije: „Shodno Ustavu Republike Srbije ne postoji obaveza nošenja maski i obaveza primanja bilo kakvih vakcina. Rukovodstvo sindikata“, koje je pod uticajem Đilasa, „raspolaže informacijama i dokazima da je najveći deo građana Republike Srbije oboleo i preminuo zbog konstantnog trovanja iz vazduha, kao i navodnog prskanja komaraca, a ne od virusa Kovid-19. Ne radi se ni o kakvoj pandemiji virusa Kovid-19, već se u Srbiji sprovodi biološki rat protiv čovečanstva i naroda Srbije konstantnim prskanjem otrovima iz vazduha, kao i navodnim prskanjem komaraca, te iz tog razloga imamo preminule. Zbog napred navedenog trovanja nelegitimna Vlada“, misli se na Vladu Ane Brnabić, „je zabranila da se vrše toksikološke analize kako se ne bi otkrilo da se u organizmu navodno obolelih od Kovida-19 nalaze teški metali, kao i supstance hlor, sarin, ricin i druge. One su u stvari pravi uzrok trovanja i izazivaju hemijsku upalu pluća. Rukovodstvo sindikata, poštujući Ustav Republike Srbije, donelo je odluku da neće primati nikakve vakcine, jer nijedna vakcina nije dovoljno ispitana i nema nikakve garancije da neće izazvati štetne posledice nakon primanja, te iz tog razloga upoznajemo sve građane Republike Srbije da nemaju nikakvu ustavnu obavezu da prime bilo kakvu vakcinu, niti ih iko na to može prisiliti“.

Dakle, poštovani građani Republike Srbije, onaj ko širi dezinformacije vezane za pandemiju Kovida-19 jeste Dragan Đilas, jesu njegovi mediji i jesu njegovi lažni sindikati policije Srbije.

Gospodine Dačiću, time ću da završim, jedna tema koja će, nadam se, i vama biti interesantna, a tiče se tog famoznog otvaranja dosijea. To je tačka 100. Rezolucije Evropskog parlamenta. U toj tački 100. Evropski parlament ponavlja svoj poziv organima vlasti u Srbiji da nastave sa naporima da eliminišu nasleđe bivših komunističkih tajnih službi, tako što će njihove dosije učiniti otvorenima za javnost, kao u korak ka demokratizaciji Srbije, poziva Srbiju da intenzivira proces sukcesije i sprovođenja obaveza u vezi sa podelom zajedničke arhive bivše Jugoslavije i s tim u vezi ponavlja da je pun pristup celoj arhivskoj građi, posebno materijalima bivših jugoslovenskih tajnih službi, UDBA-e i tajnih službi Jugoslovenske narodne armije, KOS-a od suštinskog značaja.

Ja pozivam predsednika Republike i predsednika svoje stranke Aleksandra Vučića da razmisli o tome da prihvati ovu inicijativu evropskog parlamenta. Zbog čega?

Mi Srbi, ili najveći deo građana Srbije, nema razloga da strahuje od otvaranja tajnih dosijea UDBA-e i tajnih dosije KOS-e. Zašto? Kada bi se otvorili ti dosijei, videli biste dve stvari. Prva stvar je da mnogi koji se danas predstavljaju kao zagovornici demokratije, ljudskih prava i sloboda, evropskih vrednosti, ulaska Srbije u EU su u stvari u svoje vreme i te kako sarađivali i sa UDBA-om i sa KOS–om.

Dalje, videlo bi se da su mnogi osnivači nevladinih organizacija u Srbiji direktni potomci ljudi kao što su Miloš Minić, Hamdija Pozderac, Cvijetin Mijatović, dakle, ljudi koji su bili u najvišem rukovodstvu te socijalističke, odnosno komunističke Jugoslavije i niko od njih nikakve veze nema sa Srpskom naprednom strankom, ali i te kako imaju veze sa Đilasom i sa tom tzv. proevropskom i prodemokratskom opozicijom koju oni kroz ovu rezoluciju apsolutno podržavaju.

Otvaranje ovih dosijea je važno iz još jednog razloga, da bi se razbila ta iluzija o tome kako je Srbija uništila bivšu Jugoslaviju i kako je Srbija htela rat na prostorima bivše Jugoslavije, jer kada biste otvorili te dosijee i zavirili šta u njima piše, mogli biste da saznate neke veoma važne činjenice.

Nakon Brionskog plenuma 1966. godine skoro kompletnu upravu nad Jugoslovenskom narodnom armijom, nad Upravom bezbednosti Jugoslovenske narodne armije, tim tzv. KOS-om… Nije se on zvao KOS, zvao se Uprava bezbednosti Jugoslovenske narodne armije. To Hrvati danas plaše svoje građane, pa kažu KOS, KOS, svuda su agenti KOS-a. To se zvala Uprava bezbednosti Jugoslovenske narodne armije i Službom državne bezbednosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, su u stvari najvećim delom, posle Brionskog plenuma, upravljali Slovenci i Hrvati.

Možemo da nabrajamo imena Ivana Steve Krajačića. Imate braću Mišković. To je nezabeleženo. Pazite, šezdesetih godina imate dva rođena brata Hrvata, jedan je bio savezni sekretar za unutrašnje poslove – Milan Mišković, a drugi je bio šef Uprave bezbednosti Jugoslovenske narodne armije, general pukovnik Ivan Mišković, zvani Brk. Pa, onda imate i Staneta Dolanca. Da li je tako, gospodine Dačiću? Po nalogu Staneta Dolanca je u Nemačkoj ubijen poznati hrvatski emigrant Stjepan Đureković tako što mu je odsečena glava u garaži kuće u kojoj je živeo i onda su agenti UDBA-e, koji su izvršili taj zločin, morali Stanetu Dolancu, ne nekom Srbinu, strašnom Rankoviću ili nekom drugom, nego Stanetu Dolancu da donesu fotografiju na kojoj se vidi odsečena glava Stejpana Đurekovića kao dokaz da je zadatak izvršen.

