Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, posle ovako vrlo dobrog obrazloženja advokata Đorđa Komlenskog, Neđe Jovanovića i našeg advokata Mićina, a pored njih i uvaženih narodnih poslanika, suvišno je bilo šta da ja kažem, ali želim samo da dam podršku i da kažem jednu rečenicu da bez sudskog rešenja nema izvršenja. Glavno pitanje je pitanje suda, dok sud ne donosi rešenje o izvršenju ne mogu izvršitelji to da rade, ali ostavimo to advokatima, oni su danas, ti pravnici izuzetno obrazložili, građani su to čuli.

Ono što želim reći, to je da smo danas pet sati raspravljali o nečemu drugom. Oni koji su raspravljali o nečemu drugom danas ih nema ovde, pobegli su. Bilo je onih političkih protivnika koji su stalno napustili, pa čak i jednog dela koji dolaze ovde, važno je da su optužili Srpsku naprednu stranku i govorili, gospodin Ševarlić, da smo mi krivi za KiM. Uvaženi građani, imalo smo strpljenja danas čitav dan, kako vidite, neki da ostanemo do kraja i da damo odgovore. Oni su mislili da kažu svoje i da pobegnu. E, sad ćemo ići redom.

Najpre, ova dva zadnja dana, čuli ste, kako je takozvano udruženje „Jedan od pet miliona“ politička organizacija. Da li smo mi, dame i gospodo narodni poslanici i uvaženi građani Srbije govorili to od početka poslanici SNS? Naravno da jesmo.

Dakle, evo vidite šta je tu bitno, po meni, da ne oduzimam vreme. Prvo, što je formirano od strane pojedinih fakulteta. Da li pojedini fakulteti mogu organizovati političke stranke? To nema nigde na svetu. Mi smo to od početka, gospodine Martinoviću, Orliću i uvaženi poslanici, stalno govorili. Da li je tačno, gospodo, narodni poslanici, kojih nema večeras ovde? Da li je tako, poštovani građani Srbije? Odgovorite sami.

I ono što me jako, jako boli, a to je što su mladi studenti izigrani. Zloupotrebljeni su studenti, naša deca. Mi smo to od početka govorili.

Gle čuda, poštovani građani, u njih se razočarala, kako ste sinoć čuli, i gospođa Srbijanka Turajlić. I tačka. Ali, nije dodala ko je odgovoran za to. Gde su njihovi profesori sad? A ja ću da dam odgovor zašto su to radili.

Znate, poštovani građani, zašto su to radili, i vi uvaženi studenti, izigrani? Onaj ko vas je predvodio, jedan od njih je izabran četvrti put za docenta, a predavao je i na fakultetu na kojem sam ja predavao poslednjih 10 godina. To je njemu bio cilj i zato ste, gospodo studenti, izmanipulisani. Oni su dobili zvanja, vas isturili, raspršili se, putujući cirkusanti, kao što sam ja od početka rekao, ne samo za ove od "Jedan do pet miliona" nego i inače za ove proteste.

Dozvolite, idemo dalje redom.

Verovali ili ne, poštovani građani, a vi koji niste pratili, lider Narodne stranke, gospodin Zoran Živković je potvrdio ovo što ja kažem, da su protesti "Jedan od pet miliona" od samog početka bili stranački skupovi. Citiram gospodina Živkovića: "Smešno mi je da slušam priče "Jedan od pet miliona" kao grupu nezavisnih studenata. Od prvog protesta to nije organizovana imaginarna grupa slučajnih prolaznika, već političkih stranaka", od novembra 2018. godine sve do 13. marta prošle godine. O tome - pazite poštovani građani - ko će govoriti i šta će biti tema protesta nije odlučivao nikakav pokret "Jedan od pet miliona", nego naše konsultacije - gospodine doktore Orliću - u Starom gradu, kod Marka Bastaća". Završen citat, 24. januara gospodnje 2020. godine. Jel tačno, gospodine Živkoviću, ili ne?

Poštovani građani, razobličavamo ono što svaki dan to činimo.

Sada idemo malo redom.

Danas je uvaženi narodni poslanik, ne samo jedan uvaženi moj kolega profesor nego i neki drugi iz političkih stranaka, pokušali su optužiti Aleksandra Vučića i SNS za Kosovo i Metohiju. Jel tako, gospodine doktore Orliću i Martinoviću? Vi ste u tome njih demantovali.

A radi javnosti i istine, pošto ste Vikiliks pominjali, a oni se pozivali lažno, moja malenkost će pokušati da kaže istinu, da pita njih da li je istina ovo što ja večeras budem izgovarao. Vuk Jeremić je 29. novembra 2018. godine u autorskom tekstu za "Vašington post" rekao, citiram: "Aleksandar Vučić je izdajnička bitanga", završen citat.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, za razliku od njih Aleksandar Vučić je veliki srpski državnik, veliki srpski reformator, veliki srpski rodoljub koji nikada, ma nikada neće ništa učiniti na štetu srpskog naroda, građana Srbije i svoje otadžbine. Pođimo sad redom.

Da li je tačno, gospodo iz Saveza za Srbiju, da ste u čačanskoj kafani "Moravski alasi" sastali se 4. 07. 2018. godine, nema uvaženog Ševarlića da ovo čuje, Dragan Đilas, u narodu zvani "Điki mafija", Vuk Jeremić, član međunarodne grupe bandita i lopova, Janko Veselinović, zvani "Janko stanokradica", to mu ja nisam, usput da kažem, rekao nego mu je "Slobodna Dalmacija" splitska 14. 11. 2014. godine, ima spisak tamo, tako da ta imena meni ne prepisujete, gospodo novinari, Boško Obradović, zvani "Boško nasilnik", ne treba obrazloženje, govorili smo prošli put, Dušan Petrović, u narodu zvani "Dule kravoubica", da podsetimo građane Republike Srbije, kad je bio ministar poljoprivrede, stočni fond je bio 500 hiljada krava, 250 hiljada krava naredio je za godinu dana da se pokolju - jel tako, gospodine Petrović, zvani 10% u svom kraju?

E, šta su oni radili? Skrojili su plan da pokrenu proteste, da Vučića ruše na temu Kosova. Poštovani građani i uvaženi narodni poslanici, umesto da ruše Vučića, trebali su da se dogovore da vrate Kosovo i Metohiju odakle su ga oterali. Jel tako, poštovani narodni poslanici? Da šire ne obrazlažem.

Tako su nisko pale te moralne gromade, da nesreću srpskog naroda koriste za svoje sebične interese.

Sad ćemo preći na Vikiliks. Vuk Jeremić, član balkanske i međunarodne bande lopova i prevaranata, u razgovoru sa američkim kongresmenom Tedom Doom, decembra 2008. godine izjavio je, citiram: "Ulazak Kosova i Metohije u UN je najbolje čemu se Srbija treba da nada", završen citat, i time zabio nož u leđa sopstvenoj zemlji. Jel tako, gospodine Vuče Jeremiću, a optužujete druge?

Šta je dalje Vuk Jeremić govorio, danas je govorio moj uvaženi kolega Aleksandar dr Martinović i dr Vlado Orlić. Idemo dalje.

Sergej Trifunović, u narodu zvani "Sergej pišoje", nisam ja to dao naziv taj, nego on, odnosno narod je rekao, citiram: "Da će pišati po grobu Aleksandra Vučića", je 31. 1. 2019. godine izjavio, citiram: "Kosovo je izgubljeno, Kosovo pripada Albancima a ne Srbima", završen citat i time se svrstao u red izdajničkih bitangi naše zemlje.

Boris Tadić, samo jedan citat za njega. Naime, 27. 7. daleke 2006. godine, u razgovoru sa, ovo treba gospodin Ševarlić da sluša a ne da beži i izmišlja priče nekakve, 27. 7. gospodnje 2006. godine, u razgovoru sa američkim izaslanikom Viznerom, citiram: "Pružio uveravanja da je u sebi obradio i prihvatio nezavisnost KiM kao ishod" završen citat. Jel tačno, gospodine Borisu Tadiću, ili nije? A o drugim citatima da ne govorim.

Idemo dalje. Saša Janković, u narodu zvani "Sale prangija", misli da smo zaboravili, a ima onih koji nisu zaboravili, koji će možda i pisati neke stvari iz ove Skupštine danas, sutra. Dana, 03.08.2017. godine je izjavio: „Srbiji je u interesu da Kosovo uđe u Interpol i time prizna nezavisnost Kosova“ i time se svrstao u red izdajničkih bitangi naše zemlje, a ne onog koga oni optužuju.

Nenad Čanak, u narodu zvani "Nešo gicoje", taj izraz nije ono što meni novinari prepisuju. Gicoje Sebastijan je uvaženi narodni poslanik u rumunskom parlamentu, kontradiktoran kao što je i gospodin Nenad Čanak. On to vrlo dobro zna, za razliku od drugih. Izjavio je 05.03.2017. godine kao propali predsednički kandidat: „Spreman sam da priznam nezavisnost Kosova“ i sa time se i on svrstao u red izdajničkih bitangi naše zemlje, a optužuju Aleksandra Vučića.

Čedo Jovanović, da i ne govorim, već smo govorili, 29.09.2015. godine izjavio je da Kosovo i Metohija treba da budu nezavisno.

Dragan Đilas, u narodu zvani kao "Điki mafija" je 13.08.2009. godine u razgovoru sa otpremnicom američke ambasade Dženifer Braš rekao tačno ovako i ja ga pozivam da kaže da li je ili nije – ja se zalažem za hapšenje Ratka Mladića i odreći ću se Kosova i Metohije i time se svrstao u red izdajničkih bitangi naše zemlje.

Profesor doktor Rade Veljanovski, koji nam soli pamet svaki dan, u narodu znani kao „Rade jajara“, profesori znaju zbog čega, da ne obrazlažem zbog vremena, je 21.4.2018. godine rekao, citiram: „Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova i da obezbedimo stolicu u UN“, završen citat. Da li je tako, gospodine profesore, kolega Veljanovski, a solite nam svaki dan u Gradskoj skupštini i po raznim novinama i televizijama? Time ste se, gospodine Veljanovski, svrstali u red izdajničkih bitangi naše zemlje.

Sad da ponovim još jednom. Mislim da se ovaj kolega slabije javlja, ali radi javnosti citat. Goran Marković, u narodu zvani „bumbar“, 4.7.2019. godine rekao je, citiram : „Da je Aleksandar Vučić primitivna ličnost“, završen citat, i dodao: „Prostak, a rulja je njegovo prirodno okruženje“, završen citat.

Gospodine Markoviću, kod mene nema rekao – kazao, nego da li ste rekli ili ne to? A, 30.8.2019. godine izjavio da je srpska vlast, citiram: „Teroristička i da izbore organizuje grupa bandita“, završen citat. Da li je tako, gospodine uvaženi, gospodine Gorane Markoviću?

Još jedanom, radi građana Republike Srbije, preporučujem Goranu Markoviću da sve ove izgovorene gadosti o predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, i njegovim saradnicima, a i u ovoj Skupštini uvaženi narodnim poslanicima, uokviri i stavi u svoju dnevnu sobu i da se svakodnevno podseća na svoj visoki umetnički domet i visoki stepen civilizacijskih vrednosti, a ujutru kada se probudi, ustane i pogleda u ogledalo, videće jednog nabumbrenog bumbara punog mržnje prema srpskom narodu i predsedniku Vučiću, koja se taloži zadnjih 28 godina u njemu.

Uvaženi građani Republike Srbije, bojim se kada spozna da je Aleksandar Vučić i njegov predsednik, a izjavio je da nije, da će ta mržnja u njemu da pukne i uništi njega samog. Bog neka mu je na pomoći.

Na kraju, uvaženi građani Republike Srbije, dozvolite i uvaženi narodni poslanici da pitam vas i uvažene građane Republike Srbije sedam pitanja. Prvo pitanje postavljamo nama i građanima – ko je prvi od predsednika države Srbije obeležio NATO agresiju na našu zemlju? Odgovorite vi, poštovani građani Republike Srbije i vi, uvaženi narodni poslanici, a ja ću da vas podsetim - Aleksandar Vučić. Ko je prvi od predsednika Srbije rekao – neću u NATO? Ko drugi, nego Aleksandar Vučić. Treće pitanje – ko je prvi od predsednika zemlje naše rekao – neću uvesti sankcije Rusiji? Dobio sam od uvaženih profesora na ovome, oni znaju, dve opklade dve i molim da izvrše. Ko je prvi to rekao? Pa Aleksandar Vučić. Da li je to istina ili ne, odgovorite sami, uvaženi građani? Ko je prvi od predsednika Republike Srbije rekao zapadu – nećete me sprečiti da sarađujemo sa prijateljskom Kinom? Ko je prvi? Ko će drugi, nego Aleksandar Vučić. Peto pitanje – ko je posle bombardovanja naše otadžbine 1999. godine od strane zločinačke NATO alijanse podigao Vojsku Srbije na zavidan nivo? Odgovorite vi, poštovani građani Republike Srbije, a ja ću samo da kažem - Aleksandar Vučić.

I ovo je vrlo važno, uvaženi narodni poslanici, poštovani intelektualci, gospodo profesori, uvaženi građani Republike Srbije, dobro zapamtite. Ko je prvi, posle 175 godina povratio 166. list Miroslavljevog jevanđelja, a pokušavali su mnogi predsednici Republike Srbije? Aleksandar Vučić.

Ovo poslednje pitanje je jako interesantno, Aleksandar Vučić je poslednji i jedini slobodan vladar u Evropi. Da li je tako gospodo intelektualci sa istoka, zapada, severa i juga i unutar naše otadžbine? Da li je tako, poštovani građani Republike Srbije? Da li je tako, uvaženi poslanici, ili ne?

Još jednom da završim, vi „1 od 5 miliona“ koji vodite sa mnom polemiku dve godine, ne branite vi uvaženu profesorku i još dva profesora od nas, nego branite vi njih od vas.

Poštovani građani Republike Srbije, žao mi je što su danas pojedini opozicioni poslanici u prvom redu iz DOS pokušali na neki način da odgovornost za ono što se dešava na Kosovu svale na SNS.

Najbolje to dokazuje da je Srpska lista osvojila sve glasove. O Radi Trajković ja neću govoriti jer sam govorio 15 minuta ovde. Svi oni koji ste ovih dana pokušali neke svinjarije, što bi narod rekao, učiniti dr Aleksandru Martinoviću i meni na Trgu Republike pred 300 građana Republike Srbije, počeli ste dirati i u naše porodice. Neka vam služi na čast.

Naša ljubav prema otadžbini i prema vama je jača nego vaša mržnja. Hvala.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine Arsiću, gospodine ministre Mali sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, podržavam ovaj set zakona iz oblasti finansija. Oni će zaista, kao što je to rekao i ministar finansija, pridoneti daljoj ubrzanoj modernizaciji naše zemlje koju sprovodi Vlada Republike Srbije, najveći broj poslanika u ovom visokom domu, najveći broj građana Republike Srbije, a motor ubrzane modernizacije Republike Srbije je naš predsednik Aleksandar Vučić.

Poštovani gospodine ministre finansija, i ovi zakoni će pridoneti protoku, kao što ste vi naglasili, robe, ljudi i kapitala, što pridonosi miru i stabilnosti, odnosno pedagogiji mira ne samo u regionu, nego i šire, za koju se zalaže i sprovodi naš predsednik, SNS i Vlada Republike Srbije.

Uvaženi građani Republike Srbije, gospodo narodni poslanici, stabilnosti zemlje i regiona pridonosi i plan, odnosno strategija ekonomsko-društvenog razvoja od 2020. do 2025. godine, koju je promovisao naš predsednik Republike, kada će se u infrastrukturu uložiti 900 milijardi evra. O tome je juče bilo dosta reči u ovom visokom domu i moja malenkost nema nameru da o tome govori.

Dozvolite, gospodine ministre i gospodine predsedavajući, gospodine Arsiću, da dve rečenice kažem nešto o našim političkim protivnicima. Šta reći o njima? Evo, jednog od njih, Boško Obradović, zvani, inače, moj je naziv lupetiv, da građanima objasnim zašto. Zato što me stalno pitaju – zašto on lupeta. Kažem – on je profesor srpskog jezika i književnosti i izmislio je osmi padež lupetiv.

