Koliko god danas bilo nepopularno da se čovek trudi da bude normalan i da učestvuje u nekoj razumnoj raspravi, da kažem ne bude ostrašćen ni sa jedne, ni sa druge strane, očigledno da to ne pije vodu. Da neko uključi ovu skupštinu danas, može da vidi, svi oni koji to gledaju, mislim da sve manje i manje ljudi gleda jer im je više muka da slušaju razne iste optužbe, iste priče, iste svađe, mislim da to nikome ne donosi ništa, ali dobro, šta da radimo. Sa jedne strane čujemo – sve je pošteno, sve je transparentno, sve je javno, sve ide sjajno i bajno, a sa druge strane opet iste priče – batinaši, lopovi, krađa izbora itd., itd., a istina uvek bude negde, uslovno rečeno, na sredini.

Ako ja sad želim da budem zvezda društvenih mreža, izaći ću da kažem – ua, lopovi, barabe, bitange itd., itd., a smatram da od kada smo krenuli sa našom politikom ne trebamo tim rečnikom da se koristimo. Ja to neću nikada koristiti i ne želim da se bavim time. Činjenica je da postoje određeni problemi i činjenica je da na tim problemima treba da se radi i da preporuke ODIHR treba da se, uslovno rečeno, ispune.

9/1 AL/MJ 11.25 – 11.35

I opet ću naglasiti, zajedno sa koleginicama koje su štrajkovale glađu, i ja sam bio jedan od onih koji su tada štrajkovali glađu da bi se te preporuke ODIHR-a ispunile. Bilo je mnogo drugih junaka i heroja koji nisu smeli da uđu u taj proces itd. štrajka glađu, ali dobro, nije to ni toliko ni važno.

Ali ono što bih želeo da naglasim činjenica je, ako se već danas govori o nekoj drugoj temi, ako se pominje policija, da ministar Ivica Dačić treba da dođe ili ovde ili da izađe u javnost i da objasni ono šta se desilo i da kažem da bukvalno ispriča, celu situaciju da prepriča, da nam kaže i da kaže javnosti, pre svega građanima Srbije zbog čega je jedan od najviših funkcionera učestvovao u jednom kriminalnom obračunu, ubistvu, prikrivanju tragova itd.

Ali ono za šta ja mislim da sam najpozvaniji da kažem ovde jer se bavim radničkim pravima, nisu svi policajci u Srbiji kriminalci i ne trebamo celu policiju da kriminalizujemo. Ja sam najpozvaniji zbog toga zato što u svom sindikatu policije imam preko hiljadu članova i godinama mi vodimo razne sudske sporove i disciplinske sporove da bismo te radnike i te policajce zaštitili od bahatih funkcionera, rukovodioca i svih ostalih. Ali moram da kažem nemojte celu policiju da kriminalizujete, jer tu ima stvarno časnih i poštenih ljudi koji rade za platu, koji izdržavaju svoju porodicu i koji slušaju naređenja. Sve dok se ne prekrši zakon, a običan policajac i oni ljudi koji, da kažem, štite pre svega građane Srbije nisu kriminalizovani barem većina njih. Kriminalizovani su rukovodioci, kriminalizovani su oni koji su na nekim generalskim mestima koji su na višim pozicijama i višim funkcijama i to smo, da kažem uslovno rečeno, mogli da vidimo sada u ovoj situaciji sa gospodinom Milićem. Ali bih stvarno apelovao, nemojmo čitavu policiju, od pedesetak hiljada pripadnika policije, da kriminalizujemo i kada kažemo – policija svi su oni kriminalci. Nisu svi kriminalci. Naravno da ih ima i naravno da bi, jednostavno, svako ko je prekršio zakon trebalo da odgovara ne da samo bude otpušten, nego i krivično odgovara i da zaglavi zakon.

Ali kažem vam, prosto, i ti ljudi koji rade u policiji, dobar deo njih, ili čak kažem veliki deo njih je često puta mobingovan, često puta maltretiran, šikaniran od strane starešina i od strane rukovodioca i ne treba sve njih da stavljamo u isti koš, jer mislim da to nije dobro i mislim da se na taj način, da kažem, vrše dodatne podele u društvu jer i policajaca ima i ovakvih i onakvih. Ima onih koji su za vlast, koji su za opoziciju, koji su neutralni. Ali jednostavno to je ono što sam želeo da kažem.

Ali smaram apsolutno da ministar policije Ivica Dačić ima obavezu i dužnost da izađe u javnost i da ispriča i da objasni situaciju kako ne bismo dalje razgovarali o tome, kako ne bismo i dalje trošili vreme umesto na izborne zakone da pričamo o tim stvarima. Neka izađe neko ko je najrelevantniji da objasni. Hvala.

Zahvaljujem.

Ono što je za mene važno i što je važno za sve građane Srbije kada se govori o nekim zloupotrebama u izbornim procesima, recimo, ta zloupotreba radnika i zaposlenih u javnom sektoru. Mi smo predložili jedan zakon o radu koji bi možda rešio sve te probleme koji se tiču zaposlenih u javnom sektoru, a to je da Zakonom o radu niko ne može da radi po ugovoru više od godinu dana.

Ako bi se taj zakon usvojio jednog dana, ne samo da bi radnicima Srbije olakšao život i povećao plate i uslove rada, nego bi se na taj način mogle sprečiti te zloupotrebe koje se tiču pritisaka za glasanje ljudi u javnom sektoru.

Kada se o tome radi, kada se o tome govori, mi smo tu pričali više godine, međutim, problem je što na kraju, kada neko treba da izađe i da posvedoči možda o tome da li je na njega vršen pritisak, da li mu je prećeno itd, u 99,99% slučajeva niko ne sme da izađe i da potvrdi takve stvari, iako znamo da se tako nešto dešava.

Suštinska stvar je u tome da se to najviše radi kod ljudi koji rade po ugovoru, jer kada radite po ugovoru i ako radite pet, šest, deset ili više godina po ugovoru, onda ste vi veoma laka meta za manipulisanje.

U takvim situacijama i u takvim slučajevima mora da se, kao što sam već rekao, promeni Zakon o radu i da se ljudima omogući da rade dostojanstveno, da dobiju rešenje za stalno, jer onda bi taj vid pritisaka bio mnogo manji i mnogo bi ljudi manje pristajali na takve stvari.

Međutim, problem je u tome što mnogi ljudi, kao što sam već rekao, jednostavno ne žele da govore o tome ili govore tajno ili kažu da je to radio ovaj ili onaj, ali kada treba negde da se o tome kaže ili da se iznese dokaz, onda tu sve staje. Tako da bez dokaza je veoma teško uopšte uraditi neke stvari. Hvala.

Hvala.

Kada neko sluša, čini mi se dobra je ova stvar sada kada smo započeli raspravu u tom pravcu da može nekim argumentima da se diskutuje, i ja bih apelovao da se i u narednom periodu nastavi na taj način, jer pored toga što verovatno u Srbiji

25/3 AL/VZ

postoje ljudi koji su, hajde da kažem, apriori na strani vlasti ili oni koji su apriori na strani studentskog pokreta ili ovi koji su protiv vlasti, ja verujem da ima i dosta ljudi koji su u ovoj situaciji, hajde da kažem, manje-više neutralni. Kad kažem – neutralni, nisu apsolutno ni za kakvu radikalizaciju sa bilo koje strane da dolazi.

Mi jesmo svedoci da nam je izborni proces, da kažem, prilično kontaminiran proteklih decenija, uslovno rečeno, i da još od Miloševićevog perioda se ide u tu priču kako su izbori pokradeni, kako se izbori kupuju ili ne kupuju. Ja sam i prošli put objašnjavao kako su se oni, da kažem, radili i kako su se kupovali još od 2006. godine i kako se to nastavilo i do dan-danas.

26/1 JD/IR 15.15 – 15.25

Ono što je meni, da kažem, kao čoveku i kao građaninu ove Srbije najvažnije, a to je da svi mi koji smo ovde moramo raditi na tome da izborni dan prosto mora da protekne u nekoj normalnoj atmosferi. Jer, plaši me da bez obzira kada izbori budu bili, očigledno neće biti sada u julu, biće na jesen ili će biti iduće godine, nije važno, ako vi krećete u izborni proces sa tom činjenicom da neko unapred ne želi da prihvati izborne rezultate onda sve ovo što mi radimo sada je džabe i sve ono što ćemo u narednom periodu uraditi je apsolutno džabe zato što jednostavno taj birački, odnosno uslovno rečeno taj dan kada su izbori, prosto protiče u situaciji gde smo na ivici ratne zone.

Isto sam tako govorio prošli put, neki potežu pištolje, pa i dan danas ja ne znam ko je potegao pištolj, da li je potegao neko od lojalista ili je potegao neko od blokadera. Neko je potegao sataru pre neki dan nismo ni dan danas ne znamo ko je potezao sataru, jer svako ovde na neki način priča i radi ono šta hoće.

Ja sam bio na izborima da kažem u Boru, bio sam sedam dana kada su bili izbori, ja mogu da kažem da mi sa naše strane nismo nikoga ni provocirali, niti je neko nas provocirao.

Činjenica je da smo mi šetali gradom izbornim danom, nas 15 ili 20, da smo sedeli po kafićima, da smo obilazili grad i da nam niko nije niti prilazio niti nas je neko vređao, provocirao, gađao i tako dalje, zato što ni mi nismo tražili kavgu.

Tako da ja verujem da ukoliko neko želi da izborni dan prođe kako treba neće provocirati apsolutno drugu stranu, nego će se prebaciti i raditi svoj posao, praktično ono zbog čega je tu i došao.

Ali da budem iskren, ja da se pitam, ja bih praktično na izborni dan kada su lokalni izbori zabranio svima koji nisu u tom gradu da uopšte mogu da uđu u taj grad, bez obzira sa koje strane se nalaze, jer činjenica pokazala da jednostavno su incidente, barem ja govorim o onome gde sam ja učestvovao, da su, recimo, incidente u Boru pravili sa obe strane ljudi koji nisu iz Bora. Znači, nije povređen nijedan Boranin, na primer, a 24 drugih ljudi je zaglavilo u bolnici, nije važno sa koje strane, to su građani Srbije, ali nijedan od njih nije Boranin.

