Ja sam lepo rekao da je to bilo prema poslanicima opozicije; gospodine, vi ste nekako uvek bili u vlasti, pa vama izgleda nije jasno šta znači opozicioni poslanik. Srpska radikalna stranka tada nije imala članove odbora, a samo po jedan član odbora je bio iz SPS-a, pa proverite kod njih da li se to desilo ili nije.
Zarad istine mogu da vam kažem da su se i u ovom sazivu dešavale štetne posledice na samim odborima i stvari koje ne treba da budu na odborima. Recimo, kada je raspravljano o postupcima Narodne banke Srbije u vezi sa zatvaranjem određenih osiguravajućih društava neko se usudio da stavi na tu dokumentaciju oznaku "službena tajna", "državna tajna" ili "strogo poverljivo", ne sećam se ni ja više. Dokumentacija je bila dostupna samo članovima Odbora. U redu, članovi su Odbora, ali ko je taj koji je mogao da zabrani ostalim narodnim poslanicima da učestvuju u radu tog odbora?
Sednica je bila zatvorena za javnost, što znači za novinare, a ne za narodne poslanike. Proverite taj podatak. Za taj sam siguran da je tačan. I ovaj drugi je tačan, odnosno prvi.

U amandmanu na član 59, koji je podneo narodni poslanik Stevica Deđanski u ime SRS, traži se da se ne uzima trogodišnji prosek, nego petogodišnji. Da bi bilo jasnije, pročitaću čitav član – ako se kao zaštitna mera uvede količinsko ograničenje, uvoz ne može da se ograniči na količinu manju od prosečne količine uvoza u trogodišnjem periodu koji prethodi periodu prekomernog uvoza.
Statistički gledano, podatak koji bi trebalo da uzme ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije, trebalo bi da se odnosi na tri godine.
Međutim, sam prekomerni uvoz često sam po sebi ne kreće u nekom periodu od godinu, dve, pa čak i tri. Znači, ukoliko bi predloženo rešenje ostalo, samim tim količine koje bi bile obuhvaćene ovim prekomernim uvozom, odnosno količina robe koja bi mogla da se uveze bi u svakom slučaju bila veća.
Neki rok od pet godine je mnogo precizniji za Vladu, mnogo više podatka Vlada može da ima kada određuje količine koje će moći da se uvezu do tog ograničenja. Ne vidim zašto Vlada, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade izbegava na jedan određen način da zaštiti domaću privredu u nekom periodu od pet godina.
Sam postupak, tehnički gledano, prvo je potrebno, sa početkom tog uvoza, obezbediti tržište za tu robu, steći naviku kod potrošača. Otprilike, ona traje tri godine. Ako u prethodne dve godine nije bilo potrebe za tom robom na tržištu, jer je domaća roba već egzistirala i bila prisutna, samim tim u nekom periodu od pet godina uzećemo u obzir i kada te robe nije bilo na tržištu, ili je bilo mnogo manje nego u tri unazad.
Ako je domaća privreda bila u stanju da plasira i bez uvoza i da proda robu na tržištu, ne vidim zašto bi se onda uzimao trogodišnji prosek i on služio kao neki parametar. Realnije bi bilo da to bude pet godina unazad. Verovatno bi te količine koje bi bile obuhvaćene bile manje.
S jedne strane, država će imati štetu kada je u pitanju carina, a s druge strane će imati koristi, jer će domaća privreda više svoje robe da plasira na tržište, pa će na određen način da se izvrši kompenzacija kroz isplate zarada radnika, odnosno poreza na doprinose koje oni plaćaju prilikom primanja ličnog dohotka, a da ne pričam kada se plata isplaćuje da se ona u krajnjem slučaju troši za kupovinu robe, pa se opet kroz određena fiskalna davanja novac vraća državi.

Dame i gospodo poslanici, sada dolazi do određenih nelogičnosti u ponašanju vladajuće većine. Kada su u pitanju funkcije, plate u državnim organima, pet, šest, kada bi mogli i deset godina bi napisali, a kada je u pitanju sprovođenje neke zaštitne mere tu se već rokovi skraćuju.
Imali smo pre ovog zakona zakon o vrhovnoj državnoj revizorskoj instituciji, pa vrhovni državni revizor ima mandat šest godina, članovi saveta šest godina, sekretar saveta šest godina itd. Znači, kada su u pitanju plate, tu se rokovi povećavaju, a kada je u pitanju zaštita domaće privrede i građana tu su već rokovi kraći.
Znači, u članu 61. kaže se: "Mera zaštite ostaje na snazi koliko je potrebno da se otkloni šteta, a najduže četiri godine od njenog uvođenja, uključujući i period primene privremene mere zaštite." Znači, i privremena mera zaštite, koja može da traje 200 dana, ulazi u taj rok koliko može mera zaštite da traje.
Predlagač ovog amandmana narodni poslanik Radiša Ilić, koji je podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, tražio je da se ovaj rok poveća na pet godina.
U najmanju ruku čudi zašto Ministarstvo, odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade Republike Srbije ne prihvata ovaj amandman, jer već u sledećem stavu se vidi nešto drugo: "Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana Vlada, na predlog Ministarstva, može da produži period primene mere zaštite ako utvrdi da je primena mere zaštite i dalje neophodna za sprečavanje ili otklanjanje posledica ozbiljne štete" itd.
Ta primena mera može da se poveća čak i na osam godina, ali na predlog nadležnog ministarstva, znači da ne bude regulisano samim zakonom, tako da se postavlja pitanje zašto ovlašćeni predstavnik predlagača jednostavno ne prihvata amandman koji je predložio narodni poslanik Radiša Ilić.
Već više puta je rečeno sa ove govornice da većina privremenih mera i mera zaštite, koje država treba da sprovede, jesu u jednom jedinom ozbiljnijem cilju, a to je da se omogući što brži i stabilniji oporavak srpske privrede. Ja na ovaj zakon gledam kao na pokušaj toga, znači da se omogući da naša privreda, ovakva kakva jeste, sa onim granama koje su naše tradicionalne, može ravnopravno da učestvuje i na domaćem tržištu, a kasnije i na svetskom. Da bi mogla da bude prisutna na svetskom ili tržištu zemalja EU prvo mora da bude sposobna da se nosi sa konkurencijom na domaćem tržištu.
