Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, građani Srbije, danas Skupština raspravlja o setu zakona koji se odnose na sistem plata u javnom sektoru. U pitanju su izmene i dopune četiri zakona kojima se pomeraju rokovu, pre svega, za usklađivanje posebnih zakona sa krovnim zakonom u ovoj oblasti i to u delu koji se odnosi na primenu osnovice za obračun plata, kako se to sada primenjuje kod državnih službenika i nameštenika, a to je uvođenje platnih razreda i novog načina nagrađivanja zaposlenih prema učinku.

Pred nama su zakoni o izmenama i dopunama zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, platama zaposlenih u javnim službama u organima autonomne pokrajine ili lokalne samouprave i u agencijama čiji je osnivač Republika, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.

Iskoristiću ovu priliku da pre svega skrenem pažnju na ulogu državne administracije na očuvanju pravne države. Mnogi bi kazali da naša administracija nije dovoljno stručna, da nije efikasna i to je možda u jednoj meri i bio slučaj. Ipak, konstatujem da se slika menja poslednjih godina reforma javne uprave i njeno usklađivanje sa potrebama građana, ali i sa standardima dobre administracije u razvijenim zemljama dala je svoj pozitivni efekat.

Javna uprava, koliko god to nekome nije važno, predstavlja jedan od stubova pravne države, jer je administracija upravo ta snaga koja sprovodi propise i pred kojom građani ostvaruju svoja prava. Dakle, ako administracija nije dobra, onda ni građani kao poreski obveznici neće biti zadovoljni, jer su u ostvarivanju svojih prava do skoro morali da čekaju pred brojnim šalterima, da plaćaju prilične svote novca za dobijanje traženih dokumenata. Na sreću, ovo jeste situacija koja se drastično promenila.

Pohvaliću reformski proces započet pre tri godine u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu kojim se uprava modernizuje, edukuje i priprema za jedan novi pristup prema obavezama koje država ima prema građanima. Građani postaju, pre svega, subjekti, a ne samo brojevi pred šalterima.

To omogućava sistem e-uprave, koji smo usvojili 2018. godine. Na ovaj način se ubrzava svaki administrativni postupak, stvoren je zakonski osnov za objedinjavanje svih elektronskih baza podataka o građanima. Tako da, organi po službenoj dužnosti mogu pribavljati dokumenta potrebna za ostvarivanje prava građana.

Poseban značaj, istakla bih, ima projekat lokalnih samouprava koje Ministarstvo finansijski podržava, a koje čine efikasnijom lokalne administracije. Videla sam da su za tu svrhu povećana i sredstva u budžetu, koji smo ovih dana usvojili, tako da, ne treba zaboraviti da je za svaku ozbiljnu pravnu državu veoma važno kakva je javna uprava, jer se preko efikasnosti javne uprave, pre svega, formira i odnos građana prema državi.

Poistovećuje se država i administracija, što nije retko, jer je prvi susret građana sa državom upravo na šalterima u lokalnim samoupravama, odnosno opštinama, poreskoj upravi, domu zdravlja, socijalnim službama itd.

Ovim zakonima samo nije obuhvaćena administracija u užem smislu te reči. Ovim zakonom obuhvaćeni su sektori koji zbog prirode svojih usluga koje pružaju jesu obimni i zapošljavaju veliki broj lica. Istakla bih sektor obrazovanja i zdravstva, koji su, složićemo se, dva važna stuba napretka svakog društva. Smatram da zdravlje i obrazovanje nacije za državu nema alternative.

U tom smislu je veoma važno sagledati sve elemente posebnosti, sve sličnosti, ali i razlike u ovim segmentima, kako bi se primenom novog modela obračuna plata obezbedila što veća pravičnost, a time i zaposleni učinili zadovoljnijima, jer država vrednuje njihov rad na adekvatan način. Pravedniji modeli će, verujemo, zaustaviti odliv kadrova, naročito iz zdravstva.

Stručna, efikasna i odgovorna javna uprava, odnosno čitav javni sektor zahteva i bolji društveni tretman i bolji ekonomski položaj, osnova svakog rada jeste plata. Iz tih razloga jeste potrebno da država kodifikuje platni sistem u sektoru javne vlasti upravo da se na što jednobrazniji način urade plate većine zaposlenih u javnom sektoru.

To nije jednostavno. Radi se o različitosti poslova, pre svega, stručne spreme, nadležnosti i odgovornosti i to je po određenim sektorima veoma raznoliko.

Ono što je sigurno, uvaženi ministre, jeste da ste sa svojim saradnicima u mandatu koji nije kratak, obišli većinu lokalnih samouprava, kad je u pitanju Republika Srbija, pretpostavljam da ste parametre na osnovu kojih ste predložili odlaganje rokova, vrlo precizno odredili.

Iz tog razloga, podržavam opredeljenje da se ostavi još vremena za izradu jedinstvenih metodoloških osnova za primenu novog modela za obračun plata, jer je kud i kamo opravdanije produžiti rokove za primene osnovice, nego napraviti greške koje se mogu odraziti na položaj čitavih delova javnog sektora.

U tom smislu, podržavam predložene izmene zakona iz paketa koji je u nadležnosti, pre svega Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Kada je u pitanju Zakon o agencijskom poslovanju, malo se šta u ime poslaničke grupe SPS može reći posle izlaganja gospodina Neđe Jovanovića, ali ću svakako skrenuti pažnju na nekoliko stvari. Jasno je da je namera predlagača da zakonom uredi oblast zapošljavanja na nešto drugačiji način. Međutim, stiče se utisak da zakon nije u potpunosti zaokružen, jer nije dovoljno precizno uređen odnos poslodavca i zaposlenih koji se ustupaju.

Navešću nekoliko zapažanja. Vidim pozitivnu ulogu ove agencije, naročito kod zapošljavanja naših radnika u inostranstvu, pre svega, jer bi mogla biti garant radnicima da će sigurno za svoj rad dobiti i svoje plate. Poznati su mnogi slučajevi kada su radnici u inostranstvu ostajali bez plata, jer su odlazili da rade za ne proverene poslodavce, pre svega. To je bilo izraženo naročito u građevinarstvu.

Možda ovaj model zapošljavanja može doprineti smanjenju rada na crno, iako je ovde inspekcija rada gotovo nezamenljiva u otkrivanju rada na crno, ali to ste i sami ministre rekli, čini mi se, u vašem konstruktivnom razgovoru sa koleginicom Radetom.

Činjenica je da se agencija javlja kao posrednik koji ipak, poskupljuje troškove poslodavca, odnosno troškove rada, jer će agencija od poslodavca naplaćivati proviziju za troškove ustupanja, što u nekim slučajevima može predstavljati opasnost po smanjenje cene rada, jer poslodavac sada mora da izdvoji više sredstava za takvo zapošljavanje.

Sa druge strane, agencijsko zapošljavanje može biti i stimulans poslodavcima da zapošljavaju nove radnike direktno putem konkursa i za stalno, jer će tako svoje troškove svesti na ono planirano ili neće bar imati dodatnih izdataka.

Skrenula bih pažnju na pojavu da se u kontekstu rasprave o ovom zakonu u javnosti često agencijsko zapošljavanje uporedilo sa nečim što su omladinske i studentske zadruge. Te dve kategorije, naime, uopšte nisu isto.

Omladinske zadruge zapošljavaju mlade učenike i studente na privremenim i povremenim poslovima koji mogu trajati nekoliko sati do nekoliko dana ili mesec dana. Radno zakonodavstvo poznaje definiciju privremenih i povremenih poslova, tako da je to potpuno drugi oblik zapošljavanja od zapošljavanja po ovom zakonu. Agencije zapošljavaju radnike na određeno vreme i to je, čini mi se, ključna razlika.

Mi socijalisti smo inače kod donošenja Zakona o radu i Zakona o zadrugama podržali omladinsko i studentsko zadrugarstvo i obavezu zdravstvene i PIO zaštite učenika i studenata koji po ovom osnovu rade.

Na kraju, svakako ne po značaju, da pomenem i jedno od važnih pitanja, a to je da zakon ne propisuje obavezu agencije da ima osnivački kapital, niti da dobije dozvolu za rad, što izaziva izvesnu sumnju u kapacitete ovakvih agencija da mogu raditi u korist zaposlenih.

Po mom mišljenju, zakonom treba zbog te moguće nesigurnosti radnika propisati obavezu solidarne odgovornosti agencije i poslodavca i kod prava, ali i kada je u pitanju povreda na radu ili profesionalna bolest.

Ono što želim da naglasim jeste da ovaj blago kritički osvrt prema zakonu nije ništa drugo do namera da u nekom budućem vremenu, ukoliko zakon pokaže neke svoje slabosti o kojima smo danas govorili, one budu apsolutno korigovane u korist, pre svega, građanki i građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, u današnjoj raspravu su kolege već govorile o jednom broju zakona koji je iz ovog pretresa, a ja ću se osvrnuti na još dva koja su takođe u Predlogu.

Ono što je suštinski važno kada je u pitanju ovaj paket zakona jeste, pre svega, to što se radi o zakonima koji prate budžet, koji smo upravo usvojili i predstavljaju osnov za punjenje budžeta.

Druga važna činjenica je da su ovako projektovano porezi rezultat višegodišnjeg tenda privrednog rasta, a time i rasta BDP koji u ovoj godini dostiže čak 4%.

Kolega Petronijević je bio u pravu kada se pohvalno osvrnuo na sve ono što smo od njega mogli da čujemo i što je Vlada predložila i ovim setom zakona i Predlogom budžeta.

Ono što je za mene i moju poslaničku grupu najvažnije jeste da se ovim poreskim paketom vrši rasterećenje privrede, koje će se, verujemo, vrlo pozitivno odraziti na nova investiciona ulaganja u privredu kako domaćih, tako i stranih investitora, a time i na povećanje zaposlenosti.

Zakoni su usklađeni međusobno u pogledu poreskih olakšica ili oslobađanja od plaćanja poreza poslodavca i zaposlenih, čime se, čini mi se, dodatno motiviše privreda.

Ja ću se ovog puta osvrnuti najpre na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana i na neka od rešenja koja želim da istaknem kao dobra, uz napomenu da se poresko opterećenje po ovom osnovu smanjuje sa 62% na 61%.

Šta su najvažnije promene kada je u pitanju porez na dohodak građana? Povećava se neoporezivi iznos stipendija i kredita učenika i studenata do 30.000 dinara. Umesto dosadašnjih 11.741 dinar, neoporezivi iznos stipendija i kredita učenika i studenata povećaće se na 30.000 dinara, što će doprineti sigurno stipendiranju, pre svega, većeg broja talentovanih studenata i učenika i u većim iznosima.

Druga važna stvar je da se povećava neoporezivi iznos zarade sa 15.300 dinara na 16.300 mesečno, čime se smanjuje poreska osnovica, a time i iznos poreza koji će se plaćati na zarade.

Unapređuje se sistem paušalnog oporezivanja prihoda koji obveznici ostvaruju po osnovu obavljanja samostalne delatnosti. Novim pojednostavljenim procedurama će se po automatizmu utvrđivati status paušala, a isto tako utvrđivati i visina paušalnog poreskog zaduženja.

Uvode se i nove olakšice za poslodavce. Umanjuje se poreska osnovica po osnovu zarade za lica koja zasnuju radni odnos sa poslodavcem kao novonastanjeni obveznici na teritoriji Republike Srbije za kojima postoji potreba na domaćem tržištu. Ova mera tiče se, pre svega, državljana Republike Srbije koji su trenutno nastanjeni u inostranstvu, a koji imaju posebno i stručno obrazovanje i za čijim radom i znanjem postoji potreba na domaćem tržištu.

Naime, ukoliko se građani Republike Srbije koji u proteklim godinama nisu boravili u zemlji, vrate i zaposle u Srbiji, imaće umanjenje osnovice za obračun poreza i doprinosa od 70% u trajanju od narednih pet godina. Ja mislim da je ovo dobra stimulativna mera.

