Hvala.
Moram da prekinem vaše ukazivanje na povredu Poslovnika. Lepa je vaša ideja …
(Janko Veselinović: Kako vas nije sramota?)
Da li ste me kolega Veselinoviću vi pitali kako me nije sramota?
(Janko Veselinović: Kako vas nije sramota?)
Kolega Markoviću, ja neću razmotriti vaš predlog da odredim pauzu u ovom trenutku, pre svega zato što mislim da ona ne bi bila delotvorna, ali ako želite da se izjasnimo o tome da li sam ja povredila Poslovnik, iako mi se čini da i sami imate svest o tome da je teško upravljati ovakvim sednicama, ako želite mi ćemo se u danu za glasanje izjasniti. Ne. Hvala vam.
Lista je puna.
Kolega Milivojeviću, pa niko vas nije pomenuo.
Kolega Boško Obradović je imao izlaganje na koje je premijerka odgovorila odavno.
Daću vam pravo na repliku, kolega Obradoviću, izvolite.

Kolega Obradoviću, ja sam zadivljena vašom sposobnošću da iskoristite moje predsedavanje za ovako lepo politikanstvo koje ste u završnici izneli pred građane Srbije. Bravo.
Reč ima predsednica Vlade Ana Brnabić. Izvolite.

Hvala.
Reč ima kolega Jovanović. Izvolite.

Kolega, izazivate neku mikrofoniju, registrujte me.

Ne registrujete me, kolega Jovanoviću.
Mogu li samo da vas zamolim, izazivate neku mikrofoniju. Ne znam da li imate svest, ali pišti cela sala. Sklonite mobilni telefon od jedinice, zato što se nešto čuje. To sam probala da vas upozorim. Izvolite.

Bilo je to vreme poslaničke grupe, kolega Jovanoviću. Hvala vam.
Pravo na repliku, kolega Milenko Jovanov.

Reč ima, ministar Gašić. Izvolite.

Hvala predsedniče.

Dobro je da ste mi dozvolili da se vratim na svoje mesto, da mogu da repliciram, jer inače je bila vrlo atraktivna SPS dok sam ja predsedavala. To valjda tako treba. To je tako politički korektno. To je tako kulturno.

Zašto je ministar Branko Ružić podneo ostavku? Pitao je prvu damu SPS-a, citiram jedan kolega. Pre svega, hvala vam za taj status prve dame, nemamo mi tu kategorizaciju među socijalistima nikad, mogla bi da budem možda prva drugarica, ali ne i dama tako kako me vi vidite.

(Srđan Milivojević: Kao, Mira.)

Mislite da je Mira bila dama, kolega Milivojeviću? Ona je bila drugarica, protiv toga ste se borili onomad, pred peti oktobar. Kako ste to zaboravili?

To nije tema o kojoj sam želela da govorim, iako se uvek kada nemamo argumenata setimo Mire Marković i Slobodana Miloševića i to je čudo jedno koje traje trideset godina. Kada nema argumenata, kada nema politike, kada treba pričate prazne priče, onda se vratimo trideset godina u nazad, pa i modele koje koristimo danas stari su tačno trideset godina, ako ne i trideset i neku.

Dakle, ministar Ružić koga ste, podsetiću vas, sa svih televizija, čak i ovih koje zovete režimski, pozivali da podnese ostavku kao jedino rešenje za situaciju koja se desila u „Ribnikaru“, odlučio da svojom ostavkom reši situaciju. Onda smo došli da u parlamentu razgovaramo šta možemo svi zajedno da uradimo i sveli se na jeftine, političke prozivke pojedinca, spočitavnje koje kakvih karakteristika, bez grama stida, bez grama srama.

Na kraju, borba protiv nasilja, znate kako rezultira, uvažena gospodo, moja diskusija na ovu temu nije nikoga, ne uvredila, nego rekla jednu ružnu reč. Komentari na Tviteru, ljudi koji su vaše pristalice, su užasni. Nema ovde reakcije koja je izazvana, ovde postoji princip i mantra da svako ko ne misli onako kao vi ništa ne valja i najgori je na svetu i može biti okarakterisan i doveden na najcrnje grane. Hvala vam.

Hvala.

Ja prvi put čujem ovu izjavu tog gospodina Bakića, kome je predsednik Vučić navodno dao dosije Ivice Dačića i nije to loše. Razumem ja i tu potrebu predsednika Vučića da objasni šta treba da bude političar u Srbiji.

U dosijeu Ivice Dačića piše da je dete iz porodice običnih radnika koje je završilo svoju školu i bio najbolji student političkih nauka, da nikada nije prodao i izdao svoju zemlju, nikada nije radio protiv interesa svoje zemlje. I bilo bi možda dobro da naglas pročitate taj dosije, pa bi bilo još bolje da se setite.

Pa, uzmite ga, gospodine Lutovac, ako već znate da je kod Vučića. Ali, imate jedan drugi problem.

(Narodni poslanik Zoran Lutovac dobacuje iz klupe.)

Postoje neki dosijei koji su možda i kod Dačića. Zamislite se malo i oko toga. Nije, gospodo, to sve tako crno-belo. Pretim ja Vučiću? Apsolutno. I ja vas molim da ga od mene zaštitite. Vi, kao neko ko se nije libio da nijednog trena bilo koga zaštiti i bilo kome se prikloni ne bi li postao lider čega, stranke koju ste prethodno uništili, stranke iz koje su otišli osnivači.

Ja vas molim, sramota je pred građanima Srbije, 30 godina od višestranačja, da bilo šta kažete vi kao kvazi lider kvazi partije, kvazi stranke, nažalost, koji pokušava da još uvek pliva na nečemu što su tekovine nekih pametnijih ljudi pre vas.

To skupljanje dosijea ste patentirali i nemojte me terati da vam kažem ko, kad, kako i za čiji interes. Ako treba, mogu i to.

Vreme, dva minuta i četiri sekunde. Hvala što ste opomenuli.

Hvala.
Reč ima predsednica Vlade.
Izvolite, gospođo Brnabić.

Kolega, Jovanoviću, ja neću biti toliko tolerantna, ja ću početi da kažnjavam poslanike koji ne dozvoljavaju premijerki da govori.
(Aleksandar Jovanović: Šta nas briga šta je radio Šešelj, jeste zato došli ovde?)

Hvala.
Reč ima Janko Veselinović, pravo na repliku. Izvolite.

To je bilo vaših dva minuta.
(Janko Veselinović: Kriminalci su deo sistema, kriminalci su deo navijačkih grupa…)
Vodim ja računa o vremenu.
(Janko Veselinović: Kriminalci sede u vašim redovima. Kriminalce šaljete na…)
Kolega Veselinoviću, možete li da mi dozvolite da vašim kolegama dam reč ili ćete vi da nastavite da govorite bez mikrofona. Dva minuta je odavno prošlo.
Videla sam vas, koleginice Tepić, samo čekam da kolega Veselinović prestane da govori da bi ste se vi čuli.
Vidim da vas je zanelo kolega, sve je u redu.
Reč ima Marinika Tepić, replika. Izvolite.

Hvala koleginice Tepić.
Pravo na repliku, kolega Jovanov.
Izvolite.