Ja pozivam gospodina predsednika Republike Aleksandra Vučića da razmisli, ne mora to da uradi, ne mora da me posluša, ali ja bih na njegovom mestu razmislio o ovom apelu evroparlamentaraca, jer kada bi se otvorili ti dosijei mogli bismo da čitamo mnogo i mnogo stranica o raznim nevladinim organizacijama, proevropskoj opoziciji, o onima koji zagovaraju demokratske vrednosti, o onima koji su navodno rušili Miloševića, pa sada ruše Vučića, koji nas optužuju da smo diktatori, da smo protiv EU itd. Kada bi se otvorili ti dosijei, videli biste koliko imena sadašnjih političara, bivših političara, njihovih sinova, ćerki, unuka danas vode političke stranke, nevladine organizacije, medije, koji su svi do jednog protiv Vučića, protiv Vlade Srbije, protiv SNS, ali što je, nažalost, najveća tragedija i protiv države Srbije.

Gospodine Vučiću, razmislite vi još jedanput. Ima tu i jedna dobra stvar u ovom izveštaju, odnosno Rezoluciji Evropskog parlamenta. Nemamo mi šta da krijemo, ali oni koji se bore protiv vas mole boga, ja mislim, da se ti dosijei nikada ne otvore.

Hvala vam, gospodine Dačiću, što ste mi omogućili da govorim i preko vremena.

Zahvaljujem, gospođo Kovač.

Pošto me je moj uvaženi kolega Milićević pomenuo, naravno ne u negativnom kontekstu, ali me je pomenuo i citirao neke moje reči vezane za pojedine nevladine organizacije. Hvala vam, gospodine Milićeviću što ste to uradili i što ste mi omogućili da kažem još po nešto o subjektima koji sebe zovu nevladinim organizacijama, a u stvari su i te kako vladine organizacije, samo ne organizacije Vlade Republike Srbije, nego nekih stranih država.

Ovih dana se mnogo uzbudio zbog mojih reči, inače potpuno istrgnutih iz konteksta i lažno objavljenih u pojedinim njihovim medijima, uzbudio se jako gospodin Raša Nedeljkov. On je jedan dan vođa nevladine organizacije, drugi dan je novinar, treći dan je ekspert za Ustav i politički sistem, ali bez obzira u kakvom svojstvu se tog dana predstavlja, gospodin Raša Nedeljkov neće da kaže, a evo ja sada to javno iznosim pa neka me demantuje ako nisam u pravu, da je preko programa USAID njegova nevladina organizacija CRTA dobila u proteklih nekoliko godina milion i 200 hiljada dolara.

CRTA ima minimalni broj zaposlenih. Ja sam analizirao neke njihove projekte, bar one projekte koje su oni iznosili u javnost i navodno su taj novac od Amerikanaca dobili za te projekte. Ali, onda kada uporedite, evo i to ima veze sa statistikom, kada uporedite novac koji su dobili od Amerikanaca, kada uporedite vrednost tih projekata i kada uporedite broj ljudi koji su bili angažovani na tim projektima, dobijate jedan neverovatan broj, odnosno jednu neverovatnu brojku, a to je da od ovih milion i 200 evra oni su potrošili, što bi rekao naš narod, u vrh glave, ovih 200 hiljada evra, odnosno pardon, milion i 200 hiljada dolara da budem potpuno precizan, pošto su Amerikanci dali pare, a oni daju pare u svojoj nacionalnoj valuti, dakle to su dolari. Dakle, oni su potrošili u vrh glave 200 hiljada dolara.

Moje pitanje za gospodine Nedeljkova, koji vidim da je jako nervozan ovih dana, a gde se dede onih milion dolara? Evo, gde se dede, raspitajte se malo kolege narodni poslanici i vi građani Srbije, gde je sedišta te CRTE. Znate gde im je sedište? Na Dedinju. Vila u kojoj se oni nalaze, pa ja mislim da teško može da se poredi sa objektima u kojima se nalaze ambasade najmoćnijih država sveta. Pitajte malo ovog gospodina Nedeljkova šta vozi, koji automobil? Svi njegovi saradnici voze najskupocenija i najnovije automobile koji postoje trenutno na srpskom tržištu automobila, to su audi, mercedesi, to su džipovi itd. Stanovi u kojima žive ti tobože nezavisni istraživači javnog mnjenja, šefovi nevladinih organizacija, protivnici mrskog i despotskog Vučićevog režima itd, žive u stanovima od po 150, 200 i ko zna koliko kvadrata.

Došao sam do podatka za izvesnu gospođu, koja mu je valjda najbliži saradnik, Vukosava Crnjanski, koja živi u Zemunu, u stanu od sto kvadrata i vozi džip Tojota Lend kruzer.

Sad ja vas pitam, kolege narodni poslanici, koje svakoga dana zasipaju lažima, neistinama prikrivajući svoje sopstveno bogatstvo, ko od vas u Beogradu ima stan od sto kvadrata i ko od vas vozi najnoviji, ne polovni džip, najnoviji džip Tojota Lend kruzer? Ko to vozi od vas? Ne vozi niko, ali vozi Raša Nedeljkov, ali vozi Vukosava Crnjanski.

Da se malo pozabavimo Stevanom Dojčinovićem, evo završavam, imaćemo valjda prilike u toku dana da o tome pričamo, kako on pere novac. Takođe preko tzv. nevladine organizacije KRIK. Pere čovek novac od ovih svojih saradnika, uzme račune preko „Paypal“, imaju jednu aplikaciju, uđite na njihov sajt, neću sad da ga reklamiram, ali uđite na njihov sajt, kliknete na tu aplikaciju i novac izlazi iz zemlje. To isto radi i Dragan Đilas.