Još jedna stimulativna mera je i produženje perioda primene postojećih olakšica za zapošljavanje novih lica u vidu prava na povraćaj dela plaćenog poreza po osnovu zarade novozaposlenog lica u procentu od 65% do 75%.

Produženjem postojećih olakšica na još godinu dana, kao i korišćenjem drugih fiskalnih olakšica, privatnom sektoru se daje podsticaj za stvaranje novih radnih mesta i zapošljavanje više lica.

Ovo je jedan broj novih poreskih mera koje potvrđuju proaktivnu poresku politiku Vlade sa krajnjim ciljem da se Srbija ekonomski i dalje ubrzano razvija poreskim rasterećenjima i jačanjem privrede, dakle i novim zapošljavanjem.

Cilj nam mora biti zaustavljanje odliva mladih i stručnih kadrova. Nezaposlenost mladih i dalje je evidentna, iako je stopa nezaposlenosti pala, tako da se usvajanjem ovog poreskog paketa očekuje brže i lakše zapošljavanje mladih.

Kada je u pitanju drugi zakon o kojem želim da govorim, to je Predlog zakona o izmeni Zakona o privremenom načinu uređivanja načina naplate takse za javni medijski servis, ona se povećava sa 220 dinara na 255, odnosno za 35 dinara je uvećana.

Procenjeno je da je ovaj iznos sredstava dovoljan za finansiranje funkcije Javnog servisa, da se upravo za taj iznos smanjuje iznos sredstava u budžetu predviđen za Ministarstvo kulture i informisanja. Dakle, na ovaj način se daje šansa povećanju samofinansiranja Javnog servisa, što je krajnji cilj, ali sa vrlo malim povećanjem kada je u pitanju opterećenje građana.

Naravno da se kod povećanja iznosa koji građani treba da doplaćuju, odnosno 35 dinara, vodilo računa i o ostalim ekonomskim parametrima, kao što su povećanje plata i penzija kao, prosto, jedan od parametara da ovaj namet ne bude prevelik.

Ono što se čulo i u diskusiji danas i što, čini mi se, s pravom građani ipak očekuju jeste da Javni medijski servis, odnosno RTS i RTV, stvarno budu servisi građana, da imaju dovoljnu zastupljenost informativnog, ali i obrazovnog i kulturnog programa, da programski sadržaji budu, pre svega, kvalitetni, da se ne dešavaju programski propusti koji mogu da loše predstavljaju našu istoriju, kulturu, tradiciju, muziku, da se promoviše i naša kulturna baština i Srbije u celini i posebno obratiti pažnju na ono što je dečiji program, jer pored njih odrastaju naša deca i to je užasno važno u vremenima kada je sve više televizija koje prikazuju rijaliti programe i eventualno širenje nezdravih stilova života.

Na Odboru za kulturu se moglo čuti niz kritika kada je u pitanju možda čak i programska šema Javnog servisa. Međutim, to zaista nije tema današnje rasprave i ja se ne bih na to osvrtala, ali stičem utisak da je obaveza svih nas da još jednom opomenemo Javni servis Srbije, čak i komercijalne televizije da obrate pažnju na svoje programske šeme upravo zbog naše dece koja se na bazi toga formiraju kao ljudi.

Socijalistička partija Srbije, narodni poslanici će podržati set predloženih zakona u Danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, dragi građani i građanke Srbije, raspravljamo o budžetu Republike Srbije za 2020. godinu i slobodno mogu reći o još jednom kvalitetno balansiranom prihodu i rashodu za narednu godinu.

Srbija, odnosno koalicija koja je na vlasti u poslednjih sedam godina vodi politiku ekonomskog prosperiteta Srbije, ali i jačanje međunarodnog ugleda Srbije i njene pozicije u svetu, što rezultira podrškom velikog broja država, kako naših tradicionalnih prijatelja, tako i onih koji to do sada nisu bili. Ovde bih naročito istakla podršku većeg dela sveta našoj politici koja se, pre svega, tiče Kosova i Metohije, baš u onom trenutku kada su mnogi mislili da je ta tema zatvorena.

U tom smislu, podržavam dalje opredeljenje Vlade Republike Srbije da se za jačanje spoljno-političkog položaja Srbije odvoje veća sredstva, jer znamo da su u pitanju ozbiljne spoljno-političke aktivnosti državnog vrha i ministra spoljnih poslova, pre svega, kada je u pitanju povlačenje priznanja i o tome je govorio prof. Žarko Obradović, ali nikada nije višak reći da u ovom trenutku lažnu državu Kosovo priznaje manje od 2/3 stanovništva planete.

Ovaj budžet je, kao i nekoliko prethodnih, rezultat postignute makroekonomske stabilnosti i rasta BDP koji omogućava i veće prihode, ali i ostavlja mogućnost za veća ukupna ulaganja države po svim budžetskim sektorima. Dakle, planirani budžetski deficit od 20 milijardi dinara je 0,3% BDP, što potvrđuje dostignuti nivo makroekonomske stabilnosti, a značajno će to uticati na smanjenje javnog duga države koji će se spustiti na ispod 50% BDP.

Finansijska projekcija povećanja budžetskih prihoda, pre svega, od akciza i poreza na dobit je realna, kao što je i povećanje plata u javnom sektoru kodifikovano rebalansom budžeta za ovu godinu, takođe, rezultat pozitivnog bilansa u budžetu.

Ono što bih pohvalila jeste rasterećenje poslodavaca smanjenjem poreza i doprinosa koje plaćaju za PIO i zdravstveno osiguranje zaposlenom, kao i olakšice koje država nudi za nova zapošljavanja. To bi trebalo da bude stimulativno za novo zapošljavanje, ali i za smanjenje rada na crno ili probnog rada koji, nažalost, praktikuje sve veći broj poslodavaca kako bi izbegli plaćanje poreskih obaveza.

Ova Vlada je višegodišnjom politikom podsticaja privrednog rasta, bilo direktnim investicijama, bilo podsticajima u privredi, putem subvencija premostila zatečeni deficit u budžetu Republike i krenula najpre u konsolidaciju, a potom i u razvoj. Dakle, ovaj budžet jeste i razvojni, a predstavljaće trasu za naredni fiskalni budžetski period kada se planira još veći rast BDP.

U svom izlaganju ću se osvrnuti na sektor privrede, energetike, trgovine i turizma, imajući u vidu da sam član resornog odbora koji se bavi ovim pitanjima. Razdeo Ministarstva privrede u 2020. godini dobija značajno manji iznos sredstava, ali to ne znači da su sredstva neopravdano smanjena. To potvrđuje činjenicu da će u narednoj godini privreda morati više i samostalnije da se bori za konkurentnu poziciju na tržištu. Sa druge strane, u narednoj godini država se opredelila da uloži više sredstava, gotovo duplo više u podršku razvoju preduzetništva, što znači podrška malim i srednjim proizvođačima koji treba da postanu noseći sektor domaće privrede i podrška velikim razvojnim, infrastrukturnim projektima koji upravo mobilišu male proizvođače.

Činjenica je da u Srbiji još uvek nije završen postupak privatizacije, da se odužio. U ovom trenutku su to još 83 preduzeća u raznim fazama privatizacije, ali je dobro da država prepoznaje činjenicu da imovinu i brendove tih preduzeća ne treba tek tako rasprodati, već naći strateške partnere i tamo gde je to moguće nastaviti proizvodnju. U budžetu su izdvojena sredstva i za kreditnu podršku ovim preduzećima, kao i za upravljanje postupkom privatizacije, kada su ona u pitanju.

Ono što je važno jeste da se u sektoru privrede brine o regionalnom razvoju, o ujednačavanju regionalnog razvoja, gde god je to moguće, otvaranje više fabrika uz domaći kapital ili direktne strane investicije treba da imaju za cilj demetropolizaciju i razvoj nedovoljno razvijenih područja, kako bi se zaustavilo pražnjenje manjih sredina i seoskih područja. Jedino ujednačenim privrednim razvojem Srbija može postati ekonomski snažnija i razvijenija, jer bi u protivnom dalji pritisak na velike gradove, u smislu migracije, bi kontraproduktivan. Veliki je pritisak na infrastrukturu. Širenje gradova uz pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, sigurna sam, u dužem periodu ne bi imao dobar efekat.

Uz privredu i poljoprivredu značajan resurs je i turizam koji postaje noseći sektor u obezbeđenju čistog deviznog priliva. Zato ću se osvrnuti na turizam kao razvojni potencijal Srbije i sredstva koja se u budžetu izdvajaju za razvoj turizma, na razvoj turističke ponude, odnosno turističkog proizvoda.

Srbija ima puno potencijala, praktično sve osim mora, postala je veoma tražena i atraktivna destinacija i, kada to kažem, pre svega mislim na Beograd, ali i na planine, tipa Kopaonik i Zlatibor, banje i ostala istorijska i kulturna baština koji privlače sve više turista, posebno inostranih.

Zato se mora sa još više pažnje ali i sredstava posvetiti kvalitetu i raznovrsnosti te turističke ponude, jer je to jedini način da pored drugih evropskih destinacija mi postanemo atraktivni i konkurentni.

U odnosu na period pre nekoliko godina Srbija je napredovala, a i finansijski efekat je nedvosmisleno bolji, ali to je još veća obaveza i to zahteva još posvećeniji odnos države kako bi se iskoristili potencijali kojih ima puno širom Srbije.

Turizam jeste jedna od privrednih grana koja bi značajno doprinelo ujednačavanje razvoja, jer po prirodi stvari najatraktivnije destinacije su u nedovoljno razvijenim područjima, odnosno u netaknutoj prirodi.

Činjenica je da je Srbija istinski doživela turistički bum, jer je 2018. godine posetilo oko 3,4 miliona turista i ostvaren je prihod od blizu 1,5 milijarde dolara. U ovoj godini je projektovani cilj da se ostvari 10 miliona noćenja i ja čvrsto verujem da će to tako biti.

Moje kolege će u daljem toku sednice govoriti i o ostalim delovima kada je u pitanju budžet Republike Srbije.

Ono što želim da kažem i da sa tim zaključim, kada je u pitanju turizam jeste da u prilog turizmu i svemu onome što je planirano ide i činjenica da je Novi Sad kulturna predstonica 2020. godine kada je Evropa upitanju i da će to u mnogome doprineti. Narodni poslanici SPS će svakako podržati budžet za 2020. godinu. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi građani i građanke Srbije, danas je na dnevnom redu ovog skupštinskog zasedanja, između ostalog, izbor predsednika i članova Komisije za zaštitu konkurencije.

U svojstvu predlagača govorila je koleginica Petrović i malo šta se ima dodati na njenu diskusiju. Međutim, reći ću da kandidati koji ispunjavaju zakonom propisane uslove, Narodnoj skupštini, predložio je nadležni odbor, odnosno Odbor za privredu, regionalni razvoj, turizam, energetiku i trgovinu.

Najpre bih se kratko osvrnula na značaj Komisije za zaštitu konkurencije kao samostalnog i nezavisnog organa, koji je zakonom ovlašćen da se stara pre svega o zaštiti konkurencije na tržištu Republike Srbije, tako što prati i analizira uslove konkurencije na sektorskim tržištima, rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu, određuje upravne mere, donosi uputstva i smernice za sprovođenje krovnog zakona, predlaže Vladi donošenje propisa za sprovođenje zakona i učestvuje u njihovoj izradi.

Dakle, zakonska ovlašćenja, ali i odgovornost Komisije za zaštitu konkurencije su velika i ona govore upravo o značaju ovog organa za regulisanje i kontrolu tržišne konkurencije, o zakonskom postupanju učesnika i eventualnim povredama konkurencije od strane učesnika, kao što je na primer nezakonita koncentracija učesnika na tržištu.