Tako da, očigledno je da na ulicama imamo takve stvari i imamo takvih dešavanja. Jednostavno, ono što ja smatram i što ja apelujem na sve građanine i na sve političke subjekte i faktore da se takve stvari ubuduće izbegavaju i da ne dolazimo više do takvih stvari.

Ono što je najžalosnije od svega je, da neće niko od narodnih poslanika koji su ovde u ovoj Skupštini, niti bilo ko od funkcionera stranaka bilo kojih neće oni imati razbijenu glavu nego će imati neki običan građanin koji je zaveden ili koji je ovakav ili onakav i došao je tu da radi nešto što, po meni nije potrebno.

Za sam kraj, s obzirom da vidim da se ceo dan vodi polemika oko Veselina Milića i oko ovih stvari koje se dešavaju ovih dana u Srbiji, sindikat policije Sloga je jutros uputio jedan dopis i predsedniku Republike i ministru unutrašnjih poslova da se odlikovanja koje je dobio Veselin Milić, praktično suspenduju i da mu se ukinu.

Ne želim da prejudiciram predzubci u nevinosti niti da govorim da li je neko kriv ili nije kriv, ali ono što može da se uradi i što praktično država može da uradi je da ukine odlikovanja.

Tako da, kolega izvinjavam se, nisam vas čuo.

(Narodni poslanici dobacuju.)

Ne, ne. Mi hoćemo da mu se uzmu odlikovanja za početak, a da li će on da odgovara ili ne, to nije pitanje za mene. To neka radi neko drugi. Kao što sam govorio prošli put, niti sam sudija niti sam tužilac, niti sam policajac,

26/2 JD/IR

niti ja imam pravo da bilo kome pretim da će on da ide u zatvor ili ću da nekom oduzimam imovinu, to neka rade nadležni organi.

Ako hoćemo demokratsku državu, ako hoćemo da živimo u normalnom svetu i u normalnoj državi onda, jednostavno neka svako radi svoj posao, a ne da mi budemo sudija i tužioci.

Niti želim da nekome pretim, niti želim da neko meni preti, a boriću se onako kako znam i umem. Svakako ću na izbore kada god budu bili izaći.

Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Ja praktično živim za dan kada će u Srbiji biti slično kao što je nekada bilo i kao što je i dan danas u mnogim zemljama razvijenog sveta, a to je da običan građanin uopšte ne zna ni ko mu je predsednik, ni ko je premijer, a kamoli ko su ministri, gradonačelnici ili predsednici opština.

Mi ćemo kao Radnička partija svakako podržati sve one zakone i sve one predloge koje se tiču poboljšanja izbornih uslova i koji se tiču, pre svega, poboljšanja stvari na terenu u nekom izbornom danu.

Ja sam imao prilike, i ne samo ja nego i svi vi da vidimo i na ovim prethodnim lokalnim izborima da dan izbora postane praktično ratna zona, da se na izbornim mestima potežu pištolji, potežu se, evo, pre neki dan i sekire i, da kažem, kubure, noževi itd. i to je veoma veliki problem i sva sreća i hvala Bogu što do sada niko nije stradao i nije izgubio glavu zbog svih tih aktivnosti, što ne znači da se u nekom narednom periodu to neće desiti. Dužnost i obaveza svih nas ovde je da damo sve od sebe, svoj maksimum da takve stvari sprečimo ili da takve stvari, jednostavno, svedemo na neku minimalnu situaciju.

Ono što je važno jeste da je ovaj Parlament ovde jedini zvanično važeći parlament i da su ljudi koji su ovde izabrani, bez obzira da li su u vlasti ili opozicija, ljudi koji predstavljaju građane Srbije i naša obaveza i naša odgovornost je da budemo ti koji će raditi na pomirenju i koji će raditi na uspostavljanju kakve takve normalnosti u narednom periodu, da ne bismo došli u situaciju da neko, naravno, gubi glavu.

Videli smo da je u proteklom periodu bilo mnogo takvih problema, verovatno će ih biti i u narednom periodu. U nekom narednom mandatu će verovatno neki drugi ljudi, neki novi ljudi ovde donositi neke zakone, ali dok ti novi ljudi ne dođu, naša obaveza i dužnost je da radimo na tim stvarima i na poboljšanju tih izbornih uslova.

Naravno da sam siguran i svestan da ceo ovaj zakon nije baš idealan i da nije moguće da bude idealan i nikada neće biti idealan, ali je suština u tome da su se izbori uvek bili na neki način naklonjeni vladajućoj koaliciji, uvek su se krali na ovaj ili onaj način, ali ono što je meni posebno interesantno je to da mi generalno kao narod često puta ne vidimo od drveta šumu, pa se mi fokusiramo na izborni dan i kažemo na izboru u izbornom danu se izbori kradu itd., što ja mislim da nije baš tačno, jer na izborima učestvuje deset ili petnaest različitih koalicija. Ako svako od njih ima po dva kontrolora, plus ovi nezavisni koji dolaze iz raznih drugih nekih organizacija, onda ispada da na biračkom mestu imamo 30 ljudi. Ako neko pored 30 ljudi u biračkim odborima uspe da ukrade te glasove, onda i neka je. Onda je tih 30 ljudi je nesposobno i onda i treba da kradu izbore kada su takvi na tim biračkim mestima. Radi se to na mnogo drugačije načine.

Bio sam jedan od osnivača Saveza za Srbiju i mogu da kažem da smo mi u Savezu za Srbiju učestvovali na jednim jedinim izborima, a to su bili izbori u Lučanima. Na tim izborima u Lučanima je Savez za Srbiju krenuo sa 20 posto, a završio na 10 posto i SNS je tamo patentirala neke potpuno nove modele dobijanja glasova. Jedan deo tih modela je da se babama i dedama po brdima odnesu drva, da se ta drva istovare,

25/2 GD/VZ

iseku, iscepaju, spakuju. Pet metara drvara za seosko domaćinstvo nije malo. Naravno da će oni zbog toga da glasaju, ali bilo je nešto što verovatno do tada nikada nije viđeno, a ne znam da li će biti u narednom periodu, a to je da kada neko u tim udaljenim selima umre, onda delegacija SNS, njih desetak odu tamo izjave saučešće, donesu poklone, budu na pogrebu itd. i to verovatno tim ljudima znači. Znači, mehanizmi za dobijanje glasova su oduvek bili različiti.

Ja sam jedan od onih koji je kao mladi sindikalac 2006. godine imao priliku da deli pakete pomoći tada za Demokratsku stranku, da budemo pošteni. Sindikat u kome sam tada bio je sklopio sporazum sa Demokratskom strankom, pa nam je Demokratska stranka donela nekoliko kamiona paketa uvijenih u plave kese. Naravno, bili su paketi loši, bedni. Kako tada, tako i sada - pašteta, zejtin, šećer i sve ostalo što treba, pa smo mi to tada delili radnicima Smedereva i delili smo po romskim naseljima. Kada smo moje kolege i ja pokušali da to delimo u „Železari Smederevo“, tadašnjem „US steel“, onda su počeli da nas gađaju tim paketima jer radnici tada imali platu preko hiljadu evra, a mi im delimo pakete od po 10 ili 15 evra, tako da taj sistem kupovine glasova nije izmišljen sada. To je rađeno još tada. Ja ga lično radio.

Jednostavno, mehanizmi, kao što sam rekao, mogu da budu različiti i mi moramo da radimo koliko je moguće na tome da se te stvari sprečavaju u nekom narednom periodu.

Ono što mene brine je to što imamo medije koji prave opšti haos. Kada kažemo medij, mislimo i na ove prorežimske i na ove tzv. objektivne, nezavisne, kako god da se zovu itd. S jedne strane jedni kažu – ovaj vadio sataru da kolje nekog naprednjaka, a ovi sa druge strane kažu – ovaj vadio pištolj da ubije nekog blokadera itd. U suštini, i jedni i drugi prave klimu da se ljudi poubijaju na ulicu i mislim da REM mora da bude rešen u narednom periodu i mislim da takvi govori mržnje, kako sa „Informera“ ili nekih drugih televizija, ali isto tako i sa N1, da se odmah razumemo, moraju da budu zaustavljeni i svi ti moraju da budu kažnjeni.

Ovde kod nas u Srbiji onaj ko se ne pojavi na N1 televiziji taj nije opozicija. Ja ne vidim razliku, iskren da budem, između N1 i „Informera“, samo što mislim da je N1 možda malo prefinjeniji, malo kulturniji, malo u rukavicama radi neke stvari, ali i jedni i drugi pozivaju apsolutno na nasilje i jedni i drugi pozivaju na obračun i jedni i drugi pozivaju na linč i dokle god to bude bilo tako, ta slika i ta klima ima da se prenosi i ovde u Skupštini.

Što se mene tiče i radničke partije, mi ćemo na narednim izborima učestvovati. U kom formatu – potpuno nevažno, učestvovaćemo. Nema pravo niko da mi zabrani ni meni ni mojim kolegama i da mi oduzima moje demokratsko pravo da ja ne mogu da izlazim i da biram ili da budem biran. Svi oni koji koriste i društvene mreže i medije da one koji žele da izlaze na izbore i da one koji žele da se u toj utakmici isprobaju, nazivaju, ne znam, ovakvim ili onakvim imenima, apsolutno baš me briga.

Mislim da bi kolege iz opozicije isto tako trebale da budu jasne i transparentne i da izađu i da kažu – mi hoćemo na izbore jer ne treba se nikome dodvoravati.

Ja se apsolutno ne dodvoravam nikom. Radnička partija se ne dodvorava nikom i apsolutno me baš briga šta će neko iz kruga dvojke ili neki olitni odredi u Srbiji misliti i šta će pisati po „Tviteru“. Baš me mnogo to i ne zanima, tako da mi je došlo do pišem i sam neke komentare šaljive na svoj račun pošto me to više apsolutno ne dotiče.