Nije to priča da mi nećemo u Evropu, nego jednostavno, ovakvi kakvi smo trenutno nismo sposobni da igramo po njihovim pravilima i to je svakome jasno. Zašto zabijate glavu u pesak i to ne priznate?
Država mora određenim administrativnim merama da omogući to privredi, ali to ne može tako što će moći da uvozi u Srbiju ko šta stigne i kako god hoće. Moramo da napravimo ozbiljnu nacionalnu strategiju kako to uraditi, a ne samo slušati njihove diktate, neki kompromis napraviti. Ovako jednostavno gledajući njihova uporedna prava, njihova privreda je u svakom slučaju sposobnija i vitalnija od naše.
Šta u suštini može da se plasira na tržište zemalja EU? Može ono čega oni nemaju. To je najčešće prljava tehnologija i to dozvoljavaju. Ono što bi trovalo njihove građane neće se praviti u njihovoj zemlji, nego će da se pravi u manjim zemljama u okruženju koje finansijski nisu u stanju da ništa drugo plasiraju na njihovo tržište.
Zašto od toga bežite? Oni nas jednostavno gledaju kao tržište, sa jedne strane, sa druge strane kao sirovinsku bazu za neke njihove grane privrede; i na trećoj strani gledaju da svoju industriju, prljavu tehnologiju koja zagađuje životnu okolinu izmeste iz svoje zemlje i stave, recimo, na teritoriju Srbije. Mi stalno treba da igramo po njihovim pravilima i njihovim diktatima.
Po meni, ovaj amandman koji je podneo narodni poslanik Radiša Ilić daje predlagaču, Vladi Republike Srbije, ipak neka veća ovlašćenja zakonom precizirana, a ne nekim podzakonskim i drugim uredbama koje svaka vlada može da menja kad god joj padne na pamet.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 62. reguliše se kako se smanjuju mere koje izrekne Vlada Republike Srbije, a koje izriče na osnovu ovog zakona. Kaže se da one mogu trajati četiri godine itd, a u 1. stavu se kaže: "Vlada, u redovnim vremenskim periodima, postepeno smanjuje stepen mere zaštite koja se primenjuju duže od jedne godine".
Razumeo bih predlagača da odbije amandman Srpske radikalne stranke zato što su napisali – jednom u tri meseca ili jednom u šest meseci, pa je to razlika nekog koncepta, pravila, ideologije, konceptualna itd, ali u članu 62. stav 1. nigde se ne kaže koji su to vremenski periodi kada će Vlada postepeno da smanjuje mere zaštite na određenu robu iz uvoza. Nigde se to ne kaže u samom Predlogu zakona.
Znači, Vlada u redovnim vremenskim periodima to može da radi. To bukvalno znači i svakog dana, samo ne vidim koje će parametre moći da uzima svakog dana, da bi smanjivala mere zaštite. Možda će joj pasti na pamet da to radi jednom u deset dana, jednom u mesec dana, dva meseca.
Da li to znači da će Vlada, u zavisnosti od toga ko je uvoznik i na koga se mere odnose, da to radi od slučaja do slučaja? Znači, za neke će biti pet ili deset dana, za one za koje treba smanjivati mere zaštite, a za one koji nisu bliski Vladi Republike Srbije to može da bude jednom u dve godine. Znači, neko u dve godine neće imati pravo da se možda smanje određene mere zaštite koje će Vlada Republike Srbije da uspostavi.
Ovim amandmanom koji je podneo narodni poslanik Jovan Daja, u ime Srpske radikalne stranke, traženo je da taj period bude godinu dana. Zašto? Prvo se pošlo od pretpostavke da je neka najmanja mera zaštite godinu dana. Znači, nešto mora da traje godinu dana da bi se utvrdili rezultati te mere, da li stvarno ima smisla održavati jednu meru zaštite ili ne. To se može videti kroz kretanje robe na tržištu itd. Može se videti i kroz interesovanje uvoznika za tu vrstu roba, možda traženje određenih dozvola.
Znači, taj rok od godinu dana bio bi sasvim prihvatljiv. Vladu bi malo rasteretio po tom pitanju. Štetu bi možda imali samo uvoznici.
U svakom slučaju, štetu ne bi mogli da imaju ni građani Republike Srbije, ni privreda Republike Srbije; znači, samo oni koji hoće da zarađuju novac na određeni način, ugrožavajući interes države, bili bi na šteti.
Ne vidim zašto ovlašćeni predstavnik predlagača ne želi da prihvati ovaj amandman. Moram da istaknem da on u suštini ne menja duh zakona.
Jednostavno, Vladi stvara jednu obavezu, s jedne strane, a s druge strane ograničava u jednom delu njen rad da ne može biti povlašćena prilikom sprovođenja neke zaštitne mere. Znači, godinu dana važi za sve. Znači, mera je uvedena i ona se primenjuje za sve, a ne od slučaja do slučaja.
To znači da već duže vremena na tržištu u raznim finansijskim i drugim špekulacijama, u trgovini strujom, naftom, naftnim derivatima egzistira jedna grupa ljudi. Toliko je finansijski moćna da, evo, Vlada Republike Srbije još uvek mora da drži na snazi Uredbu o uvozu nafte i naftnih derivata.
Znači, nije slobodan, liberalizovan uvoz nafte i naftnih derivata. Zbog toga ne dobijate "packe" iz Evropske unije. Malo su se ovi iz Makedonije pobunili, ali to je kratko trajalo. Znači, niste imali nikakve posledice u vezi sa tim.
Vlada je, znači, rešila da bar jedan deo privrede zaštiti, zato što je možda u većinskom državnom kapitalu, pa gledaju da kroz privatizaciju tih javnih preduzeća zarade neku kintu, da malo umanje njihovu vrednost prilikom prodaje, ali prilikom isplate da to budu možda deljivi akreditivi sa nekim računima na nekim ostrvima u nekom okeanu ili moru.
Znači, tada Vlada Republike Srbije primenjuje mere koje su suprotne politici i EU i STO i nikom ništa. Sada se postavlja još jedno pitanje – zašto to držite na snazi? Nemate poverenja čak ni u svoje državne organe, organe u koje ste direktno uključeni, možete da se mešate, kadrovišete, niste ni u njih sigurni da će da sprovode zakone o carinskom postupku itd. Znači, niste sigurni u sprovođenje zakona od strane državnih organa, a sada tražite na jedan pomalo smešan način, deklarativno ističete da se zalažete za politiku EU i STO.