Poštovani građani, da li je tačno da je Boško Obradović izvršio upad u RIK i napad na članicu RIK-a? Da li je tačno ili ne? Da li je tačno da je Boško Obradović izvršio upad u opštinu Pećinci? Da li je tačno da je Boško Obradović izvršio napad na predsednika Administrativnog odbora Skupštine Republike Srbije, dr Aleksandra Martinovića? Da li je tačno da je Boško Obradović izvršio upad u kabinet predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, gospođe Maje Gojković? Da li je tačno da je Boško Obradović izvršio upad u policijsku stanicu u Guči? Da li je tačno da je Boško Obradović izvršio napad na novinarku „Pinka“? Da li je tačno da je izvršio pokušaj upada u REM? Da li je tačno da je Boško Obradović tražio streljanje predsednika Republike Aleksandra Vučića i predsednice Vlade gospođe Ane Brnabić?

Da li je tačno da je Boško Obradović izvršio, odnosno pokušao upad u zgradu Predsedništva Republike Srbije? Da li je tačno da je od Vojske Srbije tražio da izvrši državni udar? Da li je tačno da je Boško Obradović izvršio upad u zgradu RTS testerom i tražio da preuzme program? Da li je tačno da je Boško Obradović izvršio upad u zgradu Skupštine opštine Gornji Milanovac, gde ga je čuvar izbacio iz zgrade? Da li je tačno da je zapretio predsedniku Vučiću šamaranjem?

Da li je tačno da je Boško Obradović 19.11. gospodnje 2019. godine izjavio, citiram – Vučić mora na hitnu operaciju srca u SAD kako bi preživeo? Baš zato sada je pravi trenutak da se intenziviraju napadi na njega iz svih oružja. Da li je tačno ili ne?

Da li je tačno, gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, da je Boško Obradović oktobra 2017. godine uneo kamen, koji moj kolega Rističević naziva kamen kupusić, u Narodnu skupštinu Republike Srbije za koji je rekao da je sa KiM i time ponizio sve građane, a posebno Srbe na KiM?

Da li je tačno da je Boško Obradović marta 2019. godine pokušao upad u zgradu Skupštine grada Beograda? Da li je tačno da je Boško Obradović marta 2019. godine upao u RTS i hteo da se uključi u direktni prenos RTS-a? Da li je tačno da je marta 2019. godine zajedno sa Draganom Đilasom, inače, to je čovek, Dragan Đilas, koga ja nazivam, kada je ušao u politiku, da je bio običan gologuzan, a sada je tajkun sa 619 miliona eura, zajedno sa njim, zajedno sa Vukom Jeremićem, članom međunarodne bande lopova i bandita, ispred zgrade Predsedništva Srbije?

Da li je tačno da je Boško Obradović 2019. godine srpskom zastavom, pazite, i kopljem otvarao vrata Narodne skupštine Republike Srbije? To ste sve gledali, poštovani građani. Da li je tačno da je Boško Obradović 27.12. gospodnje 2019. godine upao u Narodnu skupštinu Republike Srbije, napao gospodina Martinovića i izvršio haosu u ovom visokom Domu?

Da li je tačno ili ne, poštovani građani Republike Srbije, da je Boško Obradović izvređao na najprizemniji način prof. dr Mićunovića, koga je nazvao običnim komunistom i lažnim patrijarhom? Završiću, profesor Mićunović je rekao, citiram – mene ne interesuje politički huligan koji pokušava da u naš politički život uvede tabloidno prostaštvo, završen citat.

O sledećim ne bi govorio da ostavim svojim kolegama vremena, ali dozvolite o jednom moram da kažem, a to je prof. dr Janko Veselinović, zvani stanokradica. Zašto stanokradica? Jer je uzurpirao stan Milice Badže, inače izbeglice, 28 godina, iz Obrovca u Ulici Braće Kurjakovića i gle čuda zaslugom vašom, gospodine Arsiću i predsednice Narodne skupštine i svih narodnih poslanika vratio je taj stan Milici Badži na prozivku našu, ali dobio je još veći.

Inače, taj prof. dr Janko Veselinović, zvani stanokradica, kaže ovo – posle bojkota tražiti raspisivanje novih izbora, ako ne direktno okretanje vojske i policije na stranu demonstranata i protivnika režima, završen citat, 11.9. gospodnje 2019. godine. Da li je tačno, gospodine Veselinoviću, ili nije?

Ovo za stan ne kažem ja, nego kaže „Slobodna splitska Dalmacija“ od 11.12. gospodnje 2014. godine.

Na kraju, uvaženi narodni poslanici, potpredsedniče Arsiću, ja ću sada postaviti pitanja, 10, građanima Republike Srbije i nama, narodnim poslanicima, da li je ovo što izgovaram je tačno ili ne. Ko je prvi izvršio finansijsku konsolidaciju od predsednika države Republike Srbije? Naravno da je Aleksandar Vučić. Ko je prvi obeležio NATO agresiju na našu zemlju od predsednika države? Odgovorite, dame i gospodo. Naravno da je Aleksandar Vučić.

Ko je prvi od predsednika Republike Srbije rekao nećemo u NATO? Odgovorite politički protivnici, vi koji ste pobegli i oni koji gledaju sada iz svojih udobnih prostorija? Ko je prvi od predsednika Republike Srbije rekao – neću uvesti sankciji Rusiji? Odgovorite, dame i gospodo narodni poslanici, vi i naši politički protivnici, a građani Republike Srbije ovo vrlo dobro znaju? Ko je prvi rekao zapadu – nećete nam zabraniti da sarađujemo sa prijateljskom Kinom, od predsednika država? Odgovorite vi naši protivnici i oni koji ste tu i oni koji niste, a građani Republike Srbije to vrlo dobro znaju. Ko je prvi posle zločinačkog bombardovanja naše zemlje podigao Vojsku Srbije na zavidan nivo, od predsednika države? Odgovorite gospodine Đilasu, odgovorite Boško Obradoviću, odgovorite Vuče Jeremiću i ostali iz saveza za Srbiju?

I, gle, čuda, ko je prvi od predsednika države, pazite dobro, rekao šta će nam Vojska? Šta mislite ko je prvi rekao? Pa, Boris Tadić. Hoćete datum? Neću da datum govorim, da bi ostavio vremena. Ko je prvi povratio 166-i list Miroslavljevog jevanđelja posle 175 godina? Vratio tamo gde mu je mesto bilo. Ko je prvi? Aleksandar Vučić. Ko je prvi od predsednika države doveo ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina u našu zemlju? Ko je prvi doveo predsednika, nama prijateljske Kine u našu zemlju od predsednika država?

Poštovani narodni poslanici, na kraju, za razliku od njih, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je veliki srpski reformator, veliki srpski državnik i iznad svega rodoljub koji nikada, nikada neće raditi protiv interesa srpskog naroda i svih građana Republike Srbije. Vama gospodo iz jedan od pet miliona, koji ste tvrdili sve do danas da niste politička organizacija, a moji saradnici, narodni poslanici SNS, uvek smo tvrdili da ste politička organizacija, danas ste i potvrdili, gospodine Radoniću, gospodine Jovo Bakiću, gospodine Zecu, koga uvažavam, izvinite se građanima Republike Srbije.

I, na kraju, ne branite gospodo iz političke organizacije „Jedan od pet miliona“, uvažene neke profesore na tom fakultetu od nas, branite ih od njih samih unutar „Jedan od pet miliona“. Srpska napredna stranka, gospodine ministre će podržati ove zakone. Hvala.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, da se uključim radi građana Srbije i razjašnjenja nekih stvari, pošto su ovde pričali o novinarstvu.

Kada je u pitanju kritika, ipak da razlučimo neke stvari. Vi ste to jednom prilikom vrlo dobro rekli. Dozvolite ipak radi građana Srbije, radi novinara koji prate danas ovo, kritika vlasti, mi nismo protiv kritike vlasti, ali ona mora da se zasniva na istinitosti iznetih činjenica. E, kad sam rekao sad ovu rečenicu, uzmite u zadnjih 15 dana svu štampu i gospodu novinare i vidite izveštavanje iz ovog visokog doma kako su izveštavali, obrnuto, ne ono što smo mi rekli. E, to nisu novinari, to su šarlatani.

Znam kojoj se opasnosti svi narodni poslanici ovde izlažu kad istinu kažu, a objave jednu rečenicu i izvrnu. Nisu to novinari.

Znači, kritika se zasniva na istinitosti iznetih činjenica, a onda i dobrom običaju, što bi vi nekad rekli, i novinarskoj tradiciji. Da li to radi? Da li to radi Tomislav Marković, novinar, koji nikada nije istinu informisao iz ove Skupštine? To nisu novinari. To su novinari šarlatani. Toliko oko novinarstva, ali čast izuzecima, ima ih dobrih novinara.

Ono što je vrlo bitno, naši novinari idu u proteste političke, imaju političke stranke. Nisu to novinari. O nezavisnosti novinara, juče sam citirao iz 1953. godine, nemam nameru da to ponovim danas. Verujem da su to kolege novinari juče slušali.

Ali, dozvolite ipak još nekoliko rečenica da kažem.

Kolega Marković je spomenuo Mariniku Tepić, koja je uvaženi narodni poslanik. Pa, ta žena, umesto da je ovde u klupama, ona ide na konferencije za štampu. Inače je poznata pod nazivom „električni zec“ Dragana Đilasa. Ona na dugme neistine svaki dan informiše.

Vi ste bili svedok, i svi i građani Srbije, kada susedne zemlje demantuje neke stvari, onda dalje ide to. Ja da sam tužilac, opštinski, ne republički, radio bih svoj posao, pogotovo kada su u pitanju vojne stvari. Neka to ide u SAD i bilo koju evropsku zemlju, neka to kaže. Naravno da neće, ali iza nje stoji gazda Đilas.

Rekao sam da neću citirati, ali ipak hoću zbog onoga dela novinara koji juče nisu slušali, a gospoda novinari neka se pronađu u ovom citatu koji ću sada reći, kojeg ću citirati iz 1953. godine, ali i političari, šarlatani i političari šarlatani, a i kulturni radnici.

Dakle, radi se iz 1953. godine, jedan američki novinar iz „Njujork tajmsa“ u zdravici koju je održao zajedno sa svojim novinarima ovako je rekao, citiram: „Posao novinara je da uništi istinu“, neka se sada pronađu u ovoj rečenici, gospoda novinari, „da otvoreno lažu“, neka se sada pronađe Tomislav Marković i gospodin Cvijić, novinar, pa čak i profesori. Profesori isto, gospodo. Javio se Radonjić, profesor, nije demantovao ni jednu rečenicu od juče. Meni je drago što se osetio prozvanim, pa valjda će da nauči nešto iz pedagogije.

Dalje, „da izvrću, ozloglašuju, da se klanjaju pred zlatnim teletom i da prodaju vlastitu zemlju i narod da bi zaradili hleb“. Neka se sada pronađu. Hoćete da ih nabrajamo sada redom? Trebalo bi mi mnogo vremena i njihove izjave povodom ove rečenice.

Idemo dalje. „Svi ti hvalospevi o nezavisnoj štampi, što će nam to?“ To je sve citat. Idemo dalje. „Mi smo oruđe i sluge bogataša koji su iza kulisa“. Ko stoji iza Marinike Tepić, gospodo narodni poslanici? Pa evo u ovom citatu. Tajkun Dragan Đilas sa 619 miliona koje nije zaradio, a moram da kažem, kao obični gologuzan, ušao je u politiku. To svi znamo.

Šta kaže dalje ovaj u ovoj zdravici? „Mi smo marionete, oni vuku konce, a mi plešemo. Naš talenat, naše mogućnosti i naš život vlasništvo su drugih ljudi“, i dodaje na kraju, ovo je vrlo važno i za novinare i novinare šarlatane i analitičare, „mi smo intelektualne prostitutke“, završen citat. Neka se sada pronađu u ovom citatu.

Pošto je gospodin Marković govorio šta je učinjeno u kulturi, mi smo to rekli, ali dozvolite, pored onog što je on nabrojao, mi imamo i u Novom Sadu arhiv i gradski arhiv koji je završen. Tu moramo da pohvalimo Vladu Republike Srbije. Malo je arhiva u državi u zadnjih 50 godina koji su obnovljeni, a pogotovo novosagrađeni.

Dobro je, gospodine ministre, što ste Srpsku akademiju nauka vratili na budžet i finansiranje se vrši iz budžeta Republike Srbije. Prethodna vlast 10 godina van sistema budžeta držala. Znate na čiji mig, i ja i vi i građani Srbije. To je suština. Istorijski arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti je, vi to znate, kao i ja i gospoda profesori, u vrlo teškom stanju, a znam da se radi na tome da se poboljša, i to su prave stvari.

O stručnom kadru posebno smo govorili, a dozvolite ipak da kažem da je malo arhivista, muzeologa da i ne govorim. Mi nemamo usmerenja na fakultetima u tom delu, tako da smo tu zaista u jednoj teškoj situaciji, ali je vrlo bitno ono što se radi zadnjih šest, sedam godina. Finansijska sredstva se od budžeta lokalne zajednice, pokrajinske i republičke kontrolišu, ali da pravilno, ravnomerno budu raspoređena, planski i na adekvatan način, onako kako ste vi u obrazloženju učinili.

Da li to rade svi? Ne rade. Da li je tačno, gospodine ministre? To kontroliše i DRI, ali dovodi se to u određeni sled, jer o kulturi 30 godina niko nije razmišljao na ovakav način kao što se sad razmišlja.

Dozvolite da ponovim još jednu rečenicu. Nikada u istoriji Srbije, u zadnjih 50 godina, ni jedan predsednik države nije više napadan nego Aleksandar Vučić, a nikada ni jedan veću podršku građana Republike Srbije nije imao. Da li je tako, gospodo narodni poslanici, vi iz opozicije koji gledate sada negde, iz svojih kancelarija, i ostali? Znači, voleo bih da neko ustane i da to negira. Dakle, nikad ni jedan predsednik države nije više napadan, a veću podršku ima od jednog dela opozicionih klupa.

Ne može novinar da iznosi laži. Ne može novinarka Čongradin da iznosi laži, a da očekuje da joj neko nešto ne kaže. Njena sloboda, navodnici, odraz njene neslobode, ne samo drugih, pa ko nju finansira? Ja sam citat dao ko finansira takve. Imaju li malo morala? Imaju li morala proći ulicom pored nas koji se trudimo da saznamo nešto?

Niko ne brani kritikovati, još jedanput kažem, ali kritika vlasti mora da se zasniva na istinitosti iznetih činjenica od strane novinara. Sve drugo, gospodo narodni poslanici, je šarlatanstvo.

Izvinite, ovo radi profesora Radonjića koji se danas javio. Kada nešto kaže, a on je bio asistent profesora Zeca, onda on mora da citira šta kaže narodni poslanik, a ne da izvrće, bilo koji od nas. Upravo on svakodnevne laži forsira, ali ne o nama narodnim poslanicima, već najviše o predsedniku Republike. Neka ide u političku stranku. Ne može to raditi na fakultetu.

Kako mu kolega iz „Jedan od pet miliona“ Oliver Tošković može doći na fakultet na kojem ja predajem 24 godine i nosi značku „Jedan od pet miliona“? Šta bi bilo da ja dođem na Filozofski fakultet u Beogradu i nosim značku SNS? Da li je to odvojenost nastave od politike? Izvolite gospodo profesori u političke stranke. To je malo teže, jer se pokrivaju.

Radi se o vrlo lošim profesorima, jednom delu, i čast… Ima divnih, divna akademska zajednica i upravo su bučni neradnici, lezijedovići koji su godinama trošili finansijska sredstva, a nisu radili. Jedan od njih je juče bio ovde i pobegao je, jer je tražio preko udruženja da se sredstva crpe iz budžeta Republike Srbije, ne na bazi projekta, a projektno finansiranje nas, profesora, na fakultetu nije pare u džep, nego da ulažemo u sebe i pišemo naučne radove. Koliko to radi od onih koji prozivaju aktuelnu vlast? Vrlo malo. Čast većini. Ogromna većina akademske zajednice obavlja svoj posao, uključena je u rad, u revitalizaciju mnogih stvari i u kulturnoj delatnosti, naučnoj delatnosti i voz je krenuo, gospodine ministre, juče sam tu rečenicu rekao, 2008. godine, neko ulazi u vagone, neko ne, on teče. Gospodo, ko hoće nek uđe, ko neće ostaće na određenoj stanici.

