Poštovana predsedavajuća, ovaj član 75. jako je bitan, pogotovo amandmani narodnih poslanika, gospođe Donke Banović i Milice Vojić Marković. Zaista isto apelujem da Ministarstvo razmotri ovaj amandman.
Rezultati nacionalnih ispitivanja su javni i služe za procenu stanja i napretka obrazovanja u Republici Srbiji i koristi ih Ministarstvo, jedinica lokalne samouprave. Ovde je dodato – obrazovne i naučne ustanove. To je vrlo bitno.
Zašto obrazovne i naučne ustanove? Zato što smo mi, verovali ili ne, pomalo udaljili naučne ustanove, odnosno katedre pedagogije sa filozofskih fakulteta od Ministarstva, od jedinica, od Nacionalnog prosvetnog saveta.
Gospodine ministre, samo ću da navedem jedan primer. U ogledima škole smo dobili Izveštaj, mi narodni poslanici, Nacionalnog prosvetnog saveta za 2012. godinu. Jedan sam od onih poslanika koji zaista sve pročita što dobije na ruku. Verovali ili ne, Nacionalni prosvetni savet je predložio za opšte obrazovne predmete izučavanje istorije samo jedan čas u trogodišnjim i četvorogodišnjim školama.
Još bih da kažem dve rečenice. Citiraću jednog rimskog filozofa koji je rekao, citiram: "Učite istoriju svoga naroda, da ne budete stranci u vlastitoj otadžbini". Završen citat. Ili, napomenuću 1941. godinu kada je bombardovana Narodna biblioteka Srbije, najpre je ona bombardovana i kada su glavnokomandujućeg pitali -zbog čega da uništimo prošlost srpskog naroda?
Postavljam pitanje – kako ćemo ishode one koje smo ostavili jačanje identiteta, itd. srpskog naroda? Koji su to nastavni predmeti preko kojih ćemo dostići te ishode? Moram da kažem – ovo u istoriji pedagogije nije bilo i poistovetili su, Nacionalni prosvetni savet, istoriju sa sociologijom. Vi, gospodo sociolozi vrlo dobro znate da je sociologija deo savremene istorije. Zaista, ovo apelujem da se ne dozvoli uništavanje prosvete koje se, moram to da kažem, sistematski vrši od 2000. godine.
Pozdravljam Ministarstvo što je u ishodima stavilo rezultate i što je u ciljevima, ali mi to nastavnim planovima i programima trebamo obezbediti da dođe do ishoda, ali sa sadašnjom situacijom ne. Verujem da Ministarstvo ima dobre namere, zbog toga što je i prethodno Ministarstvo, nazad zapravo deset godina stavlja stalno nas u situaciju da opšte obrazovne predmete, broj časova da smanjimo na minimum. Molim vas istorija se učila u starom veku. Herodot je napisao delo istoriju, sociologija je nauka 19. veka. Ne može broj časova jedan čas ovde sociologije, jedan istorije.
Zalažem se i molim vas obezbedite to zbog budućnosti dece naše i zbog budućnosti države Srbije, da se istorija izučava od petog razreda osnovne škole do osmog, po dva časa sedmično, kao i u srednjim školama u svim razredima po dva časa. Ako dva, bar jedan.
Molim vas, za srednje je predviđeno samo u jednoj godini jedan čas. Nemojte se ljutiti, imam jedan izraz koji ne smem u Skupštini upotrebiti, a u nauci bi ga upotrebio. Sa kojim je ciljem to? Sa ciljem da deca ne znaju prošlost. Lako je onda sa nama manipulisati kao nacijom. Uništava nam se prošlost. Kako ćemo listati i prelistavati našu prošlost ako je ne izučavamo, a zarad budućnosti otadžbine? Ovo je samo jedan apel tog koncipiranja nastavnih planova i programa, da ne dozvolite ni Nacionalnom prosvetnom savetu, a ni Zavodu, nego da angažujete katedre pedagogije sa Filozofskog fakulteta da se uključe. Mislim da su to najkompetentniji ljudi i ljudi iz prakse i teorije. Neke smo predmete poistovetili sa tradicionalnim. Od antičkih vremena predmetima broj časova koji ništa ne znače za budućnost naše dece.