Dakle, Komisija ima zadatak da svojom aktivnošću sprečava nelojalnu konkurenciju i svojim merama onemogući nezakonito privilegovane učesnike u tržišnoj utakmici da krše zakon.

Ovaj zakon koji je donet 2009. godine usklađen je sa pravom EU i u ovoj oblasti upravo ima za cilj da reguliše odnose na tržištu i ponašanju učesnika, pogotovo onih koji bi da na nelojalan način učestvuju, zauzimaju tržište i onemogućavaju manje i ekonomski slabije učesnike. To svakako ne bi doprinelo ovom cilju, a to je ekonomski prosperitetno društvo i tržišno uređena ekonomija.

Komisija za zaštitu konkurencije ima svoju misiju, a to je da se stara da uslovi na srpskom tržištu budu takvi da omogućavaju ravnopravno učešće svih privrednih subjekata i njihovih roba i usluga kako bi se omogućio privredni rast i razvoj naše zemlje, ali i zaštitili interesi i položaj naših potrošača od loših i štetnih ponuda na tržištu. U tom smislu, vidim ulogu i značaj Komisije za zaštitu konkurencije, kao regulatora koji štiti interese učesnika na tržištu, ali i potrošača.

Ono što smo čuli od predlagača jeste da je neophodno, kako bi Komisija obavljala svoje zakonske nadležnosti u punom kapacitetu, izabrati predsednika Komisije i još tri člana Saveta Komisije, koji se biraju iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije.

Ja sam kao član Odbora učestvovala u radu i ono što jeste moje zadovoljstvo to je da je Odbor za privredu pred sobom imao 23 kvalitetna kandidata, najverovatnije da bi mogli da ponesemo i hipoteku i da smo se o neke kvalitetne ljude ogrešili, na žalost morali smo svesti na tri člana i predsednika. Čvrsto verujem da je izbor koji je Odbor za privredu napravio i predložio Skupštini Srbije, ono najbolje što je bilo predloženo.

Ono što me dodatno raduje jeste da, kao i svaka druga komisija, i ova ima svoj mandat. Bilo je mnogo mladih ljudi, znači da u perspektivi nećemo apsolutno imati problem sa ljudima koji će se ozbiljno baviti ovim poslom sa pozicije članova Komisije, jer imaju i dovoljno vremena i iskustva, a rekla bih i volje da unaprede svoje znanje i svoje kapacitete.

Podržavam predloge koje je nadležni Odbor uputio Narodnoj skupštini i naglašavam da će u danu za glasanje i moja poslanička grupa SPS podržati predloge koji se danas nalaze u plenumu. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, danas razgovaramo o dva veoma važna zakona iz oblasti prometa roba i usluga. To su Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda i Predlog zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene.

Najpre, govoriću o prvom zakonu. Dakle, važeći Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda donet je pre tačno deset godina, sa ciljem da obezbedi neophodnu zakonsku zaštitu zdravlja i bezbednosti potrošača i drugih korisnika proizvoda stavljenih na tržište.

Ovo se odnosi na proizvode koje se koriste za lične potrebe ili za obavljanje profesionalnih delatnosti.

Primena ovog zakona ima za cilj, takođe, i sprečavanje pojavljivanja nebezbedne po zdravlje potrošača opasne robe na našem tržištu.

Svedoci smo da su se uprkos svemu na svetskom, ali i na našem tržištu, pojavljivali i nebezbedni obmanjujući proizvodi, čije je stavljanje u promet ostavljalo negativne posledice po zdravlju potrošača.

Danas kada je i domaće i svetsko tržište preplovljeno ogromnim količinama robe širom potrošnje, kada se proizvođači često na nelojalan način takmiče za osvajanje tržišta, dešava se da oni svoju konkurentnost obezbeđuju lošim kvalitetom svojih proizvoda, ali što je možda i još opasnije, nebezbednim proizvodima po zdravlju.

Naročito se, pre svega radilo o proizvodima od plastičnih masa, koje sadrže i otrovne supstance.

Imali smo bezbroj situacija kada su se na tržištu pojavile dečije igračke koje su sadržale otrovne i po zdravlje vrlo opasne supstance.

Tada se radilo i o takozvanim obmanjujućim proizvodima, primamljivim naročito za decu. Tom prilikom su i sa tržišta EU povučeni nebezbedni proizvodi za najmlađe. Bila su u pitanju dečija kolica i auto-sedišta za bebe i to proizvedene u zemljama EU, ali i preko 700 igračaka kojima su se igrala deca u zemljama EU, ali ih je nažalost bilo i na našem tržištu.

Upravo pozitivna praksa prijavljivanja nebezbednih proizvoda dovodi do povlačenja ovih proizvoda u skladu sa direktivama EU o opštoj bezbednosti proizvoda. Istovremeno otkrivanje i izveštavanje o nebezbednim i obmanjujućim proizvodima treba da obezbedi odgovorniju proizvodnju i stavljanje na tržište, isključivo bezbednih proizvoda.

To upravo čini Evropska komisija putem sistema pod nazivom RAPEKS, preko koga se objavljuju sedmični izveštaji o prijavljenim proizvodima koji predstavljaju ozbiljan rizik po zdravlje potrošača.

Ovi izveštaji sadrže i podatke o vrsti rizika i merama koje se preduzimaju na nivou Evropske zajednice, odnosno, zemalja iz kojih su proizvođači kako bi se sprečili ti rizici.

Srbija nije u sistemu RAPEKS, jer nije članica EU, ali je kao kandidat za ulazak u EU, donoseći Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda ugradila pravo u naše nacionalno zakonodavstvo, što omogućava bolju zaštitu, kontrolu i transparentan odnos prema opštoj bezbednosti proizvoda na našem tržištu, bilo da su domaći ili uvezeni.

Kada je u pitanju Zakon o izmenama i dopunama Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, o kome danas raspravljamo, možemo reći da su u pitanju izmene koje su proistekle iz obaveze dalje harmonizacija sa propisima EU u oblasti bezbednosti proizvoda, za ličnu potrošnju ili obavljanje profesionalnih delatnosti, ali i iz uočenih nedostataka u dosadašnjoj primeni zakona.

Naime, izmenama i dopunama ovog zakona o kojima danas raspravljamo, se još preciznije definišu pojmovi opasnih i obmanjujućih proizvoda i propisuje zakonska obaveza proizvođačima, ali i ostalim učesnicima na tržištu da na tržište mogu stavljati isključivo proizvode bezbedne po zdravlju potrošača.

Takođe, ovim izmenama zakona se decidno zabranjuje proizvodnja, izvoz, uvoz i promet obmanjujućih proizvoda.

Na kraju, bili mi članica EU ili ne, mi imamo obavezu prema svojim građanima da sprečimo proizvodnju i promet opasnih i obmanjujućih proizvoda kojima se ugrožava zdravlje ili bezbednost naših građana kao potrošača.

Posebno moramo biti senzibilni jada su u pitanju naša deca, kojima kupljene igračke umesto zadovoljstva mogu postati opasnost po zdravlje i bezbednost.

Ovo je primarni razlog ili jedan od razloga zbog kog podržavamo izmene i dopune Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda.

Kada je u pitanju drugi zakon, koji je predložen u današnjem pretresu, Zakon o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, kao što su kolege već govorile, Srbija je ovaj zakon donela 2013. godine, kako bi propisala uslove prometa ove vrlo osetljive robe i kako bi ovu vrstu prometa uskladila sa pravnim sistem EU.

Robom dvostruke namene prema zakonu smatra se roba koja se može koristiti kako u civilne, tako i u vojne svrhe. Roba koja može biti upotrebljena u neeksplozivne svrhe, kao i roba koja se na bilo koji način može iskoristiti u cilju širenja ili proizvodnje oružja za masovno uništenje.

Dakle, u pitanju su veoma osetljivi proizvodi čiji je uvoz, odnosno izvoz veoma važno kontrolisati ali takođe i omogućiti.

Ono što je značajno, zakon je uspostavio jak sistem kontrole i nadzora u oblasti izvoza i uvoza robe dvostruke namene, radi ostvarivanja i zaštite odbrambenih, bezbednosnih i spoljnopolitičkih interesa Republike Srbije, njenog međunarodnog kredibiliteta, kao i obezbeđenja poštovanja međunarodnih obaveza koje je preuzela naša zemlja.

Važeći zakon usklađen je sa evropskim zakonodavstvom, kao i sa međunarodnim standardima, ali smo u trenutku zakona smatrali da ne treba da ukidamo kontrole uvoza ove robe.

Ono što su kolege već rekle, a ja ću ponoviti, kada je zakon bio u izradi učestvovali su i eksperti EU koji su i tada savetovali da se odmah uskladimo i u pogledu kontrole uvoza, što je bila obaveza iz evropskih pravnih akata, pod okolnostima da je u međuvremenu Republika Srbija praktično ostala jedina zemlja u Evropi koja kontroliše, odnosno izdaje dozvole za uvoz robe dvostruke namene. To je bilo neophodno pristupiti izmenama zakona upravo ovim o kojima mi danas diskutujemo.

U dosadašnjoj primeni zakona uočeno je da je postupak dobijanja dozvole za uvoz robe dvostruke namene dodatno opteretio privredne subjekte komplikovanim administrativnim procedurama i prikupljanjem velikog broja potrebnih dokumenata. To vreme koje iziskuje prikupljanje papira, kao i takse koje se plaćaju prilično su smanjile konkurentnost naših preduzeća.

Ne treba zanemariti ni poziciju stranih ulagača koji su investirali u proizvodne kapacitete kod nas, a bili su na ovaj način prilično destimulisani, jer dešavalo se da pošto dobiju dozvole za izvoz iz zemalja članica EU moraju da se izlažu dodatnim troškovima i čekaju na dozvolu nadležnih srpskih organa za uvoz te robe.

Mišljenja sam da su izmene i dopune Zakona u mnogome olakšale ovu situaciju i da će to poboljšati stanje na tržištu i iz tog razloga poslanici poslaničke grupe SPS će u danu za glasanje podržati oba zakona koja su predložena u današnjem pretresu. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, na ovoj sednici Skušine Srbije raspravljamo o više zakona iz oblasti ekonomije i finansija, a današnji paket zakona odnosi se na izmene Zakona o osiguranju depozita i nove zakone o investicionim fondovima, odnosno uvođenje novih formi investicionih fondova kao institucionalnih investitora na tržištu kapitala u Republici Srbiji.

Najpre ću se osvrnuti na zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita. Osiguranje depozita fizičkih lica, preduzetnika, mikro, marko, malih i srednjih pravnih lica kod banaka i isplata osiguranih iznosa depozita u slučaju stečaja ili likvidacije banke predstavljaju osnovnu delatnost Agencije za osiguranje depozita.

Pored poslova obaveznog osiguranja depozita i isplate osiguranih iznosa, Agencija može upravljati i imovinom prenetom u postupku restrukturiranja banaka i obavljati druge poslove u vezi sa postupkom restrukturiranja banaka.

Sistem osiguranja depozita pozitivno utiče na jačanje poverenja javnosti, pre svega u bankarski sektor, na sprečavanje i ublažavanje efekata nastupanja kriznih situacija, kako na nivou pojedinačne banke, tako i bankarskog sistema u celini.

Predloženim izmenama i dopunama nastoji se da se u uslovima stabilnosti finansijskog sistema, sistem osiguranja depozita dodatno uskladi sa međunarodnom praskom i standardima, kao i pravnim tekovinama pre svega EU kojoj Srbija teži.

U proteklom periodu Agencija je aktivno sarađivala sa Svetskom bankom i MMF-om u cilju unapređenja sistema osiguranja depozita. Važeći zakon donet je 2015. godine, a 2017. godine dopunjen u delu koji se odnosio na investiranje sredstava fonda. Da podsetimo, javnosti radi, osnovni ciljevi sistema osiguranja depozita su zaštita depozita fizičkih lica, preduzetnika, mikro, malih i srednjih pravnih lica i doprinos finansijskoj stabilnosti u Republici Srbiji. Zato ove izmene doprinose daljem ostvarivanju svih navedenih ciljeva.