26/1 AL/JG 15.15 – 15.25

Tako da, smatram da u narednom periodu, kao što sam već rekao, hoćemo podržati sve ono što vodi kakvoj-takvoj normalizaciji. Ne želim da govorim ništa loše ni o kome. Za mene je svaki građanin isti. Radnik, seljak, poljoprivrednik, nezaposlen, student itd., za mene je isti. Za mene ne postoje krezubi, za mene ne postoje sendvičari, za mene ne postoji elita. Za mene je isti onaj poljoprivrednik ili radnik u fabrici, kao i neki profesor univerziteta.

I mi smo na listama imali studente na proteklim nekim izborima, pa su ti studenti koji su bili kod nas u listi bili izdajnici. Zato što su se, je li te, usudili da izađu na izbore van neke elite koja je pokušavala da im zabrani da idu na izbore. Tako da je za mene svaki građanin isti.

I svako onaj ko pokušava da nekog vređa, da ga naziva ovakvim ili onakvim imenima, taj automatski gubi, i svi ovi koji rade, čak i u ovoj studentskoj listi, najviše štete upravo ti koji su se pojavili odjedanput niotkuda, neki borci za demokratiju, borci za slobodu, i borci za pravdu, koji su sedeli u nekim, da kažem, mišjim rupama više od deset godina, dok su se neki ljudi borili po ulicama i na svim drugim mestima, i sada su oni odjedanput zagovornici studenske liste, a svi oni koji nisu apriori za studentsku listu – njih treba jahati, njih treba tući, njih treba dinstati, pržiti, okretati na ražnju itd.

Dokle god pojedini ljudi misle da se na taj takav način mogu dobiti izbori oni su u problemu. I meni je te studentske liste žao zato što oni moraju da se ograđuju od svake budale ako hoće da dobiju nešto ili bilo šta da kažem na izborima, jer danas svaka budala i svaki ludak u ovoj Srbiji može da se krije iza studentske liste i da kaže – aha, mi ćemo povešati sve one koji nisu za ovu listu. E, pa jednostavno, gospodo, izvolite, vešajte. Radnička partija će izaći na izbore i to sam već rekao ranije, kažem i sada, apsolutno me ne zanima.

Isto tako, mislim da postoji velika greška među mojim kolegama iz opozicije kada počnu da pričaju o tome – hapsićemo vas, lustriraćemo vas, oduzećemo vam imovinu, vi ćete na robiju, Goli Otok, Zabela itd. Niko od nas ovde nema pravo da bilo koga osuđuje, niti da bilo kome preti ili da bilo koga tera u zatvor, jer to je pogrešno. Matematika na kraju uvek ima, da kažem, pokazuje većinu. Ako postoje razočarani birači Srpske napredne stranke ili Socijalističke partije Srbije ili bilo koje druge stranke u vlasti, pa je nekad bio neki sitni funkcioner, bio simpatizer, bio glasač, nije važno, izašao na izbore, napustio tu stranku, a onda sad dođe neko pa mu kaže – aha, ti ćeš na robiju, znači, prvi dan kada mi dođemo na vlast. Pa ne može tako, jer taj sutra neće glasti nikada za tu opciju, nego će ili ostati kući ili će se vratiti staroj opciji.

A na kraju, kao što sam rekao, i time završavam u ovom delu, svaki glas u Srbiji je jednak, da li on bio krezub, da li bio sendvičar, da li bio profesor, doktor, primarijus, sc, mc itd., taj glas je jednak. Moja apopulacija su obični radnici, obični ljudi. Ja se njima obraćam. Obraćam se svakom običnom obespravljenom čoveku, svakom čoveku koji hoće da živi od svog rada i koji smatra da se nalazi ispod radara i koji smatra da je u ovoj situaciji potpuno nevidljiv. Profesori, doktori, intelektualci, kao što sam rekao, druga Srbija i krug Dvojke meni apsolutno nisu interesantni i apsolutno me briga šta oni misle. Ali moramo da znamo jednu stvar, i to je ono što mi ovde moramo svi da shvatimo, znači, svaki čovek je važan, svaki glas je važan. Da li on imao 56 godina škole ili je imao dva razreda osnovne škole – on je važan, a mi ćemo se upravo obraćati tim obespravljenim ljudima koji su naša ciljna grupa. Zahvaljujem.

26/2 AL/JG

Zahvaljujem predsednice. Ja ću opet govoriti u ime potrošača Udruženja Efektiva, zato što sa tim ljudima sarađujem dugi niz godina, još od pljačke građana od strane banaka u kreditima u švajcarcima.

Ono što bih želeo da ponovim i što sam rekao juče, mi svakako možemo da podržimo ovaj zakon, ali pod uslovom da se stavi elemenat kolektivne tužbe kao što postoji u EU, Crnoj Gori i mnogim drugim zemljama, a isto tako da ovaj krovni zakon bude krovni zakon, a ne da bilo koja firma ili bilo koje preduzeće u Srbiji može da prenebegne to i da kaže, ako je rok za reklamaciju ili odgovor osam dana ili 10 dana, oni mogu da kažu, evo mi ćemo odgovoriti u roku od 6 meseci i želela bih da skrenem pažnju na još jednu stvar koja se dešava, a možda nije vezano sa ovim zakonom, ali opet ima sličnosti, to je da pojedina preduzeća, na primer „Parking servis“, u bilo kom gradu u Srbiji, ukoliko neko ne plati kaznu ili kartu od 5000 dinara, onda oni uzmu i prodaju nekom advokatu to isto za 500 dinara i onda taj advokat na sudu naplati 30, 40 hiljada dinara i to podeli sa nekim ovlašćenim licem ili direktorom firme, tako da ne mislim da na taj način treba da se oštećuje država ili komunalna preduzeća, ali bih molio da se povede računa o tim pojavama, tako da ako se pravi jedan zakon, on mora da bude iznad bilo kakve uredbe i smatramo da nikakva niža uredba, podzakonski akt ne može da bude jači od Zakona o zaštiti potrošača.

Znači, ako je taj zakon krovni, onda očekujemo da se taj zakon primenjuje apsolutno za sve i da niko ispod taj zakon ne može da promeni i da donese uredbe kakve njemu odgovaraju. Hvala.

10/3 VS/VZ

Zahvaljujem.

Amandmane koje smo predali koleginica Irena Živković i ja nismo pisali mi nego su pisali stručnjaci i eksperti iz Udruženja potrošača „Efektive“ koji se mnogo bolje razumeju u ovu materiju.

Ono što je važno kod člana 4. postoji nekoliko stvari koje su problematične. Jedna od njih je zato što krovni Zakon o zaštiti potrošača ne može biti pravi krovni zakon zato što umesto tog zakona često će moći određene firme i kompanije da koriste uredbe ili podzakonska akta koja će biti jača od ovog krovnog zakona.

Druga stvar koja je problematična u tome je ta što jeste on ili barem se tako kaže, usklađen sa propisima EU, ali imamo drugi problem, a to je da u propisima i zakonima EU oko zaštite potrošača postoji element kolektivne tužbe.

To u ovom zakonu ne postoji. Kada kažemo kolektivna tužba onda govorimo o tome da oko jednog istog problema mnogo ljudi može da podnese jednu tužbu i da se ta tužba na kraju odnosi na sve ljudi koji su to podneli.

Međutim, ovde se govori o tome da kolektivna tužba ne postoji, što je mnogo važno jer će praktično svaki oštećeni građanin morati pojedinačne tužbe da podnosi sudu. Znamo koliko je naše sudstvo opterećeno i da takve masovke ukoliko do njih dođe često budu predmet zloupotrebe.

Možemo da se setimo kakve su zloupotrebe bile kada su građani tužili banke jer su na taj način odlukom Vrhovnog suda ili kog god već, Kasacionog suda, došli smo u situaciju da jednostavno jedna odluka može da poništi sve odluke prethodnih nižih sudova koji su dosudili u korist građana.

Drugi problem je bio regres i topli obrok. Kada su radnici Srbije počeli da tuže državu, kompanije i poslodavce zato što im je uskraćen regres i topli obrok, kada su počeli to da dobijaju, onda je opet taj isti sud doneo presudu o tome da to ne

19/2 JD/CG

treba da se isplaćuje, onda su svi građani morali da plaćaju sudske troškove i gubili su procese zato što je jedan sud doneo mišljenje u korist države ili u korist poslodavaca.

Smatram da ovde mora da se prihvati element kolektivne tužbe. Ako se to bude prihvatilo ovaj zakon će svakako biti usklađen sa evropskim zakonima.

Mi insistiramo na tome da se kolektivna tužba uvrsti u član 4. Hvala.

Zahvaljujem.

Ako prekoračim vreme, koristiću vreme ovlašćenog.

Kada se ovde pokrene pitanje o radnicima, ja se osećam prozvanim ili pozvanim da nešto kažem, jer mislim da sam jedini poslanik koji evo već četvrtu godinu ovde svaki svoj govor, a do sada ih je bilo sigurno preko 100, koristio da ukažem na probleme u kojima se radnici Srbije nalaze. Uvek argumentovano, uvek iskreno i uvek tačno i istinito.

Ja nisam bio deo nijedne vlasti. Ja sam opozicija od kada znam za sebe. Znači, još od 1990. godine, još od prvih mitinga ja sam opozicija i evo do dan danas, znači, čitavih 36 godina, i mislim da sam možda jedan od retkih ovde u sali koji nikada nisu ni na koji način bili deo vlasti, nego su bili uvek protiv svake vlasti ne zato što apriori sam kontraš, nego zato što smatram da neko ko se bavi sindikatom i ko se bavi borbom za radnička prava mora da bude apriori uvek protivnik svake vlasti. Ne neprijatelj, nego protivnik.

Ja bih želeo da iskoristim ovu priliku i ono što je vrlo važno kada se ovde sada govori o tome da li je neko čitač vodomera, da li je neko nešto uradio, ja smatram da svaki čovek koji živi od svog rada u Srbiji je radnik. Mi ovde smo radnici. Svi mi, nas 250, koji sedimo u ovoj sali smo radnici, jer mi živimo od svog rada, zarađujemo svoju platu. Za mene je isto radnik i onaj ko čisti ulice, a isto tako i profesor ili doktor nauka.

21/3 GD/MP

Druga je stvar što neki ljudi sebe nazivaju ekspertima i intelektualcima, akademskim građanima ili kako god, ali su i oni radnici ako pošteno žive od svog rada, bez obzira čime se bave.

