Hvala, predsedniče.

Od samog početka rada kolega Jovanov, vi i ja, moramo da ostavimo prostor za kvalitetnu reklamu onima koji nemaju ideje. Visokointelektualna diskusija gospodina koji je izazvao replike ja još uvek ne mogu da shvatim šta je tačno želeo, da li da tačno primeti gde ja sedim, da li sam ja vrlo interesantna ili je sa druge strane bez komentara na ovako važne zakone iskoristio vreme svoje poslaničke grupe da objašnjava koalicione odnose unutar SPS i SNS ili sve to zajedno samo zato što naša politika, reče, liči na neki snimak.

Mi imamo politiku. Tu je elementarna razlika. Kako ćete da je doživite, to je već lična percepcija i stvar slobodnog uma, da ne kažem neku težu kvalifikaciju. Ali, nije zabranjeno, šta više, poželjno je kad god nemate šta da kažete a vi se odmah setite da u sali sede poslanici SPS i SNS i da, kako ste sami procenili, evo danas smo se izmirili jer opet svi sedimo zajedno i kada mi je bilo najdraže da sedim gore onda ste me, kolega, naterali da moram da siđem da bih vam odgovorila.

Simpatično je to, i taj aplauz je simpatičan, i juče ste probali da privučete pažnju na način što se aplaudirali, ali ja mislim da u vašim godinama vama treba ipak nešto malo više od tog jeftinog pokušaja da budete samo simpatični. Propustili ste šansu. Morate da budete malo umniji. Možda privučete pažnju građana Srbije. Ovako ste u velikom riziku da čak, iako bi došlo do te svađe koja inicira izbore, vi ne biste više mogli da nam se divite sa tog mesta, jer cenzus više ne možemo da smanjimo. Ovo je bio maksimum koji smo mogli. Hvala.

Hvala, predsedniče.

Govoriću po amandmanu, jer sam shvatila…

(Miroslav Aleksić: Repliku ima čovek.)

Dozvoljavam da me i opomenete, ali ako podnosioci ne govore o amandmanu, onda i ja koja se javljam, valjda mogu da imam neki širi osvrt.

Najpopularnija stvar koja se dešava u Srbiji u poslednje vreme, a bogami ne samo u Srbiji, nego i u regionu ili smo je možda iz regiona i uvezli, jeste pokušaj da se revidira istorija i to ne bude uvek teško kad se bavite nekom dalekom istorijom. Ali, kad se bavite situacijom koja se tiče 5. oktobra i perioda iz 1999. i 2000. godine, onda je hrabro pokušati da to prešminkamo na način na koji nam odgovara. Najveća tragedija Srbije je definitvno ubistvo srpskog premijera i to svako ko ima zdrav razum i danas i tada mora da kaže.

Međutim, svesti petooktobarski puč, revoluciju, kakav god da je epitet ovde dobio, na momenat da se sve to desilo zahvaljujući nekim stranim silama i sukobima sa našom službom samo da bi se uklonio premijer Đinđić, nije baš realan presek. Tada se dogodilo prvi put da je o državi Srbiji odlučio neko treći, da je, nažalost, i srpski narod zloupotrebljen u svrhu da se ispune želje nekih moćnika koji su želeli da Srbija ne odlučuje samo o svojoj sudbini. Ne možemo da budemo ni ozbiljni političari ni zdravi ljudi ako dana ne konstatujemo da je opšta sramota onakav vid predaje predsednika SRJ u to vreme Haškom tribunalu.

Ne možemo danas da razgovaramo na način na koji razgovaramo, a da nam je ključna tema Kosovo i Metohija i da izgubimo svest o tome, da ono što smo mi sebi dozvolili kao bruku, ni danas ne dozvoljavaju Albanci sa Kosova i Metohije. Vi nemate od njih ni jednu jedinu reč protiv čak ni onih koji sada sede u Haškom tribunalu, da ne pričam o tome da su sve presude bile apsolutno sramne do današnjeg dana, ali da na ovaj način danas pokušavamo da optužimo Aleksandra Vučića, vladajuću većinu, bilo koga od nas kako smo neke zapadne ili čije god sluge protiv interesa Srbije, od strane onih koji su vinovnici puča sa Zapada i udara na Srbiju, ne na politiku bilo kog čoveka. To je tada bio jeftin izgovor kome je poverovao srpski narod, da je to udar na Slobodana Miloševića i da će sve biti sjajno samo kada ode Slobodan i socijalisti.

Ljudi, demantovalo je vreme sve navode koji su tada postojali. Nemojte da danas na ovaj neozbiljan način ponovo razgovaramo i to o najključnijoj temi – problem Kosova i Metohije. Danas je samo veći u odnosu na te dane. Da li stvarno neko misli da rešenje možemo da tražimo na način što ćemo da se optužujemo među sobom za veleizdaju, strano plaćeništvo, kako god, ne mogu više ni da iscitiram šta se sve ovde čuje?

