Zahvaljujem, predsedavajuća.

Potpuno je za očekivati da imam reakciju kad god je reč o levici. To smo jednom prilikom već imali da vidimo. Ja kao socijalista ne mogu o tome da slušam, bez da bilo šta kažem. Podržavam kolegu Komlenskog.

Inače, što se tiče druga Branka Pavlovića, nisam znao da smo drugovi, ali drago mi je da to vidim.

Ali, jednostavno, voleo bih nekoliko stvari da prokomentarišem. Znači, mi sada imamo zaključak da je Beč nebezbedan zbog levičarske ideologije. Ne, ne ja se slažem sa vama. Ja znam da su oni nebezbedni. To je zbog migracione politike, ali to nema veze sa stambenom politikom. To nema veze sa socijalnom pomoći, jer da je to slučaj, može li se reći za bilo koji grad u bivšoj Jugoslaviji da je u to vreme bio nebezbedan. Ne bih rekao da može. Kako? Danas možda. Ja kažem u onom vremenu.

Drugo, ja bih voleo da pitam, kada se toliko negativno priča o toj komunističkoj zaostavštini, da li… Izvinite, molim vas, kolega, samo da završim. Interesuje me da li je bilo koja jugoslovenska republika uspela da proizvede preduzeće, kao što je bilo bilo koje od giganata komunizma u vreme SFRJ? Prema tome, ja sve razumem različita gledišta i molim vas da ne satanizujemo komunizam, jer uostalom šta će vam dve partije u koaliciji koje imaju crvenu petokraku na svojim grbovima. Zahvaljujem.

25/1 AL/MO 14.05 – 14.15

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvažene dame i gospodo, uvaženi građani, čini mi se da je verovatno ovo poslednja sednica u ovom sazivu, možda grešim, ali pošto je na dnevnom redu nepoverenje Vladi, a u javnosti već sad postoji široka saglasnost oko utiska da su nam parlamentarni i predsednički izbori jako blizu, ne vidim smisao zašto bismo u ovom trenutku obarali Vladu, šta bi ta Vlada mogla da učini za toliko malo vremena.

Ali što bih svako voleo da iskoristim priliku i da apelujem na sve svoje kolege, je da, mi smo, nažalost, doveli sebe u situaciju da između nas postoji velika tenzija, veliko trenje, velika mržnja, a mislim da to nikako, apsolutno nikako ne može da bude na dobro bilo koje strane, zato što nismo svi sunarodnici i mi ćemo pre ili posle ponovo negde da se sretnemo. Ja razumem, i nemam nameru da provociram bilo koga i ne želim da izazivam replike, ako neko bude osetio potrebu da replicira, neka replicira, ali mi nosimo veliki teret, posebno mi koji smo se rodili posle tog vremena zbog toga kojoj partiji pripadamo. Ali znate šta, ja sam i ranije govorio o tome, za svakog od nas je neko glasao. I ja poštujem svačije glasače. Svako od nas je uspeo neki deo našeg glasačkog tela, eto, da kaže našto što mu je bilo blisko, što mu se svidelo. Očigledno neki glasaju zbog toga što veruju u neku promenu, neki glasaju zato što misle da smo bili ispravni, i to ne može da ospori niko. Ovde je bila tema juče i prekjuče ime Slobodana Miloševića. Sad, znate šta, ja razumem osećanje svakog čoveka koji je loše živeo u tom dobu, koje je bilo užasno turbulentno i koje je bilo mnogo teško, i to bolje pamtite svi vi koji ste živeli tad, ali hoću da kažem da isto kao što je puno ljudi bilo 5. oktobra ispred Skupštine 2000. godine protiv Slobodana Miloševića, ne možete da zanemarite činjenicu koliko je ljudi bilo ispred iste te Skupštine samo šest godina kasnije kada je isti taj Slobodan Milošević umro.

