Hvala.

Uvažene kolege, poštovane građanke i građani Srbije, danas razgovaramo, i to je lepo rekao moj kolega Bane, nekada se naizgled može steći utisak da skupštinski odbori nisu vredni onoga što bi bio razgovor u plenumu. Ja, naprotiv, mislim da itekako jesu.

Važnost svakog od odbora koje parlament Srbije ima sadržan je u tome da pripremi sednicu plenuma na najkvalitetniji način. U tom smislu smo i predložili kao poslanička grupa određene izmene kada su u pitanju članovi i zamenici članova određenih odbora Narodne skupštine Republike Srbije.

Istina, do promene je došlo, pre svega, zato što je došlo do rotacije među poslanicima. Ali, ja moram da iskoristim današnji dan, najpre zbog građana Srbije, da objasnim koliki je bio značaj u periodu učešća prof. dr Predraga Markovića, naše uvažene koleginice Jelice Sretenović, gospođe Smilje Tišma, na svim pozicijama na kojima su bili.

Zašto ovo kažem? Zato što smo u jednom trenutku imali ostavke i profesora dr Predraga Markovića i uvažene Jelice Sretenović. Doprinos koji su oboje dali u odborima u kojima su bili, ja moram da naglasim, pre svega doprinos moje drage Jelice Sretenović u Odboru za kulturu, zato što govorimo o kulturnim radnicima i to je ono što mi se čini da ovaj saziv Skupštine, mada i prošli, jeste imao sreće da jedan veliki procenat istaknutih umetnika budu naše kolege i sa nama najpre u tom odboru razgovaraju o tome kako unaprediti ono što je najvažnije za jednu naciju, naročito ako se radi o Srbiji, a to je svoju kulturu, kako očuvati tradiciju, kako očuvati vrednosti, tako staviti akcenat na sve ono što mora biti nekakav putokaz za sve generacije koje dolaze posle nas.

Istina je kada imate ime poput Jelice Sretenović u toj oblasti, onda je teško uopšte probati da nađete zamenu.

Socijalistička partija Srbije i njen predsednik uvaženi gospodin Dačić, kada je predlagao građanima listu poslanika SPS, vrlo je vodio računa o tome koliko će se svaki glas građanina čuti, koliko će kroz narodne poslanike koji će dobiti poverenje kao kandidati SPS na zajedničkoj listi sa kolegama iz JS Dragana Markovića Palme, koliko ćemo zapravo biti taj glas koji će biti jasan, precizan, definisan i uvek narodni.

Jelicu će u Odboru za kulturu zameniti moja uvažena, najpre prijateljica, a onda i koleginica Dunja Simonović Bratić, kao neko ko će zaista uložiti maksimalni trud da održi makar onaj nivo kvaliteta koji je Jelica ostavila iza sebe. Ja bih volela da budem optimista i da se nadam da to možemo prevazići, ali ime Jelice Sretenović nije lako prevazići.

Znači, ostala nam je obaveza da sa pozicije članova i zamenika Odbora za kulturu nekako održimo zaista taj kvalitet i u diskusiji i u bavljenju problemima koje je Jelica Sretenović imala u mandatu koji je obavljala kao narodni poslanik.

Sa druge strane, prof. dr Predraga Markovića zameniće moj uvaženi Radovan Arežina i sad stvarno zvučim stereotipno, pošto ovde govorimo o ljudima sa kojima sam višegodišnji prijatelj, jer tradicija od 31 godine postojanja SPS nekako vas dovodi do faze da posle toliko zajedničkog rada zaista među sobom svi budemo negde i prijatelji. Prošli smo sve te i teške i manje teške momente, trenutke, godine kada je u pitanju SPS. Neću podsećati na sve ono što su socijalisti, uprkos nečijim ambicijama preživeli. Težnja nije bila da preživimo, težnja je bila da nas nema. To se nije ispostavilo kao moguće i dobro je da je tako, tako da smo tim pre sebi dali zadatak da sve što budemo u perspektivi radili bude još bolje od onoga što se radilo juče.

Danas niko od nas nije niti bez šanse, niti bez prostora da vas napadnu, uglavnom onih koji ne rade ništa. Najlakše je kritikovati sa pozicije sa koje imate viška vremena i nekakve maliciozne pretenzije u odnosu na bilo koga, na grupu ljudi, na pojedinca, sasvim je svejedno, nikada čini mi se glasniji ti glasovi koji kritikuju bez osnova, koji kritikuju bez pokrića i koji u svojim kritikama umeju da budu bezmalo brutalni, bez bilo kakve granice, čak i one ljudske koja bi uvek morala da postoji zato što moramo imati svest o tome da smo ljudi.

Javni diskurs koji se dogodio Srbiji, čini mi se da se dešava prvi put. Ništa ja novo neću reći, mnogo ste puta o tome govorili, mnogo ste puta naglasili pod kolikim pritiskom može da se nađe svako od nas do samog predsednika Republike Srbije, što se, čini mi se, retko kada dešavalo. Ja moram da se prisetim da smo neka spinovanja, neki pokušaj, neke informacije koje se plasiraju u javnosti sa čuđenjem gledali te 1999. godine, a u tom nastojanju da se tada sruši jedan sistem. Sklona sam da, nažalost, verujem da je matrica potpuno ista samo da je danas unapređen način, da su ti epiteti koji se dešavaju možda čak za nijansu i gori.

Nisam otišla daleko od odbora o kojima razgovaramo, ali sam morala da se osvrnem i na taj momenat u kome je teško poneti titulu narodnog poslanika sa pozicije sa koje treba da ponesete i odgovornost za tuđi bezobrazluk, da ponesete i odgovornost za tuđe nevaspitanje i da vas neretko bude sramota njihove sramote ili ono što bi mlađe generacije, a oni će me sasvim razumeti kada kažem, rekle – jedan klasičan transfer blama.

U kojim odborima menjamo svoje članove, i to je važno ovde reći, u pitanju su Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, Odbor za zaštitu životne sredine, takođe vrlo važan u ovom trenutku, Odbor za dijasporu i Srbe u regionu, Odbor za prava deteta i Odbor za kulturu i informisanje.

Šta očekujemo da će ova promena doneti? Pre svega, kontinuitet, to sam malopre i rekla, ali možda i u susret svemu onome što nam predstoji, a predstoji nam važna odluka i rasprava u plenumu o budžetu za 2022. godinu i čini mi se da je tu uloga Odbora jako važna. Nema mi kolege Rističevića da potvrdi ovu moju teoriju, ali sam ubeđena da ono što se na odboru dogovori, primeti unapred i nekada ili često ili uvek bude jedan dobar preduslov za kvalitetnu raspravu u plenumu.

Uvaženi kolega Dejan Radenković, podsetiću, ovo mu nije prvi mandat, jedan od osnivača, pre svega, Zelene poslaničke grupe, kao jedne neformalne grupe, će zauzeti mesto u Odboru za zaštitu životne sredine, po logici stvari, ono mu tamo i pripada. Dejan Radenković je i tada kada se formirala Zelena poslanička grupa imao ideju da se malo više posvetimo zaštiti životne sredine, da malo više obratimo pažnju i na način na koji živimo i na način na koji se ophodimo prema prirodi, verovatno tada ili sigurno tada, nemajući svest da će nam se priroda ovako grubo osvetiti kroz nešto što se zove Kovid-19 i pošast sa kojom se ceo svet rve poslednje dve godine, čak i ako ona nije samo prirodna, čak i ako bismo poverovali ili bili skloni da pomislimo da je to nešto što je izašlo iz laboratorije ili pobeglo, svejedno, su žrtve i problemi koji su nastali ogromni. Koliko smo kao Srbija imali priliku da to vidimo, možda smo imali i sigurno smo imali više sreće od mnogih zemalja u regionu, a i šire, da smo prepoznali opasnost i na vreme odreagovali kao država.

Ono što danas radimo, iskoristiću i ovo svoje izlaganje da apelujem na građane Srbije da usled dostupnosti apsolutno svih vakcina koje su verifikovane zaista iskoriste mogućnost i vakcinišu se i na taj način zaštite sebe i zaštite svoje okruženje. Koliko god da smo skeptici, koliko god da… Možda čak iz inata, neretko reagujemo na način da odbijamo ono što je dostupno, to ipak treba izmeriti kroz prizmu svih onih ljudi su izgubili svoje najmilije u roku od dan ili dva bez pretpostavke da takva situacija može da se dogodi.

Dakle, ne smemo se igrati sa onim što je ljudski život. U tom smislu je država bila odgovorna. U tom smislu je Vlada bila odgovorna, obezbedila sve ono što je bilo do nje, da građani imaju dostupnu zdravstvenu zaštitu, dostupne vakcine, čak i sa mogućnošću, rekla sam već, izbora u zavisnosti od toga u kome smeru ide vaše poverenje. Na nama je kao građanima Srbije još da samo iskoristimo tu mogućnost koja nam je pružena, čak i onda kada odlučimo da eventualno to odbijemo moramo se setiti svih onih ljudi koji nemaju tu mogućnost, a naše su komšije ili su stanovnici bilo gde na zemaljskoj kugli, jer nije svuda zdravstveni sistem uređen kao u Srbiji, nije ni blizu.

Ja verujem da takvi ljudi ne bi razumeli našu antivaksersku politiku, kao što verujem da se u dobroj meri iza nje kriju svi oni koji nemaju nikakve konkretne političke ideje za unapređenje života, osim njih samih. Gotovo sam ubeđena da kada biste ih pitali kako to da njima bude bolje, dobili biste vrlo lepo odgovor, vrlo lepo skovan plan, vrlo lepo napravljenu koncepciju, ali ako biste bilo koga od njih pitali kako da unapredimo život naših komšija, naše porodice, naših građana, takav odgovor ne biste dobili.

Mislim da smo svi u ovoj sali i pokazali u proteklih godinu dana da smo odgovorni i svesni odgovornosti koja nam je ukazana poverenjem i da smo u tom smislu, sve što smo uradili, a uradili smo apsolutno dosta, uradili u smeru da unapredimo kvalitet života, pa su i vakcine i sve odluke i sve uredbe i svi zakoni koji su doneti, a bili su prosto izazvani pandemijom Kovida-19, bili ekspresni, o svima smo razgovarali, tražili najbolje rešenje i čini mi se za građane Srbije obezbedili upravo to.

Sve ostalo više nije do nas, osim još jednog pokušaja da zaista apelujem na građane Srbije da iskoriste mogućnost i na taj način zaštite sebe i svoje okruženje.

Moj kolega Đorđe Milićević govorio je i o promenama koje će se dogoditi u Republičkoj izbornoj komisiji, koje su posledica pregovora koji su se događali između parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka. Ja neću ulaziti u detalje jer je Đorđe bio iscrpan i na kraju verovatno će imati da još nešto kaže do kraja svega ovoga, ali je važno i to naglasiti, a to je da smo imali svest i spremnost da uprkos nemalom procentu koji je vladajuća većina osvojila pružimo ruku i pomognemo, unapredimo i donesemo sva sistemska rešenja kako bismo olakšali svima onima koji imaju dobru volju da na izborima učestvuju i svima onima koji nisu podložni tome da kukavičluk reflektuju na način što će pod optužbama da nešto nije u skladu sa zakonom i da nešto nije demokratski probati da bojkotuju izbore ne bi li sakrili svoj neuspeh.

To je negde matrica koju smo takođe gledali godinama unazad i ništa se novo neće desiti ako je od 1% onoga što zovu i koji sebe zovu političkim faktorom doživimo još jednom.

Dakle, ja ću ovde završiti jer sam isuviše vremena potrošila, ali zaista mislim da je jako važno da o svim promenama, da o svim zaduženjima koje jedan narodni poslanik ima u sklopu svog mandata govorimo naglas zato što ćemo… U stvari morali bismo da imamo svest da je ovo u stvari, čini mi se jedino zdanje u državi Srbiji koje pamti svaku izgovorenu reč i pamti svako ćutanje i negde mi se čini da kada istorija bude sudila sudiće možda gore o onom ćutanju nego o onome što smo rekli.

Onaj ko je imao dovoljno vremena, volje, iskustva, potrebe, imao je šta da pročita i ako se analitički vrati unazad kada je u pitanju rad parlamenta i u nekim drugim godinama. Ja sam tako došla do podatka o čuvenom Radenku Mandiću, narodnom heroju, komunisti sa Ravne Gore, kako je sam sebe zvao, koji je jedini glasao protiv Ustava iz 1974. godine. Trebalo je da prođe mnogo decenija da bismo shvatili koliko je taj jedan Radenko Mandić tada bio u pravu. Nažalost, bio je u manjini, ali je dobro sa ove distance znati da čak i kad ste Radenko Mandić postoje neke generacije koje će čitati o tome šta ste tada probali da objasnite svojim kolegama, one vas nisu razumele, pa možda neće ponoviti grešku koju su te kolege tada imale.

Svakako ćemo podržati sve predložene zakone ali i izmene iza kojih stojimo u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Hvala.

Uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, uvažena ministarko Čomić, predstavnici resornih ministarstava, na današnji dan pre godinu dana ukazali smo poverenje kabinetu premijerke Brnabić. Sticaj okolnosti je hteo da danas od 16.00 časova, u okviru instituta poslaničkih pitanja, vidimo Vladu kojoj smo ukazali poverenje i sa njima porazgovaramo, pre svega, o uspehu.

Veliki broj zakona u proteklih godinu dana smo doneli na predlog Vlade, jedan procenat i na predlog samih poslanika. I moram da izrazim zadovoljstvo pre svega momentom da ste vi tu, da je donet i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, na kom smo radili sedam godina i koji smo čekali. Da smo samo to uradili, pa bi bilo dosta, a kamoli da nismo.

Važan set zakona, suvoparni, rekao je kolega Vujić, i ja se tu negde slažem, ali čini mi se, od presudnog značaja kada je u pitanju privreda.

Potpuno razumem i sve ono što su dileme i strahovi na temu ovih izmena, koji nisu mali, ali sam odlično razumela i vas u jednom obrazloženju koje je vrlo razumljivo, vrlo lepo rečeno, vrlo tečno srpski.

Dakle, izmene i dopune Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre i Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, kao i Ugovor o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, koji se odnosi na pametna brojila.

Ja ću se zaista u svojoj diskusiji osvrnuti pre svega na Izmene i dopune Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, ne zato što mislim da druga dva predloga nisu važna, nego zato što će posle mene govoriti moj uvaženi mladi kolega Uglješa Marković i sigurno će reći bar koliko i ja, a negde sam u uverenju - i više od toga.

Izmene koje su pred nama predstavljaju unapređenje pre svega pravnog okvira i u suštini su posledica, tako sam razumela vas, tako sam razumela zakon, opredeljenja Srbije da unapredi privredni prostor tako da bude motivišući i za domaće, ali posebno za strane ulagače.

Veoma često je pre svega potencijalnim stranim ulagačima glavna prepreka ta komplikovana administrativna procedura sa kojom su imali prilike da se sretnu prilikom osnivanja i registracije firmi. Ta suočavanja sa administracijom umeju da traju dugo, oduzimaju neko dragoceno vreme, baš mogu da u jednom trenutku deluju i demotivišući i da unesu neku nesigurnost i iz toga se, rekla bih, najpre crpi potreba unapređenja i pojednostavljenja ovih procedura, pre svega u efikasnijoj jednoj javnoj upravi o kojoj smo govorili i juče, kada smo vodili raspravu o Zaštitniku građana i Povereniku o informacijama od javnog značaja. Nekako se sve vezalo ili su svi zakoni posledica onoga što smo obećali, čini mi se i nadam se da ne grešim, kod izglasavanja poverenja još i prošloj Vladi, a to je iskorak u smeru digitalizacije Srbije, što je bilo važno i sad smo negde u finalu, pa jedan po jedan zakon prilagođavamo pre svega toj ambiciji.

Kako bi se stimulisao privredni prostor osnivanjem novih privrednih subjekata od samostalnih trgovinskih radnji do onih velikih preduzeća i stimulisali pre svega strani ulagači, ja se ponovo svesno na to vraćam, veoma je bitno unaprediti ove procedure koje se odnose na registraciju pravnih subjekata kao prvom koraku ka početku poslovanja.

Dobar registracioni postupak je jedan od neophodnih uslova za stimulisanje privrednog razvoja i na globalnom nivou, što i Svetska banka prati, ocenjuje i rangira na svojoj Duing biznis listi koja se bazira na proceni procedura, cena koštanja i vremena realizacije registracionih procedura koje se odnose na poslovanje privatnog sektora.

Metodologija Duing biznis liste posmatra domaća, mala i srednje privredna društva i vrši merenja o lakoći poslovanja kroz sagledavanje propisa i njihove primene. Šta to znači? To znači da se države na ovoj listi rangiraju upravo kroz sveobuhvatne podatke koji se mogu upoređivati i sa aspekta kvaliteta propisa i sa aspekta praktične primene tih propisa.

Prema poslednjim podacima, Srbija se u 2020. godini našla na 73. mestu ove liste od 190 zemalja, čije se poslovanje meri metodologijom Svetske banke, a u 2019. godini smo bili na 40. mestu, tako da je unapređenje administrativnih uslova registracije neophodan uslov za napredak Srbije na ovoj listi.

Da ja sada ne bih zvučala kao neko ko iznosi podatak o nekom padu u odnosu na 2019. godinu, koji jeste evidentan, on je u dobroj meri i posledica Kovida - 19, da ne kažem da je primarno posledica Kovida - 19 i da naglasim još jednom da u vremenima koja su teška poput ovih, mi zaista moramo da uložimo napor i da uradimo sve da bismo i preventivno delovali.

