Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, prvo da upozorim građane koji su skloni da poveruju Bošku Ljotiću, Đilasu multimilioneru i Šolaku, koji vuče konce, ne biraju predstavnike i vladajuću većinu i vlast samo oni koji izlaze na izbore. Narodne poslanike, odbornike, poslanike u pokrajinskom parlamentu biraju i oni koji ne izlaze na izbore. Svojim neizlaskom daju pravo da neke liste ostvare veći ili manji broj predstavnika u odnosu da bojkota nema.

Dakle, svi oni koji žele da bojkotuju izbore, učestvuju u izborima i zahvaljujući njihovim bojkotu će biti stvorena slika onakva kakva ne bi možda bila da bojkota nema. Ja sam u obavezi da na to upozorim.

Mi danas, a ja odavno tvrdim, nemamo nikakav spor sa opozicijom niti sa delom opozicije. Mi imamo spor sa jednim biznisom koji je vredan 2,6 milijardi. Taj biznis je biznis „Junajted grupe“, „Junajted medije“, „Direkt medije“, koji svakako možete vezati za Dragana Đilasa i njihovih ne registrovanih kanala.

Dakle, danas imamo pojavu da ne registrovane strane, slušajte, ne registrovane stranke, da na ne registrovanim medijima pričaju o bojkotu izbora. Ne registrovane stranke na ne registrovanim medijima u Srbiji pričaju o bojkotu izbora.

Jedna televizijska stanica je sada postala ne samo ne registrovana televizija, već i ne registrovana politička stranka koja aktivno propoveda bojkot, a sve zbog toga da bi izvukla od „Telekoma“ 15 miliona evra, za svoj televizijski kanal koji niko ne gleda. To je portparol Šolakovog i Đilasovog biznisa. Tom biznisu se priključila, usudiću se reći i Tanja Fajon. Dakle, ona direktno zastupa svojom tezom, ne znam koliko članova REM-a itd. kroz navodno brigu o građanima Srbija, Tanja Fajon u stvari vodi brigu pre svega o jednom ili dvojici građana, jer ne znam, Dragan Šolak izgleda uopšte nije građanin Srbije, ni državljanin.

Dakle, on je Švajcarac, Maltežanin ili više ne znam šta je, pre svega on je bogataš. Bogati ljudi su uvek žedni, kao da piju morsku vodu. Što više novca imaju, to su žedniji. I to treba da znamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, Tanja Fajon kaže – nije u redu skinuti cenzus sa 5%, a u Sloveniji 4%. U svim bivšim jugoslovenskim republikama je cenzus manji od 5%. Crna Gora 3%, BiH 3%, Makedonija nema cenzus, i ona kaže – nema prigovor na to, ona ima prigovor samo na Srbiju. Kaže – nije u redu skinuti cenzus ispod 5%.

Da li je ona nekada počinjala politiku? Mi danas govorimo ovde uglavnom u parlamentu Srbije. Ali, šta je sa lokalnim parlamentima, šta je sa pokrajinskim parlamentom, šta je sa šansom koju treba da damo mladim liderima koji treba da krenu od lokalnih samouprava, koji ne mogu odmah da uđu u republički parlament, koji negde treba da iskuju zanat, kao što smo ga i mi kovali, ne znam od mesnih zajednica, lokalnih samouprava i tako dalje?

Oni danas komotno, ako skinemo cenzus na 3%, mogu da izađu na izbore, da obrazuju listu, da izađu na izbore i utiču kao mladi lokalni lideri na lokalne politike i da time na nekim sledećim izborima, više tih lokalnih pokreta napravi jednu zajedničku listu koja će, kao značajna, zahvaljujući cenzusu od 3%, ući u parlament Republike Srbije i pokrajinski parlament i preneti svoja iskustva i pozitivnu energiju na ovaj parlament.

Nekom se to ne dopada. Ja shvatam, ako Dragan Šolak proda svoj biznis za 2,6 milijardi „BC partners“, onda zamislite koliki je taj novac. Ako, ovaj nesretni Jugoslav Ćosić, koga finansira, narko kartel iz Albanije, ako on propoveda slobodu medija, a pri tome ćuti kada neko najavljuje da će zabraniti druge medije, jer im se ne sviđa uređivačka politika, da će vlasnike i urednike pohapsiti, veoma ozbiljno utiču time na izbore, na izborne prilike u Republici Srbiji, a pri tome vode ne registrovanu političku stranku, ne registrovane televizije koje prerastaju u ne registrovanu političku stranku, a žele da utiču u Srbiji na izbore.

Ja vas pitam – da li mi možemo, televizijske stanice iz Srbije, da instaliramo kao ne registrovane u Parizu, Londonu, Skoplju, Tirani i da emitujemo program u toku izborne kampanje i utičemo na njihove izbore? Ja mislim da bi te televizije vrlo brzo bile zabranjene. Ja tvrdim da je Aleksandar Vučić previše popustljiv. Ja kao demokratski orjentisan to nikada ne bi dozvolio.

Što se tiče slabije zastupljenog pola, većinom se ovde govorilo o ženama. To će možda jednog dana biti i muškarci. Zamislite male lokalne samouprave, kako je teško naći jednu trećinu raspoloženog slabijeg pola, slabije zastupljenog pola da učestvuje u izborima. Tu moramo uzeti i religijski element. Nije lako nekim strankama nacionalnih manjina zbog religije ubaciti jednu trećinu odbornika ili predstavnika u neki parlament.

Ali, ja sam zabrinut. Ako dozvolimo da zbog žena 40% budu žene, ako dozvolimo to, ja sam zabrinut. Poznajući neke poslanike koji su menjali i ime, naciju, ja se bojim da Đorđe Vukadinović ne promeni pol. Dakle, tu će onda ovi hirurzi imati negde ordinaciju u blizini, kao kod Pape, znate. Da ne bi nekoga prevario, dođi ovamo na neku stolicu, fik i šta sad?

Dakle, tu je pitanje i ustavnosti. Svi ljudi su ravnopravni.

Šta, ako ja sada zatražim da 40% poslanika budu sa sela, jer čine 40% stanovništva. Šta ako neko zatraži da 30% narodnih poslanika budu oni sa osnovnom školom ili da 10%, ili 8% budu funkcionalno nepismeni, jer to imaju u proporciju stanovništva? Dakle, ako neko želi, po meni, može da ima i 100% žena i 100% muškaraca.

Ja sam svedok toga da ono što je Šešelj pričao, da su radikali imali veliki broj žena i pre nego što je Čović 2004. godine predložio ovu odredbu, zbog izbora da budem jasan, u Medveđi, Bujanovcu i Preševu, jer se nadao da će ona druga nacionalnost slabije moći da učestvuje na izborima, jer će njima biti teže da pronađu žene koje će učestvovati na izborima. To je bio argument Nebojše Čovića koliko se ja sećam. Tada je prvi put ta odredba uneta.

Ja pozdravljam da bude jedna trećina slabije zastupljenog pola, ali nemoj da idemo previše daleko, već sam rekao do čega nas to može dovesti u Srbiji, jer kod nas nekim ljudima nije ni do države, ni do morala, a možda sutra neće biti ni do pola.

Dame i gospodo narodni poslanici, još samo ovo, za nacionalne manjine ja zahtevam, a to sam govorio pred Tanjom Fajon i na ovim skupovima, ja tražim da po pitanju nacionalnih manjina budemo pažljivi. Ta njihova prava ne smeju da budu kršena. Niko nema pravo da krade nacionalni identitet nacionalnih manjina. Time se njihova prava osporavaju. Zato pitam Tanju Fajon, koja su prava Srba na izborima u Sloveniji? Da li imaju prirodni prag? Nemaju. Nemaju prava, ni prava nacionalne manjine, nemaju ni prava koja imaju neke nacionalne grupe Romi, itd. Sasvim su diskriminisani. Ali, ja pozdravljam da nacionalne manjine budu zastupljene u parlamentu, ali da im se ne krade to pravo, jer krađom tog prava ne samo da činimo prevaru, već to je velika nepravda prema nacionalnim manjinama koje gube pravo da ovde sa svojim predstavnicima zastupa nacionalne interese te nacionalne grupe.

