Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o jednom genocidu o kome se ovde malo govorilo. Naređenje neprijateljskog vojnika koga smo primili za vođu dva, tri, šest, osam. Kada uđete u Srbiju, pobiti sve kulake, velikosrpsku buržoaziju, industrijalce i tako dalje, da ne čitam sve redom.

Taj genocid koji je izvršen iz ideoloških razloga, koji je zamišljen u Drezdenu, da li je tako kolega Martinoviću, 1928. godine, kada je rečeno da od jedne velike države, Kraljevine Jugoslavije treba napraviti zbir nacionalnih država, što su i uradili posle oslobođenja. Rascepali su jednu državu na šest malih država, od tih šest malih država sada su pet drugorazredni i treće razredni protektorati. Započeli su postupak i završili su ga.

Posebno je bio tragičan početak. Sećate se Ličkog ustanka, ustaša u Lici kojoj je Komunistička partija podržala, doslovce govoreći u Proleteru, organu Centralnog komiteta, da se Komunistička partija stavlja na ustašku stranu ličkih i dalmatinskih seljaka i da dužnost je svakog komuniste da taj pokret pomogne i predvodi. Tada Artukoviću i kompaniji nije uspelo, pa su pobegli u Italiju, ali ta ideološka težnja da se preuzme vlast u Kraljevini Jugoslaviji i ona rasparča je realizovana od 1941. godine do 1945. godine, da Jajce ne spominjem. Nije tačno da će ustaška noga prvi put kročiti sada na Kosovo kada dođe kontingent hrvatskih vojnika, neka pokušaju da naprave neki svoji punkt. Ustaška noga je kročila 1944. godine.

Ovo je Marko Mesić. Sećate se dobro Stipe Mesića. Ovo je komandant 369. ustaške bojne ojačane pukovnije koja je pala na Staljingradu. Staljin ih je zarobio, obukao u uniforme i poslao u Srbiju.

Ustaška noga je 1944. godine ušla u Beograd. Marko Meseć je na Dedinju u crkvi, pravoslavnoj crkvi pucao u glavu Isusa Hrista. Svi Srbi su 1944. godine u Srbiji, bili taj ustreljeni Isus Hrist, sigurno. Ne samo Srbi, u Vojvodini su stradali i Nemci i Mađari. To je takođe bio ideološki genocid.

Svi Srbi su ustreljeni na takav način; 35.000 je ubijeno bez suda, samo na teritoriji Srbije, drugih 35.000 je ubijeno u poterama ili u improvizovanim suđenjima, koja su bila onako preki sud, osude te, streljaju pa se posle žali.

Ovo je drugi primerak, veličanstveni. Ovo je pilot Kraljevine Jugoslavije, zvao se Franjo Pirc, koji je odmah na početku rata prebegao u Zemun na ustašku stranu. Njegov partner u avionu je zarobljen a on je otišao kod Pavelića i bio je, gospodine Martinoviću, član glavnog stožera za vazduhoplovstvo, kod Pavelića.

Ova osoba 1944. godine postaje komandant oslobodioc ratnog vazduhoplovstva nove Jugoslavije. On raspisuje, traži da se svi predratni piloti jave za promenu rasporeda u Pančevu. Sedamdeset i dva predratna pilota, koja su oborila 154 nemačke agresorske letelice, koji su bombardovali aerodrome u Austriji, Mađarskoj i Bugarskoj, odakle su dolazili avioni, što je pravilo u ratu, u selu Jabuka kod Pančeva, streljaju 72 predratna pilota, bez ikakve krivice iz kraljevske vojske, u kraljevsku vojsku, uz dozvolu kralja Aleksandra, a da svi dobiju činove itd, pa iz kraljevske vojske u NDH, pa iz NDH u Beograd, pa onda pokupiše one koji su pružali otpor Hitleru i postreljaše ih u selu Jabuka i teško da im se zna grob.

Mislim da ne postoji nikakvo spomen-obeležje. To je genocid o kome treba takođe da pričamo.

Posle Hrvata, oslobodioci su napravili najveći genocid.

Uvek sam tvrdio da mi nemamo toliko problema sa neprijateljima, da mi često vodimo borbe dok svi vode borbe protiv nas, mi vodimo borbe između sebe.

S tom praksom treba prestati, ali pre toga treba da saopštimo svim građanima šta je bilo, da su postojala dva pokreta ali je došlo do surove odmazde 1944. godine, jer je navodno Srbija bila kraljevska itd, i trebalo se osvetiti, što se i desilo, ta osveta je bila žestoka i nije bila samo na Srbima, bila je u Vojvodini i na Mađarima, na onima koji nisu učestvovali ni u kakvom zločinu i na Nemcima Folksdojčerima koji su mnogi nevini postradali i po prvi put su na teritoriji Srbije od strane novih oslobodioca u kojih su 95% bili Srbi formirani logori za takve ljude. Dotle toga u Srbiji nije bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam tu jednog koji se zvao Franjo Tuđman. Evo ga ovde, kao oslobodioc Beograda i sa njime Branko Kandić, kažu da je bio otac Nataše Kandić. E to su ti čuveni oslobodioci, onda možete mislite šta bi nam se desilo kada bi opet takvi oslobodioci došli na teritoriju Srbije.

Dame i gospodo, ovde imam jedan veličanstven primerak, da tako kažem, nekog gotovo novog „Ustaškog pokreta u Crnoj Gori“. Mislim da preteča nosioca te ideje je Jovo Kapičić, koji kaže – nismo imali milosti, a to je inače čovek koji je osnovao Goli otok, ali pre nego što je osnovao Goli otok, pobio je Srba da ni on ne zna koliko.

Nismo imali milosti, bili smo okrutni, jer smo čistili smeće. To je tada bilo kao da sam Bog, nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete. Šta ja sada da se mirim sa nekim kome sam brata već ubio. Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem.

Srbija je bila vezana za Kralja dinastije i crkvu, koja je u duši naroda, intelektualaca, kakav je bio Slobodan Jovanović, rekao je Kapičić, za dnevni list Blic, 17. septembra 2009. godine u Beogradu.

I onda se čudite šta se dešava u Crnoj Gori. U Crnoj Gori, on je govorio da je Srbija zajahala Crnu Goru, nijedan Srbin iz Srbije nije bio predsednik kućnog saveta u Crnoj Gori, a kamoli neki funkcioner. Obrnuto. Nema funkcije koju nisu zauzimali u Republici Srbiji. Oni kažu da su Srbi u Crnoj Gori, koji tamo žive vekovima, vekovima pre Montenegrina, koji su znali da su bili Srbi, kao Njeguš što je bio Srbin. Oni su vekovima živeli tamo, oni kažu da su oni izvršili agresiju sami na sebe.

Ne, nije tačno. Montenegrini su izvršili agresiju na Srbe u Crnoj Gori i to je surova činjenica, kao što su izvršili agresiju, recimo ekonomsko političkog tipa, i u samu Srbiju i na funkcionerska mesta u Srbiji. I danas mi opet, mira radi, „mira radi“ pa to pod znacima navoda, ako smo za mir, je ne verujem da su oni za mir, jer ta ideja i dalje živi u njihovim glavama. Ideja Jove Kapičića koji kaže – bio sam bog, kad sam ubio brata, što ne bi ubio i njega itd.

To je ono što u Srbiji mi nismo priznali, Hrvati, Blajbuk su podigli kao onaj ustaški pokret koji je likvidiran, podigli na visoke osnove, to su kao bile žrtve itd.

Mi ne umemo da osudimo žrtve koje su napravljene, da bi se Jugoslavija koja je napravljena, bila srpskom krvlju od Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, koja je napravljena jedna velika država koja je razorena, da bi se pravile male države, u korist nekih nacija, koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu protiv Srba, pa i u Drugom svetskom ratu. Umesto da budu kažnjeni, oni su bili nagrađeni, a mi u Srbiji nemamo snage da priznamo – da, bilo je, nije Srbin vodio, već okupatorski vojnik koga smo priznali za vođu, on je vodio taj pokret, on se osvetio Srbima, nego i Mađarima i Nemcima, koji nisu bili odgovorni za zločine, koji su napravljeni nad Srbima u Srbiji.

Mi moramo da nađemo snagu za to. Ne tražim da naše razlike budu podele, ali da razlike ne bi bile podele, moramo da priznamo i ovaj drugi genocid, niti ga je izvršio bilo ko, ko je u ovoj sali, niti njegov neki predak, ne možemo zbog ideoloških naslednih razloga da sada mi, ne priznamo onaj genocid koji se desio 1944, 1945. pa sve do 1953. godine. Ne možemo da ne priznamo, moramo da imamo snage, da su ljudi ubijani, da bi im se otela imovina, da je Dedinje zauzeto da bi se oslobodioci uselili.

Nismo se kolege, niko od nas se nije uselio na Dedinje, nemoj da zastupamo one koji nisu vredni našeg zastupanja. Mi jednostavno moramo da znamo, ne možemo da idemo u sukobe više sami sa sobom.

Moramo ovaj genocid priznati, u suprotnom može nam se to ponoviti.

Zapamtite, ako dođe do sukoba, opet sami sa sobom, sigurno opet gubimo mi.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne sudite da vam se ne bi sudilo. To su reči Isusa Hrista.

Bojim se da naše sudije, da naši tužioci, među kojima, verovali ili ne, ima i časnih, i to dosta, nezavisno pravosuđe od ove vlasti, ali ne i od bivše, ja se bojim da upravo poštuju ovo geslo. Kaže – ne sudite, da vam se ne bi sudilo.

Mnoge kriminalne radnje ostaju nedosuđene. Mnogo toga u javnosti ima u krivičnim delima, u zlim delima, gde tužilaštvu i pravosuđu ne pada na pamet da to kazni. Verovatno idu onom devizom – kad Đilas kaže znate li vi ko sam ja, ili Jeremić to malo snažnije kaže – znate li vi ko sam ja. Verovatno zbog toga kažu - ajde da ne sudimo, jer ovi kad se vrate, ako budemo sudili po zakonu, po sili zakona, oni će nama suditi po zakonu sile. Verovatno se toga boje i ovaj deo čestitih i poštenih sudija za koje sam rekao, verovali ili ne, ima ih, i brojni su.

Ko zlo ne kažnjava, taj novo zlo čini. To treba da znaju oni koji se boje da sude da im se ne bi sudilo.

Ukoliko imate gospođu iz Pančeva koja kaže narkodileru da treba iseliti novinara i pita ga da li može da iseli tog i tog novinara iz Pančeva, ukoliko sudovi i tužilaštvo po saznanju ne krenu da to kazne, onda saučestvuju u tome.

Danas ta gospođa izmišlja krivična dela. Tužilaštvo opet ništa ne čini, da odgovara onaj ko lažno prijavljuje krivično delo, ko na takav način uznemirava javnost, ništa ne čini da utvrdi da li ta osoba govori istinu ili neistinu ili ta osoba kaže da neće da kaže ko su svedoci, ko su žrtve jer, eto, ona neće to da saopšti dok tužilaštvo i sudovi ne zaštite svedoke i žrtve za koje ona neće da navede imena. Pa, kako tužilaštvo, sudovi, pa i policija da zaštiti NN osobe ukoliko ona krije te činjenice?

Tužilaštvo i pravosuđe se boji jednog preduzeća. Ja sam ovde govorio da mi nemamo problem sa opozicijom, da mi imamo problem sa zloupotrebom opozicije koja je zloupotrebljena, dela opozicije, koju uglavnom ovi drugosrbijanci nazivaju celom opozicijom, oni koji ne misle tako po njima nisu opozicija. Mi imamo problem sa Đilasovim preduzećem i Šolakovim biznisom. To vam govorim gotovo tri godine.

Ta gospođa je upravo posle pet, šest stranaka ušla u to preduzeće, koje ima dva službena naziva, jedan je valjda „Multikom“, a drugi je Stranka slobode i pravde. Uglavnom, svi iz „Multikoma“ su zaposleni u Đilasovoj firmi, pa ne znam, tužilaštvo bi moglo možda da pogleda, jer je zabranjen politički rad u preduzećima. Očigledno da se i to ne poštuje.

Uglavnom, sudovi su izgleda u nekom strahu da im ovi ne bi sudili, makar onaj deo koji nije pripadao DS.

Ovde su neke sudije osporene za koje sam i ja mislio da ih vredi osporiti.

Zločine treba kažnjavati. Na današnji dan ubijen je jedan Makedonac, jel tako, generale, u Splitu, 1991. godine. Podignuta je puška na državu koja je jednoj naciji obezbedila da bude prihvaćena među pobednike, iako je bila gubitnik, da bude u državi zajedno sa pobednicima, iako je bila poražena i koja je samo 30, 40 godina kasnije ponovo podigla pušku na državu, na zajednicu u kojoj je bila itekako priznata.

Ubijen je Makedonac, Gešovski, ispred vojne komande. Pokušali su da udave drugog, Nakova, čini mi se. I to je za mene bio početak oružanog ustanka iz Nezavisne Države Hrvatske protiv države koja nije dovoljno kaznila. I taj zločin koji se desio u Splitu nikada nije kažnjen. Nikada ni naši sudovi za ratne zločine se nisu potrudili da lica koja su umešana u Dobrovoljačku, pre nekoliko dana je bila godišnjica, iz 1992. godine u Sarajevu, da pokuša da kazni zločince i da pokuša da ukoliko stupe na tlo, a većinom se radi o kriminalcima, da stupe na tlo Srbije, da pokuša da ih privedu pravdi, jer su ubili gotovo 40 vojnika.

Među ovim drugosrbijancima ima onih koji to pravdaju time da je osam poginulo u Dobrovoljačkoj, a navodno ostali su poginuli u napadu na predsedništvo, koje je u tom trenutku bilo prazno, jer je Alija Izetbegović bio sa Kukanjcem u, čini mi se, UNPROFOR-ovom nekom vozilu.

Dakle, postoje oni koji zločine opravdavaju, ali Tužilaštvo za ratne zločine ne može da juri samo krivce među srpskim narodom. Mora da ceni srpske žrtve, bez obzira što ja mislim da su u tom Tužilaštvu za ratne zločine i sudovima, uglavnom, pretežno, članovi DS, recimo, supruga Zorana Živkovića je sekretar tog suda, koji su podnosili izveštaj američkoj ambasadi o aktivnostima Tužilaštva i ulozi gospođe Kandić u svim tim predmetima. Imam zapisnik o tome.

