Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja stranka jeste malena, ali časna i poštena. Osnovana 20. maja 1990. godine u Novom Sadu. Jedan od glavnih programskih ciljeva, mislim da ovde predstavljam najstariju stranku, pošto DS nije prisutna, barem koliko ja vidim u svom originalnom izdanju, to je čini mi se jedina stranka iz te godine koja za cilj stavila programski cilj - ulazak u Evropsku zajednicu.

Mi tada nismo bili za Evropsku uniju, ali smo bili za Evropsku zajednicu. Slobodan protok roba, ljudi, kapitala je bila naša programska odrednica. Nešto pojačana politička osnova bila je ugrađena i u naše želje da sačuvamo tadašnju Jugoslaviju, da na te sve evropske vrednosti dodamo jednu manju vojsku, federalizaciju Hrvatske itd, da se etičke napetosti izleče nekim autonomijama, u republikama u kojima one nisu postojale. Nažalost, sem naših malih stranaka, a kasnije se priključila i stranka Ante Markovića, tada nije bilo dovoljno političke snage da se takav program realizuje.

U politici ima geslo - nije bitno šta si rekao, već kad si rekao. Očigledno da su stremljenja, pre svega Hrvatske i Slovenije za odvajanjem od tadašnje države bila jača od želje, pa čak i Ante Markovića i manjih stranaka u Srbiji, takvih stranaka u Hrvatskoj, Sloveniji gotovo da nije bilo, da se Jugoslavija preuredi ekonomski i politički i po principima Evropske zajednice i da takva uđe u Evropsku zajednicu.

Sada ja pitam, sa tadašnjom politikom sam bio tada izdajnik, sada sa istom tom politikom sam nacionalista ponekad. Sada ja pitam moju braću i drugove nacionaliste, šta bi bilo kada bi neko uslišio naše molitve i rešio da nam da sve teritorije koje naši nacionalisti zamišljaju u velikoj Srbiji? Recimo, neko reši i kaže - evo vam, ne znam, Kosovo, Makedonija itd, ja vas pitam - a kojim bi vi to narodom to naselili? Dakle, morali bi da nam daju i neki dodatni narod.

Ja takođe pitam one koji su protiv EU, da li su oni protiv naše braće koja su već ušla u EU? Srbi deo po deo, 20% Srba je ušlo u EU. Nemoj to da zaboravimo. Ulazak u EU je prilika da se sklopi srpsko nacionalno biće. Šta mislite, što su Hrvati toliko protiv ulaska Srbije u EU? Zato što bi Srbi, onih 186 hiljada se na veći i jači način ujedinilo sa Srbima koji žive u Srbiji, Bosna ako uđe, naravno BiH ako uđe u EU, i svi oni Srbi koji žive u EU. Znači, svi bi Srbi živeli opet u jednoj zajednici država kao što su živeli u SFRJ.

Otuda ja mislim da su Hrvati protiv da Srbija uđe u EU i da malo bude zabrinut za tu EU iz prostog razloga što zajednica u kojoj su Hrvatska i Slovenija, nekako sam zabrinut, oni nisu faktor stabilizacije takvih zajednica. Da sam na mestu EU, još dok je bila Evropska zajednica, preko reda ne bih primao neke bivše jugoslovenske republike ili recimo Bugarsku, ja bi primio Srbiju. Zato što je srpski narod čuvar države i zajednice država. To su potvrdili čuvanjem SFRJ, jer su doživljavali tu državu kao svoju i bili armatura te države. Zato su proglašeni glavnim neprijateljima i lošim momcima upravo zato što oni koji su razbijali SFRJ su videli da je Srbi najviše čuvaju onda su ih zato proglasili lošim momcima.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od razloga zašto se i dalje zalažem za EU, koja ponekad svojim unutrašnjim sukobima liči na SFRJ i 1989. godine ili 1988. godine, i zajednička evropska poljoprivredna politika i subvencije koje poljoprivrednici u EU imaju zahvaljujući snažnoj ekonomiji itd, na 104 miliona hektara gotovo da imaju 50 milijardi za poljoprivredu i ruralni razvoj.

Ako uzmete jedan hektar kao jedinicu mere, znači, to između 400 i 500 evra, sa takvim subvencijama naši poljoprivrednici bi vrlo brzo prestigli i evropske poljoprivrednike, a da ne govorim o poljoprivrednicima u regionu.

Zamislite, Hrvatsku koja ima minimalnu subvenciju po hektaru sa 300 evra, naši poljoprivrednici kad podelim značajnije veću podršku u poljoprivredi nego 2012. godine, tri puta veću, imaju kada podelite sa hektarima 100 evra. Dakle, tri puta Hrvatska ima veće subvencije ako uzmete hektar kao jedinice mere, ali ipak smo mi i dalje konkurentniji ovde u regionu od njih, imamo bolje razvijeno stočarstvo itd.

