Gospodine Veselinoviću, dovoljno je, razumeo sam da smatrate da sam prekršio Poslovnik.
(Janko Veselinović, s mesta: Imam dve minute da obrazložim.)
Do dve minute.
(Janko Veselinović, s mesta: Do dve minute, znači ne preko dve.)
Pročitajte Poslovnik, gospodine Veselinoviću. Kada se nešto kaže do dve minute, ne morate da govorite dve minute. Dovoljno je da predsedavajućem obrazložite zbog čega mislite da je on prekršio Poslovnik.
Kao što ste videli, reagovao sam, upozorio sam gospodina koji je govorio da smatram da treba da se vrati na amandman. Završeno je izlaganje.
Da li želite da se Skupština izjasni u danu za glasanje?
(Janko Veselinović, s mesta: Da.)
Da, hvala.
Gospodine Stefanoviću, vi imate pravo na reč, ali bih vas zamolio, pošto je gospodin Marković imao pravo na repliku pre nego što sam dao reč gospodinu Babiću.
Reč ima narodni poslanik mr Jovan Marković.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, smatram da je jako važno pitanje koje smo otvorili oko naziva organa koji će biti nadležan i koji će nositi sve ove poslove u narednom periodu, zbog suprotstavljenih mišljenja i stavova koji se tiču ovog predloga. Ovo što je gospodin Šutanovac obrazlagao jeste jedan od načina kako misli da celovito možemo rešiti problem.
Ono što je jako važno istaći u ovoj diskusiji, ono što bih zamolio i gospodina ministra Stefanovića i sve narodne poslanike da razjasnimo, u obrazloženju, gospodine Stefanoviću, razloga donošenja ovog zakona, kaže se – tačno je da su odlukama iz 1992. godine obustavljene primene zakona iz tog perioda i da su odlukama o ministarstvima neke nadležnosti prenete na republički zavod. Takođe se u obrazloženju kaže da je 2011. godine donet zakon koji tretira ovu oblast.
Vi ste danima, a posebno ovde u raspravi, nametnuli temu da zakon ne postoji. I gospodin Babić i svi ostali poslanici sve vreme pričaju o tome da je ova delatnost bila potpuno van zakona. Nametnuli ste temu da neko nije mislio o ljudima, o građanima, a upravo dešavanja koja su se desila u Srbiji 14. maja i ovih nedelja i meseci iza nas govore koliko ste u stvari vi nesvesni da je zakon postojao, koliko niste bili sposobni da organizujete službe, koliko niste primenjivali postojeće zakone. Došli ste ovde sa idejom da je neko drugi odgovoran što navodno ne postoje zakoni i svi poslanici o tome pričaju kao da nisu pročitali materijal.

Vreme.

Mogu li samo da završim rečenicu?

Izvolite, završite rečenicu.

Suštinsko pitanje ovde, poštovani ministre, jeste ako ste nametnuli temu da zakon nije postojao, pa kako je moguće da onda država postupa u prethodnih više godina po ovom pitanju?

Zahvaljujem.
Dao sam vam sekundi da završite rečenicu.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.