Neozbiljno je i ne znam šta pokušavate da mi dobacite. Ne razumem ni jednu reč koju pokušavate da mi kažete, osim što razumem danas trebam po istom principu da dozvolimo da bude obmanuta srpska javnost i da pustimo onako kako je to juče izgledalo iz ugla jednog procenta vas kako se bliži taj famozni momenat nekih izbora na kojima će te da briljirate.

U redu je politička borba, ali ovo više nije ni politička borba. Ovo je šibicarenje, najnižeg nivoa. Parlament Srbije ne zaslužuje pristup. I koliko god da vam smeta sve što sam rekla građani Srbije misle isto što i ja. Verovali ili ne jednog dana će vam to i potvrditi.

Hvala predsedniče.

Zarad javnosti i istine, ali pre svega i zarad vas koji predsedavate, intervenisano je u vidu povrede Poslovnika osporavajući moje pravo da govorim, iako sam ako se sećate rekla da ću koristiti vreme poslaničke grupe, a imala sam apsolutno pravo i na repliku jer je u nekoliko navrata pomenut predsednik SPS Slobodan Milošević.

Ono što je razlika jer čujem ova dobacivanja je u činjenici da su predsednika Miloševića, istina je, probali da prisvoje mnogi u svoje političke svrhe, ali da se Socijalisti nisu podelili na 42 koloseka pa još uvek baštinimo pravo na svog osnivača.

Dakle, nisam tada iskoristila pravo na repliku, nego sam se javila po amandmanu kao šef Poslaničke grupe Ivica Dačić - SPS, iako znam da onaj koji je čitao neke medije juče u vidu N1 i NS mene već smatra bivšom i na mestu potpredsednice Skupštine Srbije i na mestu šefa poslaničke grupe. Međutim, to su bile nečije težnje, brzi telefoni. Ja u punom kapacitetu obe pozicije koje u ime SPS pokrivam, definitivno sam imala pravo na repliku pre vas, uvaženi kolega. Nije bilo potrebe da vam ja budem motiv za intervenciju na bazi Poslovnika osim što, kao i uvek, iskoristite trenutak da taj Poslovnik bude osnov za repliku.

Ja nemam čak ni problem da kao posledicu praznih priča bilo ko od mojih kolega potroši dragoceno vreme poslaničke grupe nego imam na raspolaganju i to vreme pa sam ga apsolutno iskoristila, ali je suludo optuživati predsednika Skupštine na ovu temu u ovom trenutku jer ne stoji da je istina ono što ste izgovorili. Hvala.

Po amandmanu Ivana Nikolić, izvolite.

Poslovnik, Radmila Vasić.

Uvažena koleginice, trebalo bi da vam iskustvo dozvoli.

Čekajte, ne možemo zajedno govoriti u glas, a pokušavate da meni ukažete da sam povredila Poslovnik.

Sada je ovo nužna mera, zato što ne mogu da kažem šta treba da kažem. Pokušavate da mi ukažete na povredu Poslovnika, na temu da govornik nije govorio o temi. Sve i da nije, da li je ona zaista prva koja nije govorila o temi ili vi ponovo pokušavate da na bazi Poslovnika ko zna koji put danas, ne vi, istina je, ali je to toliko već viđeno.

Šta mi pokazujete?

To što sam isključila mikrofon, to je isključivo zbog toga što ne mogu da pričam sa vama u glas, nemam taj kapacitet. Hvala.

Kolega Gavriloviću, vaš osnov?

(Miodrag Gavrilović: Po replici.)

Nisam čula da vas je pomenula, tako da moramo da idemo dalje. Hvala.

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marinika Tepić, Borko Stefanović, Jelena Milošević, Dalibor Jekić, Danijela Grujić, Đorđe Đorđić, Željko Veselinović, prof. dr Vladimir Obradović, Marija Lukić, Tatjana Pašić, Slaviša Ristić, Natan Ablahari, Anna Oreg, Pavle Grbović i Janko Veselinović.

Koleginice Vasić, još ste u sistemu, ne znam zašto. Vi nemate više vreme poslaničke grupe za raspravu po amandmanima.

(Radmila Vasić: Zato što očekujem da mi date reč.)

Po Poslovniku ste pokušali da replicirate, to vam nisam dozvolila i sad ćemo da smislimo novi član.

(Radmila Vasić: A po Poslovniku?)

Hajte, ja vas molim, nemojte ni od mene ni od vas da pravimo ono što nismo. Hvala vam.

