| 05.12.2025. | Predlog zakona o lekarima |
u proceduri
|
| 10.12.2024. | Predlog za glasanje o nepoverenju predsedniku Vlade Republike Srbije, Milošu Vučeviću |
u proceduri
|
| 09.12.2024. | Predlog za razrešenje predsednice Narodne skupštine, Ane Brnabić |
u proceduri
|
odgovoreno za 3 dana
Poštovani gospodine Rakić, obraćam vam se kao predsedniku Odbora za zdravlje i porodic, ali i sa dubokom zabrinutošću zbog potpunog izostanka reakcije na ozbiljno i dugotrajno kršenje zakona koje se direktno odražava na živote građana Srbije.
Poštovana predsednice, drage kolege, poštovani građani Srbiji, ono o čemu ću danas da pričam je verovatno nastavak one priče o nedostatku ginekologa u Republici Srbiji.
Imamo jednu opomenu sada iz Ćuprije. Situacija koja se desila proteklih dana u porodilištu u Ćupriji, kada je zbog nedostatka stručnog kadra privremeno bio zatvoren stacionar i nisu primane nove pacijentkinje mogla bi da bude sudbina i drugih manjih porodilišta u Srbiji.
Iako Opšta bolnica u Ćupriji tvrdi da je 19. januara služba za ginekologiju i akušerstvo ponovo uspostavila redovan rad i da svi specijalisti rade, postavlja se pitanje kakva se poruka šalje ženama koje čekaju bebe ili tek planiraju, ako se porodilišta zatvaraju. Ovakvu situaciju sa nedostatkom kadra imamo ne samo u manjim mestima u Srbiji, nego imamo čak i u velikim porodilištima.
Prisutna je potpuno neadekvatna preraspodela zdravstvenih radnika, tako da na velikim ginekološkim klinikama, mimo postojeće sistematizacije, imamo preko 120 ginekologa. I mnogi bi rekli, imali smo prilike pre neki dan da čujemo na otvorenoj sednici Vlade, da je posledica nedostatka doktora upravo zbog toga što nisu davane specijalizacije iz ginekologije, akušerstva, drugih, da je bilo tako tamo 2008. godine, međutim, ja ću vam reći da to nije slučaj.
Kada uzmete podatke o tome koliko ljudi godišnje traži ispis iz Lekarske komore, 500 do 600 lekara godišnje traži ispis iz Lekarske komore Srbije. Znači, od 2012. do 2024. godine, ako se radi o tom broju, našu zemlju je napustilo negde oko 7,5 hiljada doktora, to je stvar broj jedan. Stvar broj dva, 2023. godine 1.200 lekara je tražilo ispis za odlazak u inostranstvo iz Lekarske komore Srbije. To su brojke koje su zabrinjavajuće.
Za mene je pre neki dan na sednici Vlade rečena fascinantna stvar – da se državni zdravstveni sistem u Srbiji nalazi pred kolapsom i da ako predsednik Republike ne uzme na sebe da učestvuje u organizaciji ovog sistema, da ljudi koji nemaju novca da se leče u privatnim zdravstvenim sistemima ili nemaju para, neće dobiti zdravstvenu zaštitu. Ako ste 13 godina ministar zdravlja i dovedete ga do toga da ljudi nemaju gde da se leče u državnim bolnicama, onda zaista nešto debelo nije u redu. S
3/2 MZ/MJ
druge strane, ako predsednik Republike treba da organizuje zdravstveni sistem, onda ministar zdravlja ne treba da postoji kao takav, to je stvar broj dva. Stvar broj tri, ne radi se samo o izgradnji bolnica, ono što jeste pitanje, to je gde se danas nalaze doktori, ko će da radi u tim bolnicama? Znači, gospodo, gde su vam doktori?
