Reč ima ministar Gordana Matković.

Ono što sam pročitala, to su iznosi ovih prava sada, a ono što piše u obrazloženju, to su iznosi prava koji su prosečno, koliko su ta prava prosečno iznosila u toku 2000. godine. To je sve bilo vezano za plate, je li tako, u zakonu je bilo vezano za plate. Kako su se plate menjale, tako se menjao iznos ovih prava, znači dodataka za decu, materinskih naknada itd. Znači, kada pogledamo koliki je bio prosečan iznos, evo, ovde to i piše - prosečan iznos materinskog dodatka za 2000. godinu, to je znači prošla godina, a ono što sam sada čitala, to su iznosi koji se isplaćuju sada.
Kada dođe novi zakon, znači u maju mesecu izračunava se prema dosadašnjem zakonu, znači u maju mesecu prema neto zaradama koje su u maju. I onda kažemo, a sada, naredna tri meseca ide prema indeksu troškova života, onda ćemo da vidimo još jedanput odnos bruto i neto, jer ovo sve što je računato, to je računato na osnovu prethodne godine, pa da se ne bi dogodio neki problem. Ali, ovi iznosi koji stoje u obrazloženjima, sada smo prešli na amandmane, to je sve prosek za prethodnu godinu. Ovo je sada ono što se isplaćuje.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Što nam ne dadoste za prošli mesec, nego za prethodnu godinu?)
Zato da bismo imali više meseci, da bismo taj koeficijent mogli da izračunamo. Moramo da primenimo neki duži vremenski period, a ne samo u jednom mesecu, jer bi se onda moglo dogoditi, a znate kakva je situacija u jednom mesecu kada nešto računate, uvek taj mesec može zbog nečega da bude izuzetan, pa da se onda ti odnosi ne odraze na onaj način, na koji bi oni, realno, u jednom dužem vremenskom periodu postojali.

Reč ima narodni poslanik Srboljub Živanović, a posle njega Stevan Ž. Gudurić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za dečiju zaštitu između dva svetska rata karakteristično je da se pretežno odnosila na zbrinjavanje siročadi, naročito ratne, zatim napuštene, siromašne i uboge dece i da je bila daleko iza socijalno-političke misli tog vremena.

Posle Drugog svetskog rata menjaju se društveni uslovi, odnosno stanje svesti karakteriše zanos idejama pravde, bratstva i jedinstva, vladavina radničke klase, pogoršanje uslova života za sve, ukidanje eksploatacije i entuzijazam mase, izražen opštom spremnošću za brzom obnovom i izgradnjom razrušene zemlje.

Poslednjih 10 godina dečiju zaštitu karakterišu teški uslovi života, embargo, ratno stanje koje obuhvata celokupnu SFRJ i bombardovanje SRJ od strane NATO pakta. Svedoci smo velikog mortaliteta dece i velikog steriliteta kod oba pola.

Specifičnost psihofizičkog statusa deteta je neosporna činjenica. Ona podrazumeva da se detinjstvo, posebno rano, razlikuje od ostalih životnih perioda čoveka. Razlike se manifestuju u postojanju biološkog deficita, podložnosti uticajima sredine, složene emocionalnosti, izražene čulnosti u posredovanju između njega i sveta, ranjivosti i naglašene egocentričnosti. To uslovljava da dete zavisi od starenja odraslih u dužem razvojnom periodu a, istovremeno, i da ono dostigne najviši nivo razvijenosti u ukupnom živom svetu.

Humanističko shvatanje prirode deteta i njegovog ukupnog razvoja ističe da je dete vredno samo po sebi, da u sebi nosi pozitivne razvojne potencijale i da je činilac sopstvenog razvoja, socijalizacije i vaspitanja i da je aktivno, interaktivno i kreativno biće. Porodica je najznačajnija za rast i razvoj deteta, kao i ostvarivanje primarne socijalizacije.

