Zahvaljujem. Predsedavajući poštovane koleginice i kolege. Poštovana ministarka, poštovani sekretari i pomoćnici. Nadam se da nisam nikoga izostavio. Prvo, voleo bih da kažem da je stvarno zadovoljstvo u kakvom ambijentu teče ova sednica.

Jako je konstruktivno i sa jedne i sa druge strane. Možemo da čujemo vrlo konkretne predloge i to je nešto što bih prvo voleo da pozdravim, zato što je drastična razlika u odnosu na plenarne sednice. Kao jedan od najmlađih narodnih poslanika, voleo bih da skrenem pažnju na specifičnost mentaliteta mladih kad je u pitanju odluka i želja da se osnuje porodica. Naime, ja se slažem da prevashodno iz ekonomskih razloga ja se izvinjavam sad, ako možda u ovoj toj svojoj analizi budem bio malo grub, ali ekonomija ne poznaje emocije, a meni je jasno da za kapacitete jedne države potrebno ima što veće stanovništvo i da samim tim ne samo što je to vrlo moralno poželjno u tom smislu. Na taj način, kada govorimo o ljudskim aspektima, zašto bi bilo afirmativno i razvijati, tj.

podsticati mlade da osnivaju porodice imaju što više dece. To se svakako direktno odražava na kapacitete jedne države i na bogatstvo njegovog tržišta i njegove proizvodne kapacitete tržište kapitala i sve ostale aspekte ekonomskog života jednog društva. Međutim, mi smo svedoci činjenice da najrazvijenije države na svetu pate tako visoko kao i naša država od negativnog nataliteta i to je jedan fenomen koji, očigledno još uvek niko nije uspeo da objasni njegov uzrok. Da je to toliko jednostavno da samo zavisi od standarda kvaliteta života i od ekonomskog standarda države u kojoj jedna porodica živi odavno bi trebalo da su zapadne zemlje mnogo više mnogoljudnije nego što su danas, a ustvari znamo tu obrnutu statistiku da što je zemlja nerazvijenija, to je natalitet veći i obratno. Ali da li to znači da bismo trebali u tom smislu da prestanemo da se bavimo ovom natalitetom politikom?

Nipošto. Ali bih voleo da skrenem pažnju na nešto što je mnogo važno, a to je da nije dovoljno. Možda će ovo da zvuči malo nepopularno. Ono što ću da kažem, ali nije dovoljno samo osnovati porodicu. Znači, najprostije je proizvesti jedan život.

Taj život treba da bude. Treba da bude lep, jer tako ta deca koja se rode u porodici trebaju da se rađaju u porodici koja je srećna, a koja je takva da će njih da spremi za sutrašnjicu za neizvesnost života. Život će uvek da bude neizvesan, bez obzira na to koliko živeli u razvijenoj državi. On je pun opasnosti uopšte. Ja smatram malopre koleginica Danijela rekla da je ovo najvažnije ministarstvo u Vladi Srbije.

Ja se slažem da je definitivno odluka jednog čoveka u životu da osnuje porodicu i proizvede jedan novi život apsolutno najodgovornija moguća odluka u njegovom životu. Prema tome, što ste osudili na jednu sudbinu život koji bez vas ne bi postojao. I meni je žao što su mnogi mladi ljudi žrtve tog socijalnog pritiska da trebaju što pre da se zaposle i onda posle toga što pre da osnuju porodicu. A vrlo se često dešava u praksi. To govorim iz primera koji su mi poznati iz najužeg okruženja.

Dvoje ljudi tako pod pritiskom svojih roditelja ili dalje rodbine udju u zajednicu, imaju dvoje troje dece, a onda shvate da možda baš i nisu jedan za drugog. I sada nije sporno. Oni su odrasli odgovorni da snose posledice svojih postupaka. Ali šta ćemo da radimo sa decom. I onda imate decu koja su u tom smislu u jako ranom uzrastu osuđena na jako nepovoljne okolnosti.