Ja tražim da nacionalni saveti, kao reper, uzmu da svi kandidati i nosioci liste manjine, moraju biti upisani u birački spisak koji se primenjuje prilikom izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina, jer to je jedino pravedno da kandidati koji žele da zastupaju nacionalne manjine, budu upisani u birački spisak te odgovarajuće nacionalne manjine. Time nema krađe identiteta, nema prevare, nema zloupotreba i svi smo na čistinu. A, mogu da glasaju pripadnici većine, uopšte nije sporno, da se iz nekih razloga izjasne za nekog pripadnika nacionalne manjine koji bude na toj listi, to je komšija prijatelj, kumovi, oni koji ga politički gotive. Uopšte nije sporno da budu na tome.

Na kraju, one koji bojkotuju izbore, koji žele da bojkotuju, građane moram da upozorim, svi koji izlaze na izbore idu da brane državu Srbiju i da grade. Oni koji ne izlaze na izbore, oni brane Šolaka, Đilasa, njihove falkone i milione. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da postavim pitanje vezano za konflikt između SBB, odnosno „Junajted medije“, „Junajted grupe“ i „Telekoma“, odnosno šta će Vlada preduzeti da kao akcionar „Telekoma“ zaštiti interes tog preduzeća koje ima državni kapital i koji, da podsetim naše gledaoce, za razliku od SBB finansiraju sport u Republici Srbiji, odnosno sponzori su najjačih srpskih klubova i više puta su sponzori srpskih reprezentacija koje donose medalje sa velikih takmičenja. To ne radi SBB, „Junajted grupa“ i oni uglavnom služe da se ispumpa novac, ispumpaju pare i da Šolak ima dva ili tri aviona, falkona ili kako se to zove, vredne više desetina miliona evra, odnosno vredne preko stotinu miliona evra.

Naime, skoro godinu dana smo upozoravali ovde pojedine kolege i ja za odnos Šolaka, SBB, „Junajted medije“ i „Junajted grupe“ prema domaćim medijima. Dakle, ta grupacija je vlasnik 20 lažnih prekograničnih kanala, među njima N1, „Nova S“, sport klubovi i tako dalje, koji navodno reemituju program u Srbiji i kako zakon kaže – pružalac medijske usluge koji reemituje program na teritoriji Republike Srbije u skladu sa odredbom Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji ne mora da se registruje, a prekogranična konvencija i Zakon o elektronskim medijima kaže da reemitovanje označava čin preuzimanja istovremenog emitovanja, bez obzira na korišćenje tehničkih sredstava, kompletnih, neizmenjenih televizijskih programa koje emituje radiodifuzna organizacija i koje su namenjene široj javnosti.

Ovi televizijski kanali nigde ne emituju program. Dakle, niti je moguće da ga reemituju u Srbiji. On se proizvodi u Srbiji i emituje u Srbiji, a pri tome se izbegava plaćanje RATEL-u, REM-u, „Sokoju“ i drugim autorskim agencijama koje obezbeđuju poštovanje autorskih prava.

Dakle, sa jedne strane, SBB koji je imao 54% tržišta naspram „Telekoma“ koji je imao 30%, sad se taj odnos malo uravnotežio, pa SBB, odnosno „Junajted grupa“ ima 48%, a „Telekom“ se približio sa 42% i verovatno su taj Šolakov i Đilasov biznis došli u pitanje, a ovi nesrećnici, ova radna snaga koja ratuje za Šolakove avione i Đilasove biznise, su samo fizička radna snaga, posluga koja treba nekim protestima da ovekoveči te biznise.

Najnoviji napad je na „Telekom“, s obzirom da više nema profita u onolikoj meri koliko ima, i sada N1 televizija, koja nije registrovana, strana, luksemburška televizija, traži da se emituje u „Telekomu“, odnosno kod kablovskog operatora čiji je vlasnik „Telekom“, u zamenu za 40 evro centi po korisniku. Pošto „Telekom“ ima preko 800.000 korisnika, znači N1 televizija traži da im se plati četiri miliona evra da emituju program N1 televizije koji su sami isključili iz kablova „Telekoma“, dakle, samoisključili se, i sada traže da po novom ugovoru imaju za N1 televiziju 40 evra centi.

Pri tome, SBB, recimo, „Hepi“ televiziji koja je gledanija 15 puta od nje, ne plaća ništa, nula, ali zato traži da korisnici „Telekomovih“ usluga, građani Republike Srbije, plaćaju N1 televiziju 40 evra centi. Kada bi videli 150 kanala, koje najmanje emituje „Telekom“, to znači da bi pretplata trebala da bude 60 evra mesečno da bi se zadovoljili apetiti Jugoslava Ćosića, Dragana Šolaka i Dragana Đilasa.

Gospodin Ćosić ima platu 475.000 dinara. Tu platu ne dobija iz Amerike. Tu platu plaćaju korisnici SBB, a sada bi valjda da duplira platu i da korisnici „Telekoma“, takođe, plaćaju usluge koje ne gledaju. Niko ne gleda N1 televiziju.

Ukoliko navodno „Telekom“ ne pusti N1 u kabal, odnosno sami su sebe zabranili, u tom slučaju Jugoslav Ćosić, koga finansira Baškim Uljaj, vođa tropojske albanske mafije, će proglasiti da u Srbiji ima cenzure. Takvu ucenu Vlada Republike Srbije, kao akcionar „Telekoma“, po meni ne bi smela da trpi i ne bi smela pod tom ucenom da poklekne. Zato je moje pitanje – šta će Vlada Republike Srbije preduzeti povodom ne registrovane televizije N1 koja je prerasla u ne registrovanu političku stranku čije su vođe Dragan Đilas, Dragan Šolak i Jugoslav Ćosić. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i ja došao na red.

Poštujem to što postoje sledbenici Ivana Pernara. Dakle, glavni politički stav ili deo političkog programa je izvršenje. Teško je biti arbitar između poverilaca i dužnika. Teško je biti i izvršitelj, da li si sudski, da li si javni. Pazi, imamo javne izvršitelje i sudske. Za mene su i jedni i drugi javni. Sud je deo javne vlasti, barem ja to tako vidim. Sudski izvršitelji i javni izvršitelji, tzv. privatni, donose odluke, sprovode odluke koje donosi sud. Bez rešenja o izvršenju, sudskog, nema izvršenja.

Zakon koji smo mi zatekli je bio veoma loš. Ko je od vas bio predmet izvršenja tih godina to najbolje zna.

Ja sam imao tu sreću i nesreću da osetim izvršenje DS. Bojan Pajtić je, recimo, naštancovao, jer mu se nisu svidele neke moje diskusije i dok su još vladali Vojvodinom sa 6% podrške… To su ovi koji bi sa 6% podrške nasilno da osvoje vlast, jer su navikli sa 6% podrške da drže vlast. Nemaju sad ni 6%, već svi zajedno imaju 6%, to je desetak verzija DS, nisu mogli sami sa sobom, oglodali su stranku, oglodali su program, postali su stranka bez programa i bez članstva i sad oni kao nešto bojkotuju.

Dakle, u njihovo vreme ja sam bio predmet izvršenja. Nije se odbijalo do pola plate, već dve trećine plate. Kod mene na sreću su imali šta da uzmu. Zamislite, dobijem 14 rešenja 2014. ili 2015. godine, 14 rešenja iz 2006. i 2007. godine. Četrnaest rešenja – naknada za odvodnjavanje „Vojvodina vode“. Jedan poreski obveznik može da ima jedno rešenje godišnje, ali za dve godine kada imate 14 rešenja, to ukazuje na to da ta izvršilačka nagrada bude onako malo deblja. Što više rešenja, to više štancovanja itd, onako baš da bude bogato.