Moram da završim ovaj deo. Nema te sile na svetu koja će zaustaviti modernizaciju Republike Srbije, a motor modernizacije Republike Srbije jeste naš predsednik Aleksandar Vučić. Ovi koji ga danas prozivaju, jutros, prozivaju ga oni koji su rekli, evo, ja ću citat, i profesori i jedan deo novinara, a pogotovo predstavnici političkih stranaka, kaže – Kosovo nije nikada bilo naše, niti će biti. Upravo oni to rade. Kada dođu pod udar Krivičnog zakonika, molim vas, 305. do 321. člana, onda se profesor Radonjić čudi i kaže – profesor Atlagić i ostali pozivaju na ubistvo kada neko to kaže. Ne pozivamo mi, nego je neko u sklopu tih članova izrekao neke stvari gde krivično mora da odgovara. Kada sam spomenuo šta bi bilo tek za knjaza Miloša, on kaže da poziva profesoricu na ubistvo. To mi je profesor. Da li on tako sa studentima radi?

To je onaj profesor tortura i kaže jutros je tek saznao, pa to znaju i dekani njegovi, rektor njegov i to zna Zaštitnik, to zna čitava Srbija. I kada kažu - odakle sudiji Majiću informacije za one koji rasturaju drogu, ja ću mu odgovoriti, neka dođe u Narodnu biblioteku među studente, među nas profesore, čuće to ime i prezime, neka dođe u bilo koju kafinu u Srbiji, čućete to prezime sudija Majić i profesor kao uvažena Vodinelić, pošto me je prekjuče iznenadila, ona jeste koleginica, ali ta mržnja u njoj zadnjih 15, 20 godina na one ljude koji vole svoju zemlju, jer ne mogu da zamislim. Izvinite, ne mogu da zamislim to - profesor a da ne voli svoju zemlju, profesor a da ne voli svoj narod toliko koliko poštuje druge i kada smo juče govorili o arhivima, arhivskoj i bibliotečnoj građi rekli smo da se tu čuva identitet srpskog naroda, drugih naroda i nacionalnih manjine, jer onda mi dođe jedan kolega pa izvrće ovde. Gospodo narodni poslanici, nije ovo zadnjih 10 godina. Ovde sede neki ljudi koji prate bar, nastoje da prate neke stvari. Moraćemo za neke stvari da i mi narodni poslanici drugačije se ponašamo.

Jedan narodni poslanik je sada predsednik jedne stranke, evo ga svaki dan ovde, 64 puta u prošlom mandatu uvredio je narodne poslanike SNS i koalicione partnere, Maju Gojković predsednicu, Veroljuba Arsića, potpredsednika, doktora Vladu Orlića, doktora Martinovića, počevši da smo majmuni, preko svih drugih stvari. Ako hoćete zbog građana, svaki dan ću da citiram dan, sekundu kada su to ovde izgovarali. On govori da se on napada i da se on vređa. Ne, nego istina je na drugoj strani znate i gospoda novinari neka sada to vide.

Izvinjavam se što sam malo ovako emotivan, drago mi je što profesor Radonjić ipak je shvatio da mora malo malo pedagogije, pogotovo do kimologije da mora malo da malo izuči, a ako nije znao da je profesor tortura neka pita svoje studente. Hvala.

Samo nekoliko rečenica.

Drago mi je da ovako imamo i različita mišljenja, ali ipak na koncu približno ista o kulturnim vrednostima. Tačno je da trebamo odrediti koje su to kulturne vrednosti, a u prvom redu i moralne vrednosti.

Moram da naglasim, kada je u pitanju nacionalni identitet srpskog naroda, ali ne samo u Srbiji, nego širom sveta, da mi nismo imali čak ni podatak u koliko država, gde, koliko našeg naroda živi. To je bio problem.

Sada se zalažemo za jedinstvo ukupnog srpskog kulturnog prostora, ali ne samo srpskog naroda, nego i nacionalnih manjina. To je ono što je jako bitno. Ako mi tražimo u Rumuniji za 16 hiljada Srba, prava, ne samo nacionalna nego i kulturna, to moramo osigurati ovde, kao što to zaista i provodimo.

Usput, hajde da kažem, počevši od Austrije, 300 hiljada Srba. Do Austrije oko 70 hiljada Srba, Australije 70 hiljada Srba da ne nabrajam druge zemlje, a ukupno o dva miliona se radi u dijaspori. Ukupno u 16 zemalja, po meni, sada da ih ne nabrajam, dva miliona Srba. Pokušavamo izučavati nacionalni identitet u svim tim državama. Da bi to postigli, nije dovoljno da Matica samo radi, nego i te države u kojima su Srbi kao nacionalne manjine i da isto reciprocitetom, na neki način osiguravamo u matičnoj državi, kao što to radimo u poslednjih sedam, osam godina sve više, pogotovo u Vojvodini.

Da li smo dostigli određeni nivo? Jesmo. Da li treba još više unapređujemo nacionalni identitet i manjina i naroda itd? Dabome da jeste. Ali, kada se radi o kulturnim ustanovama onda su su kulturne ustanove, ustanove gde se čuva ne samo nacionalno blago našeg naroda nego i drugih naroda. Izučavanje i prožimanje kultura je izuzetna stvar. To je ono što ministarstvo u zadnjih sedam, osam godina izuzetno dobro radi. Dali je to dovoljno? Naravno da nije. Zalagaćemo se svi skupa da to bude do određenog nivoa.

Nije dobro da tamo gde je srpska nacionalna manjina u drugim državama da stalno kažemo da su ugroženi tamo gde nisu, npr. u Rumuniji. Ja mislim da ima zavidan nivo, ali isto tako i Rumunima zavidan nivo treba osigurati kao što ima i u matici Srbiji. Neću da napominjem druge države. Mađari na primer. Ali, nije dovoljno samo jedna ili dve nego sve nacionalne manjine u Srbiji i mi prilično vodimo računa. Dostigli smo određeni nivo. Da li je to dovoljno? Nije dovoljno.

Da li su druge države u Evropi i šire osigurale određena nacionalna prava srpskom narodu? Neke jesu dostigle nivo, neke nisu. Mislim da u celini je dobro što smo definisali, kako koleginica Dragaš kaže jedinstvo srpskog kulturnog prostora. To je dobro. Da bi to postigli potrebno pod broj jedan stabilnost. Verujem da ćete se svi složi s tim. Šta to znači?

Ja ću citirati predsednika države unazad tri dana. Baš povodom toga citat „i da naša dece ne ginu, ne idu u sukobe, da ne izgubimo ni jednu teritoriju i da nam niko ne proglašava nezavisnost, niti se otcepljuje od nas, kao što je to bio slučaj za vreme Đilasa, Jeremića, Tadića“ završen citat. To je suština. Dakle, da li je to lako? Nije lako. Da li treba mnogo truda ne samo vrha države, nego svakog pojedinca, kulturnog radnika i onog u mesnoj zajednici i na nivou Republike, kako god hoćemo.

Tačno je, slažem se sa kolegama iz opozicionih stranaka da i stranke trebaju izučavati kulturni identitet i srpskog naroda, ali i manjina, kao što to rade, što su kolege prethodni govornici izučavali. To radi i SNS. To je radila i radikalna stranka, radi i sada. Tačno je da trebamo voditi računa i prožimanje kultura, ali vlastitog naroda, ali i tamo gde je naš narod nacionalna manjina, u dalekoj Australiji npr. Od Australije, Amerike, pa evo sve do naših susednih zemalja.

Naš je prostor je bio u ratnom sukobu. Nama je potrebno, dame i gospodo, stabilnost, ovo što je predsednik rekao i pedagogija mira. Ja sam juče govorio to. Za vreme obrazovanja u nastavne planove i programe, ali i ono što su juče kolege i koleginice rekle da redefinišemo nastavne planove i programe i udžbenike zaista da ne pišemo zarad, izvinite u navodne znakove nekakvih para, nego da to ljudi uzmu od struke.

Dakle, stabilnost broj jedan, pedagogija mira na svakom koraku. Dalje, definisali smo i jedinstvo kulturnog prostora. I to je dobro. E, kada osiguramo stabilnost i ekonomski boljitak zemlje, kao što sada imamo četiri cela, preko četiri BDP, ali da povežemo sa jučerašnjim obrazovanjem. Da smo imali kvalitetan kadar da su znali unazad 10, 15 godina naši studenti digitalizaciju mi bi danas imali 8%. To je suština obrazovanja. To znači aktualizacija nastavnog programa, počevši od istorije, preko ekonomije itd.

Zamislite, juče prof. Radonjić, danas iznosi, on se čudi nekakvoj digitalizaciji. Pa profesor na ekonomskom fakultetu, ekonomiju predaje gospodo i o dualnom obrazovanju kaže, neću izraz da kažem itd. profesor ekonomije. To je model jedan koji dostiže do doktora nauka. Ljudi ne razumeju. On ne razume o čemu se radi.

Njemu je važno kritikovati zarad nekih malih ličnih interesa itd. I, to se potpisuje kao profesor univerziteta na fakultetu, a nije u političkoj stranci kažu. E, ne može to tako gospodine profesore, samo kao profesor može se potpisati.

Dakle, sad da se vratimo na ovaj deo. Mislim da je sasvim u redu i da političke stranke promovišu dela svojih, ajde da kažem od osnutka svake političke stranke, svojih stranačkih prvaka, ali i nacionalne manjine kao što to rade neke više neke manje. Mi se zaista u zadnjih osam godina borimo za to, ali isto tako tražimo i u jedinstvu srpskog kulturnog prostora, da i to drugi rade prema našem narodu.

Kada smo juče govorili o arhivima. Arhivi nisu samo ustanove gde se čuva i vrši valorizacija i kategorizacija arhivske građe zajedno sa davaocima i korisnicima itd, neguje nacionalno blago ne samo našeg naroda nego i drugih naroda i narodnosti počevši od opštinskih arhiva do republičkih itd. Ajde da kažemo to nacionalno blago je i svetsko blago. To je suština. Kada sam jedan rad pisao za Novi Pazar od 1945. do 1947. nisam samo o Srbima pisao, nego i o muslimanima, odnosno bošnjacima kako sada kažu. To oni znaju koji čitaju časopise. To je suština.

Kada govorimo o srpskom narodu, izučavamo, moramo se baviti i sa susednim narodima jer se prožima i kultura i jezik i nauka itd. Ne možemo znati istoriju jednog naroda, a drugog ne znati. To je jako interesantno. I, po vertikali, ovo podvlačim, istoriju naroda našeg moramo izučavati po vertikali. To znači, od starog veka, a rekli bi arheolozi i ranije, do današnjeg dana, ali i drugih naroda i prožimanje istorije i jedne i druge, nikada nećemo zatvoriti proces. Ono što je jako bitno i u kulturi i u nauci. Ako kažemo da jedna istina nema nauke, gospodo. Nauka je otvoreni proces. Mogu reći do današnjeg dana, najstariji pečat kneza Stojimira, ali možda sad, evo sad kolega moj, da mu ime ne kažem, sedi u Arhivi Srbije, našao da neko još ranije. Dakle, pomerili smo, uzmemo pečat taj, za sto i nešto godina postojanja srpske države i tako dalje. Ili najstarija kancelarija na ćirilskim poveljama u Dubrovniku iz 13. veka. Dakle, nikad proces ne zatvaramo, isto i kulturi tako, uvek otvaramo i moramo biti otvoreni.

Srbija zaista u tom smisli je postigla određeni deo, pogotovo zadnjih godina, gospodine ministre, ali nikada nije dovoljno, da nas nacionalne manjine krivo ne protumače. Uvek je manjina na svetu ima veći osećaj ugroženosti i srpska manjina veći osećaj ugroženosti u susednim državama. To je psihološka, to je percepcija na kraju, uvek manjina bez obzira na nacionalnost, stalno da smo ugroženi. Naša manjina kojih danas nema one smatraju da su ugrožene, zato oni ne dolaze ovde u Skupštinu, jer hoće da su akteri, a ne žele program. Oni jesu manjina, ali moraju imati program, oni smatraju da nemaju nekakve izborne uslove. Uvek ćemo se zalagati bolje, ali osećaj manjine je uvek osećaj. Dajte, koliko god hoćete dosta manjini i ona će imati taj oseća, ali postoje merila, ovo što ste rekli, određena međunarodna. Mislim da mi u tom smislu dobro radimo.

Što se tiče kulturnog identiteta, jedinstava srpskog naroda, moram reći, da li je to dovoljno? Nije. Ali, da mi je drago da znamo danas, u 13 zemalja da ima dva miliona 31 hiljadu Srba, a to nismo znali unazad pet godina. Kada je u pitanju kulturan baština i tako dalje.

Neću da govorim koliko je materijalno, jer ste vi ministre juče govorili o tome, ne samo ovde u Srbiji nego i u susednim zemljama. Imamo institut srpski u susednoj zemlji jednoj, imamo problema sada, ali on postoji, on je osnovan, ali imamo časopis. To je suština. Da li je to dovoljno. Nije, ali nije dovoljno ni mađarskoj manjini dostignuti nivo. Ovde se traži više, kao mi u Mađarskoj i tako dalje. Reciprocitet, teško ga je postići, ali vodimo računa o tome. Ispunimo svoje, imamo pravo, ono što često predsednik Vučić kaže, tražite kod drugih.

Mislim da Srbija zaista o tome vodi računa. Ali, šta ćete brojni smo narod, pa taj osećaj manjine uvek ide na većinu, to je u psihologiji čoveka, tu je naša odgovornost veća. Naša odgovornost, ali i obaveze manjine da ispuni, većine u drugim državama manjini našoj. To je suština. Da li ispunjava? To je druga stvar. Zadnja rečenica, za sve ovo su kadrovi potrebni. Da li ih imamo? Ministar je u obrazloženju zakona jednog, drugog i trećeg, izuzetno su dobro obrazloženi zakoni, nemamo dovoljno.

Da li činimo određene napore? Činimo. Da li je dovoljno izdvajanje za kulturu 1%? Nije. Ali, ovo podvlačim, što ste podvukli u obrazloženjima zakona, ako sredstva ravnomerno, od opštinskih arhiva do republičkih i biblioteka, raspodeljujemo, i ovo je vrlo važno, namenski, e, tu imamo problema. Tu su rukovodioci kulturnih ustanova bitni. Zato su uslovi za izbor svakog direktora jako bitni.

Jer, mi smo imali situaciju - važno je biti direktor i da ima određene finansijske koristi. Nema toga više. Ima, hvala bogu, ali svodimo to na minimum. Borimo se da toga manje bude, da iz ljubavi radimo taj posao.

Ja se zaista kao profesor čitavog svog života zalažem za rečenicu - nema lošeg studenta, za mene kao pedagoga, ima loši uslovi u kojima je neko dužan da ih stvori i loš profesor. Ne može biti loš student na fakultetu ako daje sve od sebe. On ima pravo da kaže profesoru - profesore Atlagiću, ja to ne znam. Ja sam doživljavao na prvoj godini studija, na istoriji, da nisu znali zbrajati i oduzimati, a potrebno mi je za istorijsku hronologiju množenje, deljenje, itd. On ima pravo da dođe na fakultet da ne zna. Ja sam njima rekao - imate pravo, gospodo studenti, da ne znate. Ja nemam pravo kao profesor da vas pustim, ne mislim ocenu, da vas dovedem u drugu godinu a da vas to ne naučim. E, to je suština. To znači voleti svoj posao. Onda ćemo dobiti i studente, a onda će i roditelji to shvatiti.

Najvažnije je, juče ste rekli sve, kada je obrazovanje u pitanju, treba voleti posao koji se radi. Nažalost, da li svi to činimo, neka to drugi procene. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, radi razjašnjenja nekih stvari, tačno je što su prethodnici govorili da je izuzetno bitna pojava autošovinizma. Sad ću vam reći o čemu se radi.

To je treći pojam totalnog rata. Prvi jeste rat na bojištu. Drugi jeste napad na civilno stanovništvo i treći, molim vas, ja mogu da prekinem ako se ovo zna, sabotaža u okviru ovoga o čemu sam govorio. Taj pojam je nastao 1916. godine. Naučnici znaju kako i gde – napadom na Pariz. Zatajili su uređaji za vazdušnu uzbunu i tako je bombardovan, jer je bila domaća sabotaža, domaći izdajnici, drugim rečima, kako se to kaže našim popularnim jezikom. To je jedno, je li? I oni su jako opasni danas.

Kada to kažem i vezano za rat 90-ih, moramo neke stvari da raščistimo. Danas na konferencijama za štampu govore ljudi koji su krivci za to. dozvolite samo da kažem nekolike rečenice.

Bivši predsednik Srbije, gospodin Tadić, za vreme koga je Hrvatska priznala Kosovo, samo da je jednu rečenicu izgovorio nikada je Hrvatska ne bi priznala. Da li je tako, gospodine Tadiću? Ćutali ste kao zalivani, a danas optužujete drugog.

