Zahvaljujem, gospodine Stefanoviću.
Gospodine Markoviću, sada nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Ono što neko u ovoj sali uporno pokušava da ne razume i ne želi da razume je da do sada nije bilo zakona o protivgradnoj zaštiti. Navedite mi, molim vas, i „Službeni glasnik“ i sednicu Skupštine Srbije kada je on usvojen i donesen. Jedno je prenos nadležnosti, pa sada kao vruć krompir prebacujemo iz jednog u drugo ministarstvo i igramo se malo.
Zašto je tada došlo do tog prenosa nadležnosti? Da bi se pokrile katastrofalne posledice grada u Gornjem Milanovcu, koji je uništio useve te godine. Sada hajde da malo pokrijemo odgovornost tako što ćemo to prebaciti malo u MUP, a malo ko zna gde. Zakona kao što je ovaj zakon o odbrani od grada do sada nije bilo. Uostalom, taj sistem sa kojim ste se rado igrali i, kako kažete, sukob koncepta, filozofije, da li je u vašoj režiji sprečio, odnosno da li je postojala bolja odbrana od grada? Nije.
Godine 2010, 25. juna, u ovo vreme pre pet godina, prema izveštaju Komisije šteta u valjevskom kraju, nastala od grada i nevremena koje je zahvatilo Valjevo i valjevski kraj 16, 19. i 21. juna 2010. godine, iznosi 484 miliona dinara, od čega je samo na poljoprivrednim dobrima uništeno useva u vrednosti od 427 miliona dinara. Godina 2010, šteta u Podunavskom regionu bila je 200 miliona dinara, Čačak itd.

Vreme, gospodine Babiću.

Da li je ta vaša filozofija sprečila ovakve štete? Nije. Dajte priliku ovom zakonu da pokaže bolji nego što je bio prethodni sistem.

Zahvaljujem, gospodine Babiću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
(Jovan Marković, s mesta: Nemam prava na repliku?)
Gospodine Markoviću, pravo na repliku možete da dobijete ako vam se neko obraća, ako vas u negativnom kontekstu pomene, ako pomene vaše ime i prezime, u ovom slučaju kao ovlašćeni predstavnik ako pomene DS ili predsednika DS, gospodina Pajtića. U tim slučajevima imate pravo na repliku, a tako što mislite da u nekom trenutku …
(Dragan Šutanovac, s mesta: Samo nije direktno.)
Gospodine Šutanovac, nemojte da dobacujete. Vašu nervozu negde drugde, ne morate u velikoj sali Narodne skupštine.
Ako smatrate da vas je neko pogrešno protumačio ili tako nešto drugo, ja kao predsedavajući ne mogu da tumačim svako izlaganje da bi to procenio.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Pet minuta koristim.
Ova rasprava je otišla dosta daleko. Imamo analizu raznih vlasti u Srbiji, tamo od 1960. i neke godine, kada je počela protivgradna zaštita, pa do današnjeg dana. To se tako dešava kada se bavimo nečim što je prevelika buka oko ne tako velike stvari. Naravno da je zaštita od grada velika stvar, ali ceo sistem, njegova organizacija, koštanje tog sistema je nešto što, to smo već imali ovde podatke, košta pet – šest miliona evra na godišnjem nivou. Znači, to može da se organizuje na vrlo jednostavan način.
Nema potrebe da postoji zakon o svemu, to smo već govorili. Mnoge stvari koje su važne za život jedne države i jednog društva se ne definišu zakonom, nego imaju izvor u nekom zakonu, što bi ovde bio Zakon o ministarstvima, gde se ta nadležnost nekom dodeljuje, a sve ove stvari se rešavaju podzakonskim aktom.
Ovaj zakon, koliko vidim, ima dvadesetak članova, tako da i to govori o tome da to nije baš po svaku cenu zakonska materija. Od 1992. godine, otkad nema zakona definitivno koji to definiše, bilo je zaštite od grada, pod raznim vlastima, a i razne vlasti su se menjale pa nisu donele zakon. Tako da, to prebacivanje jednim ili drugim nema nikakvog smisla. Sve stranke koje su danas u parlamentu su bile u nekom trenutku vlast od 1992. godine do danas. I to prebacivanje, ko je kad šta uradio, mislim da to nije posebno važna stvar.
Mislim da je važnija stvar o tome da govorimo o terminu kad se donosi zakon, da je to kasno, da se desila velika šteta, kao što se desila 2010. godine, kao što se desila nekih ranijih godina. U načelnoj raspravi, ministar mi je rekao da se setim avgusta 2003. godine, kada je grad u Zrenjaninu pobio useve, pa i vitraž na nekoj crkvi. Moram da priznam da se ne sećam toga, ali oko toga zašto se to desilo najbolje je da pitate Gorana Kneževića, koji je tad bio gradonačelnik, a danas je vaš kolega pa će se on setiti bolje ko je tada bio kriv.
Ono što u materijalu vidim, a vezano je i za ovaj član o kome govorimo, to je izveštaj o troškovima za prošlu godinu. Ovde piše, na 14 strani, da su jedinice lokalne samouprave utrošile sto miliona dinara za nabavku tri hiljade protivgradnih raketa. Koliko se sećam, cena tih raketa 2003. godine je bila negde oko 130-140 evra. Ako je tačan ovaj podatak da je za tri hiljade raketa dato sto miliona dinara, to znači da su plaćane duplo skuplje nego što je njihova tržišna cena bila 2003. godine, a teško da je ta cena rasla. U međuvremenu, pošto su to domaći proizvodi, znači imamo i ove naše, imamo kineske i mislim da ovde ima puno razloga da se napravi jedna ozbiljna istraga ko je nadležan za to i da vidi po kojim cenama su kupovane ove rakete.
Naravno, ovo govori i o besmislu da se na tri ili četiri nivoa vlasti, da tri nivoa vlasti preuzimaju odgovornost za jednu oblast. Znači, treba da bude, potpuno se slažem sa činjenicom da ne treba da bude u MUP-u, ali potpuno sam protiv toga da postoje nadležnosti lokalne samouprave, nadležnosti AP Vojvodine i nadležnosti države Srbije u ovoj oblasti za pet miliona evra godišnje. To treba da radi jedno odeljenje u Hidrometeorološkom zavodu koje će da se bavim svim, i procenama i održavanjem radara i kupovinom novih koji su jako loši, stari, objedinjenom nabavkom raketa, kojih treba da bude 20-ak hiljada na godišnjem nivou, da bismo bili sigurni, servisom, plaćanjem ljudi koji ispaljuju te rakete, to treba da buce centralizovano i tu nema nikakve sumnje.
Prema tome, hajde malo manje da pravimo galamu oko nečega, nego da počnemo da radimo. Ja sam siguran da u Hidrometeorološkom zavodu postoje ljudi koji to mogu da organizuju na vrlo jednostavan način, bez velike rasprave o tome.