Naravno, onda su našli žutog izvršitelja, žuti izvršitelj je našao žutog sudiju. Znate li kako je sudija donosio odluku? Tako što je samo lupio pečat na rešenju o izvršenju, Rističević Marijan itd, da se izvrši, parica, gotovo. Taj pečat je, ne znam, koštao dve, tri hiljade dinara. Navodno, moji podaci koji su se koristili su koštali dve, tri hiljade dinara itd. Lepo su oni to namnožili i zajedno sa kamatama uzeli 750 hiljada dinara, doktori vadili iz njih, a šta da radimo?

Dakle, u tom trenutku sam imao pravo na prigovor. Žalbe nije bilo. To smo mi uvodili, razne olakšice po pitanju, posebno, dužnika. Znači, sve od tada što smo menjali, menjali smo u korist dužnika.

Nadam se da će doći vreme da tih dužnika bude što manje, da će Srbija stajati ekonomski bolje, sve bolje i bolje i da će tih dužnika i poverilaca biti sve manje, da neće biti potrebe ni za sudskim izvršenjem, niti za izvršenjem javnih izvršitelja. Radim na tome i vladajuća većina, a verujem i mnoge dobronamerne kolege iz opozicije rade na tome, kritikujući nas, da napravimo što bolju ekonomsku situaciju u zemlji, da budu što bolji lični dohoci, prihodi poljoprivrednika, zanatlija, preduzetnika, da ne dođu u situaciju da zbog nekog neplaćanja dođu i da budu predmet izvršenja.

Recimo, ja koji sam bio predmet, napravim ja prigovor zato što je sudija napisao da se izvrši to na meni, iskoristio moje podatke, ali na rešenju kojim sam ja terećen iz „Voda Vojvodine“ piše „Rističević Mirjana“, dugovi iz 2006, 2007. godine, pet godina zastara, prošlo je osam, ali se Pajtić prisetio i ko veli – sigurno ne čuva rešenja o naknadama za odvodnjavanje i posle jedno osam godina našli su svog izvršitelja, izvršitelj je našao svog žutog sudiju, koji, gle čuda, iz Mitrovice dolazi da to radi u Inđiji, izvršitelj je iz Sremske Mitrovice. Sve je to lepo bilo uvijeno u žutu oblandu i oni su lepo, ne polovinu, nego dve trećine plate revnosno izvršili.

Uložio sam taj prigovor u roku od pet dana. Naravno, prijatelji Pajtića nisu bili predmet izvršenja. Znači, ja sam uložio prigovor u roku od pet dana što je bila zakonska odredba, samo vi galamite, mene ometati ne možete, ni omesti, dakle, ja sam uložio legalan prigovor. Sudija je imao, jel tako gospodine Martinoviću, imao obavezu da to reši u roku od pet dana. Znači, prigovor se podnosi u pet dana, sudija ima pet dana da prigovore reši. Nisu ga rešili pet meseci. To se zove u zakonu nemar sudije, a to je razlog za opoziv sudije da mu prestane funkcija i naravno Visoki savet sudstva, sastavljen od žuto bogoslovenih sudija, razumeš, nije im palo na pamet da takvom sudiji kod ovog ko je odobrio takvo izvršenje uskrate šansu da više takvo neko rešenje ne donese nekome drugome, jer kod mene su imali šta da naplate, ali je veliko pitanje šta bi se desilo, a verovatno se dešavalo da neko drugi pod nekim uslovima ne dođe pod udar takvog zakona.

Mi smo zakone menjali, ustanovljeno pravo žalbe. Ja da sam ga imao verovatno bi bolje prošao i na kraju da kažem da je starešina tog suda rekao – da, ja sam sve bio u pravu, ali eto, ona je morala da štiti koleginicu i da bi zaštitili koleginicu oni su doneli zaključkom odluku da to što je bilo 2006. i 2007. godine, to što je bila Rističević Mirjana nije bitno, da oni zaključkom usklađuju podatke iz 2006. godine sa mojim podacima, gotovo neverovatna egzibicija, a taj zaključak je valjda akt suda na koji nije dozvoljena žalba. Da li je tako gospodine Martinoviću? I lepo su se hvalili kako su izvršili to na meni, a starešina suda rekla - pa dobro, jeste to, on je bio u pravu, ali ja sam morao da štitim koleginicu.

Što sam ovo ispričao? Zato što mi dižemo buku na javne izvršitelje kojima uskraćujemo deo po deo nadležnosti, ja ne tvrdim da tu nema zloupotreba, ali po meni glavno pitanje je pitanje suda. Dakle, ako sud ne dozvoli izvršenje javni izvršitelj može da peva borbene, a najveća je nepravda kad sud na nekoj sirotinji donese rešenje izvršenju koje nije zakonsko, a često to radi. Najveća grehota je kad sud napravi zaključak o izvršenju, pa recimo, tamo bilo za one komunalne usluge, dopadne im se neki stan, pa sudski izvršitelj nađe nekog sudiju, pa se lepo oni dogovore za određeni procenat, pa se taj zaključak obavesti neko, jel, pa čim se taj zaključak okači na onaj ekser na oglasnoj tabli neko ga skine, pa prođe ta prva cena, pa se onda cena smanjuje itd.

Znamo mi da su pojedine sudije u kombinaciji pokušavajući sa onom elektronskom oglasnom tablom itd. Pokušavamo i to da rešimo. Više ne može da se uzme dve trećine plate, dve trećine penzije. Maksimalno smo pokušavali da izađemo dužnicima u koristi. Ali, moja kritika se odnosi na sud. Ne sme se olako donositi rešenje o izvršenju. Ne sme se sudskim putem olako dati, a nečija sudbina u ruke neodgovornih izvršitelja, onog dela neodgovornih izvršitelja. Ne može se više ta izvršilačka nagrada tek tako da prevaziđe, to smo već zabranili, visinu duga. Ne može se komunalne usluge pleniti nekretninama ukoliko to nije 5.000. Neki od glavnih argumenata zloupotreba smo izbacili.

Verujem da ćemo mi i dalje raditi na ovom zakonu, jer praksa donosi kod njih sve novine, pokušaj zloupotrebe itd, ali ja verujem da treba da dođe vreme kada će izvršenja biti sve manje, kada će dugova biti sve manje, kada će biti manje nezadovoljnih poverilaca i još nezadovoljnijih dužnika. Da bi to postigli Srbija mora da razvija svoju ekonomiju, ali niko ovde neće da priča o nekim drugim izvršiteljima.

Najpoznatiji za mene izvršitelj u Srbiji Dragan Đilas. Taj je izvršio nad građanima Srbije izvršenja vredna 619 miliona evra. Ja to odgovorno tvrdim. Ako neko ko nema proizvod, ako neko ko je na javnoj funkciji na svoje firme dok je bio na javnoj funkciji je prihodovao 619 miliona evra, ja pitam – na čiju štetu je 619 miliona evra Dragan Đilas zaradio, odnosno verovatno je izvršio na određenom broju građana, a ja mislim da je to gotovo na svim građanima Republike Srbije.

Gledajte samo šta je uradio sa strankom čiji je predsednik bio. Zamislite to izvršenje kada se on dogovori sa Bojanom Pajtićem koji je meni naplatio što je naplatio, već sam rekao da su doktori vadili iz njega i ja se ne stidim da uputim takvu vrstu kletve onome ko je vladao na 6% i koji svakodnevno na društvenim mrežama vlada pripadnike većine.