Dakle, ovo na oprez, a mislim da ima razloga da uključimo naučne ustanove više u škole i da ih povežemo i da je ispitivanje svako u naučne svrhe u smislu unapređivanja vaspitanja i obrazovanja. Izvinite, malo više sam uzeo reč.

Poštovana predsedavajuća, zalažem se da ostane član 78. ovakav kakav jeste, ali možda bi bilo dobro reći zbog čega.
(Predsedavajuća: Gospodine Atlagiću, mi smo na članu 77. Amandman na član 77, a ne na član 78, koji ste vi pomenuli.)
Izvinite. Zalažem se da štrajk ostaje kao oblik, ali uz obavezni minimum procesa rada. Verujem da svi koliko nas ima ovde u Skupštini, bez obzira na političke stranke, barem smo se juče tako dogovorili, stavili smo u centar vaspitno-obrazovanog sistema učenika. Ako se slažemo u tome, onda nikakv štrajk ne može zaustaviti taj proces rada.
Kada bi me pitali, kao čovek koji radi od osnovne škole do univerziteta, kada bi onda trebao biti štrajk? Biću otvoren samo pod dva uslova. Da se zaustavi proces rada, a to je prvi uslov kada profesori, nastavnici, učitelji nisu plaćeni po uslovno kvalifikovanom radniku, kao i u zdravstvu, upravi, policiji i vojsci, onda on ima smisla. Kada direktori i uprava škole uzurpiraju prava nastavnika. U nijednom drugom smislu ne vidim svrhu, jer je budžet takav kakav jeste, a plaćamo se po uslovno kvalifikovanom radniku. Bojim se da, u protivnom, ne bi išao u političke svrhe. Hvala.

Poštovani predsedavajući generale, dozvolite da kažem nekoliko rečenica na ovaj amandman.
Juče sam već napominjao kada je u pitanju ovaj član 17, sada kada se radilo o Zakonu o osnovnoj školi, tako i sada kada se radi o Zakonu o srednjoj školi, program zaštite od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, poseban akcenat i podnaslov stavljamo iz istog razloga, ono što sam juče govorio, zbog toga što nismo vratili vaspitnu funkciju škole koju smo, da tako kažem, ukinuli, ima 15 godina.
Dakle, mi smo vaspitanje proterali iz škola, a da ne kažem i iz sredstava masovne komunikacije, itd, i svih faktora tradicionalnih vaspitanja i obrazovanja. Bilo bi zgodno, prva rečenica ovog člana, gde kaže – program zaštite; ovde bih dodao – učenika i nastavnika od nasilja i zlostavljanja; jer imate pojavu zlostavljanja nastavnika od strane učenika. Imali smo nekoliko drastičnih slučajeva, da tako kažemo, u ovoj školskoj godini. Ima toga više, čak se i ne priča, javnost ne da. Ne bi zgorega bilo staviti i to.
Vrlo dobro je Vlada ovo, zapravo ministarstvo, postavila kako se ostvaruje, preko čega i sada je vrlo interesantno to pratiti preko pojedinih nastavnih predmeta, ali bi dobro bilo da se i planom, šta to znači, brojem časova u pojedinom nastavnom predmetu, a to zadire u program, nastavni program i korelaciju nastavnih sadržaja, itd. To je jedan malo složeniji proces i kada je vaspitna funkcija škola bila malo jača ona je vodila računa o tome.
Zalažem se da mi vratimo tu vaspitnu funkciju škole u celini, pa onda i preko nastavnih predmeta onda nećemo dobiti, manje ćemo imati slučajeva zlostavljanja učenika i nastavnika i zanemarivanje ovih pojava, itd.