Srbija je pokazala svoju sposobnost da se preventivno odnosi u odnosu na sve moguće probleme koji bi se desili i to danas negde definiše i ova energetska kriza, na našu veliku sreću. Da ne nabrajam šta su sve uspesi, jer ne bih da sada zvučim kao hvalospev, ali pokušavam da objasnim zašto je ova izmena možda neophodna, iako, slažem se i razumem sve strahove na temu.

Inače, rangiranje država po metodološkim pravilima Svetske banke ima za cilj podsticanje pre svega da modernizuju administraciju, stvaraju kvalitetnije zakonske okvire i praktično unapređuju uslove poslovanja i da na taj način motivišu investitore da se lakše odluče za državu u koju će investirati.

Srbija nedvosmisleno ima cilj da na ovoj listi zauzme što bolju poziciju, koja će predstavljati stimulans i domaćim i stranim ulagačima i to jeste cilj koji ispunjavamo izmenama ovog zakona, jer je evidentna potreba da se unapredi procedura registracije privrednih subjekata i skrati vreme potrebno za obavljanje tih procedura.

Zahtev je i vremena da se ovaj postupak digitalizuje i mi smo u praksi imali negde više primera kada smo i druge propise a ne samo propise o registraciji privrednih subjekata menjali, ubrzavali i objedinjavali te administrativne procedure.

O takvoj vrsti unapređenja rada državnih organa i svih javnih službi govorimo stalno, konstatujući da smo dostigli viši nivo kvaliteta usluga i to jesmo postigli višegodišnjim ulaganjima pre svega u digitalizaciju, rekla sam to već, odnosno korišćenjem novih tehnologija u javnom sektoru.

Srbija je 2020. godine donela i Program za unapređenje pozicije Republike Srbije na rang listi Svetske banke o uslovima poslovanja Duing biznisa za period 2020-2023. godina, i to kroz svih deset oblasti koje prati referentna lista Svetske banke. Dakle, od počinjanja poslovanja, dobijanja građevinske dozvole, dobijanja priključaka na distributivni sistem električne energije, registrovanje imovine, dobijanja kredita, zaštita manjinskih akcionara, plaćanje poreza, prekogranična trgovina, izvršenje ugovora i rešavanje stečaja.

Jedna od tih oblasti je i unapređenje uslova poslovanja. Indikatori koji se prate su broj procedura, vreme, troškovi i uplaćeni minimalni kapital za početak poslovanja društva sa ograničenom odgovornošću. Dakle, u pitanju su veoma konkretne administrativne procedure koje moraju biti na visokom nivou efikasnosti da bismo bili poželjna destinacija za strana ulaganja ili otvaranje predstavništava i fabrika velikih i uglednih svetskih kompanija.

Srbija ima upravo takav razvojni cilj koji se uspešno realizuje u poslednjih nekoliko godina. Da podsetimo da smo još 2017. godine bili prva zemlja na svetu po direktnim grinfild investicijama upravo zahvaljujući regulatornim reformama, niskoj ceni rada i pristupu evropskom tržištu.

Srbija ima odličnu poziciju platforme za treća tržišta i treba je zadržati.

Naš dalji napredak na svetskoj Duing biznis listi zavisi u ovom trenutku od efikasnosti registracionih procedura i u tom pravcu idu i predložene izmene i dopune Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre, jer se propisuje da se prijava za osnivanje privrednog društva podnosi Agenciji za privredne registre u elektronskoj formi. Ubrzava se postupak, a proceduralne administrativne greške svode na minimum. Istovremeno sa ovim zakonom se omogućavaju ispravke, izmene podataka, ukoliko je do propusta stranke ili registratora došlo.

Inače, Svetska banka je prilikom utvrđivanja pozicije Srbije evidentirala da je za izvršenje procedure prijave i dobijanja rešenja o osnivanju, dobijanja poreskog identifikacionog broja, čuvenog PIB-a, potvrda o registracija u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, obrascu overenih potpisa i za otvaranje bankovnog računa potrebno dva dana. Iz toga se crpi činjenica je nužno skratiti sve te procedure na jedan dan, što bi negde bilo optimalno vreme. Jedini način da se dostigne taj stepen efikasnosti jeste uključivanje elektronskih vođenja procedura, jer jedino takvim ubrzanjima administriranja u postupku registracije privrednih subjekata možemo postati još konkurentnija investiciona destinacija.

Uvek ističemo da je državna administracija ogledalo pravno uređene države, tako da je ova zakonska promena kvalitativni korak napred uz standardizaciju usluga koje pružaju zakonom ovlašćeni organi i organizacije, a u ovom slučaju Agencija za privredne registre.

Važno je istaći da ova izmena predstavlja usklađivanje zakona sa Programom za unapređenje položaja Srbije na ovoj listi, koji je usvojen prošle godine, dakle, posle donošenja važećeg Zakona o APR-u.

Važno je reći da Agencija za privredne registre od 2018. godine omogućava elektronsku registraciju kod osnivanja društva sa ograničenom odgovornošću, tako da se sada ta praksa zakonom potvrđuje i proširuje na ostale oblike privrednih društava i u tom smislu zaista mislim da ima prostora za pohvaliti efikasniji rad Agencije za privredne registre.

Veoma važan Ugovor o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za razvoj. Rekla sam već, o tome će više govoriti moj kolega Uglješa Marković, ali bih rekla da je investiranje u pametna brojila jedan od važnih koraka ka dostizanju energetske efikasnosti i smanjenju gubitaka u procesu i snabdevanja i očitavanja potrošnje.

Elektrodistribucija koja će za iznos od 40 miliona evra za koje garancije daje Evropska banka za razboj utrošiti upravo u nabavku i instaliranje pametnih brojila koja će u suštini unaprediti pre svega funkcionisanje našeg energetskog sistema.

Kad se sve ovo sabere, onda nema nikakve dileme da će poslanici SPS podržati sva tri predložena zakona, uz naravno razumevanje i za ono što su bojazni i eventualno spremnost da ukoliko u praksi ovakva promena pokaže svoju nepraktičnost ili da je možda treba dodatno unaprediti, apsolutno stojimo na raspolaganju da i o tome razgovaramo, jer čini mi se, i rekli ste u odgovoru kolegi Vujiću, potpuno ste u pravu, plenum uvek dozvoli da o svemu razgovaramo na jedan kvalitetniji način i dođemo do najboljih rešenja pre svega u interesu i za korist građana Republike Srbije kojima dugujemo mogućnost da uopšte ovde razgovaramo o bilo čemu.

Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Poštovana ministarko Obradović sa saradnicima, uvažene kolege, dragi građani Srbije, pre svega svima kojima danas slavite slavu od srca čestitam, kolegama iz SNS takođe, da još dugo godina slavite svi zajedno u miru, pre svega, a ostalo smo ionako zaduženi da obezbedimo i za građane i za nas.

Govorimo o dva veoma važna zakona i sve diskusije pre moje su bile iscrpe i značajne i neću mnogo novog reći, ali hoću da se osvrnem na važnost pre svega oba zakona i činjenicu šta znači i šta donose i koliko je promena ovog zakona u stvari potvrda pre svega jačanja poluga demokratizacije našeg društva, ali su isto tako i jedan bitan mehanizam jačanja pravne države kroz kontrolu pre svega poštovanja Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Novi Zakon o Zaštitniku građana kada govorimo o njemu ili o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja govorimo pre svega sa pozicije da je Zaštitnik građana jedan nezavisni državni organ koji po definiciji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, javnog pravobranilaštva kao organa nadležnog za pravnu zaštitu, imovinskih prava i interes Republike Srbije, kao i svih drugih organa, odnosno organizacija preduzeća i ustanova koje vrše javno ovlašćenje i pred kojima građani ostvaruju svoja prava.

Ako znamo da je Zaštitnik građana ustavna kategorija onda su naravno jasna i njegova ovlašćenja i pre svega snaga njegove zakonske zaštite građana od nesavesnog rada državnih organa i nosilaca javne vlasti, odnosno od onoga što u praksi zovemo državna administracija.

Uspostavljanje institucije Zaštitnika građana, i o tome ste, ministarka, govorili, odraz je pre svega izraženije potrebe ovih modernih društava da jednostavno iskoračimo u smeru, da olakšamo i unapredimo kvalitet života. Govorili ste vi, ali i moje kolege, da je sam pojam ombudsmana prvi put ustanovljen u švedskom parlamentu, davne 1809. godine, kao jedan od organa koji nezavisno od izvršne vlasti brine o pravima građana. Danas je to institucija koja se na evropskom nivou uspostavlja kao negde jedinstveni mehanizam, tako da je i za Srbiju uspostavljanje ovog instituta deo otprilike našeg evropskog puta.

Zaštitnika građana imaju sve članice EU danas, ali i sve zemlje kandidati. Institut zaštitnika uveden je zakonom 2005, a donošenjem Ustava 2006. godine je definisan njegov ustavni položaj i uloga, čime je dobio značajno mesto u našem pravnom sistemu i svrstan je u najviše organe državne vlasti. Velika ovlašćenja koja Zaštitnik građana ima potvrđuju, pre svega, značaj ovog nezavisnog organa koji samostalno i bez bilo kakvih političkih pritisaka vrši kontrolu rada državnih organa pred kojima građani ostvaruju svoja prava.

Građani imaju pravo da zaštitu potraže kod Zaštitnika građana onda kada nisu uspeli da ostvare svoja prava i iscrpili su sve pravne mogućnosti pred državnim organima ili sudovima. Ne može se osporiti diskusija kolege Zukorlića u onom delu u kom govori o rokovima, ali sada prosto kod donošenja svakog zakona negde tek praksa pokaže šta je ono što treba unaprediti, tako da sve to treba uzeti u obzir kada je u pitanju i ova verzija zakona i svaka buduća o kojoj ćemo, sigurna sam, mi ili neki drugi razgovarati.

Digitalizacija državne uprave, odnosno uvođenje e-uprave i stavljanje u funkciju pre svega jedinstvenog registra stanovništva, koji je povezao čak 13 različitih baza podataka, zatim otvaranje jednog šaltera za sve usluge uprave, uvođenje elektronskih potpisa i elektronskog dokumenta, kao i stalna edukacija zaposlenih u javnom sektoru, dokaz su pre svega opredeljenosti naše države da jača pravnu državu i garantuje svojim građanima pravnu sigurnost u ostvarivanju prava.

Srbija je, naročito u prethodnih pet godina, učinila dosta kvalitetnih koraka ka tom cilju, i to pre svega ministarstvo na čijem ste čelu, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ali i svi ostali vladini resori u domenu svoje odgovornosti. Tako da, lično verujem da će se daljim unapređenjem, pre svega stručnosti i efikasnosti javne uprave, smanjiti i pritisak možda na instituciju Zaštitnika građana, makar u onim segmentima neefikasnog rada, ćutanja administracije ili formalno-pravnih propusta organa vlasti, što često kod građana može stvarati osećaj nesigurnosti, nejednakosti ili neretko i diskriminacije u ostvarivanju prava.

Čak smo i ovde u parlamentu mnogo puta govorili upravo o efikasnosti tih državnih organa, doneli brojne zakone koji treba da doprinesu i efikasnosti i zakonitom radu javne uprave, suzbijanju nepoželjnog ponašanja državne administracije, pre svega korupcije, nepotizma, jer za svakog građanina susret sa službenikom na šalteru jeste otprilike prva slika o državi i o njenoj efikasnosti i pravičnosti. Ona izreka na koju smo svi navikli, a to je „Fali ti jedan papir“, zaista je na dobrom putu da postane prošlost, bilo da je razlog stvarnog nedostatka papira ili neprofesionalnog odnosa nekog službenika koji građanima jednostavno kažu - dođi sutra.

Naglašavam da ne zaboravimo da iz te slike o javnoj vlasti proističe kasnije i opšti stav o državi, a kriterijume efikasnosti i zakonitosti rada naše javne uprave koriste neretko i evropske institucije. Pre svih Evropska komisija koja ocenjuje napredak Srbije kao kandidata za članstvo u EU. Poslednji izveštaj negde govori da smo prepoznali ono što oni kritikuju i unapredili ono što su bili nedostaci.

Novim predlogom zakona se osnažuje nezavisnost, a time i značaj institucije Zaštitnika građana i otklanjaju nedostaci uočeni u četrnaestogodišnjoj praksi primene ovog važećeg zakona. Jasnije se preciziraju ovlašćenja, postupci i procedure značajne za zaštitu prava građana pred ovim organom, a vrši se i neophodno usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa potpisanim međunarodnim ugovorima i konvencijama, pre svega sa evropskom praksom i zakonodavstvom.

Novim predlogom zakona preciziraju se ovlašćenja koja proističu iz svih potpisanih međunarodnih ugovora i konvencija i u skladu sa tim precizira se da Zaštitnik građana ima ulogu nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, nacionalnog mehanizma za praćenje Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, nacionalnog izvestioca u oblasti trgovine ljudima, kao i položaj posebnog tela koje štiti, promoviše i unapređuje prava deteta, za mene negde najvažniji momenat.

U kontekstu ovih ovlašćenja, zaista ću posebno skrenuti pažnju na značaj novih zakonskih ovlašćenja koja se tiču prava deteta. Nemam dilemu da me ministarka razume zašto baš o tome pričam, jer je pre svega najosetljivija populaciona grupa. Ovim novim rešenjem se daje ovlašćenje Zaštitniku da bez prethodne najave može bez ometanja da dođe u ustanovu socijalne zaštite za smeštaj dece, mladih i odraslih, izvrši pregled i ustanovi da li su narušena ili ugrožena prava deteta.

Zaštitnik je u prethodnim izveštajima ukazivao i na mali broj zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite, što je jedan od razloga nedovoljnog preventivnog rada i kada je u pitanju porodično nasilje, naročito nad decom, ali to se može odnositi i na prava dece u postupcima razvoda braka, što se sve češće otvara kao problem, ili na prava iz oblasti socijalne zaštite porodice sa decom koja žive u teškim socijalnim uslovima.

Iskoristiću priliku da skrenem pažnju i na probleme samohranih porodica, sa decom koja uprkos pravosnažnim presudama ne dobijaju alimentaciju jer nedostaje izvršenje presuda, što je takođe jedan od razloga za obraćanje Zaštitniku građana. Sve je učestaliji i primer ugrožavanja dečijih prava u postupcima poveravanja dece pri razvodu braka. Često se roditelju dete oduzima zbog lošeg materijalnog stanja, pri čemu se zanemaruje potreba deteta da bude sa roditeljom sa kojim je bezbednije i kome je dete možda emotivno privrženije. Umesto da se roditelju materijalno pomogne da on brine o detetu, pribegava se i smeštaju u hraniteljsku porodicu kojoj se plaća briga o detetu, iako ono ima svoje roditelje.

Prosto, negde cenim da bi zdravije za dete bilo da se roditelju sa kojim dete želi da živi možda pomogne na način na koji to država zaista radi kada su u pitanju hraniteljske porodice. Da ne svedem svoju diskusiju baš na utisak o filmu snimljenom po istinitom događaju, film „Otac“, ali zašto da ne, da se i na to osvrnemo kao na jedan slučaj koji možda ne bi smeo da nam se ponovi.

Kada je u pitanju zaštita prava deteta, ovim zakonom će se omogućiti da roditelji ili staratelji podnesu pritužbu na rad organa koji krše prava deteta, a ukoliko je dete starije od 10 godina života može i samo da podnese pritužbu za kršenje prava od strane državnih institucija i organa. Sve ovo potvrđuje ogroman značaj i ulogu Ombudsmana i time njegovu ogromnu odgovornost za realizaciju nadležnosti koje su Ustavom i ovim zakonom utvrđene.

Mi kao narodni poslanici, u poslednjih par godina, redovno na plenumu raspravljamo i usvajamo izveštaj Zaštitnika građana, što ima karakter nadzora nad radom ovog organa. Iz ranijih izveštaja o radu Zaštitnika građana upoznavali smo se sa obimom i strukturom zahteva i pritužbi građana upućivanih Zaštitniku, kao i sa ishodima tih podnesaka, od kojih su se mnogi odnosili upravo na bazične potrebe i prava građana. U tom smislu, i pitanje izbora ličnosti Zaštitnika građana i njegovih zamenika predstavlja veliku odgovornost Narodne skupštine, koja po zakonu bira Zaštitnika.

Slažem se potpuno da je iskorak u načinu predlaganja Zaštitnika. Međutim, ovim predlogom menjaju se i uslovi potrebni za izbor Zaštitnika i njegovih zamenika, dužina njihovih mandata i predlaže se da Zaštitnik građana ne mora biti diplomirani pravnik, kao što je to do sada bio, produžava se mandat na osam godina, a predlaže se i da zamenike, kojih može biti do četiri više, ne bira Narodna skupština, već ih postavlja sam Zaštitnik na osnovu konkursa.

Podneli smo kao poslanička grupa nekoliko amandmana koji se odnose upravo na stručnu spremu Zaštitnika, pre svega, i način izbora njegovih zamenika. Zaista, predlažemo i mislimo da Zaštitnik mora biti po struci diplomirani pravnik, jer su poslovi Zaštitnika usko vezani za sprovođenje zakona i zaštitu građana od izigravanja zakona na bilo koji način.

Kada su u pitanju zamenici Zaštitnika, predlažemo da se njihov izbor vrati u Skupštinu zbog značaja uloge i velikih ovlašćenja koja prosto imaju ovim zakonom, ali ćemo po amandmanima razgovarati u raspravi u pojedinostima o tome, da sada ne oduzimam ni sebi ni vama vreme. Međutim, molim vas da ipak razmislite o tom predlogu jer je zaista dobronameran i čini mi se negde svrsishodan.

Drugi Predlog zakona iz ovog pretresa jesu izmene i dopune Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i on sadrži takođe obimne izmene kojima se unapređuje institucija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koji je kao i Zaštitnik građana važan nezavisni državni organ, sa značajnom ulogom u našem pravnom sistemu.