Izmenom osnovice za obračun premije, redovna premija bi se umesto na ukupne depozite fizičkih lica preduzetnika, mikro, malih i srednjih pravnih lica, obračunavala na osigurane iznose depozita banaka do 50 hiljada evra.

Predložene izmene zakona će pre svega imati uticaj na banke i to u delu u kom će izmenom osnovice za obračun premije u smislu da se umesto na ukupne depozite fizičkih lica i ostalih korisnika, redovne i vanredne premije obračunavaju na osigurane iznose depozita banaka do 50 hiljada evra, odnosno osiguranjem pokrivene iznose depozita navedenih osiguranih kategorija. Smanjiće se obaveze banka po osnovu plaćanja premije osiguranja depozita u proseku.

Druga stvar je definisanje i propisivanje novog ciljnog iznosa Fonda za osiguranje depozita i produženje roka za dostizanje ciljnog iznosa, umesto postojećeg ciljnog iznosa od 5% osiguranih depozita u bankarskom sektoru, koji je potrebno dostići do 1. januara 2025. godine, ciljni iznos je predlogom definisan na nivou od 7,5% osiguranih iznosa depozita u bankarskom sektoru koji treba da se dostigne do 1. januara 2030. godine.

Dakle, predložene izmene zakona unaprediće sistem i od velike su koristi za sveukupno funkcionisanje.

Kada je u pitanju novi zakonodavni okvir za investicione fondove, htela sam da skrenem pažnju da je Srbija prepoznala značaj ovog pitanja, ne samo za razvoj finansijskog tržišta, već i za ukupan ekonomski razvoj. Prvi Zakon o investicionim fondovima donet je 2006. godine, a menjali smo ga i dograđivali više puta kako bi pre svega investitorima omogućili što sigurnije i jednostavnije uslove da kao članovi Fonda učestvuju na našem tržištu kapitala i ostvaruju određenu dobit na uložena sredstva.

Dosadašnja primena Zakona o investicionim fondovima pokazala je pozitivan efekat na razvoj tržišta kapitala, a u krajnjoj liniji i na efikasnije finansiranje realnog sektora iz ovakvih finansijskih izvora. Nakon usvajanja zakona pojavili su se prvi investicioni fondovi, kao i društva za upravljanje ovim fondovima, koji su najpre bili zainteresovani za ulaganje u vlasničke hartije od vrednosti, kako domaćih, tako i regionalnih kompanija. Nažalost, kod ovih prvih fondova je zbog globalne ekonomske krize 2008. godine došlo do drastičnog pada akcija na tržištu kapitala, što je za posledicu imalo poljuljan ugled investicionih fondova i dovelo do drastičnog pada uticaja svih fondova na tržište kapitala.

Prema podacima za period od 2015. do 2018. godine, u Srbiji je registrovan ukupno 21 investicioni fond i šest društava za upravljanje investicionim fondovima. Trebalo bi napomenuti takođe da se čak 89% ukupne vrednosti neto imovine fondova odnosilo na novčane fondove. Ovo govori da je ipak domaće tržište kapitala još uvek nedovoljno razvijeno, sa konstantnim nedostatkom kvalitetnog tržišnog materijala, odnosno finansijskih instrumenata u koje bi investitori mogli da ulažu, a da to ne budu samo depoziti kod banaka, što nije ni cilj, ni svrha investicionih fondova.

Da bi se situacija popravila i stabilizovala, položaj investicionih fondova nakon globalne ekonomske krize koja je zadesila čitav svet 2008. godine, što je na našem tržištu destabilizovalo investicione fondove, vršene su izmene zakonodavstva, njegovo prilagođavanje novonastalim uslovima, kao i njegovo usklađivanje sa pravom EU. Tim ranijim izmenama stvoreni su nešto povoljniji uslovi za formiranje društva za upravljanje fondovima, ali je ipak stav EU bio da se materija o investicionim fondovima u našem zakonodavstvu razdvoji u dva zakona. Tako je harmonizacija propisa iz ovog sektora postala naša obaveza u okviru procesa pristupanja Republike Srbije EU i pregovaračke pozicije za Poglavlje 9 – Finansijske usluge.

Izvinjavam se, predsedavajući, ne čujem sebe, žagor je u sali.

Iz svega navedenog, pred nama se danas nalaze dva predloga zakona – Predlog zakona o otvorenim investicionim fondovima sa javnom ponudom i Predlog zakona o alternativnim investicionim fondovima kojim su obuhvaćeni ostali fondovi koji tretiraju i zatvorene i privatne.
Vi ste kao predlagač uporedo radili na ova dva zakona koji uređuju subjekte za zajednička ulaganja, čija je jedina svrha i namena prikupljanje novčanih sredstava i ulaganje tih sredstava u skladu sa unapred određenom strategijom isključivo u korist investitora.
Da podsetimo, prema odredbama ovog zakona, otvoreni investicioni fond ima za isključivi cilj kolektivno ulaganje imovine prikupljene javnom ponudom investicionih jedinica u fondu u prenosive hartije od vrednosti ili u drugu likvidnu finansijsku imovinu koja je definisana članom 42. ovog zakona. Za ove fondove zakon predviđa dobijanje dozvola za rad. Alternativni investicioni fond jeste investicioni fond koji prikuplja sredstva od investitora sa namerom da ih investira u skladu sa utvrđenom politikom ulaganja u korist tih investitora, a za koje se ne zahteva dozvola za rad.
Polazeći od navedenog, donošenjem ovih zakona obezbediće se ujednačenost domaćih propisa sa propisima EU i veći stepen poverenja domaćih i stranih potencijalnih investitora, a samim tim će domaće tržište učiniti atraktivnijim i stimulisati veći broj lica da ulažu svoja finansijska sredstva u fondove organizovane u Republici Srbiji.
Cilj ovih zakona jeste da se obezbedi veći stepen zaštite od rizika osnivača i povrati poverenje investitora, što je učinjeno dodatnim preciziranjem uslova, pre svega osnivanja, poslovanja i izveštavanja društava za upravljanje fondovima, preciziranje imovine u koju je dozvoljeno ulagati, uključujući ograničenja i izuzetke od ograničenja. Detaljnije su uređeni politika upravljanja rizicima i investicionog fonda, politika nagrađivanja, usluge i odgovornost depozitara i nadzorna ovlašćenja Komisije za hartije od vrednosti. Veći stepen sigurnosti, zajedno sa uvođenjem novih formi i struktura organizovanja ovih fondova posledično bi mogao privući veći broj domaći i stranih investitora i doprineti razvoju tržišta kapitala.
Ova dva zakona posmatram kao pravne okvire koji treba da doprinesu razvoju finansijskog tržišta i tržišta kapitala, a time i da doprinesu privlačenju kako domaćih tako i stranih investicija koje Srbiju mogu da podignu na nivo razvijenih evropskih ekonomija. Takvi preduslovi de fakto postoje, jer je Vlada u prethodnom periodu intenzivno radila na stvaranju i poboljšanju privrednog i društvenog ambijenta. To potvrđuju postignuti rezultati.
Moje kolege su o tome govorile prilikom rasprave o rebalansu državnog budžeta koji ovom prilikom nije posledica deficita, već naprotiv, posledica većeg rasta BDP-a koji nam je omogućio povećanje plata i penzija, ali i veći obim kapitalnih investicija. Verujem da će povoljan privredni ambijent, fiskalna i makroekonomska stabilnost doprineti i motivisanju zainteresovanih za osnivanje i rad investicionih fondova, bilo otvorenih, bilo alternativnih.
Sve što sam rekla govori u prilog tome da su dva predložena zakona od krucijalnog značaja za unapređenje našeg privrednog sistema. Iz tog razloga će, poštovani ministre, poslanička grupa SPS podržati predložene zakone. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, čuli smo do sada da je pred nama Predlog Zakona o potvrđivanju sporazuma sa četiri države o ukidanju vizne obaveze za nosioce običnih i diplomatskih pasoša.

Ovi sporazumi su od izuzetnog značaja i to smo čuli u diskusijama svih mojih kolega koji su govorili pre mene, zato što raspravljamo o činjenici koja potvrđuje da Srbija vodi kvalitetnu spoljnu politiku koja je zasnovana na osnovnim principima i utvrđenim spoljnopolitičkim ciljevima, a to su ulazak u EU, saradnja sa Kinom, Rusijom i SAD, ali i sa svim ostalim zemljama sveta, posebno kada je u pitanju najveće nacionalno pitanje, KiM.

Za svaku ozbiljnu državu važno je da spoljna politika ima kontinuitet. I spoljnopolitički rad u proteklih pet godina je zaista takav. Ministre Dačiću nasledili ste teren na kome to baš nije bilo lako postići. Imali smo ministre spoljnih poslova koji se u prethodnom periodu nisu bavili svojim poslom i u tom trenutku imamo i to neslavno i za nas bolno proglašenje nezavisne države Kosovo od strane ja ću reći, jer na to imam pravo, albanskih terorista.

U tom trenutku propustili smo kao država da diplomatski odreagujemo i možda zaustavimo taj proces koji je bio čini mi se posledica euforije, ali evo praksa pokazuje i ozbiljne neobaveštenosti jednog velikog broja zemalja o tome šta se zapravo događa u južnoj srpskoj pokrajini.

Da je naša spoljna politika izbalansirana potvrđuje činjenica da je danas Srbija i uvažen i prihvaćen i poželjan spoljnopolitički partner. Uspeli ste čini mi se da malo i pomerite granice tih diplomatskih odnosa, jer ste svojim šarmom neretko na jedan vrlo simpatičan način objasnili u čemu su grešili.

Kada je u pitanju KiM, dozvoljavam sebi luksuz da sa punim pravom pre svega kažem hvala u ime građana Kosmeta, što onih koji su raseljeni, kojih nije malo, kojih je 250 hiljada, tako i onih koji na Kosmetu žive. Mi smo žrtve svega onoga što je neko sebi dozvolio da jednostrano proglasi, da jednostrano otme, da nas protera sa vekovnih ognjišta, da nas ostavi i nametne nam osećaj stranca u sopstvenoj državi, kršeći pri tom sva dokumenta, pre svega Rezoluciju UN 1244, Kumanovski sporazum. Da ne govorim o tome da Briselski sporazum i briselska dokumenta, apsolutno ne poštuju ni jednog trenutka.

Takav pristup prema KiM, bojim se otvara vrata i drugim separatističkim težnjama sa kojima se svet tek može suočiti i to je jedna ozbiljna pretnja. Slažem se da rešenje za pitanjem Kosova mora biti i obostrano prihvaćeno i optimalno, pre svega za Srbiju i srpski narod koji je državotvoran narod. Zašto ovo naglašavam? Zato, što su Albanci, nacionalna manjina, a ne državotvoran narod kao što su to bili Srbi u BiH i Srbi u Hrvatskoj.

Kada su u pitanju vaše aktivnosti i otpriznanje ne malog broja, 15 zemalja sveta, napominjem da je jako važno reći da to možda jesu male države, ali da svaka od njih ima svoj glas u Ujedinjenim nacijama. Srbija, na ovaj način čuva i koristi ugled i bivše SFRJ, kao nesvrstane zemlje i baštini jednu politiku nesvrstanosti kao temelj saradnje, pre svega sa azijskim i afričkim, ali i ostalim zemljama sveta koje cene suverenost i slobodu.