Smanjivanje veličine porodice ima dvostruke uzroke: s jedne strane, opadanje nataliteta i fertiliteta, što za posledicu ima manji broj dece u porodici, a sa druge strane ima sužavanje jezgra porodične grupe koju čine roditelji i njihova deca.

Sužavanje porodičnog domaćinstva i smanjivanje broja dece dovodi do koncentracije bitnih funkcija porodice oko dece i okretanja porodice ka detetu. Dečija zaštita je vid društvene zaštite dece, odnosno socijalne sigurnosti, kojom se na osnovu solidarnosti i uzajamnosti i razvojnih potreba dece obezbeđuju i ujednačavaju bitni materijalni uslovi za razvoj sve dece, kao i osnovna socijalna sigurnost dece.

Osnovna svrha dečije zaštite jeste obezbeđivanje osnovnih razvojnih mogućnosti za decu, naročito iz socijalno-materijalno ugroženih porodica, bez obzira da li njihovi roditelji rade ili ne.

Za vreme ovog NATO zlikovačkog rata mnogo dece je poubijano, mnogo dece je ostalo bez roditelja, mnogo dece je ostalo sa velikim životnim posledicama.

Ova vlada, a naročito predsednik Vlade, Zoran Đinđić, svojom saradnjom sa NATO zlikovcima bombarduje Srbiju, bombarduje obdaništa, škole i šalje osiromašeni uranijum preko eksplozivnih projektila u kojima piše: "Ja vas volim". Čovek koji najviše mrzi decu i potomke ove zemlje jeste baš ovaj čovek, koji bi trebalo da je u zatvoru sa svojim saučesnicima, Batićem i Mihailovićem. Sramota je, oni danas vladaju ovom zemljom.

Sistem društvene brige o deci uslovljen je društvenim prilikama, vladajućom ideologijom i politikom, kao i materijalnim mogućnostima društvene zajednice. Baš je tema. Kao deo institucionalnog okruženja, on ima direktan uticaj na kvalitet svakidašnjeg života dece i roditelja i može doprinositi olakšanju tereta roditelja, a time i realizaciju ciljeva populacione politike, koji su u osnovi transformacije i koji obuhvataju sledeće hipoteze:

1. U svom razvoju sistem društvene brige o deci menjao je sadržaje, oblike i organizaciju i prilagođavao se ciljevima populacione politike;

2. Sistem društene brige o deci utoliko više ispunjava svoju društvenu funkciju, ukoliko ima veći obuhvat dece, bolje zadovoljenje potrebe porodice i ukoliko su primanja na osnovu brige o deci stabilna itd;

(Predsednik: Vreme.)

3. Zbrinjavanje dece za korišćenje usluga predškolskih ustanova (jaslica i obdaniša).

Na kraju bih rekao, važna je napomena znači da mlad čovek ima svoje zaposlenje, rešava stambeni problem, ulazi u bračnu zajednicu, znači u pravu ljubav, rađanje, a zatim obaveza društva, ispunjenje društvene zajednice prema roditeljima (dečiji dodatak i razni vidovi pomoći). Drugo, oslobađanje poreza na obuću, odeću, školski pribor itd. obezbeđenje studentskog smeštaja i stipendija, i dalje se proces vrti u krug.

