Zahvaljujem kolega Rističeviću.
Po amandmanu, Marinika Tepić.
Izvolite.

Koleginice Tepić, ajde ja vas molim samo da me na trenutak čujete ako vam nije teško.

Dozvoliću vas svakako, ali hoću da vas podsetim. Nemojte da pričamo obe u glas. Ne čuju građani ni mene ni vas.

Amandman je zaista potpuno kontra od onoga što vi govorite.

Rasprava je objedinjena, ali se amandman odnosi…
Da se ne bismo nadvikivali, ajte samo da mi dozvolite da ja ipak predsedavam. Ja ću vama vratiti pravo na reč, ali vas molim da ne pričamo jedni preko drugih, još manje da čujem dobacivanja i dreku iz onih redova.
Amandman nema nikakve veze, i potpuno se slažem, i pre vas su ljudi govorili mimo amandmana, ali dajte probajte da bar imamo svest o tome o čemu se ovde radi i na koji amandman ste se tačno javili i tražili reč. Ljubazno vas molim.
Dakle, govori se o amandmanu koji glasi – član 1. kojim se menja član 12. Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika menja se i glasi: „U Zakonu o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika u članu 12. stav 1, 3, 4. i 5. reči „u roku“ iz člana 7. stav 3. ovog zakona zamenjuju se rečima „najkasnije u roku od 15 dana“.
Da li me razumete zašto intervenišem? Jer ste samu diskusiju počeli ama ni ne oslanjajući se na ovaj amandman.
Sad izvolite reč još jednom i molim vas vratite se temi, ako je moguće.

Ne držim ja časove o primeni Poslovnika, ja primenjujem Poslovnik, gospođo Tepić.

I, ne mogu da nosim hipoteku toga kako su tekle rasprave. Moja opomena ka vama je vila isključivo bazirana na onome što je Poslovnik.

Tako da vas molim, bez opaski koje sada ukazuju na činjenicu da ja glumim neku zlu učiteljicu u odnosu na vas.

Gospođo Tepić, rasprava jeste objedinjena, ali je ovo rasprava u pojedinostima i tiče se amandmana na 1. tačku dnevnog reda i na zakon.

Dakle, ja vas molim.

Sve je u redu što ćete zloupotrebiti amandman da biste govorili, ali nemojmo da obmanjujemo javnost momentom kako je rasprava objedinjena i kako se, zaboga, o svemu može govoriti.
Ovo je rasprava u pojedinostima.

Verujte mi da niste pratili onda sednicu i niste shvatili da je gospodin predsednik Orlić probao da opomene svakog govornika pojedinačno.

Hvala.

Reč ima predstavnik predlagača, predsednik Odbora za finansije, gospodin Arsić. Izvolite.

Reklamiram član 107, predsedavajući.

Ovde bi zaista moralo da se malo povede računa o načinu na koji se diskutuje, naročito kada ste bezidejni, kada nemate o čemu da pričate i onda krenete da kopate po prošlosti, pa se setite jednog momenta sa kojim i vi, uvaženi predsedniče Skupštine, i ja danas nostalgično ga se možemo sećati.

Godina 2010. je godina kada je predsednica Skupštine bila prof. dr Slavica Đukić Dejanović, podsetiću građane Srbije, neuropsihijatar. Dragocen momenat.

Kamo sreće, uvaženi predsedniče Skupštine, da danas vi ili ja imamo taj nivo znanja koji ima prof. Slavica Đukić Dejanović. No, među potpredsednicima koji su se daleko više pitali, upravljajući većinom, u odnosu na socijaliste u tom trenutku, bila je tadašnji član tadašnje stranke na vlasti i ona je otišla iz te stranke kada je ukapirala da to više nije ono što su osnivali.

Iako mi danas usled ovog kompleksnog dnevnog reda dođemo u situaciju da budemo izloženi manipulaciji ili pokušaju manipulacije naroda na način što se prisećamo ko je bio predsednik Skupštine, uz veliki respekt prema gospodinu Orliću za kog sam glasala da bude predsednik Skupštine. Beskrajno mi je žao što jeste doktor ali ne doktor psihijatrije. Lakše bi vam bilo, uvaženi predsedniče, da prepoznate određene momente, pa možda da ih kao takve i kanališete. Ovako smo u ozbiljnom deficitu.

Hvala vam.

Ne želim da se izjasnite o povredi.

Hvala, predsedniče.

Uvaženi ministri, poštovani predstavnici regulatornih tela, ja imam pripremu za ovu sednicu, ali je tok sednice išao tako da mi sad već ovaj materijal manje-više i ne znači, moraću u kontra smeru od onoga što sam planirala.