19/2 AL/MJ

Tako da, mi ovde smo na vlasti zato, mislim, u Parlamentu, evo, tu smo gde jesmo, imamo mandata koliko imamo, zato što još uvek očigledno postoje građani kojima je to blisko i koji misle da je to ispravno. Isto kao što misli za bilo koga od vas, tako isto misle i nas i prosto bih voleo da pošaljem jednu poruku kolegijalnosti i solidarnosti da u predstojeće izbore ne ulazimo sa tenzijom. Eto, toliko od mene. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovana predsednice.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, moje pitanje je upućeno Vladi Srbije. Da li trenutno razmišlja o tome, a ako ne, da li bi uzela u razmatranje inicijativu podrške ili podnošenje inicijative podrške sveobuhvatnog reformisanja osnovnog i srednjeg obrazovanja?

Ovom prilikom bih voleo da apelujem i na sve svoje kolege, i sa jedne i sa druge strane, da ovom pitanju posvetimo maksimalnu pažnju zato što mislim da prevazilazi političke između nas razlike koje postoji i sav sentiment koji je negativan i sav animozitet, zato što se radi o budućnosti celog našeg naroda.

Naime, obrazloženje za ovakvu inicijativu je sledeće – svako će dete ranije ili kasnije da se osamostali i da počne da se bavi nekim putem koje bude izabralo u životu, ali šta je država učinila, pritom, molim vas, ne bih voleo da ovo bilo ko shvati kao neku kritiku ili spočitavanje, ovo je zaista konstruktivan predlog i mislim da bi trebalo što pre da ga rešimo. Ovo se direktno odražava na stanje u društvu i na političku krizu i na društvenu krizu koja se desila i pre 25 godina, koja se dešava i danas, a to je da deca, s jedne strane uče, gomilu stvari koja, slažem se, obogaćuje njihovo opšte znanje i opštu kulturu, ali sa druge strane, i ono što smatram nedopustivim i nezamislivim, mi njih ni na koji način ne spremamo za to šta će biti onog dana kada budu bili samostalni građani.

Koja je cena toga? Šta to ima za posledicu? To ima za posledicu paušalno ocenjivanje političkih događaja, paušalno ocenjivanje tržišnih pojava i onda kod naroda postoji svest o tome da država treba da misli, tj. da ima kapacitete, da država to može, ali da zla vlast to bira da ne učini, da država može svakog da zbrine, da za svakog ima dovoljno, da mi možemo da živimo kao, recimo, na primer, sve razvijenije zemlje u Evropi. Ja često volim da skrenem pažnju na činjenicu – jeste, mi možda možemo da, može da se kaže po nekim parametrima zaostajemo za evropskim zemljama, ali znate šta, sticajem okolnosti smo se rodili gde jesmo, Evropa nije prosek, Evropa nije ni većina sveta. Ako biste uzeli u razmatranje, pritom ovo nije nikakva zamena teza, ako biste uzeli u razmatranje koliki procenat stanovništva živi ispod našeg standarda i iznad našeg standarda, shvatili biste…

Nemojte da mi upadate u reč, molim vas, ja ne upadam nikom u reč. Nemojte, hvala vam.

Voleo bih da dam primer, evo, zaista, videli ste i sami prilike dosad, zaista nisam ni provokativan, niti bilo kome upadam u reč, i uopšte želeo bih da smanjim jaz koji postoji između nas, zato što svi ćemo mi danas ili sutra da nastavimo da živimo u istoj ovoj državi. Znači, šta će da bude na izborima, ovako ili onako, to ne menja činjenicu da svako ostaje građanin ove zemlje, svako ostaje njen državljanin, svačija će deca da idu u školu osnovnu i srednju u ovoj državi, u najvećem broju slučajeva.