Poverenik je svojevrsni zaštitnik prava na javno obaveštavanje i informisanje o aktivnostima i nadležnostima organa javne vlasti. Posrednik je između građana i organa vlasti i rešava sporne situacije u kojima građanima i pravnim licima državni organi uskrate pristup informacijama od javnog značaja. To je neko kome građani treba da veruju i imaju poverenja da će im on pomoći da ostvare svoja prava na informacije od javnog značaja, bilo da je u pitanju informacija od uticaja na prava građana ili informacija od opšteg, odnosno javnog interesa.

Rad Poverenika i veliki broj zahteva tražioca informacija od javnog značaja potvrđuje značaj ove institucije i poverenje koje su građani izgradili. U skladu sa ovim zakonom, Poverenik se uključuje u zaštitu prava onda kada organi javne vlasti donesu rešenje kojim se odbija zahtev za pristup informacijama. Onda građani ili pravno lice zbog takvog rešenja imaju pravo i mogućnost da podnesu žalbu Povereniku.

Upravo smo u Godišnjem izveštaju o radu i Poverenika, razmatranog na sednici Narodne skupštine, videli da je najveći broj žalbi Povereniku upućeno upravo zbog nepostupanja po zahtevima tražioca informacija. Zato se ključne izmene ovog zakona i odnose, čini mi se, na unapređenje tog postupka i povećanje transparentnosti podataka koji se objavljuju, kao i na proširenje kruga lica na koje se zakon odnosi.

Predložene izmene treba da dovedu do toga da svi organi vlasti postupaju u skladu sa zakonskim obavezama i da građani mogu da ostvare svoje pravo iz zakona, a to je dostupnost informacija o radu organa vlasti.

Proširivanje kruga lica na koje se zakon odnosi imaće veliki uticaj na povećanje obima dostupnih informacija o radu javne uprave. I na kraju, možemo reći da su izmene ovog zakona rezultat i našeg strateškog opredeljenja ka evropskim integracijama i u praksi uočene potrebe poboljšanja zakona u interesu javnosti da bude obaveštena i da raspolaže relevantnim informacijama koje mogu uticati na život, zdravlje ili ostvarivanje prava.

Kao i Zaštitnik građana, tako i poverenik predstavljaju mehanizme demokratizacije društva, jačanje pravne države, što i jeste negde strateško opredeljenje Srbije. U tom kontekstu, pred ovim nezavisnim organima stoji jedna velika odgovornost za vršenje ovlašćenja koja su im Ustavom i zakonom poverena.

Ono što je takođe možda bila moja dilema lično i poslaničke grupe je dužina mandata, negde isključivo zbog toga što mi se čini da će taj mandat od osam godina biti najduži mandat koji bilo ko ima uz Srbiji, nekako mi je mnogo čak i iznad mandata predsednika Republike. Ali, odustali smo od amandmana koji utiče na dužinu mandata, pre svega verujući da je procena koja je urađena pre nego što je tako dug mandat dodeljen racionalna. Možda ima i smisla da osam godina obavljaju tu funkciju.

Nadam se da ćemo ovim izmenama unaprediti, opet kažem, i poboljšati postojeće stanje. Sigurna sam da će praksa pokazati da tu treba još toga uraditi. U svakom slučaju, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, vama ministarka lično čestitke za jedan ovakav iskorak. Ovo nisu male izmene zakona, i to dva zaista važna zakona za funkcionisanje Srbije. Tako da, očekujem da će nam praksa dati još zadataka koje treba da unapredimo. Molim da još jednom i pre rasprave u pojedinostima obratimo pažnju na ono na šta smo probali da amandmanski odreagujemo. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče, uvažene kolege i poštovani građani Srbije.

Ministre Mali, vi nekako izazivate krajnosti, ovi koji vas kritikuju umeju da budu brutalni, a ovi koji vas hvale takođe da preteraju, pa mi koji kasnije dođemo na red budemo u problemu da nađemo sredinu.

Rebalans budžeta Republike Srbije za 2021. godinu drugi put po redu, imali smo ovu situaciju i prošle godine, rezultat je ekonomskog napretka naše države u ovoj budžetskoj godini i važno je da imamo sredstva za dodatna ulaganja, u pre svega najznačajnije sektore društva.

Izuzetno teška 2020. godina zbog pandemije Kovida 19 negde je potpuno poremetila na svetskom nivou sve razvojne trendove i tu je, čini mi se, Srbija ostala u najboljoj poziciji u odnosu na ono što smo mogli da vidimo ili što ćemo tek gledati kada je u pitanju svetska scena.

Suštinski napredak, po meni, u ovoj fiskalnoj godini je smanjenje budžetskog deficita. Vi ste ga najavljivali, nisu vam svim verovali. Kroz ovaj rebalans se to verifikuje i to sa ključnom konstatacijom, zaista moram naglasiti, na početku pre svega ove diskusije. Ali, ako samo uporedimo ekonomsku statistiku za ove dve godine, jasno je da je Srbija veoma sigurnim koracima krenula ka ostvarenju svojih, pre svega, ranije planiranih razvojnih ciljeva, a to je brži privredni rast kroz direktne strane investicije i strateške infrastrukturne projekte, posebno u oblasti saobraćaja i energetike.

Istovremeno, ovaj rebalans vodi stabilizaciji javnih finansija koje su prethodne dve godine morale da se prilagođavaju ovoj sto puta pomenutoj novonastaloj situaciji izazvanoj pandemijom korona virusa. Otuda i ta dinamičnost, pre svega u planiranju budžeta. Otuda i dva rebalansa u ovoj godini.

Ta brzina prilagođavanja novonastaloj situaciji i preusmeravanja velikog dela budžetskih sredstava u zaštitu zdravlja i života stanovništva od ove opake planetarne bolesti potvrđuje, čini mi se, najvažniju činjenicu, a to je dobra ekonomska politika države kojom je obezbeđen i veći rast BDP-a od planiranog za ovu godinu. Planirani rast je bio 6%, a ostvariće se čak 7% rasta BDP-a, što zaista suštinski dokazuje da se prosto vodila jedna odgovorna fiskalna politika, ali i da su makroekonomske mere Vlade dovele do ovog natprosečnog rezultata, koliko god to sada zvučalo možda preterano.

Možda bi mogli da kažemo da se tek u ovoj godini zapravo vidi kvalitet i rezultat prošlogodišnje ekonomske i socijalne politike i da tek sada imamo otprilike definiciju svega toga šta je zapravo pozitivni efekat odluke Vlade da svojim paketima mera pre svega utiče na drastično umanjenje onih negativnih efekata Kovida i za privredu, ali i za stanovništvo.

U ovoj godini se vidi pre svega efekat mera podrške privredi, od samostalnih trgovinskih radnji, pa sve do velikih preduzeća, jer mi se čini da su prosto oživeli, da ne kažem ono što su bile crne slutnje - preživeli apsolutno svi. Kod prošlogodišnjih rebalansa, a rekla sam da ih je takođe bilo dva, sećamo se tih različitih reakcija na mere Vlade, ali je sada sa ovim rebalansom jasno da su naši makroekonomski stratezi ipak dobro isplanirali te ekonomske trendove i zato smo i bili negde uspešniji u vreme Kovida od mnogih snažnijih i većih država i u regionu i u svetu.

Ovaj oktobarski rebalans predviđa smanjenje budžetskog deficita za oko 900 milijardi, ako se ne varam, mada ne volim da govorim o ciframa. Tu ste neprikosnoveni i prosto rizikujem da budem ispravljena, kao kolega Vujić. Najviše sredstava usmerava se u realizaciju kapitalnih investicija u oblasti saobraćaja i zdravstva i upravo su te kapitalne investicije one na kojima se upošljava najpre veliki broj ljudi i privrednih subjekata najrazličitijih profila i jedan od najvažnijih poreskih prihoda i faktora ubrzanog privrednog razvoja.

Za nas je važno i to što upravo u 2020. godini, godini akutnog Kovida, Srbija nije stala. Započeti su ili čak završeni mnogi kapitalni projekti kako u oblasti zdravstva, što je podiglo kapacitet našeg zdravstvenog sistema za suprotstavljanje Kovidu, tako i u oblasti putne i železničke infrastrukture, kao i u sektoru energetike, rekla bih u ovom momentu ne najmanje važan, da ne kažem najvažnijem.

Uprkos Kovidu, završena je kapitalna investicija Srbije u oblasti energetike, to je gasovod u dužini od 403 kilometra koji je deo turskog toka i koji je omogućio Srbiji da se pozicionira kao zemlja gasnog tranzita, što je posle proizvođača najbolja pozicija. Koliko je ova investicija od kapitalnog značaja potvrđuje se danas kada je počela ta postkovid svetska energetska kriza, koja je izazvala pre svega skok cena nafti i gasa i kada mnogo bogatije države prosto nisu obezbedile sigurno snabdevanje.

Veoma je važno i što je stavljeno u funkciju skladište gasa u Banatskom Dvoru, što je omogućilo pre svega da napravimo rezerve gasa po nižoj ceni, što nam sada omogućava dobar nivo energetske stabilnosti.

Na ove energetske projekte neki su prethodnih godina takođe imali primedbe, ali evo vreme daje odgovor da su svakako bile neopravdane. Gasna pozicija Srbije je bolja i to danas niko ne treba i ne može da dovede u pitanje.

Ovaj projekat potvrđuje i to da Srbija vodi dobru energetsku politiku koja nam omogućava i energetsku stabilnost i energetsku bezbednost koja je važna. I još jedna prednost Srbije jeste to što imamo uporište u različitim energetskim izvorima, dobro je da se i dalje radi na afirmaciji zelenih izvora energije, kao i na projektima modernizacije naših rudnika uglja i termoelektrana, kojima su neophodni, pre svega ekološki standardi. Znamo da je ta energetska tranzicija dug proces i da ne smemo zapostaviti ozelenjavanje, proizvodnju uglja i proizvodnja struje iz ovog izvora, ali na dobrom smo putu.

Pohvalila bih i to što se sa ovim rebalansom povećavaju sredstva za održavanje državnih puteva, za podršku u razvoju preduzetništva, za podsticaj u poljoprivredi i mere ruralnog razvoja, kao i za zelene politike, pre svega za podsticaj reciklaže i ponovnog korišćenja otpada.

Moja koleginica, Jelena Mihajlović je govorila i o sredstvima izdvojenim za kulturu, ja ne bi bila ja, ako ne bih u susret budžetu za 2022. godinu podsetila da ste obećali da ćete iz godine u godinu povećavati sredstva koja će biti opredeljena za kulturu. Tako da verujem da ćemo 2022. godine doći makar do 1,5% ukupnog iznosa budžetu. Znam da je izazov, ali ja verujem u vaša obećanja, ispostavilo se da uvek ispoštujete ono što kažete.

Drugi razdeo sa povećanjem sredstava jeste Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, gde se rebalansom opredeljuje preko 237 milijardi, što je otprilike za 65 milijardi više od budžetom opredeljenih sredstava i tu su u pitanju kapitalne investicije čija realizacija će u ovoj, ali i narednim godinama biti jedan od glavnih pokretača razvoja.

Čuli smo već, kolege su govorile o tome koji su to infrastrukturalni projekti, a i vi sami na Odboru za finansije i danas u svom uvodnom izlaganju.

Ono što ću istaći na kraju, možda ne kao najveće zadovoljstvo, jeste što posle nekoliko budžetskih ciklusa, kada je Vlada dobijala kritike od Fiskalnog saveta, ovoga puta je izostalo i to. Dobili smo pozitivnu ocenu, imali smo možda neku opasku koja se tiče transparentnosti, ali nju bi pre svela na neshvatanje momenta da nisu sve informacije baš za deljenje. O tome smo kolega Arsić i ja razgovarala, čak i kad je bio Odbor za privredu.

Dakle, Fiskalni savet čijim ste kritikama bili često izloženi opravdano ili neopravdano, kako god, ovoga puta je morao da da pozitivnu ocenu sa manje kritičkog osvrta. Kolege pre mene su rekle da ćemo svakako podržati Predlog rebalansa budžeta. Mislim da niste imali tu dilemu ni kada ste došli, pre svega zato što kada je rebalans ovog tipa u kome ne moramo da objašnjavamo da nam novca fali, nego da imamo na pretek, onda je podrška najmanje što poslanici mogu da pruže Vladi Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče.

Probaću da budem što kraća zbog vremena koje je preostalo.

Poštovani predstavnici nezavisnih organa i regulatornih tela, govorilo se danas mnogo i kvalitetno o svim izveštajima koji su se našli pred Skupštinom Srbije. Najpre, hvala, čini mi se da sam od DRI i od predstavnika, čula jednu rečenicu koja je važna, a to je koliko je važno podneti izveštaj prvo ljudima koji su nam ukazali poverenje, to je početak i kraj naše saradnje.

Nemam vremena da se bavim svim vašim izveštajima, pa ću blagi osvrti napraviti isključivo na dva izveštaja, a to je izveštaj Komisije za zaštitu konkurencije za koju mislim da je jako važna i naravno Agencija za energetiku Republike Srbije zato što već dugo razgovaramo i o tome koji su problemi o tome kakve su prepreke bile ispred nas, pa smo ih prevazišli i koje nas tek očekuju.

Jako je važno na ovaj način razgovarati o izveštajima regulatornih i nezavisnih tela i to je praksa koja se prvi put primenjuje sada u mandatu predsednika Dačića. Mislim da pokazuje svoju dobru stranu, pre svega zato što čak i ako se nekada ne razumemo najsrećnije, otvaramo sebi prostor da razgovaramo.

Zašto sam se opredelila za ova dva izveštaja? Ne zato što su manje ili više važni, nego zato što smatram da ste uradili jedan dobar posao.

Najpre, kada je u pitanju Komisija za zaštitu konkurencije, pred vama je veliki zadatak. Zaštita konkurencije na otvorenom tržištu je jako važna, naročito o uslovima u kojima svako pokušava da nađe ugao iz kog će zloupotrebiti makar jedan zarez ako ga ima i izbeći sve ono što bi doprinelo što boljem stanju na tržištu, a sve u cilju pre svega one državne nacionalne politike, politike Vlade, a to je da imamo što više investitora, što više proizvođača, što više zaposlenih ljudi.

U tom smislu ste uradili veliki posao. Žao mi je što nemam vreme koje mi je potrebno da možda i detaljno pogledamo sve ono čime ste se bavili, ali se ne može osporiti činjenica da se iz vašeg izveštaja vidi, za 2020. godinu, da je rad bio apsolutno dinamičan i negde pre svega prilagođen uslovima pandemije što je takođe bila jedna otežavajuća okolnost.

Finansirate se iz sopstvenih prihoda i to je važno reći, i ostvarujete dovoljan prihod, čak ako se ne varam bilo je i viška prihoda koji su otišli u budžet Republike Srbije. To je važno ovde reći na glas zbog svega što ste uradili i zbog svih nas koji smo vam ukazali poverenje. To znači da smo bili na dobrom putu.

Budno praćenje stanja tržišne konkurencije je negde vaš konstantan posao i iz godine u godinu čini mi se da ga radite sve kvalitetnije i na tome vam čestitam.

Kada je u pitanju izveštaj o radu Agencije za energetiku Srbije u 2020. godini, za mene su negde ključne ocene o stanju energetskog snabdevanja Srbije, pre svega u ovom trenutku jeste ovo izveštaj za 2020. godinu, ali mi moramo da se osvrnemo i na ovaj momenat koji je sada na našu sreću za nas ne tako tragičan kao za sve u okruženju.

Dostigli smo jedan visoki nivo energetske bezbednosti naše zemlje i dobro je da je tako. Koliko je lako prilagođavati se svemu što je agencija trebala da uradi, nedavno smo o tome razgovarali i na sastanku Odbora za privredu i ostali bez nekih odgovora koje smo očekivali da ćemo čuti, ali dobro. Rešenost da svi zajedno radimo sve ono što je do nas, a u cilju boljitka života pre svega naših građanki i građana je primarna i nećemo se od toga pomeriti.

Koliko vidim proizvodnja je bila veća u 2020. godini za 2%, ali smo i trošili nešto manje i to na nivou 2019. godine. Izveštaj o strukturi energenata potvrđuje i pozitivne pravce energetske tranzicije. Tu mislim na povećanje udela zelene energije, pre svega energije vetra, jer ako se ne varam, a ne bi trebalo, vetroelektrane povezane na distributivni sistem, zahvaljujući njima je proizvedeno čak 13,2% više električne energije. Iz obnovljivih izvora priključenih na prenosni i distributivni sistem proizvodnja je iznosila 32,1 bruto potrošnje električne energije.

Ono što želim posebno da istaknem jeste značaj gasne privrede za energetsku stabilnost i energetsku bezbednost Srbije i činjenice da je u 2020. godini povećana potrošnja prirodnog gasa za čak sedam posto. To negde potvrđuje, složićete se sa mnom i strateški značaj višegodišnjih ulaganja u gasifikaciju Srbije. Važno je istaći da je ta ubrzana gasifikacije u 2020. godini omogućila čak i to povećanje potrošnje gasa u domaćinstvima čak za 19%. Inače, domaća proizvodnja gasa iznosi 10,7 naših potreba, dok ostatak čini uvezeni gas.

U suštini posmatrano, tržište energenata je stabilno. Naš energetski sektor se i dalje prilagođava evropskim standardima koji podrazumevaju i ne samo razdvajanje proizvodnje prenosa distribucije održavanja elektroenergetskog sistema, već i standardizaciju usluga i standardizaciju kvaliteta energenata.