Dakle, sve je to ista družina. Oni rade svi na isti način, ispumpavaju novac iz Srbije, dobijaju novac iz inostranstva, jednim delom ga ovde troše, ono što ne uspeju da potroše na skupocene automobile, stanove, odela, mobilne telefone, lažne projekte koji nikada nisu napravljeni, onda taj novac iznose u inostranstvo.

Tvrdim vam, ti šefovi nevladinih organizacija bogatiji su od svih nas zajedno. To narod Srbije treba da zna. To nisu nikakve nevladine organizacije, to su u stvari, da se mi ne lažemo, i da govorimo jednim otvorenim ljudskim, a ne ptičijim jezikom, to su kriminalna udruženja. Ne plaćaju porez u Srbiji, ne plaćaju bilo kakve dažbine, projekti su im potpuno netransparentni.

Nikada nismo videli rezultate tih projekata. Jedino sam čuo kad sam bio, sećaš se ti Đorđe, na FPN bio je Raša Nedeljkov, najgenijalnija njegova ideja je bila da se usvoji zahtev opozicije da se formira prelazna Vlada Srbije, da se formira, pazite sada, prelazna Narodna skupština, i da se formiraju prelazne vlasti u lokalnim samouprava. Rekao sam mu, dobro, super, ideja je legitimna, samo mi kažite gospodine Nedeljkov, u kojoj to demokratskoj državi postoji. Dobro, kaže sad, ne postoji nigde, a nema razloga da ne postoji u Srbiji.

E, pa ima razloga, zato što Srbija nije jedna laboratorija u kojoj raznorazne neznalice, kriminalci, kvazi intelektualci, treba da sprovode svoje ludačke eksperimente i da nam zemlju vrate u period u kojem je bila pre 2012. godine. Dakle, hoćemo sve političke, demokratske, pravne standarde, uopšte nije sporno, ali one standarde koji realno važe u SAD, u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Ruskoj Federaciji itd.

Moje pitanje njima, pošto vidim ovih dana vode žestoku kampanju i protiv Bakareca i protiv Orlića, i protiv Sandre Božić i protiv mene naravno, ja sam na to već navikao i oguglao sam i ne smeta mi, ali moje pitanje za njih, kada nam predlažu te svoje genijalne ideje kako Srbija treba da bude uređena, minimum obaveza koje imaju jeste da kažu, gde su te ideje već sprovedene i po kojim, odnosno u kojim zemljama politički sistemi funkcionišu onako kako oni to predlažu da se primeni u Republici Srbiji. Ništa drugo. Tvrdim vam, oni na to pitanje nemaju nikakav odgovor.

Videćete, kada započne ovaj dijalog sa tom tzv. prodemokratskom, građanskom, ko zna kakvom opozicijom, da se njihova platforma sastoji od političkih principa koji su čista magla. O tome ne možete da vodite jedan ozbiljan razgovor zato što ni predlažu nešto što nigde u svetu ne postoji. Oni hoće od Srbije naprave jedan veliki politički eksperiment, a zapravo, hoće haos u Srbiji, hoće nemire, hoće nestabilnost, pa i ekonomsku nestabilnost, jer oni jedino u nestabilnim vremenima mogu da se bogate.

Kako bi Dragan Đilas mogao da se obogati u jednoj stabilnoj uređenoj državi, u kojoj važi Ustav, zakoni, gde pravosuđe radi svoj posao itd. Neko bi ga pitao – čekaj, kako je moguće da si se pojavio na političkoj sceni Srbije 1991. godine, ono kad si pričao sa Slobodanom Miloševićem, kao vođa studenata, kad nije imalo kuče za šta da te ujede, danas imaš ko zna koliko, pitanje da li ovih 619 miliona, mislim da je to već prevaziđena brojka. Pitaj Boga koliko taj čovek ima novca, te, malo na Mauricijusu, te na Kukovim ostrvima, te u Švajcarskoj, te tamo, te ovamo. Čekajte, u kojoj državi je to moguće? Ne postoji država na prostoru bivše Jugoslavije u kojoj jedan opozicioni lider, ispravite me ako grešim, ima toliko novca, svi zajedno oni, koliko ima samo jedan čovek koji se zove Dragan Đilas. Da li postoji tako nešto Sloveniji, u Hrvatskoj, u Bosni, Crnoj Gori, Mekedoniji? Ne, on čovek bogatiji od Mila Đukanovića, a u opoziciji.

Sad hoće da dođe na vlast, ne da bi građanima Srbije bilo bolje, nego da bi njemu bilo bolje, da bi imao još koji milion dolara, ili evra, ko zna gde, na Sejšelskim ostrvima, na Devičanskim ostrvima, pitaj Boga gde još postoje ti poreski rajevi.

Dakle, hvala vam gospodine Milićeviću što ste otvorili ovu temu, zato što i te kako imamo šta da kažemo na temu onih koji ispred sebe stave fasadu – ja sam šef nevladine organizacije, ja sam novinar, ja sam nezavisni istraživač, jer ne daj Bože da me neko spomene, jer to je političko svetogrđe. Ne, nisi ni novinar, nisi ni nezavisni istraživač, nisi ni objektivan, nego si zapravo političar, pa, kad si ušao u političku utakmicu, onda imaj hrabrosti da trpiš i političke udarce. I one udarce o kojima sam ja govorio, nije mi ni na kraj pameti bilo da kažem da će neko od njih fizički da bije, jer niko to od nas iz SNS nije radio, to su oni radili prema nama, ja sam govorio metaforički, dobijaće političke udarce od SNS i od građana Srbije. Građani Srbije neće da se Srbija vrati u stanje u kome je bila 2012. godine kada se jedan mali krug ljudi bogatio, tovio, gojio, imao i sticao na desetine stanova, kuća, automobila, a svi drugi ostajali bez posla, 400.000 ljudi, 500.000 ljudi nam je ostalo bez posla u periodu od 2008. do 2012. godine. Istorija Srbije u proteklih 200, 300 godina ne pamti takvu pljačku kakva je izvedena u režiji Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Vuka Jeremića i svih ostalih zajedno.