Gospodine Tadiću, da ste tada rekli ovu rečenicu – ako Hrvatska prizna Kosovo i mi ćemo Republiku Srpsku Krajinu. Nikada je Hrvati ne bi priznali, a gospodine Tadiću optužujete drugog za ono što ste vi trebali učiniti. Vi ste krivac za to. Da li je tako, gospodo narodni poslanici? Dabome da jeste. Voleo bih da se neko suprotstavi tome, a da ne govorimo o drugim stvarima sada.

Izuzetno je bitna domaća sabotaža. Znači, kao i 1916. godine i sada. Tačno znam imena ljudi koji su bili domaći saboteri. Već smo pisali naučne radove o tome. Gospodo iz nauke i poslanici, možemo malo da prelistamo časopise i videćete o čemu se radi, je li? Danas peru svoje biografije oni koji su krivci za rat.

Dozvolite, kada već jedan predsednik jedne susedne zemlje optužuje nas ovde, njegov predsednik je rekao, citiraću sada: „Hrvatska je želela rat. Mi Hrvati smo želeli rat, ali ne bi dobili nezavisnost Hrvatske. Tačka. Zato smo iza svakih pregovora naoružavali svoje postrojbe. Tačka. Znači, mi Hrvati smo mogli izbeći rat, ali ne bi dobili nezavisnost Hrvatske“, završen citat. Ja sam svedočio u Hagu oko toga. Prema tome, gospodo, vidite ko je započeo, ko je želeo rat.

Još jedan podatak koji namerno prećutkuju mnogi domaći, hajde da kažemo, saboteri. Koji je to podatak? Neki kažu – jedna velika zemlja, prekomorska, se zalagala za Jugoslaviju do 1992. godine. Lažu. U septembru 1990. godine jedna velika zemlja donela je zakon, gospodo narodni poslanici, radi vaše informacije, u svom Kongresu da se sruši SFRJ.

Molim narodne poslanike. Ja sam ćutao kada su oni govorili iz kulturnih razloga.

Znači, donesen je zakon. U prvoj tački tog zakona kaže – mi prekidamo sve diplomatske, ekonomske i političke odnose sa Jugoslavijom.

Drugi član tog zakona – ali sarađivaćemo samo sa onim Republikama, nema više Jugoslavije, mnoge to boli, nema više Jugoslavije, nego onim republikama koje su donele višestranačke izbore“ završen citat. Donela Hrvatska i donela Slovenija, jel tako, gospodo naučnici, koji se bavite naukom? To je istina. Dakle, mogu tačno kada je i datum, to već ima u naučnim radovima.

Dakle, gospodine Tadiću, još jedanput se njemu obraćam, jer je on ovih dana psuje, da je samo izgovorio rečenicu, a bio je predsednik države, a Hrvatska priznala Kosovo - da ukoliko Hrvati priznaju Kosovo da će i Srbija, na čelu Srbije bio je on, da će priznati Republiku Srpsku Krajinu, nikada Hrvati ne bi priznali. Jel tako, gospodo naučnici i političari?

Voleo bih sada da neko kaže da nije tako, da ne idemo u sledeće stvari, jer odvuklo bi nas na široko. Nije on samo jedini. Tu je i Vuk Jeremić, potomak. Za vreme njega 2008. godine je nastalo sve ovo. Jel tako gospodine Vuče Jeremiću? Nema ga nigde. O Draganu Đilasu da i ne govorim, isto tako. Pa on je u Američkoj ambasadi izgovorio onu čuvenu rečenicu – „zalagaću se za rat“, citiram, „Mladić ide u Hag, a ja ću priznati nezavisnost Kosova“. Jel tačno ili nije? Neka izađe pred građane Srbije i neka kaže, jeli ili nije?

Neće to nikada da ponovi. Hoćete redom da ih sada nabrajam, vidim da mnoge boli, redom nabrajam za sve one koji danas Aleksandra Vučića optužuju za to. Ima ih 22. Svaki citat, dan, sekundu kada su rekli da će priznati Kosovo i Metohiju. I Boško Obradović, sagnuo glavu u Američkoj ambasadi i Boris Tadić i Vuk Jeremić, koliko god hoćete. I Saša prangija, to je posebna priča, jer arčijska građa gospodine ministre je u pitanju.

Ja sam bio onaj poslanik, jedan od mnogih iz ove većine koji je pitao povodom ubistva onog Predraga Gojkovića, znate šta mi je tužilaštvo odgovorilo, arhivska građa u Arhivu Beograd. Imam papire o tome.

Znate šta mi je Arhiv Beograda odgovorio, a predsednik Komisije hajde pogodite ko je bio? Direktor Arhiva Branka Prpa. Vidite da nemam problem da kažem. Znate šta su odgovorili? Uništena dokumentacija. Kojeg je to reda kategorizacija, gospodo, arhivski radnici? Šta mislite zašto je uništena ta dokumentacija? Šta kaže tužilaštvo kome sam se obraćao tada? Znate šta odgovorio, tužilac jedan, on i ne zna šta je kategorizacija arhivske građe. Tako se uništavaju naši arhivi i arhivska građa. Zato su neki svoje dosijee tražili da bi ih uništavali. Ne može, gospodo, kopije postoje.

Jedan od njih, danas ga nema u ovom visokom domu je potpisao da se bivši predsednik, 14 njih je potpisalo, čini mi se, ili 15 nije ni bitno, samo jedan nije hteo i drži ga stalno u železnoj kasi, gvozdenoj. Samo jedan nije hteo i ta osoba koja drži svaki put kada dođe ovde proziva. Onaj je rekao možete me ubiti, šta god ja o njemu mislio, ne mislim dobro o tom, ali je to neću da učinim, kopije širom arhiva. To je suština.

Istorija će reći i o nama i o svima na određeni način. Kako vreme prolazi sve više dolazi istina na videlo. Osuditi svaki zločin treba. Kada su u pitanju nevladine organizacije, hladnjače su isplivale, a istina se sada zna tek. Znate, jer je tadašnja Vlada to radila i jedna ministar unutrašnjih poslova. Tačno se zna koja je služba radila iz jedna prekomorske zemlje preko koga, kako su tablice menjane.

Dakle, ništa nije sporno, sve se objavljuje, ništa se sakriti ne može. Ni moje delo, ni onih preko što ih ovde nema, što ne smeju doći, ne zbog toga što oni bojkotuju izbore, što ne vole da rade.

Završiću samo, meni je drago da mi zaista vodimo računa o kulturi srpskog naroda, drugih naroda i nacionalnih manjina. To ćemo raditi.

Ono sa čime želim završiti jeste citat kojeg ću predsednika Republike citirati, citiram, „Sada imamo rast ekonomije, treba da ga podstičemo, da se hvalimo da radimo više, a ne manje, znam da to neki ne vole da čuju. To je suština.“ Ukoliko ne budemo više i mi ovde radili, a ne bežali sa sednica kao što ovi beže nema rasta gospodo i u nauci i u politici i bilo gde. Onda ćemo imati 8% pa će naše kulturne delatnosti imati veća izdvajanja, pa će naši sunarodnici u susednim zemljama imati veća izdvajanja za njihove projekte, a i naše nacionalne manjine unutar naše države.

Izvinjavam se što sam malo uzeo, evo suštinu mislim da sam podio, ali meni je žao što ovih nema. Oni ne dolaze zato što nisu uslovi, jer nikada nisu ovde nisu ni dolazili. Ako imaju hrabrosti, evo uzmite iz stenograma pa ćete videti kada su dolazili, kada trebaju govoriti tri minuta i bežali bre. Išli su na fiskulturne vežbe, a njih je narod delegirao ovde. Oni su predstavnici naroda, neka se bore ovde, idejama, znanjem, sposobnostima, a ne pričama. Kada mi opet doktor Radonjić, opet ga spominjem i tako dalje, on se sprda dualnim obrazovanjem, profesor ekonomije, videli ste danas. Š šta onda reći? Kako ćemo 8% postići? Pa problem je u njemu, a nije u Aleksandru Vučiću koji je to prvi, hajde da kažem, spomenuo, dualno obrazovanje. Mi evo realizujemo i to vrlo uspešno, sedma hiljada đaka, 2.600 u ovoj godini u prvi razred.

To su podaci, jel tako gospodo vi koji bežite iz ove Skupštine. Šta reći o Mariniki Tepić? Ona je ta sabotaža o kojoj sam govorio totalnog rata. Na primeru Francuske 1916. godine kada su uređaji za vazdušnu uzbunu onesposobljeni. Takvih je bilo i u ovom ratu. Istorija ih sve stavlja na svoje mesto, i mene i njih i bilo koga drugog. Izvinite što sam malo proširio, dobro ste ministre napravili jedinstvo srpskog kulturnog prostora, povelja je napravljena, ali forsiramo i druge manjine unutar Srbije.

Da li je na dovoljnoj razini? Nije. Ali je dobro. Trudimo se da bude bolje, ali za naš narod u susednim državama i širom sveta, kao u ekonomiji. Ovo je super. Što reče, citiram ponovo predsednika – „Trudimo se da više radimo da bi za kulturu i nauku više izdvajali.“ I juče onaj profesor koji pobeže, jer je pitao ministra ovde juče – da li može projekte preko udruženja? Znate zašto je pitao, jer ne može više preko naučnih ustanova, mora uslove da ima, mora imati na listama „Tompson“ i drugim listama širom sveta, ali nema jer pljačkali pare, bre, odnosili. Nema toga više. Svodimo to u normalne okvire kako se to radi u kulturnim zemljama. Hvala, izvinite na ovoj upadici.

Uvaženi potpredsedniče, gospodine Arsiću, nisam imao nameru da govorim o ovome zato što gospođa Maja Gojković, predsednik Narodne skupštine to bolje od mene zna. Moram to da kažem, a i određeni broj poslanika.

Dozvolite ipak kao profesor koji je radio sa studentima godinama i đacima, da kažemo da smo još u toku srednje škole učili logiku, sećate se. Pod pojmom čovek, šta smo podrazumevali? Pod pojmom žena? Ovo ste, gospođo predsednik, Maja Gojković potpuno je u pravu. Ne može biti predsednica. Ja ću reći zašto je to, po mom mišljenju i trebamo se držati našeg zaista srpskog jezika. Kada se kaže predsednik, podrazumeva se pod tim pojmom i ženska osoba i tu nema zaista dileme. Predsednica, poslanica, pa pismo vi ste učili latinski jezik znate, a i staroslovenski to je pismo, poslanica njegove svetosti Patrijarha Pavla, božićna.. itd.

Ljudi, potpuno ste u pravu, i vi gospodine Arsiću, i gospođa Maja Gojković i dve gospođe sa desne strane, Radeta i u tom delu. Dakle, tu nema dileme.

Zašto je to nastalo? Ovo je moje mišljenje, ne kažem da je istina.

Htelo se na neki način istaći da bi se dala ravnopravnost jača nego što jeste u tom delu, ali to ništa ne znači. Ravnopravnost žena mi moramo osigurati u praksi. I to ko mora osigurati? Ne samo one nego i mi muškarci. To je suština. Ne trebaju se žene boriti za funkciju predsednika Narodne skupštine, nego mi muškarci moramo to osigurati. To je to i potpuno ste u pravu vi koji ste diskutovali. To je s jedne strane.

S druge strane, tačno je da je to nametanje, ja nisam jezičar ali voleo bih da me demantuju jezičari, nametanje određenih standarda koji ne postoje u srpskom jeziku. Daću primer. Meni je jedan kolega koji je bio dekan jednog fakulteta, zbog kojega sam čak i u trećinskom odnosu dobio otkaz, ovako rekao – gospodine Atlagiću vi govorite srbijanskim jezikom. Ja kažem, da li ste vi normalni. Ja govorim srpskim jezikom. Onda ga ja pitam kojim jezikom govore Crnogorci jel crnogorijanski ili Hrvati? Znate šta se htelo s tim? Da se razbija srpski etnos u celini. Srpskim jezikom govore Srbi. Ne u Bosni ne govore. Dakle, to je to razbijanje državnog i nacionalnog identiteta kroz jezik. To je suština.

Vidite, Hrvati kažu voz – munjovoz. Ja to nikada neću reći. Kako će reći kondukteru u vozu, evo neka mi neko kaže. Munjovozni kartorupo bušić, e ja to nikada neću reći. Ja sam to u hrvatskom Saboru 90-te godine rekao nikada taj izraz, ali poštujem druge. Kako kaže petao – jutroklik. Zovite ga vi, za mene je to. Voznotesna severnica – kompas, busola itd. Sada 20 godina kasnije napuštaju pomalo i vide da su to obične gluposti.

Zašto se to onda govorilo? Zato što se htelo na neki način naglasiti da je Hrvatska država koju niko neće negirati. Ali, ne možete nametati reči da bi se odvajali jedinstvenog u to vreme jezika. Kao što to rade iz nama bratske republike bivše, iz jedne susedne zemlje. Dakle, to je suština. Ne može se reči crnogorijanski jezik. To je van pameti. Milogorac. Šta mu je milogorac? Okolobrbušni pantalodržac – kaiš. To je van pameti.

Potpuno ste u pravu. Sada shodno tome i vaspitanju i obrazovanju isto se to 20 godina, ukinulo se vaspitanje, a onda smo uveli obrazovanje ili edukacija. Edukacija u jednoj državi, neću da ih nabrajam zbog vremena, znači vaspitanje i obrazovanje na zapadu. U drugoj ne znači, samo obrazovanje. To je nametnuto. Imamo divnu srpsku reč – vaspitanje i obrazovanje. Onda smo uzeli samo obrazovanje jer nam je nametnuto da vaspitanje izbacimo iz škole kao faktore vaspitanja.

Naš uvaženi ministar Šarčević koji je vratio sada pojam obrazovanje i vaspitanje, a strategiju ćemo tražiti da se zove strategija razvoja vaspitanja i obrazovanja, ono što je srpski i tradicionalno. Ja nisam jezičar, ali ovi su za standardizaciju jezika potpuno u pravu u tom smislu. Čuvajmo svoj srpski jezik bez namere da bilo čiji drugi želimo da umanjimo. To je suština.

Nemojmo mešati naciju i državu. Nacija je jedno, država je drugo. Kada se kaže državni i nacionalni suverenitet. Jezikom srpskim mogu govori i druge države, kao što je i engleski, a i govore. Vi to znate bolje od mene. Ja nisam jezičar. U pravu ste gospođo Gojković, nema američki. Pomalo to dolazi na svoje mesto.

Lično mislim da se želelo naglasiti ravnopravnost žena. Nemaju oni šta dobiti. To se podrazumeva da potpuno ravnopravnost imaju, ne da se oni bore. To valjda mi moramo osigurati. Što rekoše ustavna kategorija. Ako to ističemo kod žena onda se segragiraju, nikada neće postići svoja prava. Meni je drago da su one to postavile sada na dnevni red. Ja se zaista slažem, ali neka ide kako ide.

Dakle, ne može biti srbijanski jezik, nego srpski jezik. Shodno tome, u susedne zemlje, vi izvodite zaključak. Ako je mašinac, kako je žena? Evo, neka mi odgovori neko. Kako, mašinka, mašinica? Vi to kažete, ja ne. Mi možemo karikirati do nebesa i tako dalje. Dakle, radnik – delatnik. Neko kaže delatnik, ali ja ću reći radnik, prosvetni radnik, a neću prosvetni delatnik i tako hiljadu primera. Nisam jezičar, ali eto u tom smislu.

Kad sam već uzeo reč, vezano za arhive, molim vas, to je zaista zakon, potpuno ste u pravu, nakon dugog niza godina. Moram da pohvalim Novi Sad i rukovodstvo u Novom Sadu, što je grad Novi Sad dobio novi arhiv, nakon koliko godina, nismo takvu zgradu dobili. Mislim da je potpuno u pravu i o tome će verovatno uvaženi narodni poslanik Mićin i gospođa Maja Gojković govoriti, više to znaju i bolje nego ja, ali kada sam uzeo reč da damo podršku u tom smislu. Zašto Novi Sad? Ja o tome neću da govorim, jer bolje to od mene gospođa Gojković zna i gospodin Mićin, jer oni su Novosađani i nemam nameru o tome da govorim.

Dozvolite samo dve rečenice da kažem, da podržavam kada dođe na red amandman iz najmanje dva razloga. Prvo, što to zaslužuje Novi Sad, kao prestonica kulture u kojem se nalaze tradicionalne kulturne ustanove, s jedne strane i što je to biser etičnosti nacionalnih manjina. To je biser. Arhiv neće biti samo za Srbe, nego za sve nacije koje se nalaze, a u Vojvodini, ne samo u Novom Sadu i to je suština. Građa arhivska biće i Mađara i Srba i svih drugih. To znaju arhivisti koji se bave strukom.