Možda ću na samom kraju samo još jednom podsetiti, ne zato što mislim da Agencija za energetiku može mnogo da utiče, to je pre svega pitanje EMS-a, ali se vraćam, ako se sećate i tada smo razgovarali, čak mislim i da je ministarka energetike bila tu, na ovaj period koji je pred nama, a to je zimski period i sva ona staračka domaćinstva u ruralnim krajevima koja imaju te dalekovode koji nisu obnovljeni, ne ulazim sad u detalje, o tome smo već razgovarali. Samo još jednom, prosto da uputim apel da se obrati pažnja na ta staračka domaćinstva u opštinama, pre svega na jugu Srbije koja ne mogu sama da raščiste te svoje trase i nemaju uvek stabilno snabdevanje strujom, što je jedan od velikih problema.

Na kraju ću reći da je Agencija kao regulator posvećeno obavljala svoj posao. To smo mogli da vidimo i onda kada ste bili pod pritiskom Evropski energetske zajednice, a ja to moram da kažem, kada se od vas tražilo da čak i vi i mi kao država izađemo iz okvira sopstvenog Ustava, ali smo uspeli da sve to prevaziđemo. To je kolega Milićević već rekao, poslanička grupa SPS podržaće vaše izveštaje, pre svega zato što mislimo da nismo napravili grešku kada smo vam ukazali poverenje. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Neću na početku svoje diskusije reći ono što su već rekle kolege kada je u pitanju dnevni red, ja ću govoriti potpuno mimo dnevnog reda, potpuno svesno, ne obraćajući se vama. Svi mi danas u ovoj sali mislimo isto. Nema tu nikakve dileme. To ste svi rekli i na tome vam hvala, obraćajući se pre svega onima koji su se uplašili sa razlogom i onima koji ćute bez razloga. Jedni se boje jake, legitimne države na zapadnom Balkanu koja je lider. Drugi ćute, jer nemaju adekvatan odgovor za one koji su ih platili da ćute.

Srbija je danas, i rekao je to moj kolega Aca Marković, nemam ja tu šta da dodam, mnogo jača nego što je bila kada se dogodio pogrom. Srbija je danas država koja neće dozvoliti pogrom. Tu svest imaju i oni koji ćute o strašnoj situaciji koja se danas dešava na severu Kosova i Metohije.

Ne čudi mene da Aljbin Kurti skuplja glasove pre lokalne izbore, tako što će napasti Srbe specijalnom jedinicom ROSU. Jedino što Aljbin Kurti ume je to da improvizuje, da napada krvnički, da napada u zoru, da napada pod punim naoružanjem narod koji je goloruk, narod koji je nespreman, narod koji ništa nije kriv.

Ne čudi mene što ne reaguje ni međunarodna zajednica, jedan ozbiljan procenat njih je napravio tu kvazi tvorevinu i doveo Aljbina Kurtija na vlast. Čudi me jedna druga stvar, kako nisu ukapirali da je preko puta srpski narod, narod sa tradicijom i istorijom, narod čiji predsednik nema nikakav problem da u momentu kada mu zazveckate najtežim oružjem nad golorukim narodom siđe do administrativne linije, ne zato što ne može preko nje, ja znam da će iza ovoga biti komentara koji će optuživati Aleksandra Vučića zašto do Raške, a ne u Mitrovicu.

Znam ja da će ovde biti prostora da se skupljaju politički poeni, ali sa druge strane znam ja još nešto, bez ambicije da o bilo kome ovde pričam hvalospeve, samo pokušavam da se vratim unazad sećajući se svih žrtava za proteklih ne 20 godina, nego više.

Nije se promenila struktura ljudi koja je branila Kosovo i Metohiju kako je kada mogla i koliko je kada mogla. Nekada smo je branili od nas, nekada od Albanaca, nekada od celog sveta, nekada od nekih naših koji su za šaku nekih dolara probali da naprave kojekakav dil i to se, nažalost ponavlja decenijama unazad, možda intenzivno zadnjih 20 godina.

Pokazali smo mi danas da smo kao država rešeni da nećemo pustiti da nam taj narod satanizujete. Istina, pokazali smo još jednu stvar, a to je da nećete isprovocirati u nama ono suvo, emotivno što bi svako od nas danas uradio. Ja nemam dilemu da ne postoji niko ko iz ove sale danas ne bi goloruk krenuo, ali to nije rešenje. Onda bismo opet bili oni agresori zašta su nas onomad proglasili, onda bismo opet bili nekakav divlji narod koji je ugnjetavao nekoga, pa će zato da nam za prvu šaku dolara, svakog budućeg predsednika izruče nekakvom sudu gde će nekako da mu sude ili ga eventualno ubiju. Taj smo film gledali.

Ali, to ne znači ni da ćemo ćutati, ako budete odlučili da nas ubijate. I to znači još jednu stvar, ja imamo samo jednu molbu za sve vas koji ste sada u sali parlamenta Srbije – u leđa je pogođen Srećko, Srbin, čije ime govori da ne možete da ga ubijete s leđa. Ne možete Srbe ubijati s leđa, iako ste navikli na to. Ne možete uništiti narod koji je branio celu Evropu. Srećko je, Bogu hvala živ i preživeće ovaj mučki narod. I neka odavde čuje aplauz za sebe, ne ni za šta što sam ja rekla, jer to što sam ja rekla može da se tretira i kao političko, a krajnje emotivno.

Ja i ne znam odakle mi snage da govorim, ali vas molim da ovu sednicu završimo tako što će ne aplauz za njih biti važan, nego što će imati svest da narodni poslanici Republike Srbije uvek stoje uz svog predsednika, Vladu, predsednika Skupštine, narod u južnoj srpskoj pokrajini, narod u severnoj srpskoj pokrajini, narod u centralnoj Srbiji, jer je Srbija za parlament jedinstvena i celovita uprkos svim pritiscima kojima nas izlažete da bismo pristali na bilo šta što nije tako.

Ovo danas je vid pritiska da pristanemo na vaše trule kompromise, na vaše koncepte, na vaše mape, na vaše prekrojene granice koje ste nekome obećali, da li zbog rudnog bogatstva Kosova, da li zbog para koje su vam onomad dali dilujući drogu, da li zbog novca kojeg su zaradili trgovinom organima. Aljbin Kurti je poslednji u lancu koji pokušava da sprovede sva zla koja su moguća nad Srbima upravo zato što misli da mu dugujete jer su vam pare davno odneli zarobljenik Hašim Tači i Ramuš Haradinaj koji je deklarisani krvolok 21. veka.

Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, poštovane kolege, građani Srbije, u okviru ovog zajedničkog pretresa ja ću se osvrnuti na dva zakona iz oblasti fiskalne politike.

Prvi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o fiskalizaciji.

Izmene i dopune ovih zakona uslovljene su jedne drugima i predstavljaju negde nužna usaglašavanja radi uvođenja efektnijeg modela, pre svega, kojim se postiže optimalna fiskalizacija, odnosno modernizacija poreskog postupka i bolje umrežavanje učesnika u poreskom postupku. Suštinski cilj svakog zakonodavnog procesa jeste postizanje višeg nivoa pravne sigurnosti učesnika u pravnom prometu i u ovom slučaju je u pitanju poreski postupak koji i proceduralnim inovacijama treba da obezbedi pre svega efikasniju ali i transparentniju poresku politiku države.

Jedan od segmenata funkcionisanja države kao servisa građana koji se često identifikuje kao slaba tačka jeste upravo ta naplata poreza. Građani često vide državu kao poreznika a obračun poreza otprilike kao neki namet bez koristi, međutim, to apsolutno nije prava slika i zato je potrebno da se vidljivošću pre svega poreskog postupka i stručnim radom poreske administracije ta slika kod građana i promeni.

Postoje opošta znanja o tome da su porezi i doprinosi najvažniji budžetski prihod iz kog se finansiraju zdravstvo, obrazovanje, vojska, policija, socijalna i dečija zaštita i druge javne službe, kao i razvojni projekti u svim sektorima života, ali se ove činjenice veoma često zaborave kada građani treba da izvrše svoje poreske obaveze.

Na to često moramo da podsećamo, jer smo svi mi građani Srbije i kojim god poslom da se bavimo jesmo poreski obveznici koji moraju uredno da izmiruju svoje poreske obaveze i shvate da se odatle i lečimo, i školujemo i gradimo puteve.

Javnost naplate poreskih obaveza kroz transparentan prikaz iznosa PDV na svaki kupljeni proizvod donela je već prva faza fiskalizacije, odnosno uvođenje fiskalnih kasa.

Fiskalne kase su suštinski unapredile poreske procedure i možemo reći doprinele vraćanju poverenja, pre svega, u način obračuna i visinu obračuna tog poreza, tako da su fiskalni računi koji su sami po sebi transparentni, proverljivi i sigurni, garantuju vam potrošačka prava. Naravno, morate da ga uzmete, a ostavlja i mogućnost da dobijete stan ili auto, ako se ne varam, u igri „Uzmi račun i pobedi“.

Izmene i dopune Zakona o fiskalizaciji o kojima danas govorimo važne su za primenu celog Zakona o fiskalizaciji koji smo usvojili 2020. godine. Njegova primena počinje 1. januara 2022. godine, dakle za tri meseca i ovako dug vremenski period od donošenja do primene zakona ostavljen je upravo radi donošenja podzakonskih akata, ali i radi tehničkog prilagođavanja obveznika fiskalizacije na novi model, odnosno na prelazak sa sadašnjeg modela evidentiranja maloprodajnog prometa preko fiskalne kase na novi model on-lajn fiskalizacije, odnosno na evidentiranje prometa na malo preko elektronskog fiskalnog uređaja koji predstavlja softversko rešenje koje će koristiti obveznik fiskalizacije u postupku izdavanja fiskalnih računa, uz istovremeni prenos podataka o fiskalnim računima u sistem za upravljanje fiskalizacijom koji je osnovan u okviru poreske uprave.

Brzina prilagođavanja novom on-lajn modelu koji podrazumeva i nabavku i umrežavanje odgovarajućih elektronskih uređaja će svakako zavisiti od tehničkih mogućnosti svakog obveznika fiskalizacije, ali ako se ne varam, u obrazloženju zakona sigurno stoji, ja sam propustila vaše uvodno izlaganje, pretpostavljam da ste to rekli, da je moguće koristiti i aparat mobilnog telefona kao jedan od aparata za obračun, odnosno za novi model fiskalizacije.

Zato mislim da je važno da se kaže da se ovim izmenama zakona, pre svega, omogućava obveznicima fiskalizacije da fazno mogu prelaziti na taj novi model, odnosno omogućiće im se nesmetan nastavak poslovanja, iako obveznici nisu u zakonskom roku potpuno prešli na elektronski fiskalni uređaj.

Ova izmena će posebno pogodovati obveznicima fiskalizacije koji imaju više objekata prometa na malo ili imaju poslovne prostore na više različitih lokacija, tako da nisu u mogućnosti da istovremeno pređu na novi model fiskalizacije kako zbog finansijskih, tako i zbog tehničkih uslova. Ali, opet mi se čini da ste negde u obrazlaganju ovog zakona rekli da će i tu postojati neke subvencije, ne bih da licitiram, verovatno sam propustila da ste i to rekli.

Izmene i dopune Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji koje su takođe danas na dnevnom redu vrše se upravo radi usklađivanja sa navedenim izmenama Zakona o fiskalizaciji. U suštini posmatrano, novi Zakon o fiskalizaciji čija primena kreće 1. januara 2022. godine i predložene izmene krovnog Poreskog zakona jesu deo agende transformacije poreske uprave i njene uloge, pre svega u sprovođenju fiskalne politike, odnosno deo su programa transformacije poreske uprave za period 2021/2025. godina kojim će se doći do ostvarivanja konačnog cilja reforme, a to je stvaranje moderne i efikasne poreske institucije koja obezbeđuje održive i predvidive javne finansije, a time i realno budžetiranje opšte države.

To će biti poreska uprava koja je nevidljiva za poreskog obveznika, a prisutna je i dostupna na svakom mestu u svakom trenutku i pruža digitalnu uslugu, potpuno prilagođenu poreskom obvezniku.

To će biti poreska uprava integrisana u prirodno poslovno okruženje poreskog obveznika. Rečju, to treba da bude moderna, precizna, pouzdana državna služba koja vraća poverenje u fiskalnu ulogu države.

Pored navedenog, razlog za izmene i dopune zakona jeste potreba otklanjanja procesnih i drugih pravno-tehničkih nedostataka uočenih tokom primene zakona kako bi se izbeglo, pre svega, različito tumačenje, a time i različita primena zakona koja često dovodi do nejednakog položaja stranaka u postupcima pred javnom vlašću i u ovom slučaju pred poreskim vlastima.

Ove izmene treba da doprinesu i efikasnije sprovođenje poreskog postupka i efikasnijem radu poreske administracije, kao i većoj doslednosti u njegovoj primeni.

Kada su izmene Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji u pitanju, istakla bih kao dobro rešenje datu mogućnost odlaganja plaćanja dugovanog poreza kroz odlaganje plaćanja kamate propisane poreskim obveznicima zbog neredovnog izmirenja poreske obaveze. Ovo će biti značajna olakšica za poreske obveznike koji u potpunosti izmire osnovni poreski dug jer će kamatu moći na odloženo da isplaćuju.

Takođe se izmenama zakona stvara pravni osnov kojim se omogućuje poreskoj upravi da po službenoj dužnosti podnosi poresku prijavu o obračunatim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, za privredna društva, kao i poreski obveznici kada propuste tu radnju da sve to izvrše u roku.

U celini posmatrano ovim zakonskim izmenama daje se doprinos, pre svega, pravnoj sigurnosti i obezbeđuje transparentnost u vođenju poreske politike. Zakon stvara negde jednaka prava i obaveze za sve subjekte koji se nađu u istoj poreskoj pravnoj situaciji, čime se postiže transparentnost u njegovoj primeni i jednakost pred organima vlasti, što mora biti odlika svake pravno uređene države, a najvišim standardima pravno uređene države Srbija upravo i teži.

Da ne propustim momenat tako popularnog datuma 5. oktobra, meni ne mnogo važnog, ali ćete se setiti, ja to kao socijalista moram da kažem, jednom nas je Milošević upozorio na greške koje možda neće biti ispravljive. Ministre, vi ste jedan od ljudi koji je ispravljao te greške iz prošlosti, koje narod nažalost nije prepoznao kada je dao poverenje. Bez ambicije, da vratim fokus na 5. oktobar, ali prosto samo zato što mislim da sa ove distance sve to deluje toliko besmisleno i smešno.

Đorđe Milićević je već rekao da ćemo u danu za glasanje podržati set predloženih zakona, tako da u ime SPS još jednom puna podrška za ovakve izmene zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsednice.

Uvaženi ministri sa saradnicima, poštovane kolege, građani Srbije, danas je pred nama, narodnim poslanicima, tema koja nas čini ponosnima, jer govorimo o našem trajanju, o temeljima i duhovnosti, o neprekidnosti i misiji. I ne bih da počnem onim uobičajenim rečima - danas je na dnevnom redu, jer Sveti manastir Hilandar nije tema za jedan dnevni red. Hilandar je duhovna kuća našeg naroda, kuća koja nas podseća da se naši slavni Nemanjići nisu borili samo za državnost Srbije, već su temeljili našu veru, zahvaljujući kojom smo kasnije kroz vekove provedene pod osmanlijskim ropstvom mogli da se sačuvamo i opstanemo kao narod. To vreme utemeljenja srpske srednjovekovne države imalo je dva stuba - svetovnu vlast i versku vlast, crkvu koja je okupljala narod pod jednu kapu i sve do danas je tako.

Nekako mi se čini, uvažena ministarko Gojković, ili mi se bar činilo u jednom trenutku da će se među najvećim što ste uradili kao poslanik i predsednica Skupštine meriti onaj zakon o 40% žena u parlamentu. Međutim, današnji dnevni red će malo promeniti bar taj moj stav. Ovo je upisano kao još jedno od vaših remek dela i drago mi je da je tako i drago mi je da se nalazi pred nama.

Teško je o ovome govoriti bez da napravite grešku, ona je nedopustiva. Ja sam imala pomoć moje drage Verice Mihajlović iz stručne službe poslaničke grupe SPS, a koja se inače bavi ovom temom, pa ću pročitati svoje današnje izlaganje da ne bih napravila, ne dao Bog, neku grešku na ovu važnu temu.

Danas govorimo o Hilandaru, kao najvećoj srpskoj svetinji van granica naše otadžbine, o Hilandaru kao duhovnoj sponi naše prošlosti i budućnosti, o Hilandaru kao čuvaru neprocenjivo vredne kulturne baštine, o Hilandaru kao jednom od temelja pravoslavlja koji se čuva na Svetoj gori Atonskoj.

Ono što je za nas, za Srbiju, danas važno jeste da po prvi put u novijoj istoriji donosimo Zakon o Svetom manastiru Hilandaru i njegovoj zaštiti, čime kao država pokazujemo da Hilandar zaista jeste jedan od najsnažnijih duhovnih temelja našeg naroda, ali i neprocenjiva riznica kulturno-istorijske baštine, kakvom se ne mogu ponositi mnogi drugi narodi.

Ovim zakonom se i zvanično odužujemo Hilandaru za misiju koja je tokom 8. vekova svog postojanja imao za naš narod, za misiju koju i danas ima, a to je očuvanje naše duhovnosti koja nas je činila jakim narodom, koja nas je okupljala uvek kada je bilo teško, a teško je bilo i teško je i danas.

