Poštovana predsednice Narodne skupštine, članovi Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, ako je objektivno, pravovremeno informisanje javnosti jedan od temeljnih stubova demokratije, a svakako jeste, onda je dezinformisanje javnosti jedno od oružja koje najrazornije deluje na demokratiju.

Predloženim izmenama tri medijska zakona nastojimo da unapredimo medijsku oblast, sistem informisanja, ali da bismo objektivno informisanje javnosti podigli na maksimalan nivo onda je neophodno da izgradimo i drugi deo ovog mehanizma, a to je borba protiv dezinformacija.

Nadam se da ćemo se sada čuti. Izvinjavam se, ako niste čuli dovoljno.

U izgradnji sistema objektivnog informisanja javnosti najteži problem sa kojim se suočavamo, između ostalog, jeste brutalna kampanja dezinformacija koje se plasira u medijima, na društvenim mrežama. Naš odgovor nije dovoljno efikasan ni kao društva ni kao države i zahteva formiranje objedinjenog inovativnog, jedinstvenog mehanizma koji bi definisao i realizovao model za borbu protiv dezinformacija, a sve u službi stvaranja uslova za nadasve objektivno informisanje javnosti.

Hibridni rat koji se sprovodi, a čiji je najvažniji deo na informacionom planu u plasiranju dezinformacija, akcenat stavlja, pre svega, na informacioni prostor radi sprovođenja kampanje dezinformisanja, na strategiju tzv. nenasilnih promena režima, upotrebu neregularnih jedinica, pri čemu su posebno interesantne tzv. privatne vojne kompanije, na onlajn prostor, kao i razne vrste subverzivnog delovanja, špijunaža, ekonomsko, kulturološko i političko devastiranje države, ekstremizam, terorizam itd.

Posebno je opasan uticaj hibridnih operacija i dezinformisanja na mlade ljude koji pretežno komuniciraju preko onlajn i prostora i na koje se veoma lako može uticati destruktivnim lažnim vestima, propagandom i raznim dezinformacijama.

Srbija je očigledno na udaru rata pete generacije kojim se prvo ubije istina da bi nakon toga virtuelna stvarnost zamenila realnost. Bez upotrebe oružja uz pomoć novih alata, virtuelna stvarnost potkopava i slama nacionalni identitet napadnutog naroda, odnosno države, uništava mu volju i ukorenjene ideje i tradiciju.

Ratnici pete generacije su stručnjaci za komunikaciju i psihološke operacije. Masovni mediji i društvene mreže su sastavni deo rata pete generacije, a cilj je, kroz dugotrajne psihološke operacije, generisati destabilizaciju društva, uticati, menjati kolektivnu svest, racionalnost i emocije, uticati na odanost građana državi i na sposobnost građana da se odupru dezinformacijama i destabilizaciji države.

Protiv Republike Srbije i slobodno mogu da kažem celokupnog srpskog naroda sprovodi se niz složenih oblika hibridnih operacija sa više strana na političkom, ekonomskom, medijskom, bezbednosnom planu, a sa ciljem da državni i nedržavni nosioci tih operacija presudno utiču na unutrašnje procese i spoljnu politiku Republike Srbije, da potkopaju politički, ekonomski i socijalni sistem i ostvare masovno ispiranje mozga populacije za destabilizaciju društva i države i nasilnu promenu vlasti.

Kritično je pojačano delovanje stranih obaveštajnih subjekata prema građanima i institucijama Republike Srbije radi stvaranja saradničkih mreža pri čemu su posebno na udaru pripadnici Vojske i policije. Formirani su i ad hok centri za obaveštajno hibridno delovanje prema Republici Srbiji. Naročito je izražen medijsko-propagandni pravac hibridnog delovanja i narastanje kapaciteta za obojenu revoluciju. Sprega spoljnih nosilaca hibridnog delovanja sa njihovim unutrašnjim osloncima je mrežasto formirana, finansirana, medijski podržana, dobro povezana sa profilisanim udarnim grupama za posebno osetljive operacije nasilnog karaktera. Tekuće hibridne operacije će, s obzirom da su deo šireg geopolitičkog sučeljavanja, biti intenzivirane po obimu i pravcima sve raznolikije, dugoročnog su karaktera i kontinuirano će se izvoditi zbog čega je neophodno identifikovati nosioce, način i metodologiju delovanja nosioca hibridnih pretnji, detaljno ih proučiti, formirati dodatni državni mehanizam za odbranu od tog kompleksnog destabilizujućeg delovanja.

Potrebni su značajni napori na izgradnji društvenog i državnog okruženja otpornog na razarajuće hibridno dezinformaciono delovanje. Nacionalna bezbednost će se sve više oslanjati na otporno informaciono okruženje i populaciju koja se neprekidno edukuje protiv tehnika društvene manipulacije.

Zato je po meni preko potrebno formirati jednu novu državnu strukturu za suočavanje sa hibridnim i dezinformacionim delovanjem. Zbog toga želim da u prisustvu ministra Bratine predložim da razmotrite formiranje, za početak, možda odseka u okviru vašeg ministarstva, a kasnije možda i formiranje kancelarije ili čak ministarstva za borbu protiv dezinformacija.

Taj centar treba da bude platforma koja će okupiti stručnjake različitih profila i praktičare kako bi izgradili sposobnost, odnosno model, testirali nove ideje i vežbali i realizovali strategiju preventivnog suprotstavljanja i odbranu od hibridnih pretnji i dezinformacija koje su prisutne ili će se pojaviti na unutrašnjem planu i koje dolaze spolja. Taj centar bi posebno pratio hibridne operacije, dezinformacije koje se izvode i plasiraju u svim strukturama medijskom prostora i kontinuirano istraživao metodologiju izvođenja obojenih revolucija, identifikovao njihove nosioce, način finansiranja, regrutovanje, obuku aktivista, radio stručne analize. Taj centar treba da definiše obrazac za pravovremeno prepoznavanje hibridnih pretnji i aktivnosti i model odbrane od hibridnih pretnji, dezinformacija i može da pripremi predlog zakona za suprotstavljanje hibridnim pretnjama i dezinformacijama. Taj centar treba da ujedini o podigne kapacitete države i društvene kapacitete i da ih unapredi, suštinski ih ojača u suprotstavljanju hibridnim pretnjama i dezinformacijama. Mislim da bi to bio izuzetno značajan doprinos objektivnom informisanju naše javnosti. Hvala.

Ispred Odbora za odbranu i unutrašnje poslove. pošto smo usvojili Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kazahstan o readmisiji lica i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma sa Kazahstanom o saradnji u oblasti odbrane, smatram da su ti zakoni korisni i da će jačati odbrambene kapacitete naše zemlje, za razliku od onih koji žele da uruše kompletnu stabilnost naše države.

Znate, poslednjih dana čujemo užasne, brutalne, neljudske napade na studente, studente koji ispite polažu desetkama, koji se nalaze u Pionirskom parku i samo brane svoje pravo na budućnost, jer budućnost pripada onima koji imaju znanje i koji imaju kulturu. Na raznorazne načine pokušavaju da ih diskvalifikuju.

Ovde neki opozicioni poslanici govore da oni predstavljaju Srbiju, da oni predstavljaju narod, da, ali manjinsku Srbiju, manjinski narod i to se pokazalo na izborima. Ne, mogu oni da govore u ime Srbije. Većinska Srbija će pokazati šta misli 28. ovog meseca.

Poštovane kolege poslanici, članovi Vlade, želim jednu stvar da vam kažem, naš je zadatak da branimo pravo na budućnost ovoj mladoj generaciji, svim sredstvima, da odbranimo njihovu budućnost.

Bio sam 1999. godine ratni reporter. Malo vas ovde zna kakve su ratne strahote bile na KiM. Samo nekoliko nas ovde smo bili tamo. Te 1999. godine kod sela Gornja Trpeza bio je jedan vod naše vojne jedinice sa borbenim vozilima pešadije. Staju kaljavi, mokri, borili se sa teroristima. Tog trenutka jedan mlađani vodnik sa onim maskirnim bojama na licu seda na taj transporter, podiže tri prsta prema meni i snimatelju i kaže – sve je ovo za Srbiju.

I ovo što rade naši studenti u Pionirskom parku rade za Srbiju, za onu Srbiju koja treba da bude prosperitetna koja treba da omogući ljudima da mogu normalno da se školuju, da normalno žive i spremaju napad na te studente. Sutra od 18.00 časova uveče prave paravojne huliganske kriminalne formacije. Ko ih je pripremio? Ko im plaća 300 do 350 evra da dođu da napadaju studente, da ih biju? Ko donosi ovde policijske lisice, ko donosi elektrošokere, ko donosi noževe? Oni koji optužuju aktuelnu vlast da ona priprema nasilje.

Zato je naše pravo da branimo i da odbranimo te studente. Ono što će se dešavati 15. marta prelomiće se sutra uveče u napadu tih paravojnih formacija na studente u Pionirskom parku i naš je zadatak da budemo tamo. Ne čekajte ni od koga direktivu. Branimo Srbiju jer ćemo je braniti u Pionirskom parku sutra uveče. Upamtite. Sutra uveče je njihova glavna udarna pesnica. Napadaju svim silama na studente u Pionirskom parku. Ja ću biti tamo.

Poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, članovi Vlade, hoću da prokomentarišem nekoliko stavki o predloženom rebalansu budžeta koje se odnose na deo vezano za vojsku Srbije, posebno za nabavku borbenih aviona "Rafal" i za uvođenje ponovnog vraćanja služenja vojnog roka.

U našoj javnosti se pojavilo pitanje da li nam je "Rafal" uopšte potreban. Napredni višenamenski borbeni avion koji spada u prvih četiri u svetu u klasi borbenih aviona napredne četvrte generacije jeste "Rafal". Ne postoji ni jedna platforma koja može toliko različitih misija da efikasno koristi kao "Rafal". To je jedan od najsposobnijih borbenih aviona današnjice. Pravi je izbor upravo za države kojima ne treba namenski avion jednog tipa, već avion koji može sve po potrebi.

"Rafal" može da bude jednako uspešan u obavljanju klasičnih lovačkih zadataka, kao što je presretanje protivničkih aviona, u zaštiti vazdušnog prostora, u ulozi lovca bombardera za podršku jedinicama na zemlji, izvršava zadatke protivvazduhoplovne odbrane, premoć u vazdušnom prostoru i dejstvo vazduh-zemlja. Danas je jedan od najtraženijih borbenih aviona na tržištu. "Rafal" je efikasno korišćen u borbenim dejstvima u napadima na ciljeve na zemlji u Libiji, Maliju, Avganistanu, protiv islamske države.

Kada se kupuje borbeni avion, ne kupuje se samo platforma, kupuje se paket, pored aviona, naoružanje, municija, rezervni delovi, održavanje, obuka pilota i tehničara. Dugoročno, na 30 do 40 godina, za koliko se i kupuju borbeni avioni, "Rafal" je isplativiji od nekih drugih aviona. Na primer, cena korišćenja "Rafala", po različitim proračunima, može biti oko 16 hiljada evra po satu letenja, dok njegov pandan, "Suhoi 30 SN", čija je nabavna cena niža od "Rafala", sat letenja košta i do 30 hiljada dolara.

Avion je platforma koja nosi bombe i rakete. Od naoružanja koje nosi, zavisi koliko je avion dobar. Zato je moja dobronamerna preporuka našoj Vladi da veoma obrati pažnju na to kako će ispregovarati i da nabavi što je moguće bolje naoružanje za "Rafale" koje nabavljamo.

U javnosti su plasirane informacije koje su stvorile određene dileme i nerazumevanje značaja nabavke "Rafala". Jedna od plasiranih teza je da je odluka o kupovini "Rafala" doneta na brzinu, naprečac, ad hok. To je dezinformacija. Stručni timovi u vojsci Srbije radili su na planiranju nabavke novog aviona desetak godina, ne dana ili meseci, nego godina. Detaljno su analizirani svi aspekti, tehničke odnosno aerodinamičke karakteristike, logistički, odnosno održavanje, ekonomski, odnosno finansiranje, politički. Urađena je taktička studija pa analiza, razgovarano sa više proizvođača borbenih aviona. Dakle, nije u pitanju naprečac donesena odluka, već je to rezultat dugogodišnjeg rada ekspertskih timova.

Za razliku od onih koji su tamo negde 2007-2008. godine, kada je radni tim u komandi ratnog vazduhoplovstva vizionarski započeo planiranje obnavljanja i modernizaciju ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane govorili da je nemoguće nabaviti nove avione jer nema para, da će nam NATO štititi naše nebo kad uđemo u Alijansu, ova vlast upravo predvođena predsednikom Vučićem je stvorila uslove da nabavka novih borbenih aviona bude moguće.

Suštinski, unapređena je naša spoljno-politička pozicija, unapređeno bilateralno partnerstvo sa Francuskom, ostvaren izuzetan ekonomski napredak koji je stvorio finansijske uslove za nabavku aviona. Tadašnja vlast, a sadašnja i doveka opozicija je govorila da je nemoguće nabaviti nove avione, a ova vlast je njihovo nemoguće pretvorila u moguće i to je razlika između ove vlasti i onih prethodnih vlasti.

Druga neistina koja je plasirana je da se radi o trgovini i mi dobijamo rafale a dajemo naše migove Ukrajini. Nonsens da bismo prodali i ustupili naše migove trećoj strani, neophodno je saglasnost zemlje od koje smo nabavili te avione, dakle od Rusije.