Ono što bih ja želeo samo ukratko da skrenem pažnju je to da bih zamolio i apelovao na nadležne da pomognu da se reši ovaj štrajk koji kamiondžije ili autoprevoznici imaju trenutno na našim granicama. Svi mi koji smo imali prilike da putujemo, imali smo mnogo puta slučaj da vidimo kilometarske kolone na granicama gde kamiondžije i ljudi koji voze i u EU i u neke druge zemlje, a i ovde kod nas, moraju danima da čekaju da pređu granicu. Ovaj sistem koji je sada uveden sa tim šengenom ili šta god već, tim ljudima pravi ozbiljan problem. Pored toga što mogu 90 dana da provedu u EU, oni moraju da čekaju danima na granici i na taj način postavlja se pitanje da li će ti ljudi imati od čega da žive, da li će neke fabrike koje rade ovde u Srbiji imati dovoljno materijala i mogućnosti da nastave svoj posao, jer i njihov posao i njihove fabrike i radna mesta tih ljudi zavise upravo od toga da li će te njihove sirovine biti dopremljene ili otpremljene.

22/1 TĐ/CG 13.35 – 13.45

Na drugu stranu to što smo ovim nekim novim sistemom, koji je uveden krajem prošle godine, mi kao građani Srbije i oni koji nisu deo EU dodatno poniženi. Svako ko je imao prilike da putuje automobilom u inostranstvo u proteklih nekoliko meseci, a ja sam nekoliko puta izlazio, mogao je da primeti da morate dva puta da se slikate kada odlazite iz zemlje, da morate da se slikate kada se vraćate u zemlju, i to je apsolutno, da kažem, ne samo ponižavajuće, nego će to napraviti na granicama takve gužve da će ljudi jednostavno morati da čekaju nekada i po pola dana da bi prešli granicu bilo koje države u okruženju, ne računajući naravno BiH i Crnu Goru.

Apelovao bih na državu i na sve nadležne organe da daju sve od sebe da se ovaj štrajk reši, da pomognu da ti ljudi dobiju papire i dozvole da mogu da rade i da žive od svog rada. To je još jedan od razloga zbog čega bismo mi trebali da budemo deo EU.

Naravno, ja sam bio prisutan prošle nedelje na sastanku sa delegacijom Evropske komisije i nisam iskren da budem nešto preterano ni oduševljen time, jer su oni samo saslušali ono što smo mi pričali, a to su priče koje mi slušamo godinama i nisam video neku reakciju.

U svakom slučaju treba raditi na tome da se ti problemi u narednom periodu reše i da svako ko živi od svog rada može da nastavi da radi svoj posao onako kako treba. Hoću da kažem da ću se ja i ubuduće javljati kada god čujem da neko ovde govorio problemima radnika. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.

Još od one čuvene turske izreke – kadija te tuži, kadija ti sudi, svaka vlast u Srbiji, a verovatno i šire imala je nameru da kontroliše pravosuđe i da preko pravosuđa može na neki način da radi šta hoće.

Mi smo ovde imali priliku da su se godinama na račun Zagorke Dolovac iznosili neki teški epiteti, od toga da je ona oteta, pa da su pitanja da li je živa, da li uopšte postoji. Znamo da su neki ljudi zbog tih postavljenih pitanja Zagorski Dolovac bili i da kažem procesuirani, da kažem privedeni. Mi smo se godinama pitali šta je to, da li ona uopšte postoji itd. Sada smo došli u tu situaciju da je ta ista Zagorka Dolovac, koja je, ne znam, deset i više godina apsolutno ćutala na sve što se dešavalo u Srbiji, postala praktično državni neprijatelj broj jedan.

Moram da kažem da mene iskreno ne zanima ni Zagorka Dolovac, ne zanima me ni Stefanović, za koga se priča da je, ne znam, partijski kadar itd, ali me zanima nešto drugo. Ono što sam ja govorio još prošle godine ovde, kada se iznose neke teške optužbe i kada se govori o tome da je neko strani plaćenik, da neko radi za strane ambasade, da neko radi, da kažem, za neke strane državne službe, a protiv interesa Srbije, uvek sam molio i pitao šta rade naše službe, pa bih voleo da neko jedanput izađe u javnost i kaže – Zagorka Dolovac radi za toga i toga, Nenadić radi za toga i toga. Ja bih apsolutno onda podržao da svi oni budu procesuirani u skladu sa zakonom i da budu sklonjeni.

Isto se to odnosilo i na paušalne ocene, kada je bila priča o obojenoj revoluciji, da to rade neki stranci, da su svi plaćenici i fašisti, da to rade ustaše protiv Srbije itd, i tada sam pitao – okej, neka se izađe i neka se kaže ko je taj ko radi protiv interesa Srbije, koje su to strane službe, pa da procesuiramo i da se zajedno borimo protiv svih onih koji rade protiv interesa države. Ja sam upravo za to i smatram da danas ako u pravosuđu postoje ljudi koji se bore protiv, uslovno rečeno, hajde da tako

3/2 MZ/LŽ

kažem, protiv države Srbije, da treba da se svi mi zajedno ovde borimo protiv njih, a ne da podržavamo jednu ili drugu stranu. Ja ne podržavam, kao što sam rekao, ni Dolovac ni Stefanovića, to su neki da kažem, unutarpartijski, unutarporodični ratovi, mene to ne zanima. Ali ono što je po meni opasnije, što je mnogo loša stvar, je to da su napadi na te neke ljude krenuli onog trenutka kada su počeli da se bave padom nadstrešnice i kada su počeli da se bave nečijom odgovornošću.

Nikada ni u jednom trenutku nisam rekao za ovih godinu i nešto dana da treba da bude uhapšen Vesić, da treba da bude uhapšen Toma Momirović, Vučić, Zorana Mihajlović itd. Ja nisam taj koji je kompetentan i koji ima pravo da to govori, iako o Vesiću mislim sve najgore, sa njim sam se i tužio više puta, iako o Tomi Momi mislim da nije sposoban ni dostojan da bude ni predsednik mesne zajednice, a kamoli ministar, čovek koji govori građanima Srbije da im je dovoljno dva jaja da pojedu za doručak i da budu siti ceo dan. Takav ne zaslužuje da bude na mestu ministra. Ali smatram da ta prezumpcija nevinosti mora da postoji i da niko nema pravo da govori o tome ko će da bude uhapšen i ko treba da bude oslobođen.

Isto se odnosi i na ministra Nikolu Selakovića. Napadi su krenuli onda kada je on pozvan da odgovara zbog nekih stvari koje je potpisivao ili šta je radio u vezi zgrade Generalštaba. Ako se dobro sećamo, kada su krenuli studentski protesti, jedan od zahteva, odnosno prvi zahtev je bio da institucije rade svoj posao. Smatram da institucije moraju da rade svoj posao, bez pritisaka, bez napada, bez targetiranja bilo koga, osim ako se ne iznesu dokazi da taj neko radi protiv interesa države i protiv interesa Srbije.

Isto tako sam jedan od onih ljudi koji smatraju, i tu se slažem sa kolegom Pavlovićem, da mi koji smo na ovoj strani nemamo pravo da govorimo nikome – bićeš uhapšen, bićeš procesuiran, bićeš u zatvoru, tucaćeš kamen ili ćeš brati krompir i luk u Padinskoj skeli, jer mi nismo kompetentni i mi nismo neko ko može o tome da odlučuje. O tome moraju da odlučuju pravosudni organi, ali ti pravosudni organi moraju da budu nezavisni i ne sme se vršiti pritisak na njih. Smatram da u normalnoj državi svako ko se ogrešio o zakon treba da odgovara, bez obzira na kojoj je funkciji, niti predstavnici vlasti imaju pravo da targetiraju. Kao što sam protiv toga da neko izađe i paušalno nekog proziva da je ukrao 619 miliona evra bez dokaza i da taj nije procesuiran, isto tako sam i protiv toga da neko kaže – kriminalni klan na čelu sa ovim ili onim, bićete uhapšeni čim mi dođemo na vlast. To je prosto za mene lično nedopustivo. Nikada se tim stvarima nisam bavio. Nikada takve stvari neću izgovoriti, jer smatram da to nije niti moj posao, niti smo mi ovde kao zakonodavna vlast dužni, niti je naš posao da mi nekoga procesuiramo. To treba da rade apsolutno neki drugi ljudi i kada će da rade. Zato vas molim da prosto ne vršimo te napade na bilo koga. Neka nam se iznesu dokazi da je neko za nekog radio, da je neko za nečije interese, pa da se onda svi zajedno borimo protiv toga.

Ono što mene zanima, a podržavam, kad kažemo paušalno i kad kažemo teoretski, efikasnost sudstva. Svi mi znamo da je sudstvo neefikasno, iz mnogo razloga. Zato što je mnogo predmeta, zato što ti sporovi traju dugo, zato što to traje, može da se odlaže svaki proces koliko god hoće. Ali smatram da tužilaštva jesu bila pod kontrolom vlasti. Kad kažem pod kontrolom vlasti, pod kontrolom svake vlasti proteklih, još od kralja, Tita, Miloševića, Koštunice, Đinđića, Tadića, Vučića itd, uvek je to tužilaštvo bilo pod kontrolom. Sudovi i nisu bili toliko, mogu i lično da svedočim. Imao sam silni broj SLAPP tužbi od strane predstavnika vladajuće koalicije, odnosno direktora javnih preduzeća i sve te tužbe sam dobio. Nikada se time

3/3 MZ/LŽ

nisam ni hvalio, niti izlazio u javnost sa time, jer smatram da je pravosuđe u tom slučaju radilo ispravno i da sam ja bio pod tim SLAPP tužbama iz prostog razloga da bi me neko zaplašio, da ne bih govorio o nekim drugim stvarima, korupcijama itd.