Dakle, još jedanput, gospodine Milićeviću, mislim da će danas i te kako biti prilike da nastavimo ovu veoma zanimljivu diskusiju koja se odnosi na one koji su i te kako politički angažovani samo to neće otvoreno da kažu nego se kriju iza raznih naziva nevladinih organizacija, istraživačkih kuća, razni krikovi, birnovi, cinsovi i kako se sve ne zovu. Svi su oni, i to ponavljam još jedanput, u istom džaku, svi oni imaju isti zadatak, a to je da svakoga dana, 24 sata iznose najbesomučnije laži, pre svega o Aleksandru Vučiću jer on im je glavna tema, nismo ni, gospodine Milićeviću ni vi ni ja, mi smo uzgredne mete. Glavna meta i glavni njihov politički protivnik je Aleksandar Vučić.

Budući da smo mi narodni poslanici, nismo ni sudije, ni tužioci, ni policajci, ne možemo ni da hapsimo, ni da donosimo presude ali imamo pravo, imamo obavezu da o svim tim ljudima iznosimo istinu, iznosimo činjenice i da građani Srbije znaju o čemu se ovde zapravo radi. Nisu oni nikakve žrtve i nisu oni nikakvi mučenici. To su bogataši koji su se obogatili na narodnoj muci i nevolji, pa bi sad hteli bez izbora da dođu na vlast da bi bili još bogatiji nego što jesu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću za ovih nekoliko minuta da ukažem na još jednu dimenziju ovog pokušaja da se izvrši državni udar u Srbiji i da se ubije predsednik Republike Aleksandar Vučić. Moje kolege koje su danas govorile, ne samo danas, mislim da su uspele da ubede ogromnu većinu građana Srbije da Aleksandru Vučiću preti opasnost od onih koji sebe smatraju tzv. proevropskom i prodemokratskom opozicijom. Tu su pojedine nevladine organizacije, kao što su CRTA i Otvoreni parlament i čitav niz drugih. Tu je deo univerzitetskih profesora koji danas ćute na činjenicu da je jedan profesor Pravnog fakulteta u Beogradu imao direktnu vezu sa Veljkom Belivukom, a bili su vrlo agilni, ako se sećate, ti isti profesori, neki od njih, ukažu da je Siniša Mali navodno plagirao svoj doktorat, a danas ćute o tome da jedan univerzitetski profesor kaže onome ko je ljudima odrubljivao glave - brate moj i vraćam se u nedelju sa Zlatibora, pa mi u nedelju donesi ono što si trebao da mi doneseš tri ili četiri dana ranije. Dakle, to je sve potpuno ogoljeno i mislim da nema građanina Srbije kome to nije jasno.

Hteo bih za ovo kratko vreme da ukažem na još jednu dimenziju ovog problema, a to je spoljnopolitička dimenzija. Pogledajte, u nekoliko dana, ne može niko dame ubedi da je to slučajnost, imate napade na Aleksandra Vučića koji dolaze iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Danas jedan crnogorski portal objavljuje vest da je Aleksandar Vučić organizovao auto-litije u Crnoj Gori, odnosno tačnije u Nikšiću, da su se na tim auto-litijama nosile crne četničke zastave sa lobanjom i ukrštenim kostima na kojima je pisalo - sa verom u Boga za kralja i otadžbinu.

Danas Daka Davidović uoči izbora u Nikšiću optužuje Aleksandra Vučića da priprema atentat na njega i na mitropolita Joanikija. Pre nekoliko dana, prilikom posete Sarajevu, kada je doneo vakcine Federaciji Bosni i Hercegovini, dakle, ne Republici Srpskoj, nego Federaciji, odnosno muslimansko-hrvatskoj Federaciji, novinar, zapravo glasnogovornik jedne politike u Bosni i Hercegovini, koja bi htela da ukine Dejtonsku Bosnu i Hercegovinu, a da napravi unitarnu i centralizovanu Bosnu i Hercegovinu, pita Aleksandra Vučića, da li mislite da je to slučajno: „Da li si Aleksandre Vučiću pucao na Sarajevo?“ Iz Hrvatske dolaze napadi najodvratniji na predsednika Republike, Aleksandra Vučića, u kome s jedne strane napada Aleksandar Vučić, napada se film, podsmeva se filmu „Dara iz Jasenovca“, a istovremeno hvale se ustaški zločinci i relativizuju se događaji koji su se desili tragični događaji tokom Drugog svetskog rata na teritoriji NDH.

Ja želim da ukažem i narodnim poslanicima i građanima Srbije da se Aleksandar Vučić danas nalazi u onoj istoj situaciji u kojoj se nalazio svojevremeno kralj Aleksandar Karađorđević, ima protivnike u zemlji i ima protivnike u inostranstvu. Mi smo jasno definisali koji su protivnici u zemlji, koji su protivnici u inostranstvu, isti oni koji su bili protivnici kralja Aleksandra, isti oni koji su bili protivnici jake Jugoslavije, ti isti su danas protivnici jake Srbije.

Kralj Aleksandar je smetao zato što je bio definitivno regionalni lider u ovom delu Balkana i jugoistočne Evrope. Iz istih razloga danas smeta mnogim centrima moći van Srbije to što je Aleksandar Vučić danas nesumnjivo ne samo lider Srbije, ne samo lider celokupnog srpskog naroda, nego lider na Balkanu.