Važne su tačke na dnevnom redu današnjeg zasedanja, bez obzira što smo čuli kritike i da ih je mnogo i da je to preobiman dnevni red i da on ne može da se sastavi. Međutim, neki od nas u prošlom mandatu imali prilike da sa svima razgovaraju o izveštajima i u tom mandatu, i popričamo o svim onim izazovima koji su sada iza nas, sustigli su nas neki novi. Ali, vratiću se na to.

Da bih ostala dosledna sebi, ja moram apriori da se vratim na jednu diskusiju, koja se dogodila danas u parlamentu Srbije, a mi moramo biti pre svega ljudi jedni prema drugima ako mislimo da budemo vredni pozicija koje pokrivamo.

Ja ne znam da li je u sali kolega Jahja Fehratović, ali bio ili ne bio, moja je obaveza da kažem da ko god pomisli da jednog takvog čoveka optuži da je eventualni rušilac suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, ogrešio se, ne samo o njega, nego o način na koji taj čovek doživljava ovu zemlju. Ovo pričam iz prve ruke, jer je Jahja Fehratović zajedno sa mnom ili ja zajedno sa njim 2017. godine smo se našli u Američkom kongresu, u jednom nimalo prijatnom razgovoru na temu južne srpske pokrajine, koju mi doživljavamo kao južnu srpsku pokrajinu, a oni uveliko kao nezavisnu državu, braneći da se radi o nacionalnom stavu Sjedinjenih Američkih Država, reko ne malom zvaničniku Sjedinjenih Američkih Država, da li ste upravo nekome ko je proteran sa Kosova i Metohije rekli da nema pravo da doživi kao svoju zemlju dedovinu na kojoj ima manastir iz 13. veka, vi koji pripadate naciji koja traje tek dva i po veka?

Kada na taj način neko govori u Vašingtonu o Srbiji i o Kosovu i Metohiji, onda niko nema pravo da ga šest godina posle optuži da eventualno ima nekakvu potrebu da otima delove teritorije.

Sve ovo kažem isključivo zato što moramo jedni prema drugima prvo imati respekt na bazi onoga što radimo, pa tek onda probati da iz svega što bi bilo pitko građanima Srbije napravimo priču ili političke poene.

Ne treba ni mladog kolegu Zukorlića tumačiti na način koji je pregrub u odnosu na Srbe, tim pre što se vrlo sećam diskusije njegovog oca koja se ticala Hilandara. Tada mi je bilo možda i delimično krivo, jer je ta diskusija bila toliko sažete, da ne kažem najkvalitetnija, od jednog muslimana u odnosu na sve nas koji smo veliki Srbi, nekad veći, nekad manji.

Da nastavim u tom smeru. Kritikovani ste, potpredsedniče Vlade, gospodine Vučeviću, zbog eventualnog učešća u mirovnim misijama. Onaj ko nije doživeo da ga mirovne misije zaštite možda nema svest koliko su važne. Ali, ja se sećam naročito španskog kontingenta koji je 1999. godine stigao u Metohiju, i to u onaj teži deo, ispod Bajgore, gde je možda bilo najteže za Srbe, ako uopšte na Kosovu i Metohiji može da se bilo koja teritorija sada klasifikuje da je nekome manje ili više teško.

Da nije bilo odgovornosti, pre svega, svesti tih pripadnika KFOR španskog kontingenta, žrtava bi bilo mnogo više. Ista je situacija bila i sa Italijanima u okolini Peći. To pamti otac Miljko Korićanin i, nažalost, o tome više ne može da svedoči Amfilohije Radović, ali svedoče zapisi. Znaju kako su u pratnji KFOR jednog po jednog čoveka, ako ga uspeju zateći živog, spašavali.

Tako da su mirovne misije dragocene. U njima je važno učestovati i kao čovek i kao država i ne treba to mešati sa onim što je bilo kakav rat.

Nastavlja se ta teorija o tome ko je veći, a ko manji patriota, ta teorija o tome kako će neko da brani, a neko da izda južnu srpsku pokrajinu. Ja imam jednu potrebu, a to je da o tome šta je ko u stanju da uradi možda razgovaramo sa pozicije sa koje bismo prvo imali svest šta znači sedeti prekoputa i razgovarati ne sa nekim ko ne misli isto kao vi, nego sa nekim ko vam je oteo deo teritorije i ponaša se kao da je oduvek bilo njegovo, i sve to pod patronatom onih koji su uveliko spremni da to vide kao jednu tako malu svežu državicu, bez obzira što ona to uprkos svim njihovim težnjama niti je, niti će ikada postati. Jer, tamo ne postoje ljudi koji imaju svest o tome šta je država.