To su greške koje se teško ispravljaju. Ja sam samo apelovao na to. Mislim da ja pronalazim najveću nadu u u prosveti da država u tom smislu bi mogla već u školama da ispravlja greške nefunkcionalnih porodica. Ali pošto danas pričamo o Ministarstvu za brigu o porodici, mislim da bi bilo korisno da ministarstvo uzme u obzir razmatranje jednog edukativnog programa posebno usmerenog mladim ljudima. Da li je to da li bi to bilo krajem srednje škole ili već u nekom možda malo kasnijem uzrastu, ali prosto da roditelji budu svesni činjenice šta sve podrazumeva roditeljstvo.

Nije nekako dovoljno. Žao mi je što niste od početka. Ne, ne, ne da hoću da kažem nije dovoljno samo proizvesti porodicu, zato što s jedne strane, da vi ćete na taj način da podstaknete natalitet države, ali s druge strane ima da proizvedete socijalno ugrožene slučajeve i onda jeste i biće nas više, ali ne znači da ćemo obavezno da budemo u tom smislu bolje zbrinuti funkcionalniji i korisniji za društvo u kome živimo tako da bi u tom smislu voleo da podstakne ministarstvo na razmišljanje u tom pravcu. Da postoji takav edukativni sadržaj. Možemo da pričamo na daljim sednicama o tome kakav bi konkretni organizacioni oblik to moglo da ima, ali prosto da mladi ljudi razumeju da treba da se odupru tom pritisku društva da što pre moraju da stupe u porodicu i da imaju po svaku cenu decu.

Zato što je to prvo preambiciozan i očekivati da postoji univerzalan i da postoji univerzalno afirmativan cilj svakog života. Postoje ljudi koji recimo, uopšte nisu porodični tipovi. Postoje ljudi koji jesu, ali mnogo kasnije u životu. Ja sam mislim da ljudi koji su koji su stariji roditelji daleko u tom smislu, pošto su bogatiji iskustvom, mogu da imaju više razumevanja prema svojoj deci, da ne moraju zajedno sa svojom decom kao mladi roditelji da odrastaju, tako da bi zbog toga to bio moj predlog, a što se tiče izveštaja, naravno, ja bih voleo da vam se lično zahvalim na tome što je istovremeno sadržajan i koncizan, jer imali smo prilike da slušamo neke izveštaje koji su trajali duže, a ne zbog toga što je neko nemaran, ali prosto ljudska pažnja ima svoje granice, a složio bih se u svemu sa svim svojim prethodnim koleginicama i kolegama.

S obzirom da se više niko ne javlja za reč, zaključujem raspravu.

Ovaj, da, koncept-- jel' sam dobio reč, jesam, da, ovaj hvala vam. Eh, koncept karavana roditeljstva je fantastičan. Ja bih samo voleo da ukažem na jednu važnu okolnost, a to je eh, sve što je na dobrovoljnoj bazi, teško je da može da ima masovni odziv. Eh, zbog toga bi voleo da, ako možete to u kon, ovaj u konsultacijama. Kako?

Ne, znate šta, ja bi voleo da to u saradnji sa, sa Ministarstvom prosvete. Vidite, ako bi, recimo, karavani mogli da obilaze škole, recimo treće i četvrte razrede srednjih škola, jer onda to niko ne može da izbegne, onda će se sva ta dece, to mora, nevi' mnogo je zbog toga važno. Pa jeste, ne, al' znate koliko ima porodica koje- Pa, policija nije potrebna, ali da, zbog toga ja uporno toliko i pričam u školi, a u školu fa-- ide svako dete. Znači, znate šta, ako ćemo da se oslanjamo na-na sopstveni entuzijazam, niko ne sprava, ne sprečava i da čita knjige i da ide na savetovališta i da se konsultuje i sa starijim ovaj članova poro, članovima porodice i drugim ovaj, prijateljima, ali pričamo o slučajevima koji nemaju tu svest, niti privilegiju, niti sreću u životu da mogu da prime eh, savet koji je koristan i pouzdan. Toliko.