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Lutovac, Dragana Rakić, Nebojša Novaković, Sanja Miladinović i Srđan Milivojević.

Na naslov iznad člana 8. i član 8. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Gavrilović.

Imate reč, izvolite.

Kolega Jovanov.

Samo da ja objasnim.
Ovo je javljanje po amandmanu od vremena ovlašćenog.
Jel mogu ja da predsedavam, a vi ćete neki drugi put?

Izvolite.

Izvolite, kolega Jovanov.

Zahvaljujem, predsedniče.

Počeću potpuno identično kao i koleginica Marina – ne brinite za SPS, poštovane kolege, još manje nas branite, jer znam da je to sad vrlo simpatično. Ja znam da pokušavate da nametnete atmosferu u kojoj smo mi sad tačno tu negde na klackalici, pa smo spremni da sarađujemo sa svima vama u nekom pokušaju ili nepokušaju vrlo precizno i zaista više čak neću ni reagovati na ove gluposti u kojima sve zvuči kao da nas neko brani.

Prvi i osnovni razlog je – nema razloga za odbranu.

Drugi, proteklih 11 godina sve što je urađeno od strane SPS bila je državotvorna politika predsednika Ivice Dačića zajedno sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Da li ima istupa pojedinaca, o tome ćemo razgovarati. Da li ima osnova da se danas nadate da su socijalisti ti koji će vam biti pomoć ili za koje ćete se zakačiti, uvažena gospodo iz srpske opozicije, nemojte na to računati, bez razlike da li su izbori sutra, za tri meseca, za osam meseci ili za dve godine.

Mi imamo preciznu politiku kojom se vodimo već 33 godine i na nju niti će uticati vaše diskusije u parlamentu, niti će uticati bilo čija potreba od vas pojedinačno. Hvala.

Simpatična je bila ova replika meni. Da li je bila replika meni ili je bila preporuka nekom drugom, ja to ne bih sad tumačila. Ali, ponovo ću reći ono što sam rekla i u prvoj replici.

Ne znam zašto se nalazite prozvanim? Imate pravo i da pokažete da ste veći levičar od nas, i to se trudite već izvesno vreme. Međutim, da vam nešto kažem, nije ova Srbija došla još do faze da joj na taj način objašnjavate ko je ko, ko je levo a ko je desno. Nisu tako davno bili izbori. Rezultati govore više od onoga što bih ja mogla, na ovaj ili onaj način, da danas vama spočitam, poštovani kolega. Ja ću u ovom prvom naletu ostati zaista dovoljno civilizovana. U svakom narednom ću verovatno govoriti istim jezikom kao i vi. Hvala.

Hvala, potpredsednice Kovač.

Slažem se potpuno. Važan je ovo set zakona. Posledica ustavnih promena daleko je važnija od onoga što bismo mogli da čujemo ili pročitamo.

U toku je, za one koji ne prate rad parlamenta Srbije, i sednica Odbora za privredu, pa momenat u kom ja nisam u sali znači da sam možda na Odboru.

Napolju je sunce, ne pljušti ništa, a u Skupštini ne pljušte ostavke. Na svom sam radnom mestu. Ostavku je podneo kolega Zvonimir Stević. Sve ostalo su novinski natpisi i želim samo da kažem da u punom kapacitetu poslanička grupa Socijalističke partije Srbije radi i učestvuje u ovoj raspravi.

Istina, malo je ogavno što se ona svela na ponovne napade, pre svega, koliko čujem, porodice predsednika Aleksandra Vučića, ali ako je to put da osporimo zakone i ako je to maksimum, ne znam šta da kažem. Onda znači da nismo dorasli ulozi koju smo sebi dolili.

Sve ovo liči na jednu platformu za koju je još uvek rano, ali sam se zaista svesno javila samo da ne bih morala, jer mi je u jednom trenutku potpuno blokirao telefon od poziva na bazi novinskih članka koji su očigledno krenuli odavde, kao i sve. Znate, kad neće da vas prenesu novinari zato što niste interesantni sami po sebi, onda vi trčite da pohvalite socijaliste ili da najavite kako, zaboga, pljušte ostavke unutar Socijalističke partije Srbije.

Možda mi i treba da preispitamo svoj rad, možda mi i treba da preispitamo rad poslaničke grupe, možda i treba da o tome koliko sam kvalitetno ja radila na mestu potpredsednice Skupštine i šefa poslaničke grupe donese odluku rukovodstvo Socijalističke partije Srbije, ali ne rukovodstvo bilo koga ko sebe vidi kao potencijalnu vlast isključivo na bazi toga što će probati da uruši integritet Socijalističke partije Srbije, Ivice Dačića, koalicije i predsednika Aleksandra Vučića.

Hvala.