Mislim da bi prihvatanjem ovog amandmana određena lica koja učestvuju u spoljnotrgovinskom poslovanju bila sprečena da imaju povlašćen položaj u odnosu na druga.

Dame i gospodo poslanici, postavilo se pitanje još od početka rasprave otkud to da je ovlašćeni predstavnik predlagača za zakon o duvanu ministar finansija u Vladi Republike Srbije gospodin Mlađan Dinkić. U principu, ima dodirnih tačaka, dva su dobra razloga zašto. Jedan je da se jednoj grupi ljudi obezbedi monopol na proizvodnju i preradu duvana.
To se vidi već u članu 9, gde se ograničava ko sve može da se bavi proizvodnjom duvana. Razlog za tako nešto jeste, na prvom mestu, da proizvođač duvana mora da ima ugovorenu prodaju, odnosno zaključen ugovor sa preradom i prerađivačima duvana, što je opet vezano, izuzetno blisko, sa članom 29, gde se tvrdi da godišnje mora da bude prerađeno 2.000 tona domaćeg duvana, a inače da pogon može da preradi dve i po milijarde cigareta u jednoj godini, što znači otprilike da će 95% prerade biti domaćeg duvana.
Nije to džabe tako napisano i nije to slučajno. Znači, preradom duvana moći će da se bavi samo neko ko bude imao zaključene ugovore sa proizvođačima i zato ne može najobičniji poljoprivredni proizvođač, ili kako mi to kažemo poljoprivrednik, sam da proizvodi duvan i to mu se pravo ograničava.
Ima još jedan razlog zašto – jer ovde može tim poslom da se bavi i preduzetnik.
Znači, poljoprivredno domaćinstvo se na jedan određeni način nateruje da se registruje kao preduzetnik da bi se povećala njegova poreska davanja državi. Sa druge strane, ne samo kada se stvorio taj uslov da poljoprivredni proizvođač može da bira hoće li biti preduzetnik ili će nastaviti da to obavlja kao fizičko lice, zašto mu se nije ostavila mogućnost kao fizičkom licu da bira hoće li uplaćivati, hoće li biti poreski obveznik za penzijsko osiguranje ili neće. To je nemoral ove vlade.
Inače, običan poljoprivredni proizvođač, običan seljak, da tako kažem, nema pravo na refakciju poreza na dodatu vrednost, a prvi put od kada postoji poljoprivreda uveden je porez na poljoprivredni repromaterijal i čitava ona priča koja se ovde pričala oko usitnjavanja, ukrupnjavanja možda ima nekog smisla, ali ciljna grupa jeste bila da se poveća broj poreskih obveznika.
Sada već u sledećem članu 32. piše da proizvođač duvanskih proizvoda uplaćuje naknadu u visni od 10 miliona dinara, a sredstva ostvarena od te naknade prihod su budžeta Republike. Znači, ponovo se postavlja, kroz jedan vid poreskog davanja, ograničenje ko sve može da se bavi preradom duvana, odnosno da bude proizvođač duvana.
Znači, već od samog početka, od njive do prerade, kasnije ćemo da vidimo kako se to rešava u velikoprodaji i maloprodaji, uslovi su do te mere pooštreni, tako da su upisani za dva čoveka koja to mogu da ispune u celoj državi: sa jedne strane Stanko Subotić, zvani Cane Žabac, a sa druge strane Peconi. Znači, samo dva čoveka će moći da ispune uslove u Srbiji da bi mogli da se bave proizvodnjom, preradom i distribucijom duvana.
Sada se postavlja pitanje da li je ovaj zakon stvarno pisan da reguliše jednu oblast, kako vi to volite da kažete da je to neki sistemski zakon koji nas približava zakonodavstvu Evrope i Evropskoj uniji, ili je zakon pisan za dva mafijaša.
U ovom slučaju, ovaj zakon je pisan za dva mafijaša, za Stanka Subotića zvanog Cane Žabac i za Peconija. Taj koji je pisao je u vrlo bliskim poslovnim odnosima sa njima, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača, pa verovatno ima razloga zašto se amandmani Srpske radikalne stranke tako olako odbijaju, jer oni u suštini omogućavaju da se poveća broj ljudi, odnosno lica koja će da se bave prometom, proizvodnjom i preradom duvana.
Cilj ovog zakona nije da se država obezbedi od sive ekonomije, jer kao što se videlo na primeru uredbe Vlade Republike Srbije o nafti i naftnim derivatima, država nema poverenja u svoje carinske službe; tu su poreska davanja mnogo manja, nego poreska davanja na cigarete, ali uvoz cigareta nije pod kontrolom države.
Znači, cigarete može da uvozi ko kako hoće, ali je pod kontrolom određenih sivih eminencija, a zna se koji su to ljudi koji mogu da uvoze cigarete, da ih distribuiraju, koji mogu da zarade ogroman novac, pa čak, ako je potrebno, da izbegnu plaćanje državi.
Pošto je to u suštini jedna određena klackalica koja zavisi od vlade u Republici Srbiji, a vide da je i ovoj vladi koja je bliska sa njima kraj blizu i vide da će SRS uskoro moći sama na prvim izborima da formira vladu, nastao je strah kako će da nastave da zarađuju ogroman novac.
Jedan od načina jeste da novac koji su prikupili u sivoj trgovini legalizuju i da nastave svoj posao i da sve bude u skladu sa zakonom. Način legalizacije tog novca vidi se u ovom predlogu zakona i on je u stvari napisan za dva gospodina – Stanka Subotića zvanog Cane Žabac i Peconija.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kako to izgleda. Vidim ja da se ovde pokušava da se u stvari prikaže kako je zakon realan. Koje su to odredbe Predloga zakona za koje se ovim amandmanom traži da se brišu? Stavovi 9, 10. i 14. Reč je o upisu u registar trgovaca na veliko duvanskim proizvodima.
Mora u svakom slučaju da plaća naknadu u visini od pet miliona dinara; kada moraju proizvođači, prerađivači, trgovine na malo, zašto to ne bi uradila velikoprodaja.
Međutim, ovde su tri stava koja su pod znakom pitanja da li su uopšte u skladu sa nekim drugim zakonskim propisima.
U stavu 9. člana 40. kaže se da postoji garancija kao sredstvo obezbeđenja plaćanja obaveza po osnovu javnih prihoda i sporednih poreskih davanja.