Sada zamislite da imamo subvencije kakve imaju u EU, da naši poljoprivrednici ostvare sva ta prava, ja vas pitam koliko bi mi bili konkurentniji i koliko bi naša prehrambena industrija, zahvaljujući tome je imala jeftiniju sirovinu i koliko bi ona sama bila konkurentnija na ovom našem regionalnom, pa i na evropskom tržištu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pročitao Izveštaj Evropske komisije, vidim da su glavne zamerke na medije. E, sada, ja to gledam ovako, svi naši gotovo politički istomišljenici su neki postali novinari. Za mene su novinari osobe koje rade za registrovani mediji.

Međutim, o Srbiji baš zahvaljujući preteranim slobodama, imaš niz TV kanala i portala koji apsolutno nisu registrovane, a ljudi koji rade za te portale i za te TV kanale se predstavljaju kao novinari i to kažu, nezavisni novinari. I ja mislim da opoziciono novinarstvo, nije nezavisno novinarstvo, ono novinarstvo je naklonjeno opoziciji.

Nezavisan novinar bi trebao samo da pušta informaciju, a ne da učestvuje u informaciji, a često su novinari ujedno, izvor, emiteri informacije itd. i nekada kad držite Konferenciju za štampu, vi to svakako znate gospodine Dačiću, gospodine Selakoviću i gospođo ministarko. Vi svakako znate da nekada ne znate da li ispred vas pitanja postavljaju najveći politički neistomišljenici protivnici ili su to novinari. Često se ispod oznake novinar, krije veliki politički kamuflirani neistomišljenik.

Zato ja pitam EU, šta bi oni radili kada bi ih ja u Inđiji registrovao 30 kanala fiktivno, da mi to država dozvoli, 30 medijskih kanala, TV kanala fiktivno, znači samo registrujem, ne moraju da emituju program i onda otvorim studio u Parizu, Briselu, London više nije, na sreću nas Srba valjda će da promene stvari prema nama, kada bi u svim tim gradovima mi otvorili studio i oni emituju program recimo protiv Francuske Vlade, protiv Makrona, u Nemačkoj protiv Merkelove, napadaju sve političke vladajuće stranke, ja pitam koliko bi EU i zemlje EU dozvolile da se takva vrsta programa emituje protiv njihovih Vlada, njihovih političara, da li bi onda smatrali da ti neregistrovani u njihovim zemljama, mediji, mogu da deluju na takav način.

Ja mislim da ne bi trajali ni 24 časa. Ovde glavnu podršku upravo imaju u Srbiji neregistrovani mediji fiktivno registrovani u Luksemburgu. Zato pitam EU, kada ocenjuje stanje u medijima, uglavnom to bazira na ovim, u Srbiji, neregistrovanim medijima koji su fiktivno registrovani negde u Luksemburgu.

Što se nacionalnih manjina tiče, sa Tanjom Fajon imamo specifičan odnos, to znamo gospodin Orlić i članovi grupe u kojoj učestvuje, pa bi ona trebala da mi objasni kada su se već pominjale nacionalne manjine, zašto u Srbiji, ne zašto, već u Srbiji 4.033 Slovenca imaju status nacionalne manjine, verovali ili ne. Dakle, po popisu iz 2011. godine, možda i sada ima više i manje, naglašavam, izvor popis iz 2011. godine, 4.033 Slovenca i 0,06% stanovništva. Oni u Srbiji što podržava, imaju status nacionalne manjine i nacionalni savet.

Srba ima u Sloveniji, po njihovim izvorima 40.000, a po nekim drugim možda 70.000 ili 100.000, a po poreklu možda i pola, i oni nemaju status nacionalne manjine i mnogi u Sloveniji nemaju status nacionalne manjine, mislim da imaju samo Mađari, Italijani, samo dve nacije imaju status nacionalne manjine.

Po tom pitanju, meni je drago što je Srbija zemlja u kojoj nacionalne manjine imaju daleko veća prava, nego što imaju u pojedinim zemljama EU. Dakle, ne želim da ih vratim na prava koja Srbi imaju u Sloveniji, da me neko ne bi pogrešno razumeo.

Koliko znam zamerke stoje na opoziciji. Hajde da vidimo ovako, kako se dogovoriti sa ljudima, da se zna, ja sam za to da se sa njima dogovorimo. Kako da se dogovorite sa ljudima koji nisu mogli ni sami sa sobom?

Dakle, kako ko više nije predsednik te stranke, recimo 90-ih godina, partija koja je bila najbliža mojoj partiji po programu je bila DS. Računam samo od smrti Đinđića, iz te političke stranke je nastao LDP, Nova stranka, Pokret za preokret, Levica Srbije, Tadićeva stranka, Đilasova stranka, Zelenovićeva stranka, ukupno devet političkih stranaka je nastalo iz jedne političke stranke, zato što nisu mogli ni sami sa sobom.