Dakle, u dogovoru sa Bojanom Pajtićem on je postao vlasnik jedne stranke tako što je kupio dug, kupio dug stranke, odredio kamatu od 18%, to je specijalna vrsta kamate izvršitelja koji naplaćuje 18% kamate godišnje i koji na takav način je postao vlasnik te stranke. Ostvario politički uticaj u parlamentu koji objektivno nije imao. Postao je šef stranke preko novca iz senke i mogao je da naredi ovim nesrećnicima da izađu napolje i da bojkotuju Narodnu skupštinu. Zašto oni bojkotuju Narodnu skupštinu? Zbog Đilasovog i Šolakovog biznisa.

Godinu dana sam vas upozoravao, vas iz većine, vas iz opozicije i gotovo da smo svi složni oko toga da mi nemamo problem sa ovim žutim nesrećnicima, već da imamo problem sa Đilasom i Šolakovim biznisom, sa njihovim izvršenjem. Pogledajte ucenu na „Telekomu“. Zamislite kada bi 150 ili 200 kanala, koliko „Telekom“ ima, svakom od kablovskih kanala plaćali 0,4 evra po korisniku. To bi bilo 320 hiljada evra puta 150 dolazilo do 45 miliona evra, pa bi recimo na 800 hiljada korisnika svako morao da plaća mesečnu pretplatu od 60 evra. Čisto da vam kažem kako Šolak i Đilas žele da izvrše nešto nad građanima Srbije koji nisu u SBB pretplatnici, nego su u „Telekomu“, a SBB bi da iskoristi svoju šansu i pri tome ove koriste kao fizičku radnu snagu. Znači, ako zapne Šolaku i Đilasu, Đilas koji je gurnuo ove u dužničko ropstvo rešen je da izvrši to i politički i finansijski uz 18% kamate, Aleksandra Jerkov ide gratis, Gordana Čomić ide gratis, Balša Božović ide gratis, hajne Kena ide gratis i oni su primorani, oni se malo bune, da budu na određeni način izvršitelj moći Dragana Đilasa, da budu izvršitelji naknadama koje dobijaju ovde od države za stranku itd, da tim otplaćuju dug i 18% kamate itd. a deo tog novca na ono udruženje „Davidović“ od kamate da bi vegetirali, Đilas vrati, ali onda iz tog „Davidovića“ dobiju pare njegovi ljudi da tim održava proteste da bi oni mogli, da bi on imao tu fizičku radnu snagu koja ide da izvrši volju Šolaka i Đilasa. To je specijalna vrsta izvršitelja.

Svi ste zaboravili Borka Stefanovića. On je izvršio satelite. Ako se sećate što su Tadić, Marović i onaj nesretni Đukanović, koji vija Srbe, samo juri Srbe samo zato što su Srbi, želi da izbriše srpski identitet u Crnoj Gori, oni su kupili… Znate kako kupe? Oni kažu savezna država kupuje satelit, odnosno snimke sa zakašnjenjem od dva dana kao zbog terorizma. Zamislite teroristu koji izvrši terorističko delo i dva dana čeka da ga slikaju, odnosno da slike dođu u Srbiju da bi mogli da ga jure. Takvu vrstu terorista nisam video, a zbog toga su kupili satelite od Izraelaca. Koliko je bilo, gospodine Orliću? Nekih četrdesetak miliona evra. Kupili Crnogorci, tri Crnogorca za saveznu državu, ali da plati Republika Srbija. Znate ko je izvršio tu volju? Izvršio je Borko Stefanović svih četrdesetak miliona evra, taj isti je bio ono sa Amerikancima – daj američkoj porodici tamo, ne znam, ovaj lupio čvrgu Kovačević nekom tamo liku, milion evra. Ko je izvršitelj? Izvršitelj je Borko Stefanović.

To je specijalna vrsta, da ne spominjem, to je specijalna vrsta izvršenja. Oni su doneli taj prvi sakati Zakon o izvršenju, oni su glavne arhitekte ovog zakona. Mi smo pokušavali i pokušavaćemo i dalje da to prepravljamo. Ali, ja imam zamerke na izvršenja, a najviše zamerki imam na sud, a već smo videli da sudovi u većini slučajeva, recimo onaj Majić, on je zaštitio pedofila na štetu devojčice od 13 godina. To je činjenica. Već smo videli razne sudije i razne njihove presude. On je zaštiti 11 albanskih terorista koji su ubili 80 Srba i mučili još 270. Dakle, čuvena Gnjilanska grupa koja je život oduzimala laganim oduzimanjem duše. Što znači, mučili su Srbe dok ne ispuste dušu i gle čuda, sud u Beogradu i sudija Majić i, kako se onaj zvao Karamehmedović, ne mogu da se setim onog drugog, Hadžiomerović, jel? Ja se izvinjavam Karamehmedoviću što sam ga doveo u tu vezu, ali to mi je prvo palo na pamet.

Dakle, kad imamo takve sudije u apelacionim sudovima, zamislite šta imamo u ovim osnovnim sudovima, zamislite razne strine, rođake, tetke svih ovih žutih, koji zbog one velike pljačke nisu odgovarali. Ja bih voleo da su ti sudovi, za koje tvrdim da ne treba menjati Ustav, i da im ne treba davati još veća ovlašćenja, jer oni su već izabrali Vrhovni savet sudstva koji njih treba da razreši, a neće da ih razreši ako im damo još veća ovlašćenja, to će postati ne samo politička stranka u državi, to će postati privredno društvo i ništa nećemo moći da im učinimo ukoliko bude raznih nezakonitih izvršenja.

Zato je moj apel na sudije da to više ne čine. Apel na kolege narodne poslanike da mi jednog dana moramo da prečešljavamo malo taj sud, da vidimo ko je zaslužan stvarno da bude sudija, a voleo bih da u tome učestvuju mladi pravnici, da ne bude to neka naša politička odluka, da nam skup nekih pravnika koji su postali pravnici u međuvremenu od 2012. godine, pa do danas, da oni kao novi ljudi odrede šta oni misle da bi mi trebali da uradimo i ko je stvarno dosledan sudijske funkcije. Sa Majićem i ovim, kako se zove, Hadžiomerovićem i raznim drugim, mi daleko nećemo stići u izvršenju.

Dakle, sve dok sudije budu odobravale izvršenje nepravdi će biti, a ja apelujem na sve ministre, na sve opozicione i vladajuće poslanike, da sve uradimo da srpska ekonomija napreduju još brže nego što sada napreduje, da plate budu sve veće, da bude iz realnih izvora iz ekonomskog rasta i da time smanjimo mogućnost da ljudi ostanu dužni, a da poverioci izvrše, odnosno izvršitelji izvrše u korist poverioca taj dug, jer onda, ja ne verujem ni da je poverilac mnogo veseo, a dužnik u tom slučaju u nekoj vrsti očaja.

Da bi sprečili to ubuduće, moj apel je što više da radimo na ekonomiji, da svako u svojoj opštini, svi mi u Narodnoj skupštini, donesemo što više propisa, odluka koje će biti u korist svih investitora sa domaćim i stranim kapitalom da ova zemlja napreduje sve brže i da narod ima sve više novca, da ne mora da bude nikom dužan i da ne mora da doživi pred porodicom neko poniženje u slučaju izvršenja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam kakav je prethodni govor imao veze sa advokatima i izvršenjem, ali po pitanju Kosova i Metohije kao neko ko se duže vreme bavi politikom, dužan sam da odgovorim.

Godine 2004. desio se martovski pogrom. Na vlasti su bili Vojislav Koštunica, Slobodan Samardžić, Kovačević i cela ona ekipa i nisu se ozbiljno ni namrštili na kosovske Albance, a kamoli pokušali da zaštite Srbe. Ako je zaštita to što su planule dve džamije u Beogradu i Nišu, a kasnije i ambasade, onda smo time samo pokazali da smo jednako loši kao i Albanci, što nije tačno. Dakle, interes tadašnje vlasti je bio da se izjednačimo po paljenju svetinja, da bi oni opravdali to što nisu reagovali.