Danas je Srbija, iako nije član EU, u mogućnosti da poklanja vakcine i Severnoj Makedoniji i Federaciji Bosne i Hercegovine i Republici Srpskoj i Crnoj Gori i svima kojima to treba. Danas je dok je predsednik Republike Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, Srbija nesumnjivo održava koje politički, ekonomski, finansijski, kulturni, vojni činilac i to najjači činilac u ovom delu Evrope. Zato treba imati u vidu da su se u istu vreću protiv Aleksandra Vučića strpali i Dragan Đilas i Marinika Tepić i pojedini tzv. „intelektualci“ sa Beogradskog univerziteta i tzv. „slobodni i nezavisni novinari“, a i te kako zavisni od pojedinih stranih ambasada i pojedinih tajkuna i da su se u istu vreću stavili oni koji iz inostranstva rade protiv Aleksandra Vučića i koji rade protiv Republike Srbije.

Ono što ja želim da kažem kao predsednik poslaničke grupe, kao kolega svih ovih ljudi koji su i danas i juče i svih ovih dana govorili o onome što preti Aleksandru Vučiću, želim da im kažem da će poslanička grupa, ja govorim u ime poslaničke grupe, a neka se članovi Vlade zapitaju, imam pravo da to kažem, oni kojima je, dakle u situaciji kada Aleksandru Vučiću se direktno preti ubistvom iz zemlje, iz inostranstva, jedan ministar priča o tome kako je u vreme dok je bio bolestan od korone jeo slaninu i kiseli kupus, ovaj drugi ministar priča o tome kako je najvažnija tema u Srbiji istopolne zajednice, a mi kao poslanička grupa Aleksandar Vučić – za našu decu šaljemo jasnu poruku i domaćoj i stranoj javnosti da ćemo sve te koji su sami sebe stavili u tu vreću da udaramo po toj vreći najsnažnije dok je ne pocepamo. Nećemo dozvoliti da bilo ko ugrozi bezbednost ni Republike Srbije ni bilo kog njenog građanina, a pogotovo ne Aleksandra Vučića.

Neka se ne zavaravaju oni koji misle da ono što su uspeli 1934. godine, kada su ubistvom Kralja Aleksandra ubili u stvari Jugoslaviju, da će to pokušati, odnosno da će u tome uspeti 2021. godine, da će ubistvom Aleksandra Vučića ubiti Srbiju. Niti će ubiti Vučića, niti će ubiti Srbiju. Živeo Aleksandar Vučić i živela Republika Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje nadležnim organima u Republici Srbiji, šta će da preduzmu da se licu pravde privede Naser Orić, koji je u periodu od 1992. do 1995. godine, sa svojim oružanim formacijama, izvršio teške pokolje srpskog stanovništva u Podrinju i ubio oko 3.500 Srba, pretežno, većinom žena, dece i staraca? Svedoci koji su preživeli njegove masakre svedoče da je nekim ljudima na živo vadio oči, a da je jednog čoveka zaklao.

Tom čoveku je suđeno u Haškom tribunalu i osuđen je na neku beznačajnu kaznu zatvora od, ako se ne varam, godinu dana i sada je slobodan građanin Bosne i Hercegovine, učestvuje u televizijskim emisijama i optužuje Republiku Srbiju za agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Ono što želim da kažem zbog građana Srbije, zbog građana Srbije koji su i srpske i bošnjačke nacionalnosti, za one Srbe koji su, nažalost, bili očigledno patološki tipovi, kakvih je bilo na svim ratnim stranama i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i za zločine u Prijedoru i u Omarskoj i Keletermu i Štrpcima i u Sjeverinu, počinitelji su osuđeni.

Nebojša Ranisavljević, koji je organizovao zločin u Štrpcima, osuđen je od suda u Bijelom Polju na kaznu zatvora od 15 godina. Milan Lukić, komandant paravojne formacije Osvetnici, za zločin u Sjeverinu osuđen je od suda u Beogradu na 20 godina zatvora, a nakon toga mu se sudilo u Haškom tribunalu.

Ovde je bilo reči o filmu „Dara iz Jasenovca“ i data je minuta ćutanja za žrtve Jasenovca, ali čini mi se ne čistog srca, nego sa namerom da se zločin u Jasenovcu izjednači sa zločinima u Prijedoru, u Foči, u Sjeverinu i u Štrpcima.

Kao što vidite, za sve ove srpske zločine, Srbi su osuđeni. A, ja sada pitam, ne znam da li da pitam Republiku Srbiju ili da pitam istorijsku pravdu, a šta je sa Alijom Izetbegovićem, za čije vladavine je pobijeno preko 10.000 Srba u mestu Kazani kod Sarajeva, na Trebeviću, gde su im mačetama odsecali glave?

Šta je sa onima koji su BiH doveli odred mudžahedina El Mudžahid? Imate televizijske snimke kako jedan pripadnik tog odreda oštri sekiru i nakon toga se vidi odrubljena glava zarobljenog srpskog vojnika. Niko im nije sudio.

Gospodin koji je govorio pre mene, iz stranke Demokratske akcije Sandžaka, pričao je o Jasenovcu.

Ja ga pitam, kad ga već tek toliko bole žrtve iz Jasenovca, da li zna da je ruci pravde umakao i Ante Pavelić i Vjekoslav Luburić? Andriju Artukovića su doveli 1986. godine u Zagreb da umre u svojoj domovini. Dinka Šakića su doveli u Zagreb 1998. godine da umre u svojoj domovini. Nebrojeni ustaški koljači, ne samo iz Jasenovca, ustaški koljači iz BiH, umakli su ruci pravde.