Zbog toga, evo, ja znam, pošto sam donedavno išao u školu, pa se toga sećam vrlo živo, šta mi činimo da sprečimo vršnjačko nasilje, šta mi činimo da naučimo decu kako treba da se ophode jedni prema drugima, da ne postoji diskriminacija, da se ne dele deca po tome ko ima više, ko ima manje? Šta mi činimo po pitanju da njih ne

4/3 MZ/CG

diskriminišu nastavnici? Ja znam da je vrlo popularno ovako populistički da pričamo o tome kako su đaci ti koji diskriminišu profesore, ali ja sam bio svedok toga da profesori, odnosno nastavnici zloupotrebljavaju poziciju autoriteta nad učenicima i razaraju njihovo samopouzdanje.

Znači, ja hoću da kažem, mi bismo morali da učinimo sve što je u našoj moći da ambijent u školi bude što više prijateljski i što blaži prema deci. Ne treba da stanje u prosveti bude takvo da deca žele što pre da završe školu i da nikad više ne uzmu udžbenik u ruke. To je greška. Ljudsko biće je po svojoj prirodi znatiželjno. Treba da bude tako da kada već idu u školu, pošto mnogi će da kažu sad – sve potiče iz porodice i iz kuće… Dobro. A šta ćemo da radimo sa decom koja nisu imala tu sreću u životu da potiču iz srećne i funkcionalne porodice? Ko će njih da uči…

Ja nisam, evo… Ja imam 27 godina, narodni sam poslanik dve godine, spreman sam da primim svaku kritiku na račun šta sam ja uradio ili nisam uradio, eto. I ako nešto imate, slobodno me pitajte. Hvala.
U tom smislu, eto, vreme je prošlo, ali to što nešto nije učinjeno dosad ne znači da ne treba da krenemo o tome da razmišljamo. Ko što kaže kineska poslovica – najbolje vreme da se posadi drvo je bilo pre 20 godina, a drugo najbolje vreme je sad. Prema tome, mislim da bi bilo neverovatno važno da se ovakva inicijativa podrži. Toliko od mene. Hvala puno.

Tako je. Član 106. nije se govornik držao tačke dnevnog reda.

Pošto već smatrate da je Socijalistička partija Srbije kriva za ratove i za sankcije i uporno to ponavljate, a konkretno imate ličnu fiksaciju sa Socijalističkom partijom…

(Radomir Lazović: Da li je ovo replika ili je povreda Poslovnika?)

Kako?

Osećam dužnost da vas pitam nešto, a to je kako biste vi rešili krizu koja se ticala Srba koji žive van granica Srbije i šta biste vi radili da imate upad terorista na vašu teritoriju koju čuva i Ustav i koju čuva međunarodno pravo i vi vašom vojskom i vašom policijom branite svoju teritoriju, a onda dođe NATO pakt i kaže - vi ćete morati da dozvolite našim trupama da se šetaju teritorijom cele vaše zemlje i da budu izuzeti od sudske nadležnosti i vi povodom toga ne možete ništa, u suprotnom, mi ćemo da vas bombardujemo? Da li biste vi na to pristali? Evo, to me jako interesuje.

Mislite da je za to kriva vlast, a pritom, samo još jedna stvar, ljudi ovde uporno kada jedni druge optužuju za to koja je vlast za šta kriva, uvek je kriva vlast, a nikad nije kriv narod koji je za tu vlast glasao. Pa i tih devedesetih je tog Miloševića glasao narod i za te demokrate 2000. i naprednjake danas.

(Poslanici opozicije dobacuju.)

Koga da menjate?

(Poslanici opozicije: Pa, narod.)

Da menjate narod? Da li to hoćete da uradite?

(Poslanici opozicije: To ti hoćeš!)

Pa ja neću, nego morate da uvažavate izbornu volju. Znači, ne možete da posmatrate bilo koju političku opciju nezavisno od glasačkog tela. Vi ste ovde zbog nečijih glasova. Mi smo ovde zbog nečijih glasova.

Postoji vrlo važna razlika kada je u pitanju Socijalistička partija Srbije zato što za vas glasaju ljudi koji su protiv vlasti. Za njih glasaju ljudi koji su za vlast, a za nas glasaju ljudi koji 35 punih godina vole SPS i to je bitna razlika.