Da ponovim, nažalost, mi nemamo arhivistiku kao pomoćnu istorijsku nauku. O tome sam govorio dva dana, tri i zalagaću se dok god sam živ da to osposobimo jedan deo ljudi. Dalje, mi smo juče govorili ovde koliko imamo u dijaspori našeg naroda, u 13 zemalja dva miliona i nešto, ali poštovani narodni poslanici, imamo 350 hiljada srpskih toponima. Zamislite? A toponomastikom kao pomoćnom istorijskom naukom, evo, neka mi navede neko ko se bavi u ovoj državi? To je tragedija.

Dobro je što su arhivi, za Novosađane zaista sve hvalospeve, ali sada ćemo osigurati i arhiviste, a imaju oni dobre naučne radnike, tamo, zaista. Arhive kao ustanova gde se čuva i koristi arhivska građa. Novi Sad je to zaslužio iz više razloga, o tome će uvažene moje kolege govoriti. Ja nikada neću reći poslanica, a vi govorite. Ja ću uvek reći, uvaženi narodni poslanik i za žene i za muškarce. Hvala vam.

Samo nekoliko rečenica.

Potpuno ste u pravu gospodine ministre, samo da kažem, kada su arhivi u pitanju kroz prošlost kako je to bilo.

Pođimo od susednih republika. Danas se u Zagrebu zove Hrvatski državni arhiv, a zvao se Arhiv Hrvatske nekada, zvao se Arhiv hrvatsko-slavonsko-dalmatinsko zemaljski itd.

Isto tako kod Arhiv Srbije, da li će se drugačije zvati? Ovo ste potpuno u pravu. Moraju se niz stvari, u prvom redu Ustav da menja, jer oni, Hrvati nazivaju Hrvatski državni sabor, a mi Narodna skupština Republike Srbije i nema razloga da mi ovo ne podržimo. Hvala Bogu da ćemo glasati, vladajuća koalicija. Ali je dobro što smo svi diskutovali o ovome. Da se lepo raspravi, da se vidi da imamo mišljenja različita. To je bogatstvo ove Skupštine. Bilo bi mi drago da oni kojih večeras ovde nema, ovih iz DOS, da pokušamo, da i oni kažu svoje mišljenje.

Dakle, danas se u Dubrovniku naziva Hrvatski državni arhiv u Dubrovniku, Hrvatski državni arhiv u Zagrebu, ali na nama je da mi to dogovorimo da li će ostati Arhiv Srbije ili srpski državni arhiv, kad se bude menjao Ustav, a onda možda će se i Skupština drugačije zvati. To je dobro da vidimo.

Što se tiče jezika, ja se nadam da će i taj zakon doći u ovu Narodnu skupštinu i dobro je da smo o svemu ovome govorili.

Još jedanput kažem, drago mi je posebno za arhiv, Arhiv grada Novog Sada. Kada sam već uzeo reč, možete i vi biti, i ova Vlada ponosni, a i predsednik Republike Aleksandar Vučić, što pripadate jednom vremenu kada se 166. stranica Miroslavljevog jevanđelja nakon 175 godina vratila tamo gde joj je i mesto bilo. To su ogromne stvari. Uvaženi narodni poslanici danas su o tome govorili.

Nije to mogao niko ranije. Bilo je pokušaja, vi znate kao i ja, od mnogih predsednika Republike. Uspelo je to ovom predsedniku zbog autoriteta i ugleda koji ima ova država, ova Vlada i ovaj predsednik i tu nema dileme, ali i zbog ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina, a isto tako i povratak ovih slika.

Ovo je jako bitno, zato što je Miroslavljevo jevanđelje jedan od najstarijih, najznačajnijih i najboljih spomenika srpske ćirilice. Neko će reći srpsko-slovenske, ali ja kažem srpske ćirilice itd. Mi smo videli, imamo pokušaja svojatanja toga.

Moram da napomenem, 2012. godine u Zagrebu je održan naučni skup, Hrvatska akademija nauka i umetnosti održala je, gde se pokušalo svojatati to. Naravno da se to neće uspeti.

Dakle, izuzetna je važnost toga jednog lista. Neki kažu – šta će mi jedan list? Toliko je pokušaja bilo bivših predsednika, dugo godina itd. Uspelo je to. Znate li zašto je uspelo? To je mogao samo čovek kome su nacionalni državni interesi iznad svega, i rodoljub. Ja znam da to mnoge boli kad to sad kažem. To nije mogao Boris Tadić, a niko mu nije branio, jer on je rekao, citiram – šta će mi vojska? Završen citat. A naša vojska danas uživa ugled takav kakav uživa i određeni nivo smo dostigli, zavidan nivo.

Još jedanput da kažem, arhivi ne afirmišu samo nacionalni identitet srpskog naroda, nego i drugih naroda i, vrlo je bitno, nacionalnih manjina. To mi znamo koji ulazimo u te ustanove itd.

Na nama je sada i na nacionalnim manjinama da osiguramo arhiviste da koriste arhivsku i bibliotečnu građu. To je problem fakulteta, a ne Ministarstva kulture. Ali, ja znam da sada Vlada radi u saglasju sa većinom akademske zajednice, hajde da kažem, većinu članova, a jedan mali deo što neće da sarađuje, to je druga stvar, i da idemo u pravom pravcu, ono što se nije išlo godinama. I to je suština.

Dobro ste rekli, kada se bude menjao Ustav, raspravu ćemo voditi, možda ćemo sve da promenimo.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Hvala još jedanput za ovo Miroslavljevo jevanđelje. On je jedan od dragulja kaligrafske pismenosti srpske srednjovekovne i umetnosti u celini. Hvala lepo.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u pravu ste gospodine ministre kad kažete da je vaspitno-obrazovni proces kontinuirani i planski. To svi znaju koji su slušali pedagogiju, osnove, istoriju pedagogije i pedagoških ideja.

Ono što je vrlo bitno, ja se izvinjavam, daću nekoliko podatka.

Još daleke 1882. godine, kad je uvedeno obavezno osnovno obrazovanje, Stojan Novaković kad ga je uveo, nije odmah doneo nastavni plan i program. Dakle, ovo radi istine i onih koji prate vaspitno-obrazovni proces. Zakon je donesen o obaveznoj osnovnoj školi 1882. godine, ali nastavni plan i program je donesen tek 1884. godine i on se menjao, 89, 91.

Dakle, nastavni planovi i programi se stalno menjaju i reforma je stalni proces. Zašto?

Vi koji ste slušali didaktiku, vrlo dobro znate da princip aktualizacije nastavnog procesa u pogledu nastavnih planova i programa je princip broj jedan. Šta to znači sada? Znači upravo digitalizacija, jeste ta koju ubacujemo u sve nastavne planove i programe.

Pitaćete me šta to ima veze sa istorijom? I te kako. Na mom fakultetu, 20 godina se sluša osnove informatike. Ali na drugim, ja to ne znam. Zašto? Pa, kad mi dođe u Narodnu biblioteku istoričar ili bilo koji iz društvenih nauka da može da naruči literaturu na kompjuteru, na primer. Da ne pričam o drugim stvarima.

E, sad, da vidite, što se tiče plata. Ministar to vrlo dobro zna, jer ima prilično dobro iskustvo u vaspitno-obrazovnim ustanovama.

Gospodo narodni poslanici, još daleke 1974. godine, to je prvo moje radno zaposlenje, borili smo se tada da u prosveti imamo platu takvu kakav je bio u to vreme proces Republike. Onda smo se borili 1984. godine u prosveti da tada imamo prosek republički. Godine 2000. neću da govorim. Ali, gospodo, danas imamo taj prosek. I to je, ministre, uspeh u tom delu.

Da li može bolje? Može i biće.

Što se tiče materijalne osnove rada, a vi znate koji radite u školi i na fakultetima šta to znači, a znači poboljšanje uslova u kojima vaspitno-obrazovne ustanove rade, a to znači škole i fakulteti.

Ja pitam prosvetne radnike - da li je tačno da je zadnjih sedam godina u tom delu više sagrađeno ili dograđeno ili opravljeno vaspitno-obrazovnih ustanova nego pre 20 godina? Izađite, gospodo, sa podacima pa recite da li je u prosveti, u zdravstvu, itd.

Zakon treba stalno, ovo što ste rekli, da se menja, pod udarom novih spoznaja, jer bi ostali u srednjem veku. I tačno dajemo šanse jednako svima. Najbolji će biti stručnjak onaj koji završi dualno obrazovanje. Zašto? Jer ima šansu da bude genijalni stručnjak sa završenim fakultetom, da zna teoriju i praksu.

Izvinite što ću citirati Lenjina, koji je rekao - nema teorije bez prakse ni prakse bez teorije. Još je pre njega osnivač didaktike Komenski, jedan od najvećih pedagoga, itd.

Da ne govorim, kad već neki spominju, period od 1990. do 2000. godine. Šta smo mi, gospodine ministre, do 2000. godine uradili? Uništili vaspitanje i obrazovanje.

Pokojni Gašo Knežević, izvinjavam se što spominjem, je uništio vaspitno-obrazovni sistem. Skroz ga je uništio. Sve bivše tekovine od hiljadu godina bacio je pod noge i uveo haos u vaspitno-obrazovni sistem.

Trebalo ga je zaokružiti i mi ga, ministre, danas imamo. Zahvaljujući vama smo ga zaokružili. Nismo znali koliki je broj prosvetnih radnika u osnovnoj i srednjoj školi. Danas to sve znamo. Materijalnu osnovu. Pa i plate idu.

Ali, bogami, vodimo računa i o nadarenima. I treba da vodimo. Ali, vodimo računa i o onim sa dopunskom nastavom.

Dakle, u celini, i sad ovo što ste vi rekli, pitanje je koliko hoće neko sa dobrim namerama da vam to prizna. Radite sada pravu stvar - na kvalitetu, jer nam je kvalitet pao, zahvaljujući 2000. godini i haosu, jer su hteli odmah uništiti sve što je hiljadu godina postojalo, još iz srednjeg veka, učenje kroz manastire. Sve je bačeno kroz noge. Došao odjednom, ništa, haos. Sistem je uspostavljen, šansa data svima jednaka i mislim da idemo u pravom smeru.

Drago mi je da ste vi jedan od ljudi koji je tada, te 2000. godine, mi to vrlo dobro znamo, išao da sam realizuje neke stvari. Ono što mnogi danas ne mogu da pojme, ne mislim ovde na poslanike, mislim na radnike u vaspitanju i obrazovanju, samo da vam kažem da je i moja malenkost 1984. godine imala jedan srednjoškolski centar koji je bio najveći u bivšoj Jugoslaviji. Još tada smo imali jedan od modela, ovo ste

odlično rekli, gde smo imali tvornicu u školi, pa smo proizvodili auspuhe za automobile i prodavali ovde u Beogradu, ali to je jedan model. Vi ste lepo objasnili, dualno obrazovanje je jedan od modela i to je suština.

Dakle, reforma se preko noći ne sprovodi. Pokušao je pokojni Gašo Knežević i uništio vaspitno-obrazovni proces. To je kontinuirani proces. Nastavni planovi i programi se stalno dorađuju. Kakav je položaj vaspitno-obrazovnih radnika unutra. Jako težak. Odmah da kažem, to je rudarski posao, ako ga vole, a većina voli, većina prosvetnih radnika voli.

Da li su oni krivi nečemu? Pojedinci da, 90% je časnih i čestitih prosvetnih radnika, ali društvo treba da stvori uslove, ovo što sad radi, jer smo izgubili uslove, išli smo u haos, dakle, u tom delu.

Zalažem se za ovaj kvalitet, što ste rekli u uvodnom delu, to je prava stvar, jer smo sistem zaokružili i ne možemo nastavne planove i programe, kao 2000. godine, preko noći. Pa, ljudi, smeju nam se pedagozi koji su učili istoriju školstva i pedagoških ideja. Svi nastavnici to znaju, da to ne ide preko noći. Treba i njih obučiti i nas za neke stvari. Nastavnik sam se usavršava dva časa dnevno, ne samo on, pazite, nego i čuvar. Svaki čuvar mora dva sata na svom radnom mestu da se usavršava, mora kompjuterom da radi da zna, mora savremene stvari. Da se ubacuje bez toga, pa ajte, molim vas.

Mi smo izbacili vaspitanje, vratili ste ga sad i sad ga dorađujemo. Polako, lagano, to je proces, jer moramo vaspitati roditelje. Nek se roditelji ne ljute, jedan deo devedesete godine bili su naši đaci. Da li je tačno? Tačno je. Od devedesete do 2000. godine, do 2012. godine je uništen vaspitni sistem, vaspitanje i obrazovanje, i oni su danas roditelji. Izbačeno je vaspitanje. Moramo i sa njima mnogo da radimo, da ih obučavamo, roditelje. To je stvar direktora škola, razrednih starešina i to nije lako. Zato se zalažemo za kvalitet u vaspitanju, ono što ste rekli, u obrazovanju, ne mogu svi biti direktori škole. Izvinite, ne mogu ni pedagozi.

Ja polažem, kao, evo, iskusni pedagoški radnik, mnogo na pedagozima, ne na psiholozima. Jedan psiholog po meni treba na 1.000 đaka. Nisu svi psihički slučajevi, kao što su 2000. godine proglasili. A, znate zbog čega? Jer je predsednik države bio psiholog. Svaka škola mora da ima psihologa, jer psiholozi se specijalnim slučajevima bave, a pedagozi se bave pravim stvarima kod učenika.

Dakle, vaspitno–obrazovni proces je pedagoški proces. Mi moramo, sad ovo što radite, ministre, pedagogizirati školu, roditeljski dom i društvo u celini i uvesti ono što se naš predsednik zalaže, izvinite, ali citiraću njega – pedagogiju mira. Pedagogija mira na Balkanu treba i mora ući u vaspitno – obrazovni sistem. E, to je suština i to smo imali.

Dalje, nastavne sadržaje, juče smo govorili oko odnosa prema državi, prema nacionalnoj kulturi. Dabome da se to radi pomalo i hvala vam, gospodine ministre, što ste jedinicu jednu osnovali za formiranje ovih nastavnih predmeta, ali to smo isterali iz škole 15, 20 godina, a sad vraćamo polako, kontinuirano. Ja znam da se Marš na Drinu ne sluša više u četvrtom razredu, nije se slušao od osnovne škole i baš su našli tu da izbace slušanje muzike, ali vraćamo pomalo. Ne ide to preko noći, tu su i otpori, znate. Ima onih snaga koje rade i uče. Neko je to dobro rekao – koje rade na suprotnom pravcu. Ali, naše je da ukazujemo, kao što ukazujete, i pomalo, kontinuirano da radimo. Ne možemo sve nastavne planove i programe od prvog do osmog razreda za jednu noć, za jednu godinu, za dve.

Ej, ljudi, to znaju nastavnici koji rade u osnovnoj školi, profesori. Pogotovo visoko obrazovanje. Ali, većina nastavnika hoće to i ona radi, ovo ste dobro ministre juče rekli, akademska zajednica prihvatila je i učestvuje, što jedan deo ne. Pa, neće sigurno Trebješanin prihvatiti, jer se obogatio za vreme dok je radio nastavne planove. Nemojte me za jezik povlačiti još jedan deo da imenujem ovde. E, to je prošlo vreme. Ima onih koji vole svoj posao, koji će, čak, i bez para da rade.

Nije sve u novcu. Ako idemo u prosvetu i gledamo da je sve u novcu, hej, gospodo, zalutali smo. Ali, te nastavnike treba poštovati i vraćamo im dostojanstvo, ono koje su nekada imali i ići će pomalo. Mi imamo obaveze, obaveze učenika i nastavnika, znate. Mi smo dali prava, ali smo negde i obaveze. Nemamo pravo pre nego što izvršimo svoju obavezu i mi kao narodni poslanici. E, to je suština i u vaspitno – obrazovnom procesu i u preduzetništvu gde radimo. Najpre uradimo svoj posao i onda dobijamo prava iz rada, a ne obrnuto. Moje pravo, kaže. Čekaj, a obaveze? To je suština. A, ovu zamenu teza, vi znate ko nam je ubacio i pomalo to teramo iz vaspitno – obrazovnog sistema.