Da li treba da vas podsećam šta je uradila Francetićeva Crna legija, kada je vodila operacije i protiv partizana i protiv četnika početkom 1942. godine, kakve je zločine počinila na samoj reci Drini? Da nije bilo generala Nedića, kakav god da je bio, pale bi još na hiljade srpskih glava. On ih je spasao od ustaškog noža.

Da li treba da vas podsećam na zločine i da li se iko izvinio Srbima za zločine koje je počinila SS divizija tzv. handžar divizija, koja je formirana 1943. godine, a koja je počinila najteže moguće zločine nad Srbima u BiH? Jel se neko izvinio Srbima zbog toga što je Ante Pavelić formirao tri pukovnije, kako ih je on zvao, 369, 373. i 392. koje je poslao na Istočni front, da se bore protiv Crvene armije, pa kad su se vratili sa Istočnog fronta, onda su ubijali decu sa Kozare, onda su učestvovali u svim nemačkim ofanzivama na Neretvi, na Sutjesci, pa čak i ovde u Srbiji?

Ne znam da li vam je poznato, u jesen 1942. godine, goneći potpukovnika Dragutina Keserovića, jednog od najistaknutijih Mihailovićevih komandanata, pored Nemaca, Bugara, učestvovali su i pripadnici te famozne 369. vražije divizije Ante Pavelića. Draža Mihailović poslao je telegram predsedniku Vlade Slobodanu Jovanoviću u London i rekao – znači, sad Hrvati ubijaju Srbe i u Srbiji, nije im dovoljno što ubijaju u NDH.

Dobro.
Ja sve ovo govorim da bi građani Srbije znali, oni među Srbima koji su okrvavili ruke, oni su osuđeni ili ogromna većina njih, neki od domaćih sudova… Hvala ovim kolegama što puštaju muziku dok se govori o ovoj temi.
Dakle, oni među Srbima koji su počinili zločine su osuđeni, ali šta ćemo sa onima koji nisu osuđeni i na strani Hrvata i na strani Bošnjaka? Jel treba da vas podsećam da je Ante Gotovina slobodan čovek, da je Markač slobodan čovek? Jel treba da vas podsećam da je Republika Srpska Krajina napadana istovremeno 1995. godine iz 11 pravaca? Pod optužbom su bili samo komandanti dva napadna pravca – Ante Gotovina i Mladen Markač.
Niko nije osuđen za „Oluju“. Niko nije osuđen za „Bljesak“. Niko nije osuđen za „Maestral“. Niko nije osuđen za operaciju „Ljeto 1995. godine“, apsolutno niko. Od bosansko-hercegovačkih Hrvata osuđeni su samo oni koji su učestovali u zločinima nad Bošnjacima.

Evo, završavam.
Niko nije osuđen za prvi zločin koji se desio u Bosni i Hercegovini, a to nije ubistvo srpskog svata na Baščaršiji, nego ubistvo 19 srpskih civila u mestu Sijekovac kod Bosanskog Broda u martu mesecu 1992. godine, koju su izvršili pripadnici tzv. regularne hrvatske vojske Franje Tuđmana i Hrvatskog vijeća odbrane zajedno sa lokalnim muslimanima.
Hoću da kažem, za srpske suze očigledno niko ne haje. Klanjam se duboko žrtvama i hrvatskog i muslimanskog, odnosno bošnjačkog naroda, ali vas molim kad ustajete da date minut ćutanja za žrtve u Jasenovcu radite to čistog srca. Vi ste to danas uradili iz dnevno političkih razloga i mislim da treba da vas bude sramota zbog toga.

Zahvaljujem se, gospođo Jevđić.

Gospodin Glišić je izneo mnogo toga što nije tačno i teško da ću za dva minuta uspeti da na sve odgovorim. On je spominjao 1945. godinu. Vi ste, gospodine Glišiću, ideološki nastali u jednoj političkoj organizaciji koja je baštinila politički rad upravo onih koji su u toku Drugog svetskog rata se bogatili dok je narod stradao i dok je narod siromašio.

Ne moram da vas podsećam da ste ponikli u političkoj organizaciji koja je baštinila, doduše, nekada je to smela otvoreno da kaže, nekada manje otvoreno, ali vi ste baštinili tradiciju Dimitrija Ljotića. Ljotić nije bio u šumi za vreme Drugog svetskog rata, nego je bio ovde u Beogradu. Baštinili ste tradiciju upravo onih koji su zajedno sa okupatorom bogatili se, koji su se bavili crnom berzom, koji su za vreme okupacije sticali na desetine i stotine nekretnina.

Takvih ima i danas. Mi se protiv takvih borimo. Kažete - taj proces u Evropi je završen 1945. godine. Uglavnom da, ali pitam vas, gospodine Glišiću, u kojoj se to dobro uređenoj, civilizovanoj zapadnoevropskoj državi desilo ono što se desilo u Srbiji u periodu od 2000. do 2012. godine, da vlast tako sistematski opljačka sopstveni narod, pre svega kroz pljačkaške privatizacije, a onda kroz činjenicu da ste imali čitav niz državnih funkcionera? Dragan Đilas je tipičan primer za to, koji je obavljao važne državne funkcije. Najpre je bio na čelu tzv. Narodne kancelarije predsednika Republike, jedne potpuno vaustavne i protiv ustavne institucije, pa je onda bio ministar za Nacionalni investicioni plan, pa je onda postao gradonačelnik Beograda. Za sve to vreme imao je privatne kompanije koje su beležile enormne prihode, poslujući upravo sa državom i sa državnim kompanijama. Takvih primera u Evropi nema.