Onaj ko ugrozi tuđi suverenitet, teško može da izgradi svoj, osim ako se nada da ga neko prigrli u naručje, a nisam baš sigurna da ima toliko širokih koji bi prigrlili bilo koga.

Dakle, da bismo kritikovali sve one koji su pregovarali bilo kada, pregovaraju danas, pregovaraće sutra, morali bi bar jednom da doživimo te razgovore, te pregovore, taj nivo bezobrazluka, taj nivo nemanja svesti da treba biti sagovornik, a ne neko ko je došao sa izričitim stavom koji ćete po svaku cenu da prihvatite, jer ja imam tamo nekog velikog brata.

Ako vas sa strane bilo ko kritikuje zbog takvih razgovora, onda je to vrlo lagano, onda možemo da pravimo kakvu god hoćete projekciju epiloga takvih razgovora, ali ono što ne možemo da napravimo kao projekciju, naročito ne iz parlamenta Republike Srbije, to je da je ponedeljak dan d, da je 27. dan u kome neko potpisuje ne znam kakav dokument, jer smo pre nekoliko dana u Skupštini Srbije, a onda i bezbroj puta posle toga čuli precizan stav o tome koliko je za predsednika Republike, koji će se naći za tim stolom u Briselu, važan i Ustav i Srbija i njen put, a da su razgovori u stvari prečica do mira, do izbegavanja onoga što je nečija težnja, do izbegavanja onoga da nas po svaku cenu uvuku u sukob da bi mogli, kao i sto puta pre toga, da viču da su Srbi krivi i za Prvi i za Drugi svetski rat i za balkanske ratove, da smo mi najgori od sve dece, da mi nikada nismo priznali svoje komšije, da mi ne razumemo tuđu patnju, da prosto mi ne patimo. Mi smo jedini osvajači koji godinama unazad broje samo žrtve.

I uvek mi bude teško kada se stalno vraćamo na međusobna optuživanja i transparentno pokušavamo da to prikažemo, čak i ako nas propuste svi mediji da nas ne citiraju na ovaj ili onaj način, onda mi oprobavamo sopstven sposobnosti seći, na način što sečemo svoja izlaganja i od njih pravimo istorijske teze, nesvesni da ova zgrada pamti svaki zarez i da ćemo sudu istorije biti izloženi svi, pre ili posle. Možda će nas tumačiti neki za 30 godina, možda neki za pet, možda neki neće nikad, u zavisnosti od toga kako smo radili, tako će nas i zapamtiti.

Sve je ovo dobrim delom u sklopu dnevnog reda. Ne vidim odavde da li je tu ministar Vesić, koji je govorio o investicijama zbog kojih se zadužujemo i rekao više od onoga što sam ja i pripremila i planirala.

Jeste važno reći da osporavati izgradnju i obnovu železničkog saobraćaja i unapređenje uopšte železnice kao takve u 21. veku prilično je nerazumljivo, da ne upotrebim neki teži termin, zato što i u sklopu zelene agende ima najviše smisla za drumski saobraćaj kao najveće zagađivače zamenimo železničkim, ako smo u prilici, ubrzamo te naše pruge, obnovimo ih i idemo u korak sa svim državama u okruženju.

Hoću da u svom izlaganju kao ovlašćeni predstavnik, pre svega, pohvalim Zaštitnika građana, zato što smo uradili jedan veliki posao kada smo doneli Zakon o ravnopravnosti. Vi ste tada imali jednu intervenciju i na vašu inicijativu, uneta je odredba da nezaposlena lica na osnovu neplaćenog rada u kući stiču pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu neplaćenog rada.

Važno je da smo se u jednom trenutku, i to u mandatu koji je bezbroj puta ovde kritikovan kako je bio jednouman, jednostranački, nije radio ništa, kako god, doneli jako važne zakone koji su pomogli da uredimo možda i pomognemo najosetljivijim kategorijama društva. Da li smo završili posao? Nismo. Nažalost, i danas imamo podatke koji su zastrašujući, gledam i u Poverenicu, gledam u sve ono što se dešava na dnevnom nivou, o svim naslovima koje čitamo, o detetu koje je juče sa dve godine ubijeno, o pošastima koje nam se dešavaju i o primerima koje ne prepoznajemo opet kao sistem, znači da moramo da unapredimo ipak još nešto.

Neko je propustio da obavi svoj posao kada se dogodilo da dete bude povereno majci koja, izvesno je, niti ima zdravu svest, niti je bila u odnosu sa čovekom koji se može smatrati zdravim. A to je sve ono što direktno ugrožava državu Srbiju i nije uopšte manje važno ni od jedne jedine stope bilo kog dela teritorije Republike Srbije, što uopšte nemam nameru da to sada delim ni na centralnu, ni na severnu, ni na južnu srpsku pokrajinu, jer ih tako doživljavam.