Reč ima narodni poslanik Stevan Gudurić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pričamo danas o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o društvenoj brizi o deci. Jasno je da se to uglavnom usklađuje sa principom bruto zarade, ali već smo se oko nekoliko zakonskih projekata ovde nadmudrivali i dokazivali, oko toga bruto i neto, šta je veće, šta nije, počev od otpremnine za tehnološki višak i kroz neke druge zakonske projekte, i pokazalo se isto tako da je 30%, pa smanjiš na 9% jednako onome što su dobijali pre.
Mislim da to ne stoji, pogotovu ako uzmemo u obzir još jedan aspekt, a to je da od te oktobarske revolucije do danas odnos cena i odnos plata ide na vašu štetu, i možete da odete u dućan i na pijacu i da vidite da je to tako. To nisu prazne priče. To je, nažalost, život.
Jasno je da je pitanje dece mnogo kompleksnije od pominjanja samo materinskog dodatka, pričanja o nadoknadi za novorođenčetovu opremu i dečiji dodatak i nadam se da ćemo zaista, konačno, na nekom od narednih zasedanja dobiti i neki reformski zakon, puno obećavan. Pa, na kraju krajeva, bar u ovoj oblasti koja će te probleme puno kompleksnije rešiti, makar da, pošteno govoreći, u vremenu u kome mi živimo neće biti da samo taj materijalni momenat rađa manje dece, jer su ljudi živeli i u nekom vremenu lošijem od ovog, lošije od nas, pa su ih imali više.
Našaliću se, nadam se da kolega neće zameriti, ako je obećao unučadima po 100 dinara možda je loš deda. Bez obzira, za 100 dinara je loš deda u kojoj god stranci bio (odgovor na komentar koji se ne čuje.).
Samo još jednu stvar da kažem. Mi smo ovde na ovim zasedanjima, razmatrajući ove pakete poreskih zakona, čuli otprilike ovako - da se sada proširio krug onih koji se oporezuju, pa čak i da prihvatimo nešto što ne stoji, a to je da oni koji su do sada, bilo kao firme ili kao pojedinci, izmirivali svoje poreske obaveze na vreme, da će oni biti manje oporezovani nego neki koji nisu plaćali, i da će to sve zajedno u masi doneti više para. Onda čudi da ni u jednom od ovih zakonskih projekata nismo videli da će neko ostvariti neka veća prava nego pre. U vremenu kada su svi bili ugnjetavani, kada im se od rođenja stajalo na pupak, pa nisu mogli da žive kao ostali svet, iako je veliko pitanje odakle im sve to što imaju kad nisu od malih nogu mogli da žive kao svet, i što se bar na ovom pitanju dece onda nije odstupilo od tog pravila da je, kako vi kažete, to jednako kao pre.
Mi u opoziciji kažemo da je manje nego pre. Što se bar u ovom slučaju nije napravilo, pa da ste i s pravom bar u ovoj oblasti dali i više nego što je pre. Jer, kažem, ako se ta poreska osnova raširila, ne samo na ovom delu, nego ukupno na ono što pričamo ovde već nedeljama, onda je imalo smisla bar u jednom segmentu, a mislim da su deca prvi segment, koji treba da doživi neko poboljšanje, onda je svakako imalo smisla da ovde danas pričamo o realno boljoj poziciji nego što je ovim zakonom predviđena. Hvala.

Reč ima ministar, gospođa Matković.

Znači, ako se prava po zakonu nisu promenila, a ako se do sada nije isplaćivalo sve ono što su bila prava po zakonu, iako ne ulazim u razloge zašto, ali je činjenica da se nije isplaćivalo, onda će u ovom budžetu, kao što sam već rekla, za sada biti isplaćivano to na vreme. Nadam se da ćemo to tako uspeti.
Ja sam takav čovek, nikad ne kažem - čvrsto, dok to ne bude prošlost. Znači u tom slučaju, ako prava ostanu ista, pošto se u stvari do sada nisu isplaćivala, a sada se isplaćuju, onda je to mnogo više nego što je bilo. Koliko znam, u prethodnoj godini je bilo negde oko dve milijarde, a sada je predviđeno, ukoliko se sva prava redovno isplaćuju, da to više bude od 10 godina.
Isplatili smo za sada sve obveznice koje dospevaju ove godine. To je oko 17 miliona maraka. Planiramo da isplatimo prema ovim porodicama, i nadam se da ću vas o tome sa zadovoljstvom obavestiti kada to bude realizovano, ali mislimo da ćemo u avgustu moći da idemo sa još jednom dodatnom isplatom, tako da kada sve to stavimo ove godine, što iz budžeta, što iz donacija, ove će porodice dobiti višestruko više nego što su dobijale prethodnih godina. Hvala.