Zahvaljujem, predsedavajući, poštovana ministarka, poštovani savetnici i pomoćnici, drage koleginice i kolege. Erm, ja se u svemu slažem sa mojom koleginicom Danijelom kad je u pitanju Centar za socijalni rad. Sve ste rekli, evo ovaj preduhitali ste me u tom smislu, ali slažem se apsolutno u potpunosti. Ovaj, što se tiče n-najveće i najznačajnije stvari ovde kada ste vi prisutni jeste svakako, ovaj, ta zakonska kategorija roditelja negovatelja koju Socijalistička partija Srbije još odve-- 2011. godine pokušava ovaj da uvede u zakon još onda kada je Zakon o socijalnoj zaštiti ovaj bio donesen i 2024.

godine, kada je podneta ovaj, Predlog za izmenu i dopunu zakona. Taj zakon je još uvek u proceduri, ali nam je svakako, naravno, drago što će ta kategorija konačno da uđe ovaj u pravnu realnost našeg ovaj naše države.Dame i gospodo, ja imam nekoliko pitanja koja se tiču i rada i zapošljavanja i boračkih i socijalnih pitanja. Naime, biću jako koncizan i kratak u ovoj uvez. I svakog kad je u pitanju rad, ja se slažem sa vama, ovaj tendencije ovaj, modernih tehnologija i uopšte promene života, mislim, moramo da idemo u tom smislu korak sa vremenom. A videli smo u uporednoj praksi da su neke države to već pokušale i da su u tome imale adekvatne rezultate kada je u pitanju smanjenje radnog vremena.

Neko je to kratio sa osam sati na šest. Neko je kratio sa pet dana na četiri. Ovaj voleo bih da to bude jedno od pitanja koje bi ministarstvo moglo da uzme u razmatranje. Sigurno bi svi ljudi koji rade puno radno vreme, da bi im to bilo u korist. Naravno, ja jako vodim računa kad pričamo o tome šta je malopre rekla koleginica ministarka Jelena Žarić Kovačević, da je važno da imamo predloge koji su izvodljivi.

Aaa, iz tog razloga izbegao bi bilo kakve populističke pojmove i da pričam nešto što svako voli da čuje, a od toga nema ništa, ovaj posebno. Ljudi koji imaju ovaj, levičarske tendencije vole da misle da svi mogu, da država je dužna svakom da obezbedi radno mesto i da je država dužna da svima izjednači primanja. To, nažalost, ne dozvoljava ne država, ne bilo čija bahatost ili nemar, nego tržište, kao ovaj socijalni fenomen sam po sebi. Ali ono što država može da uradi jeste da reguliše i da nadzire tržište i da nadzire, da nadzire u tom smislu i poslodavce i da bude na usluzi svojim radnicima, tako da kroz ovaj, zakonodavstvo, prvo eto mogli bi da uzmu u razmatranje pitanje radnog vremena, jer ne samo što su ljudi uspevali da obave isti obim rada za manje radnog vremena, nego su čak pokazivali rezultate da su bili produktivniji. Ja sam sećam se, što sam imao prethodno neko radno iskustvo, viđao sam da obično nema u-u-u raznim radnim okruženjima nema posla za punih osam sati.

Ljudi provode tih osam sati, a bilo bi mnogo ovaj, za njih dragocenije da provode sa svojim voljenim ili prosejmi više slobodnog vremena ako su već obavili sve svoje radne obaveze. Što se tiče ovaj toga što smo malopre pomenuli za porast bolovanja i da mi imamo komunikaciju sa poslodavcima, da oni pozdravljaju ove neophodne izmene i da su se mučili sa ovaj, da su imali poteškoća i izazove sa porastom minimalne zarade. Da, to svakako za njih jeste opterećenje. Ali znate šta je još veće opterećenje? Pri tom to bi nas kao državu moralo mnogo više da interesuje.

Postoje radnici, ja ih poznajem lično, koji rade bez ugovora o radu i to je nešto-- ja znam da sad postoje formalno ovaj, da postoje birokratska rešenja o kojima bi oni trebalo da se obrate i da upute žalbu i tako, ali znate i sami. Isto kad neko mora da tuži, ne daj Bože opštinu ili državuku koliko ti procesi traju, a u međuvremenu život ide. Oni od nečega moraju da žive. Ovaj, menjaju poslodavce. Izloženi su stalno u tom smislu neizvesnosti i opasnosti ovaj, u pitanju je njihova sopstvena egzistencija.