Hvala.
Ministar Stefanović ima reč.

Slažem se oko ove poslednje rečenice, to ja tvrdim od prvog dana rasprave u načelu.
Što se tiče ovog vašeg drugog pitanja, znači, precizna informacija - 2001. godine jedna raketa je plaćena 440 maraka tadašnjih, u to vreme. Precizan podatak, jedan čovek koji se bavio time mnogo godina, bez poreza na promet plus porez, 440 maraka plus porez. Ne, bilo je oslobođeno poreza, ali plus porez bi bio plaćen na
ovo da nije oslobođeno poreza. Tačno, evo ga čovek koji se bavi time, evo, sedi na dva mesta od mene, bavio se time 20 godina. Ja se stvarno nisam bavio time, ovo je prvi put.
Druga stvar, 2003. godine je plaćeno negde oko 210 evra. Ove godine su rakete dometa do šest kilometara plaćene 22.000 dinara, što je nešto manje od tog iznosa, kada se pretvori u vrednost evra. Dakle, uvek su, od 2000. godine pa na ovamo, nabavljane domaće rakete, pošto su na tržištu, bar u ovo vreme koliko sam ja na čelu Ministarstva, znam da je to potpuno tačno, ali, evo, kažu ljudi da nisu ranije nabavljane, zato što kineske rakete nemaju ateste koji zadovoljavaju naše standarde. Eto, to je celokupna informacija, čisto da znate.

Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)
Samo mi osnov protumačite replike. Znam i ja član, broj, nego osnov iz toga. Dobili ste odgovor.
(Zoran Živković, s mesta: Zato što me ne čujete.)
Čujem vas sasvim.
(Zoran Živković, s mesta: Zato što su moje reči pogrešno protumačene.)
Pogrešno ste protumačeni.

Nije bila ideja moja da prebacujem aktuelnoj vlasti ovo za 3.000 raketa za sto miliona. Znači, u tim opštinama verovatno ima raznih vlasti, nije samo SNS. Nego, ja mislim da je to prevelika cena. Dobro se sećam da je bila upravo 2003. godine, voleo bih da me čuje čovek koji to zna, iz Ministarstva, bila velika galama oko toga zato što je jedna stranka, koja više i ne postoji sada a bila je članica DOS-a, u to nema nikakve sumnje, gurala te kineske rakete. Kineske rakete je gurao Orlić, neću da mu kažem ni stranku ni ime, da mu ne dižem cenu. Drugo, tad su isto kupovane rakete ne na jednom mestu, nego separativno. Neke su kupljene od lokalnih samouprava, a neke od strane države i tada nadležnog organa.
Šta je poenta onoga što sam hteo da kažem? Poenta je da je previše plaćeno i da te rakete mogu da se kupe mnogo jeftinije kada se kupuju zajedno, u to nema nikakve sumnje. Sigurno je da u ovoj nabaci od 3.000 za sto miliona, ako se zagrebe dobro, naći ćete šta da se izgrebe. Hvala.