Pre osam godina na ovaj problem sam ukazivala još dok sam radila u mojoj matičnoj bolnici Univerzitetskoj klinici Narodni front. Međutim, od 2017, 2018. godine do dana današnjeg ta stvar se gurala pod tepih. I naravno da smo danas došli u situaciju da nemamo dovoljan broj lekara da pokriju ove zdravstvene službe.
Ako odete u velike zdravstvene sisteme, tipa „Euromedika“, „Belmedika“, i pogledate, na svakom tom odeljenju radi bar 10 ginekologa. Pa odakle su oni došli? Oni nisu otišli u inostranstvo. Oni su jednostavno pobegli iz državnih zdravstvenih ustanova i otišli tamo, upravo zbog partijskog zapošljavanja, neadekvatne raspodele kadrova, što su vrhunskim stručnjacima dovedeni ljudi sa manje znanja da im organizuju posao. Tu naravno moram da pomenem i moje kolege sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji su svojim nečinjenjem doveli do toga da im redovni profesori sistematski poslednjih osam godina napuštaju fakultet. Zašto se to dešava? Zato što vi nemate danas mentore, otišli su ljudi koji su sposobni da edukuju doktore.
I na kraju, kakvu mi poruku danas šaljemo trudnicama, kada imamo negativan prirodni priraštaj? Od početka 2000. godine do dana današnjeg broj porođaja u Republici Srbiji se smanjio za 30.000 godišnje, to je frapantna činjenica. Moramo dobro da razmislimo, kada je organizacija zdravstvene službe u pitanju, da preraspodelimo kadrove i da vidimo šta nam je ostalo i način na koji da isplivamo iz ovakve situacije. Hvala vam.
Hvala.
Uvažene predsednice, kolege i građani Srbije, Narodni pokret Srbije je predložio brisanje člana 13. Zakona o javnom tužilaštvu, kao i svih drugih članova ovog zakona, jer nije prezentovan nijedan dokaz od strane predlagača da će predložene izmene doprineti boljem životu građana Srbije.
Ni ovaj zakon, kao ni drugi koji se nalaze na dnevnom redu a tiču se pravosuđa, nije podnet u skladu sa ustaljenom procedurom i kao takav može naneti štetu građanima, jer nije prošao potrebne procene i ocene rizika.
Kako vreme prolazi i kako je zakon ušao u skupštinsku proceduru i kako nas građani Srbije slušaju, vi možete da vidite kako iz dana u dan sve više ljudi ulažu prigovore preko sredstava javnog informisanja, preko društvenih mreža. Tužilaštvo za organizovani kriminal je tražilo da se ovo povuče iz skupštinske procedure. Postoje zamerke Venecijanske komisije. Imali ste priliku i predsednika Republike, koji je inače pravnik po struci, da kaže pre neki dan da nije ispoštovana procedura.
Zašto je procedura važna? Zašto je važna kada su pravosudni zakoni u pitanju? Upravo zbog toga što mi ovde postavljamo pitanje kakvu mi poruku zapravo šaljemo ako uvodimo pravosudni zakon, znači, usvajamo ga, a preskačemo proceduru.
Sva strukovna udruženja su se oglasila protiv ovih izmena, nije konsultovana javnost, niti je bilo kome predočena analiza zašto se određene odredbe menjaju i na koji način one predstavljaju unapređenje sistema.
Druga vrlo važna stvar, kada govorimo o našem spoljnopolitičkom određenju, svi se slažu da se ovim predlozima dovode u pitanje rezultati ustavnog referenduma iz 2022. godine, izmene koje su uvedene radi jačanja nezavisnosti sudstva i samostalnosti javnog tužilaštva, što znači da smo mi tim referendumom potvrdili da želimo depolitizaciju sudstva i usklađivanje naših zakonskih procedura sa zakonima EU.
Na nama ostaje glavno pitanje. Mi ne moramo ni da se slažemo, ni da se ne slažemo, ali je pitanje da li mi zaista želimo da idemo u EU ili ne želimo. Ako želimo, onda ćemo da se ponašamo u skladu sa zakonima, a ako ne, možemo donositi svoje, bez procedura i bez ostalih potrebnih elemenata.