Ono što mene zanima na samom kraju je to što se ovde nigde ne spominje i što smo mi kao sindikat „Sloga“ predlagali u našem predlogu zakona, a to je da se oforme posebna sudska odeljenja koja će se baviti radnim pravima, odnosno sudska odeljenja koja će radne sporove rešavati u roku od šest meseci. Smatram da je to važnije možda od bilo čega, jer na taj način ukoliko bi neko dobio nezakonito otkaz, ne bi se na sudovima borio dve, tri, četiri godine, pa žalba ide na apelacioni, pa na kasacioni itd, a neko u tom periodu treba da hrani svoju porodicu.

Smatram da bi u nekoj pravoj reformi pravosuđa, i žao mi je što kolega Mrdić, koji je predlagač ovog zakona nije stavio u taj opis i odeljenja za radne sporove, gde bismo te sporove rešavali u roku od šest meseci. U Nemačkoj se, na primer, takvi sporovi rešavaju od jedan do sedam dana, a kod nas traju tri ili četiri godine. Jedino na taj način možemo unaprediti pravosuđe, unaprediti sudstvo i ubrzati sve sudske sporove koji se nekad povlače i po deceniju i više. Hvala.

4/1 JJ/LjL 10.35-10.45

Zahvaljujem.

Ja bih želeo na samom početku da čestitam i da pružim ruku onom radniku iz „Ling longa“ koji se suprotstavio kineskom menadžeru koji ga je napao lopatom. Želeo bih da pozovem sve radnike u Srbiji kada ih neki bahati menadžer bilo strani ili domaći napadne da se fizički brane. Ja ću stati iza svakog od tih ljudi, ako treba celu svoju poslaničku platu daću tim ljudima ukoliko ostanu bez posla.

Mi Srbi smo poznati kao slobodarski narod, mi smo poznati kao narod koji se borio, koji je ginuo i koji nije želeo da trpi nepravdu ni u jednom od nekih ratova koji su se dešavali proteklih decenija i vekova. Zato sam danas izuzetno ponosan kada vidim da se nađe neko ko će da se suprotstavi nekom bahatom belosvetskom ološu koji ovde dolazi u državu Srbiju, uzima bogate subvencije, a pritom maltretira i muči radnike.

Ja sam godinama unazad pričao, još od 2009. godine kada se desila situacija da je došla tadašnja „Jura“ da smo izneli u medije dokaze kako je menadžerka ošamarila radnika koji joj je vratio, da kažem bokserskim nokautom. Međutim, ta nemadžerka nikada nije odgovarala nego je naprasno vraćena u neku drugu zemlju. To se desilo, ne zaboravite 2009. godine.

Nakon toga smo imali nekoliko situacija, npr. menadžerka „Geoksa“ Italijanka je naše radnike nazivala Ciganima. Podneta je krivična prijava, nikada nije odgovarala jer su je vratile u neku drugu zemlju, poslali je u Maroko ili Egipat. Zatim imali smo onog direktora koji je šutirao inženjera u Boru Kineza, pa nije odgovarao. Ja se iskreno nadam da će ovaj Kinez iz „Linglonga“ koji je napao radnika lopatom odgovarati. Žao mi je samo što radnik nije imao slično oruđe u rukama pa da mu pokaže naše srpske borilačke veštine. Pozivam sve druge da se na taj način suprotstave bahatim stranim investitorima.

Godinama sam govorio da su radnička prava u Srbiji na veoma niskom nivou. Ako smo došli do toga da kao država tolerišemo da menadžeri Kinezi, Turci ili Južnokoreanci tuku naše radnike na poslu, onda smo mi kao država u ozbiljnom problemu i kao država smo poraženi.

Svi mi znamo da inspekcija rada ima velika ovlašćenja jer inspekcija rada može da uđe i da kazni firmu i odgovornog pojedinca višemilionskim iznosima. Kada bi se te stvari dešavale u praksi onda bi takve situacije u kojima se neko fizički napada verovatno takvih prilika ne bi ni bilo.

Međutim, moramo da znamo da upravo to što „Linglong“ i neke druge firme ne dozvoljavaju slobodno sindikalno organizovanje, nego sve ljude koji kreću da se bore za svoja prava otpuštaju potpuno nezakonito i niko zbog toga nije snosio, niti će snositi, nažalost odgovornost. Kada bi jedan od tih menadžera ili kada bi jedna od tih firmi bila kažnjena sa nekim višemilionskim iznosima, ja verujem da bi situacija u državi Srbiji bila potpuno drugačija.

9/2 JJ/CG

Moramo da znamo da ovo što se sada desilo da su Amerikanci zabranili izvoz „Linglongovih“ guma u Ameriku, nije situacija od juče. To su isto zabranili Nemci prošle godine. Znate, kada vi imate jednu fabriku u srcu Evrope gde vam neko iz Amerike kaže da je izvoz tih guma zabranjen zato što se tamo muče, maltretiraju, tuku, ponižavaju radnici. Onda je to poraz za našu državu, jer smo mi kao država dozvolili takve stvari. Mi kao država moramo da se izborimo protiv takvih stvari.

Mene ne zanima da li će „Linglong“ izvoziti gume u Ameriku ili Nemačku, mene zanima to što oni ovde muče ljude. To nije slučaj od juče. Imali smo prilike da vidimo kako su se ponašali prema Vijetnamskim radnicima koji su u sred zime išli u papučama, koji nisu imali grejanje, nisu imali toplu vodu, pa su onda nakon toga izbacili i oterali u neke druge objekte i onda su oni naprasno nestali da niko ne bi odgovarao.

Apsolutno nemam ništa protiv stranih radnika. Smatram da su ti strani radnici pre svega stručni i poželjni ovde u Srbiji. Isto tako smatram da svaki poslodavac koji te strane radnike ovde dovede mora da plaća porez onoliko koliko plaćaju svi domaći poslodavci, ali isto tako ono što je još važnije mora da ima human odnos prema svim zaposlenima. Mora tim zaposlenima da obezbedi pristojnu platu, da im obezbedi pristojne uslove za rad i pristojan smeštaj. Ne sme da dođe u situaciju da ti radnici ovde žive kao robovi.

Nedavno smo imali situaciju u jednom mestu pored Kragujevca, gde su se neki ljudi okupili i hteli da linčuju neke strane radnike koji su se zaposlili u Stellantis-u ili gde već, zato što su ih smestili u jednu kuću koja je potpuno neuslovna u kojoj živi njih pedeset. Takve situacije će se desiti, nažalost i u narednom periodu. Ti ljudi koji dolaze ovde da rade, oni dolaze da bi preživeli, kao što su nekada naši ljudi odlazili u inostranstvo i kao što su nekada naši ljudi išli trbuhom za kruhom, odlučivali da idu da rade najteže i najgore poslove i onda je svima nama ovde u državi Srbiji bilo teško i krivo kada vidimo kako se prema njima ponašaju neki drugi ljudi.

Ovde danas dolaze Indijci, Pakistanci, Vijetnamci i tako dalje, ne zato što oni vole Srbiju nego zato što hoće da prežive i dovoljno je sto dolara ili sto evra mesečno da pošalju svojim porodicama u matičnu zemlju, kako bi njihove porodice mogle da prežive.

Molio bih vas i govorio sam više puta o tome, hajde da usvojimo jedan zakon o radu, niko od nas nije protiv gašenja radnih mesta. Niko od nas nije protiv toga da ode taj „Linglong“ ili neka druga firma, daleko od toga, u njima naši građani zarađuju platu i prehranjuju svoje porodice. Hajde neka ostanu ovde, nemojmo da ih teramo da odlaze u inostranstvo.

Ono što možemo, jer to nema veze sa finansijama, to nije novac u pitanju, ono što možemo da donesemo zakon, zakon koji će tim ljudima omogućiti da rade dostojanstveno. Zakon koji će dozvoliti da ti ljudi mogu sindikalno da se organizuju i zakon po kome će svi ti nesavesni poslodavci koji maltretiraju, kao što sam rekao i tuku i ponižavaju naše radnike, odgovarati i biti novčano kažnjeni, čak i do toga da budu deportovani ukoliko lopatom ili nekim drugim sredstvima napadnu naše radnike.

Moramo da znamo i to, ja verujem da dosta kolega ovde ne zna da postoji Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja. Taj Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja je od 2025. godine počeo da važi u Nemačkoj, a od 2026. godine važiće u gotovo celoj EU. Taj zakon znači da svaka firma koja posluje u Srbiji, a sarađuje sa nekim nemačkim, francuskim ili drugim zemljama iz EU, ukoliko ne poštuje radna prava, ukoliko ne poštuje ljudsko dostojanstvo, neće moći da posluje, odnosno njihove matične firme će morati da plaćaju ogromne kazne. To nisu srpski sudovi, to su recimo nemački sudovi.

9/3 JJ/CG

Mi kao sindikati imamo veliko oruđe u borbi protiv takvih poslodavaca. To bih izbegao maksimalno koliko mogu i koliko je moguće iz prostog razloga zato što to šteti našoj državi, zato što to šteti našim radnicima, jer njihove firme mogu da budu zatvorene i da ostanu bez plate. Sve firme koje radnicima ne mogu da daju platu od 500 ili 600 evra, što se mene tiče mogu slobodno da idu iz Srbije, ali firme ako odu samo zbog toga što ne poštuju radnička prava, onda je problem u nama, jer mi kao država nismo sposobni da zaštitimo naše građane i naše radnike od bahatih stranih poslodavaca.

10/1 VS/VZ 11.35 – 11.45

Prosto rečeno, molim vas i želeo bih da država reaguje povodom ovog pitanja u Linglongu, da se tamo pošalju sve moguće inspekcije i s obzirom da ne postoji mogućnost sindikalnog organizovanja, da se dozvoli slobodno sindikalno organizovanje, da se ljudi koji žele da se sindikalno organizuju ne otpuštaju, jer u protivnom imaćemo slučajeve, kao što smo ih imali sad, pre nekoliko dana na onom snimku tuče koju smo mogli da vidimo. Ja bih ispravio medije koji su rekli da je Kinez tukao našeg radnika, ja ponosno mogu da kažem nije ga tukao, nego su se tukli, što je važno, naš čovek se odbranio i izašao goloruk na lopatu.

Tako da gospodo draga to je ono što mene zanima i što će Radnička partija u narednom periodu da radi, a to je zaštita svakog zaposlenog na svom radnom mestu, pre svega od svih bahatih poslodavaca.