Takođe, 2008. godine, na kraju 2007. godine, poznato je da Vuk Jeremić, Dragan Đilas, Borsko Stefanović, da su Dženifer Braš obećali da neće preći američke crvene linije ukoliko Boris Tadić bude izabran za predsednika Republike. S tim u vezi su tražili da Amerika utiče na kosovske Albance, da nezavisnost proglase tek posle izbora Tadića za predsednika Republike. U suprotnom, umanjiće mu šansu da pobedi Tomislava Nikolića. Pobeda nad Tomislavom Nikolićem DSS-u i DS-u je bila važnija od Kosova i Metohije.

Poslanik koji je bio na listi DSS-a se odjednom zabrinuo za podelu Kosova i Metohije i s tim u vezi moram da obavestim naše gledaoce da je Slobodan Samardžić, jel tako gospodine Martinoviću, otišao na Đilasov skup, a to je bio Koštuničin ministar, čini mi se, za Kosovo i Metohiju i s tim u vezi ja cenim da je on pristupio onim snagama koje su zarad izbora Tadića žrtvovali našu južnu pokrajinu.

Današnja Vlada sve čini da popravi gotovo nemoguć položaj naše južne pokrajine. S tim u vezi, povučeno je negde 17 priznanja, 17 država je povuklo međunarodno priznanje, koje se desilo za vreme te bivše vlasti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Orliću, sve što sam izneo u depešama „Vikiliksa“, stojim iza toga.

Dakle, krajem 2007. godine Borko Stefanović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić su vrlo rado boravili u Američkoj ambasadi kod Dženifer Braš. Ako se dobro sećam, tom prilikom su izrazili, Dragan Đilas, pre svega, nezadovoljstvo ambasadorom Rusije, Konuzinom.

Dakle, Dragan Đilas se predstavio kao veliki borac protiv ruskog uticaja, Borko Stefanović je tražio da Amerikanci skrenu pažnju Albancima da se, zbog pobede Borisa Tadića, ne proglašava nezavisnost divlje države Kosova, sve dok Boris Tadić ponovo ne bude izabran, što im je i učinjeno.

Znači, Boris Tadić je 14. februara, koliko znam, položio zakletvu, a 17. februara kosovski Albanci su proglasili nezavisnost, sa nekima od njih. Dakle, to je bilo vreme vlasti DSS i DS, na njihovoj listi se našao i gospodin Ševarlić, bez obzira što je, takođe mogao da vidi ove depeše „Vikiliksa“.

Ono što želim da kažem je da se ne ogrešimo malo o pijacu na Paliluli. Ovde je dosta toga negativno rečeno, zbog jedne pijace koja zauzima 12.000 kvadrata. Ona je nama poljoprivrednicima veoma značajna zbog prodaje poljoprivrednih proizvoda, pre svega u nepovoljnim vremenskim prilikama, a s obzirom da se radi o zatvorenom prostoru, vi svakako u Beogradu, gospodine predsedavajući, znate da kvadrat zatvorenog prostora dostiže i više hiljada evra. Tu ima negde sedamdesetak lokala, 50 tezgi, tržni centar, itd., rashladni uređaji, vitrine, itd. Sve to ukazuje da ta investicija koja je bila milijardu i po ili 12 miliona evra, na 12.000 kvadrata svakako nije dopingovana, a nama poljoprivrednicima i te kako to znači, jer bez pijaca, bez prodaje teško ćete plasirati svoje proizvode. Oni koji se zalažu da poljoprivrednici imaju poznatog kupca, svakako ne treba tako negativno da govore o pijacama. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolektivni centri, izbeglice, gotovo je neshvatljivo da jedan narod koji je etnički surovo počišćen na teritoriji države koju je on stvorio, koja se pretvorila u spomen kosturnicu srpskog naroda, gotovo je neverovatno da narod koji je surovo etnički počišćen bude optužen za etničko čišćenje. Danas postoje kolektivni centri.

Jedina krivica srpskog naroda je što je pokušavao da sačuva državu koju je stvorio. Taj narod je bio armatura bivše Jugoslavije. Za vreme ovih žutih nesrećnika Srbija prema kojoj su se bivše jugoslovenske republike ponašale kao prema ostatku SFRJ, bila je u svojevrsnom protektoratu što dela međunarodne zajednice, što bivših jugoslovenskih republika. To je bilo vreme Borisovog puzajućeg izvinjavanja i Milo Đukanović je navikao da svoju suverenost koju je stekao dok je Boris Tadić, po poreklu Crnogorac, dok je Marović bio predsednik zajedničke države, Milo Đukanović Crne Gore, a Boris Tadić Srbije, je navikao da vrlo lako se odvoji od Republike Srbije, od zajedničke države u vreme kada su upravljali sa sve tri države. To vreme puzajućeg izvinjavanja je prošlo.

Ali, danas u Crnoj Gori kao da imamo nastavak ponižavanja srpskog naroda. Milo Đukanović je pripadao srpskom narodu, koga je zbog nekih svojih ličnih interesa ponizio. Ponizio je Srbe u Crnoj Gori kao naciju, sada ih ponižava kao vernike. On pokušava da izađe iz svojih ekonomskih i socijalnih nedaća i da krivicu za to prebaci na srpski narod koji se opravdano buni zbog uskraćivanja verskih prava.

Prvo ih je nacionalno ponizio priznavanjem države „Kosovo“, ponizio ih je proslavom „Oluje“, ponizio ih je ulaskom u NATO. Sad pokušava da ih ponizi kao vernike. On pokušava da isprovocira time Republiku Srbiju da učinimo neki pogrešan korak. Gospodin Đukanović treba da zna da mi nećemo učiniti taj pogrešan korak, da mu nećemo dati razlog da kaže da ima problem sa Srbijom.

Gospodine Đukanoviću, nemate problem sa Srbijom, vi imate problem sa srpskim narodom. I ne samo sa srpskim narodom u Crnoj Gori, nego sa svim građanima Crne Gore zbog loše ekonomske situacije u koju ste ga doveli.

Nemojte da pokušavate da nas isprovocirate, jer neće vam to uspeti. Ali, gospodine Đukanoviću, mi smo svesni i poštujemo integritet Crne Gore, dok ste vi priznavali državu, lažnu državu na teritoriju Srbije, mi toj Crnoj Gori nikada nismo učinili, niti ćemo učiniti, ne samo zbog srpskog naroda, već i zbog građana Crne Gore jer želimo da imamo najbolje odnose.

Nemoj da pokušavate, gospodine Đukanoviću, da nas isprovocirate. Jeste da mi živimo u dve odvojene države, ali smo isti narod. Hvala.

Po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega zbog građana Srbije i Crne Gore, želim da kažem da u politici često nije bitno šta ste i koliko vatreno rekli, već šta ste prećutali. Pametan čovek ne kaže sve što misli, ali misli sve što kaže. Pokušavam da se ponašam u tom stilu i zato ponovo apelujem na dostojanstvo.

Srpski narod je jedan častan i dostojanstven narod. Srbija je povratila dostojanstvo, ne samo sama sebi, već je povratila i svom narodu, građanima Srbije i svom narodu ma gde oni živeli, od Novih Karlovaca do Aljaske, ako hoćete. To dostojanstvo srpskog naroda je povraćeno.

Milo Đukanović je napravio tragičnu grešku zato što srpski narod, po tradiciji bivših jugoslovenskih republika, ne doživljava kao svoj narod koji vekovima živi tamo, već ga doživljava kao tuđi narod, a srpskog naroda koji se izjašnjava kao Srbi ili kao Crnogorci ima preko 70% u Crnoj Gori. Preko 70% su vernici SPC. On je udario na svetinje tog naroda, udario je na nacionalni identitet, urušio nacionalno dostojanstvo. Sad ih udara kao i vernike.