Sada ja pitam EU, kako mi da se dogovorimo sa ljudima koji ni između sebe nisu mogli da se dogovore, pa i dan danas imaju konflikte i kako na takav način njih plasirati u parlament?

Tanji Fajon sam u lice rekao – gospođo, ako misliš da im pomogneš, treba prvo da ih ujediniš u jednu političku stranku. Izračunajte i sami, SNS je uprkos bojkotu dobio 60% glasova, SPS je koliko dobio, znači zajedno dve vladajuće najveće partije su dobile, izborne liste, 70%.

Znači, 30% uprkos bojkotu je glasalo za razjedinjenu opoziciju itd. Da su izašli ujedinjeni bez bojkota, danas bi ovde imali oko 90 opozicionih poslanika, međutim ono što sam rekao, svaka vaška pobaška, nisu mogli ni sami sa sobom i sada EU na žalbe, to ista ona lobistička kuća koja lobira za ove Šolakove medije, non-stop pritisak, kao vi nemate razgovor u parlamentu, a oni su bojkotovali i nisu ni hteli u parlament, a nisu ni mogli jer su tako razjedinjeni bili daleko i od onih 3%.

Izborne uslove koje su nama ostavili, valjda je svako shvatio da su unapređeni samo spuštanjem cenzusa.

Ne znam šta mi više možemo da učinimo, jedino da ih zamolimo i da kažemo hajde ljudi preuzmite vlast, zvala Tanja Fajon, mi ćemo vam ustupiti vlast.

Zbog Srbije i građana Srbije to ne treba raditi, jer bi oni vrlo brzo Srbe vratili na početno stanje iz 2012. godine.

Na nama je, ne znam da li ćemo ući u EU, mi svakako nećemo dopustiti da ono što neko smatra možda Evropi, daje Srbija Beograd sa bližom okolinom. Takva Srbija sa bližom okolinom neće ući u EU za vreme ove vlasti, a ukoliko bude nekih revolucija, ukoliko neko silom vrati one prethodne na vlast, nisam siguran, ali ja deo takve vlasti neću biti.

Mi, ne znam da li ćemo ući, jer razlika između cilja i puta je velika. Mi treba da budemo na putu za EU i zbog ove zajedničke poljoprivredne politike i fondova koji već pristižu. Ove godine smo dobili na desetine miliona evra, a ukupno treba da dobijemo 184 miliona samo iz IPARD programa koji je manji od svih drugih, mi treba da iskoristimo sve fondove koje nude, pa i one koji ne nude da izmolimo, sve što možemo da iskoristimo na putu do cilja, pri tome ne želeći da izbegnemo ulazak u EU, jer ja shvatam da EU nije zemlja dembelija, da neće tek tako davati penzije i plate, da EU finansira, ali u nju kada uđemo, treba finansirati nju. Dok ne uđemo, ona isključivo finansira i pomaže da se zemlja podigne i mi našu zemlju treba da izgrađujemo da bude vodeća zemlja na Balkanu, pa šta bude bude. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, od današnjih predloga kao neko ko živi u Inđiji i kao neko ko je sa fabrikom „Fast“ počeo da pravi industrijsku zonu u koju je „Tojo tajers“ izrazio nameru i postavljen je kamen temeljac za izgradnju fabrike guma, naravno da podržavam sporazum sa Japanom.

Interes moje opštine, interes okoline, interes Srbije je da se ta investicija realizuje. Samo da vas podsetim. Zahvaljujući tome što sam 2001. godine bio pomalo čudan i smešan, što nisam tražio ništa za sebe, već sam tražio usluge za svoju opštinu, danas je izvoz iz opštine Inđija vredniji nego izvoz cele Crne Gore. Kada se realizuje japanska investicija gotovo da će biti duplo veći izvoz iz opštine Inđija nego i cele Crne Gore.

Ovo govorim da one koji te strane investitore smatraju gotovo neprijateljima i protivnicima znaju da svi oni nastupaju kao domaće firme i da te strane investicije su nam povoljne iz sledećeg razloga - zato što svaki od stranih investitora, pa i „Tojo tajers“, prvo nam donese i komad tržišta. Nađu kupce za svoju robu, a tako obezbeđujemo plate ne za radnike koji rade samo u tim fabrikama, nego i za javni sektor koji često ume sebi da dodeli više novca nego onima koji su novac proizveli.

Podržavam i autoput do Merdara. Mislim da je prošlo vreme da Albaniju prelazimo peške. Mehanizacija je ipak čudo. Postoji razna mehanizacija. Mi ćemo se jednoga dana razgraničiti sa Albancima. Ja sam za razgraničenje. Zašto to kažem? To nije čak ni protivustavno. Jednog dana ćemo se s njima razgraničiti. Pitanje je koga dana i na kojoj tački? Ja se zalažem da to bude u primorju političkim sredstvima i mislim da je to legitimno.