U stavu 10: "Iznos garancije iz stava 8. tačka 2) ovog člana imalac dozvole za trgovinu na veliko duvanskim proizvodima može da dostavlja tako da svake godine priloži garanciju propisanu ovim zakonom, u visini od 80.000 evra, i to najkasnije pet dana pre isteka roka važenja prethodne garancije."
Znači, za svaku godinu poslovanja jedna velikoprodaja će morati da priloži 80.000 evra državi. U stavu 14. kaže se: "Ministar nadležan za poslove finansija bliže propisuje postupak aktiviranja garancije, kao i način korišćenja sredstava garancije iz stava 8. tačka 2) ovog člana."
Ja postavljam jedno pitanje, ovde u zakonu to ne piše – da li će stvarno 80.000 evra da priloži kao garanciju ili u dinarskoj protivvrednosti?
Ako istrajavate na tome da priloži kao garanciju u dinarskoj protivvrednosti, šta će biti kada izvrši svoje poreske obaveze i traži da mu se sredstva uplaćena na ime garancije vrate?
Evro je prošle godine u ovo vreme bio oko 84,50 dinara, a sada je već 87,00. Hoće li mu biti vraćen onaj isti dinarski iznos koji je bio u trenutku polaganja te garancije?
Ako tražite da položi 80.000 evra, da li je to u skladu sa Zakonom o deviznom poslovanju? Trgovca na veliko duvanskim proizvodima terate da krši zakon; da bi postupio po odredbama jednog zakona, moraće da prekrši drugi zakon.
Sada se postavlja pitanje – je li trgovac na veliko najveći poreski obveznik u lancu od proizvodnje duvanskih proizvoda do krajnjeg potrošača, do korisnika duvanskih proizvoda? Svakako da nije.
Na prvom mestu najveći poreski obveznici su prerađivači duvanskih proizvoda, zato što je tu ulazna cena sirovine, odnosno vrednost poreza na dodatu vrednost najmanja do one maloprodajne cene, odnosno do cene, najveća je razlika od proizvođačke cene do cene izlaska. Tu je i obračun poreza na dodatu vrednost najveći.
Zašto proizvođači, odnosno prerađivači duvanskih proizvoda ne polažu depozit? Oni mogu da oštete mnogo više državu nego sve velikoprodaje.
Jedan prerađivač duvanskih proizvoda može više da ošteti državu, nego sve velikoprodaje u državi.
Koja je garancija? Njegov pogon? To i nije neka garancija da može da iznajmi pogon. Dok vi utvrdite može da ga iseli iz države. Zgrada? Šta je?
U čemu je problem ovde? Reč je o milijardama dinara. Ko će njih da zaustavi da ne naprave takve zloupotrebe? Onda tražite od velikoprodaje 80 hiljada evra kao garanciju. Smešno.
Šta je sa uvoznicima? Roba koja ulazi u državu nema obračunat PDV. PDV koji se obračunava jeste: nabavna cena proizvoda plus carina jednako je PDV.
Kolika je razlika između izlazne cene? Opet je mnogo veća nego kada je u pitanju velikoprodaja.
Velikoprodaja radi sa dva-tri posto u ceni duvanskog proizvoda, maksimalno pet, a ovde su količine akumuliranog kapitala kod prerađivača i kod uvoznika preko 100% i njima ne treba garancija. Najviše mogu da zarade, najveću utaju mogu da naprave. U tome je problem.
Ako ste to već hteli, onda je trebalo gospodinu Stanku Subotiću Canetu - Žapcu da kažete da je depozit, garancija 10 miliona evra, Peconiju 10 miliona evra, pa onda puštajte trgovce na veliko 80 hiljada evra. Uzmite i od STR-a i od SZR-a, uzmite i od trafikanata po 1.000 evra.
Postavlja se pitanje zašto samo od jednog i kako ćete to da izvedete? Da li će morati da se krši Zakon o deviznom poslovanju, a ako uplati u dinarima, koliko će mu biti vraćeno, da li isti iznos u dinarima ili će ponovo država da se odrekne jednog dinarskog dela i da mu vrati kolika bude bila vrednost evra u tom trenutku?
To su problemi i manjkavosti ovog zakona. Ma koliko to vama izgledalo smešno, videćete kakve ste sve još kasnije propuste pokazali u pisanju ovog zakona. U principu, verujem da ste u teoriji mnogo dobri, ali u praksi, a ovo sa praksom nema nikakve veze, mnogo loši.

Ja sam tvrdio još od početka da onaj ko je pisao ovaj zakon, bar što se tiče nekih tehničkih detalja, nema pojma. Kaže se u članu 45 – privredni subjekt iz stava 1. ovog člana može da obavlja delatnost u prostoru koji ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite i unapređenja životne sredine. Ne znam kako će trafika da unapređuje životnu sredinu, jedino da drže saksije oko trafike.
Da ispunjava sanitarno-higijenske uslove – da kažemo da je teoretski to izvodljivo, samo se postavlja pitanje na šta će da liče naše ulice. Zamislite da neka lokalna samouprava da saglasnost da se na nekom trgu ili na nekoj raskrsnici postavi određena trafika.
Dali su tu saglasnost, došlo je vreme da se registruje delatnost, dođe nadležni republički organ koji treba da izda dozvolu i kaže – ne može, nemate određene sanitarno-higijenske uslove. Taj organ lokalne samouprave koji je izdao tu dozvolu moraće da postupi tako da obezbedi uslove, što znači da ćemo gde god hoćemo da postavimo trafiku morati da cepamo asfalt, da cepamo trotoare, da provlačimo cevi, kako za vodovod, tako i za kanalizaciju. Postavlja se pitanje samog mesta u trafici i na šta će to da liči, pogotovo što su one često sa četiri ili pet kvadratnih metara.
Ili ćete one kioske koje je Mlađan Dinkić prilikom dolaska na vlast posle 5. oktobra, one menjačnice koje su stajale po čitavoj Srbiji; mislim da je i tu neko zaradio dobre pare pošto su morale da budu tipske. Sada ćete morati verovatno da se oslobodite njih, jer to su već počele da rade poslovne banke, više nema potrebe za tim trafikama, pa ćete verovatno tipsku trafiku kakva je bila pre četiri godine da uvedete ponovo u upotrebu, samo više neće da menja devize nego će da prodaje cigarete.