Prvi rafal će nam biti isporučen 2028. godine i zar bilo ko racionalan može da zamisli da bismo dali migove i naše nebo ostavili bez zaštite do 2028. godine.

Treća dilema koja je stvorena, da nabavkom rafala Srbija napušta koncept vojne neutralnosti, jednostavno to je netačno. U strategiji odbrane je definisano sledeće, vojna neutralnost Srbije nije prepreka za njenu saradnju sa drugim državama i vojno političkim savezima. U strategiji nacionalne bezbednosti piše, polazišta strategije su očuvanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti i vojna neutralnost. To opredeljenje i dakle, i vojna neutralnost izražavaju spremnost Republike Srbije za aktivno učešće u procesima saradnje i zajedničkog delovanja sa drugim državama i subjektima međunarodnih odnosa u izgradnji i unapređenju nacionalne, regionalne i globalne bezbednosti, zatim u strategiji odbrane od naročitog značaja za Republiku Srbiju, jeste unapređenje bilateralne saradnje u oblasti odbrane sa najmoćnijim i najuticajnijim državama u svetu, tradicionalnim prijateljskim državama, te državama koje mogu da doprinesu razvoju njenih odbrambenih sposobnosti. Upravo saradnja sa Francuskom na vojnom planu, da podsetim na helikoptere, na mobilne raketne sisteme, na sve drugo što nabavljamo od Francuza jeste primer te saradnje koja može da podigne kapacitet naših odbrambenih sposobnosti.

Dakle, i ova teza da napuštamo koncept vojne neutralnosti jednostavno ne stoji.

Nabavka rafala, na presudan nivo podiže naš kapacitet upravo da održimo vojnu neutralnost i učinimo je efikasnijom, rafali jačaju poziciju naše zemlje u oblasti modernih tehnologija i deluju preventivno , odvraćaju one koji imaju agresivne namere prema Srbiji. U uslovima dugoročne globalne nestabilnosti, nabavka rafala ima stabilizujući značaj, i kada se stvara tzv. vojska Kosova, kada se Hrvatska naoružava, posedovanje višenamenskog borbenog aviona je od presudnog značaja za zaštitu srpskog naroda od novog pogroma, od agresivnih namera Prištine prema Raškoj oblasti, prema Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Čiju teritoriju planira da gađa Hrvatska himarsima? Slovenačku, ne, Austrijsku, ne, Mađarsku, ne. Lako je zaključiti da meta može biti samo Srbija i Republika Srpska. Bitno je zato imati kapacitete koji mogu da nas zaštite od takvih eventualnih ambicija. Nabavka rafala je nešto što će naše ukupne odbrambene kapacitete podići na maksimalni nivo.

Što se tiče vojnog roka, postavlja se pitanje da li nam je potrebno vraćanje na služenje vojnog roka. Koncept totalne odbrane ne može da se realizuje sa osloncem samo na profesionalnu vojsku, bez rezerve to nije moguće, ali odgovor na to pitanje da li nam treba služenje vojnog roka, nalazi se upravo u strategiji odbrane.

Citiram - politika vojne neutralnosti, jačanje vojske Srbije i osposobljavanje stanovništva za odbranu su odvraćajući faktori za oružanu agresiju na Republiku Srbiju. Dakle, prvi i drugi element se uveliko realizuje sa vraćanjem na služenjem vojnog roka, biće realizovan i treći element.

Što se tiče nekih komentara da se BIA, daju sredstva predviđena budžetom da bije ljude i da hapsi. Znate, ta BIA je odigrala, kolega nemojte da dobacujete, ja ne mogu da vam ne odgovorim i da vas podsetim ako vam ne odgovorim, Nelson Mendela je rekao kada pametni ćute, budale govore i zato neću da ćutim na ta vaša dobacivanja.

Dakle, da nije te BIA, koja je noseći element u sprečavanju terorističkih aktivnosti i organizovanog kriminala, mi smo ovde imali mnogo više terorističkih akcija koje bi bile izvedene, jer BIA je dala svoj neverovatni doprinos u borbi protiv organizovanog kriminala i protiv sprečavanja terorističkih aktivnosti.

Što se tiče nekih drugih primedbi, hteo sam da kažem još jednu stvar, vezano za ustanove kulture. Zamolio bih vas, gospodine Mali, ako je moguće da nekako u budžetu za 2025. godinu, ili bar 2026. godinu, predvidite sredstva koja bi omogućila da se napravi centar kod arheološkog nalazišta kod Kladova, gde se nalazi jedini ostatak Trajanovog mesta, iz vremena Rimskog carstva. Šteta je da na tom nekom prirodnom završetku radova, turističke rute uz Dunav, gde se nalazi i Ramska i Golubačka tvrđava, gde se nalazi i Viminacijum i Lepenski vir, nemamo uređenu mogućnost da turisti dođu i to obiđu. Postoji projekat koji je napravljen i koji recimo simulira most preko Dunava, laserskim zracima, tako da bih vas zamolio da razmotrite tu mogućnost i tu bi bila korist za lokalnu zajednicu i za budžet Republike Srbije, jer ta turistička ruta je veoma posećena uz Dunav, ali je taj deo kod Kladova koji ima ogroman značaj, jedan jedini stub od tog mosta je ostao, nekako je gurnut po strani. Hvala vam.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, predsednice Vlade, ministri, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, teške tragedije obično ujedine porodice, zajednice, društvo. Verujem da smo se zaista iskreno ujedinili u bolu, u saosećanju, u podršci porodicama zbog ove neviđene tragedije kada su ugašeni mladi životi, životi dece i mladih ljudi.

Nažalost, u određivanju uzroka, traženja odgovornosti, predlaganju mera da se umanje posledice, da se preduzmu preventivne mere smo podeljeni, suočeni sa neprihvatljivim pokušajima politizacije tragedije koje su se desile od strane nekih političkih aktera, pojedinaca i medija, i to nije dobro, jer umanjuje kapacitet našeg društva da se suočimo sa ovim izazovima i da unapredimo Strategiju za prevenciju i sprečavanje najtežih krivičnih dela od strane maloletnika.

Postavlja se pitanje – da li je država zatajila u ove dve tragedije? Odgovor na to pitanje može se dobiti analizom koja se nalazi u Izveštaju koji razmatramo, a on se svodi na to da li je bilo preventivnih mera u minulom periodu i šta je preduzeto odmah tokom, odnosno nakon tragedije. Iz Izveštaja, koji neću detaljno citirati, vidi se da postoji strateška procena javne bezbednosti, da se preduzimaju proaktivne mere, da su bezbednost dece, učenika i škola jedan od prioriteta u radu policije, da su intenzivirane mere od novembra 2022. godine, uveden program školski policajac, da je MUP u saradnji sa drugim ministarstvima i organizacijama civilnog društva sprovodio preventivne projekte, programe, akcije, recimo, bezbednost dece, aktivnost i matura, zatim je uvedena Nacionalna platforma za prevenciju nasilja koja uključuje decu „Čuvam te“ i mnoge druge aktivnosti.

Iz toga možemo videti da je MUP preduzimao sve ono što je mogao da uradi da bi se sprečio da se desi nešto ovako i to je dalo određene rezultate. Iz podataka koje nam je MUP dostavio u ovom Izveštaju vidi se da je broj krivičnih dela maloletnika manji za 10,9% ili za 153 krivična dela. U oblasti maloletničkog kriminala evidentirano je 1.247 krivičnih dela izvršenih od strane 1.008 maloletnih učinilaca.

Dakle, što se tiče preventivnog delovanja, država nije zatajila, ali to ne znači da delovanje države da strategija koju se ne treba da bude dopunjavana. Ona mora stalo da se dograđuje. I to je valjda i naš posao ovde kao narodnih poslanika da predložimo neke aktivnosti.

Takođe, da sistem nije zatajio vidi se po merama koje su preduzete odmah nakon ovih tragičnih događaja u cilju očuvanja javne bezbednosti i da je posebna pažnja usmerena na rano prepoznavanje mogućih rizika i pretnji, da ne citiram mere, svi dobro znamo.

Dakle, kada se pogleda šta je država radila, da država nije odmah reagovala nakon ovih tragedija, da nije donela i počela realizaciju odgovarajućih mera, moglo bi da se kaže da je sistem zatajio.

Međutim, država je pokazala da u ovako u užasnim, drastičnim, kriznim situacijama ima potreban kapacitet da preduzme mere da se podigne nivo bezbednosti, radi maksimalnog smanjivanja rizika od akata teškog nasilja.

Sada bih hteo da dam nekoliko sugestija koje bi, gospođo Brnabić, možda mogle da budu korisne u daljem radu, da bi se sprečilo da nam se ovako ponovo nešto desi, jer ugašeni su mladi životi ljudi koji su tek zakoračili jednom nogom u život i tu neviđenu tugu stvara kod svih nas i mislim da tu apsolutno nismo podeljeni, da smo potpuno iskreni kada govorimo koliko nam svima teško pada kada se ugasi toliko veliki broj života te dečice i tih mladih ljudi.

Predaja ilegalnog oružja je odličan potez Vlade, urađena je dobra kampanja od strane Vlade, ali taj proces mora biti kontinuiran kao sastavni deo procesa razoružavanja.

Drugi deo ovog procesa je, gospodine ministre Gašiću, je razbijanje ilegalnog tržišta oružja. Verujem da MUP to kontinuirano radi, ali to mora da se pojača, jer je to sprečavanje mogućnosti da se nabavi ilegalno oružje. Znate, nije samo predaja postojećeg ilegalnog oružja nešto što je razoružavanje, nego i sprečavanje mogućnosti da se nabavi ponovo i da se zatvore kanali za šverc oružja.

Kriminalne grupe, dileri droge, sve češće koriste maloletna lica da za njih obavljaju kriminalne poslove, da diluju drogu, traže od njih da se nasiljem dokazuju, da maltretiraju vršnjake, uče ih da rukuju oružjem i da ga upotrebe. I to treba da se sprečava intenzivno.

Razoružavanje kriminalnih grupa i razbijanje ilegalnog tržišta oružja je dugoročna aktivnost države i mora da bude hitna aktivnost. Mislim da bi trebalo formirati jedan poseban, najširi mogući državni tim koji bi činili nadležni državni organi, institucije, stručnjaci različitih profila, domaći i strani civilni sektor i taj tim bi, gospođo Brnabić, mogao da preraste ili u vladinu kancelariju ili u ministarstvo da bi definisao sveobuhvatan model delovanja države i društva na prevenciji maloletničkog nasilja, sprečavanja nasilja i pronalaženja identifikacije i utvrđivanja odgovarajućih sankcija.

Ostavite ministre bez portfelja, dajete da formiramo jedno ovakvo ministarstvo koje će kontinuirano da se bavi ovim problemima, da pronalazi rešenja i da ih sprovodi u delo. Roditelji moraju da snose punu odgovornost i tu se slažem sa koleginicom koja je u okviru pitanja govorila o tome, za nasilno ponašanje svoje dece ili za izvršenje nezakonitih dela od strane njihove dece.

Odgovornost roditelja najveća za nasilno i nezakonito delovanje njihove dece. Kada primete destrukciju, agresiju, nasilje kod svoje dece, i da, primećeno je da to postoji kod dece čak u vrtićima, u predškolskim ustanovama, moraju da pokušaju da to isprave kod svoje dece. Ako ne mogu sami da traže stručnu pomoć, a ne da prikrivaju težinu nasilnog ponašanja svoje dece.

Neophodno je, sa druge strane, kadrovski značajno ojačati brojčano i stručno sve timove koji prate, identifikuju rizike maloletničkog nasilja, naročito u sajber prostoru, jer sajber prostor nije više virtuelna stvarnost za mlade generacije, to postaje neposredno svakodnevno okruženje u kome se oni kreću, u kome žive i koji ih vaspitava mnogo više nekada od porodice.

Treba da se preduzmu odgovarajuće mere da se roditelji nateraju da više obrate pažnju na destruktivno ponašanje svoje dece, ako ga uoče. Neophodna je snažna kampanja, medijska kampanja da se ove stvari prikažu na način koji može da bude preventivno odgovarajući, da niko ne čini takva dela.

Mislim da moraju da se uvedu obavezne, periodične, stručne edukacije roditelja dece u osnovnim i srednjim školama, bez izuzetka, kojim bi se roditelji naučili da prepoznaju promenu u ponašanju svoje dece, koje mogu da dovedu do nasilnih radnji i kriminalnih aktivnosti.

Ministarstvo obrazovanja i Ministarstvo zdravlja smatram da treba da stručno osmisle i podele svakom roditelju u elektronskoj i štampanoj formi uputstvo kako da prepoznaju nasilne elemente u ponašanju svoje dece na koje znakove da obrate pažnju, koji ukazuje na početak ili odmaklu fazu nasilnog ponašanja dece. Uputstvo treba da sadrži predlog mera koje roditelji treba da preduzmu u takvim slučajevima, kome da se obrate za stručnu pomoć. Periodično da psiholozi obavljaju razgovore sa svim roditeljima, da vide ima li problema u porodici, imali li asocijalnog ponašanja, agresije kod njihove dece, ima li ispoljavanja ili nagoveštavanja nasilnog ponašanja, da ti razgovori budu obavezni za sve roditelje i da bez mišljenja psihologa nakon tih razgovora dete ne može da pređe u viši razred.