Ja sam sigurna da srpska javnost zna kojih 15 zemalja je povuklo svoje priznanje, međutim, jedna od četiri države koja je danas predviđena Sporazumom o ukidanju viza je i Surinam, za koju se čuju pošalice i stalno se spočitava da su to tamo neke male zemlje za koje samo zna Ivica Dačić, za Surinam smo čuli i pre. Oni su imali neke čuvene fudbalere, možda nije prirodno da ja to kao žensko kažem, ali kažu da je taj čuveni Rud Bulid bio baš otuda. Lepo je što ćemo se po tome sećati da postoji Surinam, ali je još bolje što danas imamo razloga da kažemo hvala Surinamu za otpriznanje Kosova. Hvala što ste vratili veru da u svetu postoje ljudi koji su spremni da preispitaju svoju odluku i promene je kada shvate da su nekome učinili nepravde. Hvala u ime sve one dece koja žive na KiM, okruženi žicom, okruženi nestabilnošću, okruženi strahom, pod strahom zaspe i pod strahom se probude.

Imamo i dve države koje nikada nisu ni priznale Kosovo i zaista im takođe dugujemo veliku zahvalnost. Međutim, ono što je važno i što želim da naglasim jeste da neke opozicione političke opcije pokušavaju da uporno umanje značaj procesa povlačenja priznanja samoproglašene države Kosovo. Ne zato što nemaju svest koliko je taj proces važan, sigurna sam da znaju da jeste, nego zato što bi da umanje učinak ove Vlade i učinak njenih ministara i sveukupnog državnog rukovodstva.

Važno je da se broj država koje povlače priznanje uvećava, važno je onako kako ste i rekli, da se na svetsku politički scenu ponovo pitanje Kosova vrati ne kao završeno, jer su ga do sada tako tretirali.

Na kraju, napraviću jednu istorijsku paralelu, a povod mi je obeležavanje pre svega 180 godina srpske diplomatije, ali i obeležavanje 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, koju je obezbedio naš prvi prosvetitelj i duhovnik, ali i diplomata Sv. Sava. Državna misao Sv. Save i njegova izreka jeste – Srbija je istok na zapadu i zapad na istoku. Ona je i danas putokaz kada je u pitanju politika ove Vlade.

Danas kada vodimo borbu za očuvanje državnog jedinstva i srce naše Srbije, KiM, ne možemo da se ne podsetimo Sv. Save. On je tada doneo Srbiji samostalnost crkve, ali i međunarodno priznanje Srbije kao samostalne države. Tim pre ste, ministre Dačiću dobili najteži zadatak, da kao neko ko je rođen u Prizrenu, jednom diplomatskom borbom proba da sačuva i odbrani ono što je, sigurna sam i pouzdano znam, najveća svetinja i za vas i za mene, ali i za većinski srpski narod.

Svesni istorijske odgovornosti koju danas nosimo, da sačuvamo ono što su naši preci ostavili, a to je bila jaka i međunarodno ugledna Srbija. Slobodna sam da kažem da ste gospodine ministre vi, kao i celo rukovodstvo države zaista preuzeli ovu istorijsku ulogu i odgovornost da sačuvate Srbiju i njenu južnu pokrajinu u njenom sastavu.

Da li će to biti lako, sigurna sam da ne. Da li vam je lako da slušate pretnje, koliko god ih paušalno shvatali, prihvatali. Gospodin Palma je rekao jednu lepu rečenicu, a to je da Ramuš Haradinaj nije uhapšen zbog krađe bicikle, uhapšen je zato što je bio na vrhu lanca trgovine ljudskim organima i to srpskim ljudskim organima. Kada iz tog tabora kome pripadaj i Bedžat Pacoli, krenu pretnje ka vama, moram priznati da osetim onaj strah koji vi evidentno nemate.

Međutim, verujem u pravdu. Ako ni u jednu drugu, onu Božiju. Verujem u upornost i u doslednost srpskog rukovodstva kada je u pitanju nedvosmisleni cilj da se sačuva celovitost države Srbije.

Socijalistička partija Srbije i njeni poslanici će svakako podržati predložena zakonska rešenja, a ja vam se još jednom, pre svega u ime građana KiM bez razlike da li danas žive na toj teritoriji ili su u raseljenju, zahvaljujem na trudu koji ste uložili i želim mnogo uspeha u daljem radu, jer sam sigurna da će se ovaj broj zemalja koje su otpriznale Kosovo uvećavati iz dana u dan. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući. Ja sam se, istina, javila za reč i pre pauze, ali očigledno je sistem zakazao, pa tu prijavu niste videli.

Naime, SPS je već osudila taj gnusni čin, te strašne uvrede koje su se desile na račun predsednika Srbije i njegove dece.

Ono što je za mene lični poraz jeste da u istom tom danu, kada smo kao narodni poslanici, čini mi se, postigli konsenzus oko nečega što ne sme da se događa u Srbiji, u skupštinskoj sali, od strane kolege Šormaza, dobijam uvredu koja je na malte ne istom ili sličnom nivou.

Ja zaista želim da verujem da smo kao živa bića u stanju da se izdignemo iznad političkih razlika i da smo u stanju da jedni drugima kažemo „izvini“ za izgovorenu reč koja nije primerena ni Skupštini, ni nama kao ljudima, bez razlike na kojim se funkcijama nalazimo ili smo samo obični građani.

Ovakvim činjenjem postajemo loš primer, da ne kažem delimično i opravdanje za neke ružne stvari koje onda kolektivno preživljavamo. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajuća.

Uvažene kolege poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je danas nimalo naivan zadatak, izbor Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, institucija formirana 2004. godine.

Predstavnici SPS učestvovali su u radu Odbora za kulturu kao nadležnog odbora koji je, mogu reći, selektovao kandidate koji su bili predloženi. Socijalisti nisu iskoristili svoje pravo da imaju svog kandidata za Poverenika, jer smo u gospodinu Milanu Marinoviću prepoznali kvalitet i kapacitet da kvalitetno obavlja ovu funkciju.

Slažem se da o tome treba da razgovara šira javnost. Nedvosmisleno je institut Poverenika za informacije od javnog značaja jako važan za Srbiju i slažem se da je praksa pokazala da su ovakve institucije umele da vremenom same sebe politizuju.

Ono što želim da naglasim jeste da je to samostalni državni organ, bira ga Narodna skupština, pokušavam da citiram definiciju, nezavistan je u vršenju svoje uloge, a uloga mu je da kada građani direktno ne mogu da dobiju od organa javne vlasti informacije od javnog značaja koje su im potrebne, ulože žalbu Povereniku koji u njihovo ime zahteva takvu informaciju.

Međutim, slažem se sa još jednom konstatacijom koju smo čuli od jutros, kada je ova rasprava krenula, a to je da postoji i ova obaveza koja kaže – zaštita podataka o ličnosti, koja kaže da treba nedvosmisleno reagovati na sve ono što se dešava ljudima koji su akteri javnog života u Srbiji, bez razlike, ali primarno odavde moram reći i kada se radi o ljudima koji učestvuju u političkom životu.

Ideološke razlike su dopustive i neophodne. Suludo bi bilo da funkcionišemo sa jednom idejom, jednopartijskim sistemom, jednoumljem. Dozvoljena je i politička borba i ona kao takva ne mora imati svoj limit osim onog koji, u pravu ste, potpuno lično postavimo kao jedno zdravorazumsko ljudsko biće.

Da li umemo da i u internim komunikacijama preteramo? Da. Neretko isprovocirani sami sa sobom, nečijim učinkom, nečijim neučinkom, kažemo više od onoga što bi od nas očekivao neko da čuje ili što bi bilo poželjno čuti.

Kada sam generalno počela da se bavim politikom, moje reakcije su umele da budu ishitrene, da budu reakcije trenutka, ali, na svu sreću, SPS traje 29 godina, i onda ste imali od koga i da učite i da naučite. Tako sam vremenom i naučila jednu rečenicu koju predsednik SPS Ivica Dačić često kaže – nije važno odgovoriti na sve što je rečeno, pre svega treba poveriti ko je rekao i na tome treba svoje odgovore.

Vratiću se na instituciju Poverenika. Milan Marinović pokazao je pred Odborom za kulturu, a ja sam imala privilegiju da kao član Odbora za kulturu to mogu i da čujem, da, pre svega, poznaje instituciju na čijem će čelu biti, da je kao, čini mi se, v.d. predsednika Prekršajnog suda dugi niz godina unazad odgovorno obavljao svoju funkciju i to se zaista potvrđuje činjenicom da je bilo promene vlasti, ali ne i promene njega na poziciji na kojoj je bio. Dakle, govorimo o apolitičnoj ličnosti koja zaista neće svoje političke simpatije ili antipatije reflektovati kroz funkciju koju će obavljati.

Nedavno smo razmatrali i Izveštaj o radu Poverenika i, ono što je jako važno, a kroz diskusiju se čulo, bilo je mnogo nezadovoljstva, bilo je mnogo polemike o kontinuitetu ili diskontinuitetu. Međutim, jako je važno da Poverenik mora biti neko ko je svestan činjenice da mu je povereno pravo da štiti i da se postara da tu svoju obavezu zaista poštuje.

On je, zapravo, neko ko posreduje između javnosti i pojedinaca i organa vlasti. Drugim rečima, da bi građanima bilo potpuno jasno, ako potražite neku informaciju koja je u posedu ili pod kontrolom nekog od organa javne vlasti i ne dobijete odgovor ili njime niste zadovoljni, onda ćete svoju žalbu uputiti upravo Povereniku.

On mora biti i nepristrasan, i objektivan, i branilac prava i nezavistan od svih drugih državnih organa i, složiću se sa nekim kolegama, nikako ne sme reflektovati svoj lični animozitet prema bilo kome, naročito ne prema narodnim poslanicima koji su učestvovali u njegovom izboru, bez razlike da li su mu dali ili nisu ukazali poverenje.

Ono što ću, takođe, naglasiti kada je u pitanju Poverenik, to je da je njegova obaveza, ponovo kažem, i deo poštovanja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Šta to, takođe, znači? To znači, i nadam se da neću reći samo svoj stav, već i stav svih nas koji ovde kao kolege sedimo u Skupštini Srbije, bez razlike da li pripadamo vladajućoj većini ili opoziciji, svako od nas pojedinačno ima pravo i na zaštitu svoje ličnosti, a neretko smo kao narodni poslanici, kao predstavnici javnog života izloženi kritikama koje su do krajnjih granica i nekulturne i neumesne, neretko i banalne.

Svega smo se načitali u štampi. Svega smo se naslušali od onih koji ne misle kao mi i to jedan proces koji traje decenijama. Nije on nov, nije on sadašnji. On samo ume da u nekom trenutku eskalira.

Za SPS oduvek je bilo važno i najvažnije funkcionisati na način da građanima Srbije i Srbiji bude bolje. Kontinuitet naše politike ogleda se isključivo i samo u tome i mi ćemo na taj način nastaviti da obavljamo svoje funkcije, bez razlike da li se radi o učestvovanju u radu parlamenta, o učestvovanju u radu Vlade ili učestvovanju u radu bilo koje lokalne samouprave.

Podršku novom Povereniku SPS i narodni poslanici nedvosmisleno će dati, u čvrstom ubeđenju da pred sobom imamo kandidata koji će opravdati naše poverenje.

Moj lični utisak je kao člana Odbora za kulturu da tu ne postoji prostor za pomeranje onoga što se moglo videti u prvom nastupu gospodina Marinovića, a to je jedna odgovornost pre svega prema sopstvenoj ličnosti i prema svom ličnom autoritetu i integritetu koji nedvosmisleno poseduje kada je u pitanju oblast kojom se bavio, a Poverenik sam po sebi vrlo ima veze sa onim za šta je gospodin Marinović usko specijalizovan.

Dakle, u danu za glasanje socijalisti će podržati Milana Marinovića, a u daljoj raspravi moje uvažene kolege govoriće na temu prestanka mandata dosadašnjeg Poverenika, izbora novog Poverenika u skladu sa vremenom koje SPS po Poslovniku ima i kojim raspolaže. Hvala vam.

Zahvaljujem se.

Predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, pred nama je set zakona iz oblasti trgovine, i to Predlog zakona o trgovini kao krovni zakon, ali i Predlog zakona o elektronskoj trgovini i Predlog zakona o robnim berzama.