Isto tako kada je u pitanju alkoholizam, kroz mnoge nastavne predmete to možemo, korelacijom nastavnih predmeta, a tu ključnu ulogu školske službe moraju da odigraju, školski pedagog, školski psiholog zajedno sa stručnjacima iz lokalne samouprave. Dobro je, kažem, još jedanput što je ministarstvo ovo stavilo zaista i ima dobre namere. Na nama je stručnjacima da ovo razradimo i zajedno sa lokalnim zajednicama i državom u celini sprovedemo u praksu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, mislim da je ministarstvo dobro koncipiralo član 18. i nema razloga za amandmanom. Naime, mi često nekim pojavama, zlostavljanje itd, kada se ono pojavi, da bismo ga potencirali, idemo kroz zakon, umesto da to kroz zakon radimo kontinuirano. Tako je i sa fizičkim vaspitanjem. Nema elemenata za posebnu naglašenost. Zašto? Sve piše u članu 18. To se radi ne samo preko nastavnog predmeta – fizičko vaspitanje u srednjoj školi, nego kao što je ministarstvo i navelo – kroz razne vrste takmičenja. Možda bih samo dodao nešto što ministarstvo nije navelo – zašto ne uvedemo slobodne aktivnosti u srednje škole? Samo pratiti kontinuitet iz osnovnih škola, a onda u okviru slobodnih aktivnosti sa područja fizičkog vaspitanja imamo 10-ak, 15, slobodnih, čak i 20 možemo da imamo.
Dakle, ne znam zašto nemamo slobodne aktivnosti u srednjoj školi? Istorija savremene pedagogije poznaje da smo imali slobodne aktivnosti u srednjoj školi, čak možda i više nego u osnovnoj školi, pogotovo kroz sportske slobodne aktivnosti. Tu se baca akcenat na razvoj.
Nisam za to da dajemo prenaglašeni značaj, gospodine ministre, kao što je Nacionalni prosvetni savet učinio. U pogledu ogleda, ja imam izveštaj koji ste nam poslali, pa je fizičko u srednjoj školi stavljeno dva časa a prirodne nauke sve skupa samo jedan čas sedmično, i to samo u jednoj godini za tri godine, a fizičko u svakoj godini po dva časa, plus takmičenja. Ne valja ići u takve krajnosti. Ne smemo to raditi, uništićemo decu. Verovali ili ne, istoriju imamo samo u jednoj godini, po jedan čas u toku godine.
Kakav ćemo mi to patriotizam razvijati i preko kojih predmeta našoj deci? Kakav identitet stvarati naroda kojemu matično pripadam i identitet nacionalnih zajednica, kada su u pitanju nacionalne zajednice? U ishodima stoji, to ste dobro koncipirali. Ali, moramo sadržaje napraviti preko nastavnih predmeta. Znači, kada su ishodi u pitanju, lepo stoji u ishodima da ćemo takvu ličnost, ali nastavnim programima to ne osiguravamo.
Potpuno razumem nacionalni savet i vas kao ministra. Jer, pre vas ministri, pogotovo prvi ministar od 2000. godine, drastično su ukinuli nastavne predmete i kasnije. Imam osećaj da ovo ministarstvo nastoji da ispravlja krivu Drinu i to je dobro. Što pre to ispravimo, to je bolje. Dakle, postoje tradicionalni opšteobrazovni predmeti, kada je u pitanju plan i program, što se može i redefinisati, pa čak i u skladu sa aktuelnom situacijom, a ne zato što smo rat vodili. Istoriju smo sveli samo na jedan čas u jednoj godini za četiri godine srednje škole. To su strašne stvari.
Ponovo ću citirati Kasijodora, rimskog filozofa koji je rekao: "Prelistavajte istoriju i učite istoriju svoga naroda, u rimsko vreme, jer ćete biti stranci u vlastitoj otadžbini".
Još jednu rečenicu bih rekao na kraju. Kada je ova naša država bila napadnuta 1941. godine, najpre su Nemci Narodnu biblioteku zapalili, čak nisu ni bombardovali nego zapalili, to znamo iz najnovijih istraživanja, verovatno ste to čuli. Kada su pitali glavnog komandujećeg: zbog čega, rekao je – da im uništimo prošlost. Jer, kad uništite prošlost jednom narodu, normalno je da on nema sadašnjost i budućnost. Dakle, ja se zalažem za harmonizaciju nastavnih predmeta i broj časova, a to znači i nastavni plan.