Porodica je kamen temeljac za borbu protiv maloletničkog nasilja i delikvencije za sprečavanje novih užasa i tragedija. Svaka nesuglasica, svađa, nasilje u porodici izaziva reakciju dece na različite načine, od povlačenja u sebe, preko depresije, do nasilja prema drugima.

Porodica nema alternativu u vaspitanju dece. Država, obrazovni sistem, razne institucije i svi drugi mogu da budu samo pomoć porodici u vaspitanju dece.

Na kraju, želeo bih da kažem nešto što me je duboko pogodilo i iritiralo. Kakva je ideologija protesta protiv nasilja? Obrazac te ideologije protesta protiv nasilja videli smo u Dnevnom listu „Danas“, Petričić, karikaturista kaže sledeće – ulazak u Predsedništvo i Skupštinu i za uši izvlačenje trenutnih stanara. Ti stanari su izabrani.

… od strane građana.

Završavam odmah.

Ovo je njihov obrazac borbe protiv nasilja. Nasilni upadi u institucije, nasilno preuzimanje vlasti. Zato će ona Srbija koja nije nasilna, koja ima viziju, koja hoće da radi i gradi, a ne da bije, veša i ruši pobediti 26. maja i pobediće za sve građane, pobediće za mir, stabilnost i bolji život. Hvala.

Uvaženi gospodine predsedniče Republike, predsedniče parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, Kosovo i Metohija je pitanje svih pitanja za vaskoliko srpski narod, za državu Srbiju i presudno će odrediti put Srbije i srpskog naroda u 21. veku. Izaziva mnogo emocija, rasprava, dilema, žuči, ali zahteva rešavanje.

Kosmetski problem je postao sastavni deo sveta koji se turbulentno menja. S jedne strane se neko poziva na kosovski presedan, s druge strane neko zahteva zbog rata u Ukrajini što reši kosmetsko pitanje, tektonski poremećaj na globalnom planu nam postavljaju pitanje i dilemu gde je mesto Srbije u tom svetu koji se stvara ubrzano, koji će biti policentričan. U tom svetu koji će nakon rata u Ukrajini graditi novu arhitekturu na političkom, ekonomskom, energetskom, trgovinskom, bezbednosnom planu. Ovo pitanje je izuzetno važno zato što ono definiše okvir u kome će se rešavati kosmetski problem i u kome se odvija sve ono što se dešava na Kosovu i Metohiji.

Vi ste gospodine predsedniče, juče rekli, govorili o vremenskom okviru u kome se dešava nova situacija koju imamo sa „non-pejper“, predlogom za postizanje mogućeg sporazuma, postavili ste pitanje, odnosno dilemu, prikloniti se onima koji su jači i stalno im se suprotstavljati. Postavili ste suštinska pitanja. Danas ste rekli da su trenutne geopolitičke okolnosti nikad teže po Srbiju. Malo bih baš da govorim o tim geopolitičkim okolnostima, jer mislim da moramo da ih razumemo, da bismo mogli da nađemo najbolji način za rešavanje našeg najvažnijeg problema, kosmetskog problema koji je od vitalnog državnog i nacionalno interesa. Da, menja se svet, stvara se policentričan svet. Sa jedne strane će biti Evroazijski sa svojim integracijama i savezništvima, poput recimo, Šangajske organizacije za saradnju, Evroazijske ekonomske unije, Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, pa i BRIGS-s. Taj svet predvode novi pol svetske moći Rusija i Kina.

Sa druge strane, je evroatlanski prostor, evroatlanski saveznici, koji imaju takođe svoje organizacije, svoje integracije, tu se nalazi i EU, tu se nalazi i Savet Evrope, tu se nalazi i NATO, dogovori o trgovinskim sporazumima, o energetskim sporazumima i mnogo toga. Gde se Srbija nalazi na tom prostoru? U Aziji ili u Evropi? Biće da je na evroatlanskom prostoru zato nam je bitno da vidimo kako da definišemo naše mesto u tom polu svetske moći. Jesmo li ga već definisali kada je u pitanju evroazijski pol svetske moći koji se stvara?

Ja bih da sve nas podsetim na neke izjave šta nam nudi zapadni, a šta nam nudi istočno pol moći koji se stvaraju, odnosno zapadni je već stvoren. Hajmo da pođemo od evroatlanskog prostora. Kada govorim o tome da Srbija treba da postigne strateške geopolitički dogovor sa evroatlanskim partnerima, ne govorim o članstvu Srbije, kako neki pogrešno tumače i sva sreća što gospodine predsedniče imate dovoljno političkog iskustva i mudrosti pa niste naseli na te priče, govorim o tome kako da nađemo naše mesto tamo gde je uspostavljeno evroatlansko partnerstvo, evroatlansko savezništvo. Ne govorim o članstvu Srbije u NATO jer duboko poštujem, uvažavam i podržavam politiku vojne neutralnosti Srbije.

Evo da citiram Dereka Šolea koji iznosi zvanične američke stavove. On kaže, ovo je ključan trenutak za Evropu zbog rata u Ukrajini, a samim tim i ključan trenutak za region. Postavili ste isto pitanje, gospodine predsedniče. Da, oni smatraju da je ovo trenutak da se rešava i kosmetski problem zbog rata u Ukrajini. Zatim kaže Šole, jedan od razloga zašto SAD insistiraju na sporazumu Kosova i Srbije je uklanjanje Ruske poluge iz Srbije, Srbija dugo zavisna od ruske energije, diverzifikuje svoje izvore energije, smanjuje rusku podršku.

Ovo je pitanje Kosova ostavilo kao poslednju polugu koju Moskva ima nad Beogradom, aspekt koji Vašingtonu ne izmiče. Nema boljeg dokaza da je kosmetski problem uvučen u geopolitičke igre velikih sila. Ambasador Hil kaže sledeće, sa Putinom Rusija je ušla u mračnu šumu, ne treba je čekati da izađe iz mraka, vreme je za Srbiju na zapadu. Zatim kaže, građani Srbije ne stoje ispred dva puta, sa znacima jedan na istoku, drugi za zapad. Put za istok je zatvoren na duže vreme, ali postoje otvoren put na zapad. Kaže, SAD vide Srbiju kao partnera, istorijskog prijatelja i u zavisnosti što Srbija preduzima i možda će ona u budućnosti ona postati naš saveznik, ali to će biti pitanje za Srbiju. Dakle, oivičen nam je prostor kojim bi zapad želeo da idemo.

Nakon sastanka sa Derekom Šoleom, izjavili ste gospodine predsedniče koliko se sećam da je dogovoreno da se započnu razgovori o strateškom partnerstvu. To partnerstvo sa SAD je nedostajuća karika naše međunarodne pozicije. Strateško spoljnopolitičko opredeljenje Srbije, članstvo u Evropskoj uniji, gradimo strateško partnerstvo sa istočnim silama, Rusijom i Kinom koje postavljaju temelje novog pola međunarodne moći. Nedostaju nam SAD koje odlučujuće kreiraju, usmeravaju, realizuju procese na evroatlanskom prostoru, na kome se i Srbija nalazi.

Sa druge strane, Rusija je prijateljska zemlja, naš strateški partner. U Ujedinjenim nacijama nam pruža punu podršku da odbranimo teritorijalni integritet, ali se i ona menja. I ona menja svoju poziciju. Menja se njena pozicija na međunarodnom planu.

Zato želim da vam to dokažem sa nekoliko citata. Da bismo znali u kom pravcu ide i istočni evroazijski i zapadni evroatlanski pol moći. Aleksej Drobinjanin, direktor departmana za spoljnopolitičku planiranje Ministarstva spoljnih poslova Rusije, 3. avgusta prošle godine kaže – epoha, saradnja za Zapadom je završena. Tridesetogodišnja epoha generalno konstruktivna saradnja sa Zapadom je već sada nepovratno okončana. Vreme je da se Rusija vrati sebi, da prepozna sebe kao istorijsko jezgro jedne originalne civilizacije najveće evroazijske i evropacifičke sile, ne evropske, evroazijske sile.

Lavrov kaže – Moskva ne vidi smisao održavanju svog ranijeg prisustva u zapadnim zemljama na ranijem nivou, preći ćemo na saradnju sa drugim državama, zemljama Afrike, Azije, Latinske Amerike, potrebna je dodatna pažnja. Ministarstvo inostranih poslova Rusije, trenutno sprovodi geografsku preorijentaciju svojih aktivnosti u inostranstvu.

Zašto ovo govorim? Pa da vidimo šta možemo realno da očekujemo od ruske politike, od ruske podrške i kako da na najbolji način obezbedimo dalji razvoj našeg strateškog partnerstva.

Ima li neko ko može da poveruje da u punom okruženju o kome ste gospodine predsedniče govorili, u pravu ste, NATO-a odnosno Zapada, možemo da razvijemo onom dinamikom i onim intenzitetom naše odnose sa Rusijom, sa Kinom i drugim zemljama koje se nalaze na istoku, ako postoji mehanizam za ograničavanje od strane Zapada, tog našeg partnerstva sa Zapadom.

Najbolji primer vam je nafta i naftovod Janaf, znači da moramo da definišemo naše mesto tu na evroatlanskom prostoru da bismo mogli dalje da razvijamo strateška partnerstva sa Rusijom i sa Kinom i da dobijemo njihovu podršku i političku i da organizujemo ekonomsku saradnju i bezbednosnu.

Šta se kaže u konceptu ODKB-a za 21. vek? Šta Rusi predviđaju? Šta govore o sebi, o svojoj poziciji? Oni govore o novoj geopolitičkoj situaciji, o prelasku sa jednog polarnog svetskog poretka, beloveškog na policentrični.

Govore o formiranju, slušajte ovo – evroatlantike i velike evroazije, kao polova moći političke, ekonomske, duhovne, kažu – Rusija prestaje da bude istočno krilo neodržive velike Evrope i postaje zapadno krilo velike evroazije koja se formira. Na evroazijskom prostoru takvu strategiju formiraju, kako velike države Rusija, Kina i Indija tako i koalicija država.

Dakle, kada pogledate politiku i jednog i drugog pola moći nema nikakve dileme da je za Srbiju od posebnog značaja i od presudne važnosti da naše mesto u evroatlanskom prostoru definiše na održiv način.

U osnovi definisanja tog našeg mesta generalno u svetu koji se tektonski menja, jeste rešavanje kosmetskog pitanja. Suočeni smo sa snažnom kampanjom Prištine i zapadnih zemalja koje su priznale Kosovo da se ostvari tzv. međusobno priznanje dobili smo tzv. francusko – nemački plan za postizanje prvog osnovnog sporazuma o normalizaciji odnosa.

Taj plan govori o tome o čemu Derek Šole govori, o tri koraka. Dakle, to nije konačni sporazum kako su predvideli oni koji su ga predložili. Dali su predlog za razgovor, platformu za razgovor, želeli bi oni da se to tako i postavi kao neki sporazum. Ali, tek nakon toga idu novi razgovori, ako bi se postigao taj prvi osnovni sporazum pa tek onda konačni sporazum.

I kada čujem da neko kaže da je predsednik Republike potpisao nekakav sporazum i ne što ne mogu, a da se ne otmem utisku da je to samo zlonamerno, da je to izazivanje neraspoloženja, tenzija u javnosti, da to nije delovanje koje je usmereno na zaštiti državnih interesa, jer mi moramo taj plan da tretiramo kao početnu platformu za razgovore pošto Aljbin Kurti veoma lukavo radi.

On kaže da je to tek osnova za nekakvu diskusiju, a ne sporazum koji je ponuđen po principu uzmi ili ostavi, to i Derek Šole govori, u tri koraka će se postići sporazum i hoću da vam upravo citiram Šolea, koji o tome govori, sporazum je moguć u tri koraka, na osnovu francusko-nemačkog predloga.

Prvi predlog je da Kosovo i Srbija normalizuju odnose bez potpunog međunarodnog priznanja, barem kao početni korak, i to je način da se Kosovo stavi na evroatlantski put. Srbi će na kraju, kaže Šole, morati da prihvate određeni nivo suvereniteta Kosova, ne punog suvereniteta, Kosovo da Srbima da veću autonomiju posebnu zajednicu srpskih opština na severu, govori o severu, ali verovatno nije dovoljno upoznat sa celom situacijom.

Zatim, šta kaže Aljbin Kurti, on kaže ovako, bez uzajamnog priznanja nema potpunog sporazuma o normalizaciji. Predlog EU ne pretenduje da je obavezna za prihvatanje u toj formi, već mora da se razgovara, to je zajednička platforma za razgovor, to nije konačna verzija, to nije princip uzmi ili ostavi, to nije tako predloženo i rečeno.

Ovde neki tvrde, da je ovo ultimatum da moramo da prihvatimo, da je već prihvaćeno, da mora da se odbije. Šta kaže Miroslav Lajčak? Predlog nije kraj priče koja se nastavlja pravno obavezujućim sporazumom o normalizovanju odnosa za sva otvorena pitanja, ne treba više niko da demantuje laži o tome da je postignut već nekakav sporazum, da je ovo što je bilo, tzv. francusko nemački, zapravo američko evropski predlog, gotova stvar.