Mislim da je prošlo vreme, a i da ovi spolja treba da znaju da ne mogu da Srbiju smanje i da vide Srbiju kao malu Crnu Goru. Prošlo je vreme kada smo s tri mora spali da tri Morave i više nećemo dopustiti da se Srbija pod pritiscima spolja, a i podršku iznutra koju imaju u ovim nesrećnicima, smanjuje.

Podržavam ovaj sporazum i zbog Albanaca zato ako ih vežemo da njihov put prema Evropi, tamo gde rade, tamo gde beže, i ne znam zašto Evropa ne bombarduje sama sebe, jer se više Albanaca iselilo u poslednje vreme otkada su oni tamo prisutni nego za vreme agresije NATO pakta i ratova 1998. i 1999. godine, dakle, dok god ih vežemo da moraju da prolaze kroz Srbiju oni moraju drugačije da se ponašaju prema Srbima. Ovaj autoput ne povezuje samo Albance sa Evropom, već povezuje Srbe na celoj teritoriji Srbije. Oni koji nam prigovaraju zbog tog autoputa zaboravljaju da na KiM žive Srbi i dalje i da će ih živeti sve više i viš.

Dame i gospodo, što se tiče Medijskog servisa ja imam malo različit stav. Ja njima olako ne bih dao pare. Dobro je što u ovom Predlogu zakona stoji da će to za 2021. godinu da odlučuje Vlada svojim aktom. Zašto to kažem? Zato što RTS plaća uglavnom sirotinja na dva načina. Jedan način je na brojilo, taksa na brojilo - 299 dinara. Drugi način je budžet. Ko puni budžet? Budžet uglavnom pune siromašni. Nisu oni na Maldivima i ne maže se kavijar na narodni hleb. Oni su ovde, oni su kupci. Oni ne iznose pare napolje. Oni ga troše po samoposlugama. Onog trenutka kada na kasi zvecne fiskalni račun, tog trenutka se naplaćuju porezi. Svi prethodni porezi su odbitne stavke itd. Pravi kupac plaća kupac, potrošač kada uđe u samoposlugu, kada naspe gorivo na pumpu itd. Oni pune budžet. Znači, platili su taksu na brojilo.

Sada kroz budžet po drugi put finansiraju RTS. Nisam protiv da imamo Javni medijski servis, ali sam za to da oni i malo sami prohodaju, da ih ne ljuljamo stalno. Nisu se oni rodili juče. Ja sam za to da oni imaju neke komercijalne prihode malo na većem nivou, a objasniću vam da često građani i treći put plaćaju pretplatu. Kao pretplatnik „Totala“, u Beogradu to je SBB, treći put plaćam RTS. Ima tri brojila, a žuti Bujke me cenzuriše. Pozovu me u emisiju pa mi otkažu, kao – vas ćemo zvati kada bude tema poljoprivreda zato što dva opoziciona prvaka nisu htela sa mnom da učestvuju u emisiji, pa me otkažu ujutru za uveče, bez obzira što im plaćam na tri brojila taksu. Plaćam i kroz porez iz budžeta. Plaćam i kroz „Total“.

Gotovo je neverovatno da se RTS ponaša tako nedomaćinski. Navešću vam primer. zamislite da ja kao poljoprivredni proizvođač proizvedem poljoprivredne proizvode, povreće, voće, žitarice, donesem na pijacu i trgovcu znam za džabe, distributeru. Evo ti moj proizvod, pa ti zaradi, uzmi novac, itd.

Da li postoji neko od vas ko bi na to pristao? Da li postoji neko ko bi proizveo nešto i trgovcu ili distributeru to ustupio za džabe? U Srbiji postoji neko ko to radi. To je RTS. Na SBB operatoru, na kablu najgledaniji programi su programi RTS-a. Radio televizija Srbije proizvodi program. Sigurno ga proizvodi. Razne zabavne emisije, razne kulturne emisije, informativne emisije, serije, filmove, itd. Sve to emituje SBB za džabe. Ništa im ne plaća. Znači, dobili su gotov proizvod koji su pravili montažeri, kamermani, scenaristi, itd., pa i šminkeri.

Dakle, sve to šmekeri dobiju džabe. Znači, ne znam zašto se RTS ne pobuni, kaže – znate šta, vi iz SBB-a naplaćujete pretplatu. Znači, ja tri puta finansiram RTS, kao i većina građana koji gledaju to kroz kabl ili kroz Total. Tri puta plaćamo, jednom na brojilu, drugi put kroz budžet i treći put plaćamo kroz pretplatu SBB-a.

Šta SBB radi sa pretplatom? Objasniću. Ne plaća RTS-u ništa, a kad RTS-u ne plaća ništa, onda ne plaća ni jednom kanalu sa nacionalnom frekvencijom, regionalnoj ili lokalno.