Važnost ovih zakona je, čuli smo i u uvodnom izlaganju ministra, ali i predstavnika Odbora za privredu, jako važna. Trgovina je pre svega važna delatnost bez koje ne bi bilo zadovoljenja osnovnih potreba stanovništva, pre svega. Napominjem da razvoj trgovinskog, a posebno maloprodajnog sektora privrede ima i direktan i indirektan efekat na ostale ekonomske sektore i njihove učesnike. U obrazloženju zakona se kaže da pre svega trgovina predstavlja ključnu vezu između proizvođača i finalnih potrošača, ali da bitno utiče i na direktnu vezu između ruralnih i urbanih područja. Bitan parametar je i činjenica da je u trgovini zaposleno, i to smo čuli u uvodnom izlaganju ministra, 19% ukupnog broja zaposlenih, kao i da je udeo trgovine u BDP-u negde oko 10%.

Trgovina je imala svoj istorijski razvoj, evoluirala je od trgovine robnim razmenama pa sve do modernih oblika trgovanja u 21. veku, koji tretiraju elektronsku trgovinu, trgovinu na daljinu i sve ostale oblike kojima se pre svega ovaj set zakona i bavi. Novi zakon o trgovini se, dakle, donosi kao krovni zakon koji pre svega modernizuje materiju, odnosno sektor trgovine uređuje na moderniji način, prateći pritom svetska i evropska dostignuća i standarde u ovom sektoru. On uvodi u sistem daljinsku trgovinu, posebno elektronsku trgovinu koja je oblik daljinske trgovine i što je, čini mi se, još važnije, uvodi institut robne berze koja je za nas kao značajne proizvođače, pre svega poljoprivrednih proizvoda, od velikog značaja. Kao što sam već rekla, elektronska trgovina i robna berza razrađuju se i uređuju posebnim zakonima o kojima raspravljamo danas i o kojima će detaljnije govoriti moje koleginice u daljem toku sednice.

Ovaj zakon uređuje sve elemente trgovine, tržišne instrumente, oblike trgovanja i sve procedure koje štite od nelojalne tržišne utakmice koja je beskrajno važna. Trgovina i tržišna utakmica podrazumevaju slobodno uređeno i lojalno tržište. Nelojalna konkurencija onemogućava slobodno tržište i treba je sankcionisati pre svega zakonskim rešenjima. Svaka slobodna tržišna utakmica podrazumeva da kupac za određenu cenu može dobiti dobru ponudu. Ta dobra ponuda robe podrazumeva i kvalitet proizvoda, odnosno da se za određenu i adekvatnu cenu dobije najbolji kvalitet. Veoma je bitno da se na tržištu nađe što veći broj domaćih proizvoda koji je po kvalitetu i kvantitetu zaista u stanju da se takmiči sa stranom ponudom. Ja sam uvek pristalica toga da treba promovisati domaće proizvode i pre svega kupovati domaće proizvode.

Zakon prepoznaje i trgovinu na malo, ali i veletrgovinu. Pritom se pod trgovinom na malo podrazumevaju i objekti poput hipermarketa. Zaista bih volela kada bismo od te konkurencije velikih prodavnica i velikih prodajnih lanaca ipak sačuvali te naše male prodavnice i piljare koje danas nisu baš u poziciji da mogu da izdrže ovako veliku konkurenciju. Te male prodavnice su mahom sa domaćom robom, trebalo bi ih na neki način zaštititi i sačuvati, kao što to čine zemlje koje favorizuju svoje domaće proizvode.

Zakon takođe precizira i sve tržišne institucije, precizira standarde i precizira uslove trgovanja u okviru tih institucija, a tu su robna berza, sajam, pijaca, veletržnica itd. Brendiranjem domaćih proizvoda, odnosno brendiranje samo po sebi je jedan važan korak ka prepoznatljivosti naših proizvoda na tržištu i predstavlja možda najznačajniji korak ka boljoj valorizaciji. Ja sam zaista neko ko je pristalica toga da treba brendirati i naš ajvar i pršutu i kajmak i sve ono što smatramo domaćim proizvodima koji su apsolutno prihvatljivi i čini mi se dopadljivi za strance.

Ono što je važno naglasiti je da je robna berza kao poseban oblik tržišne institucije koji omogućava susret proizvođača i kupaca radi trgovanja ili promocije robnih brendova ili proizvoda, pri čemu se na berzu donose samo uzorci. Direktna posledica nedostatka adekvatnog zakonskog okvira jeste barijera stranim investitorima i domaćim fizičkim licima da ulažu na organizovanom robnom berzanskom tržištu. Poslovni modeli trgovine koje primenjuje produktivna berza u Novom Sadu nam omogućavaju kontrolu procesa trgovanja i zaštitu učesnika u berzanskoj transakciji i prepoznaju isključivo domaća pravna lica kao učesnike u trgovanju. Iz obrazloženja ministra smo čuli da se ovaj zakon primarno odnosi na poboljšanje ovih usluga.

Donošenjem posebnog zakona o robnim berzama postiže se bolja podrška izvozu, uzimajući u obzir da izvoz žitarica dominira u strukturi ukupnog izvoza Republike Srbije. Jasno je zašto je podrška ovom segmentu posebno značajna. U trgovini poljoprivrednim proizvodima Srbija beleži suficit od oko 1,6 milijardi američkih dolara, podatak iz 2016. godine, dok izvoz poljoprivrednih proizvoda čini oko 11,91% ukupnog izvoza Srbije. Izvoznicima će biti pružena mogućnost da unapred znaju i mogu da ugovore cenu robe, pre svega žitarica i industrijskog bilja. To će im omogućiti da precizno planiraju poslovanje i da se zaštite od rizika na način kao i njihovi inostrani konkurenti.

Donošenjem zakona se takođe omogućava i uspostavljanje savremene robne berze, kao i izgradnja tržišno orijentisanog celokupnog agro sektora i privrede. Uspostavljanje potrebnog pravnog i institucionalnog okvira za razvoj i trgovanje izvedenim finansijskim instrumentima pruža osnovu za uvođenje poljoprivrednih derivata kojima se smanjuju najveći rizici poslovanja u Republici Srbiji. Kako poljoprivredu i poljoprivrednu proizvodnju lično smatram nosećom i strateški jako važnom, prevashodno bih se osvrnula na ovaj segment Zakona o robnim berzama, jer je robna berza veoma značajan institut za prodaju, odnosno trgovinu poljoprivrednim proizvodima.

Srbija je zemlja poljoprivrede, podneblje u kojem živimo omogućava bogatu i raznovrsnu poljoprivrednu proizvodnju, a razvijena poljoprivreda je jedan od faktora razvoja, ali i faktora bezbednosti jedne države zato bih se posebno osvrnula na robnu berzu, koja podrazumeva trgovanje poljoprivrednim proizvodima.

Država svojim merama mora i treba da podstiče poljoprivrednu proizvodnju, što jeste osnova, ali država mora i da omogući valorizaciju teškog rada naših poljoprivrednih proizvođača, voćara, stočara, povrtara, žitara i svih drugih čiji se proizvodi valorizuju na tržištu. To znači da je uočena potreba da se još bliže i preciznije uredi način na koji će se organizovano otkupljivati poljoprivredni proizvodi, ali i način na koji se na berzi može trgovati posebno strateškim poljoprivrednim proizvodima, kao što su žito, brašno, šećer, ulje, meso itd.

Iz svih navedenih razloga, zaista verujem da je predloženi pravni okvir u obliku Predloga zakona o robnim berzama, koji uređuje način trgovanja robama na berzi izuzetno važan i jako dobar. Dakle, mi sada imamo novosadsku produktnu berzu na kojoj se odvija prodaja strateških poljoprivrednih proizvoda, ali je praksa pokazala da postoje slabosti ove produktivne berze, da je potrebno trgovanje poljoprivrednim proizvodima, proširiti i na ostale, za nas važne proizvode koji ne bi smeli da budu pod damping cenama, kao posledica nelojalne konkurencije, ali povlašćene pozicije pojedinih vele trgovaca ili otkupljivača. Nažalost to se danas dešava sa malinama i višnjama i u nekim krajevima poljoprivrednici su počeli da vade maline i seku stabla te čuvene „oblačinske“ višnje, jer su cene toliko niske da je proizvodnja čist gubitak za naše proizvođače.

Inostrano tržište i te kako traži ove naše proizvode, zato verujem da će se zakonskim regulisanjem produktivnih berzi uvesti lojalna tržišna utakmica za naše poljoprivrede proizvode, a time reafirmisati stara i podstaći nova poljoprivredna gazdinstva na povećanje proizvodnje i kvaliteta, pre svega poljoprivrednih proizvoda. Naravno, tu ostaje značajna uloga države u pružanju podsticaja, posebno malim i srednjim proizvođačima, jer su im neophodna sredstva.

Ostajem pri svom ranijem stavu, a to je da veliki proizvođači treba da ulažu i u preradu poljoprivrednih proizvoda, pa da se na berzi mogu naći naši prerađeni proizvodi, po kojima smo takođe poznati, džemovi, kompoti, sokovi, ajvari, sušeno voće i povrće, a ne samo sirovi proizvodi koje dobijamo od proizvođača. Prethodno navedeni problemi rezultiraju činjenicom da su domaća privreda i poljoprivrednici manji konkurenti, u odnosu na strane, kojima je omogućeno da bolje poslovno planiranje i hedžiranje rizika i cena sirovina. Niži stepen konkurentnosti domaće privrede, u odnosu na staranu, prouzrokuje nenadoknadivu štetu.

Uzimajući u obzir sve parametre i važnost zakona koji su pred nama, napominjem da će poslanička grupa SPS podržati set zakona u nadi da je ovo prvi korak ka unapređenju, pre svega našeg trgovinskog sistema, ali i našem boljem i kvalitetnijem odnosu prema domaćim malim proizvođačima, za koje mislim da su beskrajno važni za Republiku Srbiju. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući.

Danas bih postavila pitanje ministru za rad, boračka i socijalna pitanja, a ono se odnosi na jedan ozbiljan društveni, odnosno socijalni program pre svega.

U pitanju su deca i lica sa posebnim potrebama, kojih u Srbiji ima nekoliko hiljada, koja zahtevaju celodnevni nadzor i negu. O većini ove dece brinu njihove biološke porodice, a jedan broj je smešten u ustanove socijalne zaštite.

Nekoliko puta je pokretana inicijativa da se reši status roditelja dece sa invaliditetom koji se sami staraju o svojoj deci i brinu o njihovom zdravstvenom stanju, odnosno neguju ih 24 časa.

Prilikom donošenja Zakona o socijalnoj zaštiti 2011. godine, poslanička grupa SPS, u saradnji sa jednim brojem udruženja roditelja dece sa posebnim potrebama, uspela je da izdejstvuje zakonsko rešenje po kojem pravo na stalnu novčanu socijalnu pomoć ima roditelj koji sam stara o svom detetu sa smetnjama u razvoju zbog čega ne može da bude radno angažovan opravdano. Dakle, takav roditelj ne može da zarađuje za svoju porodicu.

Takođe, postoji građanska inicijativa sa preko 150 hiljada potpisa sa zahtevom da se sa hraniteljima izjednači status roditelja dece sa invaliditetom od 100%, odnosno da se usvoji zakon roditelj-hranitelj.

Za usvajanje jednog ovakvog zakona ili za unošenje odredbi koje se odnose na status roditelj – hranitelj u postojeće zakonodavstvo, pre svega Zakon o radu i Zakon o socijalnoj zaštiti, postoji niz opravdanih razloga, od psiholoških, socijalnih do ekonomskih, jer život dece sa posebnim potrebama u biološkoj porodici jeste najadekvatnije rešenje. Samo porodica pruža sve oblike podrške i zaštite svom detetu u ovakvim slučajevima.