Time završavam, to nema veze sa ovom temom, s obzirom da je to 11. tačka dnevnog reda. Ja bi samo hteo da kažem, da smo mi, kao poslanička grupa predložili izmenu delegacije u Parlamentarnoj skupštini Mediterana i da smo predložili koleginicu Slavicu Radovanović, za člana delegacije u Parlamentarnoj skupštini Mediterana.

Obrazloženje je da mi, kao poslanička grupa nemamo ni jednog člana u bilo kojoj parlamentarnoj delegaciji, koleginica Slavica se tu nalazi više godina, uspela je da ostvari određene rezultate i smatram da je potpuno nepotrebno menjati članove tih parlamentarnih delegacija, s obzirom da se svakako nalazimo u nekakvoj izbornoj godini, da li će ona biti naredne godine, 2027. godine ili kako god, nalazimo se u izbornoj godini i ja bih zamolio da prosto nema potrebe da možda nekoliko meseci ili godinu dana pre izbora menjamo članove parlamentarne delegacije. Tako da bih zamolio da koleginica Slavica Radovanović ostane u toj delegaciji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Što se tiče stava radničke partije o EU, ja moram da kažem da je naš stav više neki evroskepticizam. Ako se gledaju radnička i ljudska prava, to sam ja govorio i predstavnicima EU ovde i ja sam apsolutno za obe ruke za ulazak u EU. Smatram da su u EU radnička i ljudska prava na mnogo većem nivou nego što su u Srbiji, za neke ostale stvari ne mogu da tvrdim, ali smatram da smo mi zemlja koja geografski i vrednosno i na bilo koji drugi način mora da bude deo EU u skoroj budućnosti, ako smo mi samo Crna Gora, Albanija, Makedonija, BiH, ostale zemlje koje nisu deo EU, onda moramo da se pitamo da li je problem u nama ili je probleme u EU, ako su nas u tome pretekli i Albanci i ako su nas pretekli Crnogorci, onda možemo da ostanemo zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, koja je nefunkcionalna država, na rubu Evrope i da nikada ne budemo deo te EU, i naravno da nije tamo sve sjajno i bajno, naravno da ni tamo nije sve idealno, svi znamo da su ekonomske i socijalne razlike ogromne, pa znamo koliko zarađuju ljudi u Luksemburgu, kakva su njihova prava a isto tako znamo kako zarađuju i u Bugarskoj, tako su jedni i drugi deo EU.

Sa druge strane najbolje bi bilo kada bismo mogli da vodimo svoju politiku, a da ne zavisimo ni od Vašingtona, ni od Pekinga, Brisela, Moskve, ali na žalost kao mala zemlja i mala država, ne možemo sebi da dozvolimo taj luksuz, jer ćemo u jednom trenutku svakako doći u opasnost da na neki način budemo žrtve i da imamo određenih problema, kao što se vidi sada sa gasom i sa naftom, i sa svim ostalim stvarima.

Nismo nezavisni od nekih drugih zemalja. Smatram da kritike koje EU daje ili evropska komisija daje Srbi su uglavnom opravdane. Ono što ja lično da me neko pita i da me neko pita i ako budem u poziciji pa da mi neko kaže da li želite u EU, pod uslovom da se odreknete Kosova, javno kažem, glasao bih protiv ulaska u EU, jer smatram da je Kosovo, sastavni deo Srbije i da ne smemo zarad ulaska u EU dozvoliti da pristanemo na nezavisnost Kosova. Za sve druge stvari mislim da jesu u pravu. Činjenica je da pravosuđe ne funkcioniše kako treba, činjenica je da mediji nisu slobodni i ja sam ovde govorio i ranije apelovao i dan danas da ne bismo dolazili u tu situaciju, da ljudi danas se ne obraćaju sagovornicima, nego se obraćaju pratiocima na društvenim mrežama, da moramo da otvorimo televizije sa nacionalnim frekvencijom za debatu.

28/3 VS/IR

Kada kažem debatu, mislim da moraju doći i ljudi iz vlasti i opozicije i možda neki eksperti i stručnjaci, pa da komentarišu svakodnevne teme koje imamo. Dokle god toga ne bude bilo, mržnja će se raspirivati preko društvenih mreža. Kada kažem preko društvenih mreža, ja da se pitam, ja bih uradio ono što je uradila Australija, zabranio bih društvene mreže za decu mlađu od 16 godina.

Vama svaka budala danas i svaki ludak može da otvori neki podkast, neki jutjub kanal i da ide da govori razne teorije zavere, da vređa i targetira i onda ljudi u nedostatku adekvatnog informisanja putem televizije i nacionalnih frekvencija, idu za alternativom i slušaju razne ludake po društvenoj mreži što je po meni ne samo loše, to je postalo opasno, nenormalno i bolesno, i onda se citiraju razni ludaci koji se javljaju pod podkastima i kažu to su vaši ideolozi, saborci, što nije tačno.

29/1 JD/MJ 15.40 – 15.50

Ja se ne poistovećujem sa njima. Apsolutno me nikakvi ludaci sa društvenih mreža ne zanimaju.

Isto tako smatram da bi i ove, pod znacima navoda objektivne televizije, kako same sebe nazivaju, morale da ubace malo debatne emisije, jer tamo se dovode raznorazni eksperti i stručnjaci. Hajde da kažem pitanje - zašto su eksperti i stručnjaci, onda se njihovo mišljenje citira kao relevantno, kao što „Informer“ dovodi svoje nevladine organizacije, neke svoje stručnjake, „no name“, za koje niko živi ne zna, tako i „N1“ dovodi isto tako neke svoje stručnjake i eksperte koji govore isto tako razne gluposti samo u nekom drugom smeru.

Za mene ni jedna televizija koja nema slobodnu uređivačku politiku nije slobodna, nije nezavisna. Ako na toj objektivnoj televiziji postoji neki političar koji plati određene urednike emisija, pa sa njima zajedno sastavlja goste emisije i onda zabrani nekim ljudima da dođu tamo, a neki se protežiraju po deset puta onda to nije nezavisno novinarstvo.

Tako da mi nemamo nezavisnog novinarstva. Da budem iskren, možda je nezavisna ona mučena televiziji „KTV“ iz Zrenjanina koji se bore, koji se trude da budu objektivni, a sve ostalo apsolutno što se mene tiče nije nezavisno i nije objektivno.

Zato apelujem po ko zna koji put uvedite debatne emisije kao što su bile nekada, da mogu ljudi da razgovaraju, da debatuju civilizovano, kulturno, da svako iznose svoja argumenta, jer onda nećemo dolaziti u tu priliku da slušamo razne stvari i razne nebuloze preko tih, kao što sam već rekao, podkasta, itd.

Još jedanput, mislim da moramo da promenimo naš stav kao država i moramo da se približimo EU, jer smatram da bez obzira što smo deo EU mi imamo pravo da zadržimo svoj suverenitet i imamo pravo da zadržimo mnoge stvari koje nama idu u prilog. Znači, ne moramo toj birokratiji da upodobimo baš sve.

Vi imate SAD gde postoji 51 država, a u jednoj državi postoji zakon u kome recimo, svakog drugog utorka u mesecu možete ubiti Škota. Taj zakon još uvek vredi, a u Teksasu ćete biti kažnjeni ako nosite oružje da je skriveno, ali ako ga nosite otvoreno, opasan sa pet pištolja nećete biti kažnjeni. Tako da i tamo postoje suludi zakoni od države do države, ali funkcionišu kao SAD.

Tako da i mi ode u Srbiji svakako možemo da zadržimo svoj suverenitet i da budemo deo EU, ali naravno ne po svaku cenu.

Tako da ja opet ponavljam, podržavam, kritikujem, da kažem one stvari koje nisu dobre. Kosovo mora da ostane u sastavu Srbije, to ne treba, ni ne sme EU, ni Amerika, ni bilo ko drugi da nas ucenjuje, ali što se tiče poštovanja ljudskih i radničkih prava apsolutno ću uvek biti za to da Srbija bude deo EU, pogotovo to mogu da poručim onima koji su apriori protiv EU, za Rusiju, itd, a onda decu šalju na školovanje u Pariz, u London, u Beč, itd. vozi Mercedese, Audije, ne voze Lade ili neke druge automobile, nemaju kućne aparate ruske proizvodnje, korist sve zapadno tako da mislim da mi treba da idemo u tom pravcu i da je Srbiji tamo mesto budućnosti. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Neću da se bavim kandidaturama pojedinaca niti njihovim ličnim ili moralnim kvalitetima, zato što nemam prava da o tome govorim, jer ih ne poznajem. Svi ovde znamo da od kada je sveta i veka i višepartijskog sistema, da su sve sudije i Ustavnog suda i nekih drugih, da kažem pozicija i ustanova bili postavljeni po partijskoj liniji.

Mi smo kao poslanička grupa imali sjajnog kandidata, profesora Ustavnog prava, međutim nismo želeli da ga predložimo zato što prosto znamo da nema političke većine da bi on mogao da prođe. Jednostavno nismo želeli da ulazimo u jedan takav proces.

Ustavni sud pored toga što je spor i što ima ko zna koliko desetina hiljada nerešenih predmeta, on je istovremeno i nefunkcionalan. Ja se sećam pre nekih sedam ili osam godina kada smo mi kao sindikat podneli Ustavnom sudu žalbu na to kako se, da kažem, po sindikalnoj pripadnosti određuju privilegije pojedinim zaposlenima, pa recimo u sistemu EPS-a, ako ste član prodržavnog, kad kažem prodržavni sindikat, taj prodržavni sindikat je napravio Boris Tadić, odmah posle 5. oktobra. Pa, je taj prodržavni sindikat i danas njihov, pa ako ste član prodržavnog sindikata, onda imate pravo da se lečite o trošku države, o trošku firme, a ako ste član Sloge ili nekog drugog sindikata, e onda nemate pravo da se lečite. Mi smo posle tri ili četiri godine

29/3 JJ/IR

dobili presudu po kojoj Ustavni sud jednostavno odbacuje našu žalbu, pa tako, da kažem, pojedini članovi prodržavnog sindikata i dalje mogu da se leče o državnom trošku, a neki drugi ne mogu.

