Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri u Vladi Republike Srbije, poštovane kolege i koleginice, poštovani građani Srbije, žao mi je što vam se obraćam u uslovima terora Kurtijevih poslanika.
Žao mi je što je upravo taj njihov teror doveo do toga da su povređene naše tri koleginice i najpre im želim brz oporavak.
Dame i gospodo, ako me sećanje na gimnazijsko znanje latinskog jezika dobro služi, postoji jedna poslovica, stara mudra izreka koja kaže – Non quia difficilia sunt non audemus, sed quia non audemus, difficilia sunt, pod izgovorom da je teško, bivša vlast nije se usudila da učini ništa za dobrobit svoje zemlje i svog naroda. Usudila se, nažalost, da otpušta radnike, da pola miliona ljudi ostane bez posla i da unesreći pola miliona porodica. Usudila se da hapsi legalno i legitimno izabrane predsednike Republike Srbije, Republike Srpske i da ih isporučuje Haškom tribunalu. Usudila se da Haškom tribunalu isporučuje časne i čestite generale srpske vojske i časne i čestite oficire srpske vojske, koji dan danji čamuju po haškim kazamatima, čekajući svoju smrt. Usudila se, doduše, da napravi jedan autoputić između Uba i Lajkovca, koji je morao da se okruni da bi se napravila nova velelepna autostrada.
Onda se, poštovani građani Srbije, pojavio neko kome nije bilo teško i koji se usudio da počne da pravi fabrike, da počne da zapošljava narod, da počne, a zapravo, započeo je vrlo nepopularnim merama, videvši da u budžetu Republike Srbije nema para ni za plate, ni za penzije, posegao je za vrlo nepopularnom merom, a to je smanjenje plata i penzija, a na kraju se ispostavilo da je to bila spasonosna odluka u tom trenutku.
Usudio se da pravi autoputeve, nije mu bilo teško, da renovira regionalne puteve, da otvara fabrike, da renovira škole, da pravi nova pozorišta. Usudio se, verovali ili ne, da sad i napravi spomenik rodonačelniku dinastije Nemanjića, osnivaču srpske države, Stefanu Nemanji. I, gle čuda, kako je podignut taj spomenik i postao jedan od najlepših simbola Beograda, pojavio se niko drugi nego Sinan paša drugi Marković, profesor ugledni, reditelj i nije sporan njegov umetnički integritet, ali je sporna njegova ljudskost i čovečnost, sa idejom da isti taj spomenik sruši i prenese ga u Marinkovu baru ili, čini mi se, u Borču. Ali me čudi uvaženi profesor, koji je ovde bio narodni poslanik, ali njegova partija nije prošla cenzus na ponovljenim izborima, koji je naseo na tu rediteljsku provokaciju.
Usudio se da pravi autoputeve širom Srbije. Samo pre nekoliko dana, kao što ste videli, otvoren je i put do Valjeva, otvoren je put i prema Požarevcu, Braničevski koridor će se završiti ove godine, tako da Srbija nije više samo među njivama i šljivama, nego je Srbija među autoputevima.
Onda, usudio se da brani Srbiju na sednici Generalne skupštine UN, prilikom izglasavanja sramne rezolucije o genocidu u Srebrenici, i kada je pobedio, tako što je ubedio 109 zemalja od 191 da ne glasaju za tu sramnu rezoluciju, on je, dame i gospodo, braćo i sestre, uzeo ovu srpsku trobojku, uzeo, ogrnuo se njome i čitavom svetu pokazao koliko se ponosi što je Srbin. U tom trenutku, gledajući to na malim ekranima, prisetio sam se velikog srpskog pesnika Dobrice Erića, koji u svojoj jednoj malenoj knjižici ima upravo pesmu koja o tome govori.
Sad, nemojte mi zameriti, mene moja profesija opravdava što ću upravo da vas podsetim na te stihove, a koji je u ovom zdanju onako diletantski mogao da deklamuje Disa, narodni poslanik poznat po tome da je postao i lični garderober predsednika i verovatno jedan ili ubedljivo najbogatiji narodni poslanik u istoriji srpskog parlamentarizma, ako je ono mogao on da govori u ovom zdanju, moja profesija je … da nas podseti na te čuvene Dobricine stihove. Kaže Dobrica dobri: „Nagrdiše mi zemlju“, kao što se u ovim danima dešava od strane Kurtijevih poslanika, „Onoćiše mi dane, zacrniše mi sunce, pa se ježim i srdim, oljagaše mi ime i prezime, kuću i ukućane, a ja se opet ponosim što sam Srbin“, ponosim, kažem, ali u mom ponosu nema poniženja prema drugima, ni gordosti, ni poruge. Kad bi svi ljudi mogli da se ponose onim što su, niko ne bi imao razloga da mrzi druge. „Trpaju na moje pleće svo belosvetsko smeće i očekuju da padnem, posrnem i bar da se zgrbim, ali ja stojim uspravno ko Hristovo raspeće i ponosim se što sam Srbin.“
Kad već pomenuh Dobricu, ganuo me intervju njegove unuke Milene od pre neki dan u „Politici“, a to je žena od 28 godina, koja je izrodila šestoro dece i koja kao ozeblo sunce upravo čeka da usvojimo ovaj zakon, tako da može da dođe do svog stana, jer živi kao podstanar sa šestoro dece u Gornjem Milanovcu. Ganuo me taj intervju. Zbog toga ćemo usvojiti ove zakone.
Kad sam već pomenuo Stefana Nemanju, kaže, i time ću da završim, kaže Stefan Nemanja kao monah Simeon na Hilandaru svome sinu Rastku - Az Nemanja sin Zavide az Stefan župan velji az Simeon monah, plačem i žalim za onim divnim ljudima, za našim precima koji nisu mogli doploviti do nas jer su njihove kolibe i barake bile trošnije od njih samih, a mi smo uzidani u naše crkve, tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena i naši daleki potomci prepoznaće nas po našim slikama i biće ponosni što nas imaju, pouzdano znam da hoće.
Poštovani građani Srbije, poštovane kolege i koleginice, i naši daleki potomci biće ponosni na nas, jer će tačno znati u kom se to periodu 21. veka Srbija uzdigla u nebeske visine, ali će nam malo i zavideti, a zavideće nam zato što će znati da smo živeli u eri najvećeg srpskog državnika Aleksandra Vučića. Živela Srbija!
Živeo njen predsednik!