Uzgred, bolje rečeno, ne znam, gospodin sad nije tu, da mu kažem da su njegovi prijatelji iz 2012. godine, ono kad su pokušali da spasu Tadića, da su njegovi prijatelji delili frekvencije, ne mi. Sve nacionalne frekvencije su podelile demokrate, regionalne, lokalne. To nisi kao opozicioni mogao dobiti ni slučajno, što će, verovatno, Đukanović reći zato što je mogao samo na radio Fokusu da nešto govori.

Toliko i žao mi je što gospodin nije prisutan, pošto je on govorio o lokalnim i svim tim frekvencijama.

Šta radi SBB? Nikome ništa od lokalnih, regionalnih, nacionalnih televizija ne plaća.

Zašto se ove televizije sa nacionalnom frekvencijom ne bune? Ove privatne se ne bune zato što se ne buni RTS, jer ukoliko se pobune isključiće ih iz kabla, pa ih neće videti polovina Srbije. Zato jadnici moraju da ćute.

Ako oni moraju a ćute, mi ne moramo da ćutimo. Mi donosimo zakone i doneli smo Zakon o elektronskim medijima.

Na dva načina se guše domaći mediji. Domaći mediji plaćaju REM-u sve. Ovi prekogranični kanali ne plaćaju ništa. Svoje prekogranične kanale ima SBB. Radio televiziji Srbije ne plaća ništa što koristi njihov proizvod, a drugim medijima sa nacionalnom, regionalnom ili lokalnom frekvencijom ne plaća ništa, ali, gle čuda, iz one pretplate koje plaćaju građani oni plaćaju svoje prekogranične kanale, medijsku uslugu za reemitovanje.

Šta je reemitovanje? Reemitovanje je istovremeno preuzimanje emitovanja iz inostranstva bez izmena, prekrajanja, itd. S jedne strane ubacuju srpske reklame i time uzimaju hleb domaćim medijima kojima ne plaćaju ništa i domaćim medijima koji moraju na određen način da im ustupe svojstva. Znači, uzimanjem rekla uzeli su im hleb iz usta, a oni moraju REM-u da plaćaju naknadu, što ovi ne moraju. Onda SBB plaća svojim prekograničnim kanalima po više evra po korisniku, a imaju, čini mi se, 900.000 korisnika.

Tako da, verovatno „N1“ televizija, „Nova S“, „Sport klubovi“ i 29 kanala dobijaju po tri, četiri evra po korisniku, odnosno po nekoliko miliona evra i na takav način se ispumpa pretplata.

Od pretplate najgledaniji kanali, a to su nacionalni kanali, ne dobijaju ništa. Gledivost domaćih kanala na SBB je sigurno preko 80%, taj šer se lako može izračunati. I za proizvodnju tog programa RTS uopšte ne traži nadoknadu. Pa, lepo je, na državnoj sisi se lako visi. Što ne mogu da uzmu od Šolaka, Đilasa, itd. oni uzmu od naroda.

Sad je vreme da se i narod malo, da narod, taj čovek običan, vredan poštovanja, da i on malo bude ispoštovan. Oni su vredni tog poštovanja, treba taj novac raspodeliti. Šolak ima, bre, dva aviona, ljudi. Dva falkona ima. Imao je to i kada su se ministri u Vladi, maltene, strmeknuli iz vazduha na zemlju zbog neispravnog falkona. On ima dva aviona. Mi masnoj guski rep podmazujemo.

Dakle, vreme je da RTS stane na noge, da prohoda i da proba na komercijalan način da posluje, odnosno da traži da se njegov proizvod koji ovi plasiraju plati. Oni nemaju nalog da to urade. Nameru da uredi tržište REM nema i da kaže, član 27. o oglašavanju kaže da prekogranični kanali mogu da emituju reklame samo koje su deo izvornog programa u inostranstvu.

Hoćete da mi kažete da „Foks muvi“ u Americi reklamira „“Jelen pivo“, „Zaječarsko pivo“, „Dijamant“, itd.? Naravno da se te reklame ubacuju. Tako se direktno onima kojima koristi program džabe uzima još jednom hleb iz usta, jer nemaju marketing, jer deo marketinga ode tako. Dokle ćemo mi to da trpimo?