Mi treba da se odnosimo prema evropskom planu, upravo kao platformi za razgovore. Da li razgovarati o tom planu? Apsolutno da, ali tek kada se formira zajednica srpskih opština u skladu sa Briselskim sporazumima i to je ovaj izveštaj o pregovaračkom procesu, koji je jedan opozicioni poslanik, predsednik stranke juče nazvao Izveštajem o radu Kancelarije za KiM. Zamislite da nije čovek pročitao šta nam je na dnevnom redu, a taj izveštaj će uskoro biti na Odboru za KiM. O tome moramo da razgovaramo i u potpunosti vas podržavam, predsedniče da se o tome razgovara. Razgovor ne treba izbegavati, jer ako ne razgovarate ne može nikada da se postigne dogovor. Ali razgovor o planu ne znači njegovo prihvatanje onako kako je to sada definisano.

Vi ste gospodine predsedniče juče jasno definisali našu platformu za razgovor o evropskom planu i mislim da imate apsolutnu podršku većine u Narodnoj skupštini i većine građana.

Ta naša platforma je prvo formiranje zajednica srpskih opština, i povratak, ali u skladu sa Briselskim sporazumom, povratak izabranih političkih predstavnika o primeni samouprave, nastavak razgovora, ne prihvatanja tuđih nametnutih rešenja, rešenje može da se postigne samo pod uslovom da se ne traži od Srbije da prizna lažnu državu Kosovo i da se ne složi sa njenim članstvom u UN.

O svemu drugom treba razgovarati. Stav koji ste juče više puta ponovili je od posebnog značaja za pet članica EU, koje ne priznaju Kosovo, ali i za druge zemlje, koje nisu priznale Kosovo da znaju da Srbija neće promeniti stav.

Čuo sam izjave da je ovih pet zemalja prihvatile evropski predlog za postizanje prvog osnovnog sporazuma što nije tačno. Gde ste to čuli i gde ste to videli?

Šta je prihvaćeno? Najbolji odgovor na to pitanje, ne čitate dovoljno neke kolege i ne pratite pažljivo šta se dešava je dao Kiparski ambasador u Beogradu, Dimitrije Teofilaktu, evo šta je rekao – Kipar je prihvatio predlog o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, samo u cilju izbegavanja daljih eskalacija i normalizacije pregovaračkog procesa, ali nije promenio stav o nepriznavanju Kosova. Cilj tog predloga je da pomogne pregovarački proces i postoji konsenzus u EU, o diplomatskim aktivnostima koje je potrebno preduzeti radi podsticanja dijaloga.

U tom cilju Kipar je na istoj poziciji kao i partneri iz EU, kako bi omogućio da prevlada mir. To međutim, nikako ne znači i ne podrazumeva priznanja. Zbog toga su zemlje koje nisu priznale Kosovo pristale na ovaj predlog.

Krajnji cilj je da se spreči eskalacija na Kosovu i uglavnom radi normalizacije. Ponavljam. Normalizacija nikako ne podrazumeva priznanje. Dodao je kiparski ambasador jednu ključnu stvar - svi u EU znaju da bi bez Srbije izgubili Balkan. To govori o geopolitičkom značaju Srbije, to govori o našim mogućnostima da pronađemo manevarski prostor za rešavanje problema Kosmeta.

Imate moju maksimalnu podršku, gospodine predsedniče, kao neko ko se evo skoro 40 godina bavi kosmetskim pitanjem, koji je zajedno sa Ivanom, mojim ratnim drugom ili sa Đurkovićem koji je iz druge poslaničke grupe, sa Stošićem i ostalim, bio tamo gde se 1999. godine branilo Kosovo i Metohija, imaćete tu podršku uvek uz ove principe. Borite se da sačuvamo mir. Rat je nešto najgore što može da zadesi bilo koga. U ratu se strada, u ratu se ubijaju ljudi. Mi trebamo da se borimo za život, za što više dece, da žive normalno, da budu deo sveta koji se toliko brzo menja, a ne da robujemo nekim zabludama, tragičnim zabludama.

Na kraju, podstaknut izjavom jednog poslanika o nedostojnosti, ko je dostojan, a ko nije da obavlja neke poslove. Sada, da li sam ja koji sam odlikovan ordenom za hrabrost 1999. godine dostojan ili onaj koji juče brani Kosovo tako junački u Narodnoj skupštini, držeći neke krpe, sami procenite. Nije teško.

Hvala vam.

Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, gospođo Brnabić, kandidati za ministre, želim da iskoristim ovo malo vremena da vam sa skoro četrdesetogodišnjim iskustvom bavljenja geopolitičkim i bezbednosnim temama ukažem na neke procese i dam nekoliko predloga za koje smatram da će biti od izuzetne važnosti u narednom periodu za odbranu interesa ne samo naše države, nego i interesa celokupnog srpskog naroda.

Kada ste izneli program Vlade Republike Srbije, u poglavlju „Očuvanje nezavisnosti samostalnog odlučivanja Srbije“ rekli ste, citiram: „Naša politika je bila i ostaće da budemo na evropskom putu, da čuvamo svoja tradicionalna prijateljstva i da vodimo samostalnu i nezavisnu politiku“. Slažem se, ali ono što je bitno, gospođo Brnabić, je da u narednom periodu, kao država, apsolutno ispravno, sa vizijom, bez stereotipa i bez predrasuda definišemo u kom pravcu ide svet, šta se dešava oko nas, da bismo mogli efikasno da sprovedemo politiku koju ste definisali, odnosno njene principe. Dešavaju se tektonske geopolitičke promene na međunarodnom planu i one će uveliko, ako ne i presudno determinisati i politiku Vlade Republike Srbije.

Umesto unipolarnog međunarodnog poretka koji je bio po dominacijom SAD, stvara se policentrični međunarodni poredak. Rusi u svojim strateškim aktima definišu to kao podelu na dva pola moći, jedan je evroatlantik, a drugi je velika Evroazija. Gde se mi nalazimo? I to je pitanje za sve nas, za sve naše građane, da dobro promislimo. Stvara se jedan međunarodni poredak koji predvode Rusija i Kina, ali se stvara na prostorima na kojima mi nismo. Mi smo na prostoru evroatlantskog savezništva i u okviru toga moramo da definišemo našu politiku, da bismo zaštitili efikasno naše interese. Naravno, složenost našeg položaja najbolje ilustruje par, rekao bih, možda i ne toliko bitnih pitanja.

Pogledajte situaciju sa naftovodom „Janaf“, pogledajte situaciju sa dolaskom ruskog ministra spoljnih poslova. Da li to zavisi od nas ili od nekog drugog? Što se tiče opredeljenja koje se od nas traži od strane Zapada, da li ćemo na jednu ili drugu stranu gvozdene zavese. Treba imati u vidu da je sama Rusija redefinisala svoju politiku. Ministar Lavrov pre nekoliko dana kaže: „Moskva ne vidi smisao održavanju svog prisustva u zapadnim zemljama na ranijem nivou“. „Tražićemo saradnju“, kaže Lavrov, „sa drugim državama u Aziji, Africi, Latinskoj Americi“.

Kada očekujemo i gradimo naše strateško partnerstvo sa Ruskom Federacijom, moramo da imamo u vidu da je za rusku spoljnu politiku ovaj geografski pravac sporedan, nije presudan. Drugo, nedavno je šef BIA, sadašnji kandidat za ministra, rekao da su sve izraženije hibridne pretnje kojima je naša zemlja izložena i da poprimaju obeležje hibridnog rata. Složiću se, ali uz ocenu da se već vodi hibridni rat uveliko. Na to sam i ovoj Skupštini ukazivao minulih 10 godina.

Želim da vam predložim, poštovana gospođo Brnabić, da neizostavno, hitno, formiramo kao država, i to nadilazi bilo kakve stranačke interese, uopšte se ne odnosi na to ko se nalazi trenutno ili ko će biti na vlasti, radi se o interesu države, da formiramo centar za istraživanje i prevenciju hibridnih pretnji.

Hoću da vam to obrazložim. Da biste shvatili težinu ovog predloga, inače izraz hibridna pretnja odnosni se na akcije koje sprovode državni ili nedržavni akteri, čiji je cilj nanošenje štete subjektu koji je predmet hibridnog napada, uticaje na njegovo odlučivanje na lokalnom, državnom ili institucionalnom nivou. Iako ne isključuje u potpunosti konvencionalne metode borbe, hibridni rat akcenat stavlja pre svega na informacioni prostor. Radi sprovođenja kampanje dezinformisanja na strategiju tzv. nenasilnih promena režima, upotrebom neregularnih jedinica, onlajn prostor i razne vrste subverzivnog delovanja, špijunaža, ekonomsko, kulturološko i političko devastiranje. Posebno je intenzivan uticaj hibridnih operacija na mlade ljudi koji pretežno komuniciraju preko onlajn prostora i na koje se može uticati destruktivnim fejk vestima, propagandom i raznim dezinformacijama.

Protiv naše zemlje, ali i celokupnog srpskog naroda, Republike Srpske se sprovodi niz složenih oblika hibridnih operacija sa više strana, na političkom, ekonomskom, medijskom, bezbednosnom planu, sa ciljem da državni i nedržavni nosioci tih operacija presudno utiču na unutrašnje procese i spoljnu politiku Republike Srbije, da potkopaju politički, ekonomski i socijalni sistem i ostvare uticaj na našu mladu populaciju, zarad destabilizacije društva i države.

Kritično je pojačano delovanje stranih obaveštajnih subjekata prema građanima i institucijama Republike Srbije, radi stvaranja saradničkih mreža, pri čemu su posebno na udaru pripadnici vojske i policije. Formirani su i deluju i ad hok centri za obaveštajno hibridno delovanje prema Republici Srbiji u našoj okolini, naročito izražen medijsko propagandni pravac hibridnog delovanja. Sprega spoljnih nosilaca hibridnog delovanja sa njihovim unutrašnjim osloncima, akterima, je mrežasto formirana, finansirana, medijski podržana, dobro povezana za profilisanim udarnim grupama za posebno osetljive operacije nasilnog karaktera, što možemo da vidimo posebno na severu Kosova.

Sve velike sile, NATO, Evropska unija, mnoge zemlje imaju formirane centre za hibridno, kako oni kažu, odnosno za antihibridno delovanje. Nadležni državni organi Republike Srbije odbranu od hibridnog delovanja sprovode, rekao bih, prilično konzervativno, značajno pasivno i u pojedinim trenucima inertno. Tekuće hibridne operacije će, s obzirom na to da su deo šireg geopolitičkog sučeljavanja, biti intenzivirane u narednom periodu po obimu i pravcima, sve raznolikije, dugoročnog su karaktera i kontinuirano će se izvoditi, zbog čega je neophodno identifikovati nosioce, način i metodologiju delovanja nosilaca hibridnih pretnji, detaljno ih proučiti i hitno formirati dodatni državni mehanizam za odbranu od tog kompleksnog destabilizujućeg delovanja. Potrebni su značajni napori na izgradnji društvenog, državnog okruženja, otpornog na razarajuće hibridno delovanje. Nacionalna bezbednost sve će se više oslanjati na otporno informaciono okruženje i populaciju koja se neprekidno edukuje protiv tehnika društvene manipulacije.

Sve velike sile, NATO, EU, imaju formirane centre za antihibridno delovanje. Primer su Hibrid COE u Helsinkiju i NATO StratKom COE u Rigi. Za rešavanje tih zadataka angažuju se multidisciplinarni timovi, specijalisti u oblasti matematike, informacione bezbednosti, antropologije, etnologije, socijalne psihologije i psiholingvistike, teorije sistema. Centar treba da bude platforma koja će okupiti stručnjake različitih profila i praktičare kako bi izgradili model, testirali novi dejej, vežbali i realizovali strategiju preventivnog suprotstavljanja i odbranu od hibridnih pretnji koje su prisutne ili će se pojaviti na unutrašnjem planu i koje dolaze spolja. Centar treba da definiše modele odbrane od hibridnih pretnji i može da pripremi predlog zakona za suprotstavljanje hibridnim pretnjama.

Još samo jednu stvar hoću da vam kažem. Znate, Priština je nedavno donela odluku o formiranju instituta za proučavanje ratnih zločina, sve sa namerom da pronađu nekakve navodne dokaze za izmišljenu tezu o genocidu nad Albancima. Država Srbija mora da se aktivno suprotstavi tome. Ja vas podsećam, gospođo Brnabić, da je Odbor za Kosovo i Metohiju šest godina radio na objedinjavanju kompletne dokumentacije kojima naši nadležni organi raspolažu o zločinima koje je počinila teroristička OVK. Slobodno mogu da kažem, uz napomenu da nismo imali dinara budžeta, nismo potrošili nijedan jedini dinar budžeta građana, da nije bilo te radne grupe ne bismo danas imali optužnicu protiv Tačija i ostalih i ne bismo imali onu kvalifikaciju, što najviše iritira Prištinu, udruženi zločinački poduhvat koji su sprovodili svi pripadnici OVK.

Zato tražim od vas da u narednom periodu država Srbija, na osnovu informacija koje se nalaze u bazi podataka koju smo formirali, pripremi jednu prezentaciju zločina koje je počinila teroristička OVK, sa izuzetno značajnom dokumentacijom kojom raspolažemo i video zapisima i da sa tom prezentacijom krenemo da upoznajemo sve subjekte, i političke subjekte, i nevladin sektor, i ugledne pojedince i medije, da bismo se istinom suprotstavili lažima koje Priština plasira.

Poslednje što želim da vam kažem je da vas zamolim da u godišnjicu obeležavanja bitke na Košarama 1999. godine, dodate da to bude godišnjica bitke na Košarama i na Paštriku 1999. godine.