Veliki je posao bio i pred Agencijom za energetiku, nema nikakve dileme. Sećamo se i pod kojim je pritiskom Agencija bila, kako smo razgovarali, i to kolega Arsić pamti, sa gospodinom Kopačom, vrlo neprijatno, vrlo ultimativno, vrlo naredbodavno u odnosu na Srbiju. Odbranila se i od toga Agencija za energetiku i svi ti koraci su bili teški, tim pre što se radi o dve godine kovida, pre svega, onda smo iz kovid krize ušli u svetsku krizu kao posledicu rata u Ukrajini. I u tom smislu se nisam često slagala sa gospodinom Petrovićem kog vidim, ne, u stvari, sada više nema nikog iz Fiskalnog saveta. Naporno je biti narodni poslanik. Mnogo je teže raditi ovo, nego biti u bilo kom od regulatornih tela, složićete se, ali hvala vama koji ste uporno izdržali da ceo dan budete tu i da čujete sve što imamo da kažemo.

Najlakše je nekada kritikovati, naročito sa ambicijom, da eventualno budete na nekom mestu koje vam se dopada, a nije vas zapalo. Svi imamo neke takve potrebe, možda bi se i ja menjala sa gospodinom Petrovićem, ako ni zbog čega drugog, ono isplativije je biti ono što je on, nego ono što sam ja. Ali, jako je važno reći da ova država, koja je bila izložena kovid krizi zbog koje je stao ceo svet i ništa više nije isto, nije pretrpela nikakav ne samo ekonomski poraz, nego je ostala stabilna, ostala odlučna da investira i dalje, pre svega, u infrastrukturu, koju nikada neću kritikovati kada investicije budu išle u tom smeru, jer mi je davno veliki graditelj Milutin Mrkonjić rekao da nikada ne treba kritikovati one koji grade, naročito ne puteve, zato što putevi nisu rashod, putevi su uvek prihod.

E, sada ako bismo seli i jedni druge optuživali isključivo na bazi toga što se politički ne slažemo, što ideološki pripadamo nekome, a često sedimo ovde i bez da imamo ideologiju, onda je to trošenje dragocenog vremena svih nas, trošenje dragocenog vremena građana Srbije i trošenje njihovih resursa u prazno, bez mogućnosti da se unapredi kvalitet njihovog života.

Jedan je zakon bio pred nama, i to su tehničke izmene, skoro da ga niko nije ni pomenuo, ali se radi o zakonu, koji isključivo zbog Agencije za privredne registre i prilagođavanja novom softveru, samo se pomera primena i radi se samo o datumu. Toga se naravno niko nije dotakao, jer zašto bi? Važno je da smo imali platformu da ovde kažemo sve ono što inače ne bismo naročito ako je u prajm tajmu. Ja sa manje elana verovatno govorim zbog umora, a mogla bi da kažem i da mi je manje više važno da li me svi slušate pod okolnostima da me sad u ovo zlatno vreme na nacionalnoj frekvenciji ne sluša Srbija, ali sam sigurna da će građani Srbije imati priliku da uvek čuju ono što ih zanima i da uvek ostanu imuni na zamke na koju su jednom pali i na žalost ni danas ne uspevamo da prevaziđemo recidive takvog narodnog verovanja u šargarepu koja je bila na dalekom štapu, ali su joj se ljudi nadali.

Socijalistička partija Srbije će svakako glasati za sve izveštaje, za sve predložene tačke dnevnog reda i kada je u pitanju Agencija za borbu protiv korupcije, čijeg ćemo direktora birati, sigurna sam da kakve god optužbe išle pojedinačno protiv bilo koga, ne postoji niko u Srbiji ko je ikada bio vlast da je mogao da kaže kako je u to vreme baš ta Agencija imala potpuno neutralne ljude, jer ako bih takvu rečenicu čula, onda bih imala vrlo dokaznih materijala da je političkog obračuna uvek bilo, i to kroz prizmu Agencije za borbu protiv korupcije.

Moje će kolege detaljnije u sutrašnjem danu govoriti o svim predlozima, o svim izveštajima. Trudili smo se da zaista obimne izveštaje, pre svega, pročitamo i izvučemo suštinu iz njih. Ovo je bilo ono što ovlašćeni predstavnik može da kaže, a da ne potroši svo vreme, jer čovek uvek mora da sačuva tri ili četiri minuta u kreativnom sastavu Skupštine, ko zna za šta će to zatrebati na kraju ovog plenarnog zasedanja.