Mi smo srećan narod koji je imao Svetog Savu i Stefana Nemanju, a koje bismo današnjim rečnikom mogli nazvati velikim vizionarima. Niko sigurno nije ni slutio da će odlazak princa Rastka Nemanjića na Svetu goru bez znanja roditelja i uz pomoć jednog ruskog monaha i njegovo odricanje od plemićke titule i vlasti postati istorijska odrednica budućnosti srpskog naroda i njegove države. Niko nije očekivao da će njegov otac Stefan Nemanja, utemeljivač srednjovekovne srpske države koju je osnažio i proširio okupivši narod i učinio međunarodno priznatim, odlučiti da pođe stopama svog najmlađeg sina. Njih dvojica pre tačno 823 godine, 1198. godine, postavili su temelje i izgradili Hilandar na Svetoj gori koja je još u to vreme bila i do danas ostala posebna pravoslavna autonomna monaška republika u okviru Republike Grčke.

Nažalost, Nemanja se već 1199. godine upokojio u Hilandaru ne dočekavši završetak manastira, ali je tu misiju nastavio Sveti Sava koji je napisavši Karejski i Hilandarski tipik, kanonski uredio monaški život Hilandara, njegovih metoha i isposnica.

I ostali vladari loze Nemanjića dograđivali su i čuvali Hilandar i dragoceno kulturno blago u njemu. Hilandar je na sreću bio pošteđen najvećih pljački i stradanja koja su zadesila većinu ostalih svetogorskih manastira, a uglavnom su Svetu goru pljačkali gusari iz Sredozemnog mora. Hilandar sa svojim grandioznim zidovima i monumentalnim izgledom predstavlja neosvojivu tvrđavu u svakom smislu, odoleo je i gusarima i vremenu. On traje i danas uprkos svemu i podseća na vreme njegovih ktitora, naših velikih zadužbinara Stefana Nemanje i Svetog Save.

Danas je Hilandar čuvar bogate kulturne baštine srpskog naroda i pravoslavlja. Poseduje kolekciju dobro očuvanih artefekata, retkih knjiga, drevnih dokumenata i umetničkih predmeta ogromne istorijske vrednosti.

Za nas su veoma važna pisana dela Svetog Save nastala tokom njegovog boravka na Svetoj gori. U Hilandaru se čuva najstariji sačuvani originalni dokument na srpskom jeziku, staroslovenski, a to je Karejski tipik koga je napisao 1199. godine u svojoj isposnici u Kareji.

Takođe, na Hilandaru se nalazi i Hilandarski tipik. Nastao je odmah nakon Karejskog, oko 1200. godine, a kojim je Sveti Sava uredio monaški život Hilandara. Čuva se najraniji prepis ovog tipika.

Malo je poznato da je u Hilandaru tipikom ustanovljena i medicinska nega bolesnih monaha, pa se hilandarska bolnica može smatrati prvom srpskom bolnicom. Kasnije je Sveti Sava, kada je postao iguman manastira Studenica, osnovao prvu pravu srpsku bolnicu u kojoj su mogli da se leče i siromašni.

Hilandarska biblioteka je najvrednija, sačuvana stara srpska biblioteka. Osnovana je iste godine kada i manastir, 1198. godine. Tokom osam vekova postojanja postala je duhovno središte srpskog naroda, književni i prepisivački centar u kome su nastala najznačajnija dela srednjovekovne srpske književnosti. Danas je u njoj ogroman broj srpskih rukopisa, a posebnu vrednost čini preko 200 rukopisa ukrašenih minijaturama, te je ujedno to i najbogatija zbirka srpskog minijaturnog slikarstva.

U riznici Hilandara čuva se danas preko 500 vrednih ikona, a među kojima antologijsku vrednost imaju Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala još u 8. veku i čuva se u Sabornoj crkvi Hilandara. Mozaička Bogorodica Odigitrija nastala je 1200. godine i ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira. Bogorodica Odigitrija iz treće četvrtine 13. veka predstavlja remek delo evropskog slikarstva 13. veka. Zatim, Hristos Pantokrator iz treće četvrtine 13. veka, Vavedenje Bogorodice iz 1320. godine velike je umetničke vrednosti i još je mnogo neprocenjivo vrednih ikona i drugih umetničkih i sakralnih predmeta, bogoslužbenih sasuda.

Mogli bismo reći da je Hilandar naša istorija, naša kultura, naša umetnost i naša pismenost. Hilandar je slikao nama i našoj duhovnosti kroz vekove.

Kako su i Nemanja i Sava bili uticajne ličnosti svoga doba tako i Hilandar bio uticajna duhovna ustanova na čitavoj Svetoj gori. Uticao je ne razvoj kanonskog prava i bio primer drugima monaškim zajednicama. Zato je Hilandar u hijerarhiji svetogorskih manastira rangiran veoma visoko, četvrti je u rangu.

Od 1988. godine se Sveta gora kao posebna monaška zajednica sa svojih 20 manastira, među kojima je i Hilandar, nalazi na listi svetske kulturne baštine UNESKO, jer kao što Hilandar čuva našu bogatu kulturnu baštinu, istorijsko nasleđe, tako su i ostali manastiri čuvari baštine svojih naroda - grčkog, ruskog, rumunskog, bugarskog i ostalih koji su ih gradili. I sve to deo je svetske kulturne baštine.

Neki istoričari smatraju Hilandar svojevrsnim prethodnikom prvih univerziteta, a time i prvim srpskim univerzitetom. Hilandarski monasi bili su izuzetno obrazovani i pismeni, a Sveti Sava je kodifikovao kanonsko pravo, tako da se smatra i njegovim pravnim utemeljivačem.

O ulozi Svetog Save, Stefana Nemanje za našu državu i crkvu moglo bi se još mnogo toga reći. I uvek bi za to bilo malo vremena, jer Sveti Sava je bio ne samo utemeljivač naše crkve, već i sa Stefanom Nemanjom pravno utemeljio i našu državu.

„Zakonopravilo“ Svetog Save smatra se prvim Ustavom srpskog naroda. On je bio i diplomata i pravnik, književnik i prosvetitelj i prvi arhiepiskop na čelu naše crkve, čiju je autokefalnost sam izdejstvovao 1219. godine, veliki zadužbinar i vizionar, kao i njegov otac Stefan Nemanja.

I zato u zahvalnost njima i uz veliku obavezu prema njihovom delu i životima koje su posvetili srpstvu i srpskoj državi mi moramo da sačuvamo svetinju Hilandara. Istina, bivalo je perioda kada država nije mogla u nekim razdobljima i nije htela da se posveti očuvanju Hilandara koji je bio i do danas ostao duhovni svetionik srpskog naroda.

I zato je zakon koji je pred nama, odgovor na pitanje hoćemo li ili nećemo da se odreknemo onoga što su bili Stefan Nemanja i Sveti Sava i što je bilo njihovo delo.

Mi ovim zakonom potvrđujemo i dajemo obećanje našim precima da je Hilandar ovde i da ćemo ga čuvati, obnavljati kao središte naše duhovnosti i kao najdragoceniju identitetsku relikviju koja nema cenu.

Ovaj zakon je potvrda našoj Vladi i svih nas da ćemo pratiti puteve naših predaka, da ćemo ispraviti greške mnogih naših prethodnika koji su radije ulagali u tuđe vrednosti nego u očuvanje sopstvene duhovnosti, tradicije, istorije i bogatog kulturnog nasleđa koje su nam preci ostavili.

Ponosna sam kao neko ko dolazi iz srca Srbije, sa Kosova i Metohije gde je Sveti Sava udario temelje Pećkoj patrijaršiji, a potonji Nemanjići gradili Dečane, Gračanicu, Ljevišku, Svete Arhangele, zato što se vraćamo svojim nacionalnim i duhovnim korenima i što ćemo čuvati svoje svetinje. Neki bi danas da nam otmu i svetinje i istoriju, ali oteto je prokleto i ne bih im savetovala da se igraju sa moštima naših predaka.

Naše zaveštanje našim precima koji su tada kada svet nije izgledao ovako, mogli da dođu do Svete Gore i svete zemlje i ostave tragove kojima se i mi danas ponosimo, mogli bi biti samo dve reči – čuvajmo svetinje, a Hilandar je svetinja.

I na kraju,pošto mi je zdušno pomogla moja draga Verica sa svim podacima o kojima sam danas govorila, ja ću pročitati stihove iz poeme koju je Verica napisala o Svetom Savi, kome dugujemo to što je i dan danas Hilandar naše duhovno sedište.

„Svetionik si naš gde god da smo rasejani. Oltar i ikona koja nas je čuvala dok su nam palili ognjišta i duše, pred tvojim moštima tražimo pomilovanje za mnoge nesmotrene puteve i reči. Molimo te da nas ponovo daruješ slogom. Tebi se zaklinjemo, tebe slavimo, amanet tvoj je da bratsku ljubav čuvamo, a srca ponosom naših krsnih svetinja ispunimo, da razumemo vapaje zemlje i stišamo vetrove što su nam čupali korenje, da obnovimo vatru na ugašenim ognjištima i tako ugrejemo dušu Srbiji koja je večna.“

Hvala.

Hvala potpredsedniče.

Uvažene kolege, poštovani građani Srbije, teme koje su danas na dnevnom redu važne su za Narodnu skupštinu Srbije, ali prosto nisu nove, nedavno smo o njima razgovarali, simpatično je što danas razgovaramo o obe teme po preporuci GREKA i ljudi iz Evropske komisije.

Prosto ja ne bih bila ja, ako se ne osvrnem na ove izmene i sa jedne i sa druge strane iz jednog drugog ugla. Ne sporim da treba doraditi etički Kodeks, šta više čini mi se da kada smo pripremali jedan ovakav dokument i jesam imala možda ideju da postoje novčane kazne, od koje sam odustala zato što njih predviđa Poslovnik.

Nisam naročito srećna što se sada ta moja ideja preklopila sa mišljenjem GREKA i Evropske komisije, ali ono što je za mene posebno inspirativno kada smo govorili o Kodeksu, ja sam i tada rekla da ono što je vaspitanje ili nevaspitanje, svako od nas nosi iz kuće.

Teško da ćemo uspeti da bilo kojim Kodeksom promenimo manire ljudi, promenimo neke situacije koje smo imali prilike da gledamo u ovoj Skupštini.

Sećate se kojekakvih performansa. Ne bih se ja vraćala na to da im ne bih davala na važnosti, ali ono što je meni fascinantno u današnjem danu, žao mi je što je ministarka Popović izašla, pretpostavljam da će se vratiti, jer je bila na važnom sastanku, pre nego što je došla na zasedanje Skupštine, jeste da i paradoks je da baš danas razgovaramo o preporukama od strane GREKA i Evropske komisije na temu našeg ponašanja, na temu Kodeksa o našem ponašanju, na temu korupcije kod nas, a da nemamo ili bar ja nemam informaciju, kako se to ponašaju ljudi kod njih posle jučerašnjeg dana u kom odlučite da ničim izazvani, prekršite sve sporazume, izvedete neke silne specijalce na granične prelaze, odnosno administrativne prelaze, zastrašite na taj način sve nealbansko što živi na severu Kosova i Metohije, pod izgovorom da kada skinete legalne tablice Republike Srbije treba još i da plate neku taksu za neke privremene, tobože tih privremenih institucija.

Reakcija koju smo čuli od ovih divnih ljudi iz Evrope, jeste da moraju da i Priština i Beograd, neću uspeti da iscitiram, to nije ni važno, uglavnom povučena je paralela koja nema, jer Beograd nije uradio ništa, što bi isprovociralo ovakvu reakciju tih privremenih institucija.

Pokušavala sam da od juče shvatim šta se zapravo dogodilo i šta je zapravo težnja, osim one iskonske koju imaju oduvek, a to je da prosto plasiraju te nealbance da ih nateraju da kao i svi mi koji 1999. godine, pod njihovim oružjem morali da pobegnemo i proteraju još to što je ostalo, pa sam došla na ideju da može i da bude da im je taj budžet te kvazi države, kako god im se zvala ta organizacija, koju tamo imaju , poprilično prazan, kada su počeli da otimaju na jedan način koji je onako gusarski pa da rizikujem, da možda i one gusare, koje pamtimo, uvredim, jer ovo se malo kosi i sa tim.

Sve je ovo prihvatljivo. Srbija je nedvosmisleno odlučila da će iskoračiti i da će uraditi više i da će uraditi sve ono što se očekuje od nje u cilju da prosto skinemo sa sebe taj teret, konstantnih pritisaka, konstantnog nipodaštavanja, konstantnog prozivanja, ali svaki put kada mi budemo sve rešeniji, i da zaista pružimo ruku svima koji su spremni za razgovor, uvek nas nekako bezobrazno opomenu da ne zaslužuju niti to poverenje, niti tu korektnost, pa i ovo ćutanje na sve što se dešava, na prelazima Brnjak i Jerinje, je opet bezobrazluk, mimo svih granica i to baš u momentu kada od Srbije očekuju da unapredi svoj kodeks ponašanja za narodne poslanike.

Sigurna sam da narodni poslanici Republike Srbije, imaju mnogo veći nivo civilizacije u sebi nego što ga imaju oni koji bi da nas podučavaju kako to treba da izgleda.

Ovo govorim u svoje lično ime, da me ne bi knjižili bilo kome, osim meni samoj, vrlo ljuta, zbog momenta da ne prepoznate, da ne moramo stalno da budemo neko koga ćete da prozivate, da nismo ni blizu ni onoga što Aljbin Kurti, izmisli svaki put kad se probudi lepo ili loše raspoložen, da nemamo nikakvu strategiju kao država da u tom smislu, šikaniramo bilo koga, a da nas uvek stavljate u isti koš samo zato što nemate izgovor i nemate opravdanje, i nemate definiciju, za ovu količinu bezobrazluka koju pokazuju neki zvaničnici Prištine ili kako god ih vi zvali, nek su vam miljenici, neka su vam deca, šta god.

Nije bez osnova, bilo ni doneti kodeks ponašanja za narodne poslanike i o tome sam govorila i kada smo ga donosili i ne samo ja, nego i svi mi zajedno, potpuno svesni čega smo sve bili svedoci, potpuno svesni svoje odgovornosti, i pred ljudima koji su glasali za nas i pred ljudima koji nisu glasali za nas, ali zaslužuju da iz ove sale čuju samo ono što je politička debata, a ne bilo kakve jeftine poteze koji su na nivou nekog rijaliti programa, i ne mislim, opet kažem, nužno za svakog čoveka, da mora da postoji kodeks, već postoji nešto što sam sa sobom dogovoriš da li hoćeš ili nećeš.

Ali kada bih mogla da onako možda bezobrazno ili naivno odreagujem na sve što se dešava, od juče, onda bi verovatno rekla, e sada me ove preporuke ni na jednu ni na drugu temu, ne zanimaju.

Jednostavno bi moralo da se promeni sve to što se prema nama usmerava na dnevnom nivou, jednostavno bi morali da shvate da u državi Srbiji, rade i žive neki ljudi koji zaista dobru volju za saradnju.

Jednostavno bi morali da prepoznaju da nismo svi isti i da nikada nećemo biti, da se mi za opstanak našeg sistema, pa ako hoćete i ekonomsku ne borimo na način što bilo šta otimamo od bilo koga i izmišljajući koje kakve takse i na koje kakve teme, ali ako bih sebe upoređivala sa njima onda bih bila ljuta i na sebe, jer ja Srbiju smatram državom, a ovu tvorevinu, nažalost, nečim što mi zaista, najpre liči na neke gusare, razbojnike šumske, mada su i šumski razbojnici imali neke svoje kodekse i neke svoje principe, pa su kažu, otimali od bogatih da bi dali sirotima.

Ovde se otima sve od ljudi koji su nealbanske pripadnosti u južnoj srpskoj pokrajini na sve moguće načine, otima im se pravo da budu ljudi na toj teritoriji. Paralelno sa svim tim oni koji nas upozoravaju da treba da unapredimo sistem borbe protiv korupcije, da unapredimo etički Kodeks o ponašanju narodnih poslanika oni na sve to odgovaraju na način da Beograd i Priština treba da smire strasti, spuste loptu, kako god se to zvalo u trenutku u kome Beograd ima samo jedan problem, a to je šta ako ovaj bezobrazluk skoči na veći nivo. To je onda opasnost po živote naših ljudi o kojima moramo i hoćemo da brinemo.

Dakle, uvažene kolege, poštovana gospodo iz GREKO-a, iz Evropske komisije i svih evropskih zemalja, ja cenim vašu brigu i potrebu da nam pomognete, ali nam pomozite na način što ćete i da nas vidite i da nas čujete, i nemojte nam više gušiti glas, i nemojte nas više pretvarati u nešto što stoji naspram koje kakve kvazi tvorevine, i nemojte više vući paralelu između onoga što je vlast u Srbiji, što je predsednik Srbije, što je predsednik Skupštine Republike Srbije, što je premijerka Srbije i onoga što ste napravili na način što ste možda baš zahvaljujući korupciji ili kako se to tamo zove legalnom lobiranju doveli na vlast u takozvanom Kosovu, u našoj južnoj pokrajini, u Prištini i sada još na bazi toga ko je tamo praviti paralelu između nas koji smo dobili legitimno poverenje narodu u Srbiji, i to ne u malom procentu.

Nisam ja otišla daleko od teme. Govorile su moje kolege o tome šta zapravo tretiraju ove promene i Zakon o borbi protiv korupcije i etičkog Kodeksa. Nemam ja tu šta da dodam, osim što sam zaista imala potrebu da naglasim da je paradoksalno da u današnjem danu mi razgovaramo o preporukama, a da ne kažemo da zaista očekujemo da bar budete ljudi onoliko koliko smo mi prema vama. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice Jevđić.