Naši sudovi se nisu potrudili da ispoštuju i žrtve srpskog naroda na način na koji su ispoštovali žrtve koje su Srbi naneli nekim drugima, pa čak često su kažnjeni oni koji nikakav zločin nisu učinili, posebno u Hagu, a Boga mi i među domaćim pravosuđem, jer Nataša Kandić je bila ta koja je držala taj tas boginje pravde, pa gde ona kaže treba da prevagne nema veze da li si kriv ili nevin, kao u Hagu, ili si Srbin ili si nevin.

Mnogi u te sudove, kao ovo sad za Tačija, mnogi u te sudove kao u Hagu idu, kako se zove, ovaj, Haradinaj, pa imate u Hrvatskoj Gotovinu, uglavnom Gotovina za Gotovinu, to ti je geslo, ili si Srbin ili si nevin, uglavnom budu pozvani na te sudove da bi bili oslobođeni. Njih pozivaju, ne da ih osude, već da ih oslobode, da ne bi neko drugi mogao da ih kazni, kao i Gnjilansku grupu. Pošto je suđena u Srbiji, pošto je sudija Majić oslobodio Gnjilansku grupu, koji laganjem, uzimanjem duše na desetine Srba lišilo života, nealbanaca, i preko 200 mučilo i metodom laganog uzimanja duše, mučenjem do smrti. Dakle, ti likovi, ti zločinci koji su bili osuđeni, pa apelacionom presudom Majića oslobođeni, više nigde ne mogu da budu kažnjeni, jer je njima suđeno jednom i više niko ne može da ih privede pravdi. To je receptura koju su naši sudovi prepisali od Haga itd, koji su pozivali na suđenje one koji su napravili zločine nad Srbima samo zato da bi ih presudama oslobodili i da za ta dela više nijedan sud ne može da ih goni.

Dame i gospodo, danas je Đurđevdan. Čestitam slavu svima. U mnogim domovima će se zaoriti pesma tuge i očaja koja se zove Đurđevdan. Na današnji dan 1942. godine, ravno u zoru, iz sarajevskih zatvora i malih logora u kojima su bili Srbi, ustaše su najavile Srbima đurđevdanski uranak. Tri hiljade sarajevskih Srba, iz Sarajeva i okoline, koji su pokupljeni u te logore i zatvore je natovareno u stočne vagone u koje je moglo da stane 40 ljudi ili sedam konja, kako je pisalo na vagonima. Po 200 ljudi je strpalo u svaki vagon, ukupno 3.000 ljudi je strpano i upućeno preko Slavonskog Broda za Jasenovac. U Slavonskom Brodu su pretovarani oni koji su preživeli put do Slavonskog Broda. Oni su od strane ustaša natovareni u te vagone u ranu zoru na Đurđevdan.

Iz tuge, očaja, inata i ponosa jedan od mladića Kulturno umetničkog društva „Sloga“ iz Sarajeva je zapevao pesmu Đurđevdan. Na to su ustaše reagovale, zatvorile kapke na prozorima i veliki broj Srba nije stigao do Jasenovca, do te fabrike smrti, već se pogušio zbog nedostatka vazduha. Uprkos svemu, ispevana je pesma Đurđevdan i danas se ona peva i svi oni koji je pevaju i slušaju treba da se sete da je nastala u momentu ljudskog očaja Srba koji su putovali prema fabrici smrti u Jasenovcu.

Goran Bregović je osamdesetih godina, čini mi se, samo složio tu pesmu i ona je pesma tuge i na današnji dan mi seljaci se obično setimo, koji smo poreklom iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, tog stravičnog zločina kada je u jedan voz, u jedno jutro, strpano 3.000 žrtava. Profesor dr Vidović, koji je preživeo sve to, koji je bio živi svedok ispevanja ove pesme, je bio živi svedok koji je bio u toj kompoziciji smrti koja je putovala prema fabrici smrti.

Drage moje sudije, vi koji niste osporeni, vi koji ćete proći, treba da znate da ne treba da se bojite Đilasa i da ne treba zakon da bude paučina, kako se kaže, kroz koju se provlače velike muve i bumbari, tipa Đilas, a samo se kažnjavaju mali. Ne treba da se bojite da sudite zato što Đilas i Jeremić prete da će suditi svim političkim protivnicima, pa i medijima koje će kao da oslobode. Kao dokaz da sam govorio da imamo problem sa Đilasovim preduzećem i Šolakovim biznisom neka vam posluži to da posle REM, za koji sam govorio, i „Telekoma“, odjednom ide i zahtev za nacionalnu frekvenciju, jel tako, gospodine Jovanov, koju žele da im se dodeli. Naučili su to posle 2000. godine. Od pet nacionalnih frekvencija koje su podeljene, svih pet su podelili oni, pa misle da je red, pošto su to delili kao vlast, da ovu jednu dodele kao opozicija i verovatno misle da je dodele sami sebi i da na takav način iskontrolišu još jednu nacionalnu televiziju.

Da vas podsetim, kada su delili frekvencije, dugim cevima, oružanim putem su zabranili BK televiziju, jel tako, gospodine Marković, dugim cevima su upali u BK televiziju, a po meni jednu od boljih televizija u to vreme i zauzeli je.

Da vas podsetim samo da ti borci za slobodu medija, koji se pozivaju na zakone, nezavisno sudstvo itd, to kod njih ništa nije važilo, su 2003. godine zabranili najtiražniji list, mislim da je „Nacional“. Najtiražniju novinu su zabranili 2003. godine.

Da vas podsetim da je Rajo Rodić vlasnik „Glasa javnosti“ i „Kurira“, čini mi se, 2009. godine gotovo leteo u nebo, jer su mu automobil digli u vazduh kod Marakane, čini mi se. Da vas podsetim da su tada bili spremili Zakon o medijima, 2009. godine, da su upali u „Glas javnosti“ i „Kurir“, da su uhapsili vlasnika, ne znam da li je bio glavni i odgovorni urednik, Raju Rodića.

To su ti borci za slobodu medija koji su dodeljivali sve frekvencije dok su bili vlast i sada bi tu jednu, preostalu da dodele sami sebi, kao opozicija.

Drage moje sudije, zakon je za svakoga zakon. Valtazar Bogišić – zakon je zakon ma koliko opor bio i, na kraju kaže, najveća nepravda kada neko od zla dijela svog još kakvu korist ima. Drage moje sudije, sadašnje i buduće, to treba da vidite i da znate da narod pita – kada ćete kazniti Đilasa? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu je na svojoj sednici podržao Zakon o sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije. Šta više, pozdravio je taj sporazum s obzirom da se radi o biljnom karantinu i zaštiti bilja.
Kao što je većini poljoprivrednika poznato, a verujem i većini narodnih poslanika, radi se o značajnom tržištu, državi našem prijatelju koji se često zalaže za naše nacionalne državne interese, a ta saradnja sa njima je još dragocenija jer je rezultirala izvozom na hiljade tona voća i povrća, što je obuhvaćeno ovim sporazumom. Radi se o fitosanitarnoj kontroli kojom jedna i druga strana međusobno kontrolišu izvoz i uvoz.
Moram da upozorim naše poljoprivrednike po ko zna koji put da Rusija više nije Sovjetski Savez, da se tamo ne može izvoziti sve i svašta, da su ruske kontrole, kontrole u Rusiji, Belorusiji daleko strožije nego kontrole prilikom izvoza u EU i da moraju dobro da paze da ne dolazi do prepakivanja od strane trgovaca, nakupaca voćem i povrćem.
To je jednom rezultiralo i hapšenjem u Republici Srbiji. Mi smo majstori da izigramo sami sebe i ja upozoravam poljoprivrednike koji izvoze recimo 132 hiljade tona jabuka, izvoze ukupno voća oko 180 hiljada tona ili 180 miliona kilograma da se nije igrati sa izvozom od 180 miliona kilograma, da bi neko prepakovao nekoliko šlepera i na crno zaradio neki novac jer time podriva i ugrožava srpsku ekonomiju, a time i ekonomsku moć naših poljoprivrednika, a često se radi o malim poljoprivrednim gazdinstvima koji na hektar, dva ili na nekoliko hektara gaje jabuke, kruške, šljive, breskve, kajsije i na taj način stvarno donose novac svom poljoprivrednom gazdinstvu, na takav način izdržavaju svoje porodice, školuju decu, kupuju odeću, obuću, kupuju mehanizaciju i moram reći da od kada sam ja predsednik Odbora za poljoprivredu da od tada gotovo polovinu Odbora čine stalni članovi i da smo u svrhu što bolje saradnje i proizvodnje voća i izvoza uspeli deo podsticaja sa ratarstva da prebacimo na voće, tako da subvencionišemo i sadnju voća, subvencionišemo ograde, subvencionišemo stubove, subvencionišemo, podstičemo proizvodnju time što dajemo 50 do 65% troškova i prilikom izgradnje zalivnih sistema.
Sve to doprinosi kvalitetnoj proizvodnji voća koje nalazi svoje tržište u Srbiji.
Ukoliko želite da imate ukusnu voćku, ukoliko želite da imate slatku voćku morate da imate i odgovarajuće sadnice, odnosno morate proizvodnju da vršite po standardima, jer danas, ponavljam, Rusija više nije Sovjetski savez, ne možete u Rusiju izvoziti sve i svašta, već to mora da bude takvo voće kakvo su oni uvozili dok međusobno nisu uveli sankcije sa EU.
Tu šansu koju nam pruža EU sankcijama koje uvodi Rusiji i Rusija odgovara kontra sankcijama, ta šansa za naše voćare ne sme biti upropašćena neodgovornim postupcima pojedinaca.
Stoga, moje upozorenje vezano za biljni karantin i zaštitu bilja da će gotovo svaka prevara od strane ruskih organa biti otkrivena, a to će napraviti nemerljivu štetu Republici Srbiji, poljoprivrednim gazdinstvima, posebno malim poljoprivrednim gazdinstvima o kojima se radi prilikom izvoza voća.
Postoje veliki voćnjaci, za njih sam takođe zabrinut, ali najviše za male farmere, jer njih ima puno i mali farmeri nisu samo predmet poljoprivrede, već predmet demografije. Ukoliko oni ne opstanu na područjima gde sad rade, proizvode voće, te teritorije će se prazniti.
Da vas podsetim da je i starosna struktura 62 godine na selu i ukoliko napravimo neku brljotinu sa voćem i povrćem, ukoliko pogasimo te male farmere i mala poljoprivredna gazdinstva onda će ta teritorija ostati pusta, a to će biti i bezbednosni problem, problem suvereniteta i integriteta Republike Srbije.
Stoga, još jednom opominjem sve one koji proizvode voće i koji trguju voćem i povrćem da im ne pada na pamet da prepakuju naše proizvode, odnosno da im menjaju nekim stranim i da na takav način ugrožavaju sami sebe. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o tri sporazuma, jedan je sa istokom, dva su sa zapadom. Radi se o Sporazumu Vlade Republike Srbije i Ruske Federacije o biljnom karantinu i zaštiti bilja, sa druge strane o naučno-tehničkoj saradnji sa SAD i treći je sa Pokrajinom Kvebek u državi Kanadi.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se Kanade tiče, u njoj živi značajan broj Srba. Posebno posle ratnih dešavanja mnogi balkanski narodi su našli utočište u Kanadi, a među njima i Srbi. Procenjuje se da je u toku 20. veka u Kanadu došlo oko 200.000 Srba, a danas se na popis izjašnjava oko 100.000 da je srpskog porekla, odnosno da su Srbi.

Srbi su značajni posebno u Kvebeku zato što su kohezioni faktor. Da vas podsetim da je u Kvebeku održan referendum i da je to bila pokrajina koja se umalo nije odvojila od Kanade i vrlo tesan rezultat je bio. Mislim da su kanadske vlasti dobro postupile, zato što je značajan broj Srba, posebno onih koji su izbegli iz rata, našao svoj novi dom u Kanadi. Verujem da će se to Kanadi vratiti, zato što su Srbi državotvoran narod, zato što čuvaju državu, zato što ne vole da im se država raspada, što je bio slučaj bivše Jugoslavije. Zato su proglašeni najvećim zlikovcima na teritoriji bivše SFRJ, ne zato što su bili isključivo krivi, ne zato što su bili najgori, već zato što su bili armatura bivše Jugoslavije koju su stvorili balkanskim ratovima, Prvim svetskim ratom. Stvorili su jednu veliku državu, koju su kasnije komunisti, dakle, od jedne velike države pravili niz malih država koje su prerasle u drugorazredne i trećerazredne protektorate, koji i dalje, bez obzira što su se odvojili od Srbije, bez obzira što im je Srbija svojom pobedom omogućila da formiraju na teritoriji SFRJ svoje nacionalne državice, mrze i ne podnose Srbiju. I dalje se nastoji da se Srbi, ovog puta u Crnoj Gori, pretope u neku drugu naciju i da Srba i srpske države bude što manje na Balkanu.

S tim u vezi, prelazimo na naučnu i tehnološku saradnju sa SAD. Najbolji dokaz kako naučna i tehnološka saradnja može da preraste, nisu to samo Tesla i Pupin, imamo i gospodin Vujić koji je bio u Apolo programu, u NASI itd, najbolji promoteri i politički na određen način promoteri mogu da budu upravo iz sfere nauke i tehnologije.

Da spomenem dva srpska seljačeta – Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, što je dokaz da nešto što je vredno ne bira gde će da se rodi. Obično se nešto što je vredno rodi u sirotim, malim sredinama i obično iz tih malih sredina nikne nešto veliko, neki novi naučni i tehnološki potencijal. Nažalost, to će govoriti o onom trećem sporazumu, srpsko selo sa prosečnom starošću od 62 godine, teško će u budućnosti moći da iznedri tu vrstu seljačića koji će biti dovoljno bistri, koji će svoju inteligenciju, svoja iskustva stečena boravkom na selu u mladosti, koja će uspeti kad odu u veliku sredinu da pretoče u neka velika dostignuća, po čemu su bili poznati i Nikola Tesla i Pupin, jedan iz Idvora, drugi iz Smiljana. Dakle, obojica su vrlo vredne veličine, a obojica imaju, posebno Pupin, i političku konotaciju.