Ovo, naravno, nije tačno. Od 1992. godine ne postoji zakon o zaštiti od grada. Ako postoji pokažite mi gde, koji je „Službeni glasnik“, koji broj. Kada je donet zakon o zaštiti od grada?
(Jovan Marković, s mesta: Godine 2011.)
Godine 2011. je donet zakon o zaštiti od grada? Gde piše? Hajdete, molim vas, mi moramo da budemo ozbiljni. Postoji u zakonu kako se donosi zakon. Narodna skupština je morala da odluči o tome. Pokažite mi „Službeni glasnik“ i broj „Službenog glasnika“ gde je proglašen ukazom predsednika Republike zakon o zaštiti od grada. Dakle, nije ga bilo, jer ga nije bilo.
Što se tiče ovoga, moram da kažem da je jedna čitava priča složena zamena teza. Ne treba vanredne situacije da se bave preventivom, jer to je onda isto kao kada biste dali Sektoru za vanredne situacije da gradi puteve da bi prevenirao klizišta ili da gradi nasipe da bi sprečio izlivanje reka. Onda bi ta institucija preuzela sve poslove u zemlji da bi sve bilo preventivno. Morala bi da vodi Elektroprivredu da bi sprečila iskakanje elektrosistema iz mreža, da bi sprečila da se to zapali. Na takav način kada bi bilo uređeno, onda bi taj sektor ili agencija ili kako god hoćete bilo svemoguće. Ovo treba da radi institucija koja prati hidrometeorološku prognozu.
Neću se javljati posebno, samo da kažem gospodinu Babiću, da mu još jednu stvar dodam zato što mislim da je na dobrom tragu i samo sam hteo da pored ovog slučaja visoke korupcije, koji se sada u zemlji rade na način da se prikupi dovoljno dokaza, da se to preda tužilaštvu, onda sud naravno odlučuje ko je kriv ili nije, ali se radi na vrlo ozbiljan i odgovoran način i pokazujemo da nikoga neće štititi ni uniforma, ni značka, kao što smo to pokazali kada smo priveli 29 policajaca koji su uhvaćeni u korupciji. Meni to nije drago što se to dešava u zemlji, ali mi je drago što se Ministarstvo protiv toga bori i pokazuje da niko neće biti zaštićen, pa ni neko ko je nosilac političke funkcije, ni neko ko je bogat i tajkun i ima ozbiljno imovinsko stanje.
To nije bio slučaj u prethodnim godinama. Ta borba je bila selektivna. Danas je borba protiv korupcije i kriminala jedan ozbiljan proces u kome se Vlada Republike Srbije, njen premijer i nadležna ministarstva protiv ovog bore iskreno i pokazuju da hoće da se u Srbiji živi i poštenije i bolje.

Zahvaljujem, gospodine Stefanoviću.
Gospodine Markoviću, zašto mislite da imate pravo na repliku?
(Jovan Marković, s mesta: Pomenut sam. Pitao me je za broj „Službenog glasnika“.)
Nije vas pomenuo ni na koji način u negativnom kontekstu, gospodine Markoviću.
Gospodine Markoviću imaćete pravo samo po amandmanu da govorite, ali pre toga repliku ima narodni poslanik Zoran Babić, pošto je pomenuto njegovo ime, ali gospodine Babić je odustao, tako da izvolite.

Poštovani ministre, zaista mislim da smo ozbiljni ljudi ovde. Ne znam šta je neozbiljno, ako pomenem da je u obrazloženju zakona na strani 12. rečeno da donošenjem Zakona o ministarstvima „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 16, iz 2011. godine, koji su ti poslovi stavljeni u nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova, ne znam šta tu nije ozbiljno.
Ako ministar ove države koji je bio nadležan za ove poslove kaže da to nije zakon i da to nije akt po kome treba da postupaju sve institucije, onda iz toga proizilazi da je potpuno normalno što sve druge institucije od lokalnog nivoa, preko republičkog, dozvoljavaju da se dešavaju ovakve katastrofe i da niko nije odgovoran. Ako za vas odluka Vlade iz 2011. godine nije validna i važeća, onda je to prosto veliki problem, onda to daje odgovor zbog čega nije bilo reakcije 14. maja ni u Kragujevcu, ni u Ivanjici, ni u Užicu, ni u Čačku. To daje odgovor i zbog čega niko nije kriv za ove stvari.
Za mene je ovo dokument koji je bio osnova po kome treba da postupaju nadležne institucije. Teza po kojoj sa kojom ste došli ovde da ne postoje zakoni, da niko nikada ništa na tom poslu nije radio da biste prikrili vaše greške i probleme je zaista nedopustiva.
Naši amandmani koje smo ovde predložili, kao i ovaj o kome je gospodin Šutanovac govorio, upravo je išao u prilog tome da se iskustva iz prethodnog perioda, zakoni koji su postojali i sve ostalo što možemo da iskoristimo, iskoristimo u primeni ovog zakona. Hvala.