36/2 GD/JG
Biću kratka.
Narodni pokret Srbije i ovim amandmanom traži brisanje člana 2. Zakona o sudijama, jer kao što je već rečeno ovim izmenama pravda neće biti dostupnija građanima Srbije, a ni brža, što je za njih vrlo važno.
Obrazloženja za njihovo predlaganje su štura, imajući u vidu da je pravosuđe jedna od tri glavne grane vlasti koja je ključna za vladavinu prava u jednoj zemlji.
Za ove izmene nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta, tako kaže ovaj zakon, a izmenama se recimo predviđa osnivanje četvrtog suda i tužilaštva u Beogradu i preseljenje tužilaštva iz Vladičinog Hana u Surdulicu. Znači, premeštaće se ljudi, oprema, dokumentacija. Verovatno će trebati da se zapošljavaju i neki ljudi i ono što je važno napomenuti sigurno da se troškovi formiranja novog suda i tužilaštva ne ogledaju isključivo u sredstvim za ljudstvo, zgrade i tehniku, već i u troškovima koji će prouzrokovati zastoj u radu postojećih tužilaštva, raspodela predmeta, vremenu potrebnom da se novi tužioci upoznaju sa stanjem u predmetima, činjenice da suđenja kreću iznova i slično i to naravno produžava sudske procese.
Ono što ne postoji u ovome, ili ja možda nisam videla, nije urađena nikakva ozbiljnija analiza o povećanju i efikasnosti rada pravosudnih organa, jer bi onda trebali da pričamo o medijaciji, kao obliku rasterećenja sudova koji u mnogim
38/2 AL/MJ
zemljama predstavlja ključni alat za modernizaciju pravosuđa i poboljšanje efikasnosti pravnog sistema, dok je u Srbiji slabo razvijena, a može da bude prilično efikasna. Podsetiću vas, iz moje prakse, postoji veliki broj sudsko-medicinskih predmeta koji se vode, koji su u sudskim postupcima i traju desetinama godina i na kraju se završavaju nepovoljno i po onoga koji su tužili i da su ljudi jednom takvom praksom nezadovoljni.
Znate, kad se nekom u medicini desi, u našoj statistici to bude jedan do tri posto, a kad se desi taj neželjeni ishod, to je onome kome se desilo 100%. Hvala vam.
Poštovana predsednice, drage kolege, poštovani građani Srbiji, ono o čemu ću danas da pričam je verovatno nastavak one priče o nedostatku ginekologa u Republici Srbiji.
Imamo jednu opomenu sada iz Ćuprije. Situacija koja se desila proteklih dana u porodilištu u Ćupriji, kada je zbog nedostatka stručnog kadra privremeno bio zatvoren stacionar i nisu primane nove pacijentkinje mogla bi da bude sudbina i drugih manjih porodilišta u Srbiji.
Iako Opšta bolnica u Ćupriji tvrdi da je 19. januara služba za ginekologiju i akušerstvo ponovo uspostavila redovan rad i da svi specijalisti rade, postavlja se pitanje kakva se poruka šalje ženama koje čekaju bebe ili tek planiraju, ako se porodilišta zatvaraju. Ovakvu situaciju sa nedostatkom kadra imamo ne samo u manjim mestima u Srbiji, nego imamo čak i u velikim porodilištima.
Prisutna je potpuno neadekvatna preraspodela zdravstvenih radnika, tako da na velikim ginekološkim klinikama, mimo postojeće sistematizacije, imamo preko 120 ginekologa. I mnogi bi rekli, imali smo prilike pre neki dan da čujemo na otvorenoj sednici Vlade, da je posledica nedostatka doktora upravo zbog toga što nisu davane specijalizacije iz ginekologije, akušerstva, drugih, da je bilo tako tamo 2008. godine, međutim, ja ću vam reći da to nije slučaj.