To je čisto znanje i iskustvo predlagača i još se kaže: "Privredni subjekt iz stava 1. ovog člana može da vrši prevoz duvanskih proizvoda sopstvenim vozilom koje je vidno označeno da se radi o prevozu duvanskih proizvoda i koje ispunjava sanitarno-higijenske uslove, kao i druge propisane uslove." Znači, čisto jedno neznanje.
Pre nego što ste počeli da pišete ovaj zakon, pre nego što ste počeli da pišete ovakve sulude odredbe jednog zakona i zakonskih propisa, najbolje bi bilo prvo da ste obišli da vidite kako izgleda u poljoprivrednoj proizvodnji duvanska proizvodnja, da obiđete preradu, velikoprodaje, maloprodaje i onda ovakve gluposti ne biste pisali u jednom zakonu. Ovako, ono što prepisujete, ne znam ni odakle, nalazimo sada u ovakvim zakonima i još tvrdite da ste eksperti. To stvarno nema smisla.

Ja sam se svega i svačega naslušao i nagledao u ovoj skupštini, pa još i da Mlađan Dinkić uređuje zemlju.
Bankarski sistem pogotovo je uredio. Ono malo državnih banaka što je ostalo i dalje uređuje, tako što je, recimo, u jednoj državnoj banci zaposlio izvesnu gospođu, sa obrazloženjem da je ona samohrana majka. Kada pogledate, pa u redu je, samo ima jedan problem, ona ima 65 godina, može da ide u penziju. Takve ljude zapošljavate, još da rukovode bankama i sa sumnjivom biografijom?
Dalje, to što pričate šta može trafika da prodaje, to smo čuli. Ne znam da li ste videli neki put neko rešenje kojim se dozvoljava rad jednog maloprodajnog objekta, pa se u tom rešenju kaže šta sve može da prodaje. Za trafiku se kaže da može da prodaje dnevnu štampu, nedeljnu štampu, mesečnu, može da prodaje pribor za pušenje, a to može da bude upaljač, šibica itd, prodaje cigarete, cigarilose i cigare, prodaje žvake. Kada dođe do toga da prodaje žvake, onda doda čokolade, bombone, biskvite, konditorske proizvode itd.
Ali, to nije problem ovog zakona. To je problem republičkog organa koji daje saglasnost za otvaranje nekog maloprodajnog objekta i određuje mu delatnost šta sve može da prodaje. Ovde zakon određuje kako se prodaje duvanski proizvod i koji su to sanitarno-higijenski uslovi.
Te priče oko tih ploča, nagledali smo se toga po Beogradu i sve novine o tome zvrje, kako se te ploče postave, pa za godinu dana to mnogi ljudi lome.
Da nećete još da predvidite nekim novim zakonskim propisom da se uvodi menza u trafiku? Dalje, postavlja se pitanje svrhe svega toga. Ako radi i sa nekim prehrambenim delom, on je fizički razdvojen od njega, znači nije u kontaktu sa hranom, ali mislim da onaj ko je ovo pisao nije znao kako će to u praksi da izgleda.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, vi sada kršite Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije zato što čitate samo amandmane koje je podneo Odbor za finansije, bez nekog reda i redosleda kako su amandmani podnošeni, odnosno ne čitate po redosledu u odnosu na članove Predloga zakona. Na taj način kršite Poslovnik o tome kako se vodi rasprava u pojedinostima za pojedine zakone.
Mislim da je to nedopustivo, pogotovo što se sada postavlja pitanje da li je SRS podnela neke amandmane na Predlog zakona. Sada vidim da je čak desetak dana Odbor za finansije podneo istovetne amandmane koje su podneli poslanici SRS. Postavlja se pitanje čije to amandmane prihvatate, a čije ne prihvatate, pogotovo što su amandmani u tekstu potpuno isti. Da li je razlog što se ti amandmani ne prihvataju zato što su ih podneli poslanici SRS, ili je nešto drugo u pitanju?

Dame i gospodo narodni poslanici, evo o čemu se radi, kakve su to sada pomalo igre. Taj član, amandman koji je gospodin predsedavajući branio – tezu da treba da se odnosi na član 33, takav isti amandman je podneo i Dragan Čolić, narodni poslanik SRS, gde se u naslovu člana 33. reč "eksterni" zamenjuje rečju "spoljni".
Zašto se ne vodi rasprava o amandmanima po redosledu članova zakona, kako su podnošeni? Znači, ne ovako. Sada treba da se obrazlažu, recimo, članovi 30, 40. ili 50, pa ćemo onda da se vraćamo na član 6. Koji je to redosled? Da li uopšte neki zakon ima neku analogiju šta se reguliše članom 1, šta je cilj predlagača – poslednji član. Valjda postoji neki redosled.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što je počela rasprava u pojedinostima o Predlogu ovog zakona i ponašanju predsedavajućeg, koji vodi ovu sednicu Skupštine, vidi se da je ovaj amandman koji je podneo Božidar Koprivica, ispred SRS, sasvim opravdan.
Današnje zasedanje, odnosno nastavak zasedanja, otpočeli smo kršenjem Poslovnika o radu Skupštine Srbije. Znači, vladajućoj većini nije strano kršenje jednog podzakonskog akta koji se zove – Poslovnik o radu.
U članu 6. je predviđeno da institucija ima Poslovnik kojim, u skladu sa ovim zakonom, bliže uređuje način i postupak po kome institucija vrši svoju nadležnost revizije, način obezbeđivanja javnosti rada institucije, odlučivanje i druga pitanja utvrđena zakonom koja su od značaja za rad institucije.
Znači, pretpostavka je da, ako već vladajuća većina krši Poslovnik o radu Skupštine Srbije, formira članove Saveta vrhovne državne revizorske institucije, daje saglasnost za novi poslovnik te institucije, prati neku analogiju, videćemo da to pravo kršenja Poslovnika postoji.
Ne samo da uvodite pravilo kršenja Poslovnika nego sada menjate čak i praksu u kršenju Poslovnika, jer se ovo prvi put, od kada postoji Narodna skupština, desilo da se bez ikakvog reda čitaju amandmani koje je prihvatio ovlašćeni predstavnik predlagača, odnosno predlagač, gospodin Radojko Obradović, koji nažalost iz nekih razloga nije u ovoj sali. On je verovatno izvestilac i Odbora za finansije, koji je prihvatio, kao nadležni odbor, ove amandmane, kao potpredsednik Odbora. Znači, nemamo kome da se obratimo kada je u pitanju ovaj zakon, odnosno kada su u pitanju ovi amandmani.