Zato što su oni izlobirali nekog u Briselu, pa kažu – nema nezavisnih, slobodnih medija. Šta su oni nezavisni, slobodni mediji pod kontrolom političara? To je ono kao kad je Đilas imao nezavisni mediji koji se zvao „Pres“, pa je bio malo vlasnik, pa oni kažu – sad ćemo voditi one druge medije. Kako to političari oslobađaju druge medije, to je meni onako poznato, to sam već video. Znači, gledao sam u „BK televiziji“, ide se sa puškama, zatvori jedna televizija, pusti neka druga. Oni misle da smo zaboravili šta smo sve radili sa medijima. Onda Pajtić kaže – treba uzeti jednu nacionalnu frekvenciju ovim televizijama i dodeliti je „Novoj“ ili „N1“ televiziji. Nismo mi delili te frekvencije, već ih je delio upravo Pajtić i njegova ekipa, pa nisu dobro podelili pa bi sada malo kao opozicija da preraspodele, a mi se ponašamo kao hajde nemoj da ih diramo, opet će se žaliti Briselu da nema nezavisnih i slobodnih medija.

Po čemu su oni nezavisni? Opozicioni mediji nisu nezavisni mediji, već su pod kontrolom opozicije na razne načine i to gledamo svaki dan. I oni hoće da kažu – sve što je pod njihovom kontrolom je slobodno, a sve što nije pod njihovom kontrolom to nije slobodno.

Dakle, RTS, ne radi moja žena tamo, radi Borkova, ja sam tamo cenzurisan na više načina. Možete da me vidite samo ovde u Skupštini i nigde više. Ako dam izjavu o žetvenim nedostacima i ona se cenzuriše, kažu – nećemo da puštamo čoveka sa farme. Baš im hvala što me ne puštaju, verovatno će mi rejting kod naroda rasti.

Ja vam govorim da Vlada, mi ćemo usvoji ovaj zakon, bude oprezna i da RTS ne daje novac, dok god i ne natera da se malo ponašaju komercijalno i dok ne zatraže od SBB da njihov proizvod, njihov program bude plaćen, a na takav način će i drugi mediji sa nacionalnom, regionalnom i lokalnom frekvencijom naterati tu istu SBB kuću, tu masnu gusku, gde više rep ne podmazujemo, već će ih naterati da se novac pravilno raspodeli i da domaći mediji dobiju deo kolača, a samim tim oslobodimo obične građane preteranih taksa i davanja za RTS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, duh Rodoljuba Šabića vlada ovom Skupštinom.

Naime, reklamiram član 96. Poslovnika Narodne skupštine, koristeći pravo iz člana 103. da to učinim.

Kaže član 96. – u osnovnom postupku po otvaranju načelnog pretresa svake tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine pravo da govore po sledećem redosledu i vremenu, trajanju, imaju predlagač akta, odnosno ovlašćeni predstavnik grupe predlagača akta koji dobije reč kada je zatraži i na njega se ne odnosi ograničenje u pogledu trajanja izlaganja. Ponoviću, predlagač akta. Predlagač akta su Odbor za ljudska prava, Odbor za pravosuđe i Odbor za finansije. Gospođa Aleksandra Tomić je to pravo iskoristila.

Poštujući izveštaj, poštujući i prisutne, samo predlagači akta mogu da govore, a predlagači akta su predsednici odbora, odnosno odbori i odbor na svojoj sednici ovlasti ko će ovde zastupati predlagače akta.

Zaključak je akt odbora, ali nama je Šabić svojevremeno, da ne govorim u kakvom psihofizičkom stanju, podigao revoluciju, kao – što ste vi nas zvali na sednicu ako nemamo pravo da govorimo, pa i ministri predlagači akta dođu ovde u pratnji svojih službenika, pomoćnika, državnih sekretara, načelnika, itd, ali ne mogu da koriste pravo predlagača akta, već to može samo predlagač, a to je ministar.

U ovom slučaju predlagači zaključka su odbori. Ja bih zamolio predsedavajućeg, ukoliko on to može, da mi ovu sednicu privedemo Poslovniku i da predstavnici odbora, kao predlagači akta, ovde nam se obrate uz asistenciju svih prisutnih, protiv kojih nemam ništa.

Ne tražim da se o ovome glasa, ali vam govorim da duh Rodoljuba Šabića, a to gospodin Marinković zna, koji je ovde svojevremeno podigao revoluciju, kao – šta ste nas zvali ako nam ne date da govorimo, ovog trenutka vlada Narodnom skupštinom, ovih trenutaka. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, i dalje mislim da treba poštovati član 96. i da razgovaramo o predlozima zaključaka, a zaključak je akt, akt ima predlagače koji su ovde trebali da brane zaključak odbora.

Izveštaj je dokument koji dolazi do odbora, odbor usvaja taj izveštaj uz učešće svih predstavnika koji su danas ovde i onda ovlašćeni predstavnik odbora, a to su gospodin Bačevac, to je gospođa Tomić i mislim da je to gospodin Đukanović, kao predlagači akta ovde to treba da brane, a prateći izveštaj je dokument koji mi imamo u vidu. Oni imaju pravo da asistiraju predlagačima akta, ali ponavljam izveštaj nije akt.