Kada uzmete podatke o tome koliko ljudi godišnje traži ispis iz Lekarske komore, 500 do 600 lekara godišnje traži ispis iz Lekarske komore Srbije. Znači, od 2012. do 2024. godine, ako se radi o tom broju, našu zemlju je napustilo negde oko 7,5 hiljada doktora, to je stvar broj jedan. Stvar broj dva, 2023. godine 1.200 lekara je tražilo ispis za odlazak u inostranstvo iz Lekarske komore Srbije. To su brojke koje su zabrinjavajuće.
Za mene je pre neki dan na sednici Vlade rečena fascinantna stvar – da se državni zdravstveni sistem u Srbiji nalazi pred kolapsom i da ako predsednik Republike ne uzme na sebe da učestvuje u organizaciji ovog sistema, da ljudi koji nemaju novca da se leče u privatnim zdravstvenim sistemima ili nemaju para, neće dobiti zdravstvenu zaštitu. Ako ste 13 godina ministar zdravlja i dovedete ga do toga da ljudi nemaju gde da se leče u državnim bolnicama, onda zaista nešto debelo nije u redu. S
3/2 MZ/MJ
druge strane, ako predsednik Republike treba da organizuje zdravstveni sistem, onda ministar zdravlja ne treba da postoji kao takav, to je stvar broj dva. Stvar broj tri, ne radi se samo o izgradnji bolnica, ono što jeste pitanje, to je gde se danas nalaze doktori, ko će da radi u tim bolnicama? Znači, gospodo, gde su vam doktori?
Pre osam godina na ovaj problem sam ukazivala još dok sam radila u mojoj matičnoj bolnici Univerzitetskoj klinici Narodni front. Međutim, od 2017, 2018. godine do dana današnjeg ta stvar se gurala pod tepih. I naravno da smo danas došli u situaciju da nemamo dovoljan broj lekara da pokriju ove zdravstvene službe.
Ako odete u velike zdravstvene sisteme, tipa „Euromedika“, „Belmedika“, i pogledate, na svakom tom odeljenju radi bar 10 ginekologa. Pa odakle su oni došli? Oni nisu otišli u inostranstvo. Oni su jednostavno pobegli iz državnih zdravstvenih ustanova i otišli tamo, upravo zbog partijskog zapošljavanja, neadekvatne raspodele kadrova, što su vrhunskim stručnjacima dovedeni ljudi sa manje znanja da im organizuju posao. Tu naravno moram da pomenem i moje kolege sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji su svojim nečinjenjem doveli do toga da im redovni profesori sistematski poslednjih osam godina napuštaju fakultet. Zašto se to dešava? Zato što vi nemate danas mentore, otišli su ljudi koji su sposobni da edukuju doktore.
I na kraju, kakvu mi poruku danas šaljemo trudnicama, kada imamo negativan prirodni priraštaj? Od početka 2000. godine do dana današnjeg broj porođaja u Republici Srbiji se smanjio za 30.000 godišnje, to je frapantna činjenica. Moramo dobro da razmislimo, kada je organizacija zdravstvene službe u pitanju, da preraspodelimo kadrove i da vidimo šta nam je ostalo i način na koji da isplivamo iz ovakve situacije. Hvala vam.
Poštovana predsednice, kolege drage i dragi građani Srbije, Vlada Srbije i predsednik Republike više puta su najavljivali i obećavali izgradnju novog onkološkog centra u Beogradu, koji bi bio jedan od najsavremenijih u Evropi.
Moje poslaničko pitanje je – šta se danas dešava sa projektom jedne od vitalnih bolnica, novim institutom za onkologiju, da ne bi taj projekat postao jedan od virtuelnih projekata? Kada prođete Pasterovom ulicom i kada vidite koja se količina automobila i gužve pravi oko sadašnjeg Instituta za onkologiju, koji je jedini, možete videti ljude iz unutrašnjosti i iz Beograda, koji dolaze, strpljivo čekaju u redu i čekaju za pomoć i uslugu u ovom institutu.