Uvažena ministarko Čomić, u raspravi o Zakonu o načelu sam govorila o tome koliko je važno što razgovaramo o jedinstvu, što razgovaramo o pismu, što razgovaramo o jeziku, što je to baš na današnji dan i što imamo jedan specifičan momenat koji mi se posebno dopada, a to je da su predstavnici nacionalnih manjina koji sede sa nama i naše su kolege, osim kolega iz Saveza vojvođanskih Mađara koji su podneli amandmane, vrlo korisne, vrlo konstruktivne i Odbor za kulturu ih je, kao i Vlada Republike Srbije, prihvatio, svi su govorili u jednom pozitivnom duhu.

To je, čini mi se, bio najbolji odgovor za one kojima pokušavamo, a ne bi trebalo, da objasnimo zašto smo se opredelili da razgovaramo o ovom zakonu - zato što mislimo da je važno poštovati jedni druge, ali je važno poštovati i sebe samog, naročito kada postoji svest o tome da ste stanovnik države koja traje 10 vekova.

Ima tih srpskih reči koje su jako skupe. Naime, 28. jun se može prevesti na sve svetske jezike, ali Vidovdan ne može ni na jedan. On se piše ćirilicom i to je srpska reč. Takve srpske reči su nekad bile motiv onima koji su nas mrzeli da nas mrze više, a onima koji su nas poštovali da nas poštuju još više, jer znaju da iza toga stoji jedna legenda o hrabrosti srpske vojske koja je branila ne samo Srbiju nego Evropu.

Nemački car Vilhem II je tokom Prvog svetskog rata zatražio od svoga generala Augusta fon Mekenza da mu donese barem jednu zaplenjenu srpsku ratnu zastavu. Ali mu je general, na njegovo zaprepašćenje, odgovorio da ne može, jer ne poseduje ni jednu. Dakle, od 51 pukovske zastave, koliko je posedovala srpska vojska tokom Prvog svetskog rata, ni jedna nije pala u neprijateljske ruke.

To je svojevrsni podvig i izuzetak u istoriji modernog ratovanja. I danas se čuva 47, tri su, pretpostavlja se, uništene od nosioca onog trena kada nisu mogli da ih sačuvaju a da ne upadnu u ruke neprijatelja i četvrta, najvažnija, zastava čuvenog Gvozdenog puka, položena je kao pokrov na sanduk kralja Petra Karađorđevića.

Zato je danas lepo kada smo dostojni naslednici svojih predaka koji su bili ovako hrabri braneći Evropu, lepo je kada na društvenim mrežama, sigurna sam da ih svi koristimo i da smo svi videli da je danas cela Srbija okićena srpskim zastavama, ali je meni još važniji jedan detalj, a to je da se zastava vijori u Banja Luci, da se zastava vijori u Podgorici i da ostanem do kraja lokal-patriota, koliko god one svi bile iste, najlepša mi je ona koja je danas istaknuta u Goraždevcu. To su ti čuvari zastava tamo gde ih je teško istaći.

Nije nama teško da u parlamentu Srbije govorimo o važnosti, teško je u praksi odbraniti ono što neko ima kao čistu ambiciju da uništi ne zato što će nešto uništenjem dobiti, nego zato što prosto ima čistu potrebu da uništi sve što bi nas podsetilo koliko smo vredni kao narod.

Da zaključim, jer su ovo teme oko kojih ne treba govoriti dugo. Ne možemo mi nas podsećati na sve ono što je nepravda u odnosu na nas, mi možemo samo da iz nekih ranijih grešaka učimo u ne pravimo iste greške u budućnosti, ali moramo da znamo da su jezik i ćirilica pečat naš zaveti, a zaveti se čuvaju, i oni se čuvaju do god ima živih nas.

Baš zbog toga, lepa moja Srbijo, srećan ti praznik! Iskreno želim i verujem da ćeš ga slaviti još mnogo vekova.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade Republike Srbije, ovoga puta svesno akcenat stavljam na mesto potpredsednice Vlade Republike Srbije jer je ovo važan skupštinski dan i važan zadatak i meni je lično važno što ste ministar kulture ili ministarka, da budemo rodno odgovorni, vi ste i potpredsednica Vlade. Mislim da je ovo jedan iskorak Vlade koji je bio neophodan.

Pred nama je obaveza da usvojimo zakon kojim će se obezbediti bolji mehanizam, pre svega za očuvanje i negovanje srpskog jezika i ćirilice u javnom životu. Ovo jeste suštinski važno, pre svega jer su jezik i pismo identitetske odrednice jednog naroda, a mi imamo obavezu da sačuvamo sve što nas čini narodom, zato je obavezno da se vratimo izvorištu našeg identiteta.

Šta je cilj donošenja ovog zakona. Bar koliko ja razume o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, pre svega je afirmacija i popularizacija našeg jezika i pisma, stvaranje mogućnosti za njegovu širu upotrebu, pre svega u javnom životu.

Zakon je posledica činjenice da je srpski jezik, a naročito ćirilica značajno zapostavljen, a time u dobroj meri i ugrožena. Dakle, naš je zadatak da na temelju višedecenijske nebrige za sopstveni jezik i pismo sagradimo čvrste mehanizme koji neće dopustiti da naš jezik nestane.

Nezamislivo je za nas da svoj jezik izgubimo, ali je to moguće ukoliko jezik ne posmatramo kao stub naroda, onako kao što to čine svi narodi ovog sveta. O tome je govori profesor Žarko Obradović, uzimajući čini mi se kao primer Francusku. Jezik je biće jedne nacije, bedem njenog opstanka i svojevrsna živa materija. On se razvija, bogati ili siromaši, opstaje ili nestaje, što zavisi od brojnih faktora spoljne ili unutrašnje prirode.

Kada su ćirilica i srpski jezik u pitanju, a posebno naša jezička kultura, višedecenijska su nastojanja naših jezičkih stručnjaka i relevantnih institucija da nam predoči istinu pre svega o ugroženosti ćirilice i srpskog jezika. Mnogi lingvisti upozoravaju na ruiniranje našeg jezika, kako zbog globalističkih unifikacija, koje znače da svi govorimo jedan jezik, da svi koristimo istu monetu i da postanemo jedna država.

Naravno, ovo nije model koji ne bi odgovarao, zapravo jedino odgovara multinacionalnoj kapitalu, ali državama i narodima koji poput nas imaju svoj jezik, istoriju i kulturu, mondijalizacija samo donosi štetu. U zaštiti jezika i pisma osim javne vlasti i institucija, stručnjaka, veliku ulogu imaju mediji i ne samo kada je u pitanju pravilo korišćenja jezika i poštovanje jezičkih, odnosno gramatičkih pravila, već i u korišćenju ćirilice i njenoj afirmaciji.

Neću se ponavljati jer su kolege govorile o tome koliko je dnevnih novina na ćirilici, koliko TV kanala koristi ćirilicu. Ti su podaci, čuli smo već, poražavajući. Ono što hoću da kažem, naš jezik, kao mnogi drugi u opasnosti je, pre svega, od prevelikog korišćenja engleskih i drugih stranih reči. Da bismo uopšte bilo šta uredili, ako smo krenuli da to radimo iz doma Narodne skupštine, kao odgovorni ljudi, onda moramo prvo da uredimo sebe.

Ako bismo bili dovoljno odgovorni, pa možda pročitali transkripte sa sednice Skupštine Srbije, bojim se da bi bili iznenađeni koliko često i mi sami koristimo reči i termine koji nisu autentično srpski, a za tim potrebe nema, jer je srpski jezik bogat i čini mi se da za svaku i situaciju i momenat ima svoju definiciju.

Da bismo sve druge motivisali da na ovaj način počnu da razmišljaju, krajnje je vreme da prvo mi, kao odgovorni ljudi, kao predstavnici naroda, što manje koristimo neke druge termine, neke termine koji nisu autentično srpski, jer opet kažem, ubeđena sam da za tim i nema potrebe, kada je u pitanju ovaj bogat jezik.

Kada su u pitanju ta oprečna razmišljanja o potrebi zaštite našeg zvaničnog pisma i srpskog jezika, neverovatno je kakve sve argumente čujemo i čime se služe protivnici ili uslovno rečeno protivnici zaštite ćirilice. Svašta se čulo u danima pred ovu sednicu. Ja ne bih o njima, već o nama koji smo i danas odgovorni za promenu stanja našeg matičnog pisma i maternjeg jezika. Od rasprave sa protivnicima naše jezičke politike, mnogo je važnije da pozovemo na sabornost sve kojima je do državnog i nacionalnog identiteta i integriteta stalo.

Nije pitanje jezika formalno pitanje, kakvim žele da ga predstave pojedinci koji kažu – da je svejedno pišu li ćirilicom ili latinicom. Nije svejedno. Da jeste, svi narodi sveta bi govorili istim jezikom, pisali istim pismom. Nije svejedno jer Srbija nije politička, već nacionalna država koja postoji više od 10 vekova. Ona ima svoje duhovne temelje, izgrađene elemente državnog i nacionalnog identiteta, kao što to imaju i ostali narodi širom sveta koji su stvarali svoje države.

Na žalost, danas pod najezdom globalista, pitanje suverenosti koje inače potiče naroda postalo je izlišno. U modi je odricanje i poricanje sopstvene istorije i kulture, sopstvenog jezika i pisma, sopstvenog porekla naroda. Poslednjih decenija širom našeg regiona, posebno među bivšim jugoslovenskim republikama postalo je pravilo da se ćirilica proteruje. Hrvatska izbacivanjem Srba kao konstitutivnog naroda iz svog Ustava zabranila ćirilicu, a i u Crnoj Gori, što još veći nonsens za nju ima sve manje mesta iako je ona matično pismo. Verujem da ako Njegoš danas može da vidi, čudom bi se začudio kada bi video njegov ćirilični rukopis „Luča“ premetnut u latinicu.

Ono što je najgore, često smo mi znali da budemo žrtve i sami sebe, dobre ideje pokvare ljudi koji ne znaju da ih sprovedu. Možda je nekada i postojala dobra ideja da budemo ono što bazično Srbi jesu, a to je korektni prema svima u svom okruženju, pa i da prihvatimo da se nekad taj srpsko-hrvatski jezik i koristi. Ovo kažem svesno da me ne bi prozivali da sa pozicije naslednika komunističke partije Jugoslavije koja je to baštinila, možda danas kao socijalisti pričamo praznu priču, ne, prepoznali smo grešku pa danas imamo pravo i da je ispravimo i da kažemo kao neko ko je nasledio sve tekovine, pa i ono što je možda bila greška ili poverenje bez osnova, danas kažemo – ne, srpski jezik i ćirilica moraju biti najbitniji. Nije sramota priznati grešku, sramota je ako se o tome ne govori.

Nema veće obaveze za ovaj jezik i pismo od onoga što je, čini mi se, Stefan Nemanja, ne čini mi se, nego znam, rekao, a oživeo je to pisac Mile Medić, tada je poručio svom sinu Savi, a danas bi mogli da ga svi čujemo baš kao da smo Sava – čuvajte čedo moje milo jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li jezik, zemlju i dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč znaj da je nisi osvojio nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti i najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoj jezika.

Ovo je jedan od razloga zašto ne želimo da izgubimo ni jednu reč našeg jezika. Želimo da ovim zakonom utičemo na podizanje svesti o potrebi čuvanja srpskog jezika i pisma, a jezik se čuva tako što se govori. Ćirilica se čuva tako što se njom piše.

Na žalost, nemam više vremena, jer moram ostaviti vreme i za svoju koleginicu Dunju, koja će sigurno imati još više da kaže na ovu temu, pa ću zaključiti time što ću podsetiti da je srpski jezik postao službeni jezik 834. godine i uveo ga je Knez Miloš tako što je zahtevao da se prepiska sa turskim okupacionom vlastima bude isključivo na srpskom. Knez Miloš je vratio tada jedno pismo turskom veziru sa porukom – evo šaljem pismo natrag sa preporukom da ga otvorite i na srpski prevedete, pa mi ga onda pošaljite.

Rešeni da i danas dogovaramo i dopisujemo se sa svima koji imaju dobru volju, imamo pravo i da tražimo da ga otvore i da nam ga na srpskom pošalju. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege, pre svega građanke i građani Srbije, sednica Narodne skupštine posle letnje pauze je i započinjemo raspravom o, po meni, veoma važnom zakonu i dobro je da je tako – Predlog zakona o zaštiti potrošača. Rekla bih da je u pitanju predlog potpuno novog zakona kojim se bitno nadograđuje postojeći pravni okvir iz ove oblasti.

Obaveza Republike Srbije da obezbedi adekvatnu zaštitu potrošača proističe iz, pa, u najmanju ruku, dvostrukih razloga. Prvi je potpuno usklađivanje našeg nacionalnog zakonodavstva sa komunitarnim pravom u ovoj oblasti, što kao obaveza proističe iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je Srbija potpisala 2008. godine u vreme tehničke Vlade, a drugi razlog je obaveza prema sopstvenim potrošačima, koji je možda čak i važniji, koji danas u vreme globalizacije tržišta treba da uživaju zaštitu upravo po tim evropskim standardima i da budu u najmanju ruku ravnopravni.

U cilju sprovođenja međunarodnih obaveza, a pre svega u cilju poboljšanja sistema zaštite potrošača na nacionalnom nivou Srbija je usvojila i Strategiju o zaštiti potrošača za period 2019.-2024. godina i u tom kontekstu treba posmatrati i ovaj predlog zakona koji je usklađen sa komunitarnim pravom i značajno kvalitetnije i sveobuhvatnije tretira pitanje zaštite prava potrošača, kako individualnih, tako i kolektivnih.

Nekoliko je važnih novina u ovom predlogu zakona i ja bih istakla da su u pitanju kvalitetna poboljšanja koja treba da doprinesu još većoj zaštiti naših potrošača, odnosno svih nas, pre svega, kao potrošača. Ovaj zakon se oslanja ne samo na evropsko zakonodavstvo, već i na dobru praksu pravno uređenih država koje danas kada živimo u svetu potrošačkih društava prepoznaju tu potrebu da se zaštite i potrošači, a ne samo proizvođači, kako je to do nedavno bio slučaj.

Slobodno možemo reći da su nas neoliberalni kapitalizam i globalizacija učinili pre svega potrošačima svega i svačega, tako da nema u ovom trenutku robe koja se ne može prosto prodati, pri tome značajan doprinos tome daju i agresivne medijske kampanje, internet, društvene mreže. Zapravo, potpuno smo okruženi reklamnim porukama, bilbordima, flajerima, telefonskim pozivima i svi u tim razgovorima nude uglavnom najbolji proizvod.

Trebalo bi nam dosta vremena da bismo se pozabavili psihologijom potrošača koji se menja upravo pod uticajem reklamnih politika proizvođača koji su osmislili kojekakve proizvode i po svaku cenu žele da ih prodaju što bolje i ako može što skuplje. To je razumljivo imajući u vidu troškove istraživanja tržišta pre svega, formiranja i proizvodnje samih proizvoda, promocije, svega što to prati, ali sa aspekta potrošača vizira može biti i jeste drugačija.

Krupan kapital ima interes da stiče što veći profit, da ga umnožava, što radi i razvojem potrošačkog mentaliteta koji u sedište stavlja posedovanje i sticanje materijalnih vrednosti, nažalost. Na taj način se podstiče i naša ljudska potreba i pohlepa koja postoji, želja da posedujemo, u većini slučajeva i ono što nam nije potrebno, niti nas može učiniti srećnima.

Sa pozicije socijaliste, pre svega želim da istaknem da pitanje ljudskih potreba danas prerasta u pitanje stečene moći putem posedovanja luksuznih stvari, od kojih mnoge niti jesu niti će biti realna potreba. Za svet jednog radnog čoveka koji nije u mogućnosti da priušti sebi bilo kakav luksuz potrošački svet i mentalitet spadaju u domen virtuelnog ili, komotno se može reći, nestvarnog. Tako se taj realan vredan čovek često pita šta će nekom svetskom bogatašu 50 automobila ili automobili koji koštaju nekoliko desetina miliona evra, a na drugoj strani imamo decu koja još uvek umiru od gladi.

Ta trka za kupovinom što veće količine proizvoda ne vodi uvek kvalitetnijem životu. Nažalost, često je to upravo put otuđenja i produbljivanja upravo socijalnih razlika. To stvara veći jaz između bogatih i siromašnih. Ako bismo uzeli u obzir globalni nivo, potrošačka era utiče i na neracionalno i nekontrolisano korišćenje i prirodnih i ljudskih resursa na našoj planeti.

Ako mogu i ovog puta da skrenem pažnju na činjenicu da je potrošački mentalitet koji nas često čini sebičnim i samodovoljnim česti razlog i za taj najveći problem koji imamo, a to je pad nataliteta. Da nije tako ne bi nas demantovale hrabre srpske majke koje su rađale u vreme onih ratova i posle ratova kada je trebalo obnavljati zemlju.

Međutim, činjenica je i to da krupni multinacionalni kapital, koji je u današnje doba vrhovni vladar svega, kreira i ovaj potrošački svet, pa i sam mentalitet. Danas smo došli do toga da je potrošački mentalitet čitava ideologija koja nameće novi sistem vrednosti, a to je megalomanija, odnosno ogromno tržište različitih roba koje nam daje privid raskoši i jednog lepog života. Kako je tržište ogromno, robe je još više. Ustanovljen je i novi model ponašanja kupca u odnosu na proizvođača i trgovca i to je, grubo rečeno, kapitalizam.

Nekada je proizvođač bio u centru pažnje kao stvaralac nove vrednosti. Međutim, vremena su se promenila, neoliberalni kapitalizam je potrošača proglasio glavnom ličnošću, od čijih potreba će i zavisiti i buduća proizvodnja i prodaja. Danas je potrošač ubeđen da je on centar svega, da je kralj kome se ispunjavaju želje i taj utisak velikog značaja potrošač stiče kroz kampanje kojima se proizvođači i trgovci obraćaju pre svega potrošaču, podstičući upravo taj utisak njegove važnosti i važnosti njegovih odluka za koji će se proizvod odlučiti. Ali, to obraćanje nije uvek iskreno, ne uvek, nego u većini slučajeva nije, toga smo svesni i toga smo svedoci skoro svakodnevno.