U čitavom zakonu o srednjem vaspitanju i obrazovanju vi kao da mešate nastavni plan i program. To sam video kod mnogih poslanika. Nastavni plan je jedno, program je drugo. Ali, moramo ih dovoditi u vezu. Najpre određujemo plan, a onda program. Plan je broj časova, a program je sadržaj. To se može vrlo lepo napraviti i ja vidim dobru nameru zakonodavca. Ali, zato je tu Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja i ja na njega stalno bacam akcenat. On ima te kompetencije, a ne Nacionalni savet.
Moram vam reći da u jednom prosvetnom Nacionalnom savetu ili akreditaciji se nalazi čovek koji je bio potpisnik među njih 60 i tražio je nezavisnost KiM. Hoće li on patriotizam razvijati?
(Predsedavajući: Gospodine Atlagiću, molim vas da se vratite na temu.)
Na temi je, gospodine predsedavajući, patriotizam, kroz nastavu istorije. Ovo je baš tema. Hoćete da mu kažem ime? Ali, moram reći da je to sramota za ovu državu. Hvala.

Uključiću se po ovom pitanju člana 21. Program izleta i ekskurzije je jedno od važnih planova i programa godišnjeg plana škole.
Podvlačim ono što je bitno - izvođenje ekskurzija je izričito u nastavno-vaspitne svrhe. Da li to radimo u praksi, ovo što je koleginica rekla? Dabome da ne radimo. One se izvode u druge svrhe, pa čak i finansijske, ovo što je koleginica reče.
Šta preporučujem? Ono što neke škole praktikuju. Ako se radi o osnovnoj školi, do završetka srednje škole, onda bi svaka osnovna škola trebala da napravi od prvog razreda plan ekskurzija i program do osmog razreda - poznavanje bliže i šire okoline matične države, a onda , u saradnji sa srednjim školama, na bazi tog plana išli šire itd. Onda bi oni obilazili ona mesta, istorijske i prirodne lepota naše zemlje i susednih država, gde će nastavnici moći koristiti to u sadržaj nastavne svrhe, u broj časova.
Samo pedagogija takve ekskurzije, a govorim šta pedagogija poznaje, jer druge ne poznaje. To bih prepustio školama, uz obavezu da svaka škola mora imati dobro razređen plan, dobro razrađen program rada i na jednu grupu, na jedno odeljenje ne slati razrednog starešinu, kao do sada, nego najmanje tri čoveka. To smo tradicionalno radili u zadnjih 20 godina. Zašto smo to napustili u zadnjih 10-15 godina, mislim da je suvišno da obrazlažem jer svi to dobro znamo.
Mislim da je ovaj član zakona izuzetno dobro postavljen. Na nivou škola osnovnih i srednjih treba da napravimo dobro razrađen plan. Najpre je to odgovornost direktora, a onda i svih drugih činilaca. Hvala lepo.
Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dušan Petrović, Sanja Čeković, Miodrag Đidić, Boško Ristić, Milovan Mihajlović i Nebojša Zelenović.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 26. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Elvira Kovač, Balint Pastor, Laslo Varga, Arpad Fremond i Zoltan Pek.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 24. amandman je podnela narodni poslanici Olena Papuga.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 27. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Bojan Kostreš, Đorđe Stojšić, Olena Papuga, Karolj Čizik i Dragan Andrić.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 28. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Gordana Čomić i Maja Videnović.
Vlada i resorni Odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Izvinjavam se koleginici ako je shvatila da ja njoj držim predavanje. Sve što govorim govorim u interesu naše dece a verujem i ona. Dakle, na istom smo poslu, istom zadatku i nema ljutnje itd.
Osvrnuću se na ovaj član kada je u pitanju, gospodine ministre, broj časova, ne samo prema deci nego i prema nastavnicima. Da li možda ministarstvo ili zavod razmišlja da se podigne kvaliteta obrazovanja profesora u didaktičara pedagoškom smislu izvođenja nastave, da im se smanji broj časova, a više na stručno usavršavanje i osposobljavanje? Dakle, da li možda ministarstvo u tom smislu razmišlja, jer savremena pedagogija ide u tom pravcu? Mislim da smo mi ostali na tradicionalnom. Nije dobro da mi smanjujemo samo dedi broj časova a nastavnicima ostane ista? Ne. Nastavnik mora biti osposobljen za najsavremeniji način izvođenja nastavnog časa. Tu je problem pedagoški danas. To svi profesori didaktičari na katedrama vrlo dobro znaju.