Kada je u pitanju ekonomski razlog, za državu je takođe adekvatnije rešenje da se ova deca zadrže u svojim porodicama, a ne da se smeštaju u ustanove socijalne zaštite, koje su i skupe, a i nema ih dovoljno.

Da napomenem, to je praksa u najvećem broju razvijenih zemalja i praksa mnogih zemalja članica EU.

S tim u vezi, želim da pitam ministra Đorđevića da li postoji razmišljanje o prihvatanju građanske inicijative o donošenju zakona roditelj-hranitelj, kojim bi se izjednačio status i položaj bioloških roditelja koji sami brinu o svojoj deci sa posebnim potrebama sa statusom hranitelja koji za staranje o ovoj deci dobija materijalnu naknadu od države.

Smatramo da država treba ovo važno socijalno pitanje da reši upravo na način kako se predlaže inicijativom roditelja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana gospođo ministre sa saradnicima, uvažene kolege, građani i građanke Srbije, čuli smo u protekla dva dana u diskusiji da je pred nama set zakona iz oblasti pravosuđa koji je užasno važan za sve građane Srbije.

Ono što je praksa pokazala ili bar možemo pročitati u sredstvima javnog informisanja jeste da ponovo imamo jedan procenat ljudi koji, nažalost, neko politikanstvo stavljaju ispred ovako važne teme za naciju.

Ja ne sporim da svako izabere svoju političku borbu, ne sporim ni da opozicija ne prisustvuje raspravi o ovako važnom zakonu. Ja to ne razumem, naročito ako se prisetimo koliko smo puta slušali te izjave koje govore u prilog tome da je vladajuća većina ta koju ne zanima bezbednost naše dece.

Izmene Krivičnog zakonika i doživotna robija kao jedan vid kazne koji se nalazi pred nama za svakog od nas, čini mi se, ako uzmemo u obzir da se radi o ljudima koji ne pripadaju pravnoj struci, ne umeju da sagledaju iz tog ugla ni ovakvu kaznu, ni ovakav problem, ali kao živ čovek kada ispred sebe imate mogućnost da nekoga ko je silovao nedužno i nevino dete, a potom ga ubio, kada dobijete šansu da uopšte odredite kako bi trebalo da bude kažnjen, onda zaista nemate dilemu da to treba biti doživotna robija.

S druge strane, u javnosti se čuje i nehumanost jedne ovakve odluke. Čuje se da prema ljudima treba biti human u delu da oni eventualno imaju pravo na nekakve preuranjene otpuste, međutim, ono što je zasigurno važno, bar iz mog ugla, to izgleda na način da, ukoliko imamo jedan ovakav monstruozni zločin, onda zasigurno imamo ispred sebe ljudsko biće koje nema zdravu svest i pamet. U tom smislu, u toku te doživotne robije apsolutno sam za da treba tretirati takvu bolest na način na koji ona to zaslužuje kada je u pitanju medicinska struka i kada su u pitanju lekari, pružiti pomoć – da. Vratiti u ljudsku zajednicu, stvoriti mogućnost da ponovi svoj zločin na možda još svirepiji način bilo bi više nego nehumano.

Šta je još ostavilo prostora da, odnosno šta se još izrodilo iz ovakve jedne rasprave? To je činjenica da pokušavamo da prikažemo i ovu državu i ovu Vladu kao nehumanu i mimo Evrope i o tome je koleginica Tomić lepo govorila. Imamo primere da se ovakva kazna tretira i u većini zemalja EU.

Međutim, ono što je mnogo važno, a čak i da to nije tako, Srbija je zemlja čije su najveće bogatstvo deca i uopšte kao jedan narod morate voditi računa o tome ko je nejak i ko nije u stanju da se odbrani i od nekih manjih zala, a kamoli od ovakvih pojava.

Ono što je još strašnije jeste da godine iza nas govore da je došlo do porasta ovakvih ubistava. Mi smo obavešteni možda i preterano i tu ću se složiti sa kolegom koji je govorio pre mene da možda publikacija medijska ovakvih zločina ume i da inspiriše neke neuravnotežene, prosto, slučajeve psihičke koji eventualno takvom publikacijom budu inspirisani. Ono što je jako važno to je da kada jedna fondacija „Jurić“ prosto kao posledicu jednog nemerljivog bola koji je porodica Jurić doživela tragičnom sudbinom njihove male Tijane, sedne i napiše ono što bi smatrala adekvatnom kaznom i kao takvom ga predloži državi uz 160 hiljada potpisa, onda mislim da ne postoji ni jedan narodni poslanik koji je predstavnik građana Srbije koji sebi sme da dozvoli luksuz da uopšte tumači da li je to u redu. Ovo govorim pre svega kao poslanik u parlamentu koji je predstavnički dom građana Srbije.

Dakle, žalim neizmerno što sa nama nisu i naše kolege koje predstavljaju opoziciju da podrže ovakav zakon i pokažu da je Srbija iznad svega. Ovako će svaka izjava tog tipa ostati slovo na papiru i otvaraju prostor da im se apsolutno ne veruje u ove politikantske pokušaje da profitiraju na sve teme, uključujući i ovu kao jednu od najtežih.

Socijalistička partija Srbije, odnosno poslanici SPS će apsolutno podržati izmene Krivičnog zakonika, jer smo partija koja je odgovorna pre svega prema svojoj državi i prema svojoj deci kojoj dugujemo jedan miran prostor i za život i za odrastanje i za prerastanje u zdrave ljude koji će nastaviti tradiciju i naciju i biti budućnost Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, građani i građanke Srbije, pred nama je predlog više ugovora o zajmu za kredit, i kako to obično biva kada su u pitanju ugovori o zajmu onda su puna usta kritike bez da se sagleda pozitivna strana ovakvih ugovora.

Probaću da objasnim zbog čega će poslanici SPS u danu za glasanje apsolutno podržati sve navedene predloge.

Naime, prvi među ugovorima, zapravo je Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu za kredit za povlašćenog kupca za projekat modernizacije i rekonstrukcije mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije za deonicu Novi Sad-Subotica, odnosno državna granica Kelebija, između Vlade Republike Srbije i kineske Eksport Import banke.

Ono što je posebno važno naglasiti jeste saradnja države Srbije i Kine, kao ne samo najmnogoljudnije zemlje, već i zemlje koja je u samom vrhu po svom i finansijskom i ekonomskom uspehu i kao što rekoh ne samo po broju. Druga važna stvar jeste da je ova deonica zapravo sastavni deo nečega što se zove „Pojas i put“, beskrajno važni za državu Srbiju. Izvanredni odnosi sa Kinom omogućili su državi Srbiji da bude značajna tačka na turi „Pojasa i puta“, i uključena, pre svega, u veliki broj infrastrukturalnih projekata.

Za nas je važno da kažemo da strateško partnerstvo i intenzivni politički dijalog trenutno su na najvišem nivou u istoriji kada su u pitanju odnosi Srbije i Republike Kine.

Put svile za 21. vek će Srbiju, iako kao kontinentalnu zemlju, povezati sa Kinom preko Indijskog okeana i Egejskog mora od luke Pirej projektom ekspresne pomorsko-kopnene linije preko Grčke i Makedonije i preko brze pruge na relaciji Beograd-Budimpešta za čiju izgradnju se koristi zapravo ovaj zajam o kome se danas govori. Zašto je to važno? Pre svega je važno naglasiti da to partnerstvo sa Kinom ima svoju tradiciju, da su Kinezi učestvovali u izgradnji mosta „Mihajlo Pupin“, da se tada pokazalo da Kina ima i tehnički i apsolutni stručni kapacitet za realizaciju ovakvih projekata, ali i da je od tog momenta ta saradnja unapređena, pre svega zato što je Vlada Republike Srbije prepoznala važnost saradnje sa državom kakva je Republika Kina.

Nedvosmisleno očekujem da će u realizaciji ovakvog projekta učestvovati i naša preduzeća, naravno ona koja imaju mogućnost da isprate kapacitet kineskih kompanija. To će biti jako važno, pre svega, i za dalji rad takvih preduzeća i van granica Srbije, jer u onom trenutku u kom pokažete da možete biti partner kineskih kompanija, onda definitivno nemate limitirano tržište.

Ono što je takođe važno reći, jeste da, kada govorimo o ovoj deonici, možemo slobodno reći da će to biti prva brza pruga u istočnoj Evropi. Dakle, na temu izgradnje ove pruge, odnosno realizacije „Pojasa i puta“, Srbija predstavlja lidera u regionu i važnog, da ne kažem najvažnijeg, strateškog partnera Republike Kine. Zato je važno podržati jedan ovakav ugovor o zajmu, za koji napominjem, čak i kreditna stopa je toliko mala da je apsolutno opravdano zadužiti se na ovaj način.

Drugo na šta ću staviti akcenat jeste program Vlade Republike Srbije koji se tiče programa partnerstva za program lokalnog razvoja. Ovo su ugovori sa Evropskom investicionom bankom, i tiču se unapređenja i razvoja lokalne samouprave, zapravo pre svega 40 opština koje su u niskom procentu razvijenosti u odnosu na prosek u Srbiji.

Važno je naglasiti da 70% vrednosti ovog programa se finansira iz kredita Evropske investicione banke i to u iznosu od 22 miliona evra. Dvadeset i pet posto potrebnih sredstava biće obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije, donatorskih sredstava, sredstava UNDP, ali i sredstava jedinica lokalne samouprave za koje se predviđa zakonom da moraju imati učešće od najmanje 15%.

Lokalne samouprave koje su nažalost bile pogođene čak i vremenskim nepogodama, poplavama i u tom smislu pretrpele veliku štetu, sada zahvaljujući ovom projektu, imaju mogućnost da unaprede i poprave sve ono što se dogodilo u proteklom periodu. Precizno su određeni kriterijumi po kojima će te opštine biti odabrane. Sredstva koja su obezbeđena pokrivaju otprilike 40 lokalnih samouprava.

Ono što je važno reći jeste da se pre svega ovaj projekat odnosi na popravku i revitalizaciju postojeće infrastrukture, što je jako važno za male lokalne samouprave u Srbiji, jer dobra infrastruktura otvara mogućnost da se u ovom naporu koji ulaže Vlada Republike Srbije za dovođenje investitora prosto obezbedi prostor da i te neke manje lokalne samouprave budu potencijalni teren u kome će se pojaviti neko od investitora i obezbediti nova radna mesta za naše građane.

Ono što je takođe važno jeste da će se iz ovog projekta finansirati i popravke, odnosno rekonstrukcije objekata opštinske uprave, javnih komunalnih preduzeća, ali i zadružnih domova. Kada to kažemo, pre svega se misli na energetsku efikasnost. Takođe je važno reći da je u planu izgradnja lokalnih tržnica, što će u svakom smislu podsticati ekonomski rast na lokalnom nivou pre svega, prodaju lokalnih proizvoda, ali i one higijenske uslove i kvalitet trgovine će biti povećan, a samim tim i broj zaposlenih.

Kada su u pitanju lokalne samouprave, postoji u obrazloženju Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu akcenat koji je stavljen na pre svega zelene i stočne pijace. Mislim da je važno naglasiti da se radi i o podršci lokalnoj samoupravi u tom smislu.

Najveći broj poljoprivrednika, po proceni, odnosno po, pretpostavljam, projektu koji je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu uradilo da bi moglo da se opredeli o kojih se 40 lokalnih samouprava zapravo radi, najveći broj poljoprivrednika i farmera na tržištu uzgaja u krugu od 30 kilometara od pijace. To znači da su uglavnom te farme izvor lokalnih poslova i da će verovatno taj novac koji zarađuju na svojim proizvodima potrošiti u lokalnoj ekonomiji. Dakle, beskrajno je važno obezbediti tim ljudima koji su proizvođači pre svega da imaju prostor na kome će to po standardima i po svim pravilima moći i da prodaju i da od toga profitiraju, a možda i da prošire svoje poslove i na taj način angažuju dodatnu radnu snagu i smanje broj nezaposlenih. Takođe će se akcenat staviti i na led rasvetu i video nadzor. I jedno i drugo je beskrajno korisno jer se govori pre svega o tome da sprovođenje ovakvih projekata donosi i svoje benefite, pa na koncu i u onom delu koji se tiče ekologije.