Dakle, da završim, što se tiče plata, one nisu Bog zna kakve, ali su dobre. Kad kažem dobre, jer su dostigle prosek Republike. Od 1972. godine, od kad sam ja počeo sa 20 i još malo godina da idem u vaspitni proces, mogu vam po godinama tačno reći da smo imali nekad Desetu sednicu Saveza komunista u Republici u kojoj sam živeo, tražim da se izjednačimo sa privredom. Danas smo to postigli. Polako, možda će i više da bude. Hvala Bogu da hoće.

Izvinite što sam ove stručne stvari izneo, ali oni su zaista. Dakle, Stojan Novaković nije preko noći uveo nastavni plan i program, nego je trebalo 10 godina i tačno je, ministre, ovo što sad uvodimo, programe, za budućnost to radimo. Ne vaspitavamo valjda za danas, nego za budućnost. To je osnovna definicija u vaspitanju i obrazovanju.

Izvinite, malo je struka u pitanju, pa eto da kažemo da smo na pravom putu. Da li ima problema? Ima. Da li ima grešaka? Hvala Bogu da ih ima, i kod mene i kod svih drugih, ali najviše greše oni koji ništa ne rade, koji samo kritikuju, kao što je DOS bio koji je stalno kritikovao, uništio sistem 2000. godine i, daj, preko noći.

Čekajte, znate li koliku mi imamo istoriju školstva i pedagoških ideja unazad? Mi smo tada trebali sve one pozitivne stvari, izvinjavam se, još jednu rečenicu, da uzmemo i savremene nadopunimo.

Ponovo ću, ministre, pošto vi vrlo dobro znate opšti cilj vaspitanja, mi smo ga imali, ja ću ga tačno definisati, još ga nismo transformisali. Svestrano, razvijenu ličnost sa bogatim umnim, znači, intelektualnim, moralnim, moralna vaspitanja, pet onih vaspitanja estetskih, radno–tehničkih, itd. Ušli smo u kapitalizam, ostao nam socijalistički cilj.

Gospodo, možemo reći – svestrano razvijena ličnost, ali nije više sa intelektualnim samo, nego radno–tehnički. Kapitalizam traži radnu snagu, ali traži i intelektualne sposobnosti. Mi smo sistem promenili jedan, iz socijalizma ušli u kapitalizam. Ovo je sad duga rasprava, mi na našim naučnim skupovima, to ministar zna, idemo u detalje.

Izvinjavam se, ali ovo radi prosvetnih radnika. Njima se dostojanstvo pomalo vraća, ne može preko noći. Evo, meni je supruga dugogodišnja učiteljica. Bilo joj je zabranjeno da spominje vaspitanje u školi u sred Beograda, reč vaspitanje, šikaniranje od strane direktora. Danas je to normalno da se razgovara u svakoj školi o vaspitanju, po malo, ali ide po malo. Moramo i te mlade ljude naučiti kako će oni raditi.

Metodika, pa znate koliko imate metodika, koliko nastavnih predmeta. Svaka specifična za sebe. O ocenjivanju, ono što smo juče govorili u kulturi i o profesorima, ima nauka zove se – dokimologija. To treba svaki nastavnik da zna na univerzitetu. Neka se ne ljute kolege, vrlo malo je to učilo na fakultetu, pogotovo u nekim drugim strukama, možda u pedagoškim da.

Dakle, ide se tamo, ali više se za godinu dana u vaspitno-obrazovnom sistemu može uništiti, nego popraviti za 70 godina. To će vam svaki pedagog reći koji je radio u školi i koji zna istoriju školstva i pedagoških ideja.

Mi smo 2000. godine uništili, e to je to, uništili tada. Vi znate ko je tada uništio, ali pomalo vraćamo na svoje mesto. Hvala, izvinite na intervenciji.

Uvaženi potpredsedniče, gospodine ministre, potpuno ste u pravu. Jedan deo profesora nije informisan. Tačno je da imamo fond za nauku i da ste to prvi put upravo vi postavili, da budemo načisto.

Gospodo profesori, nema više para kroz naučna društva. Tamo su oticala sredstva, krala se sredstva, nemam problem da to kažem, ako hoćete poimenično, skinite to sa dnevnog reda.

Što se tiče dijaspore, vi ste ministre, to učinili i naš jedan deo naučnika je uključen. Pitanje je da li ne muvaju naši domaći, a da ih ne obaveste?

Evo primera. U Crnoj Gori imamo institut osnovan, i časopis srpski se nalazi na našoj listi koji je finansiran, e ali šta sad rade? Kolege, jedan deo naučnika ide u Crnu Goru na Univerzitet dole i diže velike pare, a neće bez para da bude u redakciji našeg "časopisa". E, vidite, ima nas koji hoćemo bez dinara. Dok moj kolega diže tri puta veću platu iz Beograda nego što je u Beogradu dolje, dotle ja pokrivam dolje bez dinara.

Ne može više, gospodo. Imaju uslovi. Našu dijasporu ćemo finansirati, tu nema nikakvog problema i to radite dobro, odlično je započeo, ali ne mogu više krasti pare na ime dijaspore više, pojedinci ovde unutra. Skinite to sa dnevnog reda, sedamnaest godina to radite.

Da li hoćete da govorim imena pojedinačno? Znam da me sad slušaju kolege profesori i gledaju, čast akademskoj većini zajednice koja to čestito obavlja, ali jedan psiholog koji je to duboko dvojicu naplatio u milione i doveli zlo u vaspitanje i obrazovanje i sad ministra Šarčevića za svih 28 godina što nisu radili da to preko noći preokrene. E, ne može više! Ne može, gospodo! Skinite to, gospodine Trebješanin i vi sa tog dnevnog reda, da još imena ne govorima, i vi Korać, gospodine, koji ovde treba da sedite, a idete svaki dan u Crnu Goru i naplaćujete ogromne pare, a primete i ovde kao narodni poslanici. Sram vas bilo. E, vidite, nemam problem da vam to kažem, zato ga i nema ovde nikada, a evo ga "laje", da izvinete, po čitavoj štampi. Hoćete da ih još nabrajam? Vi to svi dobro znate i sad hoćemo kroz društva da društva… Ne, imamo mi ustanove. Nemamo nikakvih problema i sa našim ljudima, doktorima.

Zašto uslove, kriterijume ne dajemo mi bez dinara u našoj dijaspori? Nećete, bre. Svi hoćete pare i to ne zarađene, nego onda sam ja recenzent, pa neću da pustim namerno najbolji rad. E, ne može više to.

Idemo na Tompsonovu listu, pa kako nam bude. E, nećemo tamo. Zato sa projekta dižemo pare na fakultetu. Umesto da u sebe ulažemo, mi u džep strpamo. Ne može to više. Nema toga više.

Ovaj ministar je to prekinuo i ne može to više biti. Vidite, zato smo mi koji smo radili i crnčili i danas po naučnim ustanovama. Prebrojaćete ih sve. Jedan od njih najveći Srbin bio profesor. Gledali ste neki dan. Izvinuo se što je prozivao Slobodana Miloševića. Ima on mnogima da se izvine, i Koštunici, šta god ja mislio, a najviše Aleksandru Vučiću. Videćete da će doći vreme da se izvine, ali je zagovarao bombardovanje 1990. godine.

Peru biografije svoje. Ne može, gospodo, istorija ni vama, ni meni, ni bilo kome neće oprostiti.

Na koncu, ja sam to vrlo dobro, gospodine, na svojoj koži osetio, ministre, 27 godina. Sada ću vam reći. Toliko sam bio pritisnut da sam izvore objavljivao. Kolegama sam morao imena stavljati. Uzeli su po milion dinara, a ja sam izbegao. Nijedan dinar. Država finansirala. Neka ih sram bude, sada da im kažem. Kosa mi se diže. To su Srbi, to su lezilebovići, hohštapleri. Uništavaju našu decu i studente. Ne može više.

Čast većini akademske zajednice, čestito radi, korektno radi i tako dalje, a ovi pojedinci što su stršili, nemam problem da im kažem. Pa, Đelić je uzeo 11 miliona dok je bio ministar za nauku samo iz Ministarstva za nauku, a da ne govorim ono od Meridijan banke. Evo, bio je ministar Jovanović, pa neka kaže da li je istina ili ne. Ne može više. Nećemo mi na Tompson listu, pa ona vrati, pa doradi, pa godinu, pa i dve. Ne ide lako. Ja tebi, ti meni, Bogom dan, ovo ne valja, a u ustanovu nijednu nisu ušli. Uzeo ovamo za udžbenike, napisao Jasenovac to što jeste, drugi dan okrenuo kod druge vlasti, kod treće i evo ga stručnjak.

Uništavaju decu našu, bre, studente. Lako je studente oboriti. Teško se izboriti za svakoga. To je naš zadatak, profesora. Pedagozi moramo biti. Nisu svi pedagozi. Srušiti, oboriti studenta može svako, to je najlakše, ali mi kao profesori moramo ga dovesti do znanja, ono što ministar kaže.

Još ovo moram da vam kažem, kolege. Pre ministra Šarčevića, on zna vrlo dobro šta je nastava. Ima materijalni zadatak, funkcionalni i vaspitni. Uništili su vaspitno i funkcionalno razmišljanje. Gospodine ministre, jel tačno? Vi vraćate taj deo i sada otpor pružamo zato što su krali pare, jedan deo i ne može to više. Ne može. Skinite to, gospodo. Jedan deo koji ste to radili 20 godina.

Meni je jedan odgovorio, radi 17 godina, e ne može više to, pa makar išli prsa u prsa. Ne možeš, bre, više. Kada vidite, šta obrće uvek istu stvar? I onda kaže – ja sam „stručnjak“ za to. Znate kakvi stručnjaci? Pa, otidite u naučne ustanove, uvek isti broj ljudi se kreće, da ih na prste nabrojim iz svoje struke, na prste.

Sada mi dođe juče, pa mi revidira istoriju. Dabome da revidira, jer je bio Srbin unazad četiri godine, a sada je liberal najveći na svetu, protiv Srba radi. Ista ta osoba i udžbenike pisao i nije niko mogao, jer mu je kum bio ovaj, brat ovome. Ne može, bre, to više. Ne može to više. Ima čestitih ljudi koji će bez dinara raditi i koji su radili i neće se dešavati onda ono o Jasenovcu da piše i ovo što Engleska… Izvori su objavili za Srebrenicu.

Ej, gospodo poslanici, pa znate koliko ima stranih izvora? Ja sam ih brojao, 60 koji to tvrde. Zašto to profesori ne kažu? Pa neće, jer uzimaju pare, jer treba otići Koraću u Crnu Goru, dignuti tri puta više para, a docent večiti bio.

Ne može, bre, to više. Skinite to. Postoje kriterijumi. Držaćemo se kriterijuma i utakmicu. Ja hoću da vodim utakmicu ovde sa profesorima kao političar, a kao naučnik u naučnim časopisima pod istim uslovima, a ne jednom psihologu, on je tata-mata… Čega, bre? Pa, kada vidite… A, nećemo mi na Tomsonovu listu i sada se javlja jedan deo… 37 profesora na jednoj katedri nijedan rad nemaju, a meni su rekli da imam dva tačno na Tomsonovoj i imam 200 drugih ovih, no ta dva više vrede, nego njih 37 koji nula imaju. To ne ide lako. Ti vrati, pa doradi, pa slepi recezent. Ne ide to, bre.

Gospodo narodni poslanici, gospodo studenti, vama se obraćam, prozivajte svakog profesora koji se uzusa pedagoških ne drži. Džabe što mi prozivamo neke. Nikad nećete dobiti protiv njih studente, jer studenti znaju kakvi su profesori. Treba se motivisati, boriti za njih.

Nije lak funkcionalni zadatak. Ovo ministar zna o čemu govorim. To nije lako. Vaspitni nije lak, a ni materijalni itd. Ne, mi smo izbacili 2000. godine, hajde s ulice.

Moram da kažem i ovo, gospodine ministre. Pre vas jedan je bio na projektu čovek sa srednjom spremom. Zanimanje mu je šetač bio. Četiri godine je šetao po Beogradu. Niko nije smeo da ga spomene, a našoj su se deci svetili takvi. E sram nek ih bude! Nisu to profesori. Treba voleti svoj posao, kao što ste vi voleli i istrpeli. Da ne govorim još neke stvari, jer me kolege sada slušaju.

Na drugom jednom što sam posvetio jednom čoveku, moja je stvar, mogao sam pokojnoj majci ili ocu, i to je moja lična stvar. Od sutra, kaže, ne radiš u trećinskom odnosu. Hvala. Možete mi na matičnom fakultetu, ja znam ono što oni ne znaju. Znam zidati, a oni ne znaju da zidare. Znam u nauku, oni to ne znaju. Došlo je vreme da se kvalitet… ko može, utakmica je počela. Voz je krenuo. Ko će ući u voz, neka ide, a ko neće, ostaće. Jednako ne mislimo, jednako ne radimo. Pa, da li znate kada su ovi dolazili ovde? Ja ću vam reći. Ne sada, bojkot, nego nikada nisu dolazili. Kada treba govoriti tri minuta i bežali su, iz opozicije. Ne mogu, bre, da sede ovde. Jednostavno, nemaju naviku, a kamoli da rade. Taj sistem je završen više. Utakmica, voz je krenuo. Semafor radi, imam, nemam, a pogotovo vi, kolege profesori, koji ste blizu politike, pa oni vas smisliti ne mogu. Možete Nikola Tesla biti, tražiće sve načine da vas unište.

Vidite, ko se god suprotstavljao, tražili su načina da im se svete. Ne može to više. To je prekinuto. Ja znam da ima toga još, ali za koju godinu gotovo. Semafor radi. Jesam li dobio utakmicu? Nisam dobio i to je to.

Ja idem, dam potpis, kao recezent pare dignem. Gde to ima? Samo ja mogu biti i niko drugi. A drugi stručnjaci? Citiraju se radovi, svetski stručnjaci, a ovde neće domaći, i istok i zapad, a pare dižu ovde. Bravo, ministre. Dobro ste rekli, koji amaterski rade bez dinara. Ima ljudi koji vole svoj posao, koji vole decu i studente. To treba da profirmišemo.

Izvinite, malo sam pod emocijama kada sam video u životu šta su radili, šta su pojedinci… Ima za film da se napravi o pojedincima šta su radili samo da bi opstali i to vredne ljude. Utakmica je počela, znaju se kriterijumi. Idemo, bre.

Hoćete u politiku, gospodo? Idite u politiku. Evo, „Jedan od pet miliona“ proglasio je da je politička stranka. Idite, bre, šta se bojite? Pa ćemo se takmičiti, a u nauci imamo časopise međunarodne. Nemojmo jedni druge. To je prošlo vreme toga.

Imate punu podršku, gospodine ministre. Na pravom ste putu. Hvala lepo.

Samo radi razjašnjenja. Kada je u pitanju ćirilica, gospodo, ćirilica je srpsko nacionalno pismo i tu nema dileme. Latinica nije hrvatsko. Ono je srpsko koliko i hrvatsko, jer i Hrvati i Srbi do 10. veka pisali su ćiriličkim pismo, da li staroslovenskom ćirilicom ili glagoljicom, to je sad druga stvar. Latinsko pismo je drugo.

Gospodine ministre, kad smo kod ovog latinskog, potpuno ste u pravu. nama se na fakultet, jedan u Beogradu, gde se izučava latinski jezik tri studenta javi. I, ono što ste rekli, mora se voditi računa o toj grupi, jer niko neće to da upisuje, a uđite u Dubrovački arhiv i probajte izučavati latinske povelje za srpsku istoriju srednjeg veka nema šanse da nema. Ko će ući unutra? Nema teoretske šanse da uđe ako latinskog jezika nema.

Drugo, da li možete zamisliti profesora istorije a da ne zna latinski jezik, kao i staroslovenski jezik, isto, staroslovenske ćirilske povelje i latinske povelje? Kad smo već kod povelja neko je spomenuo, jedan od kolega profesora, ne može više, ja vam kažem, voleo bih da je kolega Ševarlić ovde, kad je povelje već spomenuo, jedan naš profesor, beogradski, krasan profesor, Tomislav Jovanović je objavio povelje, a onda se projektima javljaju da prepišu ono što je on objavio i dižu pare na projekte. Ne može više.

Znači, sve ima svoje i potpuno se s vama slažem, gospodine Bojiću, službeno mora da se ćirilica upotrebljava, a u privatnom životu to je sad druga stvar. Bilo bi dobro da se i jedna druga, ali službeno mora, zna se šta je srpsko nacionalno pismo, a tako isto i jezik. Dakle, tu zaista što se tiče zakonodavca mislim da je to korektno učinjeno.