Da možete da pošaljete SPS u istoriju, do sada biste ga poslali, ali nažalost nećete.

Ne bih bio prvi, predsednice.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Poštovani građani, poštovane koleginice i kolege, voleo bih da postavim pitanje ministru prosvete. Da li bi razmotrio zajedno sa Zavodom za unapređenje obrazovanja i vaspitanja nekoliko od navedenih predloga, a koji se tiču ocenjivanja, odnosno revizije ocenjivanja lektire, veronauke i građanskog vaspitavanja i predmeta? Voleo bih da svaki od njih pojedinačno obrazložim na sledeći način.

U prvom redu, kada je u pitanju ocenjivanje, mislim da bi bilo korisno da se razmotri pitanje pomeranja opisnog ocenjivanja do četvrtog razreda zato što deca najčešće, kada krenu u školu i kada se prvi put sretnu sa ocenjivanjem zbog pritiska njihovih roditelja da moraju da budu što uspešniji u školi, počinju da sopstvenu vrednost poistovećuju sa uspehom u školi, što kod njih stvara nelagodu, stres, stvara jedan animozitet prema školi, a to je neprihvatljivo zato što je škola upravo prva institucija društva sa kojom se deca sreću i prva sredina u kojoj se sreću sa socijalizacijom. Te mislim da bismo mogli da se ugledamo u tom smislu na zakonska rešenja kao što su u Finskoj.

Mi imamo inače, kao narod, naviku da upoređujemo sebe sa razvijenijim državama u svetu, ne uzimajući u obzir da oni imaju drugačije predispozicije od nas što finansijske, što geopolitičke, ali barem kada je prosveta u pitanju rezultati isključivo i samo zavise od zakonodavstva, koliko je ono adekvatno efikasno napisano. U tom smislu, mislim da bi se na taj način rasteretili i roditelji i deca, a i da bi na taj način deca imala prirodniji osećaj prema učenju i uopšte deca su po svojoj prirodi znatiželjna i ne bi trebalo od škole praviti kuluk. Opšte je poznata stvar svima nama, koji smo išli u školu i onim kolegama koji imaju decu, da se škola poistovećuje sa nečim što je naporno, neprijatno i da je mesto na koje baš ne idu drage volje.

Što se tiče predmeta, interesuje me da li bi Ministarstvo uzelo u razmatranje potencijalno smanjenje obima gradiva iz određenih predmeta, koji neće kasnije u životu građanima previše mnogo značiti u svakodnevnom životu kada postanu radno sposobni, a umesto njih nezavisno od toga, nije važno na koji način i kako bi se formulisala znanja, ali kroz ne izborne predmete, nego obavezne predmete da stiču neophodna znanja koja bi se ticala funkcionisanja tržišta, funkcionisanja državnog

5/2 TĐ/JG

sistema, izbornog, odgovornosti i ljudskih prava zato što su ovo pitanja koja se tiču svakodnevnog života svakog čoveka, bez obzira na to na koju se profesiju odlučio, bez obzira na to da li je završio samo srednju školu ili je upisao i fakultet ili je kasnije postao master akademik ili doktor nauka.

Sa tim u vezi i jeste pitanje veronauke i građanskog vaspitanja. Građansko vaspitanje jeste uvedeno kao predmet sa namerom da se upravo ova pitanja iz tog tzv. građanskog korpusa pitanja socijalnog života predaju deci, ali ono što je prvi problem jeste da je ono izborni predmet, ne obavezni, znači ne pohađaju ga sva deca. Drugi problem jeste što u praksi deca najčešće... Govorim iz svog iskustva, nisam toliko davno završio školu, na tim predmetima to najčešće budu neke slobodne aktivnosti koje nisu usmerene uopšte ka tome, ka izgradnji građanske svesti kod građana.