Bio sam prisutan kao novinar i na Košarama i na Paštriku, to je sastavni deo jedne zajedničke neprijateljske operacije pod nazivom „Stela 1“ i „Strela 2“ i mislim da učesnici tih bitaka ne treba da se odvajaju.

Na Paštriku su bile još masovnije borbe od onih koje su bile na Košarama i zato predlažem da se taj dan preimenuje obavezno godišnjica bitke na Košarama i Paštriku 1999. godine. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege, pažnju ću usmeriti na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o saradnji u oblasti odbrane, koji je potpisan 9. juna 2021. godine.

Radi se o zakonu koji treba da zaokruži snažno bilateralno partnerstvo Srbije i Nemačke time što će stvoriti pravni okvir koji će omogućiti da se, pored postojećeg političkog i ekonomskog partnerstva, kontinuirano razvija intenzivna, napredna, inovativna saradnja u oblasti odbrane.

Saradnja u toj oblasti sa najmoćnijom zemljom EU je praktičan doprinos realizaciji Strategije nacionalne bezbednosti, u kojoj se između ostalog kaže: „Zbog izmenjenih geostrategijskih okolnosti, sve snažnijeg uticaja globalnih kretanja na bezbednost pojedinih država, bezbednosna politika Republike Srbije zasniva se na integralnom i multilateralnom pristupu problemima bezbednosti kojim se afirmiše koncept kooperativne bezbednosti“.

Posebna pažnja posvetiće se izgradnji i jačanju sveobuhvatne politike saradnje na više nivoa. To se pre svega odnosi na sadržinsku, bilateralnu, trilateralnu i multilateralnu saradnju sa svim subjektima međunarodnih odnosa, a naročito u oblasti ekonomije, radi unapređenja standarda građana, ubrzane integracije u EU, očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Strategija nacionalne bezbednosti, takođe, određuje da će radi izgradnje modernijeg i efikasnijeg sistema nacionalne bezbednosti Republika Srbija analizirati i koristiti dobru praksu država članica EU. Takođe, preduzeće mere radi povećanja interoperabilnosti sa sistemima bezbednosti i odbrane država članica EU radi unapređenja sopstvenih bezbednosnih sposobnosti i kapaciteta.

Predlog pomenutog zakona koji je na dnevnom redu ukazuje na snažnu posvećenost obe strane izgradnji bilateralne saradnje u oblasti odbrane. Kada se govori o dobroj praksi država članica EU, Nemačka kao članica Unije, NATO, UN, učesnik je u mnogim međunarodnim misijama u kojima je stečeno dragoceno iskustvo. Izgradila je snažne i moderne odbrambene kapacitete, kao i industriju naoružanja i vojne opreme, što je svrstava u red zemalja čija su iskustva dragocena i mogu se efikasno iskoristiti za podizanje naših odbrambenih kapaciteta.

Bilateralni odnosi Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke su i pored različitog pristupa jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova veoma dobri. Postoji aktivan politički dijalog uz razvijenu saradnju u brojnim oblastima, a posebno u oblasti privrede i kulture. U Nemačkoj živi oko 232.000 srpskih državljana. Ako se u obzir uzme i druga i treća generacija srpskih iseljenika, u Nemačkoj živi između 500 i 700 hiljada stanovnika srpskog porekla.

Važna karakteristika bilateralnih odnosa Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke je razgranata privredna saradnja koja je u stalnom usponu. Nemačka je najznačajniji trgovinski partner Srbije, jedan od najvažnijih investitora i najveći donator. U 2020. godini robna razmena iznosila je oko 5,3 milijarde evra, od čega je izvoz iznosio oko 2,2 milijarde, a uvoz 3,1. U 2019. godini ukupna robna razmena između dve zemlje iznosila je 5,29 milijardi evra. Izvoz Srbije u Saveznu Republiku Nemačku iznosio je 2,21 milijardu evra, a uvoz 3,08 milijardi.

U Srbiji posluje oko 400 izvorno nemačkih kompanija koje zapošljavaju nešto manje od 60.000 radnika. Do sada je između Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke potpisano 95 ugovora. Kratak pregled naših političkih i ekonomskih odnosa pokazuje nepovratnu uzlaznu putanju i visok nivo saradnje koja je perspektivna jer postoji potencijal za dalje unapređenje i razvoj bilateralnog partnerstva.

Usvajanjem predloženog zakona stvorićemo pravni okvir da se dinamično radi na izgradnji naše saradnje u oblasti odbrane, koja treba da dostigne postojeći visoki nivo političke i ekonomske saradnje.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke u saradnji u oblasti odbrane, čije se potvrđivanje predlaže, nesumnjivo će unaprediti uzajamno poštovanje, poverenje, razumevanje dve strane. Doprineće razvoju celokupnih bilateralnih odnosa dve države, a samim tim i miru i bezbednosti u svetu. Izgradnja naprednog, međusobno korisnog i dugotrajnog partnerstva na planu odbrane nam je potrebna da bismo iskoristili sve benefite koje ta vrsta partnerstva donosi u savremenom svetu, u kome je napredak vojne tehnologije na pragu da revolucionarno promeni shvatanje i vođenje ratova i da stvori potpuno novi vrstu vojnika, robot-vojnike.

U bliskoj budućnosti borbene operacije će se voditi na sasvim drugačiji način od dosadašnjeg klasičnog i to nije daleka budućnost. Srbija treba da ide u korak sa revolucionarnim promenama na bojnim poljima budućnosti, a za to nam je neophodno da pored sopstvenih kapaciteta razvijemo saradnju sa tehnološki najnaprednijim armijama sveta i da zajedno sa njima gradimo tehnološki najsavremenije odgovore izazovima bezbednosti sa kojima se suočavamo ili ćemo se suočiti. To okretanje budućnosti je najracionalniji način da se prevaziđu teška nasleđa iz dalje, ali i bliže prošlosti, poput zločinačkog bombardovanja naše zemlje u kome je učestvovala i Nemačka, te priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

Istorijski gledano, dobar primer za to je upravo francusko-nemačko partnerstvo koje poslednjih godina napreduje do mere formiranja zajedničkih vojnih jedinica i razvijanja zajedničkih projekata za proizvodnju najsloženijih i najmodernijih oružanih sistema, poput recimo projekta nemačko-francuskog tenka. Te dve zemlje su se, uprkos strašnom nasleđu iz Drugog svetskog rata, okrenule budućnosti da bi jedna drugoj pomagale u izgradnji odbrambenih kapaciteta, umesto da jedna drugoj budu pretnja. Srpsko-nemačka saradnja u oblasti odbrane je sastavni deo Partnerstva za mir kome je Srbija pristupila. Pravni status nemačkog osoblja koje bi boravilo na teritoriji Srbije u okviru saradnje u oblasti odbrane regulisan je Sporazumom SOFA od 19. juna 1995. godine.

Osnovni cilj predloženog zakona, odnosno zaključenog sporazuma je uspostavljanje pravnog okvira koji omogućava dalju saradnju ugovornih strana i njihovih nadležnih organa u oblasti odbrane, odbrambena i bezbednosna politika, vojno-ekonomska, naučno-tehnička saradnja u vojnoj oblasti, vojno obrazovanje i obuka, vojna medicina, kao i drugi segmenti od zajedničkog interesa, imajući u vidu da njegovim stupanjem na snagu prestaje da važi Sporazum između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Savezne Republike Nemačke o vojnoj saradnji, potpisan 12. aprila 2006. godine.

Pobrojane u oblasti saradnje otvaraju mogućnost za naprednu i perspektivnu saradnju, za transfer i zajednički razvoj najsavremenije tehnologije u oblasti vojno-ekonomske i naučno-tehničke saradnje, za razmenu iskustava i poverljivih informacija koje su od presudnog značaja za odgovore na prekogranične globalizovane izazove bezbednosti, poput međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala, te za unapređivanje sistema vojnog obrazovanje i obuke, koji moraju da se razvijaju tempom kojim napreduje tehnologija.

Vojna medicina je oblast saradnje koja može doneti mnogo benefita obema stranama. U realnim borbenim uslovima od operativnih medicinskih kapaciteta, stručnosti, iskustva i opremljenosti u mnogome zavisi ishod borbenih operacija. Sposobnost medicinskih kapaciteta da povređenim vojnicima sačuvaju živote, izleče ih i što pre vrate u jedinice je od vitalnog značaja za borbeni potencijal svake vojne jedinice. Očuvanje morala je efikasno izvršenje borbenih zadataka.

Dosadašnja saradnja u oblasti odbrane sa Saveznom Republikom Nemačkom može se oceniti kao dobra, a za veću dinamiku, intenzitet i unapređenje u pomenutim oblastima i oblicima saradnje neophodno je postojanje opšteg ugovora o saradnji u oblasti odbrane kojim bi se navedena pitanja pravno regulisala. Geopolitička pozicija, postojeći mogući izazovi i oblici ugrožavanja bezbednosti, te unapređenje i podizanje na viši nivo kapaciteta odbrane pokazuju da je realan interes Republike Srbije da se saradnja u oblasti odbrane dalje razvije sa Saveznom Republikom Nemačkom, posebno imajući u vidu dosadašnje planirane nabavke naoružanja, vojne opreme i složenih borbenih sistema za potrebe Vojske Srbije iz ove države.

Sa nemačke strane takođe postoji interes za saradnju sa Srbijom, koja je najznačajnija zemlja na jugoistoku Evrope, regionu u kojem je Nemačka politički i ekonomski i bezbednosno snažno prisutna i koji je od posebnog značaja za mir i stabilnost evropskog kontinenta.

Podržaćemo u danu za glasanje Predlog zakona o potvrđivanju ovog sporazuma, kao što ćemo podržati i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o saradnji u oblasti odbrane.

Hteo bih nekoliko reči da kažem o ovoj saradnji.

Ovim zakonom će se uspostaviti pravni okvir za dalju saradnju ugovornih strana i njihovih nadležnih organa u oblasti odbrane, odbrambena i bezbednosna politika, vojno-ekonomska i naučno-tehnička saradnja, vojno obrazovanje i obuka, vojna medicina, kao i drugi segmenti od zajedničkog interesa.

Srbija Kraljevini Maroko može ponuditi gotove proizvode iz programa odbrambene industrije Srbije, kao i usluge naših remontnih kapaciteta. Pored izvoza sredstava naoružanja vojne opreme Kraljevini Maroko možemo ponuditi saradnju u oblastima obuke, školovanja i usavršavanja pripadnika njihovih oružanih snaga na vojnoj akademiji, medicinskom fakultetu VMA i kurseve u centrima za obuku Vojske Srbije.

Za bezbednost Srbije od posebnog je značaja da se nakon usvajanja predloženog pravnog okvira pažnja usmeri na zajedničku borbu protiv terorizma koji počiva na radikalnoj islamističkoj osnovi i da se međusobnom saradnjom unaprede bezbednosni kapaciteti Maroka, kako bi se ta zemlja uspešno suprotstavljala ekstremistima i teroristima na svojoj teritoriji i sprečila njihovo prekogranično delovanje.

Srbija i Maroko se suočavaju sa zajedničkim bezbednosnim izazovima, posebno sa radikalnim islamističkim terorizmom, koji je posebno izražen u području Sahela na afričkom kontinentu, odakle pokazuje neprestanu tendenciju širenja i delovanja prema Balkanu i celoj Evropi, kao i području Magreba.

Na tom putu terorista nalaze se i Maroko i Srbija. Brojni ekstremisti u Evropi potiču iz zemalja Magreba. Vehabizam, ekstremno konzervativno učenje, smatra se plodnim tlom za nastanak terorističke formacije islamske države. Tokom 70. i 80. godina prošlog veka vehabizam je stigao i u Maroko. Među teroristima islamske države, pa i onima koji su planirali napad u Barseloni, mnogi imaju marokanske korene.

Godine 2015. osnovan je Centar za pravne istrage, koji se smatra glavnom marokanskom antiterorističkom centralom. Od početka rada tog centra razbijeno je 46 terorističkih ćelija u Maroku, preko 1.660 Marokanaca se pridružilo različitim džihadističkim grupama u inostranstvu. Većina je otišla u islamsku državu.

Za efikasno suprotstavljanje takvim i sličnim bezbednosnim pretnjama i izazovima, potrebno je jačati vojnu saradnju i razmenu poverljivih podataka između zemalja koje se nalaze na udaru nosioca prekograničnih međunarodnih ilegalnih delovanja.

Srbija ima poseban interes da sa Marokom izgrađuje zajedničku strategiju suprotstavljanja radikalnim islamističkim teroristima i džihadistima koji se nalaze na području Magreba, jer glavni pravac njihovog delovanja će u narednom periodu biti usmeren prema Evropi i preko Balkana.

S druge strane, interes Maroka je da saradnjom sa Srbijom unapredi i tehnološki podigne na viši nivo svoje vojne i obaveštajne kapacitete, da bi se efikasno suprotstavio rastućoj opasnosti od terorizma i džihadizma na njegovoj teritoriji.

Uspostavljanje pravnog okvira za saradnju u oblasti odbrane sa Nemačkom i Marokom je put ka realizaciji strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije u delu koji određuje da se bezbednosna politika naše zemlje zasniva na integralnom i multilateralnom pristupu problemima bezbednosti kojim se afirmiše koncept kooperativne bezbednosti. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, predsedniče Republike, članovi Vlade, drage sestre i braćo sa Kosova i Metohije, vi koji predstavljate naš narod u našoj južnoj pokrajini, tamo gde je koren svakog Srbina, svake Srpkinje, ma gde god bio rođen, ma gde god živeo, koleginice i kolege, Odbor za Kosovo i Metohiju je razmotrio i jednoglasno usvojio izveštaje o radu Kancelarije za Kosovo i Metohiju u periodu od maja prošle godine do juna ove, kao i o pregovorima sa privremenim institucijama samouprave.