Posebno bih ja voleo i želeo, najviše na svetu, da naša saradnja sa SAD bude iz vremena saradnje Mihajla Pupina i Vudroa Vilsona. Voleo bih da ponovo američki predsednik, a bili smo se malo pomerili za vreme Trampa, dakle, ja sam navijao, otvoreno priznajem, da Tramp pobedi. Tramp je pobedio na glasanju, ovaj drugi je pobedio na brojanju i ostvarili su ono što je Staljin govorio – nije bitno ko glasa, bitno je ko broji. U Americi je Tramp imao – jedan čovek, jedan glas, a ovaj drugi, Bajden, on je imao, onako, sedeći kući u papučama, on je imao priliku – jedan mejl, tri glasa. Dakle, zahvaljujući tome je onaj za koga sam ja navijao, Tramp, izgubio, ali se video neki napredak po pitanju sporazuma između gospodina Trampa i gospodina Vučića, koji je težište bacio na ekonomiju, što bih ja svakako pozdravio.

Voleo bih da se zanove odnosi između Amerike i Srbije. Gotovo mi je neshvatljivo da Amerikanci imaju neke svoje simpatije i postaju mentori nekih država i državica koje su nastale na tlu Balkana i na tlu bivše Jugoslavije. Ja se bojim da oni stvaraju tampon zonu prema Rusiji i Kini, s obzirom da su za vreme Tita finansirali Josipa Broza, ne zato da bi širio komunizam, već zato da bi ga zaustavio na svojim granicama i da interesi Sovjetskog Saveza ne mogu da se izliju, odnosno, bilo im je jeftinije da darivaju Josipa Broza novcem, drugom donatorskom podrškom, da mu podižu ekonomsku moć, koja nije zavisila od privrede već od tih donacija, da bi on mogao da napravi armiju, jer je njima bilo daleko jeftinije da Tito ima snažnu armiju koja bi se oduprla Staljinu i Sovjetskom Savezu, nego da finansiraju svoju vojsku, nosače aviona, baze, itd, što bi njima bilo desetak puta skuplje. Oni su spojili dobro i korisno i podržali tu varijantu gde je jedna velika država pretvorena u niz, u šest malih država, od kojih je pet postalo protektorati.

Danas imate svetsko čudo da, recimo, svi mogu da se odvoje od Srbije, od Srbije može da se odvoji i njena pokrajina. Ali, gle čuda, Srbi ne mogu da se odvoje ni od svoje pokrajine. Gotovo neverovatna situacija.

To su sadašnji odnosi u svetu. Ja bih voleo da Amerikanci to pomere i da dođemo u doba Vudroa Vilsona koji je cenio srpski narod toliko i njegove žrtve u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, da je 28. juna ili jula 1918. godine istakao srpsku zastavu, a to je prva zastava jedne strane države, iznad Bele kuće, u znak priznanja jednom malom balkanskom, ali moralno velikom narodu koji je dao 1.264.000 žrtava da bi stvorio Jugoslaviju.

Moram i to naglasiti da su za razliku od nas Vudro Vilson i Mihajlo Pupin bili daleko pametniji. Moram reći da bi i ta Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila daleko više obogaljena da nije bilo Pupina. Mogu da navedem primer Banata, mogu da navedem primer, mislim, Bledskih jezera itd, gde su Slovenci zahvaljujući Pupinu i Vudrou Vilsonu dobili to, čak su bili dobili i pola Koruške, pa su tražili sve da se to izjašnjava referendumom, pa su taj deo izgubili, svojom krivicom, a ne krivicom Vudroa Vilsona, Nikole Pašića i Mihajla Pupina. Takva je saradnja bila da sve što su Srbi poželeli su i dobili.

Ali, Srbi nisu poželeli ono što je Vudro Vilson poželeo. Vudro Vilson je želeo da svi mali narodi, brojčano mali narodi, Srbi spadaju u duhovno i moralno velike narode, da svako dobije nacionalnu državu i Vudro Vilson se zalagao da Srbija dobije izlaz na more, međutim, mi smo se opredelili, Srbija se opredelila da posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata stvori Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, da se na određeni način ujedini sa poraženima i valjda je očekivala da će poraženi biti dovoljno zahvalni, da neće razbijati novonastalu državu.

Stoga sam ja zabrinut, recimo, za Evropsku uniju, s obzirom da u programu moje stranke od 1990. godine stoji da želi da uđemo u Evropsku zajednicu, da imamo sa evropskim zemljama jednu granicu, jedno tržište, jednu valutu, slobodan protok ljudi, kapitala itd, ali sam zabrinut za Evropsku zajednicu zato što oni koji su razbili Jugoslaviju, koja je bila zajednica pobeđenih i poraženih gde su poraženi trebali ipak da imaju neku vrstu zahvalnosti i da ne razbijaju i ne dižu pušku na one koji su im dozvolili da partizanskim pokretom, u kome su opet Srbi bili većina, naprave svoje nacionalne državice i pri tome u te nacionalne državice gotovo pola srpskog naroda ubace, ja sam očekivao da takvi narodi i takve države ne dižu pušku na svog oslobodioca, međutim, i to se desilo. Zato sam zabrinut malo i za Evropsku uniju, ali oni su prvi birali, šta da im radimo.

Izabrali su Sloveniju i Hrvatsku, koje su poznate po tome da iz svake zajednice žele da iskoče, kao što su želele da iskoče iz Austrije, iz Austrougarske, tako su želele da iskoče i iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, tako su hteli da iskoče iz Kraljevine Jugoslavije, dizali su ličke ustaške ustanke itd. Tako su želeli da izađu iz komunističke Jugoslavije, koja je stvorena i koja je prerasla gotovo u konfederalnu zajednicu gde je, ispostavilo se, to bio prelaz iz jedne nezavisne države Hrvatske, barem po pitanju Srba, u drugu nezavisnu državu Hrvatsku i pogledajte šta se sve dešavalo na teritoriji koja se nekada zvala Nezavisna država Hrvatska, koja je obuhvatala i Bosnu i Hercegovinu, kakvi su strahoviti zločini učinjeni prema Srbima. Gotovo milion Srba više ne živi na teritorijama gde je živelo 1991. godine, to popisi jasno kažu, u Federaciji Bosne i Hercegovine imate više Kineza u Sarajevu u Federaciji nego Srba. Dakle, iz toga se vidi da surovo etnički počišćen narod je optužen za etničko čišćenje.

Stoga verujem da obnavljanje nekih odnosa sa Amerikom moglo bi da jednog dana rezultira da i oni, a teško je da priznaju svoju grešku, priznaju da su se ogrešili o srpski narod, koji je jedino bio kriv zato što je voleo zemlju koju je stvorio, voleo tu državu i pokušao da sačuva, bio armatura te bivše Jugoslavije. Zato je srpski narod proglašen najgorim, isključivim krivcem, oni koji su počinili genocid i etničko čišćenje, iako dokazi statistike same i u Hrvatskoj – njihovi podaci i podaci u Bosni i Hercegovini kažu da je na teritoriji bivše Nezavisne države Hrvatske realizovan treći deo Pavelićevog programa, a da je ona Jugoslavija koja je bila između dve NDH bila prelazna osnova za njih.

Za nas je to bila država za koju je vredelo raditi, zalagati se i graditi je, država u kojoj su svi trebali i bili ravnopravni. Oni su to videli kao prelazno rešenje da iz jedne NDH odu u drugu NDH, da stvore svoje nacionalne države i da budu pretenciozni, odnosno da požele da i teritorije na kojima su živeli Srbi i srpski narod, koju su rasparčali, raskupusali federalizacijom posle rata 1945. godine, na takav način veliki broj Srba ostave van zajedničke države koju su stvorili.

Srbiju je stvorio Nikola Pašić i Kralj Aleksandar, Vudro Vilson i Mihailo Pupin, ali su Vudro Vilson i Mihailo Pupin imali drugo rešenje koje mi kao pobednici nismo dovoljno ozbiljno shvatili, tj. da izađemo na more, da stvorimo srpsku nacionalnu državu.

Mi to nismo prihvatili. Velikodušno smo zajedno sa poraženim prihvatili da budemo deo jedno nove zajednice koja se zvala Kraljevina SHS. S toga bih voleo da nešto iz istorije naučimo.

Da ja pređem ponovo na saradnju sa Rusijom, i ponovo da kažem da ova zaštita bilja, biljni karantin, jeste šansa ali da je i kontrola Ruske Federacije izuzetno žestoka, izuzetno korektna, ali pri tome je rigoroznija nego ona u Evropskoj uniji, da treba pažljivo pratiti njihove uslove, odnosno da ne dođemo u poziciju da izvoz ugrozimo, značajne količine izvoza vođa i povrća, jer bi nam greška bila još veća zato što bi ugrozili sebe, svoje farme, svoje porodice i zato treba paziti na ove veletrgovce, prekupce i nakupce da ne prepakuju nešto iz Grčke ili evropskih zemalja, Poljske, Nemačke itd. jabuke, tu treba izuzetno kontrolisati svaki tovar, ne dozvoliti nikakvo mešetarenje da za nekoliko šlepera takve robe ugrozimo ekonomski napredak sopstvene zemlje, posebno u poljoprivredi, jer smo mnogo podsticaja uložili u nove zasade jabuka.

Savetovao bih naše poljoprivrednike da probaju da podižu veće površine zasada pod kruškama, zato što su skuplje. Rod je sličan rodu jabuka, malo se teže održavaju i neguju, ali bi valjalo pokušavati, zato što Rusija podiže svoje voćnjake jabuka.

U jednom trenutku kao što se desilo i sa pšenicom, Rusija može postati izvoznik ili može zadovoljavati svoje potrebe sa jabukama. Zato bi trebalo voditi računa u poljoprivrednoj politici, da malo pažnje posvetimo i uzgoju krušaka, jer ni jedna kruška koja se ubere u Srbiji u hladnjačama ne dočeka Novu godinu, sve budu prodate pre nove godine, zato što je potražnja velika, a proizvodnja u Srbiji, nisam siguran da zadovoljava naše potrebe.

Dilema Rusija, Kina, Evropa za mene ne postoji. Aktuelna politika je takva da hoćemo da budemo dobri sa jednima i drugima. Hoćemo da prijatelji ostanu prijatelji, a da protivnika pokušamo da napravimo manje protivnike, od neprijatelja manje neprijatelje, a po mogućstvu da neki pređu na našu stranu.

Ja ću vam to plastično objasniti zato što postoje ultra nacionalisti. To su ovi dobrovoljni davaoci tuđe krvi, koji bi ostatak jednog nedoklanog naroda da povedu u avanturu, moram da ih upozorim da isključivost, a i one evroljube i u jednom i drugom smislu i prema Evropskoj uniji i prema evru, dakle da upozorim i jedne i druge da moramo da igramo i sa jednim i sa drugima.

Navešću primer, maline i jabuke. Recimo, 95% jabuka koje se proizvedu u Srbiji kupi Ruska Federacija, odnosno carinska unija ili kako oni to zovu Rusija, Kazahstan, Belorusija, a 95% malina i većinu borovnica kupi Evropska unija. Srpski seljaci znaju da se ne bi valjalo odreći ni maline ni jabuke. Ako se odreknete i jednog, gubite drugo, gubite novac, gubite ekonomsku sigurnost.

Ja ekonomsku snagu jedne zemlje vidim, ne po količini zlata i dijamanata, srebra, plemenitih metala itd. koje ta zemlja poseduje, već po količini hrane i pijaće vode koju ta zemlja proizvodi ili može proizvesti i to je neka dobitnička kombinacija na koju treba zaigrati.

Ko voli miris hleba treba da poštuje i poljoprivrednike koji su taj hleb proizveli i podsticaji subvencija treba da budu što veći, a kada uđemo u EU oni će biti tri puta veći nego što su do sada. Zato je moja težnja zbog zajedničke evropske poljoprivredne politike da što pre uđemo u EU.

Na kraju da kažem da se manemo srpsko srpskih zađevica, da sklapamo i dalje sporazume. Dok su svi bili protiv nas, mi smo bili protiv sebe, bolje reći, bili smo, borili smo se protiv sebe i između sebe, a u takvoj borbi uvek izgubimo mi.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova tri sporazuma su sa tri zemlje stalne članice Saveta bezbednosti. To je dokaz da se ova zemlja podigla iz pepela i prašine u koje su nas gurnule bivše prethodne vlasti do 2012. godine i ovi sporazumi garantuju privredni razvoj.

Postoji kineska izreka - kada čoveku daš ribu nahraniš ga za jedan dan, a kada ga naučiš da peca nahraniš ga za ceo život. Kaže - kad čoveku daš ribu nahraniš ga za jedan dan, a kad ga naučiš da peca nahraniš ga za ceo život. Mi smo od Kineza dobili jedno i drugo, više puta su nam pomogli, a da nam to nisu ni na koji način naplatili i, drugo, naučili su nas kako treba biti strpljiv, kako treba raditi, kako treba graditi, kako svoju zemlju valja izgrađivati i kako treba biti posvećen.

Kina je po meni prva industrijska sila u svetu i treba je poštovati. Ja sam to saznao pre sedam godina. Prvi moji inostrani gosti u Narodnoj skupštini su bile kineske privredne delegacije, sastavljene od 15 predstavnika kineskih firmi. U tom trenutku ni ja nisam znao koliki je značaj i koliki će značaj kineske privredne aktivnosti u Srbiji biti i koliko će to Srbiji značiti.

Samo da podsetim da su nam preuzeli probleme koji su se zvali „Sartid“, preuzeli su nam probleme koji su se zvali „Bor“, a to su bile firme koje su visile o budžetu Republike Srbije i koje su pravile astronomske gubitke.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je veoma bitno i zbog izvoza. Svi strani investitori, bilo da dolaze iz Amerike, bilo da dolaze iz Francuske, bilo da dolaze iz Kine, uglavnom prvo ovde otvore firmu. To su domaće firme gde su stranci članovi društva, oni su osnivači domaćih firmi. Čisto radi naših građana, zbog onih nesrećnika iz opozicije koji strane investitore predstavljaju kao neke porobljivače koji su kao ovde došli itd, treba da znamo da nema razlike, recimo, između „MK Komerca“, koga je osnovala strana firma, čini mi se, negde u Lihtenštajnu ili tako nešto ili „Delte“, inicijalna firma na Kipru, koja osnovala sve druge njihove domaće firme ovde. Dakle, oni osnuju firmu ovde, a samo je kapital poreklom iz inostranstva i to treba ceniti.