Isto smo podneli žalbu nedavno što se tiče sindikata u prosveti, kada je doneta po meni jedna neustavna odluka, a to je da svi oni koji su članovi reprezentativnih sindikata u prosveti imaju pravo na sto posto jubilarne nagrade, a oni koji nisu članovi, oni dobijaju 50% jubilarne nagrade.

Pa, se ja pitam, kakve veze članstvo u sindikatu ima sa novcem koji neko dobije zato što radi 20 ili 30 ili 40 godina u prosveti. Pa, se iskreno nadam da će te nove sudije Ustavnog suda koje god budu, doneti odluku onako kakva jeste. Svaki radnik u Srbiji ima pravo da od države dobije isto bez obzira na svoju političku, sindikalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost.

Kada govorimo o tome svi znamo zbog čega se ti ljudi, uslovno rečeno postavljaju po političkoj liniji. Kažem opet, to je praksa decenijama unazad, nije samo sada. Sećamo se primera kada je doneta preporuka za ljude koji su tužili banke zbog nezakonite naplate obrade kredita. Pa, kada se videlo da će banke u Srbiji koje su inače ekstra profiteri izgubiti procese i kada će morati građanima da vrate novac za nezakonitu obradu kredita, onda je taj sud doneo preko noću odluku, da su banke u pravu i građani su izgubili. Znači, urađeno je na štetu građana.

Sa druge strane imali smo sličan primer kada se radilo o toplom obroku i regresu, pošto su topli obrok i regres zakonska kategorija koju treba svaki zaposleni da prima.

30/1 VS/MJ 16.05 – 16.15

S obzirom, da u javnom sektoru zaposleni pre svega, mislim u zdravstvu i prosveti, imaju regres i topli obrok od jedan dinar, tako da ne znam šta mogu da kupe za jedan dinar da jedu, ni koricu hleba. E, onda smo došli do toga da su ti sudovi isto tako doneli naprasno preporuku da regres i topli obrok nisu obavezni, pa onda su poništili sve odluke prethodnih nižih sudskih organa gde su pojedini ljudi koji su tužili dobili pravo na regres i na topli obrok i dobili sudske, da kažem, preko suda su uspeli svoja potraživanja da naplate.

Onda dolazimo u situaciju da taj Ustavni sud u trenutku kada su te masovke ili masovne tužbe dobije verovatno neko naređenje kako da presudi i presude naravno u korist države ili u korist poslodavaca, ili što je najgore u korist ekstra profitera, kao što su banke, a ne u korist zaposlenih radnika, ljudi koji pokušavaju da kupe stan na kredit.

Što se tiče nekih drugih stvari ja znam, recimo, da uopšte u pravosuđu u Srbiji, iako se možda to malo pomerilo sa mrtve tačke i dalje ti sudski sporovi traju predugo. Ustavni sud više ne znam koliko traje, ali traju neki drugi, pa smo mi predložili ranije, a predlagaćemo i dalje da se recimo za radne odnose uvedu posebna sudska odeljenja koja će sporove iz radnih odnosa završavati u roku od šest meseci, na primer, to bilo sjajno, idealno rešenje to bi verovatno rasteretilo i Ustavni sud, a i neke druge sudove, a isto tako bih predložio, a i predložićemo u nekom narednom periodu da kao što imamo Poverenika za rodnu ravnopravnost, Poverenika za zaštitu informacija, za zaštitu građana, za informacije od javnog značaja, itd, da po ugledu na neke zemlje EU, recimo, Irsku uvedemo Poverenika za radno pravo i za radne odnose i za radnička pitanja, pa bi tako taj Poverenik imao i svoju ekipu ljudi, imao bi tužioce, imao bih sudije, koji bi imali pravo da donesu izvršnu presudu i koji bi mnogo lakše mogli da rešavaju razne slučajeve koji se dešavaju pre sveta u radnim odnosima.

I, na kraju ovog dela smatram kada već pominju ovde sudiju Ustavnog suda Vladana Petrova, inače ja Vladana Petrova poznajem lično jer smo nekada davno ponikli u Smederevu, igrali smo zajedno fudbal, smatram da nije primereno da sudija Ustavnog suda komentariše političke odluke i smatram da nije primereno da gostuje po televizijama bez obzira da li su one prvo režimske ili je to KTV ili koja već neka druga televizija, jer smatra da sudija mora biti nepristrasan i da sudija ne sme biti, može naravno da bude simpatizer ili glasač ili kako god jedne ili druge političke opcije, ali svakako svoju funkciju i poziciju koju ima ne sme zloupotrebljavati u političke svrhe ja mislim da bi to trebalo u narednom periodu i za gospodina Petrova, a i za sve druge sudije, kad kažem druge sudije Ustavnog suda i sve druge sudije, znači da se njihov politički angažman stavi u drugi plan, jednostavno moraju da biraju da li će biti politički činioci, politički akteri ili će biti sudije smatram da su te dve stvari potpuno nespojive. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, koristiću vreme ovlašćenog.

Pošto je koleginice Stojmenović pomenula Apoteke „Beograd“, ja sam neko ko je kao levičar apsolutno za to da većina firmi, fabrika i ustanova budu u državnom vlasništvu i da što manje bude privatizacije.

Apoteke „Beograd“ su u problemu već dugi niz godina. Apsolutno podržavam to da one ostanu u vlasništvu grada Beograda i da ostanu u državnom vlasništvu. Ima jedna druga stvar, a to je da sam ja davno izgubio empatiju prema ljudima koji nisu spremni da se bore sami za sebe. Kao što sam rekao više puta i ovde u Skupštini na Prvomajskom protestu ja mogu da se borim sa tobom ali ne mogu da se borim za tebe.

Kada sam radnicima Apoteka „Beograd“ još pre ili četiri ili pet godina, kada su dolazili kod mene i tražili pomoć, pričao da će im se ovo desiti i kada sam ih da kažem na neki način savetovao da se sindikalno organizuju kako bi mogli da zaštite svoja prava tada je bila priča o tome – pa, znate mi ne smemo, mi ne možemo, mi se plašimo itd.

Ne govorim samo o Apotekama „Beograd“, govorim o tome da dokle god se naši radnici plaše da se sindikalno organizuju i dokle god imaju strah da se bore sami za sebe, nego očekuju pomoć od nekog drugog dešavaće se upravo to što se i dešava.

Ja sam i rekao prošle nedelje u svom govoru da mi je žao što radnici Srbije nisu isti kao radnici Grčke, jer da su takvi, apsolutno ovakvih situacija i prodaja firmi od vitalnog značaja za državu Srbiju ne bi ni došlo.

Tako da, u tom pravcu moram da kažem i da ponovim i sve ono što sam govorio da uvek pozivam ljude, da se sindikalno organizuju, da uvek pozivam ljude da budu deo neke organizacije nije važno da li moje ili neke druge i da moraju da se bore sami za sebe.

Mi smo tu da im pomognemo onoliko koliko možemo i koliko je u našoj moći ali ukoliko oni nemaju hrabrosti da se bore za sebe i ukoliko se plaše pre nego što dođu u neku situaciju dramatičniju, da kažem, da se na nekim način pobune, nažalost, imaćemo takvu situaciju da će se firme zatvarati i dalje i da će radnici ostajati bez posla, jer prosto drugačije neće ni moći dok ne usvojimo i ne promenimo novi Zakon o radu. Hvala.

Zahvaljujem.

Samo kratko. Potpuno se slažem sa koleginicom Stojmenović, mislim da me neko pogrešno ne razume sa te strane, ali moram kolegama koji nemaju iskustva u praksi, borbi za prava radnika, nemaju iskustva u praksi, a ja imam preko 25 godina, da kažem da ljudi moraju da nauče da se bore za sebe.

Pre godinu dana ja sam bio sa kolegama iz Zeleno-levog fronta, odnosno Politička platforma – Solidarnost koja je u koaliciji sa vama, ja sam bio na jednom skupu radnika Apoteka „Beograd“ zato što su me pozvali da ih podržim koji je bio u Domu zdravlja Vračar. Ja sam došao na poziv radnika. Ušao sam unutra u salu, bilo je sigurno nekih 150 radnika kada je direktor pitao ko sam ja. Ja sam se predstavio da sam predstavnik sindikata i da sam narodni poslanik. Međutim, direktor je rekao da bih ja trebao da napustim skup jer nisam zaposlen u Apotekama „Beograd“. Rekao sam – skup mogu da napustim ali samo pod uslovom ako radnici pristanu da ja taj skup napustim. Sto pedeset ljudi kojih je bilo svi su digli ruku da ja taj sastanak napustim iako sam došao po njihovom pozivu i na njihov poziv da im pomognem.

Tako da, lepo je boriti se za radnike i to je uvek pohvalno apsolutno, međutim problem je u tome ako radnici ne žele da se bore za sebe nego traže pomoć od nekog drugog, onda dolazimo u problem da im se ne može pomoći, koliko god vi ili ja ili neko drugi, hoće da pomogne tim ljudima ako vas ti ljudi zovu da im date pomoć, a onda pred direktorom kada su već kasnile četiri ili pet plata kažu – izvinite, nemojte sada da nam pomognete, mi ćemo da rešimo problem sa direktorom. Onda njima pomoć ne treba.

Moram da kažem samo jednu stvar da bi ljudi shvatili. Ja se ovim poslom bavim 25 godina. Štrajkovao sam glađu, i bio sam privođen, bio sam sa policijom u sukobu još 2005. godine, postoje fotografije i snimci, itd.

Uvek ponavljam, radnici moraju sindikalno da se organizuju, radnici moraju da se bore za sebe, ja ne mogu da idem da se borim umesto njih. Ja ću uvek da podmetnem glavu za svakog radnika, ali ako je on spreman da se bori za sebe. Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Juče sam čuo jednu izjavu ministarske Đurđević Stamenkovski i moram da kažem da je to, po meni, prva smislena izjava jednog ministra rada od kada se ja bavim ovim poslom i otkad pratim političku scenu Srbije.