Dakle, osim ako ne postoji jedna zla namera, ako ne postoji potreba da se maliciozno pristupi svemu onome što Vlada Republike Srbije čini i ulaže kao napor da poboljša život i standard građana Srbije, pred nama se nalaze predlozi zakona o ugovorima o zajmu koji zaista zaslužuju apsolutnu podršku, jer gde god se radi o zajmovima koji pre svega utiču na infrastrukturnu mrežu, oni nisu nikakav uzalud potrošen novac, već su novac koji je uložen u razvoj i u boljitak Srbije i stanovnika Srbije u celini.

Iz svega navedenog ponavljam i podvlačim još jednom, SPS će u apsolutno podržati svaki predlog zakona koji se nalazi pred nama, a u raspravi u pojedinostima ćemo se i detaljnije osvrnuti na sve predloge ugovora o kojima razgovaramo. Hvala.

Zahvaljujem se.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege, poštovani ministre sa saradnicima, građanke i građani Srbije, u načelnoj raspravi kao ovlašćeni o setu zakona koji je pred nama u ime Socijalističke partije Srbije govorio je kolega Neđo Jovanović, a ja ću se osvrnuti na Predlog zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, pre svega.

Pred nama je zakon kao predlog Vlade koji pokušava da pomogne građanima oštećenim i zaduženim u švajcarskim francima. Šta to zaista znači? Čuli smo diskusije koje su bile različite na temu. Postoje različiti stavovi, postoje različita tumačenja. Međutim, jedno je sigurno. Problem je veliki, veliki broj građana je zadužen u švajcarskim francima. Ono što je sigurno i što možemo da tvrdimo, to je da je svaki od tih slučajeva pojedinačan i da se oni zaista razlikuju, tako da nije bilo realno očekivati da će jedan akt, jedan dokument u vidu zakona rešiti sve probleme. On je za sada najbolje rešenje koje je država mogla i prvi put, moram naglasiti, ponudila ljudima koji su zaduženi u ovoj valuti.

U članu 3. ovog zakona kaže se da odredbe ovog zakona se primenjuju na Ugovor o kreditu kod kojih je na dan stupanja na snagu ovog zakona otplata kredita u toku, osim ugovora kod kojih je do tog dana izvršena konverzija stambenih kredita u stambene kredite indeksirane u evrima. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na ugovore o kreditu, odnosno na stambene kredite kod kojih je do dana stupanja na snagu ovog zakona dug po kreditu dospeo u celosti, a nije pokrenut postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, odnosno kod kojih je do tog dana pokrenut ili je u toku postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, uključujući i stambene kredite kod kojih je izvršena prodaja stambene nepokretnosti koja je bila sredstvo obezbeđenja, a dug nije izmiren u celosti.

Akcenat ću apsolutno staviti na poslednju kategoriju ljudi, ne zato što mislim da su sve navedene kategorije ljudi manje važne, nego zato što je ovo možda najveća potvrda onoga šta je u tom periodu od 2005. do 2008. i 2009. godine u stvari najviše oštetilo građane, a na šta je ostala nema i NBS i u to vreme država kao takva.

Istina je, juče smo ovde imali priliku da čujemo da su određene kolege reagovale i na možda jedan pristup koji sada govori da su građani zaduženi u evrima u nekom nepovoljnijem položaju u odnosu na građane zadužene u švajcarcima kojima Vlada Republike Srbije i država u ovom trenutku pokušava da pomogne.

Međutim, sa druge, svesni momenta da se radi o poslovnim bankama, moramo da naglasimo i da su banke ipak imale više svesti o tome šta će se dogoditi nego što su to u trenutku imali građani Republike Srbije.

Činjenično je stanje i da kada su u pitanju banke koje su davale kredite u švajcarskim francima, i one se među sobom razlikuju. Postojala je mogućnost izbora da li ćete se zadužiti u švajcarskim francima ili u evrima kod određenog broja banaka, ali je bilo i banaka za koje niste imali alternativu, kao što je npr. bila „Hipo Alpe Adrija banka“ koja je danas prodata i danas je „Adiko banka“ u Srbiji, koja je u ponudi imala samo kredite u švajcarskim francima. Dakle, svaki građanin koji je bio klijent ove banke, a opredelio se za zaduženje na taj način da bi rešio svoje stambeno pitanje, nije imao alternativu osim za zadužiti se u švajcarskim francima.

Druga mnogo važna stvar koja nas vraća na odluku Kasacionog suda, za koju mislim da je vrlo dobra i da je šteta što nije sadržana u leks specijalisu, mada pretpostavljam da to možda nije ni bilo moguće kroz ovaj tekst i verujem da samo ministar zna koliko je teško bilo razgovarati sa ove dve strane koje imaju potpuno različite probleme i različite interese, tako da vam čestitam na tome da ste ipak došli do nekog rešenja koje, složiću se sa svima koji kritikuju, nije idealno, ali je neko rešenje.

Šta se tada dešavalo? Sve ove banke nisu davale kredite u švajcarskim francima zato što su kod poverenika zadužile sebe u švajcarskim francima. Definicija toga je u stvari u činjenici da su svi klijenti isplaćeni u dinarskoj protivvrednosti, znači, njihov odobreni kredit u švajcarskim francima konvertovan je pre isplate u dinare, a onda, da bi bio isplaćen prodavac, pošto su ugovori mahom sklapani u evrima, onda je po srednjem kursu ne NBS, nego banke koja daje kredit, konvertovan u evre. Prva zarada poslovne banke dogodila se upravo na konverziji između valute u kojoj je kredit odobren, preko dinara kao domaće valute, do evra u kojoj je kredit isplaćen.

Obezbeđenja za to su bila hipotekarna i obaveza je bila takva da svaki klijent na bazi procene veštaka banke mora da donese u prilog procenu da nekretnina kojom se garantuje vraćanje kredita ima vrednost od 1,2 do 1,5 na prema jedan. Dakle, sve nekretnine koje su opterećene hipotekom pokrivale su vrednost kredita, čak u masi bile veće od onoga što je bio kredit banke koji se dobija.

Šta se onda dogodilo? Po kartici o anuitetima, ta je rata rasla i za 2,5 puta. U momentu kada klijenti više nisu bili u prilici da plaćaju anuitete koji su nametnuti, došlo se do toga da se proglase krediti i da se hipotekarno banka naplati. Sve nekretnine koje su prodate, prodate su opet tako što su oglašene od strane banke po ceni koja stoji u ugovoru sa bankom kao minimalna cena, a onda su eventualno umanjene za određeni procenat, u zavisnosti od toga da li su prodate u prvoj ponudi, drugoj ili se čekala treća kao takva.

Klijenti su ostali zaduženi uprkos činjenici da su izgubili nekretninu na bazi toga što je banka ostala dosledna sebi da uprkos da se naplatila kroz prodaju nekretnine na koju je stavljena hipoteka, ona i dalje tereti klijente za preostali dug koji je u većini slučajeva maltene iznos glavnice.

Dakle, leks specijalis danas pomaže i kaže da ste vi u mogućnosti da izaberete dogovor sa bankom koji će značiti dug u švajcarcima konvertovan u evrima pa umanjen za 38%. Ali, ostaje otvoreno pitanje građana, a to je – šta će nadalje plaćati pod okolnostima da su izgubili nekretninu zbog koje su se kreditno zadužili?

S druge strane, ono što je važno, to je da postoji i ono na kraju ustavno pravo i ne bih se usudila da o tome govorim, pre svega zašto što nisam pravnik, ali da svako svoju pravdu potraži na sudu, zbog jednog, po meni, apsolutno neosnovanog bogaćenja banke u konkretnom slučaju na štetu građana koji su bili izloženi ovakvim kreditima.

Ja ne mislim da je čak i za ove ljude loše da sa bankom razgovaraju i znam da ovaj zakon nije mogao ove ljude da tretira na način da kaže da oni više nisu u obavezi prema bankama, iako bi bilo prirodno da se to očekuje pod okolnostima kada vi imate hipotekarnu zalogu kao obezbeđenje kredita. Onog trenutka kada se kroz prodaju hipotekarnog zaloga obeštetite, tu se negde zatvara priča između klijenta i vas. Ne, oni su ostali dosledni sebi, ostali su dosledni tim kamatama koje su podigle vrednost kredita dva i po puta i sada od ljudi potražuj taj ostatak duga uprkos činjenici da su se naplatili i da su ljudi ostali bez nekretnine za koju su se zadužili. Pravdu za ovu situaciju mislim da građani moraju potražiti na sudu i verujem da poslovne banke nisu ni jednog trena bile spremne da u tom smislu iskorače ili objasne, jer je nedvosmisleno svaka banka apsolutno naplatila svoj kredit, validno, onoliko koliko je isplatila u tom momentu.

Zaista mislim da bi odluka Kasacionog suda morala da bude osnov za sve buduće radnje koje će se dešavati, kao što mislim da ništa manje od ove kategorije o kojoj govorim nisu oštećeni ljudi koji su svoj kredit isplatili u celosti i koji su sada u jednoj, kako bih rekla, nezavidnoj situaciji u odnosu na činjenicu da će ipak sve njihove kolege, sa danom donošenja ovog zakona, imati umanjenje za 38% u odnosu na ono što je preostali dug.

Dakle, ovaj zakon nije teško kritikovati i svi oni koji su se bavili kritikom u poslednje vreme, ne može se reći da nisu imali osnov, ali se mora reći jedna druga stvar i to je, bez obzira što spadam u kategoriju ljudi koji su korisnici kredita u švajcarskim francima, moram da kažem da ću glasati za ovaj zakon iz dva prosta razloga. Prvi put Vlada Republike Srbije reaguje na temu ovog problema. Meni je žao što ne vidim predstavnike NB za koje apsolutno mislim da su u prethodnom periodu … Tu je kolega Arsić bio u pravu. Država i NBS su ostali nemi na jednu činjenicu koja je vratolomno krenula 2009. godine i tada se moglo reagovati leks specijalisom, pa taman, to su sve kritičari ovog zakona koji su mogli ovako loš zakon, kako ga danas kritikuju, primene tada, npr, i to bi onda bilo i te kako povoljnije za sve korisnike kredita. U tom smislu kritika danas gubi smisao.

Ne mislim da smo rešili ovaj problem. Mislim da smo ga ublažili. Mislim da će on, uprkos činjenici da prihvatam da je važnost rada poslovnih inostranih banaka u Srbiji velika, ipak dovesti do toga da će ljudi pravdu potražiti na sudu, da će se bankama ipak oko obeštećenja, jer objektivno banke su se u većini slučajeva neosnovano obogatile. Opet naglašavam, razlika je u tome o kojoj se poslovnoj banci, koja je radila u Srbiji, radi, jer je razlika između banaka apsolutno velika. Nisu sve banke profitirale na isti način, ali se bojim da je najveći broj klijenata, baš kod onih koje jesu, koje su vrlo svesno ušle u ovaj projekat, koji im je obezbeđivao, kako bih rekla, ne može se to kritikovati, to je posao, banka je tu da zaradi, ali ipak mislim da je ova zarada bila daleko iznad onoga što bi u civilizovanom svetu smelo da bude dozvoljeno. No, to je momenat koji mi možemo da kritikujemo, ali ne i da promenimo retroaktivno. Danas smo tu gde jesmo.

Kao i moje kolege iz SPS, ja ću podržati zakon koji ste predložili uz zahvalnost da ste krenuli da se bavite ovim problemom, a čvrsto verujem, ako praksa pokaže da ovo rešenje možda ima svoj nastavak, da će se Vlada Republike Srbije oglasiti i sa neko ispravkom ili dopunom ovog zakona. Hvala najlepše.