To je revolucionarna stvar koju je ovde Šabić ispromovisao pre nekoliko godina kada je zajedno sa Jankovićem vodio više politiku, više je politički nastupao, nego što je nastupao kao Poverenik. Više je bio nekako zaverenik. Od kada mu je ona britanska ambasada dala, koliko beše, 150, 200 hiljada funti, ne mogu tačno da se setim, nešto malo manje nego generalu Simoviću kada je obarao Vladu Kraljevine Jugoslavije, od tog trenutka je čovek promenio ponašanje.

Ovde su on i Janković tada pokušali, ne znam ko je predsedavao, čini mi se gospodin Marinković, da sebe predstave kao predlagače akta i onda je ova Skupština, odnosno tadašnji saziv uz moje protivljenje popustio i dopustio da se izveštaj smatra aktom, što nije tačno. To je regulisano Ustavom, zakonom i Poslovnikom i demokratija je procedura koju treba poštovati.

Što se tiče istopolnih brakova, za razliku od gospodina Komlenskog, ja podržavam istopolne brakove, ali samo za osobe koje su rođene u istopolnim brakovima, što je pošteno. Lozu treba nastavljati, bez obzira šta pojedini poslanici mislili o tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam noćas dobio poruku – tebe treba ubiti. Kažem ja njima – u redu je, jednom ste pokušali nije uspelo, možda drugi put uspe. Možda će veliki vernik Boško Obradović, koji me je napao na Svetog Marka, to je seoska slava kod mene… Ja sam morao da napustim goste, da dođem zato što smo činili nešto u korist opozicije, u korist demokratije, čini mi se da olakšamo prikupljanje potpisa, bez obzira što je ova izborna lista već predala, čini mi se, listu i prikupila potpise, i to kod notara. Njima smo hteli da olakšamo da to mogu da rade po mesnim kancelarijama i opštinama. Ja nisam bio protiv, s tim što moram da kažem da tih 10 hiljada potpisa kod notara se upravo ustanovili oni. Oni su ustanovili da politička stranka mora da ima 10 hiljada overenih potpisa, a danas nastupaju, uz vaše odobrenje, razna udruženja građana nastupaju kao parapolitičke stranke. Tri člana registruju udruženje i kažu mi smo pokret. Gde postoji registar pokreta? Recite. Ja znam da postoji registar udruženja, sportskih udruženja, odnosno sportskih ekipa. Postoji APR, on registruje preduzeća. Doduše registruje i udruženja i postoji registar političkih stranaka.

Danas na političkom nebu, a većina vas podržava njih, ja to znam, dakle, malo manje nego oni prošli, a to ću malo i da dokažem, većina njih nastupa kao politička stranka sasvim neovlašćeno. Ja mislim da to u zapadnim demokratijama ne bi bilo tako baš dopušteno. Mislim da ne treba previše popuštati i treba uvek govoriti istinu. U parlamentu treba govoriti istinu bez obzira da li se nekome od ovih nezavisnih tela, organa itd. to dopada ili ne. Ne možete imati poruku poslaniku - tebe treba ubiti, a sa druge strane ima među vama nekih koji kažu - ne može neprimerenoj Skupštini da izlazi, to treba govor mržnje itd.

Ja nisam čuo u ovom sazivu govor mržnje. Desilo se da neko nešto kaže, a onda ustane kuka i motika sa one strane i onda se brane svetli likovi Noga i ovih nosilaca vešala prvi dan, drugi dan, treće veče itd. Nisam ja video da ste vi to tako snažno osuđivali. Ne znam da li ste osudili ove moje batine, možda ćete osuditi ako donesu puškomitraljez na sledeći svetac i onaj veliki vernik Boško Obradović me ustreli na stepeništu Narodne skupštine. Nisam video ni da ste kritikovali, ne znam ni da li imate pravo da kritikujete tužilaštvo, pravosuđe itd. koje, recimo, drugovi narodni poslanici, braćo i sestre, drugovi i drugarice, kolege i koleginice, mi ovde…

(Predsedavajuća: Uz uvažavanje vašeg ležernog stila, ne želim da vas prekidam, mislim da ne priliči govoriti u ovom Domu sa rukama u džepovima. Zahvaljujem.)

Sa rukom u džepu? Izvinjavam se. Stvarno je neprimereno, ali neka to proglase govorom mržnje. Dakle, ne znam čime je regulisano da ne smem da držim ruku u džepu, ali hajde, smem da je stavim na kravatu.

Dame i gospodo narodni poslanici, možda da su me ustrelili možda bi to neko osudio.

Šta da govorim o pravosuđu i tužilaštvu? Mi imamo status službenih lica i na stepeništu Narodne skupštine. Napad na poslanika koji je krenuo na svoj posao na stepeništu Narodne skupštine je napad na službeno lice. Tužilaštvo to odmah kvalifikuje kao nasilničko ponašanje, kao da su me uhvatili na stadionu, pa su onda krenuli huligani, pa su me dočekali zato što navijam za suprotnu ekipu, pa se to smatra nasilničkim ponašanjem u grupi. Ne razumem.