Iskoristio bih priliku da ispred Odbora kažem nekoliko rečenica, ono što sam uočio tokom ovih sastanaka u ovom sazivu. Odbor snažno podržava napore naše države da pomogne srpskom narodu da opstane na Kosovu i Metohiji, da se razvija, da bude bezbedan i da ima perspektivu.

Uočili smo veoma izraženo delovanje Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Vlade Republike Srbije koji pomažu srpskom narodu na način da su pokrili sve oblasti života srpskog naroda i da se ravnomerno raspoređuje podrška u svim opštinama gde Srbi žive na Kosovu i Metohiji.

Bez sigurnog krova nad glavom nema opstanka, nema ni povratka i zato posebno podržavamo izgradnju stanova, kuća, povratničkog naselja. Bez škola, vrtića, zdravstvenih, obrazovnih ustanova koje su od vitalnog značaja za razvoj i opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ne može se opstati i živeti normalno.

Ekonomsko snaženje Srba, posebno u poljoprivredi, je od vitalnog značaja za ekonomsku perspektivu srpskog naroda. Infrastruktura, vodovodi, time se čuva srpski narod na Kosovu i Metohiji. Zaštita kulturnog i istorijskog nasleđa je bitna za očuvanje duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda. Informisanje, od posebnog značaja.

Znate, 1988. godine, pre 33 godine, uradio sam kao novinar prvi izveštaj o Kosovu i Metohiji i od tada do danas baveći se tim pitanjem nikada nisam mogao bez snažne emocije da govorim o tome i to je verovatno osećaj svih nas.

Pored svega ovoga što je državno rukovodstvo uradilo na podršci srpskom narodu, ispunjavanje osnovnih, svuda u svetu garantovanih ljudskih prava i sloboda i bezbedan život su temelj za opstanak srpskog naroda koji je na Kosovu i Metohiji neravnopravan, diskriminisan, omalovažen.

Privremene institucije na Kosovu i Metohiji tretiraju Srbe kao građane drugog reda. Zato je od presudnog značaja da nastavimo kao i do sada da maksimalno pomažemo našem narodu da opstane, da se što više proteranih vrati na svoja ognjišta, da se naš narod razvija, da se umnoži. To ćemo moći da ostvarujemo očuvanjem dijaloga sa privremenim institucijama samouprave i snažnim opredeljenjem i insistiranjem da se kosmetski problem rešava isključivo na miran način, političkim dogovorima, a ne pretnjama, ucenama, jednostranim odlukama.

Odbor za Kosovo i Metohiju pruža punu podršku državnom rukovodstvu da u pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave maksimalno štiti državne i nacionalne interese i integritet države Srbije uz iskrenu posvećenost traganju za postizanjem kompromisnog rešenja koje ne može da se postigne, odnosno može da se postigne jedino u okvirima dijaloga, a nikako u okvirima jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

Samo uspešan dijalog može da stvori uslove za početak jednog iskrenog poverenja između Srba i Albanaca, koje nam je toliko neophodno.

Jeste, gospodine predsedniče Republike, na ovoj generaciji odgovornost da stvorimo uslove da mladi Srbi i Albanci ne vide jedni u drugima arhi neprijatelje, već da u jednom trenutku prihvate da je nešto što je realno zajednički život i na Kosovu i Metohiji i svuda gde god se nađu. Ovo nije dobra situacija. Ovim putem ne treba ići. Nažalost, Priština nikako da shvati ovu stvar.

Još samo jedna stvar. Zaista me raduje kada ste spomenuli da će preživeli pripadnici boja na području karaule Košare biti pozvati da prisustvuju vežbi na Pešteru uz jednu napomenu – znate, poput junaka sa Košara podjednakih junaka bilo je svuda po Kosovu i Metohiji i na Paštriku i na Gorožupu i na Ćićevici, u Drenici, u Kosovskom pomoravlju i na Bajgori. Rame uz rame pripadnici naše vojske, naše policije, dobrovoljci, pripadnici naših snaga bezbednosti borili su se na Kosovu i Metohiji za slobodu Srbije.

Ne mogu da zaboravim nikako jednu scenu 1999. godine na samom početku zločinačkog bombardovanja naše zemlje kada je jedna vojna jedinica sa borbenim vozilima pešadije kod sela Gornja Trpeza posle nekoliko dana…

Samo sam hteo, predsedniče Narodne skupštine, da vam kažem da jedan vodnik koji se borio za slobodu Srbije tada da podiže tri prsta, okreće se ka meni i kaže – sve je ovo za Srbiju. I sve je za Srbiju. I ovo što danas radimo jeste za Srbiju. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege, poslanička grupa „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ će u danu za glasanje podržati predložene zakone koji se nalaze danas na dnevnom redu.

Kada su u pitanju predlozi zakona kojima se daju garancije Republike Srbije radi izgradnje gasovoda, odnosno gasifikacije, jedino što želim da kažem da je nesporan značaj gasifikacije za privredni razvoj i investicije za poboljšanje kvaliteta života ljudi, za razvoj lokalnih zajednica i za zaštitu životne sredine. O značaju gasifikacije su moje kolege prethodno dosta govorile.

Ja bih pažnju usmerio na Predlog zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma. Jedan od najtežih savremenih izazova bezbednosti svakako jeste terorizam, koji ima lokalnu, regionalnu i globalnu dimenziju. Međunarodni terorizam je prekogranični, predstavlja zajedničku opasnost za mnoge zemlje i zato zahteva usaglašene zajedničke odgovore. Srbija je prepoznala terorizam kao bitan bezbednosni izazov i definisala odgovarajuću zakonsku i bezbednosnu strategiju za borbu protiv terorističke pretnje, za sprečavanje terorističkog delovanja i sankcionisanje odgovornih za ugrožavanje opšte bezbednosti planiranjem, pripremama ili izvođenjem terorističkih akata.

Predlog zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma je nedostajuća karika u protivterorističkoj strategiji naše države i neophodan mehanizam za saradnju sa drugim državama na planu suprotstavljanja međunarodnoj terorističkoj pretnji.

Srbija i njeni građani su bili izloženi brutalnom zločinačkom terorističkom delovanju tzv. Oslobodilačke vojske Kosova na Kosovu i Metohiji, ali i tzv. Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca na jugu centralne Srbije. Ta teroristička pretnja čija je ideološka osnova velikoalbanski nacionalizam je i danas prisutna, preko elemenata tih terorističkih formacija koji su prisutni u drugačijoj formi. Zato je bitno da nosioci te terorističke pretnje budu identifikovani, i već jesu, i uneti u nacionalnu bazu podataka. Radi se o teroristima koji su bili pripadnici tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, protiv kojih su svojevremeno podnete krivične prijave, koji su procesuirani ili osuđeni.

U nacionalnoj bazi podataka biće evidentirane i osobe koje su nosioci terorističke pretnje i delovanja na osnovu verskog fundamentalizma. Nosioci te pretnje su ponajpre pripadnici radikalnih islamističkih grupa, među kojima se regrutuju članovi džihadističkih i terorističkih međunarodnih grupa. Njihovo prisustvo je izraženo na Kosovu i Metohiji, ali i u još nekim područjima centralne Srbije. Posebno je uočeno da delovanje tih grupacija snažno podržavaju finansijski i na druge načine, presudno pomažu brojne islamske, navodno, humanitarne organizacije, koje su često samo paravan za nezakonito delovanje kojim se stvara, podstiče i realizuje teroristička pretnja.

Podatak da je na Kosovu i Metohiji regrutovano i da se priključilo terorističkim grupama, poput Alkaide, Islamske države i drugih, oko 500 verski radikalizovanih ekstremista, kao i desetine ekstremista iz centralne Srbije, ponajpre iz Raško-polimske oblasti, kao i hiljade iz susednih zemalja, ukazuje na visok nivo terorističke pretnje koju te verski radikalizovane ekstremističke grupe i pojedinci imaju po bezbednost građana u Republici Srbiji i samih institucija. Za uspešno suprotstavljanje države ovoj terorističkoj pretnji od presudnog je značaja da oni budu evidentirani u nacionalnoj bazi podataka, da njihovo delovanje bude pod stalnim nadzorom i da na vreme budu preduzete mere radi sprečavanja eventualnih akata nasilja od strane tih nosioca terorističke pretnje.

Treća grupacija nosioca terorističke pretnje koja će se naći u nacionalnoj bazi podataka jesu strani državljani koje su službe i policije drugih zemalja i međunarodne policijske organizacije, poput Interpola i Europola, identifikovale i evidentirale kao međunarodne teroriste. Da bi se Srbija efikasno odbranila od međunarodne terorističke pretnje neophodna je saradnja sa drugim državama koje raspolažu odgovarajućim saznanjima, kao što je i drugim državama potrebna saradnja sa Srbijom na tom planu.

Četvrta grupacija nosioca terorističke pretnje koje će se naći u nacionalnoj bazi podataka su pojedinci koji su bili ili su i dalje pripadnici međunarodnih terorističkih grupa, a u Srbiju su došli kao legalni ili ilegalni migranti, u snažnom migrantskom talasu koji je prošao kroz Srbiju. Poslednjih godina bilo je takvih pojedinaca. Oni su identifikovani, preduzete su sve potrebne aktivnosti da budu sprečeni u eventualnom terorističkom delovanju i ugrožavanju bezbednosti građana i institucija.

Ovaj zakon će omogućiti formiranje jedinstvene nacionalne baze podataka koje će sadržati, odnosno objediniti već postojeće, odnosno uskladištene podatke u bazama nadležnih službi bezbednosti i državnih organa, kao i novoprikupljene podatke. To je veoma važan korak ka uspostavljanju pune i efikasne saradnje nadležnih državnih organa u suprotstavljanju terorističkim pretnjama i delovanju.

Predloženi zakon će pojednostaviti saradnju državnih organa, ubrzati je i učiniti efikasnijom. Sada će na jednom mestu biti podaci koji će u svakom trenutku biti dostupni državnim organima koji su zaduženi za sistemski odgovor terorističkim pretnjama, a to: Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo spoljnih poslova, Bezbednosno-informativna agencija, Vojnoobaveštajna agencija, Vojnobezbednosna agencija, Uprava za sprečavanje pranja novca, Republičko javno tužilaštvo, Tužilaštvo za organizovani kriminal. Ovih osam državnih organa su ključni nosioci u sprečavanju i borbi protiv terorizma. Za njihov uspešan rad neophodna je jedinstvena nacionalna baza koja će unaprediti kapacitete države za borbu protiv terorističkih pretnji, a to će suštinski povećati bezbednost građana i učiniti da se i nadalje uspešno i pravovremeno otkrivaju i sprečavaju planirane terorističke akcije.

U jedinstvenoj bazi podataka biće indeksirana fizička i pravna lica, grupe ili organizacije koje su označene i stavljene na međunarodnu ili nacionalnu listu terorista, terorističkih organizacija i finansijera terorizma. Osnovna platforma nacionalne baze biće smeštena kod Bezbednosno-informativne agencije. Nacionalna baza će sadržati indeksirana lica po četiri osnova, između ostalih, iz postojećih baza nadležnih organa, što uključuje lica koja su osumnjičena, optužena ili osuđena za krivično delo terorizam i sa njim povezana krivična dela. Radi se, dakle, o osobama koje su bile u nekom vremenskom periodu osumnjičene, optužene ili osuđene za terorizam. Svi će biti indeksirani. Da vas podsetim samo, i sadašnji tzv. premijer na Kosovu Aljbin Kurti je bio među osuđenim teroristima.

Tako osmišljena nacionalna baza će imati pun kapacitet da odgovori cilju zbog koga se formira, a to je efikasna razmena podataka i informacija između nadležnih organa. Podaci za nacionalne baze će biti korišćeni u svrhu sprečavanja pretnji od terorizma, blagovremenog otkrivanja i dokumentovanja terorističke aktivnosti i krivičnog gonjenja.

Od posebnog značaja za efikasno suočavanje sa terorističkim pretnjama i njihovim nosiocima za očuvanje neophodne poverljivosti operativnog rada, posebno službi bezbednosti, odnosno svih državnih organa, za pravnu valjanost korišćenja podataka je zaštita podataka koja je detaljno predviđena ovim zakonom, kao i odgovornost nadležnih organa u preduzimanju mera zaštite podataka sadržanih u nacionalnoj bazi, obaveze administratora, kao i nadzor i kontrola.

Ubeđeni smo da će usvajanje i primena ovog zakona značajno unaprediti kapacitete naše države da se suprotstavi terorističkim pretnjama, da podigne sposobnosti sistema bezbednosti da pravovremeno odgovori i uspešno sprovodi borbu protiv terorizma.