Izvinjavam se, vama gospodine generale, niste čuli prvu rečenicu. Povezao sam broj učenika sa brojem učenika i sa brojem časova nastavnika. To moramo dovoditi u vezu. Možda vi, koji niste te struke, teško je to pojmite, ali samo napominjem ovo, gospodine ministre, da se možda u zavodu treba razmišljati da na najsavremeniji način osposobimo nastavnika, onda je čak i broj, najoptimalniji broj učenika pet. Ako imamo para, hajde da budemo otvoreni. To je nemoguće. Kako osposobiti nastavka za savremenu nastavu ako ono ima 25 ili 21 čas neposredne nastave plus pripreme koliko kući, pogotovo oni koji su Resavska škola pa prepisuju svake godine i svaki dan. Izvinite. Hvala.

Ne znam zaista šta će sutra biti, ali ako vam treba čas nacionalne istorije, možemo po završetku ove skupštine, voljan sam za sve poslanike, koju god hoćete temu. Nije sporno. Razmišljam o onome što je danas na dnevnom redu i zalažem se da naš zakon bude koncipiran u interesu učenika, u interesu naše dece i roditelja i nastavnika. Hvala.

Poštovani predsedavajući, podržavam ovaj amandman koleginice i mislim da je sasvim u redu. Imate vaspitno-obrazovne ustanove koje ne mogu organizovati praktičnu nastavu, jer nemaju sredstva. Dakle, gde će je organizovati, ako ne u školi? To je rađeno tradicionalno. Nemojmo sužavati i sputavati širinu i bogatstvo vaspitno-obrazovnog rada, pa makar kada je praktična nastava u pitanju.
Tvrdim da smo zadnjih 15 godina to zanemarili. Naša deca bi zdravija bila da izvodimo praktičnu nastavu iz poljoprivrede na poljoprivrednim imanjima. Što o tome nismo govorili kada smo govorili o fizičkom? Da ne govorim o drugim oblicima. Ima mnogo oblika gde mi možemo preko praktične nastave i fizičko vaspitanje dovesti na onaj nivo. Ne bi trebalo samo broj časova itd.
Zaista podržavam ovaj amandman. Mislim da je on sasvim u redu i da je to jedna tradicionalna praksa. Mi imamo otpor nastavnika praktične nastave u srednjoj školi, jer neće da nastavu izvode u firmi, jer mu je lakše da izvodi u školi, iako nema sredstva rada u školi. Mislim da Ministarstvo i Vlada treba zaista da razmisle i da daju mogućnost, čak i obavezu, jer ona je obavezna praktična nastava. Hvala.

Da se uključim ovde. Bilo bi dobro, kao što je počelo teći, da zaista ove članove zakona ne politizujemo. U pitanju su naša deca. Zaista vas molim, ostavimo bivšu Vladu i sadašnju Vladu na miru. Nemojte da pričamo šta je ko potrošio. Ako tako budemo išli, onda bih ja trebao govoriti sat vremena ovde, ali nemam nameru. Ostavimo to šta je ko opljačkao, nego da idemo na ovaj problem.
Mislim da je problem koji je koleginica postavila sa idealističke tačke dobar i sa tačke Strategije razvoja obrazovanja. Trebali bi svi težiti da srednjoškolsko obrazovanje bude obavezno. To je stvar budućnosti. Sada se postavlja pitanje – kako ćemo obavezno srednjoškolsko obrazovanje, kad nismo obuhvat osnovnog vaspitanja i obrazovanja dovoljno učinili, kada nam pet posto đaka uopšte ne upisuje osnovnu školu i 15%, kako ministar juče reče, ne završava od onih u osnovnoj školi? To je stvar budućnosti i trebaju nam ogromne materijalne pripreme, stručne itd. Dakle, ja se zalažem, kao i što Strategija teži, da se ka tome ide itd.