Dakle, do 10. veka postojao je samo jedan staroslovenski jezik kod južnih Slovena i Hrvati su govorili tim staroslovenskim jezikom, a oni to vrlo dobro znaju i Hrvati i Srbi - kralj Tomislav 1925, odnosno 1928. godine, dolazi do crkvenih sabora, gde se razilaze. Hrvati uzimaju tuđe pismo, molim vas, kolege poslanici, Hrvati su tada uzeli tuđe pismo, a to latinsko-rimsko nije njihovo, ono je srpsko koliko i hrvatsko, a Srbi su zadržali, drugi deo, hajde da kažemo Srba i Slovena, zadržali su svoje pismo.

Nauka tako kaže, ali u službenoj upotrebi tu nema dileme, nikada, pitajte moje studente, nisam latinicu upotrebljavao na fakultetu, a u privatnom poslepodne to je moja stvar. Dobro je da se upotrebljava i jedno i drugo, jer ne može se to…

Kad su povelje još u pitanju, ne samo latinske, imamo šest studenata ovde na fakultetu, mora se voditi o finansiranju, ali nezamislivo je da isto tako slovensku paleografiju, slovenske povelje, mali broj studenata imamo, nešto na Filološkom i onda su se profesori borili za studente, puštali ih, idi, u pravu ste ministre, onda su oni puštali što više studenata, više para, jer je bio sistem finansiranja, kako rekoste, student. E, sad to treba dovesti u jednu normalu i mislim da kolege profesori to vrlo dobro znaju i da će doći to sve na svoj nivo.

Kad sam već kod ovog dela visokog obrazovanja, ja sam bio u pravu, gospodine ministre, kad sam rekao „1 od 5 miliona“ da je to politička organizacija. Dakle, to sam tvrdio od početka i to sada tvrdim i neka ide van fakulteta.

Gospodine ministre, ja sam član SNS nikad me niko na fakultetu nije video da sam značku SNS doneo na fakultet, pa ne može Tošković Oliver dolaziti na moj i njegov fakultet u Kosovsku Mitrovicu i nositi „1 od 5 miliona“. Šta bi bilo da ja dođem na Filozofski fakultet u Beogradu ovde i nosim značku SNS? E, ne može to više. Gospodo, idite u politiku, nauka je ovamo. Ne, sakrivati se iza jednih i drugih.

Sad, vidite, uvaženi profesor jedan koji je akademik, pobegulja, kad je bombardovanje bilo sad on soli pamet, ali ne može više gospodine akademiče, svojim potpisom, ma koliko puta bio akademik, da uništavate i da uslovljavate nekog. Čast akademicima, većini, 90%, ali ima jedan deo, kao i među profesorima itd. koji gledaju neke druge stvari.

Ponavljam još jedanput, gospodine ministre, hvala vam za Srpsku akademiju nauka, jer je ova vlast upravo stavila na finansiranje SANU, prethodnici su je ostavili bez pare. I juče sam rekao i danas ponavljam, ja znam da ćete vi to učiniti da se povede računa o Istorijskom arhivu SANU, jer nemaju dokumente gde stavljati više. To desetlećima nije rađeno. Znam da ne može preko noći, ali mislim da imate saradnju sa akademskom zajednicom izuzetnu uspostavljenu. Ovo što pojedinci neće, to ćemo ih prozvati ovde. Nemamo nikakvih problema.

Nama je bitno da većina prihvata da zajednički idemo tamo gde smo ciljeve postavili za sledećih 20 godina i potpuno ste u pravu. Imate punu podršku akademske zajednice, profesora i studenata većine. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, kako ste videli ima mimoilaženja, ali mora da se razume da je dualno obrazovanje, kao što ste rekli, jedan od modela. Tačno je da su i ovi drugi modeli jako interesantni, a ja ću danas dati primer na društvenim naukama, nije tačno da se ne može povezati i društvenim naukama.

Idemo na maturu, gimnazije. Molim kolege, zaista, ako im je stalo, da malo poslušaju, ako nemaju informacije.

Znači, neko završi gimnaziju, želi studirati istoriju i želi da bude arhivista. Šta mi sada radimo? Za maturu bi trebalo da polaže istoriju i srodne discipline i istoriju umetnosti i da već u srednjoj školi arhivistiku radi. Kako? Povežemo arhive, imamo arhiviste, filigranologiju.

Najveća zbirka na Balkanu je u našoj Narodnoj biblioteci „Radomir Stanković“, koji nije doktor nauka. Najveći stručnjak na Balkanu.

Dakle, država stvara ambijent, to je dobro ministar rekao, a onda mi moramo znati, bre, i ja u ovim godinama i onaj početnik. Iskustvo se ne stiče za jednu godinu.

Sad kaže – treba, treba, treba. Znate kako mi u pedagogiji to kažemo? Trebalačka pedagogija, a ne znam kako. Znači, trebamo znati kako, a da bi ja znao kako, ja moram znati arhivistiku, moram znati filigranologiju, moram heraldiku, moram znati arhive, itd.

Kako ćemo naše đake osposobiti? Tako što ćemo jednog arhivistu, Jakšića iz Pančeva, koji je juče ovde došao, koji zna to pokazati, dva ministra spoje i praktičnu nastavu već u srednjoj školi imamo.

Imamo mi resurse, dame i gospodo narodni poslanici, nemamo ljudi koji hoće da uče stalno, jer, kako ministar reče, učenje je kontinuirani proces, nastava i vaspitanje. Ko misli da je zauvek naučio jedno zanimanje, pa, dajte, bre, nismo u srednjem veku. Tri zanimanja u proseku svaki …

Pa, videli ste rezultate ankete, i prekvalifikacija je model. Dabome, evo i kod umetnika smo gledali. Ne samo u umetnosti, čak povezati sa prosvetom.

Dakle, svi moramo da učimo i možemo to. Dajmo jednake šanse i molim vas, ovo više nemojte postavljati, inostrane i domaće firme.

Radi istine, SNS i Aleksandar Vučić nasledili su zemlju samo sa 15 dana finansija. Molim vas, moram to da kažem. Država je do rasula dovedena i sad mi neko kaže – daj privredu. Čim, bre, kad je pokradena?

Morali smo inostrane firme pokrenuti, zaposliti naše ljude. Nije plata velika bila, ali smo zaposlili 860.000 radnika za pet godina. Nema rekao – kazao. Proverite to, koliko ih je bilo pre dolaska Aleksandra Vučića za predsednika Vlade i države, a koliko sada ima. U brojkama. Možemo o tome razgovarati, a to u budućnosti mogu ostvariti samo ljudi koji stalno uče.

Tačno je da BDP 4, nešto, ali da smo imali dualno obrazovanje on bi bio 8, jel tako, gospodine ministre? Evo, to je suština.

Dajte, bre, moramo svi to da shvatimo, da učimo. I ja u ovim godinama učim svaki dan, da ne kažem koliko sati da bih išao u korak sa kolegama iz Austrije, iz Rusije, iz Amerike, itd. Bez toga nema.

Naš portir u svakoj firmi mora dva sata dnevno da se usavršava. Ako neko misli da je diplomom stvorio sve, pa, dajte, nemojte. Poslodavac…

Semafor radi, šta sam napravio u toku dana? Jesam li ja pisao jutros jedan naučni rad ili sedeo kod kuće ili za projekat dobio, neko 30.000, pa u džep stavio ili sebe usavršavao. Ne može više.

Upravo je sistem koji je napravljen, fond za nauku o ovome o čemu vi, gospodine ministre govorite, a ja sad konkretno.

Voz je krenuo. Vi ste voz osposobili.

Vama se obraćam i to može polemisati ko god hoće u državi. Voz ste osposobili, krenuo je, ko hoće u njega da ulazi neka izvoli, ko neće moraće ostati na stanici, tamo gde jeste. Evo, to je suština.

Dakle, svi moramo da učimo, i učimo, ali nismo svi jednako vredni. Zamislite ovi nasuprot nas, izvinjavam se, ali moram da kažem, nisu oni bojkotovali Skupštinu sada. Vi se sećate, dame i gospodo, od početka Borko Stefanović je dolazio tačno u 12,30 imam ja sekunde kad je dolazio, pet minuta govori, ode na vežbanje posle podne. Neki smo ove, Boga mi, bili po čitav dan i noću morali ići da se usavršavamo. E, nismo isto vredni. Ja hoću da se s njim takmičim ovde u politici, a Boga mi, i u nauci u drugom delu.

Da neko misli jedan posao u životu raditi, nema toga više. Kad odu u Austriju rade dva posla naši ljudi, jel tačno? Imam studente i bivše đake oni u Americi po dva posla radi. Dvanaest godina je jedan student proveo i vratio se, otac mu je otvorio firmu sa srednjom školom, 84 radnika. Znate šta je on zaradio? Ništa. Vozio kamion, bio najbolji student na fakultetu. Kaže, da izvinete, budala što nisam ovde upotrebio ono što znam.

Da, to je suština. Da mi, kako rekoste ministre imamo alate, samo treba da ih koristimo. Na meni je, na vama, na svakom učeniku, hoćemo li ili nećemo. Tačno je da je haos bio, slažem se sa kolegama. Nijedna firma nije radila 2000. godine, pa to znamo. Znate li šta je Zoran Živković predlagao u ovom visokom domu? Da se zatvori Železara Smederevo, a radnici neka idu kući. Reći ću vam sekundu kada je to izgovarao. Danas ga, evo, vidite šta radi. Da ne kažem drugi. Najbolje ih kući poslati, sve zatvoriti firme, evo, mi dobro. Opljačkati firme. Nije to suština. Mi smo morali ove kompanije i dalje ćemo…

Nama je u automobilskoj industriji dovoljno jedan šraf da imamo, da idemo u svetski proces, u to, ali i domaće firme, hvala Bogu, potpuno su isti uslovi, nije tačno da nisu. Potpuno isti uslovi, stimulacija je potpuno ista.

Ovo što kažete, mi nadarene stimulišemo, ali vodimo računa i dopunskom nastavom i o ovim drugim. Tačno je da povezujemo znanje, svet rada i obrazovanja. Mi imamo arhiviste, dajte bre, da ih spojimo sa srednjom školom. Ako žele matematiku da studiraju polagaće na maturi matematiku i srodne discipline, ako filozofiju onda će logiku, filozofiju, sociologiju, pravo, evo, zna to dr Martinović bolje nego ja. Znači, već u srednjoj školi pravo i srodne discipline iz mature.

Idemo dalje, ali ćemo, Boga mi, prekvalifikacije imati najmanje tri u životu. Evo, ja sam radio i kao pedagog, završio i pedagogiju, ali i istoriju. Ko zna, i latinsku i slavensku paleografiju i heraldiku, sve moram da radim to, i svaki profesor mora biti spreman. Ako nisu, najbolje je reći ja sam profesor, srušiti đaka. To može svako. Boriti se za svakog kao da su to naša vlastita deca.

Slažem se sa vama ministre, akademska zajednica ima većinu, ogromnu, velikih ljudi koji to žele, znaju i hoće. Pojedinci, provokatori, pa, voz je krenuo, nek ostanu na stanici gde jesu. Imate punu podršku u ovom procesu. Hvala.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani delatnici u oblasti kulture, poštovani građani Republike Srbije, danas su pred nama dva zakona i jedan predlog za izmenu i dopunu zakona, od izuzetne nacionalne vrednosti, ne samo srpskog naroda nego i drugih naroda i nacionalnih manjina.

Kada su u pitanju predlozi za izmenu zakona, tu se radi o zakonu o kulturi, a o donošenju zakona, Zakon o arhivskoj građi i povratku 166. lista Miroslavljevog jevanđelja. Idemo na prvi zakon.

Što se tiče Zakona o kulturi, nama je vrlo bitno zašto ga donosimo i koji su osnovni problemi koje treba da reši ovaj zakon, a koji nisu bili rešeni u prethodnom periodu.

Kako je ministar u uvodnom delu rekao da je oblast kulture samo deo opšteg funkcionisanja našeg pravnog sistema, a kako znate, naš pravni sistem ima svoju međunarodnu konotaciju u smislu preuzetih međunarodnih obaveza u ovoj oblasti, shodno tome, potrebno je naše kulturne obaveze usaglasiti sa kulturnim sistemom van granica naše otadžbine.

Zato mi načela Zakona o kulturi usklađujemo sa određenim konvencijama, kao što su Konvencija o zaštiti i unapređivanju raznolikosti kulturnih izraza iz 2005. godine, ali i sa drugim relevantnim međunarodnim organizacijama kao što su Univerzalna deklaracija o kulturnoj raznolikosti UNESKO-a iz 2001. godine, Evropska agenda za kulturu EU iz 2007. godine, Bela knjiga o intelektualnom dijalogu Saveta Evrope iz 2008. godine.

Poštovani narodni poslanici, napominjem i posebno podvlačim da su izmene i dopune ovog predloga zakona o kulturi usklađene sa strategijom urbanog, ubrzanog razvoja.

Ovaj predlog zakona o kulturi utvrđuje i konkretizuje pitanja opšteg interesa u kulturi, što je veoma važno, pošto se finansiranje, odnosno finansijska sredstva za ostvarenje opšteg interesa u kulturi obezbeđuju u budžetima Republike Srbije, AP i jedinica lokalnih samouprava.

Zakon o kulturi nema definiciju kulture, podvlačim ovo posebno. I još jednom ponavljam - Zakon o kulturi nema definiciju kulture. Ali, zato su okviri u kojima se kreće regulacija ovog zakona utvrđeni kod definisanja oblasti kulture, što je veoma dobro, po mom mišljenju.

Zato ovim predlogom stvaramo i pravni osnov za razvoj svih aktivnosti koji se odnose na digitalizaciju naše kulturne baštine, a to je u skladu sa već spomenutom strategijom održivog urbanog razvoja.

Poštovani narodni poslanici, kao što znate, izdvajanje za kulturu u našoj zemlji je negde oko 1% ukupnog budžeta Republike Srbije. Naravno da taj iznos ne može da zadovolji ukupne kulturne potrebe naše zemlje. O tome u narednim godinama zaista moramo povesti računa.

Zato ovaj predlog zakona obavezuje kreatore kulturne politike na svim nivoima da troše finansijska sredstva planski, na ravnomeran i održiv način. To je veoma bitno. Na taj način će se podići nivo njihove pravedne i efikasne raspodele.

Kako će se to učiniti? Naravno, kroz obavezu kreatora kulturne politike na svim nivoima, da budžetska sredstva budu izdvajana za jasno utvrđene potrebe koje imaju karakter opšteg interesa, a ne u neke druge svrhe, kao što imamo sad primere, počevši od muzeja, preko biblioteka i arhiva. Ne kažem svih, ali u pojedinim delovima.

Poštovani narodni poslanici, kada je reč o digitalizaciji kulturnog nasleđa, onda naglašavam i podvlačim posebno da su već ranije doneti ovi pravni propisi koji regulišu ovu oblast. Koji su to propisi? Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom

poslovanju iz 2017. godine i shodno tom zakonu Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju kulturnog nasleđa iz 2018. godine, zatim, Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti iz 2011. godine i shodno njemu Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju o bibliotečko-informacijske građe i izvora.

U tom smislu ove dopune Zakona o kulturi koje se odnose na oblast digitalizacije kulturnog nasleđa predstavljaju, u stvari, usklađivanje sa već ranije donetim aktima, a na osnovu kojih se već vrši digitalizacija naše kulturne građe.

Nadalje, Zakon o kulturi iz 2009. godine prvi put je uveo praksu izbora direktora ustanove kulture javnim konkursom. Šta smo, gospodo, ovo je jako važno, hteli i želeli s tim postići? Naravno, podići kvalitet menadžerskog upravljanja u kulturi. Zašto? Jer realnim konkursom smo omogućavali većem broju zainteresovanih za funkciju direktora i bolji izbor. Šta smo dobili? Da li je praksa pokazala da je to dobro? Pokazalo nam se da institut javnog konkursa nije bio prihvaćen onako kao što je zakonodavac očekivao.

Zašto, poštovani narodni poslanici, to je jako važno, jer nas sad gledaju poslanici kulture? Zato što smo izigravali institut vršioca dužnosti direktora. Zakon je predvideo da se vršilac dužnosti direktora postavlja na ograničeni period, jednu godinu, i to može se postavljati tačno po zakonom utvrđenim uslovima, a postoje dva načina i nema ih više – prvi, kada prestane dužnost pre isteka mandata direktoru i drugi, kada javni konkurs nije uspeo, ali izvršni odbor mora obrazložiti to. Međutim, šta smo imali u praksi? Dešavalo se da vršilac dužnosti direktora vrši funkciju i više od jedne godine u mnogim ustanovama kulture, a neki čak dve, tri godine.