Zgrada je pravljena 1939-1940. godine, pravila je po nalogu dinastije Karađorđević, oni su zadužbinari, ona je preopterećena i definitivno je prerasla sve svoje kapacitete. Ono što se trenutno dešava, eventualno s vremena na vreme se nabavi nova oprema, ali zgrada je postala tesna.
Kako ide hronologija? Godine 2022. najavljena je izgradnja velikog onkološkog centra, vrednog oko 300 do 500 miliona evra, sa francuskim partnerima, koji bi bio jedan od tri najveća u Evropi. Godine 2024, tokom posete francuskog predsednika Makrona, predsednik Srbije je ponovo najavio izgradnju velike onkološke bolnice vredne nekoliko stotina miliona evra. Srbija se danas nalazi među zemljama sa najvećom stopom smrtnosti od malignih bolesti u Evropi, zauzimamo prvo ili drugo mesto, odmah iza Mađarske. Godišnji broj obolelih ljudi u našoj zemlji je negde oko 40 do 42 hiljade, a negde umre oko 20 hiljada ljudi od malignih bolesti. To vam je jedan mali grad svake godine.
Direktor Instituta dr Žegarac je 2024. godine govorio o gradnji bolnice sa francuskim standardima, s tim da se poveća kapacitet iste za 25%. Bivša ministarka zdravlja prof. Danica Grujičić, takođe i nekadašnja direktorka tog istog instituta, nekoliko puta je za svog mandata najavljivala da će se ovakav centar graditi i da će biti završen do 2027. godine.
Šta se sada dešava? Od svih ovih obećanja, mi samo imamo lokaciju, da će to biti pored bolnice Tiršove 2, koja je u izgradnji, a radovi, naravno, nisu ni počeli. Šta se dešava sa sredstvima? Znači, u budžetu ne postoje opredeljena sredstva za ovaj projekat ni za 2024, ni za 2025, kao ni u fiskalnoj strategiji do 2027. godine. Prioriteti su, naravno, EKSPO, gradnja nacionalnog stadiona, izgradnja sajma, mora da se završi Tiršova 2, a briga o pacijentima koji su oboleli od malignih bolesti nekako dolazi u potpuno drugi plan.
Ono što je takođe problem, to je i palijativna nega ovih pacijenata, kada završe lečenje. Danas mi, nažalost, ne posedujemo centar koji će se baviti i koji će tretirati ovakve pacijente, već oni jednostavno ostaju prepušteni svojim porodicama, koje im omogućuju neku osnovnu negu.
Jako bih želela sa ovog mesta da ponovim i da kažem da je zdravstvo i zdrava nacija nešto što je osnov svakog dobrog funkcionisanja jednog državnog sistema i da u budućnosti u svakom slučaju moramo ovim stvarima mnogo ozbiljnije da se bavimo. Velika većina klinika u KCS danas i dalje obavlja posao u starim zgradama, koje su podignute pre Drugog svetskog rata. Hvala vam na pažnji.
Hvala.
Moje pitanje je danas upućeno mom kolegi prof. dr Đuri Macutu, inače premijeru, koji je takođe lekar, a inicirano je poslaničko pitanje koje glasi – kada imaju nameru da sprovedu reformu sistema zdravstvenog osiguranja, a jednom izjavom pacijentkinje koja je pre neki dan lepo rekla – znate kako kažu da državnog lekara ne možeš da ubediš da si bolestan, privatnog da si zdrav, da sam hipohondar ne znam kako bih mirno izašla iz ordinacije? Zašto je to tako?