I jedan od, takođe, bitnih problema jeste ta međusobna isključivost jednog od ta dva izborna predmeta – veronauke i građanskog vaspitanja. Postavlja se pitanje – zašto je ili-ili? Zašto onaj ko je vaspitan da bude vernik se odriče sticanja znanja iz građanskog vaspitanja i obratno? Zašto deca koja bi imala afinitete, interesovanja da uče to čemu ih uči građansko vaspitanje bi morala odmah da se odreknu veronauke?

Konačno pitanje jeste ono koje se tiče revizije lektire. Mislim da je trenutno stanje, bez namere da vređam bilo koga, to je inače rešenje koje je staro nekoliko desetina godina, trenutna lektira u srednjim školama je čist intelektualni snobizam zato što je preambiciozno očekivati od dece da obrađuju dela kao što su, recimo, „Zloin i kazna“ ili „Ana Karenjina“. Prvo, radi se o nečemu čiji je socijalni kontekst već odavno u tom smislu prevaziđen, a i ne samo što je prevaziđen kontekst, nego se postavlja i pitanje zrelosti dece u tom uzrastu da razumeju toliko apstraktne koncepte, a uz predlog da bi vrlo adekvatna zamena, ne svim tim knjigama, naravno, ali da bi možda trebalo početi razmišljati u tom pravcu. Zašto, recimo, ne bi knjiga, kao što je „Životinjska farma“ Džordža Orvela bila deo lektire, što se mene tiče, već u 8. razredu, ako je to mnogo rano, onda u srednjoj školi? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovana predsednice.

Uvaženi članovi Vlade, poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, uvaženi građani, na današnjoj sednici imamo 58 tačaka dnevnog reda. Pored budžeta koji reguliše prilično veliki broj sfera društvenog života, postoji jedan predlog izmene i dopune zakona koji će definitivno da se prostire na svako polje svakodnevnog života, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima.

Naime, radi se o suštinskom razlikovanju u prosveti u odnosu na sve ostale resore, zato što šta god da promenite u bilo kom drugom resoru, finansijama, vojsci, policiji, vi ćete najveću promenu da izazovete na tom polju i to će se možda u nekom malom procentu preliti i na neke druge resore.

Međutim, onog dana kada budemo promenili prosvetu u dovoljno velikoj meri, to će se odraziti na svako moguće polje svakodnevnog života svih građana, svih kategorija stanovništva, bez obzira na zanimanje, bez obzira na funkcije, a to mora početi od potpuno drugačijeg prosvetnog sistema.

Ovo je jedan veliki i jako pozitivan korak koji mi, naravno, ja to pozdravljam i u svoje lično ime i u ime moje poslaničke grupe, Socijalističke partije Srbije, zato što je prosveta jedan od tradicionalnih komunističkih resora i kasnije socijalističkih.

Voleo bih da skrenem pažnju na nešto prema čemu imam jedan lični odnos i što me motivisalo da se bavim uopšte politikom, a to upravo jeste prosveta. Mene je posebno obradovalo kada je naš predsednik Vlade čitao svoj ekspoze i veliki deo tog ekspozea posvetio upravo prosveti. To je za mene bio srećan dan i najava krupnih promena, verovanju u krupne promene kada je u pitanju prosveta, baš upravo iz tih razloga, zato što to neće biti evidentno preko noći.

Naravno da postoje neka akutna pitanja, kao što je, recimo, na primer, pitanje sudbine NIS-a, ali za 15 do 20 narednih godina, ako mislimo da živimo u drugačijem društvu, ako mislimo da odolimo imperijalizmu i neokolonijalizmu, mi moramo da počnemo da drugačije učimo svoju decu o tome, tj. moramo da počnemo da ih opismenjujemo, moraju da počnu da stiču znanja iz ekonomije, iz politike i prava, zato što je potrebno steći pismenost upravo iz tih oblasti života. Zašto? Zato što se to tiče svakodnevnog života svih građana i građanki.