Posebno ih treba ceniti zato što, bilo da dolaze iz Kine, iz Francuske, bilo da dolaze iz Rusije, bilo da dolaze iz Nemačke, a zanimljivo ova Velika Britanija što nema sporazuma, imali bi i četvrtu članicu Saveta bezbednosti, Rusija je peta i sa njima imamo izuzetnu saradnju… Međutim, mene Velika Britanija baš onako i previše ne brine i sporazumi sa Velikom Britanijom su se obično Srbiji obijali o glavu, a to nas je dovelo do komunizacije bivše Jugoslavije itd. i mnogobrojnih problema, jer su oni uglavnom odlučivali šta će se dešavati na ovoj teritoriji, na teritoriji Balkana. Kad se dve ribe posvađaju na dnu okeana, to je izreka, kažu, mora da iza nekog obližnjeg kamena ima neki Britanac ili Englez.

Dakle, strani investitori koji ovde investiraju nama uglavnom donose komad tržišta. Za razliku od domaćih investitora imamo siguran plasman i siguran izvoz, što utiče na smanjenje trgovinskog deficita i, samo da vas podsetim da smo prošle ili pretprošle godine, po prvi put sa Hrvatima imali suficit, čini mi se da sa Italijanima imamo suficit, sa Nemačkom smo veoma blizu, jer su ti strani investitori, kako ih popularno zovemo, doneli prilikom dizanja proizvodnje u Srbiji i komad svog tržišta na kome će se ta roba prodati i time povećali naš devizni priliv i rešili mnoge probleme tim novcem. Male zemlje, kao što je Srbija, samo ofanzivnim izvozom mogu da obezbede veće plate, veće penzije, mogu da obezbede stabilnost u svojoj državi, jer kada prodaju tu robu u inostranstvu mogu da zadovolje potrebe od javne potrošnje, pa i do nabavke oružja i municije za svoju vojsku.

Moram priznati da smo mi uspešni, zahvaljujući sadašnjoj opoziciji, onim nesrećnicima o kojima sam već pričao. Zamislite da su oni izgradili sve pruge i puteve, pa šta bi mi sada gradili? Ovako misle da su nam olakšali posao, jer eto ostavili su razlokane puteve, ostale su neizgrađene pruge po kojima vozovi idu brzinom diližanse. S obzirom da su to uradili, oni misle da su zaslužni zbog toga što sada mi možemo da gradimo puteve, pruge, možemo da gradimo fabrike, jer su ostavili opustošene fabrike i otpuštene ljude.

Sada pitam – da oni nisu divljom, predatorskom privatizacijom i na razne druge načine opustošili zemlju, da nisu uništili naše fabrike, da nisu proizveli stotine hiljada nezaposlenih, kako bi mi zapošljavali već zaposlene ljude? Znači, tih 320 hiljada što smo zaposlili uglavnom, ne u javnom sektoru jer je stranačko zapošljavanje u javnom sektoru bilo zabranjeno, u privredi, u privrednoj aktivnosti, što je posebno dobro za zemlju, jer iz te privredne aktivnosti, po prvi put posle promena, ova vlast je doprinela da se putevi, pruge grade direktno iz budžeta, a ne uvek nekim novim zaduživanjem, jer to novo zaduživanje ima svoje limite.

Naši daleki preci su nam ostavili zadužbine, a bivša vlast nam je ostavila dugove i nisu problem dugovi i što su se zadužili, već što oni sa tim dugovima nisu napravili nikakvu fabriku, nikakve puteve, nikakve pruge. Hoću reći, nisu napravili nikakav izvor za vraćanje dugova.

Nisu napravili veći BDP pa da taj dug uklope, da taj dug ako treba da raste srazmerno BDP, to je kao kada vi podignete kredit na selu, kupite traktor i ako ste kupili traktor za očekivati je da dogodine zarađujete više, da otplaćujete taj kredit i da među ukućanima ima više novca pa možete da idete na more, možete da kupite bolju odeću, možete da kupite bolji automobil.

Ne, oni su radili suprotno, nije im bio bitan izvor vraćanja duga, živeli su zaduženi, zaduže se, podignu potrošnju i uglavnom se za taj novac kupovala roba stranog porekla, što je opet uticalo na smanjenje proizvodnje.

Srbija sada ne pravi tu grešku. Srbija se gradi. Ja mislim, postoje izreke, da će svakog dana da nam bude bolje. Da bi nam bilo bolje mi moramo biti sve bolji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ubiranje poreza je kao vađenje meda iz košnice. Kada to radite morate da vadite onoliko da i pčelama nešto ostane da se prehrane. U jednom pčelinjem društvu ima oko 60 hiljada pčela. Na 60 hiljada pčela dođe dve hiljade trutova. Znači, na 30 radilica dođe jedan trut. Društvo i državu koju smo mi zatekli potpuno razorena gotovo da pčela radilica nije ni bilo, privredna aktivnost i radnika nije bilo. Dakle, u njihovoj košnici, ako tako predstavljamo državu, u njihovoj košnici gotovo da nije bilo pčela radilica. Sem trutova i veliko bumbara Đilasa, ništa drugo nije bilo. Sav med su pokupili, strpali u svoje džepove, a nama su ostavili probleme.

Danas nas napadaju zato što rešavamo brže probleme koje su nam oni ostavili. Da oni, već sam govorio, nisu otpustili 400 hiljada radnika, pitanje je kako bi mi zaposlili 320 hiljada. Oni misle da smo njihovom zaslugom zaposlili te ljude. Kao, da ih mi nismo otpustili, koga bi vi zaposlili.

Takođe, po pitanju poreza. Iz poreza se finansira Vojska. Da nije bilo Borisa Tadića, Šutanovca, Vuka Jeremića, itd. pitanje je - da li mi danas naoružavali Vojsku. Da oni nisu napravili dobro razoružanu Vojsku kako bi mi onda stvorili dobro naoružanu Vojsku, ukoliko bi ta Vojska već imala oružje, da smo je zatekli vojnički spremnu? Dakle, ta Vojska nije bila vojno neutralna u njihovo vreme, ta Vojska je bila vojno neutralisana.

Da Šutanovac, Tadić, Jeremić nisu istopili sve tenkove, kako bi mi sada nabavili iz Rusije nove tenkove? da nam nisu ostavili samo jedan pokvareni Mig bez akumulatora ili sa jednim akumulatorom, kako bi mi onda obnavljali avijaciju itd? Odakle nam onda cela jedna eskadrila? Mi to ne bi nabavljali da nam oni nisu omogućili.

Putevi se grade, infrastruktura se gradi od prihoda iz budžeta, ne samo od kredita kao što su oni radili, kao što su pokušali da naprave autoput čuveni iz njive u njivu sa sadržajem gline. Vezivni materijal za asfalt im je bila glina, pa i ono što su asfaltirali morali smo ponovo da radimo. Da nije bilo njih teško bi mi uradili ovoliko koliko smo morali da uradimo.

Kako smo zaposlili 320 hiljada ljudi napunili smo penzijske fondove. Više se penzije ne dotiraju sa 50, 54% iz državnog budžeta, već je to između 20 i 30%, što je prihvatljivo. Kod njih je na jednog zaposlenog išlo tri, četiri penzionera. Danas ima više zaposlenih u privredi i u javnom sektoru nego što ima penzionera i napravljen je jedan održiv sistem nego što je ranije bio.

Da nije bilo novozaposlenih, da nije bilo nove privredne aktivnosti, da nije bilo proizvodnje ja vas pitam – odakle bi mi izdvojili 500 miliona evra za agrarni budžet? Naši poljoprivrednici treba da znaju da agrarni budžet iznosi 500 miliona evra i da to nije novac koji je naštampan bez ikakvog pokrića već da je to novac iza koga leži proizvodnja ne samo poljoprivredna, ne samo prerađivačka industrija. Taj novac je uzet od poreskih obveznika, a poreski obveznici su oni ljudi koji se bave, najveći poreski obveznici su oni koji se bave proizvodnjom.

Agrarni budžet 500 miliona, mi smo to sanjali, ali ja sam od onih koji se zalažu da taj agrarni budžet bude i milijardu evra, ali da ne prelazi 5% srpskog budžeta, što znači da se srpski budžet uveća, pri tome da se porezi ne uvećavaju i da dođemo kroz proizvodnju do većeg budžeta, do snažnije države, do snažnije vojske, do više novca za kulturu, do više novca za obrazovanje. Obrazovanje je veoma bitno jer to je bogatstvo, znanje je bogatstvo koje svog vlasnika svuda prati.

Strane investicije su nam pritom pomogle i recimo ja sam jedan od tvoraca industrijske zone u Inđiji. Počeo sam da je gradim 2001. godine, a 2007. godine kada je infrastruktura dovedena onda su me lepo žuti smeli u zgradi Uprave vodovoda. Više im nisam bio potreban, ali danas ta industrijska zona u Inđiji daje veći izvoz nego cela Crna Gora.

Dakle, u ovom trenutku recimo izvoz "Grupusa" čini mi se 120 miliona evra, uglavnom IGB, itd, izvoz poljoprivrede. U ovom trenutku Inđija pravi izvoz koji je ravan, ako ne i veći izvozu celokupne države Crne Gore. Pri tome stiže nova investicija koja se zove "Tojo", koja je vredna 380, 390 miliona evra. Država je za to izdvojila 41 do 43 miliona evra, nisam baš siguran u cifru, za 560 novozaposlenih.

U Inđiji, kao i u celom Sremu, to gospodin Martinović može da potvrdi i u Rumi je niska nezaposlenost, u Inđiji je nezaposlenost 3,7%. Postoje ovi nesrećnici koji su privrednu aktivnost u državi sveli na nulu, koji kažu - dali smo 73 hiljade evra po radnom mestu. Ja kažem da to nije tačno.

Iako je država Inđiji pomogla sa 40 i neki milion evra da se investicija "Tojo" odnosno to je ćerka firme "Micubišija", da se pozicionira u industrijskoj zoni koja ima kapacitete za tri hiljade hektara, koja je omeđena međunarodnom prugom za Budimpeštu, koja je omeđena autoputem za Budimpeštu, koja je omeđena spojem starog i novog puta prema Subotici. Dakle, jedna atraktivna industrijska zona u ovom trenutku je dobila tu investiciju "Tojo" koja će godišnje proizvoditi pet miliona guma, koje će ukupno da vrede 250 miliona evra i završiće u izvozu. Tako da će izvoz iz Inđije, iz privredne aktivnosti u državi Srbiji biti veći za 50% nego celokupni izvoz države Crne Gore. To je ono čime smo se bavili u prethodnom periodu.

Tih 70 i nešto hiljada evra po budućem zaposlenom izgleda puno, međutim oni koji nas napadaju, naši napadači, na tih 70 i nešto hiljada evra zaboravljaju da država Srbija to nije učinila, onda ta investicija ne bi bila u Inđiji, već bi bila u poljskom Gdanjsku. Znači, to što smo dali podsticaje je doprinelo da to ne bude u Poljskoj, već da bude u Srbiji i da srpski izvoz bude veći, da broj zaposlenih, mada Inđija nema problem sa nezaposlenošću, bude još više uvećan u Inđiji i da neka radna snaga koja živi u blizini Inđije, recimo u predgrađu u Batajnici, predgrađu Novog Sada može da dođe do radnih mesta zato što autoput garantuje da do te industrijske zone i brza pruga koja omeđava tu industrijsku zonu, može da garantuje da za 15 do 20 minuta možete da stignete do industrijske zone da se tamo zaposlite. Većinu tih zaposlenih iz gradova će činiti inženjeri i visoko-stručna radna snaga koja će imati visoke lične dohotke što će doprineti da penzije, da zdravstvo bude finansirano iz privredne aktivnosti, da to ne bude iz stranih zajmova i stranih kredita, kao što je to bio slučaj za uvećanje penzija u nekom prethodnom periodu za vreme neke prethodne vlasti.

Napadači treba da znaju da investicija od 390 miliona evra prilikom izgradnje i dopremanja opreme, s obzirom da će to biti domaća firma čiji su osnivači Japanaci, to znači 20% od 390 miliona evra koliko je to, to je 78 miliona evra. Ako je država dala 41 milion evra do 43, ne znam tačno cifru, ona će zauzvrat kroz izgradnju i kroz uvoz materijala, opreme prihodovati 70 i nešto miliona evra.

U suštini, mi smo stranom investitoru dali povlastice koje nam garantuju da u fazi izgradnje i ugradnje opreme ćemo gotovo duplo više prihodovati u budžet Republike Srbije nego što smo dali, ali naši napadači, bivša vlast koja je ostavila radnike bez plate, dostojanstva, radnih mesta, vojsku bez oružja, kulturu bez para, penzionere bez penzija, cela država je gotovo bila postala socijalni slučaj, danas imaju velike primedbe na naš rad, pri tome ne govore kako bi oni nešto uradili bolje, već lansiraju aferu za aferom i uopšte se ne takmiče za birače da kažu - mi ćemo otvoriti još više fabrika, još više radnih mesta.

Otprilike Đilas kaže da će kod njega plate biti hiljadu evra tek tako, a pri tome uopšte ne govori kroz koju proizvodnju koju bi on organizovao, a njegova proizvodnja je uvek bila proizvodnja mašte i iluzija, sitno seckana magla i preprodaja reklama gde je on meni liči na stočnog trgovca koji kupi reklamni prostor po jednoj ceni, kao na pijaci kad kupite stoku po jednoj ceni, pa odnesete na drugu pijacu, pa prodate po većoj ceni, ugradite se.

Dakle, prodajom reklama koje nisu bile iz njegovih medija, već iz drugih medija, zloupotrebom svoje funkcije, spajanjem javne funkcije sa privatnim biznisom. On je napravio navodno neki biznis, u stvari je taj novac uzeo iz medija i ostavio novinare sa niskim platama, jer uzimanjem dela prihoda od marketinga vi ste u stvari smanjili prihode firmama, odnosno medijima, firmama koje se bave medijima, koji štampaju, emituju ili su pružaoci medijskih usluga u elektronskoj formi.