Kada je u pitanju ulaganje u obrazovanje, izvinjavam se što moram reći jednu rečenicu, a to je da najveći kapital jedne države jesu stručni kadrovi, ali ne takvi da ja kao pedagog idem lečiti, a da pedagog bude mašinac, primera radi. Dakle, mi smo u zadnjih 15 godina sve poremetili. Ako treba pilot, biću pilot iako nisam. Japan, kao industrijska zemlja, kada je najveći vrhunac dostigao, to su učinili kadrovi. Da li mi dovoljno ulažemo? Ne ulažemo. Da li trebamo? Trebamo. Da li imamo uštede? Dabome da imamo. Moramo naći uštedu. Zaista mislim da imamo uštede. Vratimo štednju kao vaspitni zadatak, kao što imaju Nemci. Izvinite, kada se brijem ujutru neću pustiti vodu da curi pet minuta, nego određeno vreme. To sam gledao kod Nemaca, zato što je to sastavna karakteristika ličnosti, vaspitanja i obrazovanja. Mi smo rasipnički raspoloženi i kada je budžet u pitanju. Lako ga je potrošiti, uzeti kredite iz vani, pa potrošiti, a teško je zaraditi.
Ovde kada je u pitanju praktična nastava naše dece, baš na taj aspekt radno-tehnički, ministre, trebamo obratiti pažnju, jer smo ga zanemarili. Prelaz iz socijalizma u kapitalizam, nema svestrano razvijene ličnosti sa emocionalnim više, nego sa radno-tehničkim. Zašto to u praksi ne provodimo? Mi smo prihvatili kapitalizam kao sistem, a ponašamo se na socijalistički način. Nismo planove i programe priredili, redefinisali, ono što često ističem. Mislim da Ministarstvo ima dobru volju jer je naznačilo to. Kada su u pitanju zadruge, izuzetno dobro ste zadruge postavili, na nama je samo u školama da to razradimo. Hvala vam.

Evo, gospodine, generale, član 106.  - govornik može da govori o tački dnevnog reda koja se ovde vodi pretres. Prethodni govornik iznosi zaista reči koje nikakve veze nemaju…Molim vas.
(Predsedavajući: Gospodine Atlagiću nemojte i vi, sačekate, nemojte molim vas. Jesam li ja odreagovao? )
Jeste.
(Predsedavajući: Prema tome, po kom osnovu vi sada ponovo reklamirate da sam ja povredio Poslovnik, kada sam na vreme odreagovao i nisam dozvolio narodnom poslaniku dalje da govori, mislim da niste u pravu.)
On je i dalje govorio.
(Predsedavajući: Ja sam ga ponovo opomenuo i čovek je prekinuo. Nemojte molim vas.)
Izvinite, izvinite ja neću govoriti. Čim ja počnem govoriti vi imate strah od istine. Imate strah od mene i od istine.

Vi niste narodnog poslanika upozorili, a on je i dalje govorio. Vi to niste čuli, a moje je pravo da reklamiran na ono dalje što je govorio. Da li je ili nije?

Član 106. Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
Prethodni govornik zaista to nije učinio. On stalno pominje Vučića i Dačića.
Nemam nameru da u jednoj rečenici branim gospodina Vučića, njega dela brane i on to bolje zna odbraniti nego ja ili Dinkića. Dinkić sam sebe brani.
Molim vas, nemojte politizovati ovde članove zakona o vaspitanju i obrazovanju u ime dece. Nemojte o svakom članu politizovati ovo i vi kao predsedavajuća, molim vas, upozorite. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dozvolite da se uključim u raspravu o ovom članu 18. Odmah da kažem, sam naziv škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju možda nije prikladan. Zašto? Vidite, možda bi naslov trebao da glasi – škola za vaspitanje i obrazovanje. Stalno se trudimo da u svim članovima Zakona o osnovnom vaspitanju i obrazovanju izbacujemo reč "vaspitanje". Valjda nema nikog ovde kod nas, nastavnika, roditelja, a da ne kažemo da se naša deca vaspitavaju i obrazuju sa smetnjama u razvoju. Unapred smo isključili vaspitanje, a upravo toj kategoriji naše dece je bitno vaspitanje.