Šta je cilj? Cilj je da se i na sva druga akta da saglasnost Skupštine Srbije. Ako se daje saglasnost na Poslovnik o radu, zašto ne i na druga akta.
Da li ta druga akta mogu biti Statut? Mogu. Statut je ipak viši podzakonski akt od Poslovnika o radu jedne institucije. Znači, za niži akt kakav je Poslovnik daćemo saglasnost, a Statut će doneti Savet i jednostavno Skupština Srbije neće imati mogućnosti da utiče na njega, da ga prihvati ili da ga odbaci. Tu jeste problem kada su u pitanju ovakvi zakonski predlozi.
Da na sva ostala akta treba da se da saglasnost Skupštine Srbije, vidi se već u članu 10. Predloga zakona, u kome se kaže da su predmet revizije, u skladu sa ovim zakonom: javna primanja i izdaci u skladu sa propisima o budžetskom sistemu i propisima o javnim prihodima i javnim rashodima, finansijske analize, finansijske transakcije, finansijski izveštaji i druge evidencije, informacije subjekta revizije. Pravilnost poslovanja subjekta revizije je u skladu sa zakonom, drugim propisima i datim ovlašćenjima. Kaže se i da je svrsishodnost raspolaganja javnim sredstvima u celosti ili u određenom delu.
U članu 11. se još kaže da su subjekti revizije, u skladu sa ovim zakonom: direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava Republike, teritorijalnih autonomija i lokalnih vlasti, u skladu sa propisima kojima se uređuje budžetski sistem i sistem javnih prihoda i rashoda.
Gospodo poslanici, to znači da predmet revizije može da bude i rad određenog ministarstva.
Zašto bi se onda Skupština Srbije odrekla prava da kontroliše ministarstva preko nekog nezavisnog tela? Zato je potrebno da Skupština Srbije daje saglasnost i na sva druga akta, a ne samo na Poslovnik, koji je u suštini jedan niži podzakonski akt.
Da li u tom statutu ili u nekom drugom aktu može da se napiše da predmet revizije, uzeo sam Statut samo kao primer, ne može biti rad određenog ministarstva? Može. Može da se napiše i da o tome Skupština Srbije uopšte nema pojma, da jednostavno nemamo uvid u rad jedne nezavisne državne institucije, koja po rečima predlagača ima izuzetno veliki značaj za funkcionisanje budžetskog sistema, javnih prihoda i javnih rashoda na teritoriji Republike, pogotovo ako se uzme u obzir da se predlagač, barem deklarativno izjasnio da se ovaj zakon najviše donosi zbog toga da bi se jednostavno oni koji raspolažu javnim sredstvima, prema tim sredstvima odnosili u duhu dobrog domaćina.
Postavlja se pitanje zašto predlagač odjednom ima želju da se Skupština Srbije u jednom delu kontrole rada nezavisne institucije odriče prava da vrši tu kontrolu u potpunosti. Da li to znači da Skupština treba da raspravlja samo o izveštajima?
Drugo, da postavimo pitanje zašto niste kontrolisali to i to ministarstvo, tu i tu republičku direkciju?
Jednostavno, u obrazloženju može da bude, znate mi imamo Statut, on to reguliše, žao mi je što za Statut ne moramo da vam tražimo saglasnost, ali vi ste tako izglasali zakon u Skupštini Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pogleda ovaj amandman koji je podneo Nemanja Šarović u ime SRS, vidi se da je predloženo zakonsko rešenje izuzetno loše.
Znači, član Saveta ne može učestvovati i odlučivati u postupku revizije ako je bio radno angažovan kod lica koje je predmet revizije ili obavlja određene poslove za račun subjekta revizije, ako od prestanka tog zaposlenja i završetka poslova nisu protekle dve godine.
Samo da podsetim poslanike da po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji dosadašnji rok čuvanja dokumentacije koja je vezana za poreski postupak i poresku administraciju jeste pet godina.
Izmenama i dopunama tog zakona rok čuvanja poreske dokumentacije povećan je na deset godina.
Ako se pogleda u članu 11. ko su sve subjekti revizije – direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava Republike, teritorijalnih autonomija i lokalnih vlasti itd, NBS, javna preduzeća itd, da li se može desiti, a svakako može, da neko bude guverner NBS, ne sviđa mu se taj posao i postane član Saveta vrhovne revizorske institucije, pa posle dve godine može sam da vrši kontrolu svog poslovanja, odnosno kako je vršio dužnost dok je bio guverner NBS.
Taj rok je potrebno povećati na pet godina, kako je predloženo ovim amandmanom, jer je pretpostavka da će za pet godina verovatno neko drugi da uradi postupak revizije i da utvrdi da li je taj funkcioner neke državne institucije, korisnik budžetskih sredstava itd, poslovao u skladu sa zakonom.
To su razlozi zbog kojih je ovaj amandman potrebno prihvatiti. U svakom slučaju, SRS ne piše amandmane samo da bi se ovde vodile diskusije, već da popravi tekstove zakona. Ideja o jednoj ovakvoj instituciji nije loša, ali je problem u tome što vi od dobre ideje napravite loš zakon.

Dame i gospodo poslanici, predlagač očigledno istrajava u svojoj nameri da šest godina bude mandat raznim funkcionerima koji će biti imenovani po stupanju na snagu ovog zakona, tako da je i za vrhovnog državnog revizora predviđeno, u članu 27. stav 2: "Vrhovnog državnog revizora imenuje i razrešava predsednik Institucije odlukom na vreme od šest godina, sa mogućnošću reizbora".
Kaže se da oni koji su učestvovali u izradi ovog zakona i pomagali Radojku Obradoviću – razne međunarodne nevladine organizacije, da je bolje da bude izabran na šest godina, nego na četiri godine, da je to njihova preporuka i zbog te njihove preporuke on istrajava, sa obrazloženjem da ta preporuka ima mesta, tj. da se vidi diskontinuitet između trenutne političke većine u Skupštini Srbije i organa koji treba da sprovodi vrhovnu reviziju trošenja budžetskih sredstava.