Dakle, taj njegov kapital nije bio ni iz kakve proizvodnje. To je bila prodaja mašti i iluzija, sitno je seckao maglu i prodavao za skupi novac građanima Republike Srbije. Most na Adi, to je ono četiri puta više od projektovane vrednosti, a pri tome most na Adi služi uglavnom za slikanje mlade i mladoženje, koliko ja vidim, spaja dve mesne zajednice u Beogradu. Da bi bio funkcionalan izgleda da se mora izdvojiti za tunele itd, još više novca nego što je uloženo u sam most.

Danas imamo takve kritičare koji su gotovo opustili Srbiju. Napravili su od države razgrađenu avliju, kuću golih zidova i sada mi koji imamo obavezu da rešimo sve njihove probleme, imamo neku kritiku i tu kritiku, ukoliko je ona iz proizvodnje, moramo realno da procenimo, ali takve kritike nema, jer mi bi bili zahvalni, ne na pohvalama, već na kritikama ukoliko su one utemeljene u stvarnosti.

Da kažem, da citiram na kraju Getea. Ja želim da ova država ima više, ali Gete kaže – da bi imali više, mi moramo biti nešto više. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko vidim, danas završavamo sa društvenom svojinom. Pitanje privatizacije i grabizacije je bilo dominantno do 2012. godine.

Dame i gospodo, komunizam i društvena svojina je otišla, trebali smo samo da utvrdimo u čije džepove. To bi bilo korektno i verovatno bi našli mnoge majstore tranzicije, odnosno koji su u toj privatizaciji, grabizaciji sve što je bilo zajedničko, sve što je bilo društveno uzeli sebi. Tako grabljiva predatorska privatizacija, mislim, nije zamišljena, nije se desila nigde u svetu i teško je zamisliti uopšte da se takva grabizacija i privatizacija može ponoviti.

Sem što su se domogli ogromne imovine, otpustili su 400 hiljada ljudi, lišili su ih plata, lišili su ih dostojanstva, niko od njih nije mogao da donese čestit lični dohodak svojim bližnjima, svojim ukućanima i time su na određeni način devalvirali i moral u našem društvu, jer je teško deci dati primer kad ostanete bez posla, kad ostanete bez plata, teško je deci dati primer i reći kako je dobro biti pošten, kako je dobro biti vredan, kako je dobro biti zaposlen, kako se, ne znam, dve ili tri decenije ostanete bez posla i ostanete na određen način i bez prava na penziju. Sem što ste lišeni ličnih dohodaka i dostojanstva, vi ste u državi sa prihodovne strane otišli sa rashodovnu. Dakle, sem što niste dobijali plate, praznili su se fondovi za zdravstvo, praznili su se fondovi PIO, praznile su se kase lokalnih samouprava, kase gradova, kasa Republike. Dakle, zahvaljujući otpuštanju tih ljudi država je ostala bez privrede i privredne aktivnosti.

Ostati bez privrede to vam je kao automobil koji nema motor i menjač. Takav automobil može da ima upravljač i nebitno je ko njime upravlja, uglavnom taj automobil može da ide samo nizbrdo. Ukoliko ste pri tome ostali bez investicija, a investicije su gorivo koje se sipa u takav automobil koji treba da pokrene privrednu aktivnost ukoliko ona postoji… Ova vlast je to uspela. Znači, zaposlila je 320 hiljada ljudi. Da to prevedem na brojke, svakog meseca zahvaljujući tome i zahvaljujući rastu ličnih dohodaka preko 160 miliona evra primi 320 hiljada ljudi ili na godišnjem nivou građani koje je ova vlast uposlila prime oko dve milijarde u neto ličnim dohocima, a preko milijardu ode u penzijski i invalidski fond, u zdravstveni fond i kroz poreze na plate ode prema lokalnoj samoupravi. Kada ti građani, zahvaljujući tome što ne iznose taj novac na belosvetska ostrva, kada ti građani taj novac potroše ovde, onda država ponovo kroz PDV, od te dve milijarde dobije 400 miliona u svoju kasu i tako se uzajamno pomažu građani, država koji su na zadovoljstvo svih nas našli svoju radnu aktivnost u preduzećima kroz investicije koje je ova vlast dovela.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju faktura, ja bih voleo da vidim fakture SBB-a, odnosno da vidimo koliko novca na lažnim prekograničnim televizijama se ispumpa iz ove države zato što su SBB, Total i EON uvek u gubitku, odnosno Junajted medija, Junajted grupa u Srbiji, iako kroz reklame, kroz pretplatu zgrću, po mojim informacijama, oko 500 miliona evra. Većina tog novca se ispumpava za lažne usluge, navodnog reemitovanja, odnosno plaća se usluga reemitovanja u Luksemburgu gde se ne emituje program. Znači, u suštini, ministre, plaća se usluga koja ne postoji. To je isto kao kada bi vi otvorili firmu i platili neku uslugu u inostranstvu koju niste koristili. To bi bilo ispumpavanje novca, to bi bilo pranje para, to bi bio poreski prekršaj. Znači, ukoliko neko pare iz dobiti izbaci negde u inostranstvo, u takvoj situaciji on je učinio poreski prekršaj i trebao bi da se goni.

Uz pomoć REM-a i nezavisnog regulatornog tela njihovi lažni prekogranični kanali emituju na desetine hiljada sekundi u toku dana na jednom kanalu i ako uzmemo da je samo pet evra taj sekundu, na RTS je 100, jedan njihov kanal svakodnevno ispumpa 50.000 evra u reklamama koje izbace napolje, a pri tome oni tvrde da su prekogranična televizija. Po Zakonu o oglašavanju oni nemaju pravo da emituju srpske reklame. Mogu da emituju reklame samo one koji su sastavni deo izbornog programa.

Nemoj neko da mi kaže da reklama Jelen piva ili da reklama Zaječarskog piva, reklama Dijamanta itd. se emituje u Luksemburgu, odnosno u poslednje vreme su počeli da prepravljaju i prekogranične televizije Diskaveri, Histori, Foksovi kanali, Sinestar kanali itd, i to radi Cas medija koja je sastavni deo Junajted medija, odnosno Šolakovog biznisa i Đilasovog preduzeća. Oni prave medijski pejzaž i nije problem da oni, iako učestvuju u kreiranju predizbornog programa, a strane su televizije, što nigde ni u jednoj zemlji nije dopušteno, a pri tome se žale na slobodu medija… Njihov većinski vlasnik je američki VS partners i Amerikanci koji su veoma osetljivi na mešanje stranih država i stranih medija u njihov izborni proces dopustili su da, kao vlasnici luksemburških medija, utiču emitovanjem reklama i predizbornog programa u Republici Srbiji na mogući ishod izbora.

Mislim da uopšte ne žele da na izborima pobedi neka politička stranka ili Đilasovo preduzeće, već da pripremaju medijski pejzaž za pobunu, nemire, a svedoci smo bili u julu kako izgleda to navođenje demonstracija na Narodnu skupštinu Republike Srbije, šta se sve izdešavalo, kako su policajci gađani sa kamenjem koje je teško preko pet kilograma, kako su pokušali na nasilan način da se domognu vlasti. Mislim da od tog načina dovođenja na vlast oni nisu odustali i da na ovakav način ubiraju novac kojim će finansirati nemire u Srbiji, a pri tome medijski pratiti, ne samo sa elektronskih medija, već i štampanih čiji su vlasnici postali u međuvremenu.

Zato bih voleo da vidim te fakture iz SBB-a i kada pitate, recimo, poresku upravu da li N1 televizija ima PIB, oni odgovore da N1 nema PIB, ali da koristi PIB druge firme koja se zove Adria njuz d.o.o. Beograd. Za mene je neprihvatljivo da jedna strana firma koristi PIB domaće firme, jer čak da je Adria njuz d.o.o. osnivač N1 televizije, jedna firma kada osnuje drugu firmu, mora i ta druga firma da ima svoj matični broj i svoj PIB. To se u N1 televiziji ne događa. Više krivičnih dela su izvršili i povikom o slobodi medija koja je navodno ugrožena, oni u stvari brane Đilasovo preduzeće i Šolakov biznis.

Dame i gospodo, mi moramo svakog dana da budemo posvećeni. Za razliku od njih, vreme treba da provodimo u radu mi koji se bavimo poljoprivredom i prerađivačka industrija treba, ono što seljaci proizvedu, da preradi i da na takav način proizvedemo više novca kroz privredu i da od tih stvorenih i prirodnih dobara korist imaju naši građani, odnosno da imaju pravo na pošten posao, pristojnu zaradu i čestit dom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je za Ministarstvo poljoprivrede, odnosno Direkcije za vodu, to je dokle se došlo sa zalivnim sistemima iz fonda Abudabi? Posebno me interesuje naravno deo koji je u blizini tamo gde ja radim i živim, a radi se o projektima Slankamen Novi, Slankamen Stari. To su dva projekta zalivnih sistema, a treći zalivni sistem je Stara Pazova. S tim u vezi interesuje me dokle se došlo sa zalivnim sistemima u opšte, a posebno na zalivima tri pomenuta sistema.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre deset godina, Dušan Petrović je obećao da će se navodnjavati u Srbiji, da je to državni projekat za navodnjavanje milion hektara. To njegovo obećanje nije bilo prazno, bilo je ispunjeno maštom, iluzijama i prevarama, dakle, od toga nije bilo ništa, koliko ja znam, a predsednik sa Odbora za poljoprivredu, uporno i dosledno se radi na realizaciji projekta iz Abudabi fonda oko navodnjavanja i s tim u vezi želeo bih odgovor na ova pitanja, tako da sa tim nekim odgovorima, na sledećim sednicama mogu da upoznam i Narodnu skupštinu.

Drugo moje pitanje vezano je takođe za vode, odnosno da li Ministarstvo poljoprivrede upoznato sa idejnim projektom Institutom za vode Černi, a radi se o snabdevanju pijaćom vodom stanovništva Srema, odnosno opština koje se nalaze na teritoriji Srema, radi se o izvorištu Stara Draga Hrtkovci i za snabdevanje svih opština u Sremu je potrebno oko sto miliona evra. Znam da postoji idejno rešenje i moje pitanje Ministarstvu poljoprivrede, da li se radi na tom projektu s obzirom da i predsednik Republike, a i državno rukovodstvo, Vlada Republike Srbije da traži što više projekata da se realizuje iz ove oblasti.

Sledeće moje pitanje, naravno, omiljeni REM. Sledeća pitanja su upućena REM-u, to je vezano za ove Šolakove i Đilasove kanale, odnosno moje pitanje REM-u – Da li znaju za član 64. Zakona o elektronskim medijima, odnosno za činjenicu da prenose kvalifikacija za evropski i svetsko prvenstvo u fudbalu isključivo, podvlačim, isključivo mogu da prenose televizijski kanali koji pokrivaju celu zonu Republike Srbije? Dakle radi se o nacionalnim kanalima. Da li im je poznata ta činjenica, s obzirom da su oni sastavili tu lisu najvažnijih događaja u kojoj spadaju kvalifikacije.

Da li im je poznata činjenica da se taj isključivi prenos za televizijske kanale, za te sportske priredbe ne realizuje na kanalima koji pokrivaju celo tržište, već na Šolakovim i Đilasovim kablovskim kanalima koji lišavaju prava građane Republike Srbije da prate najvažnije sportske događaje, što je definisano članom 74. i listom najvažnijih događaja koje je sastavio sam REM?

Da li im je poznato da ti prekogranični kanali za koje ja tvrdim da su lažni, emituju u sklopu toga na desetine hiljada sekundi reklame na sport klubovima, odnosno na Novoj sport i Novoj S televiziji i da prilikom prenosa tih događaja ne ovlašćeno u kanale koji navodno reemituju program ubacuju na desetine hiljada sekundi u toku dana reklama, što je u nekoj neto vrednosti oko pedeset hiljada evra po jednom kanalu, a radi se o 13 kanala sport klubova i ukupno 30 kanala koje pripadaju Junajted mediji koji svakodnevno emituje reklame.

Pitam REM da li im je poznata činjenica da je članom 27. o oglašavanju zabranjeno da prekogranični kanali ubacuju domaće reklame?

Takođe, pitam REM da li im je poznato da posle poslednjih izmena i dopuna u sastavu Saveta REM-a, da su Junajted medija i njena CAS medija sa svojih prekograničnih lažnih kanala prešli na prekrajanje klasičnih prekograničnih kanala kao što su „Discovery“, „History“, „Fox“ kanali, kanal „TV 1000“, da se na tim kanalima preko CAS medija emituju reklame, takođe u dnevnom iznosu i po 10.000 sekundi što sa onim prvim slučajem, pitam REM da li im je jasno da na takav način, neovlašćeno, protivzakonito, suprotno zakonu o elektronskim medijima, suprotno zakonu o oglašavanju Junajted grupa ubira više desetina miliona evra na godišnjem nivou i na takav način ugrožava domaće kanale koji treba da žive od marketinga, odnosno od tih reklama na koje domaći kanali imaju isključivo pravo, a ugrožavaju ih lažni kanali Junajted medije, Junajted grupe, CAS mediji, Dajrekt medije tzv. Šolakovi i Đilasovi kanali?

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, želim da prenesem zahvalnost svim članovima Odbora, nosiocu izborne liste i Vladi Republike Srbije koji su razumeli potrebu da zbog većeg broja podnetih zahteva za subvencije i podsticaje u poljoprivredi uvećamo agrarni budžet za 5,6 milijardi. To je gotovo 50 miliona evra. Verujem da Vlada Republike Srbije, da predsednik Republike Srbije, da Narodna skupština Republike Srbije ceni prehrambeni suverenitet koji ova zemlja ima.

Mi koji se bavimo poljoprivredom razumeli smo i zdravstveni suverenitet koji ova država u ovom trenutku ima ili ga stiče. Te dve stvari se prepliću, jer često zbog intenzivne poljoprivrede rastu potrebe za zdravstvenim uslugama. Onaj koji ima dovoljno hrane za svoje građane, ima višak, taj je u političkoj prednosti nad onima koji ne mogu da zadovolje potrebu svog stanovništva.