Ovo vam govorim sa aspekta nekoga ko je vodio veliku državnu bolnicu, a takođe i privatnu bolnicu i mi u Republici Srbiji imamo, da kažemo, zdravstveno osiguranje koje je besplatno, ali je nedostupno. Zdravstveno osiguranje u Republici Srbiji predstavlja sistem obaveznog socijalnog solidarnog osiguranja koji obezbeđuje pravo na lečenje i zdravstvenu zaštitu svim građanima i određenim kategorijama stranih državljana i njima upravlja Fond zdravstvenog osiguranja. Doprinosi se plaćaju mesečno i izdvaja se negde oko 10,3% bruto zarade. Znači, to svaki poslodavac mora da izdvoji i on uključuje pregled kod lekara opšte prakse, specijalističke preglede, bolničko lečenje, hitnu pomoć, operacije i jedno stacionarno zdravstveno lečenje.
Drugi vid osiguranja je dobrovoljno, odnosno privatno zdravstveno osiguranje. Ono je opciono i nudi dodatnu zaštitu, poput brže dijagnostike, bolničkog lečenja u privatnim klinikama ili pokriće troškova u inostranstvu. Nude ga kompanije kao što su DDOR, „Unika“ i imate sada jednu neverovatnu situaciju.
Ovo državno osiguranje u stvari je na neki način dobrovoljno, besplatno, ali nedostupno, a u privatnom osiguranju, kada odete u privatnu bolnicu, imate mogućnost, u stvari dešava se da vas leče preko mere. Imate jedan over treatment, tako da jedan ogroman broj pacijenata dobija višak usluga koje nisu potrebne, a upravo na račun privatnog zdravstvenog osiguranja. Šta nam to govori? Govori nam da je za normalno funkcionisanje zdravstvenog sistema neophodna reforma zdravstvenog osiguranja.
Ministarstvo zdravlja je propisalo da postoje preventivni pregledi. Preventivni pregledi bi trebali da budu obavezni, ali to je ono što se ne dešava, pa onda sa vremena na vreme, pošto pacijenti to ne poštuju, Ministarstvo zdravlja je prinuđeno da organizuje razne sistematske preglede kroz sekundarne, tercijalne usluge i da time uposli lekare i da pokuša da pregleda što veći broj ljudi.
Osnova svakog dobrog zdravstvenog sistema, a to smo imali prilike da čujemo i od kolega na Odboru za zdravlje, jesu upravo ti preventivni, odnosno sistematski pregledi.
U privatnim zdravstvenim ustanovama odete na sistematski pregled i onda, umesto jednog paketa racionalno propisanih usluga, vas počinju da šalju na određene preglede drugih specijalnosti i time zapravo bolnica zarađuje, ostvaruje višak prihoda, odnosno ostvaruje se profit koji kasnije dele zaposleni te bolnice i nema kontrole.
Šta je poenta ove priče? Poenta je da država mora da uvede jedinstvenu kontrolu sistema zdravstvenog osiguranja, da RFZO izgubi svoj monopolski položaj i da iskoristi sve ono što privatne klinike mogu da pruže kako ne bi danas imali liste čekanja na kojima negde oko 66 hiljada pacijenata čeka razne usluge.
Rešenje bi bilo da zapravo mora da se napravi reforma ovog sistema zdravstvenog osiguranja, mora da se, nažalost to bi bila nepopularna mera, ali onaj ko radi u državnoj bolnici mora da ostane u državnoj bolnici, za odgovarajuću platu.
Znači, mora doktorima u državnim bolnicama da se podignu plate, da se spreči odliv doktora, ne može se raditi na dva mesta istovremeno. Znači, možete da budete ili doktor u privatnoj ili u državnoj bolnici.
Naravno, mora da se sprovede stroga kontrola radnih sati zaposlenih doktora, znači, uz reformu ovog osiguranja, jer ne možete vi danas da budete dežurni 24 sata, pa sutradan da odete da radite u neku privatnu praksu pa da to nema kraja, jer takav vid rada nije dobar ni za zdravstveni sistem, a ne za pacijenta. Hvala vam.