Ponavljam, nema problem Milo Đukanović sa Srbijom, nema. Srbija se ne meša u unutrašnje poslove Crne Gore, ali Srbija čuva dostojanstvo srpskog naroda ma gde on živeo. Živimo u različitim državama, ali smo mi isti narod i Milo Đukanović mora da zna da smo iz tog razloga zainteresovani za sudbinu srpskog naroda u Crnoj Gori. Od toga mi nećemo odstupiti, nećemo rušiti integritet Crne Gore, posebno ne na način na koji je to radio Đukanović – priznavanjem Kosova i Metohije, divlje države Kosovo u našoj južnoj pokrajini, razgraničenje sa tom divljom državom na našoj teritoriji, proslavom „Oluje“, slanjem raznih misija u Prištinu itd. Ne, mi nećemo rušiti integritet Crne Gore, ali ćemo se brinuti i starati i pitati za jedinstveni srpski narod. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstojeći popis će pokazati mnogo toga. Na selu živi narod koji je prosečno star 62 godine. Hiljadu i dve stotine naseljenih mesta ima manje od 100 stanovnika. Mi ćemo na osnovu tog popisa morati da vodimo računa, ne samo koliko stanovnika živi u Srbiji, već kako su oni raspoređeni. Ni jedan kraj Srbije ne treba da bude zapušten i ubuduće, gospodine ministre, u poljoprivrednoj politici moramo voditi računa i o demografiji, mada to nije prevashodno naša obaveza, ali ćemo i te kako morati da vodimo računa.

Mislim da će doći vreme da plaćamo na određen način ljude da žive na selu, ne samo zbog poljoprivrede, ne samo zbog demografije, već i zbog zaštite životne sredine, zbog seoskog turizma, zbog staranja o šumama. Ne može se o životnoj sredini i šumama, o seoskom turizmu starati neko ko ne živi na selu.

Dakle, to stanovništvo, a Srbija, priznajemo, gubi stanovništvo. U zadnjih 100 godina Srbi nisu imali priraštaj stanovništva, dok su, recimo naši susedi, od Rumuna, Bugara, 28%, 35%, Grci 40%, tursko stanovništvo poraslo za 700%, albansko za 1.000%, jedino srpsko stanovništvo stoji gde je stajalo i 1918. ili 1920. godine.

Mi ćemo i te kako na osnovu popisa dobiti neke podatke i na osnovu toga morati da korigujemo, ne samo poljoprivrednu politiku i mnogo toga. Ono što ja preporučujem su tzv. jedince, da mala poljoprivredna gazdinstva tretiramo kao određene jedinice kojima ćemo davati određeni novčani iznos bez ikakvih prevelikih zahteva, papirologije, itd., imajući u vidu njihovu želju da ostanu na selu, imajući u vidu da dok god oni žive u selu, bez obzira u kom starosnom dobu postojećih želja gradskog stanovništva da dođu u posetu, a samim tim će postojati želja da se to stanovništvo zanovi. Možda neko od gradskog stanovništva ko bude dolazio u posetu poželi da razvije neki prerađivački biznis u tim ruralnim područjima.

Što se Mila Đukanovića tiče, ja sam njemu sve rekao. Dakle, nema problem sa Srbima, sve što će mu se desiti u narednom periodu nije mu kriv Aleksandar Vučić, nije mu kriva Rusija, nije mu kriva Srbija, kriv je on, on je to zaslužio svojim postupcima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje postavljam Vladi Republike Srbije.

Vama , a mislim i svim gledaocima je poznato da se moja malenkost, a i nekoliko mojih kolega naših kolega, bavilo pitanjem u Srbiji, neregistrovanih medija.

Zato ponovo postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, šta će učiniti povodom nečuvenog pritiska N1 TV na Telekom, A.D. u kome država ima većinski kapital.

Mi smo došli u poziciju da nas ucenjuju, prvo neregistrovane stranke, tzv. pokreti, koji su u stvari nevladina organizacije, prikrivene političke neregistrovane stranke koje izigravaju sistem, i izigravaju zakon o političkim strankama, koji propisuje da politička stranka mora da ima hiljadu ili 10 hiljada potpisa. Nekoliko i desetak opozicionih političkih stranaka, nisu registrovana da politički deluju, već se vode u registru udruženja građana, i to su parapolitičke organizacije poput Pokreta slobodnih građana, Janka Veselinovića, Pokret za preokret, Levica Srbije, itd.

Zakon o registraciji političkih stranaka su doneli upravo ti koji sada beže u razne DJB itd. koji izigravaju sistem, koji su sami ustanovili. Došli smo u poziciju da nas ucenjuje i klasična nevladine organizacije, poput Antonijevića, raznih društava itd, koji aktivno rade sa stranim faktorom, u ucenjivanju Vlade Republike Srbije, Skupštine Republike Srbije, narodnih poslanika, drugih političkih stranaka, želeći da kažu kako se mi bavimo nepoštenim izborima, i ako su svi izbori od 2012. godine, održani po pravilima upravo tih nesrećnika koji danas bojkotuju rad Narodne Skupštine i pokušavaju da bojkotuju izbore.

Na kraju se pridružila, ono što sam i predviđao N1 televizija, portparol Šolakovićevih i Đilasovih biznisa. Naime, ja sam tvrdio i neke kolege da mi nemamo problem, sa delom opozicije već da imamo problem sa Šolakovim i Đilasovim biznisom, koga zastupaju neki nesrećnici koji ovde bojkotuju rad Narodne Skupštine i koji sebe nazivaju opozicijom.

Ne mislim da su oni opozicija, mislim da su oni neki nesrećnici i fizička radna snaga Šolaka i Đilasa. Poslednje što su učinili da bi navodno dokazali kako se u Srbiji vrši cenzura, „N1“ televizija koja nije registrovana u Srbiji, to su Šolakove i Đilasove televizije, okupljene u „Junajted mediji“, dakle 20 neregistrovanih kanala, počeli su da ucenjuju „Telekom“, sami sebi isključili iz „Telekoma“, naredili da se isključe i vode aktivnu kampanju o navodnoj cenzuri koja će se primeniti u izbornoj kampanji, jer će to, navodno vlast da uradi. Netačno je naravno.

Ja pitam njih i pitam Vladu Republike Srbije - da li je uopšte normalno da strane televizijske stanice, neregistrovane u Srbiji, utiču u izbornoj kampanji na političke uslove i rezultat izbora u Srbiji?

Zamislite šta bi Amerikanci uradili, to bi proglasili stranim agentima, sigurno, da se pojavi mnoštvo ruskih televizija, beloruskih, srpskih itd, i da utiču na rezultat izbora u kampanji, za izbor američkog predsednika, ili izbor američkog kongresa, senata itd. Mislim da ti mediji ne bi trajali ni tri dana.

Zamislite poziciju, kada se neregistrovane političke stranke bude za uslove, kada stranke koje su kupile poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije, govore o krađi glasova, iako su time što su kupili poslanike ukrali preko 120 hiljada glasova, kada se neregistrovane televizije same isključe iz kablovskih operatera i traže da se 38 televizija, na tom kablovskom operateru, plati četiri miliona evra godišnje ili će to biti cenzura. Šta će Vlada Republike Srbije i drugi nadležni organi uraditi da se to spreči i zavede red?

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, povreda dostojanstva, član 107. Poslovnika o radu.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada čujete prethodnog govornika mislite da se radi o jednoj čestitoj, poštenoj, nevinoj ličnosti. Ali, kada počne da vam nabraja stranke, shvatite da vam je nabrojao sve stranke koje on podržava. Divlja predatorska privatizacija bez njega kao analitičara ne bi mogla da prođe tako lako da on nije svako veče davao legitimitet sa medija.

Dakle, ja ne mogu da razumem praksu koja je nastala za vreme Koštunice i njegovih mačaka, da se umesto političara da govore na televiziji odjednom pojavilo brdo analitičara na čelu sa prethodnim govornikom, koji su govorili šta političari misle.