Takođe, sad onaj koji ima zdravstvene usluge, koji ima vakcine, lekove i bolnice, stiče zdravstveni suverenitet, odnosno stiče prednost nad onima koji to nemaju. Ovi naši nesrećnici koji danima protestvuju zato što je zemlja ravna ploča i zato što se kroz vakcine primaju, ne znam šta sve dolazi pod kožu, čipovi, oni to ne razumeju.

Dame i gospodo narodni poslanici, Bog daje orah, ali ne lomi ljuske. Bog je nama dao plodnu zemlju, Bog je dao dobru klimu, Bog je dao vredne ljude, ali nešto zavisi od nas koji se bavimo poljoprivredom i od onih koji trebaju da stimulišu razvoj poljoprivrede.

Kroz poljoprivredu ne dižete samo prehrambenu sigurnost svog stanovništva. Vi kroz poljoprivredu dižete i građevinsku industriju, dižete mašinsku industriju, hemijsku industriju, jer za očekivati je da poljoprivrednici ovaj novac koji su dobili ulože u njive, zasade, štale, staje, stoku. Neće poput Đilasa iznositi pare na belosvetska ostrva, Sejšele, Mauricijuse, Maldive, itd, sva ta belosvetska ostrva. Oni će to uložiti u njivu i država će od toga imati koristi.

Samo da podsetim da seljaci nisu samo primaoci subvencija i javnih rashoda, seljaci su i davaoci prihoda, odnosno učestvuju u punjenju budžeta, jer sve što ste dali poljoprivredi, ako ste dali poljoprivredi osam milijardi za ruralni razvoj, istog trenutka oni kad nabave mašine, sadnice, itd, oni vama vraćaju 40% od onog što ste dali. Pri tome, podižu mašinsku industriju, itd, podižu broj radnih mesta, pri tome, seljaci plaćaju zakupninu za poljoprivredno zemljište. Pri tome, seljaci plaćaju na stotine miliona litara nafte, plaćaju akcize kao i svi drugi, kao da voze automobile.

Seljaci pune budžet i zaslužili su da kao proizvođači hrane, da od države dobiju izdašnija sredstva i mi mislimo da rastom BDP-a, rastom srpskog budžeta, da će ovih 5% premašiti sadašnjih 56 milijardi, koliko je agrarni budžet, dakle, da će to jednog dana iznositi milijardu evra, ako ne pre ono kad uđemo u EU, jer da bi bili konkurentni, moramo da imamo isti nivo podsticaja koji imaju zemlje EU. Ja tvrdim da bi naši seljaci u tom slučaju zgazili, pod znacima navoda, poljoprivrednike u evropskoj industriji kada bi radili pod istim uslovima pod kojima oni rade.

Na kraju, da ne dužim, da zaključim, Kisindžer je rekao - ko kontroliše hranu, kontroliše ljude. Ko ima prehrambeni suverenitet, ko ima zdravstveni suverenitet, ima političku moć nad onima koji to nemaju u regionu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da su najlepši plodovi najukusniji iz sopstvene bašte. Mi smo nasledili jedan poljoprivredni sistem koji treba unaprediti i on treba da vodi, ne samo od njive do trpeze, nego od nauke do trpeze. Znači, imamo naučne institute za ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo itd. Imamo proizvodnju semena, sortnih semena, imamo proizvodnju sadnica, imamo i proizvodnju mehanizacije. Počeli smo da proizvodimo i traktore, i to je jedan zaokružen poljoprivredni sistem koji nam garantuje prehrambenu sigurnost od, ne daj Bože, novih ekonomskih i vojnih pritisaka.

Međutim, poljoprivreda za koju izdvajamo, to naši poljoprivrednici treba da znaju, pola milijarde evra, poljoprivredni budžet, budžet je težak pola milijarde evra. Za vreme onih žutih nesrećnika i žohara, subvencije nisu prelazile iznos veći od 180 miliona evra, kretali su se od 120 do 180 miliona, a čini mi se da do 2007. godine, podsticaji u poljoprivredi kod njih gotovo nisu ni postojali, ako se ne računaju oni podsticaji koji su bili upućeni prema određenim pojedincima tipa Zoran Živković i njegova vinarija.

Danas poljoprivreda, a ja podržavam naravno i vojsku, jer je stari srpski tronožac selo, vojska poljoprivreda i na tom tronošcu je Srbija opstajala vekovima. Ja podržavam i ulaganje u vojsku, posebno u naoružanje, posebno u dronove, raketne sisteme itd. što garantuje da ono što plug i strug zarade, mač može da odbrani.

Poljoprivreda više nije samo pitanje poljoprivrede, već i demografije. Srbija gubi stanovništvo i možda je bitnije, žao mi je što se to dešava, ali je bitnija od svega toga da ono bude ravnomerno raspoređeno. Imamo preko 1.000 naseljenih mesta sa manje od 100 stanovnika i kada poređate to po krati vidite da je to u većini u pograničnim delovima ili u delovima uzduž administrativne linije.

Ukoliko stanovništvo, a bez poljoprivrede, bi napustilo tu teritoriju, ukoliko bi to učinilo, onda bi taj deo teritorije naselili drugi narodi i mislim da nam je ono što smo doživeli na KiM dobra pouka da to ne dozvolimo i zato verujem da ćemo i ubuduće izdvajati što više novca za poljoprivredu.

Trenutno se izdvaja pola milijarde evra, to poljoprivrednici svakako treba da znaju, ali takođe treba da znaju da je naš cilj Zajednička evropska poljoprivredna politika i po nekim proračunima, kada bi danas bili članovi EU ukupna izdvajanja za poljoprivredu iz budžeta EU koji iznosi preko 40% evropskog budžeta bi bila negde na nivou Bugarske, a to bi bilo oko 800 miliona evra za direktna plaćanja i još preko 300 miliona za ruralni razvoj.

Takođe, Evropska zajednička politika se okreće i u zaštitu životne sredine u poljoprivredi ulaže značajna sredstva, tako da naši poljoprivrednici ne treba da se plaše EU, treba da na putu do EU iskoristimo sve fondove tipa IPARD 2, IPARD 3, da značajan novac nas unapredi i da budemo pripremljeni za tu Zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku i već sam rekao da verujem da pod istim uslovima evropski i naši poljoprivrednici, poljoprivrednici za EU da su šanse na našoj strani.

Da ne bi trošio reči, pokazali smo kao Narodna skupština, kao Vlada, kao predsednik Republike, da poštujemo one koji proizvode naš hleb, da ne bi živeli sutra od tuđih mrvica. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, povodom Komisije za izvršenja sankcija, tj. Komisije koja treba da kontroliše zatvore, da je bilo pravde, da je bilo u istinu nezavisnog sudstva, da nije bilo čuvene reforme, i samostalnog tužilaštva, da nije bilo čuvene reforme iz 2009. i 2010. godine danas bi ovi članovi Komisije koje ćemo izabrati, imenovati, danas bi u poseti zatvorima mogli da prisustvuju u Glavnom odboru DS, odnosno stranaka bivšeg režima. To je sigurno da njihovo bogatstvo, da njihov raj bogatih počiva na paklu siromašnih. Nisu siromašni i ljudi bez posla od 2000. do 2012. godine ostali zbog sebe, već zbog njih.

Siromaštvo nisu napravili tada siromašni, već bogati koji su ogromne količine novca ili ogromne sume novca izneli napolje i tako ne samo opljačkali građane nego i novac iznoseći napolje ostavili van svih tokova. Da nisu otpustili 400.000 ljudi, da nisu opljačkali ostatak, da nisu ostavili slabo plaćene nezaposlene i siromašne, danas bi se svakako druga pesma pevala, odnosno trud i vreme koje smo uložili da ispravimo njihove greške, a pri tome stalno su nas napadali da ne rešavamo brzo probleme koji su oni napravili za 12 godina. Po njima te probleme nismo rešili brzo i nismo. Trebalo je nekoliko godina da uposlimo sve one koji su oni otpustili. Ljudi su tumarali po predgrađima bez posla, pojedinci bez hleba dok su oni na raznim ostrvima Sejšelskim, Kukovim, Mauricijusom itd, taložili ogromne sume novca. Taj novac ne samo da je bio opljačkan, već je ostao van opticaja i tako je još više uticao na potrošnju u Republici Srbiji. Da su novac dobili siromašni i gladni, oni bi taj novac potrošili u supermarketima, ne bi ga iznosili na koja kakva ostrva i sigurno da bi prihodi budžeta bili daleko veći.

Samo da podsetim da su dotacije penzija bile 54%, a možda i više, ono što je država iz budžeta dotirala, jer nije bilo dovoljno novca u PIO fondu, pa je država morala da dotira 54%. Danas su te dotacije, čini mi se, između 20% i 30% ako se ja ne varam, što govori o tome da su penzijski fondovi puniji, a puniji su zato što je 320.000 ljudi novouposlenih, odnosno mi smo uposlili ono što su oni otpustili, jer kod njih jedini sigurni posao je bio u javnom sektoru.

Tristadvadeset hiljada ljudi sa prosečnom platom koja iznosi u Srbiji preko 500 evra je svakog meseca 160 miliona evra više u potrošnji i negde oko 100 miliona evra više u zdravstvenom, penzionom fondu, u lokalnim i drugim doprinosima koji idu, čini mi se, 72% na lični dohoda. Dakle, država, opštine i građani mogu svakog meseca da potroše više 160 plus 100, negde oko 260 miliona evra, što na godišnjem nivou izađe preko tri milijarde evra više u potrošnji, što kroz PDV, akcize itd. obogaćuje budžet Republike Srbije.

Dakle, njihov zločin je po meni toliki da sa pravom mogu da kažem da je bilo prava i pravde, da je bilo nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva, da nisu birali tetke, sestriće, zetove itd. u to pravosuđe, da nisu birali ljude iz svoje partije da se postaraju o njima, danas bi svakako ova Komisija mogla da obilazi u Centralnom zatvoru i zatvorima u unutrašnjosti Srbije glavne odbore njihovih stranaka jer oni su u statutu svojih stranaka imali izgleda odredbu da mogu slobodno ka kradu.

Da je Al Kapone kojom srećom bio živ ili nesrećom za vreme njihove vladavine, mislim da bi bio sitna riba pljuckavica za njih kao kriminalce. Toliko bi sitan bio da ga ni u DS ne bi primili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću malo o odborima i s obzirom da vodim Odbor za privredu, šumarstvo i vodoprivredu nekoliko rečenica ili nekoliko minuta potrošiti na taj odbor koji je po meni i po onima koji su članovi tog odbora i vredno rade najvažniji odbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Zašto kažem da je to najvažniji odbor? Zato što su se Narodna skupština Republike Srbije i država Srbija opredelile za ulazak u EU. Rekao sam evropsku, nisam rekao ropsku, nego evropsku.

Dakle, kao predsednik Narodne seljačke stranke još 1990. godine kao programski cilj u program moje stranke uvrstili smo ulazak u Evropsku zajednicu. Evropska zajednica je prerasla u EU. Mnoge zemlje na Balkanu i okruženju su ušle u EU, Srbija do sada nije iz poznatih razloga.

Država se opredelila za EU, a budžet EU u 45% slučajeva ide u poljoprivredu i ruralni razvoj. Zato mi u Odboru za poljoprivredu smatramo da je u Narodnoj skupštini jedan od najvažnijih odbora, a mi tvrdimo i najvažniji, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu koji je uzgred, da kažem, nadležnim i za prehrambenu industriju.

Samo ću vas podsetiti na podatak da od 45% budžeta EU koji se izdvaja za zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku 365 miliona na sedam godina, oko 52, 53 miliona godišnja EU izdvaja za poljoprivredu, što na 104 miliona hektara obradive površine iznosi negde oko 500 evra, ako uzmemo hektar kao jedinicu po kojoj ćemo računati ono što poljoprivrede zemalja EU dobiju.

U ovom trenutku u Srbiji na 3,5 miliona hektara podrška, iako je veća u odnosu na 2012. godinu gotovo tri puta, je ipak samo 100 do 120 evra po hektaru, što znači da je četiri do pet puta manja nego što podršku uživaju poljoprivrednici u EU.

Recimo, Češka je za 15 godine od EU za poljoprivredu dobila 15 milijardi 76 miliona. Petnaest milijardi i 76 miliona je dobila za poljoprivredu Češka u razdoblju od 15 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, Hrvatska ima milion 164 hiljade hektara obradivih površina. Hrvatska dobija, da budem precizan, 778 miliona 441 hiljadu evra podsticaja ili 600 evra ako uzmemo hektar kao jedinicu za merenje za deobu sredstava koje dobija iz budžeta EU ili 600 evra više po hektaru više nego što to dobijaju srpski seljaci.

Recimo, ako su žuti skakavci pojeli 10 godina vođenja svoje politike, ukoliko kasnimo zbog žutih skakavaca 10 godina, mi smo na takav način oštetili srpsku poljoprivredu za 12 milijardi evra.

Po hektarima smo slični Bugarskoj, nešto imamo više hektara nego Bugarska. Bugarska raspolaže sa 3,3 miliona hektara obradivih površina, a za poljoprivredu dobije 785 miliona evra direktnih plaćanja i 359 miliona evra za ruralni razvoj i zaštitu životne sredine u poljoprivredi. Ukupno Bugarska dobije na godišnjem nivou milijardu 144 miliona evra, dok mi iz nacionalnih naših sredstava, koja su dva i tri puta veća nego do 2012. godine, dobijamo skromnih 350 miliona evra.

Znači, bugarski poljoprivrednici kojih registrovanih ima svega 70.000 prosečno dobiju od EU 11.000 evra. Naši poljoprivrednici kojih ima 350.000 u Registru poljoprivrednih gazdinstava prosečno dobiju 1.000 evra. Dakle, bugarski poljoprivrednik, bugarsko poljoprivredno gazdinstvo prosečno dobije 10.000 evra više godišnje nego što to dobije poljoprivrednik u Srbiji.

Od ovih izgubljenih 11 milijardi koje su pojeli žuti skakavci zato što se nisu približili dovoljno EU, što kasnimo 10 godina, srpski poljoprivrednici su izgubili 11 milijardi evra ili, da to prevedem u traktore - 600.000 traktora srednje snage su izgubili srpski poljoprivrednici u roku od 10 godina koliko, po meni, objektivno kasnimo zbog divljih pljačkaških, predatorskih privatizacija u vremenu od 12 godina, kada se nije vodilo računa o tome da se dostigne proklamovani cilj, odnosno da jednoga dana uđemo u EU, nego se samo o tome pričalo i pljačkala zemlja.