Dakle, zato šta smo sad učinili? Učinili smo to ovim predlogom da se obavezuje upravni odbor ustanova kulture da jasno obrazloži razloge zbog kojih nisu raspisani konkursi u utvrđenom roku, ali ovaj predlog zabranjuje da isto lice može biti više puta vršilac dužnosti direktora ustanove kulture. Ovo podvlačim posebno zbog onih koji nas iz kulture danas gledaju.

Jedan od uslova, kako je rekao i ministar, za funkciju direktora bilo je radno iskustvo od pet godina u struci. I to se izigravalo, jer se zloupotrebljavala ova reč „ u struci“. Zato ovaj pojam sada je tačno preciziran i stoji „ u oblasti kulture“ i kvit, što bi narod rekao, tačka i ne može drugačije.

Umetničke igre je jedna od najtežih profesija, kao što je i ministar rekao, koja traži velika ulaganja i samog umetnika, ali i veliki rizik od povreda i profesionalnih oboljenja. Zato je dodatno uređena ova oblast ovim Predlogom zakona. Postojeći zakon nije prepoznao specifičnost zanimanja igrača, ali zabrana u zapošljavanju, koji smo mi doneli zakon, i racionalizacija uticali su na stvaranje određenih problema upravo u ovom području kulture. Koji su to problemi? Problem zapošljavanja mladih u ustanovama kulture, zatim problem o mogućnosti stvaranja prava igrača na penziju nakon završene karijere, problem prekvalifikacije igrača u srodna zanimanja ne samo u ustanovama kulture, nego i u prosveti. Dakle, to je zaista izuzetno dobro sad precizirano.

Zato su nam prioritetni zadaci u narednom periodu – prvo, neodgovarajuća zakonska rešenja kada su u pitanju pravo igrača na odlazak u penziju sada su rešena, socijalne zaštite igrača pri profesionalnom obavljanju i povredama, dalje, zakonsko regulisanje prestanka radnog odnosa, to je izuzetno važno. Ovom dodajemo i slobodna radna mesta mladih igrača i održiv sistem generacija koji obezbeđuje stabilan i kvalitetan proces u budućnosti.

Ovim zakonom poboljšavamo, što je vrlo bitno, socijalnu sigurnost igrača, ali i mogućnost unapređenja umetničkih igara na svim poljima. Izuzetno važno, podvlačim, da će se ovim zakonom regulisati pitanja vezana za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje, a sredstva se obezbeđuju iz republičkog, nivoa autonomne pokrajine i jedinicama lokalne samouprave.

Idemo na drugi zakon, Zakon o arhivskoj građi. Poštovani poslanici kulture, nemojte da vas iznenadi ova rečenica prva – Republika Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu koja nema zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti kojim bi na sveobuhvatan način bila utvrđena zaštita arhivske građe i funkcionisanje arhivske delatnosti. Ja ću reći zbog čega je to. Istina da je postojao Zakon o kulturnim dobrima koji je usvojen daleke 1994. godine, međutim, odredbe tog zakona ne utvrđuju veoma važna pitanja iz ovog domena.

Koja su to pitanja? Prvo, ne utvrđuje arhivsku građu koja izvorno nastaje u elektronskom obliku, tj. obaveze imaoca i stvaraoca arhivske građe u elektronskom obliku. Drugo, ne uređuje evidenciju stvaraoca i imaoca arhivske građe u elektronskom obliku. Treće, ne uređuje arhivsku građu pravnih subjekata koji su pre postupka privatizacije bili u društvenom vlasništvu i državnoj svojini, to je jako važno. Dalje, ne uređuje specijalne ni privatne arhive, o njima ni reči nema u javnosti, ne uređuje matičnost arhiva, ne uređuje stručna arhivska zvanja koja su od izuzetne važnosti.

Nadalje, većina arhiva, dozvolite da kažem, u Republici Srbiji obavlja svoju delatnost u veoma, veoma, tri puta podvlačim, teškim uslovima. Zašto? Zato što nemaju dovoljno prostora za smeštaj arhivske građe, zato što postoji nedostatak stručnog kadra, nemamo studije arhivistike ni jednom fakultetu danas u državi, to je tragedija našeg univerziteta i fakulteta, pogotovo filozofskih fakulteta. Nemamo čak ni na katedrama za istoriju kao poseban predmet arhivistiku, osim jednog fakulteta, a ne nalazi se u Beogradu, niti u Novom Sadu, niti u Nišu, a pogodite koji je. Dalje, zato što je zastarela oprema, zato što postoji problem finansiranja.

Što se tiče arhiva na području Jugoslavije, da imamo sliku. Za srpski narod izuzetno bitan najstariji arhiv jeste Hrvatski državni arhiv u Dubrovniku, podvlačim, koji po svom postanku dopire čak u drugu polovinu 13. veka. Poštovani narodni poslanici i poslanici kulture, mi čak u 13. veku imamo notara za ćirilske povelje. Tada je osnovana i srpska kancelarija u Dubrovniku. Ovo je izuzetno važno. Možete li zamislite istoričare koji ne posećuju taj arhiv, a bave se srpskom istorijom? Dalje, Hrvatski državni arhiv u Zadru formalno je osnovan 1625. godine, ali i ranije, kažem formalno.

Idemo na Sloveniju, jednu rečenicu. U Sloveniji postoji Zemaljski arhiv, utemeljen je 1888. godine, da bi 1826. godine bio u sklopu državnog muzeja u Ljubljani.

Idemo na Republiku Makedoniju. Državni arhiv u Skoplju osnovan je 1926. godine, ali, podvlačim tri puta ali, kao filijala Državnog arhiva Srbije, a tek 1951. godine dobija svoj državni arhiv Makedonija.

Bosna i Hercegovina, da skratim, dobija 1947. godine u Bosni i Hercegovini, ne računajući specijalne arhive u Sarajevu, ima ih nekoliko.

Na koncu, Srbija sad da vidimo gde je. Državni arhiv u Beogradu, danas Arhiv Srbije, ima svoju istoriju od 1846. godine, dobio je svoju zgradu 1928. godine u kojoj se i danas nalazi. Ima ogromnih problema što se tiče osiguranja i finansijskih sredstava, ali i stručnog kadra. Donošenjem ovog zakona stvoriće se institucionalne osnove za obezbeđenje uslova neophodnih za obavljanje delatnosti zaštite arhivske građe i ravnomeran razvoj arhiva. Ovo je izuzetno važno za sve one koji rade u arhivama.

Nadalje, najveći broj arhiva zbog nedovoljnog finansiranja od strane lokalnih samouprava nije u mogućnosti da na adekvatan način obavlja svoju radnu delatnost. Broj zaposlenog stručnog kadra je neodgovarajući, a obim poslova sve veći. Sadašnji zakonski okvir uglavnom je zastareo, ne uređuje brojna pitanja koja se odnose na zaštitu i unapređivanje arhivske građe. Zato je ovaj zakon izuzetno važan i ja neću ponavljati ono što je ministar rekao šta se sa njim želi unaprediti. U prvom redu – stvaranje zakonskog okvira, zatim utvrđivanje arhivskog fonda prvi put Republike Srbije, kao nacionalnog i svetskog kulturnog nasleđa, kao i njegova dopuna dokumentima koja predstavljaju deo kulturnog nasleđa Republike Srbije, a nalaze se van teritorije Republike Srbije, a izuzetno su važni za istoriju srpskog naroda.

Da dalje ne nabrajam. Mislim da je zakon izuzetno dobar. Hvala vama ministre i Ministarstvu što nakon toliko godina zaista dobijamo zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti, što je na ponos ovoj Vladi.

Na kraju, dozvolite da kažem o Predlogu zakona nešto o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji.

Poštovani građani, vama se obraćam, Miroslavljevo jevanđelje, jedan od najstarijih, najlepših i najznačajnijih srpskih ćirilskih spomenika srpske, odnosno srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka, nastao je u Bjelom Polju, a pisao ga je, tačno se zna, citiram, „grešni Grigorije Dijak“, završen citat, za vreme Velikog hunskog kneza Miroslava. Nije ga Miroslav, kao što neki pišu, pisao, nego grešni Grigorije Dijak, a po Miroslavu se naziva.

Miroslavljevo jevanđelje je remek delo srpske srednjovekovne kaligrafije, pa ako hoćete i likovne umetnosti. Jevanđelje se čuva u Hilandaru do 1896. godine, kada su ga tamošnji monasi poklonili Aleksandru Obrenoviću. Čuva se danas u Narodnom muzeju u Beogradu, osim 166. lista, koji se čuva u Ruskoj nacionalnoj biblioteci, u Sankt Peterburgu. arhimandrid Porfirije Uspenski je zime 1845, 1846. godine boravio u Hilandaru. Tada je ukrao taj 166. list i odneo ga u Rusiju, gde se i danas nalazi.

Prvi ga je izdao naš veliki srpski istoričar i diplomatičar Ljubomir Stojanović u Beču. Mislim da postoji 15 fotokopija tog primerka.

Od 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje nalazi se na UNESKO listi „Pamćenje vekova“.

U novembru 2012. godine, Hrvatska akademija znanosti i umetnosti u Zagrebu je organizovala naučni skup, „Hrvatska ćirilska baština“ i, gle čuda, gde je pokušala da se Miroslavljevo jevanđelje predstavi kao delo pisane hrvatske ćirilice i ćirilične baštine. Ako je od Hrvata, mnogo je.

Uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, dugi niz godina vlasti Srbije su pokušale da vrate iz Rusije 166. list Miroslavljevog jevanđelja i nije im pošlo za rukom. Jedino je to uspelo srpskom predsedniku, reformatoru i državniku i iznad svega rodoljubu, našem predsedniku Aleksandru Vučiću uz pomoć predsednika Ruske Federacije Vladimira Vladimirovića Putina.

Na kraju, obraćam se, gospodine predsedniče, vama. Gospodine predsedniče Srbije Aleksandre Vučiću, hvala vam što ste 166. list Miroslavljevog jevanđelja vratili nakon 175 godina tamo gde mu je mesto. To je mogao da učini samo onaj predsednik Srbije kome je nacionalni identitet i otadžbina iznad svega. Hvala.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, u vezi ovog što kolega kaže, upravo i jeste suština ovog zakona to. U praksi mi imamo određene ustanove. Kad su arhivi u pitanju, imamo 28, u masu gradova spuštenih. Druga je stvar da li smo mi pojedinačno, kao narodni poslanici, upoznati s tim ili nismo.

U svim tim arhivima se nalazi građa ne za identitet samo srpskog naroda, ja sam u uvodu i rekao da su sva tri zakona izuzetno bitna za identitet srpskog naroda, drugih naroda i svih nacionalnih manjina. Ja sam našao jednu povelju u arhivu u Somboru, tražio sam je širom bivše Jugoslavije, ali tamo sam je našao, za određenog plemića koji nije Srbin.

Dakle, arhivi su zgrade, da pojednostavim, da bi građanima bilo jasnije, u kojima se čuva arhivska građa, daje na korišćenje, itd, bez obzira na nacionalnosti.

Imate vi u Novom Pazaru izuzetan arhiv, ali gde je arhivska građa više provenijencije, različitih provenijencija, s obzirom na nacionalnu strukturu. To je suština. A korisnici arhivske građe su naučnici svih nacionalnosti. Ona je dostupna svima.

Gde je praktičan problem? Problem je što mi nemamo na ni jednom fakultetu u Srbiji, filozofskom, arhivistiku kao posebni studij. Arhivisti moraju biti najučeniji ljudi u državi i tačka. To će vam svaki naučnik na svetu reći.

Otiđite u Austriju, u Nemačku, u Carigrad, tamo su najučeniji ljudi, ne samo uske specijalnosti, arhivistike, nego i drugih, istorije, heraldike, sfragistike, latinske paleografije, slavenske paleografije. Pitajte koliko arhivista to zna u našoj Srbiji? Na prste možemo izbrojati. Evo, kolegu savetnika, znam da se on bavi dugi niz godina, pa, evo, kolega, savetnik, mislim Jakšić da se preziva, morali smo njega uzeti, jer to ne zna niko. Pitajte koliko profesora zna čitati latinsku paleografiju slavensku, ćirilsku paleografiju, i glagoljicu i staroslovensku ćirilicu? Na prste ću vam ih nabrojati. Hvala lepo.

Samo dve rečenice.

U globalu se slažemo, međutim ovo moramo zaista radi istinitosti reći.

U prethodnom periodu, socijalističkom, ovo što ste vi napomenuli, malo je ljudi, isto, istraživača bilo. Problem je sa stručnim ljudima, istraživačima koji trebaju da ulaze u arhive. Hoćete da vam ja nabrojim četiri čoveka u Beogradu koji ulaze u naučne ustanove? Neću, jer znam da ću hiljadu napada doživeti.

Nama fale, evo, da budem konkretan, pretpostavljam, tu je kolega dr Zukorlić, na Univerzitetu u Novom Pazaru da se izučava arhivistika koja će osposobiti stručnjake ne da izučavaju samo bošnjačku, nego i srpsku.

Ja sam napisao jedan rad za područje novopazarskog okruga 1945 – 1948. godine, obrađivao i Muslimane, odnosno Bošnjake i Srbe i to ima 10 godina, u časopisu koji je izuzetne vrednosti, Novopazarski zbornik.

Imate izuzetan muzej, izuzetan arhiv, ali arhiviste koji će uputiti stručnjake nemamo ni u Beogradu. Nažalost, Srbija je tanka tu, u celini.

Ja kritiku dajem kolegama na filozofskim fakultetima. Imam pravo da to kažem, a reći ću vam zbog čega, što ima 24 godine tačno, kad sam došao iz bivše domovine tražio da se na nivou države formiraju u ono vreme postdiplomske studije, doktorske, koje će izučavati sve ove - latinsku, slavensku, ćirilsku, muslimansku, nazivajte je kako god hoćete, paleografiju, pa heraldiku. Hoću da vidim Muslimane plemiće. Ja to znam koji su, ne svi, bavim se i tim, ali bih voleo da to rade kolege i Bošnjaci.

Dakle, u tom smislu nam fale stručnjaci. Nađite mi stručnjaka, završenog na fakultetu, konzervatora i restaruatora arhivske građe. Kolege, nema nijedan u državi. Nemamo studenta.

Ja imam pravo da kritikujem, jer sam svim katedrama na filozofskim fakultetima u Srbiji predlagao, svim dekanima i svim rektorima i napisao jedan časopis. Sve sam ih prozvao tada. Nikada im neće u budućnosti mlađe generacije oprostiti što te studije danas nemamo na ovim fakultetima. To je suština, a slažem s vama.

Potpredsedniče Narodne skupštine, najpre moramo da damo jednu opštu ocenu.

Tačno je da je prethodna dosovska vlast vodila antisrpsku politiku na svim nivoima, pa i u kulturi i to nema nijednog ozbiljnog istoričara i naučnika koji neće to reći osim NATO prašinara, domaćih i po neki inostrani. Ali je isto tako tačno, i voleo bih da me danas ovde neko od opozicionih poslanika i ovi koji su u sali i oni koji nisu da odgovore na ova pitanja, a kasnije ću, kada budem opštu diskusiju budem imao prvi.

Prvo pitanje, ko je prvi obeležio NATO agresiju na našu zemlju Aleksandar Vučić? Da li je tačno ili ne gospodo iz opozicionih klupa? Ko je prvi rekao - neću u NATO u ovoj zemlji? Aleksandar Vučić? Dajte mi, negirajte vi i oni koji danas nema ovde.

Ko je prvi rekao neću uvesti sankcije Rusiji? Ustanite pa recite, Aleksandar Vučić. Ko je prvi rekao zapadu - nećete me sprečiti da sarađujem sa Kinom? Recite, ko je prvi predsednik? Idemo dalje, ko je prvi posle bombardovanja, mislim da je ovo ozbiljna stvar i treba ozbiljnije da se radi o žrtvama ovde u ovom delu?

Ko je prvi bombardovanja 1999. godine, podigao vojsku Srbije posle onoga, Tadićeve izjave - ne treba nam vojska. Da li je tačno gospodo iz opozicionih klupa? Aleksandar Vučić je poslednji i jedini slobodni lider u Evropi. Da li je tačno gospodo danas? Nije, svaka vam čast.

Idemo dalje, koga je Aleksandar Vučić izručio u Haški tribunal, a gospodo iz opozicionih klupa? Ne vucite me za jezik, sram vas, vi ste u koaliciju sa onima koji su ih izručili. Hoćete sa mnom polemiku voditi i nemojte mi dobacivati, ja vama nisam dobacivao.