E sada, kada bih ja njega pitao da li je bilo magle na putu između Novog Sada i Beograda, vi bi rekli – ovaj Marijan Rističević nešto lupa. Ali, da bi vam ja to pojasnio, ne samo da se radi o čoveku koji je pokušao da ukrade nacionalni identitet Vlaha, što je i sam priznao da nije bio Vlah, ali, eto, bio je Vlah na izborima, to znači, ljudi, da je to prevara i krađa identiteta jedne nacionalne grupe koja živi u Srbiji.

Broj dva, kada pričam o putovanju, on svakodnevno učini jedno krivično delo prevare. Mi putne troškove dobijamo tako što damo izjavu da smo putovali, recimo, iz Novih Karlovaca do Beograda i na osnovu toga ja na kraju meseca dobijam, je li tako, sekretaru, putne troškove. Onda, ako neko ne putuje, a priloži automobil, broj registracije itd, i dobije putne troškove 5.500 dinara, pojavi se ovde 10-20 minuta, optuži ovu vlast što brže ne rešava probleme koje su Koštunica i Tadić, koje je on podržavao zbog iznosa iz Lutrije od dva miliona i 400 hiljada dinara, dakle, dođe i optuži nas i onda ode i 50 evrića za putne troškove za lažno putovanje koje nije postojalo.

Svakoga dana on putuje od Majke Jevrosime do Narodne skupštine, a ne od Novog Sada do Beograda. Kad ga ja pitam – jel bila magla, poledica, naravno da ne zna. Pitanje da li ima vozačku dozvolu, pitanje da li ima automobil. Mnoga pitanja se otvaraju. Ali, u suštini, radi se o prevari, a prevara je povreda dostojanstva Narodne skupštine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 107. sam reklamirao ja. Posle mene odmah drugi kolega ne može da reklamira isti član. Jel tako, gospodine sekretaru, jer je na taj član već ukazano.

Takođe, rečeno je da nije normalno ovo što ja govorim. Hoćemo li u Narodnoj skupštini da zabranimo istinu? Ja sam spreman da podnesem ostavku. Evo, ako sam govorio neistinu, ja podnosim ostavku. Ako nije normalno govoriti istinu, onda to tako recite, ali ako sam rekao neistinu, ja nudim ostavku.

Dakle, tri ključne stvari – da li je gospodin Vukadinović bio drugi na listi Vlaške nacionalne manjine? Ona nije namenjena i manjini i većini, već je to pozitivna diskriminacija manjinskih naroda, manjinskih nacionalnosti da bi imali prirodni prag.

Ako ste vi pripadnik većine, a hoćete da koristite prava manjine, vi činite prevaru. Da ili ne?

Broj dva – da li je časopis, odnosno udruženje građana koje nije ni na sedištu koje je on naveo, dakle, nije u Dečanskoj broj 8, ja sam to proverio, ili ne znam koji tačno broj, da li je vršilo istraživanje o „Lutriji“, da li je dobio dva miliona i 400 hiljada za vreme Tadićeve vlasti da ispituje javno mnjenje u vreme kada je „Lutrija“ bila u minusu?

Treća stvar za koju on tvrdi da je kleveta – da li je tačno da naplaćuje putne troškove od Novog Sada do Beograda svakog dana i da je to oko 5.500 dinara?

S tim u vezi, ja nudim da se proveri moje putovanje, tako što odgovarajućoj službi nudim da proveri bazne stanice mog telefona i utvrdi da li ja putujem iz Novih Karlovaca do Beograda.

Isto to da proveri za gospodina Vukadinovića, ništa nije strašno, ništa ne boli. Da utvrdimo da li ja lažem kada kažem – on ne putuje od Novog Sada do Beograda svakog dana, a da je naplatio putnih troškova za preko milion i 200 hiljada, u poslednje vreme nisam računa, milion i 269 hiljada, što je preko 10.000 evra, za koliko možete da kupite jedan automobil.

Ako sam nešto slagao od ovoga, ja dajem ostavku. U suprotnom ja se protivim da neko ko govori istinu bude nazvan – nenormalnim. Hvala.

Ne tražim da se glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, to je član 109. Ukoliko neko upotrebljava uvredljive izraze. Ja nisam upotrebio ni jedan uvredljiv izraz. A ovde je moj način obraćanja ocenjen uličarskim.

Dakle, ukoliko neko nekom kaže da govori uličarski, to svakako spada na uvrede.

Ali, ja nisam dobio odgovor na ona osnovna pitanja i tražim od Sekretarijata da provere, da li ja govorim tačno ili ne i da dostave te informaciju i meni i gospodinu Vukadinoviću.

Koliko je gospodin Vukadinović puta uzeo putne troškove od Beograda do Novog Sada, odnosno dnevno 5.480 dinara, a ne putuje od Beograda do Novog Sada?

Ja nudim moj broj telefona da službe provere da li ja putujem. Da li je on spreman da ponudi da se njegov broj proveri, da se vidi tačno po baznim stanicama da li je makar pet puta za četiri godine iz Novog Sada doputovao do Beograda, a svakodnevno uzima 50 evra za to?

Nadalje, ja nisam dobio odgovor na pitanja koja sam pokušao da postavim kroz povredu dostojanstva. Da li je tačno ono što sam ja tvrdio da je dobio 2.400.000 od lutrije? Da li je tačno da je bio drugi na listi Vlaške nacionalne manjine? Da li je tačno ovo oko putnih troškova?

Mogu da postavim još dodatnih pitanja u kojima je on prevario na određen način državu i molim vas da znate, svaki dan kad od države uzmete 5.500 dinara, a ne putujete, dakle priložili ste registarski broj, priložili se svoj potpis da ste tog dana putovali, vi ste tog dana izvršili krivično delo prevare i jasno pitam – da ili ne?

Što se rezervi tiče, ja sam posejao kukuruz za njega, nema šta da brine. Ali, takođe nudim ostavku, ukoliko je tačno da ja imam te forme koje je on pomenuo. A već kada je pomenuo zečeve, ja se više neću javljati. Lovac na medvede ne troši municiju na zečeve.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi se mi sećamo kako su ovi nesrećnici koji bojkotuju rad Narodne skupštine, ali ne bojkotuju kasu države Srbije, kako su čuvali kurs. Kupovinom na tržištu su pokušali, ali uprkos trošenju deviznih rezervi kurs je za nekoliko godina sa 78 dinara otišao na 120 dinara, odnosno 118 dinara. Toliko je bio u junu 2012. godine, danas je čak nešto niži.

Očuvati kurs sedam godina, a pri tome uvećati devizne rezerve, to nešto znači. Uvećati zlatne rezerve za 100% i za nešto više to znači da je odnekud bilo priliva deviza, a to znači da su strane investicije bile značajne. To, takođe, znači da nam je izvoz porastao, zato što su strane investicije donele i tržišta na kome su robe koje se proizvode plasirane.

Naša ekonomska stabilnost počiva na industrijskoj proizvodnji prerađivačkoj. Nije se BDP poslednjih godina razvijao samo na trgovini tuđom robom, već se razvijao na građevinskoj industriji i na prerađivačkoj industriji, što dugoročno obećava.

Godine 2012. i 2013. Crna Gora je za nas bila Eldorado i po platama koje su bile za 150 evra veće nego u Srbiji. Danas su plate u Srbiji veće nego u Crnoj Gori. Javni dug Crne Gore, a to je možda i razlog zašto Milo Đukanović konvertuje ekonomska i socijalna nezadovoljstva prema SPC i prema srpskom pitanju u Crnoj Gori, želeći nekom krizom da izbegne odgovornost za sve teži položaj Crne Gore. Ne želim Crnoj Gori ništa loše, ali moram da uporedim, da srpski narod zna, da se Srbija ekonomski oporavila, da se uspravila, da javni dug Srbije, uprkos tome što smo napravili 320 kilometara auto-puta, 50%, uprkos tome što nam se diže industrijska proizvodnja, što se dižu fabrike, industrijske zone, Srbija ima javni dug 50% u odnosu na BDP i kreće u novi investicioni ciklus kroz javne investicije od 15 milijardi u narednih pet godina. Uprkos svemu dug Srbije nije prešao 50% i daleko je ispod onih propisanih 60% u Evropi.