To njegovo istrajavanje sada već postaje pomalo i smešno, jer kao što smo videli, Savet se isto bira na šest godina. Znači, predsednik Institucije se takođe bira na šest godina i on svojom odlukom bira vrhovnog državnog revizora.
Zar nije onda logičnije da vrhovni državni revizor ima drugačiji mandat, jer istekom mandata predsednika Institucije, najverovatnije će isteći i mandat vrhovnog državnog revizora. Koji je sad tu diskontinuitet? Nema ga.
Pre će biti da postoje dva dobra razloga zbog kojih se razne državne funkcije produžavaju na šest godina. Pre nego što to obrazložim, hteo bih samo da podsetim da se predsednik institucije isto bira na period od šest godina, ali sa mogućnošću jednog reizbora. To je presedan u našem zakonodavstvu.
Po svim sadašnjim zakonima, bez obzira na rok trajanja, sa dva mandata se jedino ograničava funkcija koja se direktno bira na izborima koji sprovode određenu vlast: predsednik Republike Srbije i predsednici opština. Niko više nema to ograničenje. Postoji razlog zašto – da se ne poistoveti sa tom svojom funkcijom itd. Nije to samo praksa u Srbiji, to je praksa i u svetu.
Ovde sada vidimo da se nastavlja kontinuitet u tome da se istrajava na mandatu od šest godina. Dva razloga postoje. Jedan od razloga je taj da vladajuća većina, koja će svakako birati i Savet institucije i posredno vrhovnog državnog revizora, po gubitku vlasti na izborima, jednostavno, ostane da sprovodi vlast u određenim organima.
Drugi razlog je da se nova vlast onemogući da kontroliše rad prethodne. U tome je problem i zato se na ovome istrajava. Možda tu još postoji želja da se neki funkcioneri pojedinih političkih stranaka nagrade za rad u tim strankama tako što će dobiti visoke plate u raznim državnim organima, pa i ovo je državni organ.
Priča se o nezavisnosti tog državnog organa. Odakle se finansira taj organ, ta institucija? Pa, iz budžeta Republike Srbije. Kasnije ćemo videti da može da se finansira iz donacija raznih pravnih lica, fizičkih lica, čak i iz stranih donacija, stranih donatora, ali prvenstveno se mislilo da se finansira iz budžeta Republike Srbije.
Kako će ta institucija da funkcioniše i da kontroliše ministra finansija, kada ministar finansija pušta novac. Postoji način – da ga delimično kontroliše tako što će da podnosi izveštaje da njegovo ministarstvo funkcioniše u skladu sa zakonom, a to je da predsednik institucije, vrhovni državni revizor bude iz političke stranke G17, da ga imenuje Mlađan Dinkić. Zašto da ne? Gde god su poslovi javnih finansija, tu je prisutan G17. Znači, ministar finansija, guverner NBS, Agencija za javne nabavke, Agencija za zaštitu prava ponuđača.
Evo, uskoro raspravljamo i u pojedinostima kada je u pitanju zakon o duvanu, koji više neće imati Agenciju, imaće Upravu, ali Upravu za duvan opet predlaže nadležni ministar za poslove finansija, čitaj: Mlađan Dinkić.
Hoće li G17 opet da dobije mesto predsednika Institucije i vrhovnog državnog revizora? Verovatno hoće. G17 će sama sebe da kontroliše. I po gubitku vlasti, politička stranka koja nema više od 2%, biće u situaciji da sprovodi vlast još šest godina. Na tome istrajava predlagač ovog zakona. Zašto? Moraćemo njega da pitamo, samo kada bude prisutan u ovoj sali.
Ovde se često spominje nezavisnost određenih institucija u funkcionisanju države, pa je čak i jedan moj kolega pričao o tome kako su sudovi nezavisni, odnosno kako treba da budu nezavisni, a nisu zato što sudije bira i razrešava Narodna skupština Republike Srbije. Jedino još ostaje da se sudije biraju na direktnim izborima. Teoretski moguće, ali teško sprovodljivo. Ili da ih neka politička stranka postavlja na vlast, recimo G17, pošto je kompletno uzurpirala vlast u Republici Srbiji.
Krenula je i jedna loša ideja i na toj ideji se još uvek istrajava, a to je Visoki savet pravosuđa, koji nam daje za primer kako to funkcioniše kada neko nezavisno telo predlaže određene pravosudne funkcije u Skupštini Srbije.
Po formiranju Visokog saveta pravosuđa u sudove Srbije, tadašnji DOS i ovaj novi, imenovao je najveći broj sudija iz redova Demokratske stranke i ne bi to bilo strašno da su te sudije imenovane i postavljene da sprovode zakon. Kada kažem sudije, mislim i na tužioce, zamenike tužilaca. Oni su postavljeni jedino iz razloga da, ukoliko dođe do zloupotrebe službenog položaja, ovlašćenja, nenamenskog trošenja para, u nastavku krađe jednostavno ne sprovode sudske postupke.
Nešto se malo promenilo i bilo je pokušaja da se te sudije razreše. Međutim, razrešenje za nosioce pravosudnih funkcija dostavlja Visoki savet pravosuđa, koji je nezavisno telo, i vidimo kako to funkcioniše.
Jednostavno, ne možete da razrešite nijednog sudiju koji je korumpiran zato što postoje određene strukture u Visokom savetu pravosuđa koje ga štite i ne samo da ga štite, nego kada dođe vreme reizbora, kada se konačno ponovo pita Narodna skupština, za neki kraći period, ne na period od šest godina, onda izađe Visoki savet pravosuđa sa saopštenjem da Skupština njihove predloge ne uvažava bez ikakvog obrazloženja, nego je glasanje u Skupštini rezultat političke trgovine, a pri tom zaboravljajući da je izbegavano da se mnoge stvari iznose za skupštinskom govornicom, nego su manjkavost i korumpiranost u radu bili rešavani na sednici odbora.
Svejedno, jedno navodno nezavisno, telo usudilo se da komentariše glasanje narodnih poslanika koji su birani narodnom voljom i sada očekujete da će vrhovna revizorska institucija i vrhovni državni revizor da budu nezavisni u svom radu. Teško.