Moram da napomenem, da ne bih kasnije uzimao reč, da se u mnogim članovima, od prvog člana do zadnjeg, provlače iste greške. Koje su to greške? U nekim članovima stoji "obrazovanje i vaspitanje". Nije to dobra kategorija. Nije dobro definisana. Sada me gledaju profesori sa pedagogije. Oni su zamolili da upotrebljavamo reči "vaspitanje i obrazovanje", a ne "obrazovanje i vaspitanje", jer to nije pedagoški i suštinski. Deca se najpre vaspitavaju, a onda obrazuju. Deca idu u predškolske ustanove, a onda u osnovnu školu. Čisto radi terminologije koja je odomaćena u pedagoškoj praksi i u pedagoškoj teoriji. Toliko o tome.
Što se tiče člana 18, smatram da ste ga dobro, gospodine ministre, postavili, za razliku od mojih kolega poslanika. Malo nam je vremena da o tome suštinsku raspravu vodimo u Skupštini Srbije, ali suštinske rasprave vode defektolozi, vode pedagozi, socijalni radnici na simpozijumima. Dobili bi mi daleko drugačije rezultate, nego kako se ovde prikazuje.
Biću malo direktan u raspravi. Kako? Evo, pročitaću ovaj prvi stav člana 18. U školi za obrazovanje učenika, po mome, trebalo bi da stoji – u školi za vaspitanje i obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju školuju se deca bez obzira na vrstu smetnje i to je dobar stav.
Jedan sam od školskih pedagoga koji je sprovodio inkluziju, ima 30 godina, znate, kao mlad, početni pedagog. Vi koji me zovete istoričarem, istoričar sam i pedagog sa pedeset naučnih radova iz pedagogije. Dakle, provodio sam inkluziju 30 godina u jednoj bivšoj republici bivše Jugoslavije. Ta republika je to napustila. Reći ću vam da sam za to, ali je način kako.
Idemo dalje. Čitam dalje – radi unapređivanja inkluzivnog obrazovanja i vaspitanja škola za obrazovanje učenika sa smetnjama. Trebalo bi staviti – škola za vaspitanje i obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju pruža podršku školi u sistemu redovnog obrazovanja i vaspitanja. Taj stav treba da ostane.
(Predsedavajuća: Gospodine Atlagiću, moram da vas podsetim da govorimo o amandmanu gospođe Gordane Čomić i Maje Videnović. Imali ste priliku da podnesete amandman kao narodni poslanik, a sada da govorimo o tome, mislim da je kasno. Ne možemo sada da intervenišemo sa nekim novim amandmanom.
Dakle, vratite se na tekst amandmana ove dve narodne poslanice.)
Upravo i govorim o amandmanu i govorim da nije prihvatljiv, ali da je tekst zakona prihvatljiv. Govorim iz razloga zbog čega amandman nije prihvatljiv. Treba da date obrazloženje. To jeste suština zašto je Vlada, predstavnik Vlade, dao ovakvo obrazloženje, kao što jeste.
Završiću, vidim da mnogi ne razumeju o čemu se radi, uz dve rečenice, ako predsedavajuća dozvoli. Ako ne, mogu i da prekinem ovo.
Pošto me ne prekidate, reći ću. Molim vas, nisam za to da se amandman prihvati zato što škola sa smetnjama u razvoju treba da postavi kod učenika od prvog razreda osnovne škole do osmog razreda osnovne škole. Daću obrazloženje. To znači da kada se deca upisuju u redovne škole, koja nisu sa smetnjama u razvoju, tada imamo predupisno testiranje i kategorizaciju. Komisija za kategorizaciju, ako je dete kategorizovano, upućuje u školu sa smetnjama u razvoju. Ako nije, onda u redovnu školu.
Međutim, u toku daljnjeg školovanja, u redovnoj školi, ako se pokaže da ne može napredovati, da je sposoban za redovnu školu, mi ga kategorizujemo ponovo, pa ga vraćamo u školu sa smetnjama u razvoju ili obrnuto. Završavam sa ovim. Vidim da mnogi ne razumeju o čemu se govori, pa da ne maltretiram poslanike. Dakle, ili obrnuto.
Može biti da učenik ide u redovnu školu, a da u daljem svom napredovanju pokazuje da on nije za redovnu školu, tada ga upućujemo na Komisiju za kategorizaciju i ona odlučuje da li jeste ili nije. Inkluzija jeste, i završavam, pojam inkluzije, dame i gospodo, kada učenike sa smetnjama u razvoju kategorizujemo da su za redovnu školu i onda ih socijalizujemo sa učenicima u redovnoj školi.