Zato danas država i mora da na ovaj način odbrani potrošača od onih nemilosrdnih i nečasnih trgovaca koji, nažalost, ne biraju sredstva da prodaju tu svoju robu. Danas u eri modernih elektronskih komunikacija to nije teško. Rekla bih da nije teško biti dosadan, možda je to najblaži termin. Opkoljeni smo reklamama za različite robe, usluge, putovanja. Reklama je postala pitanje izbora, pitanje opstanka na tržištu i nije više primaran kvalitet niti se o njemu u većini slučajeva uopšte i razgovara.

U tom smislu je novi Zakon o zaštiti potrošača o kojem danas govorimo zaista jedna ozbiljna pravna prepreka lošim trendovima u prometu roba i usluga i kao motiv za zakonito i etičko poslovanje u kome nema i ne sme biti prevarenih. Zato mislim da ovaj zakon ima i te kako važnosti i da je pravo vreme kada ga donosimo.

Novi, isto tako nužan, koncept zaštite potrošača podrazumeva i društveno odgovoran marketing koji podrazumeva uvažavanje šireg javnog interesa, brigu o održivom korišćenju energije i prirodnih resursa, humani odnos prema radnoj snazi, prema ljudskim resursima u celini, i prema održivom razvoju i uticaju na životnu sredinu svih ljudskih delatnosti, pa i delatnosti proizvodnje robe.

Taj širi kontekst treba da podrazumeva dobar kvalitet i optimalni kvantitet u proizvodnji robe, kako s jedne strane viškovi ne bi bacani bili i uništavani, a sa druge strane imamo kategorije stanovništva, pa i čitava tržišta u siromašnim zemljama koja ne mogu da zadovolje ni svoje osnovne potrebe. Srbija je država koja prihvata odgovornost za proizvođačko-potrošačke odnose i za adekvatnu zaštitu potrošača i neoborivi dokaz za to je upravo ovaj zakon o kojem danas razgovaramo.

Kada je sam zakon u pitanju, pohvalila bih rešenja koja su do najpreciznijih detalja uredila pitanja ostvarivanja prava potrošača. Posebno je dobro razrađen postupak vansudskog rešavanja potrošačkih sporova.

Posebno bih istakla rešenja koja se odnose na turističke aranžmane i načine ostvarivanja prava nezadovoljnih i prevarenih kupaca u toj oblasti. Ne smatram, naravno, da je uvek turistički operater odgovoran za neispunjene ugovorene obaveze, često je to strana koja plasira ponudu preko agencije, ali imali smo prilike da čujemo kako neka agencija koja nije član Nacionalne asocijacije, nema licencu, organizuje turistička putovanja, a kada dođete na destinaciju vaš apartman u najboljem slučaju nije ono što ste kupili, ako ne dođete i u situaciju da je već prodat.

Ako u celini posmatramo Predlog zakona koji je pred nama, on zaista predstavlja jedan dobar zakon koji je usklađen sa evropskim zakonodavstvom. Poslanička grupa SPS će bez dileme u danu za glasanje ovaj zakon podržati, a ministarki i saradnicima hvala što smo ovo zasedanje nastavili posle pauze upravo sa ovim zakonom koji čini mi se jeste jedan od važnijih koje ćemo u ovom mandatu doneti.

Sigurna sam da ćemo u nekom budućem periodu možda prepoznati još neke nedostatke, ali zato zakoni i postoje i svi mi koji se tim poslom bavimo da ih dodatno nadogradimo, ali sve u interesu, zaista, građana i građanki Srbije koji zaslužuju da prema njima budemo korektni onoliko koliko su nam poverenja dali.

Jedino od čega ne možemo da ih zaštitimo jeste to plasiranje jeftinih političkih proizvoda, ali to nije u vašem domenu, od toga se moramo braniti politikom. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Kada smo vam ukazali poverenje da budete predsednik Skupštine, to je blanko značilo i da ćemo poslušati vašu sugestiju.

Bez obzira što sam jedina žena koja danas postavlja pitanje, uglavnom su to postavljali narodni poslanici, a na većinu pitanja odgovorila je premijerka. To je ona praksa u Srbiji koja kaže da muškarci uvek imaju dileme, a žene uvek rešenje.

Probaću da budem najkraće moguća. Pitanje, zapravo jedna sugestija pre svega za vas.

Sugestija za vas. Vreme iza nas, Kovid 19 ja sam o tome govorila i kada smo imali Predlog zakona o podršci deci sa porodicom, nekako mi se čini, stičem utisak da smo prema porodiljama u vreme kovida možda ostali malo manje darežljivi, da tako kažem, nego u odnosu na sve ostale. I u tom smislu bih da zajedno, ne zato što nije nemoguće predložiti jedno rešenje u vidu leks specijalisa, koji imam u glavi, nego bih zaista želela da to bude sinhronizovano između zakonodavne i izvršne vlasti, predložila da kada se vratimo ili u redovnom zasedanju na jesen, možda donesemo odluku koja bi značila ili leks specijalis, mislim da je to najpraktičnije, jednokratnu preporuku da se porodiljama u vreme kovida, koje su zaista podnele veliku žrtvu, pre svega zbog uslova koji nisu bili humani i negde su izazivali strah, zdravstvena pomoć nije bila moguća u svakom trenutku, da se eventualno donese mera koja bi značila da kada krenu u penziju, dobiju taj staž uvećan za onaj period koliko su provele na porodiljskom bolovanju, otprilike za 12 meseci, ako se ne varam, ili za nešto kraće.

To bi značilo da svaka od njih, pod okolnostima da su to mlade i hrabre žene, zaista, koje su se opredelile za taj korak u ovo vreme, kada budu odlazile u penziju, istina, to je vreme koje verovatno nećemo svi mi dočekati na ovim funkcijama, ali mi se čini da ih treba ispoštovati i ostaviti mogućnost da dobiju tu beneficiju od recimo šest ili 12 meseci. Ja sam pre za 12 meseci, ali prihvatiću svaku sugestiju koja se dogodi i da to zajedno kao Vlada i Skupština, prosto, uradimo i to bude još jedna od onih mera koja pomaže ovoj pronatalitetnoj politici.

Znam da smo uradili mnogo, ali statistika nam ne ide u prilog. Prvi put je rođeno manje od 62.000 beba, a imali smo 50.000, pre svega 53.000 umrlih kao posledica Kovida 19 i negde sama takva statistika plaši. Tim pre su ove žene i njihova hrabrost, ove mlade žene zaslužile da im se možda na ovaj način odužimo.

Eto, od mene jedna inicijativa, više nego što je pitanje. Ja se nadam da ćete razumeti i da ćemo naći najadekvatnije rešenje za sve ovo.

Imala sam pitanje i za gospodina Selakovića, ali biću i jedina dama i kolegijalna i ostaviti vreme za kolegu Šormaza. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena gospođo Gojković sa saradnicom, na dnevnom redu Narodne skupštine je kultura. Za mene i za vas kontinuitet od pet godina. Današnji povod, dva predloga zakona, i to izmene i dopune Zakona o kulturi i Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti.

Pre analize uopšte sadržaja ovih predloga zakona, osvrnula bih se i ovoga puta najpre na kulturu, na njen značaj za napredak i razvoj jednog društva, odnosno našeg društva. Za kulturu je uvek vreme. Kultura je proces, izbor socijalizacije pojedinca, način života, faktor integracije različitosti, čuvanje starog i stvaranje novog, možda najsnažnija veza zapravo je između prošlosti i budućnosti. To je, pre svega, čuvanje vrednih obeležja i kulturnih tragova jednog naroda, ali i univerzalnih kulturoloških vrednosti čovečanstva koje se i stvaraju prožimanjem svih kultura.

Zato kulturu uglavnom posmatramo i kao nacionalnu i kao opštu, nadnacionalnu, odnosno univerzalnu kategoriju koja briše granice i približava narode određenim obrascima ponašanja i stvaranjem različitih kulturnih vrednosti koje se uvažavaju i poštuju i mogu postati vrednost čitavog čovečanstva.

Primer za to su, pre svega, naši spomenici kulture, naši manastiri srednjevekovne Srbije koji su uvršteni na svetsku listu kulturne baštine pod zaštitom UNESKO - Studenica, Stari Ras, Sopoćani, Gračanica, Pećka Patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, Visoki Dečani i da ne nabrajam. Na UNESKO-voj listi nematerijalne baštine nalazi se i srpska slava i kolo, kao naša nacionalna igra.

Primer za univerzalnost kulture jeste i naša freska Belog Anđela iz manastira Mileševa, za koju zna čitav svet jer je prvi satelitski prenos video signala preko satelita Telstar sadržao fresku Beli Anđeo. To je bio prvi satelitski TV pozdrav Evrope Americi.

Dakle, kulturno blago Srbije i srpskog naroda od neprocenjive je vrednosti i obogatilo je kulturno stvaralaštvo čitavog sveta. Zato svaki narod, a mi pre svega imamo obavezu da sačuvamo pečate svoje istorije, kulture, svog stvaralaštva, jer se tako identifikujemo kao jedinstvena nacionalna kultura na svetskoj kulturnoj mapi. Mi kao narod možemo biti ponosni što su nam preci iz mnogih vekova ostavljali materijalne i duhovne zadužbine po kojima smo prepoznati na univerzalnom svetskom nivou. To nam niko ne može oduzeti koliko god da postoje takve težnje. Neki bi svakako hteli da oduzmu i kontinuitet našoj državi koja neprekidno postoji više od 10 vekova. Zvala se ona Raška ili Srbija, bila ona Dušanovo carstvo ili današnja moderna Srbija ona postoji 10 vekova i to je nepobitna činjenica.

Kultura je važna sociološka odrednica i potreba svakog čoveka, pre svega, kao socijalnog bića. To je osećaj blagostanja, duhovne ispunjenosti naše ličnosti koja može birati i opredeljivati se za kulturne sadržaje i simbole, za obrasce, pa na kraju i za ličnosti.

Ono što je suštinska uloga kulture kao baze socijalizacije jeste da kreira i promoviše prave i tradicionalne vrednosti, da afirmiše sadržaje koji doprinose pozitivnoj socijalizaciji, kao i u sportu gde ovih dana imamo posebno zadovoljstvo, gde su nam sada nacionalni uzori Novak Đoković, mlada Milica Mandić. Svi smo juče bili beskrajno srećni. Jedan je najbolji svetski teniser. Mlada Milica je najtrofejnija, mislim, srpska sportistkinja, sa dva zlata. Sve to doprinosi prosperitetu ličnosti, zajednice, jer takva dva mlada čoveka, a ima ih još, nego prosto da ne nabrajam, jesu dobar uzor za našu decu.

Kada su kultura i kulturna politika u pitanju, uloga institucija i uglednih pojedinaca, pre svega, kulturnih stvaralaca koji predstavljaju poželjan društveni obrazac je ogromna. Tu se ponovo vraćam na taj primer pozitivnog uticaja, najpre Novaka, a onda i svih naših mladih sportista zbog kojih se deca u trenutku opredele da će se baviti baš tim sportom, jer imaju želju da, poput košarkašica, jednoga dana budu pozdravljeni i pojave se na balkonu Starog dvora.

Istina, nije uvek nekima lako da gledaju ovoliko uzastopnih pobeda i ovoliko trofeja, pre svega, tog našeg Novaka, titulu najboljeg sportiste svih vremena, najboljeg svetskog tenisera i da pri tome imaju svest o tome da je on Srbin. Međutim, mi smo imali sreće, a problem je njihov. On jeste Srbin koji voli svoju zemlju, kao što je to bio i Nikola Tesla.

Ne mogu da danas ne pomenem Nikolu Teslu iz mnogo razloga, našeg, ali svetskog naučnika koga zna, slavi cela planeta, jer dobrobit njegovih neponovljivih pronalazaka koristi čitava moderna civilizacija.

Pre dve nedelje, tačnije 10. jula, navršilo se 165 godina od Teslinog rođenja. Možda je trebalo da budemo glasniji, smeliji, primereniji, da obeležimo ovaj jubilej. Tesla ipak nije samo naučnik. Tesla je uzor, naučnik svetskog glasa kakav se posle njega još uvek nije rodio.

Moramo naglas da kažemo da je Tesla naš. On ima svoje poreklo i on je na svoje poreklo bio izuzetno ponosan. Neki bi da ga prisvoje. Pune su novine ovih dana i tog karikiranja koje imamo mogućnost da vidimo. On je ipak Srbin, gde god da se rodio, a rodio se u Smiljanu, mesto u Lici, tadašnjoj vojnoj krajini gde su Srbi vekovima čuvali Habzburšku monarhiju od upada Otomanskog carstva. Rodio se kao sin pravoslavnog srpskog sveštenika – Milutina Tesle. To što svi svojataju Teslu nikako ne znači da mu mogu promeniti nacionalnost. To je nečija želja da u nedostatku svoje uzima našu istoriju i Srbija je, čini mi se, nikada više bila izložena ovoj otimačini. To je možda najblaža reč koju mogu da upotrebim. Ako bih bila blaža, onda bih rekla da se u najmanju ruku to može zvati nedostatkom kulture komunikacije ili nedostatkom mere za istinom.

Da se vratimo našoj kulturnoj sceni i kulturnoj ponudi koju još uvek zbog korone konzumiramo pretežno preko elektronskih medija, pisanih medija, društvenih mreža, interneta, takoreći virtuelno, i svašta se tu može naći. Možda je kultura dijaloga koja je na nekom niskom nivou, rekla bih, takođe posledica Kovida, ali su neke stvari prosto nedopustive.

Da ne govorim o nedopustivom rečniku i govoru mržnje. O scenama koje nam se usred dana nude kroz neke programe koje gledaju i maloletna deca i koliko god da smo svi bili skloni tom kritičkom osvrtu, a često se u ovoj sali čulo deiktički govorimo o nekakvim rijalitim programima, ja prosto ne znam da li su možda čak i oni u jednom trenutku mogli da budu primer toga – ovakvi ne trebate biti. Šteta je ukoliko bi se kod mladih ljudi to krenulo primenjivati kao model ponašanja ili se iz toga crpeli nekakvi idoli.

Nisu sjajne ni naslovnice pojedinih pisanih medija. Sve ređe pročitamo vest o nekim medaljama naših mladih naučnika, istraživača, talenata. Da ne govorim o tom jeziku mržnje i tolerancije, optužbama, presudama. One pljušte i od svih i od svakoga i to uglavnom od neovlašećnih i nekompententnih. Sadržaj na društvenim mrežama na kojima su naša deca svakodnevno, i to je praktično jedan dobar mamac, kad bih krenula da dalje nabrajam i ovo do ovde pobrojano ne zvuči ama baš ni malo optimistično.

Ono što mi je dodatna fascinacija je što se nekada zapanjim i kada vidim sve poruke koje šalju neke javne ličnosti preko svojih društvenih mreža, pre svega, često su to nažalost ličnosti iz sveta kulture i informisanja, onda se zapitate - ko je zapravo taj koji modelira kulturu ponašanja i dijaloga ako to nisu ljudi iz sveta kulture? Imamo nažalost nedavno primer jedne javne ličnosti koja na društvenim mrežama koristi takav jezik da, i rečnik, mene je lično sramota i da to pročitam a kamoli da citiram i onda je pitanje - kome takvi ljudi mogu predstavljati kulturni obrazac? Mnogo je toga i svakodnevno prisutno da pomislite kultura ponašanja, pristojnost, šta to beše, gde se to izgubilo i šta se tačno dogodilo.

Šta da kaže na uvrede takvog tipa koje može da pročita jedan mlad čovek, ako ih pročita na Instagramu, Fejsbuku ili Tviter profilu nekoga ko mu je možda do juče bio i simpatičan i interesantan? Hoće li tako početi da misli ili će se razočarati u onoga za koga je do juče možda mislio da treba da mu bude uzor kao kulturni stvaralac ili neka druga javna ličnost? Ima li to ikakvog smisla? Ima li kraja svemu ovome i gde je tu pre svega lična odgovornost svake javne ličnosti koja se osmelila da se na bilo koji način pridruži i učestvuje u javnom životu?

Nekada je u socijalizmu kao društvo rada kultura bila definisana kao nadogradnja ličnosti, kao bazična potreba svakog čoveka kao socijalnog bića. Tako je definisana i uloga društva, odnosno države da kulturnom politikom čuva i prenosi tradicionalne i kulturne vrednosti i utiče na formiranje i zadovoljavanje kulturnih potreba pojedinaca i grupa, ali i na formiranje kulturnih obrazaca i stavova koji se smatraju pozitivnim i poželjnim sociološkim vrednostima, stavovima koji su prosperitetni i potvrđuju da smo apsolutno kulturno razvijeno društvo.

Uloga medija jeste gotovo presudna u formiranju vrednosnih stavova posebno mladih generacija koje su danas izloženije medijima i njihovom uticaju i o tome nekako u ovoj sali govorimo uvek i kada na dnevnom redu imamo REM, svejedno je da li izveštaj o radu Regulatornog tela za elektronske medije ili izbor članova, što se nedavno dogodilo. Oni imaju zakonsku obavezu, pored ostalog, da pre svega kontrolišu sprovođenje javnog interesa u oblasti elektronskih medija i unapređenju kvaliteta medijskih usluga.