Jedini cilj svega ovoga jeste da se nagrade pojedini funkcioneri stranaka, da se održi određena vlast i po gubitku na izborima i da se onemogući kontrola rada te vlasti, pogotovo sa mogućnošću da je vrlo teško smeniti Savet i vrhovnog državnog revizora odlukama Skupštine, jer setite se kako ste to radili sa Kori Udovički. Niste mogli da je smenite, osim da se pozivate da odluka Skupštine Srbije nije bila doneta na način predviđen Poslovnikom o radu Skupštine Srbije. Po samom Zakonu o izboru guvernera Narodne banke niste nikako mogli da je smenite. Ovakav predlog je vrlo sličan tom zakonu i to je njegova ozbiljna manjkavost.
Sasvim je normalno da svaka politička vlast, odnosno većina koja formira vlast, ima određenu odgovornost. Kada ima određenu odgovornost ima i određena prava, a ta prava su da sprovodi vlast. U ovom slučaju, ta prava će nekoj vladi ili skupštinskoj većini, da odlučuje i da vodi zemlju, biti oduzeta. U tome i jeste problem..
Zašto? Verovatno da bi se lopovluk koji traje od dolaska DOS-a na vlast pa naovamo sakrio kroz rad ovakvog organa koji je u najmanju ruku najmanje nezavisan u svom funkcionisanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada imamo prilike da razmatramo ono o čemu je pričano pred otvaranje rasprave u pojedinostima za ovaj predlog zakona. Znači, Odbor za finansije je podneo amandman potpuno istovetan amandmanu Dragana Čolića, koji je taj amandman podneo u ime SRS.
Pretpostavka je da vrhovni državni revizor i članovi Saveta moraju da znaju bar jedan svetski jezik, verovatno da bi razumeli šta je to "eksterni", valjda je to predlagač imao na umu. Nije se setio da u srpskom jeziku, odnosno rečniku, postoji odgovarajuća reč. Pre će biti da je ono prvo.
Međutim, i pored toga što je Odbor za finansije podneo isti amandman i Radojko Obradović, kao predlagač, prihvatio taj amandman, nije se odustalo od namere da članovi Saveta i vrhovni državni revizor moraju da znaju barem jedan svetski jezik, pa se u stavu 2. člana 33. kaže: "Eksterni stručnjak Institucije mora da ima odgovarajuće stručno znanje i iskustvo".
Zašto nisu istrajali u svojoj nameri i predložili i znanje najmanje jednog svetskog jezika, samo će morati neko da nam objasni koji su to svetski jezici, koji su to priznati svetski jezici? Valjda su to svi jezici kojima se govori danas u svetu.
Zamolio bih predsedavajućeg da poštuje odredbe Poslovnika održavanja reda na sednici Skupštine Srbije.
Dalje, da li je to možda zbog namere što piše – "Za eksternog stručnjaka Institucije može biti imenovan i strani državljanin, koji je priznati stručnjak u oblasti od značaja za izvršavanje poslova iz nadležnosti Institucije".
Da nije to možda Filip Cepter, možda on, on je strani državljanin? Da nije to možda MMF, Svetska banka? Znači, pustićemo da se u poslove revizije petlja ko stigne. Nije vam dovoljno što stalno dobijate packe od njih kako treba da vodite ovu zemlju, kao da oni bolje znaju šta nedostaje našem narodu od nas samih, nego im zakonom dajete pravo da to što rade i ozvaniče.
U najmanju ruku prvo čudi činjenica zašto amandman narodnog poslanika Dragana Čolića nije prihvaćen, kada je prihvaćen amandman Odbora za finansije, koji je istovetan ovom amandmanu, a čak je i bolji amandman Dragana Čolića, jer precizno definiše na koji član i na koji deo teksta i zakona se odnosi ovaj amandman, od amandmana Odbora za finansije, jer na osnovu kojih odredbi Poslovnika je podnet amandman koji je predlagač prihvatio.
Stiče se utisak da predlagač i Odbor za finansije ne žele ozbiljno da shvate SRS, koja je u ovom poslu stvarno pokušala da dobru ideju pretočenu u loš zakon, koliko-toliko privede nameni, da stvarno služi onome čemu bi trebalo, kontroli trošenja javnih finansija, bez petljanja stranih institucija.
Koliko je poznato, čak Republička poreska uprava podnosi izveštaj MMF-u, što je takođe sramota. Podnosi mu izveštaje koliko koji građanin Republike Srbije duguje budžetu Republike Srbije. I takvi izveštaji se podnose, a mi kao narodni poslanici to pravo nemamo, odnosno ne možemo da ostvarimo kod Republičke poreske uprave. Ali zato MMF i Svetska banka samo podviknu da im se dostavi spisak dužnika, kako se naplaćuje porez, i Republička poreska uprava izuzetno brzo i precizno odgovara na takve zahteve i takva postavljena pitanja.

Kršite Poslovnik, uzeli ste sebi za pravo da se uključite u diskusiju, iako predsedavate sednicom Skupštine Srbije.
Shvatio sam vašu želju da odgovorite umesto te radne grupe koja nije ovde. Čini mi se da su vas doveli u zabludu kada su vam to rekli, jer u članu 11. stav 1. kaže se da su subjekti revizije, u skladu sa ovim zakonom: korisnici sredstava EU, donacija i pomoći međunarodnih organizacija, stranih vlada i nevladinih organizacija.
Čini mi se da vas ovaj član i ova tačka demantovaše, gospodine Anđelkoviću, i trebalo je da istrajete da se amandman gospodina Ljubomira Kragovića prihvati.
Šta je cilj rada ovih međunarodnih organizacija, odnosno nevladinih organizacija koje bitišu na teritoriji Republike Srbije? To je da se srpskom narodu nabije osećaj kolektivne krivice za ratne zločine i da se pravi ratni zločinci, koji su to radili organizovano, proglase žrtvama.
Ništa drugo nije cilj rada takvih nevladinih organizacija – Sonje Biserko i Nataše Kandić. U tome i jeste problem, i cilj je da se stavi pod kontrolu njihovo finansijsko poslovanje, jer bismo onda saznali ko ih plaća i za koga rade. Samim tim, građani Srbije bi onda bili u situaciji da procene da li tim ljudima treba verovati ili ne. Ovako smo ih ostavili bez potpune informacije, jer onaj ko plaća verovatno ima i neki interes da ostvari.
Ovde je interes da se u srpskom narodu, kroz rad ovih nevladinih organizacija, stvori osećaj kolektivne krivice, a da se zločinci proglase žrtvama. Treba videti ko to finansira.