Nadalje, da kažem da u ovom trenutku koristimo IPARD sredstva, ali nedovoljno. Nama je, a svakako članovi odbora znaju, odobreno da u petogodišnjem periodu iskoristimo 175 miliona evra iz IPARD sredstava, a to su sredstva koja treba da nas pripreme, našu poljoprivredu, da uđemo nešto spremniji, sa poljoprivrednom politikom, odnosno da budemo prilagođeni zajedničkoj evropskoj poljoprivrednoj politici. Od EU treba da dobijemo 175 miliona nepovratnih sredstava, ali po zahtevima. U ovom trenutku imamo odobrenih zahteva iz IPARD-a svega 40%, a ulazimo u petu godinu korišćenja IPARD-a 2. To su bespovratna sredstva EU.

Bojim se i pokušavamo da animiramo poljoprivrednike da nećemo iskoristiti sva sredstva, što znači da ukoliko neko želi da nam da 175 miliona evra, ukoliko ne iskoristimo to znači da će ostatak sredstava, a bojim se da će to biti najmanje 20%, 30% tog novca, da će biti zadržano u EU jer oni nama ne mogu dati ono što mi kroz zahteve ne budemo potraživali.

Iza IPARD-a 2 trenutno pregovaramo sa EU, odnosno sa Evropskom komisijom o IPARD-u 3, koji treba da da još izdašnija sredstava za koji će se verovatno sledeće godine već početi podnositi zahtevi za tu meru, ali se bojim, pošto nismo iskoristili sve mere iz IPARD-a 2, da ni u IPARD-u 3 naši poljoprivrednici neće iskoristiti sva ta sredstva.

Meni nije baš najjasnije zašto po pitanju nacionalnih zahteva, nacionalnih mera mi ne iskoristimo svih 350 miliona godišnjih mera podsticaja koje daje država Srbija, a ono što nas časti EU, a to je negde oko 40 miliona na godišnjem nivou, kroz mere IPARD-a, mi nećemo povući, iako su ta sredstva bespovratna, iako su to sredstava evropskih poreskih obveznika, a ne poreskih obveznika u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je Srbija, a to je cilj moje stranke, verujem da taj cilj delimo svi, da se u poljoprivredu godišnje, u srpsku poljoprivredu godišnje ubacuje preko milijardu evra, što po površini i po broju poljoprivrednika u Republici Srbiji nama sledi onog trenutka kada se spremimo i uđemo u EU.

Kašnjenje svake godine ulaska u EU srpsku poljoprivredu košta 1,1 do 1,2 milijarde evra i da to prevedem – u srpskom budžetu je 9% srpskog budžeta, a u ovom trenutku se za srpsku poljoprivredu iz nacionalnih mera izdvaja manje od 5%.

Subvencije nisu samo razlog zbog čega ovo govorim, da subvencijama samo poljoprivredni proizvođači dobijaju više novca, subvencije utiču i na prehrambenu industriju, utiču i na stratešku sigurnost od mogućih vojnih i ekonomskih pritisaka i garantuju prehrambenu sigurnosti i konkurentnost naše poljoprivrede i prehrambene industrije u državi.

Dakle, ukoliko podsticaji budu veći, naša prehrambena industrija će imati sirovinu koja će biti znatno jeftinija, jer kod podsticaja u evropskim vrednostima vi dobijate jeftiniji poljoprivredni i prehrambeni proizvod, odnosno, prehrambena industrija dobija jeftinu sirovinu i može da bude konkurentnija na našem tržištu, okolnim tržištima, pa i na tržištu EU. Jedan sam od onih koji se zalažu da naši srpski poljoprivrednici ostvare milijardu evra podsticaja na godišnjem nivou, jer će to osnažiti poljoprivredna gazdinstva, i da vam kažem da mere evropske poljoprivredne politike ne prouzrokuje samo novac u seljačkim džepovima, već se deo novca odvaja i za ruralni razvoj, i time se utiče na demografiju. Ukoliko podižete prehrambenu industriju, ukoliko podižete ruralni turizam, recimo na selu, ukoliko koristite mere ruralnog razvoja, onda vam to garantuje da postojeće stanovništvo bude malo ravnomernije raspoređeno u Srbiji i to daje neku demografsku meru u Republici Srbiji, posebno u krajevima koji su demografski veoma ugroženi, a radi se o pograničnim područjima i područjima u zoni prema našoj južnoj pokrajini, jer većina naseljenih mesta ispod 100 stanovnika, kad stavite na geografsku kartu se nalazi uzduž naših graničnih područja i uzduž te administrativne linije, za koju mislim da će jednog dana nestati.

Evropska unija garantuje nešto što mi Srbi treba da prepoznamo. Kao što znate većina zemalja koje su ušle u EU sa nekadašnje bivše SFRJ, a radi se o Hrvatskoj i Sloveniji, oni su ta većina koja je ušla, dakle, nije za to da Srbija uđe, a čak i BiH, koliko vidim, bi se nameračila i Crna Gora, da one uđu, a da Srbija ne uđe. Mislim da je to razlog da spreče Srbe da ponovo žive u jednoj državnoj, složenoj, ali u jednoj zajednici država i da opet posle Jugoslavije, svi Srbiji budu na određen način i pod jednom kapom. Mislim da je to razlog zašto se određene zemlje na Balkanu protive, one koje su ušle u EU, a Boga mi, i one koje misle u EU, nisu za to da Srbija uđe što bi pogodilo naše poljoprivrednike, a na određen način bi sprečilo ujedinjavanje srpskog naroda na Balkanu, kroz zajednicu država koja se zove EU.

Uglavnom, cilj naše poljoprivredne politike je dobar i za Srbiju, a dobar i za srpski narod koji živi na Balkanu i u EU, da kažem da je veliki deo srpskog naroda već ušao u EU, deo po deo, pa, hajde da se ujedinimo zajedno sa tim narodom koji je već ušao u EU, i tamo privremeno i povremeno radi, hajde da se ujedinimo zajedno sa njima, da podignemo standard u poljoprivredi, prerađivačkoj industriji i da naše plate, kroz ove podsticaje u poljoprivredi znatno budu unapređeni i prestali bi razlozi da Srbi vrše migracije iz evropske Srbije u neke druge evropske zemlje. Zato mislim da niko od narodnih poslanika nema ništa protiv da Srbija zbog poljoprivrede, zbog značajnih fondova što pre uđe u EU, ali da pri tome, nikome od nas ne pada na pamet da Srbiju zbog toga svedemo da bude mala poput Crne Gore. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, al sud je sud. Glavno pitanje ovih dana, meseci, ovih godina je zašto Dragan Đilas, nije uhapšen?

To je pitanje koji verovatno dobijaju svi narodni poslanici. Ono glasi, kada je već objavljeno i kada već znate, šta je sve uradio i koliko je novca izneo, glavno pitanje je zašto Dragan Đilas i ekipa koja to radi, nije uhapšena?

Naš narod misli da je vlast vlast, i da mi na određeni način možemo da nateramo sudije i tužioce da rade svoj posao. Na žalost, to nije tačno. Voleo bih da možemo, ali moj odgovor tim građanima je da sudstvo je nezavisno, od ove vlasti. Od prethodne nije. I verovatno je to odgovor na pitanje građana zašto Dragan Đilas nije uhapšen, iz razloga što je tužilaštvo samostalno, ali malo više njima naklonjeno, a sud je nezavistan od ove vlasti, od bivše nije i prepun je njihove rodbine, ideoloških srodnika, krvnih srodnika itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, Platon je o državi rekao da je najbolja država u kojoj svako radi svoj posao.

U zemlji u kojoj imate neregistrovane političke stranke, imate neregistrovane neprijavljene skupove, imate situaciju da većina ljudi ne radi svoj posao. Vi kada imate neregistrovane medije, pa imate neregistrovane medije, koji pozivaju neregistrovane političke stranke, da izađu na proteste, pa onda ti neregistrovani mediji, izveštavaju o neregistrovanim skupovima neregistrovanih stranaka, itd.

Da li je to država u kojoj svako radi svoj posao? Sud je sud.

I da kažem sledeće, postoji politička organizacija po meni, koja se zove Cepris. Ona je registrovana kao nevladina organizacija i ja ću se usuditi da nazovem, antivladina organizacija, pa možda i antidržavna organizacija.

To je nevladina organizacija za proučavanje, istraživanje i obuku u pravosuđu. Sama ta organizacija koja je sastavljena od sudija, tužioca i advokata mi je pomalo sumnjiva. Ali, hajde da vidimo o šta oni obučavaju buduće sudije u pravosuđu. Hajde da vidimo šta kaže taj njihov sajt na kome oni stavljaju ono što rade i što čine, pa su teme: „Srbija kao društvo medijskog linča“, pa, tema „Sloboda medija i zaštita građana“, sve onako iz pravosudnog dela. Pa, kaže Majić - Borba protiv planiranog blickriga. To je onako malo teška kvalifikacija. Onda - Vučićeva vakcina, neka gospođa Mandić ili gospodin Mandić, pa ponovo Majić – došli smo do ivice iza koje ide nasilje.

Da li je to prikrivena pretnja? Rekao bih da jeste. Došli smo do ivice iza koje ide nasilje. Posle svih nasilja i stvari koje su se desile i u Narodnoj Skupštini, i u RTS-u, pokušaj napada na predsedništvo itd. Kada, taj sudija izjavi – došli smo do ivice iza koje ide nasilje. Treba da se zapitamo da li on možda i sam poziva na to nasilje.

Kaže - vlast me napada. Da druge obeshrabri. Ide dalje – zakonodavna vlast liči na pozorišnu režiju. Dalje – Da li postoji u Srbiji Narodna Skupština? To je taj CEPRIS. Nema uslova za demokratske izbore. Da li je sporna regularnost izbora? Ko je ovde suveren? To je isto tema.

Kodeks narodnih poslanika. Zašto je kodeks donet, obaveze poslanika, političari ne bi trebali da nas ubeđuju, kada ste videli predstavnika aktuelne vlasti pred tužilaštvom i sudovima. Videli smo mnogo puta i moja malenkost. Nikako mi nije jasno.

Kaže – nova demonstracija bahatosti u Skupštini. Jednim udarcem ugasite „N1“, „Novu S“ i disciplinovati sve u Savetu u REM-a.

„Marijan Rističević predložio izmene Zakona o elektronskim medijima koje mogu dovesti do gašenja televizije „N1“. Ja sam u predlogu zakona napisao da REM mora sa posebnom pažnjom da prati da ne dođe do zloupotreba prekograničnih kanala koji reemituju programe u Republici Srbiji. Znači da spreče zloupotrebu.

Sudija Majić i ta njegova ekipa su protiv toga da se spreče zloupotrebe, odnosno pošto u zakonu nigde ne piše ni „N1“ ni „Nova S“ i tako dalje, već se radi u globalu o prekograničnim kanalima, što je takođe definisao Zakon o elektronskim medijima, Zakon o potvrđivanju konvencije o prekograničnim kanalima Saveta Evrope, Zakon o oglašavanju. Sve je to definisano, samo sam pokušao da sprečim zloupotrebe da se neko prijavi kao prokogranični kanal, a da to nije.

Kako je on tu našao „Novu S“ i „N1“, to sam Bog zna, ali očigledno da on zna da oni zloupotrebljavaju, navodno reemitovanje, a da u stvari emituju programe u Republici Srbiji i s obzirom da nikome ništa ne plaćaju, time dovode u pitanje poslovanje domaćih regularnih medija.

Umesto da stanu na regularnost, da se regularnost poštuje, oni su ovim zatražili da se neregularnost poštuje, a regularnost ne poštuje. Da li je to smisao predloga zakona?

Ne znam šta je to bahato, ukoliko narodni poslanik, a jedno od njegovih ovlašćenja je da predloži zakon, odnosno izmene i dopune zakona. Dakle, oni se obavezno bave nama, a ponekada isključivo nama.

Gospodin sudija sedi pored gospođe, oni se zalažu za vladavinu prava, za slobodu medija, kao što vidite, a sedi pored radnika preduzeća. Pazite, u preduzeću ne možete da se bavite politikom tek tako.

Sad, ja ne znam gde je granica. Mi imamo probleme sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i tamo iskaču radnici njegovog preduzeća i u radno vreme kada preduzeća rade, bave se politikom.

Za mene je to još jedan od prekršaja, a uveče sudija sedi pored gospođe političarke koja je svojevremeno predložila gospodinu Filipoviću, inače narkodileru iz Pančeva, predložila mu je da iseli Miroslava Miću Milankova, kao novinara iz Pančeva.

Zamislite televizijsku kuću ili televiziju koja navodno reemituje program i tako dalje, koja je samo fiktivno registrovana u Luksenburgu, kojoj su puna usta slobode medija, Majiću su takođe puna usta slobode medija, da oni sede u goste pozovu gospođu koja se zalagala za slobodu medija tako što treba iseliti novinara Milankova iz Pančeva zato što se ne dopada dotičnoj radnici Đilasovog preduzeća.

Dame i gospodo narodni poslanici, da vam ne oduzimam puno vremena, mislim da se naši sudovi pravosuđa ponašaju na sledeći način, kao sportski ribolovci, što policija uhvati, to oni poljube i puste.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, narodni poslanici, danas biramo predsednika VKS i moram reći da sam u mandatu prošlog čini mi se predsednika bio zadovoljan proglašenjem presude Gnjilanskoj grupi Apelacionog suda kao nazakonita.

Dakle, radi se o presudi koju je u dva navrata doneo Apelacioni sud i koji je rešio da 80 žrtava i 24 nestala građana Srbije, stanovnika KiM nealbanske nacionalnosti, nisu vredni života, odnosno nisu vredni kažnjavanja zločinaca koji su im život uzeli laganim uzimanjem duša.

Živimo u vremenu u kome imate nedostatak opozicionog delovanja, političkog delovanja. Toga smo mi svesni. Opozicioni političari se ne daju oslabiti. Toliko su slabi da svaki naš pokušaj da ih oslabimo je nemoguć. Ali, gle čuda, u tom nedostatku delovanja ili želje da se ozbiljno politički deluje, pojavljuju se novinari koji postaju parapolitičari, novinarska udruženja koja postaju parapolitička udruženja, a u takvu vrstu udruženja su ušle i sudije.