A što se tiče boračkih ovaj i pitanja i pitanja lica sa invaliditetom, a konačno i ovaj, socijalne zaštite, aa, da bi mi mogli da isplaćujemo socijalnu pomoć, kao što, recimo, to mogu skandinavske zemlje, to podrazumeva, naravno, mnogo viši ekonomski standard. I meni je savršeno jasno da mi to ne radimo zbog toga što mi na te ljude ne mislimo, nego prosto za te stvari još uvek nema dovoljan broj sredstava. Ali postoje, tj. postoje tri kategorije za koje mislim da imamo dovoljno sredstava, sredstava i da i ako ne bismo imali da bismo morali da ih stvorimo, a tim pre što ti, ovaj ti kategorije nisu većina, znači njih-- to nije svaki drugi čovek, niti svaki treći čovek, niti svaki peti. Mislim da su ti prostori, vi ste malopre pomenuli osobe sa invaliditetom da ne postoji jedinstveni registar, ali svako je, ne znam koja je zvanična statistika, ja mislim da je, da je možda dvocifrena oko osamsto hiljada.

Znači, eto. A nas ovde živi, mi imamo milionsko stanovništvo. Znači, mislim da bismo u tom smislu, ja znam da ovaj, zakoni već sada prepoznaju te kategorije i ovaj, i nude im razne olakšice i pomoć, ali mislim da ljudi koji su išli u rat ovaj, definitivno zaslužuju najviše što država njima može da obezbedi, najviše, ovaj, takođe, kao i osobe sa invaliditetom i pre nego što im bilo ko bude dao, to ne očekujem od vas, naravno, ali pošto sam imao prilike da čujem bizarne i skaradne kontraargumente da će neko da zloupotrebljava ovaj, neku svoju socijalnu ugroženost i na taj način da živi od socijalne pomoći. To je besmisleno zato što ovde govorimo o licima čiji su životni kapaciteti bitno ovaj, ugroženi i onesposobljeni, tako da u tom smislu, eto, prosto, voleo bih da podstaknem Ministarstvo na razmišljanje ovaj, o toj temi, o pitanju ovaj, boraca, o pitanju osoba sa invaliditetom, ovaj, zato što je za njih život mnogo drugačiji nego što je za lica koja nisu osobe sa invaliditetom. I konačno, kada je u pitanju ovaj, socijalna zaštita, da, isplaćivanje socijalne pomoći prvo zahteva ovaj, određena sredstva, a drugo vi nemate nad tim uspešnu kontrolu na šta će ta lica koja su socijalno ugrožena da potroše pomoć koju su im dali, pa nažalost, možete na taj način da finansirate njihove nezdrave navike i da ih još dublje gurnete u ponor.

Ali šta bismo mogli? Kad bismo imali, kad bismo ovaj... Ne, ali pazite, ne inspekcije ispred prodavnice. Ne, ne uopšte novčana pomoć. Vidite ovo, ljudi koji žive na ulici, znači, to su ljudi koji su izgubili sve šanse u životu.

Tih ljudi ima, Bogu hvala, njih nema u milionskim ovaj, brojevima, ali ih ima i ja opet ovde apelujem, ako ne iz hu-, iz humanih razloga, zašto bismo to mi dozvoljavali i sebe nazivali civilizovanom državom i pritom po ustavu naše zemlje, državom blagostanja, onda nek ljudi budu svesni, oni koji ne pronalaze u sebi ovaj, empatiju prema tim licima, da budu svesni činjenice da ljudi koji su na ulici su opasni, između ostalog. Tako da, ako ne iz empatije prema njima, onda iz kolektivne bezbednosti treba da uzmu u obzir da bi ti ljudi, da bi celo društvo moglo da prosperira od toga ako bi njihove potrebe bile namirene. A ja ću opet da kažem na koji način. To su stan i hrana. Znači ne, ovaj, socijalistička utopija gde svako ima, jer meni je savršeno jasno, ja to znam ljude koji upućuju kritike bilo kom levičaru na taj način, da kako ćete vi to da izvedete?

To je tržišna ekonomija pokazala da je nemoguće, znači da svako ima stan i da svako ima auto i da svako ima posao, to je za državu preambiciozno, ali barem da zbrinemo ljude koji su stvarno izgubili ovaj, u životu svaku moguću šansu.Eh, eh toliko od mene.

Čekaj, predsednice, što nećete da date koleginici reč.

Pa dat je. Evo je.