Reč ima gospodin Jovanović.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko puta sam danas govorio, što koristeći pravo koje imam kao predstavnik poslaničke grupe, što koristeći pravo na repliku, i pokušao da ukažem na očiglednu i neoborivu razliku između formalnog i ostvarenog prava.
Tačno je da su u postojećim zakonskim propisima između ostalog bila definisana i prava korisnika sredstava koja im po ovom osnovu pripadaju.
Ali, istovremeno imamo i obaveze države, koja je bila dužna da ta sredstva obezbedi, 30% neto plate na ime dečijeg dodatka za treće dete. Međutim, to pravo nije primenjeno dve godine, iz razloga koji su sami po sebi jasni. Mogu se tumačiti, sa jedne strane, nesposobnom privredom za takvu vrstu opterećenja, a sa druge strane, problematičnim odnosom, pre svega, resornog ministarstva prema obavezama koje je bilo dužno da izmiruje, jer analizom završnog računa budžeta za 2000. godinu utvrdićete da su mnogo veća sredstva potrošena nenamenski od sredstava koja su bila planirana, a nisu ostvarena, za ispunjenje obaveza resornog ministarstva za brigu o porodici.
Hoću konkretno da kažem da čak i u tako teškom društvenom stanju sredstva nisu trošena onako kako su morala biti trošena. Trošena su u dobroj meri nenamenski, čak i u resornom ministarstvu. Vi ste planirali oko 10 milijardi dinara na ime tih troškova, ne računajući u tih 10 milijardi dinara sredstva koja Ministarstvo finansija izdvaja u fond za jednokratnu pomoć. U protekloj godini izdvojeno je na ime ostvarivanja prava u oblasti društvene brige o deci 2.470.000.000 dinara, i na ime sredstava za porodičnu-pravnu zaštitu i planiranje porodice 13.980.000. To je gotovo pet puta manje od planiranih sredstava za 2001. godinu, sredstava koja nisu nepostojeća, sredstava koja postoje i koja se redovno isplaćuju.
Dakle, ako je nešto bila praksa do sada, a to je bila praksa fiktivnog i primenjenog prava, danas možemo reći da živimo u društvu koje može da snosi obaveze u ime države, koje su definisane postojećim zakonskim propisima.
S druge strane, želeo bih da kažem da ne postoji visok dečiji dodatak, koji može pokriti potrebe jedne porodice. Za nešto tako nije potrebno imati porodicu. To se može zaključiti čak i površnom analizom. Međutim, ono što čini stabilnom porodicu, nije samo dečiji dodatak. To je, recimo, stalan posao, to je stabilnost u privredi i to je konačno, s jedne strane, nešto što je samo po sebi toliko tragično, da ne zaslužuje komentar: činjenica da 90% osoba ispod 30 godina nema regulisan radni odnos i nema rešeno stambeno pitanje.
U takvom društvu, dečiji dodatak sam po sebi ne može ništa suštinski promeniti, ali je država dužna da kaže koliko može, i pošto kaže koliko može, tim obavezama mora da odgovori.
Mi smo jasno rekli koliko možemo, odgovaramo obavezama u skladu sa postojećom zakonskom regulativom. Ukazali smo da ovo jeste praktično usaglašavanje dva principa, koje samo po sebi nema nameru umanjivanja prava porodici i mislim da ćemo u porodici, u vremenu koje je pred nama, verujem, polažući račun za troškove iz budžeta u 2001. godini, mi pokazati da smo odgovorno trošili ta sredstva i da smo u meri, u kojoj smo bili dužni u skladu sa zakonom, odgovorili svojim obavezama.
Ako možemo da razgovaramo uz argumente i činjenice, biće dobro, ali mislim da argumenti i činjenice koje se tiču populacione politike u društvu ne mogu biti tumačeni politikom koju mi u ovom trenutku vodimo, čak ni postojećom zakonskom regulativom, jer ona sama po sebi nije bila loša, ali nije bila primenjiva.