U Evropi vlada princip - oni koji se bave javnim poslovima, svoje privatne neka zaborave. To je bilo geslo u staroj Dubrovačkoj republici. Dubrovački knez, kada je ulazio, kada su ga uvodili, da kažem, u vlast, on je polagao tu zakletvu - ko se javnim poslovima bavi, svoje privatne neka zaboravi.

Ovde se dešavalo nešto što se nije dešavalo ni u jednoj zapadnoevropskoj zemlji, i vi to jako dobro znate, država je propadala, državna preduzeća su propadala. Mnoga su privatizovana na kriminalan način, ali njihove privatne firme su poslovale najuspešnije, ne samo u Srbiji, nego i u regionu.

Sada vas ja pitam - zašto vam smeta da ispitamo kako su ti ljudi došli do te svoje imovine, kako je do te imovine došao Dragan Đilas, kako je došao Vuk Jeremić, kako su došli mnogi koji su došli na valu petooktobarskih promena 2000. godine? Mi ih se sećamo vrlo dobro. Imali su pocepane farmerke, probušene cipele, što bi rekao naš narod, nije imalo kuče za šta da ih ujede, posle nekoliko godina džipovi, najskupocenija odela, firme, letovanja na najegzotičnijim mestima u svetu.

Zašto vam smeta da se to ispita? Ako dokažu da je to legalno stečeno, da nema nikakve razlike, da nema nikakve sumnje u poreklo te imovine, sve je u redu. Ali, ne vidim zašto smatrate da ovo što sad radimo, radimo po diktatu Brisela.

Ja mislim da vi čitate novine, da pratite televiziju. Pa, svakoga dana iz tog istog Brisela tom istom Aleksandru Vučiću guraju mnogi klipove u točkove i pokušavaju da zaustave napredovanje Srbije. Ako ćemo pošteno, i ovi koji su i prošle godine i pretprošle godine, a vidim da će i ove godine da posreduju u tzv. međustranačkom dijalogu, pa hiljadu puta su više bili na strani te tzv. proevropske opozicije nego na strani SNS. I onda se vi pojavite 23. februara 2021. godine u Narodnoj skupštini i kažete – ovo što radite, radite po diktatu Brisela.

Ne, ovo radimo upravo da bismo pokazali Briselu da oni koje oni ili neki od njih štite su se nezakonito obogatili na grbači ovog naroda u periodu od 2000. do 2012. godine.

Još jednu stvar da vam kažem, to je argument mnogih, to je bio argument i vašeg kolege Boška Obradovića, to je bio argument i kolega iz DS, to je bio argument svih onih koji nisu znali šta drugo da kažu, pa su onda rekli – a zašto to niste uradili 2012. godine?

Vlada, posle majskih izbora 2012. godine, je formirana, ako se ne varam, u julu mesecu 2012. godine. I sad vi nama hoćete da kažete – a zašto od jula do decembra 2012. godine niste napravili auto-put „Miloš Veliki“, zašto niste nabavili nove tenkove, nove avione, nova borbena vozila, zašto niste doneli ovaj, zašto niste doneli onaj zakon itd. Pa, nije fizički bilo moguće da se uspostavi red u jednoj državi koja je bila potpuno devastirana.

Poznato vam je da je u julu mesecu 2012. godine u budžetu Republike Srbije bilo novca za isplatu polovine penzije i posle toga nam je sledio bankrot. U takvoj situaciji postavljati pitanja – a zašto sve to niste uradili u leto ili u jesen 2012. godine je potpuno besmisleno. Ali, kao što vidite, iz godine u godinu mi idemo napred i rešavamo probleme koje ne da nisu rešile vlasti od 2000. do 2012. godine, nego ni čitav niz drugih problema koje nisu rešile još one komunističke vlasti Josipa Broza, a mi ih rešavamo.

Pod našom vlašću niču nove bolnice, niču nove škole, novi klinički centri, stotine kilometara autoputeva.

Mi smo se nekad hvalili da je JNA četvrta vojna sila u Evropi. Kakva smo bili vojna sila za vreme Borisa Tadića i Dragana Šutanovca? Nikakva. Sada smo itekako respektabilan vojni faktor. Ne naoružavamo se da bismo nekoga napadali, nego da bismo branili sebe i svoj narod. To je činjenica koju svaki dobronamerni građanin priznaje.

Evo, gospođo Jevđić, uz zahvalnost što ste mi omogućili da malo duže govorim, samo još jednu stvar da kažem. Pa, mi smo udarili u to tajkunsko gnezdo u koje niko nije smeo da udari. Mišković je bio nedodirljiv u vreme Borisa Tadića, u vreme svih koji su vladali za tih 12 godina. Ko se prvi uhvatio u koštac sa nekim ko je bio simbol neopravdanog, nezakonitog bogaćenja? Upravo SNS. Ko je prvi udario protiv onih najkrupnijih narkodilera? Pa, upravo Vlada koju je vodio Aleksandar Vučić.

Meni je drago što je ministarka pravde ovde, bez želje da se mešam u rad pravosuđa, ja samo apelujem na sve sudove u Republici Srbiji, na sve sudije, da budu, naravno, i nezavisni i samostalni, ali da slede borbu protiv kriminala i korupcije. Tek tada ćemo postići puni rezultat.

Kada mi ovde u Narodnoj skupštini budemo izglasavali antikorupcione zakone i kada ih ministarstva budu primenjivala, ali kada ih budu na dosledan način primenjivali i sudovi, jer se ovde stvorilo uverenje da je Narodna skupština neprijatelj sudova, da su sudovi neprijatelji Narodne skupštine i da svaka vlast treba da funkcioniše bez bilo kakvih mostova između sebe, a mi smo za te mostove. Dakle, zajedno, Narodna skupština, Vlada, javna tužilaštva, policija, sudovi. Kad se ti državni organi udruže, nema nikoga ko može da bude jači od države. Ja se nadam da je vama kao pravniku, kao advokatu, to potpuno jasno.