Znam na šta vi bacate akcenat. Na socijalizaciju. Ona je prisutna i u domovima, i u školama, u istoj sredini, u istoj lokalnoj samoupravi. Đaci se druže, ako je u pitanju socijalizacija. Moram da kažem, nemojte se ljutiti, neki su uključeni u projekat inkluzije i ovde dižete debele pare na račun ovoga. Dakle, to je jedno.
Drugo, molim vas, ovo je možda jako bitno, pravo učenika sa smetnjama u razvoju jeste da ide sa učenicima u redovnu školu sa ostalim učenicima, ali je i pravo svih drugih učenika, imaju i ona prava, da se vaspitavaju i obrazuju u skladu sa svojim sposobnostima. Kako ćete sada dete koje je sa inkluzijom, koje je asocijalnog ponašanja, imamo masu takvih, koji imaju smetnje u psihološkom smislu, držati inkluzijom, socijalizovati sa 29 učenika u istom odeljenju? Koja je to učiteljica koja to može i koji su to učitelji koji to mogu? Postavljam pitanje.
Smatram da je ovaj amandman ne prihvatljiv, da je ministarstvo dobro ocenilo. Znači, dozvoljavamo, na neki način, da se vrši prelaz iz jedne škole u drugu, a u skladu sa psihofizičkim sposobnostima pojedinog učenika. To psiholozi, pedagozi, defektolozi prate i usmeravaju tu našu decu u škole sa programima sa smetnjama u razvoju i obrnuto, iz tih škola u redovne škole, inkluzijom, kako je neki nazivaju. To je jedan normalni proces. To je radila naša pedagoška praksa 30 godina i ne vidim tu neke novine. Meni je prosto čudno kakve su to novine. Novine su problem ako je učenik niske inteligencije, asocijalnog ponašanja. Inkluzijom preveden u redovnu školu nastavnik ne može sa njim da vlada, ni u jednom pogledu. Nažalost, išao sam da gledam, posmatram takve slučajeve u školi.
Slažem se sa koleginicom da nastavnici nisu pripremljeni za takvu vrstu rada. Podržavam ovaj predlog Vlade. Hvala vam.

Nemam nameru da gospođi Čomić odgovaram na ova pitanja, već joj preporučujem da svoju diskusiju objavi u pedagoškim časopisima. O tome da li neko deli decu sa aspekta prava dece na viša ili manja prava, to je van pameti i ja na to nisam mislio. Prava dece, onih sa smetnjama u razvoju i onih bez smetnji, su ista, ali u skladu sa svojim individualnim sposobnostima. To vrlo dobro znaju prosvetni radnici koji rade sa decom. Pravo deteta da se vaspitava i obrazuje jeste pravo, ali u skladu sa svojim sposobnostima. Ta prava proističu iz prava i obaveza. Prema tome, zato škola pravi individualne programe, zato postoje škole sa smetnjama u razvoju i redovne škole itd. Kako oni prelaze i ne prelaze, o tome bi mogli diskutovati.
Napominjem da smo mi jednu sličnu situaciju imali kod ocenjivanja učenika. Ima 30 godina kako smo ocenjivanje napustili, pa smo ga uveli. Tako isto i ovu kategoriju.
Ovako kako ja razmišljam, završavam sa ovim gospođo predsedavajuća, razmišlja 99% neposrednih izvršilaca vaspitanja i obrazovanja. Drago mi je da ima zagovornika druge linije, da tako kažemo, ali vreme će sve pokazati. Vreme je najbolji faktor i najbolji sudija. Vreme je u prošlosti pokazalo, pokazaće u sadašnjosti i pokazaće u budućnosti. Zaista želim da raspravu prevedemo na jedan stručni nivo, a ne ovde u zakonodavni i upravni. Mislim da je zakonodavac vodio računa...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... o prošlosti dostignuća pedagoških ideja i sadašnjosti i da je dobro ukomponovao u član 18, na zadovoljstvo svih učenika, i onih sa smetnjama u razvoju i onih u redovnim školama.