Tog dana kada budu bili opismenjeni finansijski, politički i pravno, onda će bolje da razumeju svaku društvenu krizu, onda će da razumeju ko im daje prazna obećanja a ko zaista želi da im pomogne, da li je neka vlast progresivna ili nije, da li njima neko manipuliše, a samim tim uspeće da se zaštite i od manipulacije.

Prema tome, voleo bih da na ovaj način i ne bih voleo da ovo što sada pričam bude eliminisano nekim birokratskim formama, ja mogu ovo da postavim i kao poslaničko pitanje, mogu i kao potencijalni predlog zakona, ali ne bih voleo da ostane zaglavljeno u proceduri. Mislim da bismo morali da krenemo od toga da bude potpuno drugačiji sistem i sticanja znanja i predmeta koji se uče i načina na koji se obučava kadar i kako se uopšte radi sa učenicima, kako izgledaju škole.

Malo pre je neko od opozicionih poslanika skrenuo pažnju na to da se pojedine ustanove nalaze u infrastrukturnom lošem stanju, i to svakako treba sanirati naravno, ali ono što mene posebno podstiče na ovakvo razmišljanje jeste da zaista u suštini, pošto je prosvetni kadar jedan od najbrojnijih u našoj zemlji, ovde se ne radi o tome da su nama potrebna nova sredstva da mi finansiramo nešto za šta trenutno nemamo mogućnosti. Ovde se radi o jednoj resistematizaciji, jednoj reformi plana i programa, da deca počnu da uče nešto što je primenjivo u svakodnevnom životu i budu spremna za sve što im se bude desilo, kada budu postali samostalni ljudi odrasli, ne na osnovu svojih laičkih i diletantskih procena da razumeju šta znači budžet, šta znači porez, da li za nešto imamo sredstva, kako funkcioniše tržište rada, zašto neko ima posao, a neko nema, kako funkcionišu tenderi,u svakom slučaju prosveta je definitivno nešto što zahteva najviše pažnje i nešto što bih ja voleo da, na šta bi cela Vlada trebala da skrene pažnju i uložimo sve moguće napore, jer mislim da je to jedini način na koji možemo da prevaziđemo krizu u kojoj se danas nalazimo. Imali smo danas prilike da vidimo, prethodnih godinu dana, upravo zbog situacije u prosveti, na koji način se to negativno odrazilo na društvo.

U studentske klupe, i još opasnije od toga, u đačke učionice ušla je politika i pritom na jedan potpuno nepismen način, i to je jedna velika šteta u kojoj ni približno dovoljno ne govorimo, tako da ovakakv predlog zakona je, u ovako jednom obimnom dnevnom redu, je jedna svetla tačka, baš upravo iz tog razloga kada javni izdavač bude počeo ponovo da štampa udžbenike koji su strateški važni, mi ćemo na taj način uspeti da eliminišemo upliv stranih izdavača i korigovanje mentaliteta našeg naroda koji sve više i više od nas traže da se odreknemo toga šta smo, da se odreknemo svoje istorije, da bi tim, kao što vidimo na delu, mogli što lakše nama da manipulišu i da od naše zemlje prave šta god žele.

U danu za glasanje SPS će podržati i predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima, kao i ostatak dnevnog reda. Zahvaljujem.

Hvala predsedavajuća.

Član 107. Konkretno, deo ocena koji se odnosi na privatni život drugih lica. Biti komunista je takođe jedna privatna stvar. Voleo bih da podsetim uvaženog narodnog poslanika da sa njim u koaliciji postoji Pokret socijalista i Socijalistička partija Srbije.

Ovde možda ima nekoliko branioca antifašističke borbe, ali postoji jedan formalno-pravni sukcesor Komunističke partije Jugoslavije i ti bivši komunisti, ti bivši komunisti su osnovali Socijalističku partiju Srbije i za tu Socijalističku partiju Srbije ovaj narod je glasao 10 punih godina i glasao bi još da nije bilo građanskih revolucionara koji su rešili da vlast uzmu na ulici.

Prema tome, pokažite malo dostojanstva, barem prema svojim koalicionim partnerima.