Ona je juče pomenula da se radi na izmeni i promeni Zakona o radu. Ja bih to apsolutno pozdravio najiskrenije, iz dna duše, i glasaću za tako nešto sa dve ruke ako bude moglo. Hteo bih da poručim, s obzirom da je ministarka rekla da se tu, da kažem,

koriste neki modeli švedskog Zakona o radu i nekih drugih zemalja, da mi kao sindikat, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“ već tri godine imamo jedan kvalitetan Predlog zakona o radu koji smo propagirali, koji smo u prošlom sazivu Skupštine ovde predložili i koji je odbijen da bude uopšte na dnevnom redu.

Kada pominjemo Švedsku, moram da kažem da taj zakon nisam radio ja, nego da su ga radili najeminentniji stručnjaci iz oblasti radnog prava i radnog zakonodavstva u Srbiji, iz Centra za dostojanstvo i rad, na čelu sa profesorom doktorom Marijom Reljanovićem, koji je za mene najeminentniji stručnjak u Srbiji iz oblasti radnog prava. To je podržala švedska fondacija „Olof Palme centar“, tako da nema nikakvih problema da taj zakon primenimo. Jedanaest stručnjaka iz oblasti radnog prava je na tome radilo više od godinu dana.

Alternativni zakon o radu koji smo mi spremili ima šest ili sedam zakonskim rešenja, a to znači Zakon o radu, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, Zakon o štrajku, Zakon o sindikatima. Apsolutno bi smo sve mogli da pokrijemo tim zakonom.

Poručio bih gospođi Stamenkovski da mi stvarno iskreno želimo da učestvujemo u tome i nadam se da to neće ostati mrtvo slovo na papiru, nego da će taj zakon koji je usklađen, pošto je Milica Stamenkovski rekla da treba da se uskladi sa svim evropskim normama. Mogu da kažem sa ponosom da je naš Zakon o radu usklađen i sa evropskim radnim zakonodavstvom i da je usklađen sa Evropskom socijalnom poveljom. Znači, ne postoji nikakav problem, niti prepreka da se o tom zakonu makar razgovara, a da se dobar deo tog zakona usvoji.

Ako bismo kojim slučajem mi u ovom sazivu izglasali taj Zakon o radu, moja politička misija je završena, ja politikom prestajem da se bavim, jer bismo uradili nešto kvalitetno i nešto istorijski za sve radnike Srbije.

Iz tog razloga mogu da kažem da bih mirno mogao da odem u političku penziju, jer bismo na taj način pomogli onim najsiromašnijim, onim najobespravljenijim i običnim ljudima, za šta se ja i borim i zašto sam, između ostalog, i ušao ovde u ovaj parlament.

Što se tiče samog zakona, on je isto tako naklonjen i poslodavcima, ali naklonjen je i državi. Znači, postoji mogućnost da se o tome radi i ja opet ponavljam, mi taj zakon dajemo, da kažem, bukvalno besplatno Vladi Srbije i gospođi Stamenkovski, neka iskoriste odatle šta god misle da treba, šta god može da se iskoristi, mi smo tu, da kažem, apsolutno da damo podršku.

Pored zarada koje, naravno, svakog našeg čoveka ovde brinu, tu se vodi računa i o dostojanstvu i o, da kažem, radničkim problemima i odnosu prema tim ljudima, da oni ne bi mogli na neki način da budu mobingovani, maltretirani, šikanirani, a to nam je valjda svima cilj ovde u ovoj zemlji da uradimo.

Ono što je gospođa Stamenkovski rekla i to već malo onako za mene može da bude problematično, a to je da se koristi neki grčki model Zakona o radu. E, sada na svu sreću svih nas, države Srbije, srpski radnici nisu ni malo hrabri kao grčki radnici, pa bih samo rekao da je pre par godina, kada su u Grčkoj probali da promene Zakon o radu uveče kasno, da je zgrada Ministarstva rada bukvalno bila zapaljena i naravno, Vlada je odmah ujutru povukla taj zakon.

Ne kažem naravno, daleko od toga da to treba ovde da se desi, ali naš narod nažalost, naši radnici, naši sindikati, nisu takvi kao što su grčki, nisam ni ja kao što su grčki sindikalci, naravno, i to je velika kritika za nas, jer kada je 2014. godine donet robovlasnički Zakon o radu, mi smo kao babe dozvolili da on prođe jednom minimalnom šetnjom, bez ikakve ozbiljne pobune i, naravno, kritika ide i na moj račun i na račun mojih kolega, ali i svih ostalih sindikata i svih ostalih radnika. Tako da je moj ideal da jednoga dana srpski radnici budu kao grčki radnici, ali nažalost, to neće da se desi, jer nemaju tu vrstu hrabrosti.

Podsetio bih samo na jednu stvar, da ne bi bilo dobro kada bi ja bio vlast, jer ja sam malo rigorozan prema tim nesavesnim poslodavcima, pa recimo „Jura“, koju su svojevremeno doveli Mlađan Dinkić, Boris Tadić i Rasim Ljajić, koja je sinonim robovlasničke kompanije ovde u Srbiji, ja bih njih nogom u zadnjicu sve do jednog isterao kada bi bio vlast van granica Srbije na prvi granični prelaz, tako da ja nisam baš dobar za tu poziciju, ali se nadam da država ima sluha da taj Zakon o radu usvojimo. Kažem, ja dajem svu svoju pomoć najdobronamernije, najiskrenije iz dubine duše i srca, da to promenimo.

Prilika za to će već biti na nekoj od narednih sednica, kada ću ja upravo taj Zakon o radu predložiti ovde i nadam se da ćete bar imati dovoljno sluha, ako ne da ga usvojite bez neke velike rasprave, da možemo da dođemo u situaciju da debatujemo o njemu, pa da vidimo šta je tu dobro, šta je tu loše, šta možemo da promenimo, tako da, moja puna podrška ide u tom pravcu i uvek će biti u tom pravcu moja podrška u svemu onome što se tiče dobrobiti radničke klase Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.

Govoriću po amandmanu.

Svi mi znamo ovde u Srbiji da je zdravstveni sistem praktično rak rana ove države. Zdravstveni sistem je nešto što je, da kažem, ozbiljan problem, od toga što se poslednjih 30 godina nije ulagalo u obnovu bolnica, do toga da mi danas nemamo dovoljno kadrova i nemamo dovoljno ljudi koji mogu da opslužuju te bolnice, kako lekara tako i medicinskih sredstava. Mnogi od njih odlaze što u inostranstvo, što odlaze u privatni sektor, tako da danas imamo ko zna koliko privatnih ordinacija koje se reklamiraju i koje rade ali naravno tu građani Srbije moraju da plaćaju dosta novca da bi mogli da izvrše preglede.

Isto tako, postoji problem i u toj listi čekanja, gde ljudi recimo za operaciju kuka ili za neke složenije operacije moraju da čekaju godinama kako bi došli na red da se operišu.

Znam da je kod nas preventiva velika problem i da mi kao narod nismo navikli na to da se preventivno pregledamo i da je preventiva mnogo jeftinija nego lečenje, jer kada dođu ozbiljne bolesti u neki kasniji stadijum onda državu to mnogo više košta a građani imaju mnogo manje šanse da spasu život ukoliko se kasno jave za bilo kakvu intervenciju.

Što se tiče toga, ja bih mogao da dam jedan konkretan predloga, a taj konkretan predlog je da se u Srbiji uradi nešto slično što je urađeno i u Crnoj Gori.

Pre toga želim da kažem da smo mi kao Sindikat pozdravili odluku da domovi zdravlja rade 24 sata i da domovi zdravlja praktično pružaju usluge građanima Srbije. Problem je u tome što to jeste svakako dobro za sve građane, ali nije dobro za kadar u zdravstvu zato što tog kadra, kao što sam već rekao, nema dovoljno.

Predložio bih ono što je Crna Gora uradila, nešto modifikovano, što bi svakako odgovaralo svima, a to je da se poslodavcima omogući da ne plaćaju obavezno zdravstveno osiguranje, odnosno da se obavezno zdravstveno osiguranje prebaci na budžet Republike Srbije.

S obzirom da i dan danas se otprilike dve trećine praktično zdravstvenog osiguranja finansira iz budžeta mislim da to jeste, da bi bio dodatni trošak, ali bi poslodavci tu razliku mogli da daju isključivo u povećanje zarada. To je jedna stavka, a druga stavka bi bila ulaganje u investicije, s tim što bi svaki poslodavac u Srbiji bio obavezan da jednom godišnje pošalje svakog zaposlenog na obavezan sistematski pregled u državne ustanove, i to ne na sistematski pregled gde mu se meri pritisak i gde, da kažem, proverava vid, nego ozbiljan sistematski pregled gde bi na neki način mogle da se spreče bolesti u nastanku i gde bi svaki zaposleni jednom godišnje mogao da ima jedan ozbiljan, ozbiljan zdravstveni pregled. Na taj način bi se deo novca koji bi se prebacio na budžet opet vratio na poslodavca jer bi poslodavci to morali da plaćaju državnim ustanovama.

Samo želim da kažem da bi trebalo, i o tome treba da se razmišlja, da se za taj kadar u zdravstvu olakša zapošljavanje.

Znam da je predsednica Skupštine tada kao premijer učestvovala u tome da bude primljeno nekoliko hiljada zaposlenih koji su radili za vreme Kovida, da se povećala plata vozačima Hitne pomoći koji su bili otprilike negde na minimalnoj zaradi, ali svakako smatram da bi trebalo, jer imam prilike svakodnevno da se susrećem sa time da se razni ljudi koji rade u zdravstvu prijavljuju za posao ali da to sad mora da prođe neke komplikovanije procedure, tako da bih zamolio i Ministarstvo zdravlja i Vladu Srbije u nekom narednom periodu prosto olakšaju zapošljavanje zdravstvenih radnika i da se taj broj zdravstvenih radnika poveća kako bi ta primarna zdravstvena zaštita mogla da bude kvalitetnija za sve građane Srbije. Isto tako, kako bi mogli da ispoštujemo taj deo sada u domovima zdravlja koji rade 24 sata kako bi građani mogli da i u tim ustanovama dobiju negu i da se smanji pritisak na hitne pomoći, na UC i na sve druge ustanove koje jednostavno rade 24 sata.

Hvala.