Ovo se zove CEPRIS, jel tako? Ja bih voleo da znam ko finansira organizaciju, po meni parapolitičku organizaciju, koju vodi Miodrag Majić. Njegovu presudu je Vrhovni kasacioni sud proglasio nezakonitom. Njegovu presudu je Vrhovni kasacioni sud, na zahtev tužilaštva o zaštiti zakonitosti, proglasio nezakonitom. Ali, gle čuda, VSS nije našao da je došlo do kršenja zakona od strane sudije, mislim da je i Hadži Omerović bio tu.

Čovek je dao intervju. Mi koji se bavimo politikom znamo kako fotoreporteri slikaju, i nije sporno, ali ovo nije informator o pravosuđu. Ja bi razumeo da postoji informator, da se sudije obaveštavaju o tome, o presudama, o načinu donošenja, o greškama, o nekoj vrsti propozicija u pravosuđu, da se međusobno konsultuju itd, ali ja se bojim da se ne radi o tome. Radi se o klasično političkom intervju.

Sada se ja pitam, a pitam gospodina Martinovića, koji se bolje razume u pravo, od mene, da li sudija može bez odobrenja starešine suda da nastupi u medijima, a posebno da daje političke intervjue u časopisima političke sadržine koji su na nekoliko strana, i da su u tom intervjuu uglavnom političke kvalifikacije? Ne govori o tome kako je pogrešio oslobađajući „Gnjilansku grupu“, po njima sudija ne odgovara za presudu koju donese, pa čak ni za onu koja bude proglašena nezakonitom.

Vi imate CEPRIS, nevladinu organizaciju, koja okuplja sudije. Ali, ja sam čuo da se u toj organizaciji često nađe i sudija i advokat i tužilac, koji sude isti predmet. Sada mi nije jasno da li to, u tom udruženju, može da dođe do sukoba interesa, konflikta interesa koji nama često prebacuju.

Mi ne pokušavamo da sudimo, ali imamo pravo da komentarišemo. Sudska nezavisnost nije božanska, sudije moraju da budu zavisne od zakona, a mi valjda imamo pravo da komentarišemo da li zakoni koji se donose u Skupštini se sprovode na odgovarajući način. Sud je taj koji treba na osnovu zakona da donese presudu, a ne samo na osnovu slobodnih sudijskih uverenja, kao ove fudbalske sudije, pa može penal, igra rukom i kada lopta ide po zemlji, i sudije onda presude ovim fudbalskim sudijama, sa pravom da su prekršile svoje nadležnosti.

Dame i gospodo, da se mi zapitamo, kud plovi naš pravosudni brod i po pitanju ovoga. Ja sam, između ostalog našao, kaže - nova demonstracija bahatosti u skupštini, na CEPRIS-u. Znači, to vodi sudija Majić, moja malenkost, uz optužbe da ja, ne znam, gasim „N1“, „Novu S“, itd.

Kritika zašto sam predložio zakon, dame i gospodo narodni poslanici, u tom njihovom sajtu ili šta je već, kaže - narodni poslanici van svojih ovlašćenja, pa u slučaju Cvijan, političari ne bi trebalo da ubeđuju narod, pa o Administrativnom odboru, pa nova demonstracija bahatosti u Skupštini, to je zbog ovog predloga zakona, jer poslanik se usudio da predloži zakon. To je jedno od naših ovlašćenja, ustavnih i zakonitih ovlašćenja.

Sada se pojavi zbir sudija koji su ušli u neku parapolitičku organizaciju. Ja ne mogu drugačije da tumačim ukoliko na njihovom sajtu nađem ovo. Pa kaže - arhaična despotija Srbija. Ako ovo nisu političke stvari, ako sudije nisu preuzele rad političara, posebno ovih opozicionih, kako će oni glasati i koja su njihova uverenja ja u to ne ulazim, ali ovo su javni nastupi. Ne znam da li imaju pravo da se organizuju na ovakav način CEPRIS centar itd, posebno da se u njima nađu advokati, tužioci i sudije, pa još iz istih predmeta, onda možete misliti koliko to može da utiče na presudu i da li mogu da nam se dese i neke druge presude u kojima neće biti kažnjeni krivi, već nevini, gde nevini treba da budu zaštićeni na kraju ispadnu krivi.

Ljudi, oni su ušli u naš posao. Ja vam to stalno govorim, ali sada sam se potrudio da prelistam njihov sajt i pročitao sam, ovo su među prvima okačili, verovatno ima i više ovih političkih kvalifikacija i njihovih nastupa. Ovo nije o pravosuđu, ovo je o Skupštini, ovo je o nama. Nemam ništa protiv da glasaju kako god hoće, da iskoriste svoje pravo, biračko pravo na bilo koji način, ali oni su se prihvatili opozicionog rada.

Šta nama ostaje, ako se oni bave politikom šta sad mi treba da uzmemo? Zauzmemo njihove sudnice i počnemo da donosimo presude. Ukoliko oni mogu da govore o politici, da tumače političke odluke, da arbitriraju u Skupštini, pa Kodeks narodnih poslanika isto, ne razumem što se toliko pravosuđe upinje u nešto što je unutrašnja stvar ovog parlamenta, odnosno na određen način narodni poslanici mogu da dobiju neke kazne koje nisu pravosudne prirode. Znači, ne radi se o sudskom kažnjavanju, ali evo vidite, može da bude – političari ne bi trebalo da ubeđuju narod. Šta treba onda da radimo, ako ne možemo da ubeđujemo narod, za čega mi to onda služimo?

Mislim da sudije ne treba da ubeđuju političare na koji način treba da vode politiku, pa se još kaže, sudija Majić kaže da nije video da je neki predstavnik vlast pred sudom. Ja sam bio nekoliko puta. Gospodin Martinović je bio nekoliko puta, ali nisam video sudiju Majića pred sudom za nezakonitu odluku.

Ja sam po raznim osnovama iako me štiti Ustav, bio pozvan u Prvi osnovni sud da mi se sudi za reči izgovorene za govornicom, iako Ustav, član 103. kaže – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje prilikom vršenja svoje funkcije. Ja sam bio pozvan više puta, što je nezakonito, neustavno, ali sudija koji je to učinio ni na koji način nije odgovarao.

Ukoliko oni kreću političke rasprave, nećemo valjda mi krenuti da sudimo. Nama to ne pada na pamet. Svako treba da se drži svojih ovlašćenja.

Pa onda ima nešto – vlast. Vlast je razna, podela vlasti je na tri dela. Sudija Majić je zaboravio. Kaže – vlast će uraditi to i to. Da, ali on je vlast, on je treća grana vlasti.

Pa i ova udruženja kako se zovu, nevladina, to neko ubraja u četvrtu granu vlasti. Izgleda da je on zagazio u dve grane vlasti. Ova, kako se zove neprofitna, a kako je zovu, negde četvrta grana vlasti, a treća je sudska i on je vlast. Ali, on pod vlašću misli samo da treba kritikovati ovu koja je zakonodavna i koja je izvršna. Sada mi treba da se odlučimo, kako dozvoliti da bez kontrole neko ko ima političke aspiracije, verovatno i na političke funkcije, pod pravosudnim plaštom vodi politiku, osnuje političku organizaciju, nema nikakve razlike između njegove organizacije i recimo Saše Radulovića. I jedan i drugi koriste udruženjem građana kao podlogom za politički rad.

Nadam se da budući predsednik VKS će sve učiniti da ovakve pojave barem ne budu u Vrhovnom sudu. Cenim što je Vrhovni sud oborio nezakonitu presudu koju su doneli Hadži Omerović i Majić, iz razloga što bi da je ta presuda ostala, jer je ona tumačila da albanski zločini nisu tretirani kao ratni, jer su pobogu učinjeni posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. I Vrhovni kasacioni sud je sa pravom označio da to nije tačno i da je presuda bila nezakonita.

Da to nije učinjeno, bespredmetan bi bio sud koji sada sudi Albancima, bio bi doveden u pitanje, jer evo srpska strana tvrdi da prilikom presuda ne mogu da budu Albanci terećeni za ratni zločin koji je počinjen posle jula 1999. godine. A da vas podsetim, OVK je većinu tih zločina počinio posle ulaska NATO trupa iza njihovih leđa, posle juna meseca 1999. godine i na hiljade nealbanskog stanovništva je pogubljeno, a mnogima su vađeni organi radi prodaje na crnom tržištu. Ukoliko to neko ne želi da kazni, taj ne želi dobro ne samo Srbima, taj ubuduće ne želi dobro bilo kom građaninu bilo koje nacionalnosti. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da su mostovi ruke koje spajaju ljude. Postoje i izreke da onaj koji čini dobro od njega se sve više dobra očekuje. Postoji i izreka da najviše mrze onog koji ne ume da mrzi.

Mislim da je Srbija zemlja koja čini dobro od koje se još više dobra očekuje. Da navedem „mini Šengen“. Bosna i Hercegovina je u regionu naš najveći trgovinski partner. Mislim da je njihov interes bio da bez obzira na zajednički preživljenu nesreću da uđu u „mini Šengen“ i da što više robe, usluga, kapitala i ljudi pređe tim mostovima. Srbija maltene insistira na tome ali postoje ljudi koji od razlika prave podele i to treba svakako reći.

Zajednički preživljena nesreća je dvadeset i pet-šest godina iza nas. Po meni, zbog interesa stranih sila i opravdanja njihovih intervencija u cilju razaranja one velike zajedničke države insistira se da pojedine strane iz tog sukoba te razlike istaknu i od tako istaknutih razlika naprave podele.

Na nama je da pokušamo da insistiramo i da dobrim, što više dobrim uslugama pokušamo da u regionu napravimo što bolju ekonomiju, odnosno da ekonomske mere koje Srbija sprovodi budu sprovedene u celom regionu. Da ono što je dobro podelimo zajedno i da zaboravimo tu zajednički preživljenu nesreću, odnosno ne u potpunosti, da je se sećamo, ali da to ne bude razlog zašto region ne bi ekonomski napredovao i zašto zemlje koje, evo, zajednički obnavljaju mostove pogranične, a to most, odnosno na Drini ćuprija nije. Zašto zemlje koje zanavljaju te mostove ne bi po evropskim pravilima, pravilima Evropske zajednice, sada Evropske unije, ne bi oživljavale svoju ekonomiju, jer je to očigledno da bi bilo na dobrobit svih ljudi koji žive u ovom regionu.

Recimo da svako ko je bez posla u BiH, taj posao bi vrlo lako mogao da nađe u Rumi, Inđiji, Staroj Pazovi, Sremskoj Mitrovici itd, ukoliko mu se garantuje slobodan protok ljudi. Ekonomije bi porasle ukoliko bi bio slobodan protok investicija ili neke investicije koje više ne mogu da se realizuju u Srbiji, ili nema, recimo, potreba u Sremu za razvoj tih ekonomija, one bi preko Sremske Rače mogle da se plasiraju u jednom delu BiH.

Mislim da bi to bilo od koristi svim stranama. Međutim, kada regioni, gotovo svi, bacaju kamenje na Srbiju, ja ne znam šta je razlog tome, verujem da sada ova pandemija je malo zbližila ljude i da će se to promeniti, ali kada na vas bacaju gomile kamenja sa svih strana, onda od vas zavisi šta ćete tim kamenjem napraviti. Da li ćete praviti mostove ili ćete praviti zidove.

Srbija se odlučila da pravi mostove, ali nisam siguran da svi naši susedi iz bivših jugoslovenskih republika, iz bivše SFRJ žele da prave od tog kamenja koje bacaju na nas, da žele da prave mostove. Uglavnom to rade da bi pravili zidove. Mislim da je to interes vladajućih garnitura u okolnim zemljama koje svoje nacionalne i verske interese koriste radi samoobnove vlasti.

Uglavnom, lopta je u njihovom dvorištu i ono što ja mogu reći o BiH, a to je dobar savet. Ukoliko želite da sačuvate državu BiH, što verujem da je interes, a Srbija podržava Dejtonski sporazum, koliko ja znam, mi od toga nismo odstupili, ali ukoliko neko želi da sačuva jedinstvenu BiH, onda ne može Republiku Srpsku da naziva šumskom republikom, jer to onda nije interes, to ne vodi pomirenju. Ne može ni da je naziva genocidnom ukoliko želi da ta Republika Srpska bude u njihovom sastavu i ukoliko Srbe tamo naziva agresorima, a oni vekovima žive na toj teritoriji, onda to, ne da ne doprinosi pomirenju, već BiH može da čini nemogućom državom.

To je moj savet bosanskim vlastima, odnosno vlastima u BiH, da probaju da prevaziđu taj problem, jer to nije interes njihovih naroda, to je možda interes jedne strane sile koja želi da opravda svoju agresiju.

Dakle, mi želimo ekonomske integracije, verujem da će do njih doći. Verujem da će to doći i do glava onih koji još uvek ne shvataju da je „mini Šengen“ od interesa za sve države bivše Jugoslavije, pa i malo više, da po principima EU redimo ovo tržište pa ćemo možda onda biti privlačniji komad za EU koja, meni sada to izgleda kao da želi da evropske integracije zaustavi na liniji nekadašnje Austrougarske, a po tome, po toj istorijskoj činjenici BiH na njoj je izvršena aneksija, a Srbija, ovaj uži deo, nije spadao u Austrougarsku i neki političari u Evropi upravo to žele.

Da bi prevazišli to, interes je da slobodan protok ljudi, usluga kapitala, roba na ovoj teritoriji bude po principima makar nekadašnje evropske zajednice i na takav način možda i nateramo Evropu da razmišlja o integraciji sa, kako zovu, zapadnim Balkanom, da i oni osete da je tržište od dvadesetak miliona ljudi ili dvadeset pet, dao Bog, dakle od interesa i za samu EU, odnosno za njihove kompanije da plasiraju svoju robu, onda to svakako diže interes raznih svetskih, finansijskih organizacija da podrže izgradnju autoputeva, ne samo kroz Srbiju, mi to već činimo, već da to podrži kroz druge bivše republike bivše SFRJ.

Na kraju da zaključim svoj govor, ono što ja vidim Drina nije granica, Drina je samo reka. Hvala.