Dug Crne Gore je preko 80%. Godišnje rast duga u Crnoj Gori je 600 miliona evra, Crna Gora srlja u velike ekonomske nedaće. Srbi u Crnoj Gori treba da znaju, da budu pažljivi, da izbegavaju svaku opasnost da Milo Đukanović ne pokuša nekim sukobima da amnestira sebe od odgovornosti za težak socijalni ekonomski položaj građana Crne Gore, a time i Srba.

Građanima Crne Gore takođe moramo da saopštimo, a i građanima Srbije, da prihodi od turizma u Srbiji su sad od 1,5 milijardi, a mislim u 2019. godini kada dobijemo konačne podatke da su prihodi od turizma 1,7 milijardi ili 70% više od Crne Gore koja ima more i taj potencijal ne koristi zahvaljujući lošoj ekonomskoj politici Mila Đukanovića, zbog čega verujem podsvesno su se pobunili i crnogorski građani koji nisu pravoslavne veroispovesti i srpske nacionalnosti.

Crna Gora takođe ima trgovinski deficit. Izvoz joj je 300 miliona a uvoz je 1,6 do 1,7, što je 1,3 milijarde ili 28% BDP više uvezu nego što izvezu. Iz te situacije Milo Đukanović pokušava da izađe na način koji vidite ovim šutiranjem, uriniranjem na zastavu, šutiranjem srpskih mladića itd.

Moj apel Srbima, moj apel vernicima Srpske pravoslavne crkve, moj apel građanima Crne Gore, da ne nasedaju na „fore“, kako to mladi kažu, Mila Đukanovića, već da ga jure i zbog ekonomskih nedaća a ne samo zbog otimačine ili pokušaja otimačine imovine Srpske pravoslavne crkve. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ja ću malo govoriti o obnovljivoj energiji, ako predsedavajući dozvoli.

Dakle, ima jedna stara pesma, kaže – niz Moravu vetar duva, stari seljak na plus 35 spaljuje žetvene ostatke. Šta ovi stihovi govore? Govore o tome da nedovoljno koristimo obnovljive izvore energije, dakle ne koristimo dovoljno hidropotencijale, ne koristimo dovoljno vetar, ne koristimo dovoljno sunčevu energiju i što je najvažnije, za mene kao poljoprivrednika, ne koristimo dovoljno obnovljivu energiju, posebno je upečatljivo to što ne koristimo dovoljno obnovljivu energiju od žetvenih ostataka biomase.

Dakle, oni koji se žale na zagađenje vazduha, nikako da shvate da veliki deo zagađenja dolazi od spaljivanja žetvenih ostataka. Samo u Vojvodini imate milion i po hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta na kome se proizvede, spali ili uništi preko tri miliona tona žetvenih ostataka odnosno biomase.

Kada bi sakupili tu biomasu, prvo to bi bilo povoljno za kvalitet vazduha, nespaljivanjem žetvenih ostataka svakako da bi vazduh bio čistiji. Ono prvo zagađenje u Beogradu i oko Beograda bi bio proizvod upravo spaljivanja žetvenih ostataka, to je jedno.

Drugo, spaljivanje žetvenih ostataka na njivi narušava se kvalitet zemljišta, uništavaju se mikroorganizmi koji treba da zanove, obnove i da budu povoljni za humus, a samim tim da se očuva ono što su generacije pre nas čuvale, proizvodnjom u stočarstvu i đubrenjem njiva, koristili su žetvene ostatke da obnove kvalitet zemljišta ne da ga zanove i da ga unište.

Dakle, dame i gospodo, ja mislim da tri miliona tona, a ovde svakako ima neko ko se bavi time, da tri miliona tona žetvenih ostataka, je ravno energetski ravno milion tona nafte.

Dakle, ukoliko spalite ili uništite tri miliona tona žetvenih ostataka, to je jednako energetski jednako, milion tona nafte. To bi moglo da zameni, znači od uvoza dva miliona tona nafte, mi bi mogli da smanjimo izvoz za 50%, a samim tim godišnje da uštedimo 400 miliona evra. Zato verujem da valja i podržavam Vladu Republike Srbije, koja je prepoznala da kroz proizvodnju električne energije od biomase treba dizati proizvodnjom obnovljive energije i to subvencionisati ono povoljnijom tarifom.

To je svakako dobro zbog kvaliteta vazduha, dobro je zbog kvaliteta zemljišta a i korisno je na takav način ubuduće možemo da uradimo ono što oni žuti nesrećnici nisu hteli da urade, da smanjimo uvoz energenata i da tako prihodimo 400 miliona evra koji će otići u poljoprivredu, zato što će se žetveni skupljati, od toga praviti energija i ono što seljak ne zaradi u stočarstvu, zaradiće kroz energetsku farmu, kroz proizvodnju električne i toplotne energije, koja se opet može koristiti višak te toplotne energije za zagrevanje plastenika, staklenika.

Može se kroz tu toplotnu energiju proizvoditi od kukuruza etanol i na takav način povećavati prihod iz poljoprivrede, da ne izvozimo milione tona žitarica, a da uvozimo meso, često sumnjivog kvaliteta.

Zato podržavamo napore Vlade Republike Srbije i hoću da kažem da je Srbija konačno postala normalna zemlja, jer raspravljamo o obnovljivoj energiji, raspravljamo o kvalitetu zemljišta, o kvalitetu vazduha.

To je bilo gotovo nepojmljivo za vreme ovih žutih žohara koji bojkotuju Narodnu skupštinu ali ne i platu, jer njima je najvažnije bilo da izgrade auto-puteve prema svojim džepovima i da enormnu količinu narodnih para strpaju na svoje račune. Dok su oni sticali sve, narod je gubio sve.

Na nama je da izgrađujemo ovu državu i da izgradimo poverenje građana i da budemo normalna država, što ova Vlada i vladajuća većina želi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgraditi 320 km auto-puteva a pri tome smanjiti procenat javnog duga spram BDP je ravno podvigu. Kad uporedimo to, recimo, sa Crnom Gorom, koja radi samo 40 km auto-puta koji još uvek nije završila, da joj javni dug raste 600 miliona evra godišnje, ili 13 do 14% BDP, to bi, kad bi preračunali u Srbiji takvu vrstu izgradnje, značilo da bi javni dug trebalo da raste negde otprilike za 7-8 milijardi spram auto-puteva koje je Srbija izgradila. Znači, Crna Gora svojih 40 km koje gradi u zadnje dve godine, 600 miliona evra im je rastao javni dug, što je 13% BDP Crne Gore, dve godine, znači 26% im je porastao javni dug, a pri tome nisu uspeli da izgrade ni 40 km auto-puta.

Otuda možda i ovi događaji možda u Crnoj Gori, jer ona plovi u ekonomske nevolje, a Srbija polako izlazi iz ekonomskih nedaća i nevolja i pri tome gradi svoju infrastrukturu, podiže prerađivačke kapacitete i BDP joj raste, što iz izgradnje, što iz turizma, a najviše iz industrije i prerađivačke delatnosti.

U Crnoj Gori je, recimo, industrijska proizvodnja pala za 8% na godišnjem nivou.

Dakle, samo kad se uporedimo sa Crnom Gorom, koja je bila nekoliko stepenika iznad Srbije, do pre nekoliko godina, možemo da vidimo koji je to uspeh Vlade Republike Srbije, vladajuće većine i državnog rukovodstva.