Vi, gospodine Glišiću, govorite kao gospođa Viola fon Kramon. Ona vam je izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo. Ona svakoga dana govori ove iste rečenice koje ste vi danas izgovorili u Narodnoj skupštini – Srpska napredna stranka je jako velika, zbog toga je parlamentarizam u Srbiji ugrožen, zbog toga SNS treba da bude manja, treba da ima manje poslanika u Narodnoj skupštini i onda će biti više demokratije u Srbiji. Tako da to što ste vi sad rekli za mene nije nikakva novost. Vi u stvari samo ponavljate ono što govore pojedini zvaničnici iz Evropskog parlamenta iz Brisela protiv koga se toliko borite.

Kažete da ja ne znam da ste vi ponikli u partiji Vojislava Koštunice. Ja znam da ste vi bili i u partiji Vojislava Koštunice, ali isto tako znam i da ste bili u političkoj organizaciji Dveri. A i Dveri i Koštuničina stranka su se finansirale tako što su bageri u Kolubari radili po 25 i po 26 sati dnevno. To vam je verovatno poznato.

Mi smo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije čitali kako su se finansirale Dveri upravo za vreme tog istog Vojislava Koštunice, tako što su ispumpavane pare iz Kolubare.

A što se tiče tog Vojislava Koštunice na koga se pozivate, da li je on baštinik ravnogorskih tradicija ili ne, to nije toliko bitno. Najveće korupcionaške afere, kada je reč o privatizacijama, desile su se upravo za vreme Vlade Vojislava Koštunice, prve i druge Vlade Vojislava Koštunice.

Da li je Vojislav Koštunica lično imao neku korist od toga, ja lično mislim da nije, ili da je imao jako malo. Ali ljudi oko njega, njegovi ministri, njegovi direktori, ne da su imali koristi nego ja mislim da će upravo oni biti predmet istrage ovog zakona. Tako da ne znam zašto se hvalite stvarima koje nisu za pohvalu?

Upravo je EU apostrofirala 24 privatizacije koje su sporne, ne samo sa aspekta domaćeg zakonodavstva, nego sa aspekta međunarodnih standarda, kao primer kako se ne vrše uspešne i domaćinske privatizacije. I sve te privatizacije su izvršene za vreme Vlade Vojislava Koštunice.

Ako vi smatrate sebe nekim ko je ponikao u stranci Vojislava Koštunice, onda bi trebalo da ponesete makar i političku odgovornost za činjenicu šta se u Srbiji dešavalo 2004. godine, kada je formirana prva Koštuničina Vlada, 2005, 2006, 2007. godine, pa 2008. godine. To je pet godina.

Da vas ne podsećam kako je formirana druga Koštuničina Vlada 2007. godine, ako se ne varam, 14. ili 15. maja – 15 minuta pre ponoći, tako što je Tomislav Nikolić izašao za govornicu i rekao – mi se više nećemo javljati za reč, očigledno je da ste se vi i ovi žuti dogovorili, evo, formirajte Vladu. Ta Vlada je trajala godinu dana, toliko je uspešna bila. To je jedna stvar.

Druga stvar na koju želim da vas podsetim, vi koji se pozivate na baštinu Vojislava Koštunice, koji ste sad postali veliki suverenisti, koji ste postali veliki protivnici EU, koji nas pitate zašto dozvoljavamo uvoz proizvoda iz EU, pa vi ste ispregovarali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, koji nije ispregovarala ni jedna država koja je postala kandidat za članstvo u EU ili je ušla u EU. Vi ste, ne mislim vi lično ali vaša partija, Demokratska stranka Srbije, je 2008. godine prihvatila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, gde se Srbija obavezala da uvede nula posto carine za sve robe i usluge koje dolaze iz EU, i onda u 2020. i u 2021. godini, kao veliki suverenisti, kao veliki Srbi, kao veliki zagovornici pomoći srpskoj privredi, kažete – a kako je moguće da se uvoze proizvodi iz EU po carinskim stopama koje faktički i ne postoje? Pa, zato što ste ih vi uveli. Nije uh uvela ni jedna država koja je ušla ili je htela da uđe u EU, nego ste vi to uradili 2008. godine.

Svakom čoveku, razumnom, koji ne mora mnogo da se razume u ekonomiju, je jasno da malo koja srpska kompanija, da malo koji srpski poljoprivredni proizvođač može da izdrži trku sa velikim evropskim kompanijama i velikim evropskim poljoprivrednim proizvođačima i mi sad teškom mukom, različitim merama, ne samo poljoprivrednim, nego i fiskalne politike, pokušavamo da pomognemo i domaćim privrednicima i domaćim poljoprivrednicima da nekako opstanu na tom tržištu u koje ste ih vi bacili, kao kada bi neko bacio živog čoveka među lavove, među deset lavova i rekao – evo, bacio sam te, pa se snalazi kako znaš i umeš. Vi ste tako uradili 2008. godine. Vi ste srpsku privredu i poljoprivredu bacili među evropske lavove i rekli – snalazite se, gospodo, kako znate i umete i onda se pojavite u 2021. godini i postavljate nam pitanja i kažete da ovo što radimo, radimo po diktatu Brisela. Ma ne, vi radite po diktatu Brisela, vi govorite onako kao što govore evroparlamentarci.

Dakle, već sam vam pomenuo ovu gospođu fon Kramon, tako kao vi govori i Tanja Fajon, tako govore i mnogi drugi – velika je SNS, daj da je smanjimo, mnogo poslanika ima, parlament nije demokratski itd. To su njihove reči. Neshvatljivo mi je da ih izgovarate vi koji ste na tim istim rečima protiv EU, a u suštini vodite istu politiku kao oni.