Ovim zakonom Republika Srbija će uspostaviti jedinstven pravni okvir u ovoj oblasti, realizovati planirane aktivnosti u Akcionom planu za Pregovaračko poglavlje 24 – pravda, sloboda i bezbednost za pristupanje Republike Srbije Evropskoj uniji. Istovremeno, ovaj zakon je doprineo Srbiji obezbeđivanju regionalne i globalne bezbednosti. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ministre, kolege poslanici, hteo bih sa vama da podelim neka svoja zapažanja vezano za Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o podsticanju investicije između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD, čime se stvaraju uslovi za početak rada međunarodne razvojne finansijske korporacije SAD, koja je dogovorena onim sporazumom o ekonomskoj normalizaciji odnosa koji je potpisan u Vašingtonu.

Nema nikakve sumnje da se kao zemlja nalazimo na području gde dolazi do snažnog geopolitičkog sučeljavanja velikih sila, što su u poslednje vreme, naročito vidi na ekonomskom planu. Sjedinjene Američke Države kao najjača svetska sila svakako da imaju i najveći kapacitet da presudno utiču na političke, bezbednosne, ekonomske procese, ne samo na Balkanu nego i u Evropi, što se, recimo, vidi na primeru izgradnje gasovoda Severni tok 2. Zbog toga je nama veoma bitno da stvaramo uslove za poboljšanje bilateralnih odnosa sa SAD.

Imamo prilično stabilnu političku komunikaciju sa Vašingtonom, imamo razvijenu vojnu saradnju, naročito sa Nacionalnom gardom Ohajo, imamo Sporazum SOFA o statusu američkog vojnog osoblja na našoj teritoriji, imao saradnju sa KFOR-om u kome se takođe nalaze američke snage samo, čini mi se, za prva tri meseca u ovoj godini, naša vojska je imala preko 130 raznih aktivnosti sa Multinacionalnom brigadom KFOR-a, što je sve dobro, ali na ekonomskom planu mislim da trebamo da učinimo, ministre, mnogo više napora da se ti odnosi unaprede.

Zvanični podaci govore o tome da smo imali prošle godine oko 700 miliona dolara međusobnu razmenu, što je za vodeću ekonomsku silu u svetu poprilično malo. Mislim da tu moramo mnogo toga da uradimo i da će upravo DFC, odnosno ovaj međunarodni fond uspeti da nama stvori novu snažniju osnovu i zamajac za unapređenje tih odnosa.

Godine 2018. tadašnji američki ambasador je izjavio da u Srbiji radi 100 američkih kompanija koje su investirale četiri milijarde dolara i zapošljavaju 20.000 ljudi, u odnosu na nemačke kompanije koje zapošljavaju 70.000 ljudi, dok su ukupne investicije svih kompanija koje su članice Američke privredne komore 14 milijardi, a u njima je zaposlenost 100.000 ljudi. Naravno da ekonomska saradnja SAD i investicije američke kompanije mogu da pokrenu snažno privredni razvoj Srbije, ali američke kompanije donose najsavremeniju tehnologiju, donose veoma iskusan menadžment, donose savremen način poslovanja, ali ono što je, rekao bih, gospodine ministre, za našu privredu posebno bitno, a to je transparentnost u poslovanju, bez toga nema napretka nijedne ekonomije. Transparentnost podrazumeva i oštru borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala i zloupotreba koje mogu da nastanu od strane pojedinaca koji se nalaze u državnom aparatu.

Povećanje transparentnosti u svemu tome je veoma, veoma važna i mislim da će pozicioniranje Američke agencije za razvoj biti u tom smislu jedan korak napred. Pored toga, mislim da ćemo u značajnoj meri moći da ojačamo bilateralne odnose sa SAD i da nam to stvori uslove za određenu relaksaciju po onom pitanju po kome se nikako ne slažemo i gde su nam stavovi potpuno suprotstavljeni, a to je pitanje Kosova i Metohije.

Znamo za stav SAD da je za njih to država i da je ta priča završena i da se od nas očekuje takozvano međusobno priznanje što je po meni neka nebuloza iako sam politikolog, moram da priznam da veću glupost nisam čuo svih ovih godina otkad se iole bavim politikom i prisutan sam u javnom životu skoro 35 godina, ali dobro, svašta čovek čuje u svom životu.

Ono što mislim da kao Vlada trebate da uradite više je da snažno promovišete mogućnosti koje će pružiti prisustvo DFC u Srbiji. Ja se sećam da je Ričard Grener posle potpisivanja, verovatno se i vi sećate onog Sporazuma o normalizaciji odnosa, rekao, da je cilj delovanja DFC između ostalog da snažno pomognu privatni sektor, mala i srednja preduzeća i da nauče te ljude, da ne razmišljaju više na ruski, na kineski način, nego da prihvataju američki način poslovanja i američki način razmišljanja. Već u tome se vidi da tu ima određene geopolitike, ali to nam pokazuje da je Srbija uspela da napravi veoma uspešan model, na jednom globalnom trusnom geopolitičkom području, gde nas teraju da se opredeljujete da li ste za ovu ili za onu stranu i da trpite štetu kada se opredelite za jednu stranu gde je Srbija upravo preko DFC-a i tog Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji uspela da napravi jedan dobar model saradnje i da natera i SAD da počnu da se ekonomski takmiče na našem području.

Pogledajte samo, EU je prihvatila da učestvuje u izgradnji brzih pruga na području od Beograda do granice sa Severnom Makedonijom nakon što je Kina ponudila svoje uslove. Evropljani su onda rekli – mi ćemo dati bolje uslove. To sve pokazuje da postoji jedna snažna geopolitička utakmica, ali to je dobro za nas i mi iz toga možemo da izvučemo određene koristi i dolazak DFC jeste određena korist jer se Vašington opredelio da se ovde takmiči sa konkurentskim silama, a ne da ide sa nekim merama kao što su mere protiv, recimo, izgradnje gasovoda Severni tog 2. Zbog toga mislim da ćemo u narednom periodu i verujem da ćemo iskoristiti na najbolji mogući način prisustvom DFC da pomognemo razvoju naše ekonomije, da dobijemo sredstva za neophodne infrastrukturne projekte, ali da naročito pomognemo razvoju privatnog sektora, tih malih i srednjih preduzeća.

Ponavljam, za to nam je potrebna transparentnost, za to nam je potrebna još snažnija borba protiv korupcije, protiv organizovanog kriminala i da na najbolji način iskoristimo prisustvo DFC da bismo mogli da poboljšamo sveukupne odnose sa SAD, jer poboljšanje odnosa sa Vašingtonom ne samo da može da nam donese ekonomsku dobit, ne samo da može da relaksira neke političke tenzije koje postoje između Vašingtona i Beograda po pitanju KiM, već na olakšava i saradnju sa nama veoma prijateljskim zemljama sa kojima imamo strateška partnerstva, sa Rusijom i sa Kinom.

Dakle, još jednom ponavljam, DFC je možda najbolji odgovor svima onima koji se podsmešljivo odnose prema ideji Srbije na četiri temeljna stuba kada je u pitanju spoljna politika. Da to je moguće uraditi i u ovim gotovo hladnoratovskim geopolitičkim sučeljavanjima na međunarodnoj sceni.

Zbog toga ja snažno podržavam ovaj zakon koji će omogućiti i rad DFC u Srbiji. Verujem da ćete i vi jednom veoma veoma intenzivnom promocijom pokazati našim ljudima, našim poslovnim ljudima i onima koji žele da započnu nove poslove da tu imaju veliku šansu da dođu do određenih sredstava. Uostalom, nemojmo da zaboravimo da DFC ne želi samo da kreditira ili da daje garancije. Oni žele čak i da učestvuju kao partneri u poslovima sa kompanijama koje već imaju neke veoma dobre poslove i koji postižu određene rezultate. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, danas biramo predsednika Narodne skupštine u ovom sazivu. Neću govoriti o njemu jer je dobro poznat, dugo je na javnoj i političkoj sceni, a posebno ne treba da ga predstavljamo nakon onog slikovitog prikaza za kolege, uvaženog kolege Palme. Ja ću se više koncentrisati na ono što će u narednom periodu svakako biti jedna od najznačajnijih tema kojom ćemo se kao poslanici zajedno sa našim predsednikom Narodne skupštine baviti u narednom periodu.

Reč je naravno o našoj južnoj pokrajini. Kosovo i Metohija je pitanje od strateškog značaja za budućnost države Srbije i celokupnog srpskog naroda i za kvalitet i za boljitak svih građana koji žive ne samo u Republici Srbiji nego i posebno u regionu. Zato je rešavanje Kosmetskog problema na jedan miran dugoročno održiv kompromisan način vitalno i nacionalno i državno pitanje.

Osnova politike koja je vođena u prethodnom periodu i koja će se nastaviti u narednom je nepodeljeno jedinstvo i zajedničko delovanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i njegovih političkih predstavnika i države Srbije. To je temelj. Bez tog temeljnog stuba politike najpre prema Kosovu i Metohiji ne bi bilo nikakvih rezultata. U minulom periodu koji smo ispratili kao prethodni saziv Narodne skupštine, a posebno Odbor za Kosovo i Metohiju suočili smo se sa brojnim rizicima od obespravljenosti srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, njegove veoma loše bezbednosti, terorizma, upada parapolicijskih albanskih snaga na sever Kosova, etnički motivisanih napada na pripadnike srpskog naroda, pokušaja dovršavanja etničkog čišćenja, otimanja imovine, ubistava poput ubistva Olivera Ivanovića, pa preko taksi, neispunjavanja prvog Briselskog sporazuma, posebno zajednice srpskih opština, međunarodne kampanje Prištine u članstvo u međunarodnim organizacijama, do blokade razgovora u Briselu.

Priština je jednostranim potezima u minulom periodu obesmišljavala nastavak svakog razgovora i normalizaciju odnosa dve strane, a to je praktično sprovodila najčešće kroz neizvršavanje i opstrukcije obaveza iz dijaloga, donošenje zakona kojima se otima imovina Srba i Republike Srbije u pokrajini, ugrožavanje demokratskih i ljudskih prava srpskog naroda i posebno njihove lične imovinske bezbednosti.

Nad Srbima u pokrajini se vrše gotovo svakodnevni akti zastrašivanja i nasilja, sprovode se brojna ograničenja njihove slobode kretanja i protiv njih vode fingirani sudski postupci koji imaju za cilj sprečavanje povratka, dalje etničkog čišćenja i ugrožavanje ostanka Srba na prostoru KiM.

Ne vidim da će se ovi rizici po opstanak bezbednost srpskog naroda na KiM u narednom periodu izgubiti, da će nestati. Naprotiv, čini mi se da će se pojačavati zbog izvesnih trendova koji se već vide u ponašanju Prištine.

Uprkos svim tim izazovima i rizicima sa kojima smo se suočili, Beograd je uporno nastoja da dođe do razgovora sa Prištinom da se sedne za sto i da se svi problemi reše na jedan miran način, ali postizanjem kompromisa.

Sa druge strane nismo imali odgovor koji smo očekivali. Izostala je iskrena posvećenost Prištine pregovorima, videli smo potpuno odsustvo bilo kakve spremnosti na kompromis od strane Prištine. Došlo je do zastoja u razgovorima između Beograda i Prištine kada su uvedene takse u jesen 2018. godine. Tek 20 meseci kasnije nakon što je pod uticajem Vašingtona prekomponovana politička scena u Prištini imali smo nastavak tih razgovora koji su možda na prvi pogled i obećavali da nešto može da se uradi, dogovorena je agenda, dogovorena su dva paralelna koloseka. Međutim, vidimo da kada je u pitanju realizacija ZSO, Priština odmah odustaje od svega toga.

Uprkos svim ovim problemima koje smo imali u razgovorima sa Prištinom Beograd je uspeo da jednom veoma dinamičnom, inovativnom, krajnje konstruktivnom politikom koja je bila usmerena ka rešavanju problema, a ne ka generisanju novih problema i prepreka za razgovor i moguće dogovore postigao veoma značajan rezultat.

Na međunarodnom planu 18 zemalja koje su priznale Kosovo kao nekakvu državu je povuklo priznanja, sprečeno je članstvo u više međunarodnih organizacija, ako se ne varam u sedam, osam organizacija, uključujući ono što je možda i najvažnije članstvo u UNESKO i u Interpol.

Beograd je uspeo da, tamo gde je možda bilo najteže napravi veoma dobar politički prodor, a to su odnosi sa SAD koje nesumnjivo silom svog oružja stoje iza samoproglašene države Kosovo i to najviše preko Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji odnosa koji je postignut u Vašingtonu.

Ono što je najvažnije u politici koja je vođena i koju ćemo voditi u narednom periodu, kada je u pitanju naša južna pokrajina jeste puna podrška države Srbije opstanku srpskog naroda na KiM. Bez te podrške Srbi ne bi mogli da opstanu na KiM, već bi bio dovršen proces etničkog čišćenja.

Ja samo hoću da podsetim na deo onoga što je država Srbija uradila da pomogne opstanku jačanja bezbednosti i svaku drugu perspektivu pored ekonomske koja je najvažnija srpskom narodu na KiM. Izgrađeno je više hiljada stambenih jedinica za interno raseljena lica, povratnike, socijalno ugrožena domaćinstva. Izgrađen je zdravstveno rekreativni kompleks „Rajska Banja“ u Banjskoj, finansirana je izgradnja rekonstrukcija i sanacija desetina kilometara puteva i ulica, mostova, nadvožnjaka. Uređene su deponije, rekonstruisana je vodovodno kanalizaciona mreža, infrastrukturno su uređeni tereni, objekti za sportske namene.