Da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi odnosi se na sastav Nacionalnog saveta za kulturu u kome će zastupljenost manje zastupljenog pola sata iznositi 40% u skladu sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, koji smo pre izvesnog vremena usvojili i koji sadrži i ovu antidiskriminatornu meru. Nema nikakve dileme da je bilo za očekivati od vas, gospođo Gojković, da vrlo brzo intervenišete na temu pošto ste jedna od žena koja je zaista bila, kako bih rekla, inicijator te tako epohalne promene između 30% i 40% žena. U politici smo to postigli. Dobro je da je ovde. S tim da kultura, kažu, prema nekim nezvaničnim podacima u dobroj meri možemo muškarce smatrati manje zastupljenim polom, da se više žena u stvari bavi kulturom, hajde da to tako kažem.

Juče smo imali na Odboru za kulturu možda jednu dilemu – šta kod organa koji imaju po tri člana i kako će to procentualno biti zadovoljeno? Međutim, ja lično mislim da to matematički – jedan će biti manje zastupljen pol. Istina, to onda znači, grubo matematikom, procentualno 33%, ali je svakako više od 30%, što jeste bila težnja ove izmene.

Ne sumnjam da će Ministarstvo kulture prilikom predlaganja sastava Nacionalnog saveta za kulturu sada vrlo voditi računa da to sve bude zastupljeno onako kako treba i ova izmena zaista, koliko god je mi doživljavali kao takvu, nije samo pravno-tehničke prirode. Ona je iskorak, opet značajan iskorak pre svega u davanju mogućnosti manje zastupljenom polu, pa čak neka se potvrdi da su u kulturi možda to i muškarci, da u većem procentu učestvuju u kreiranju i sprovođenju pre svega kulturne politike u realizaciji nacionalnih i lokalnih ciljeva kulturnog razvoja, u očuvanju i promociji naše vredne kulturne baštine.

Ova izmena je kontinuitet i politike ove Vlade i Narodne skupštine da taj nivo ravnopravnosti među polovina prosto podigne još više u svim segmentima društvenog života. Rekoh, tu je kultura prosto bila prirodan sled.

Danas kada sa više strana iz okruženja, posebno od Albanaca sa KiM dobijemo poruke da naše kulturno blago u stvari nije naše nego njihovo, da naše istorijske ličnosti i naši naučnici i brojni stvaraoci u stvari nisu naši veoma je važno ko će i kako voditi i upravljati našim institucijama kulture.

Pored adekvatnije zastupljenosti polova, u našim institucijama kulture, za koje se istinski zalažemo, isto toliko važna je i stručnost i posvećenost kulturnih stvaralaca i institucija kulture u negovanju i očuvanju naše kulturne tradicije i umetničkog stvaralaštva koje se degradira i ne umanjuje značaj Srbije na kulturnoj mapi Evrope i sveta.

Imala bih još mnogo toga da kažem kada je u pitanju kultura i sve ono sa čim se Srbija uopšte suočava ovih dana, nekako čini mi se najnaglašenije, ali ću završiti zbog moje uvažene koleginice Dunje Simonović Bratić koja će govoriti posle mene i koja će više govoriti o izmenama i dopunama Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti koju smatram takođe jako važnom, jer su biblioteke ustanove, kao što su to ustanove kulture, muzeji, galerije, čuvari jedne neprocenjive vrednosti pisane baštine i moderne pisane reči koje potvrđuju veliki i neosporni talenat našeg naroda i naroda koji sa nama žive.

Iako danas živimo u eri digitalnih tehnologija, ta pisana reč je važna i nešto što nikako ne smemo niti da zapustimo, niti da napustimo. Zaista bih iskreno volela da se vratimo pravoj knjizi, kao što je ovlašćeni predstavnik SPS, Jelena Mihajlović rekla u svom izlaganju, poslanici SPS će sa zadovoljstvom podržati izmene oba predložena zakona. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Danas na dnevnom redu, još jednom ili ponovo, je izbor još jednog kandidata za člana Regulatornog tela za elektronske medije i nekako stičem utisak da već u dva mandata, po ko zna koji put biramo člana Regulatornog tela za elektronske medije.

Tako se namestilo, tako se htelo, ako se ne varam, a ne varam se, i prošli saziv je negde na samom početku svog mandata i zasedanja, kao jednu od prvih tačaka imao izbor jednog ili dva člana REM-a.

Šta nam to govori? U prilog svemu onome što smo čuli i pre moje diskusije, u diskusiji predsednice Odbora za kulturu i informisanje, gospođe Božić, ali i kolege Starčevića, jeste da smo u okviru svojih ovlašćenja i svojih obaveza, zaista se ponašali odgovorno i pristupili izboru nedostajućih članova REM-a, kada god je to zavisilo od skupštinskog Odbora, odnosno Skupštine Republike Srbije.

Danas, pred nama dva kandidata, sa impozantnim biografijama. Lepo je to rekao kolega Života, ne bismo pogrešili, kome god da damo poverenje, nećemo zaista pogrešiti, greh je što ne mogu da budu obojica.

Zato što smo u tom predstavljanju, pred Odborom za kulturu, čuli dva zrela umna čoveka koji vrlo znaju na koji način bi mogli doprineti, unaprediti rad REM-a, koje, kao takvo podložno kritici, čini mi se na dnevnom nivou i to u jednom dugom kontinuitetu.

Nije nevažno reći da su i gospodin Božidar Zečević i gospodin Crnobrnja, čak da se ne ogrešim profesor doktor Stanko Crnobrnja, za mene lično bili, ne iznenađenja, ali bilo je zadovoljstvo upoznati ih. Ja ni jednog ni drugog nisam poznavala, pre nego smo ih sreli na Odboru i bilo je zadovoljstvo čuti ih, bilo je zadovoljstvo sagledati sve ono što su oni zapravo sagledali kao nedostatke u radu REM-a, ono što su naglasili da bi mogli da eventualno poboljšaju svojim ulaskom i jedan međusobni respekt koji su pokazali i koji mi se posebno dopada, koji, čini mi se u poslednje vreme, nedostaje Srbiji. O ukusima ne vredi raspravljati. To je jedino što svi znamo.

Bojim se da sve naše rasprave, kada kažem naše, onda mislim pre svega na Srbiju, ne samo na raspravu u parlamentu, umeju često da budu posledica ukusa ili neukusa.

Šta će ko da bira da radi, njegovo je lično pravo, kako će da misli, takođe je njegovo pravo, ali taj brutalni pokušaj da se nekada nametne svoj stav kao generalni, ume da bude izuzetno naporan i mahom bez osnova.

Zašto sve ovo kažem? Zato što neću sebi dozvoliti luksuz, jer inače to ne volim da radim, a to je da se sada osvrćem na koje kakve komentare, da se osvrćem na određene ljude, zato što ljude koje komentarišem, mahom komentarišem diveći im se, a ono što ne izaziva moje poštovanje i moje divljenje, uglavnom ne izaziva ni potrebu da vreme trošim na takve pojave.

Kada je u pitanju rad regulatornog tela za elektronske medije, gotovo svi bi mogli da sednemo i da kažemo, ja bih to ovako.

Šta bi se dogodilo, kada bi svako od nas seo tamo, to već nisam sigurna da bi izgledalo kao ono što bismo mi tako javno rekli u kafani za stolom, na ulici, da li regulatorno telo za elektronske medije, obavlja posao najkvalitetnije što može? Ne.

Zato što uvek može bolje. Sigurna sam da imaju propuste i jako ću se radovati kada budu shvatili u čemu su njegovi propusti. Tu postoji zakonska regulativa, koja je precizno definisala šta su njihove mogućnosti i šta su njihove obaveze, kada su obaveze u pitanju, čini mi se da ih poštuju u dobroj meri, kada su u pitanju mogućnosti, uglavnom ne.

Možda zato što su procene da, kada idete linijom manjeg otpora, bude vam lakše. Biću zadovoljna ako sada, nakon kada izaberemo u punom sastavu sve članove regulatornog tela za elektronske medije, jer današnjim izborom, nedostajućeg člana, kompletiraćemo to regulatorno telo, pa će onda možda kada su u punom sazivu pogledati i šta su to nedostaci u njihovom radu, a koji se tiču, pre svega, medija.

Različiti su naši uglovi gledanja, pa bi i kritike mogle da budu u različitom smeru, ali ono što je zajednička obaveza jeste da ipak ceo taj javni diskurs, negde bude malo zdraviji, malo civilizovaniji od onoga čemu smo izloženi mi kao odrasli ljudi, manje više na to možemo i ne moramo da reagujemo, ali neke mlađe generacije i deca neizostavno, moraju. Nekada su prinuđeni da prate nešto što možda i ne bi trebalo.

Šta je najvažnije reći, i to neće biti prvi put da niti ja kažem u ovom parlamentu, niti moje kolege kažu u ovom parlamentu, to je da bez ambicije da sada pravim nešto što je moguće, a to je da regulatorno telo optužim za bilo čiju programsku šemu, ali da svi zajedno razmislimo o tome, da to treba regulisati zakonski, jeste i da se posvetimo i tome, bez nametanja ni političkom, ni bilo kog uticaja, osim onog edukativnog, razmišljajući o tome da li nam zaista nedostaju neke sjajne emisije koje treba prilagoditi savremenom dobu, vratiti ih, napraviti iznova, modernizovati, smisliti nove.

Ubeđena sam da ima toliko kreativnih ljudi koji bi time mogli da se bave.

Pošto je usko vezana kultura i informisanje, i kroz Odbor i kroz sva zakonska rešenja koja smo mi doneli nekako mi uglavnom uvek fali te kulture, edukacije na temu kulture, pre svega tih mlađih generacija.

Imam privilegiju da se moglo u proteklih godinu dana naučiti mnogo o čemu nisam znala ništa ili sam znala jako malo, a to je zato što sam među svojim kolegama imala i jednu Jelicu Sretenović i jednu Jelu Čelov, koje potpuno iz drugog ugla sagledavaju sve ono što bi moglo da bude kvalitetno prezentovano svima nama na kraju, pa onda i svim ljudima koji prate i ono što mi radimo i ono što ćemo kroz zakone da im nametnemo kao nešto što se mora ili nešto što je mogućnost.

Moram da kažem, neću otići daleko od teme da ovoga puta Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije ima četiri ili pet imena da se ne ogrešim, ali imena koja sam gotovo sigurna da postoje narodi koji nemaju privilegiju da takve ljude imaju među sobom, a kamoli da ih imaju u jednom Odboru koji broji 19 članova ili 18.

Tu je i Jadranka Jovanović, tu je Jelena, tu je Tasovac, tu je gospodin Kolundžija, tu su imena koja su apsolutni ponos, a onda sa druge strane, potrošimo silno neko vreme tumačeći neka imena koja sama sebe razočaraju kada se pogledaju u ogledalo. To je ono što nikada neću oprostiti apsolutno nikome ko ustupa vreme za takve stvari.

Lične frustracije koje su dozvoljene, nekad i opravdane, nekad postoji za njima medicinska potreba, su nešto što u zavisnosti od toga šta ih je iniciralo treba i da se leči, a ne da mi ovde ili bilo gde razmatramo stavove ljudi koji su tog profila.

U tom smislu će ovaj saziv biti kritikovan i danas kada će izabrati jednog od, nažalost ova dva kandidata, jer ne možemo izabrati obojicu. Nijanse su u pitanju. Verovatno ćemo biti optuženi da je neko bliži, ne znam kome ili ne znam čemu, ne znam kojoj ideologiji, ja samo ispred sebe vidim, ovo govorim zbog vas koji niste imali priliku da ih čujete.

Vidim dve biografije koje su savršene i apsolutno ih kvalifikuju za ovakvo mesto. Kada bi mogli da biramo četiri bilo bi sjajno da njih dvojica budu dva od četiri.

I na prošlom plenumu kada smo govorili o članu REM-a imali smo dva kandidata sjajna, s tim da je moj favorit bio mlađi kandidat, nažalost nije prošao, ali isto tako bio jedan sjajan momak, jedno mlado biće koje bi sigurna sam iz jednog potpuno novog ugla razgovaralo unutar Regulatornog tela za elektronske medije o svemu onome što se pred njih stavi.

Tako da bi bilo idealno kada bismo prestali da se Regulatornim telom za elektronske medije bavimo na način što ćemo stalno tumačiti neki politički uticaj iz prostog razloga jer smo u nekom momentu svoje političke borbe koja ume da bude često besmislena ukapirali kako je ta priča o Regulatornom telu užasno pitka za neke koji ne razumeju o čemu pričam.

Onda smo probali da nametnemo jedan stav pozivajući Evropu u pomoć da sada članovi Regulatornog tela trebaju da imaju opozicione predstavnike. Uvažena gospodo, bez obzira kome pripadate, čak i ako ste naši, mi koji činimo tu vladajuću većinu, članovi Regulatornog tela za elektronske medije moraju biti isključivo ljudi koje kvalifikuje struka da im se ukaže poverenje. Predlažu ih različita udruženja.

Politički uticaj na Regulatorno telo za elektronske medije mogao bi da se meri kroz jednog člana kojeg predlaže Skupština Srbije i jednog člana kog predlaže Skupština APV, što su dva čoveka u odnosu na ceo saziv Regulatornog tela za elektronske medije, jer gotovo da smem da tvrdim.

Ono što ne smem je da ponizim predlagača na način što ću reći da mi danas imamo dva predstavnika koji su ne znam čiji. Ne. Ova dva čoveka su dobila poverenje svojih kolega da budu predloženi za člana Regulatornog tela za elektronske medije.

Mi ćemo možda laički, ali izabrati jednog od ta dva. Svakako ćemo biti brutalno krivi, ako se slučajno dogodi da se to nekome ne dopadne, iako slučajno to otvori neki medijski prostor, a neko hoće da iskoristi dva minuta, pet minuta, ceo tekst, Kolumnu, da objasni kako smo neki poslušnici koji će danas izabrati između Zečevića i Crnobrnje na zvuk zvona. Čak i da biramo na zvuk zvona, današnji izbor je prvi izbor koji mi ni u tom smetao pod okolnostima da znano o kome pričamo.

Mnogo mi je žao i tu praksu treba promeniti, treba promeniti praksu da sa njima razgovara samo Odbor. Ja znam da bi bilo i suviše glomazno da ih čuje ceo plenum, ali mi prosto bude žao što sve kolege ne mogu da čuju ono što je privilegija nas nekoliko koji smo u Odboru za kulturu i informisanje.

Dakle, sigurna sam da ćemo u narednih nekoliko meseci imati situaciju da je jednom od članova Regulatornog tela istekao mandat i taman kad se budemo ponadali da smo sve to kompletirali ući ćemo ponovo u proces reizbora još jednog, ali ni to nije loše. Ono što je najvažnije jeste da naučimo da kada biramo člana Regulatornog tela za elektronske medije u Skupštini Srbije, koja za to ima zakonsko ovlašćenje onda zaista biramo čoveka koji će biti član nezavisnog Regulatornog tela za elektronske medije.

Koliko nam se dopadaju ili ne dopadaju mediji i o tome treba da razgovaramo. Šta je ono što oni treba da poprave u svom radu, i o tome treba da razgovaramo.

Da li možda imaju odnos koji je često takav da stičete utisak da ostaju nemi na krupne propuste, i o tome možemo da razgovaramo, ali ne u danima kad biramo jednog od članova Regulatornog tela za elektronske medije.

Kakve su nam naslovne strane, šta smo u stanju da napišemo i objavimo i o tome treba da razgovaramo, ali opet kroz formu nekog drugog zakona.

Možda sada zvučim ko zna kako, verovatno ću biti kritikovana zbog ovog stava do nivoa da sad ne znam šta pokušavam kada su u pitanju mediji, međutim težnja mi je samo jedna, a to je da opomenem na činjenicu da je najlakše izgovoriti, ali se još lakše postideti svega izgovorenog kada određeno vreme prođe.

Ko god je odlučio da živi život na način da mu je svejedno šta će za tri godine misliti o njemu i hoće li pocrveneti, ja s tim nemam problem, ali zaista, šta god i koliko god mrzili bilo koga, koliko god se politički ne slagali sa bilo kim, koliko god imali ambiciju da ga udarite tačno tamo gde će najviše da ga zaboli, probajte da se setite kako biste se osećali kada bi to neko radio vama, bez razlike o kome govorimo. Na kraju svih krajeva motivisana sam stvarno možda svim detaljima koje je Sandra Božić rekla na početku.

Dakle, izabraćemo između gospodina Zečevića i Crnobrnje. Sigurna sam da nećemo pogrešiti, ko god od njih dvojice bude dobio šansu da popravi i pomogne ostalim članovima Regulatornog tela za elektronske medije iskoristiće to, smem da garantujem.

Na nama je da sednemo i sagledamo šta je to što možda zakonski treba promeniti, koja su to ovlašćenja koja možda nedostaju Regulatornom telu za elektronske medije, ili na kraju, možda ima ovlašćenja koja su dobili, a ne bi trebali da ih imaju.

Bilo kako bilo, valjalo bi urediti medijski prostor Srbije, pa i medijski prostor koji u Srbiji gledamo, a nekako ne kreće iz Srbije.

Ne znam kako bi se stručno zvalo, jer ja zaista ne bih da rizikujem sa terminom sa pozicije ekonomiste, ali imamo mnogo posla. Ostaje nam samo da odredimo koliko ćemo volje imati da tom poslu pristupimo.

U danu za glasanje poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će svoje poverenje pokloniti jednom od kandidata. Pošto nemamo obavezu, neću ni reći kome, ali će to glasanje u popodnevnim časovima, odnosno večeras, objasniti.

Ja svakako želim da čestitam onome ko bude prošao izbor narodnih poslanika, ko bude dobio poverenje i da još jednom apelujem iz ove sale, iako sam to obojici rekla na kraju sednice Odbora, da sve ono što su prezentovali da bi kao nedostatke probali da otklone, krenu da rade odmah od sutra.

Hvala.