Programima razvoja poljoprivrede podržano je preko 1.300 poljoprivrednih domaćinstava, što je za opstanak Srba na KiM za njegovu ekonomsku perspektivu od posebnog značaja. Izgrađene su i opremljene dve pivare na teritoriji opštine Zvečan.

Projekat izgradnje povratničkog naselja „Sunčana Dolina“ na lokaciji Mali Zvečan finansiran je da bi se stvorili uslovi za život i rad skoro 1500 ljudi oko 350 porodica, unapređen je rad svih medija u sastavu Mreže Most.

Danas na Kosovu i Metohiji po planu i programu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije radi ukupno 103 škole, 68 - osnovnih, 35 - srednjih.

Na teritoriji AP KiM imamo 17 predškolskih ustanova i 40 izdvojenih odeljenja predškolskih ustanova. U sastav Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici nastava se obavlja na deset fakulteta i tri visoke škole strukovnih studija. Postoji studenski centar za smeštaj studenata.

Na teritoriji AP KiM funkcionišu dva kliničko-bolnička centra. Jedan zdravstveni centar je u Gnjilanu, dva doma zdravlja. Dodeljuje se svakodnevna pomoć porodicama povratnika, pruža se pravna zaštita srpskom narodu.

To su rezultati koji su omogućili, da dalje ne nabrajam opstanak srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Svakako da rezultati koji su postignuti u dijalogu uprkos tome što su se pojavljivala različita tumačenja od toga da je potpisivanjem prvog Briselskog sporazuma Beograd navodno priznao samoproglašenu državu Kosovo su potpuno drugačiji.

Iz čitavog procesa političkog dijaloga moguće je izvući nekoliko glavnih zaključaka koji ne mogu da budu osporeni nikakvim dnevnim politikanskim izjavama.

Prvi zaključak je da je Republika Srbija odabirom mirovnog principa za aktivno i posvećeno angažovanje u pregovorima napravila svojevrsno strateško iznenađenje. Politički dijalog je u svakom smislu radio za interese srpske strane koja je u periodu pregovora uspela da očuva mir na prostoru pokrajine, što nam je najvažnije za opstanak srpskog naroda.

Kako god bili složeni, i čak neproduktivni i pojedini periodi u dijalogu činjenica je da tokom trajanja intenzivnijih razgovora nije bilo ozbiljnijih bezbednosnih kriza ili one koje su se pojavljivale poput upada parapolicijskih albanskih snaga na sever Kosova su veoma brzo bile rešavane.

Treći zaključak odnosi se na činjenicu da je angažovanje Republike Srbije i političkom dijalogu očigledno uspelo da delimično amortizuje jedan beskompromisan, nepovratan stav onih koji podržavaju nezavisnost Kosova.

Oni sve češće traže da su u pregovorima nađe sveobuhvatno trajno rešenje za pitanje Kosova i Metohije i od čega je jasno da oni više ne smatraju da je takozvana kosovska nezavisnost, naprosto završena stvar od gotove stvari, od završenog pitanja, uspeli smo da ponovo na dnevni red stavimo pitanje Kosova i Metohije.

To je moglo da se uradi jednom mudrom politikom koja je u prvi plan stavila miran način rešavanja svih, pa i najtežih sporova. Stav je bio mnogih, uključujući vodeće zapadne sile da je pitanje Kosova i Metohije rešeno jednostranim proglašenjem nezavisnosti i da Srbija mora da se sa time saglasi, pa čak i da sama pomogne ostvarivanje efektivne vlasti Prištine nad celom pokrajinom. Albanci su želeli da zloupotrebe Prvi Briselski sporazum nadajući se da će uzeti ono što im odgovara, da će uspeti da uspostave punu kontrolu nad Severom Kosova, a onda odustati od formiranja zajednica srpskih opština.

Četvrti zaključak koji može da se izvuče, a vezan je za razgovore koje je Beograd imao sa Prištinom u celom minulom periodu je da je Republika Srbija u osnovi uspela da u potpunosti zaštiti svoj interes u pokrajini i u kontekstu evropskih integracija, bez davanja suštinskih ustupaka.

Uprkos kritikama vezanim za navodnu predaju srpskih institucija na Severu Kosova, na tom prostoru Srbi trenutno dominiraju u svim političkim, policijskim i pravosudnim institucijama i ta njihova dominacija je priznata i od Prištine i međunarodnog činioca. Mnogo se vremena potrošilo oko toga da li je Srbija Prvim Briselskim sporazumom priznala samoproglašenu državu Kosovo i mnogi su govorili da jeste.

Mi smo tvrdili da su ti razgovori i postignut dogovor bili u statusno neutralnom okviru. Ko je govorio istinu, a ko je lagao? Može sada lako da se vidi. Ako je prvim Briselskim sporazumom Beograd priznao lažnu državu „Kosovo“, pa zato predstavnici te lažne države „Kosovo“ sada traže da u nastavku razgovoru u Briselu se razgovara isključivo o priznanju „Kosova“ od strane Srbije. Toliko, čisto zbog javnosti, da shvate ko im govori istinu svih ovih godina, ko ih obmanjuje zbog nekih svojih političkih trikova i poena.

I konačno, istinski povratak Republike Srbije u procesu odlučivanja o Kosovu i Metohiji, i na Kosovu i Metohiji, koji je počeo 2013. godine sa razgovorima u Briselu, a koji je sproveden na angažovanje o političkom dijalogu, doneo je opipljive i značajne koristi srpskom narodu u našoj južnoj pokrajini, o čemu sam već izneo neke podatke.

Dakle, paralelno sa razgovorima sa Prištinom kojima smo pokušali da rešimo neka veoma bitna pitanja, jačali smo i borili se za opstanak i perspektivu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Istovremeno su nam ti razgovori otvorili put da poboljšamo odnose sa nekim zapadnim zemljama, posebno sa Vašingtonom.

U tom smislu, postizanje sporazuma o ekonomskoj normalizaciji odnosa, ne samo da je otvorilo put da se realizuju neki infrastrukturni projekti za koje smatramo da su veoma značajni za sve ljude koji žive i na teritoriji Republike Srbije i u nekim susednim zemljama, ne samo zato što je otvoren put i da naša južna pokrajina učestvuje u ideji „mini Šengen“ zone, već je zato što mislimo da je ekonomski napredak nešto što može u budućnosti da dovede do relaksacije političkih napetosti i da stvori možda jedan novi politički ambijent u kome bi se mnogo mirnije razgovaralo i u kome bi bilo spremnosti za kompromis i na strani Prištine.

Preko Vašingtonskog sporazuma Beograd je uspeo da u značajnoj meri unapredi svoje bilateralne odnose sa Vašingtonom i da u narednom periodu obezbedi, posebno ako bude ostala sadašnja administracija u Beloj kući, obezbedi poštovanje naših interesa i razumevanje naše pozicije od strane Vašingtona. Prvi put smo sada posle Vašingtonskog sporazuma u poziciji da možemo da kažemo da u odnosima sa najvećom silom na svetu, više nismo puki predmet kome će se samo diktirati, nametati i ucenjivati, sada smo subjekat u tim odnosima i to je ogroman napredak. Za taj napredak je veoma bitan Sporazum o ekonomskoj normalizaciji odnosa.

Nažalost, čekaju nas veliki izazovi, naročito u dijalogu. Pre toga, samo hoću da vam kažem da sam u svojstvu predsednika Odbora u prethodnom sazivu za Kosovo i Metohiju, koji vodim već osam godina, formirao Radnu grupu koja se bavila prikupljanjem činjenica i dokaza o zločinima koja je počinila teroristička zločinačka formacija „oslobodilačka vojska Kosova“, sa nemarom da pomognemo rad specijalizovanog tužilaštva i specijalizovanih sudskih veća, i u tome smo napravili veoma, veoma značajne pomake i čak dobili u pisanoj formi zahvalnost tadašnjeg specijalizovanog tužioca.

Mi ćemo nastaviti da radimo na tom planu, jer rešavanje zločina i sudbine nestalih ne može da bude jednostrano. Put ka pomirenju vodi ka utvrđivanju pune istine, bez obzira ko je počinio zločine, bez obzira na nacionalnost zločinaca. Ako želimo da zatvaramo taj ogroman ponor koji postoji između Srba i Albanaca, moramo da rešimo i pitanje nestalih osoba i da utvrdimo istinu o zločinima koji su počinjeni. Ponavljam, to ne može jednostrano da se radi, a da se samo jedna strana okrivljuje za to.

Trenutno stanje u dijalogu između Beograda i Prištine po meni je u fazi duboke kome. Ja ne vidim perspektivu za nastavak ovih razgovora zbog ponašanja Prištine.

Najnovija izjava takozvanog „premijera“ u Prištini, Hotija, da neće biti sporazuma ako nema priznanja i ako nema sporazuma onda će oni vratiti takse, ne ostavlja ni malo prostora za postizanje bilo kakvog kompromisnog rešenja.

Samo da vas podsetim da su oni da bi u startu minirali nastavak razgovora usvojili platformu za dijalog sa Beogradom, koji ima tri principa: 1) O teritorijalnom integritetu Kosova se ne pregovara, 2) Sukob Kosova i Srbije treba da se okonča kroz sporazum o normalizaciji odnosa i recipročnom priznanju, 3) Sporazum da bude u skladu sa „ustavom“ Kosova i ne sme da bude međuvlasti. Govori o nekakvoj ratnoj šteti, o stolici u UN, ne podržava se model dve Nemačke, da pet zemalja EU treba da prizna samoproglašenu državu „Kosovo“.

Ova platforma je protiv dijaloga i vidimo da čitava sada aktuelna pozicija Prištine proizilazi upravo iz ove platforme. Priština hoće da onemogući nastavak razgovora sa Beogradom po svaku cenu i da zato prebaci odgovornost na Beograd i neće da formira zajednicu srpskih opština, već hoće da pitanje zajednice srpskih opština, odnosno njenog formiranja, da se ubaci u eventualno sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji, a taj sporazum ako bi i bio postignut, on bi bio realizovan tek kada bi Beograd priznao samoproglašenu državu „Kosovo“ – znači nikad. To znači da nikad ne može da se realizuje zajednica srpskih opština.

Naš stav je da prvo mora da se realizuje zajednica srpskih opština onako kako je dogovoreno, a dogovoreno je sa izvršnim nadležnostima, a onda može da se razgovara o postizanju sveobuhvatnog sporazuma.

Na kraju, poštovane kolege, pošto će pitanje Kosova i Metohije biti od izuzetnog značaja, želim sve da vas podsetim na Rezoluciju, koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije, o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samoupravljanja na Kosovu i Metohiji, 13. januara 2013. godine. Ovo što ću vam sada, samo delove, čitati to je okvir iz koga mi ne možemo da izađemo i to je poruka i mene kao poslanika i smatram i nas kao Skupštine da treba da bude poruka i Prištini i međunarodnoj zajednici, da izvan ovog okvira nije realno očekivati bilo kakve ustupke države Srbije.

U želji da ostvari dugoročni državni nacionalni cilj, očuvanje celovitosti državne teritorije, suvereniteta, ekonomski razvoj, zaštitu političkih ekonomskih i bezbedonosnih interesa Republike Srbije na području Kosova i Metohije, polazeći od toga da svako rešenje bilo opšteg ili nekog posebnog pitanja o privremenom, prelaznom ili konačnom statusu Kosova i Metohije, o položaju Srba u pokrajini ili o zaštiti srpskog, verskog i kulturnog nasleđa mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244. To je granica. To je crvena linija ispod koje ne možemo da idemo.

Republika Srbija u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Cilj razgovora je stvaranje uslova za srpsku zajednicu i sve druge nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji kojima se garantuje sigurnost i puna zaštita ljudskih prava. Vlada Republike Srbije se ovlašćuje i obavezuje da u nastavku dijaloga o rešavanju tehničkih i političkih pitanja sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini i predstavnicima međunarodne zajednice, buduće sporazume postižu u skladu sa stavovima, osnovnim ciljevima ove rezolucije, nastojeći da se sa predstavnicima PIS u Prištini postigne sveukupan dogovor o kome se sada govori.

Sve nadležnosti koje kao rezultat pregovora budu poverene privremenim institucijama samouprave u Prištini biće potvrđene ustavnim zakonom i prenete organima AP Kosovo i Metohija.

Predstavnici Republike Srbije će kroz pregovore težiti iznalaženju sporazumnog i sveobuhvatnog rešenja za Kosovo i Metohiju. Republika Srbija spremna je da učini dodatne ustupke radi prevladavanja trenutnog stanja u odnosima između srpskog i albanskog naroda. Istovremeno, Republika Srbija nije spremna da čini dodatne ustupke koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja njenih državnih i nacionalnih interesa. Republika Srbija pristupa dijalogu sa PIS u Prištini svesna značaja koji bi postizanje obostranog prihvatljivog rešenja za Kosovo i Metohiju imalo u kontekstu dalje i ubrzane integracije čitavog regiona zapadnog Balkana u EU.

Ova rezolucija i njome utvrđeni pravac, smernice i ciljevi državne politike obavezujući su za sve državne organe i organizacije i mogu biti izmenjeni jedinom novom rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije.

Dakle, poštovane kolege imamo okvir za ono sa čime ćemo se suočiti u narednom periodu, a to je rešavanje kosmetskog problema. Verujem da ćemo uspeti da postignemo potrebno jedinstvo i da se suočimo sa tim trenutno najznačajnijim pitanjem za budućnost i države Srbije i srpskog naroda. Hvala.