Mi smo dali zakletvu da ćemo poštovati Ustav, zakone, manjinska i ljudska prava. Da li smo mi ovde ljudi? Ili smo mi malo manje ljudi koje treba uvek za nešto kritikovati? Ako se nešto u žaru borbe i kaže, to se ne može baš smatrati govorom mržnje i vi danas imate izjave kako Skupština, govor mržnje, ne sme to u javni prostor itd. Ja ću koristiti priliku da govorim uvek što jednostavnije, jer je najteže govoriti jednostavno, a da te građani razumeju.

Mislim da mi previše štitimo i obraćamo pažnju na ove bogate pripadnike tajkunske elite koji pokušavaju da našpanuju medije itd, da stvore medijski pejzaž i malo malo nam prete nekim revolucijama, a jednu su pokušali ne tako davno, navodno motiv je bio zato što previše štitimo zdravlje ljudi i što uvodimo neke mere i pri tome je polomljena Narodna skupština.

Ja nisam video da je tu bilo preterano nekih velikih osuda tih nasilnika koji nisu birali sredstva. Nisam video ni da je policija bila zaštićena na takav način. Smatram da oni imaju ljudska prava i da neko ko baci ogradu koja je teška 20 kilograma na nju, svugde u zapadnim demokratijama ili bace kamen težak dva kilograma, neka urade to pred Belom kućom, biće ustreljen na licu mesta, ono koliko ja znam.

Pogledajte samo u Francuskoj kako se obračunavaju sa ljudima koji baš nisu demolirali palatu, nego su na ulicama imali „žuti prsluci“ određene nemire i njihova policija je daleko radikalnija nastupala prema tim demonstrantima nego naš.

Mi moramo zvati stvari pravim imenom. Vi svi morate da štitite samo običnog čoveka. Ja ne tražim da štitite narod i Skupštinu više nego obične ljude, ako se ovako nastavi ja ću tražiti da se ustanovi „zaštitnik seljana“. To su naši najvredniji ljudi. To su oni koji svakodnevno se staraju o tome da imamo šta da jedemo. To su i naši radnici koji svakodnevno se staraju da imamo proizvod koji možemo izneti na pijacu, prodati ga, uzeti novac i podeliti, a moram priznati da uvek mi koji sedimo dobijemo više od njih koji naporno grbače i rade na poljima, na radnim mestima za strugovima, glodalicama, automatima koji šiju, koji obrađuju metal itd.

Treba štiti obične ljude. Nemojmo da štitimo one ljude koji su preko RTS, REM-a i ne znam kojih sve institucija stekli ogromne kapitale i kojima je najbitnije da televizija i mediji pripadnu njima. Ja znam zašto to i rade. Ja nisam ljubimac medija, kad ukucate moje ime i prezime, kao da sam Osama bin Laden, a ja ne znam da sam bilo šta uradio, neka neke kolege kažu ili neki ministri neka kažu za ovih osam-devet godina, da li sam bilo kad šta tražio za sebe i da li sam bio u prilici bilo kad šta da ukradem ili da nagovorim drugoga da to uradi.

Međutim, njihova ta medijska ekipa, njihova ta koalicija medija je lepo od mene napravila maltene neku vrstu glavnog lopova, a pri tome su se oni ušuškali ako nešto kažete protiv njih onda je to velika jeres, onda sud za dva meseca reši, recimo, tužbu jednog tajkuna, a kad ja tužim neke medije to traje po četiri-pet godina. Njemu dsude 300.000 dinara, a meni dosude 40.000 dinara, verovatno on kao bogatiji, bitniji, njegova odšteta mora da bude srazmerna njegovom bogatstvu.

Takođe da vam kažem kada se već zalažete za ravnopravnost, ja se ovde zalažem za ravnopravnost. Voleo bi da svi vi koje smo mi izabrali nemate veće plate od nas, ne da mi imamo plate veće od vas niti iste kao vi, nego da vi nemate plate veće od nas koji mi vas biramo.

Vi svi imate službene automobile, imate sekretarice itd. Mi narodni poslanici nemamo i gotovo je za mene nepojmljivo, kolege i koleginice, nepojmljivo je da mi biramo ljude koji imaju po tri-četiri puta veće plate od nas, a pri tome mi da bi došli ovde moramo da prođemo kroz surovi postupak izbora, odnosno da birači kažu svoje da li mi jesmo za ovde ili nismo. Onda mi u ime birača biramo funkcionere određenih tela i organa koji po nekoliko puta imaju veće plate nego mi. Time je narušena ravnopravnost i bitno narušena ravnopravnost i moram da vam kažem da ste vi uvek u nekoj vrsti hladovine, nemojte pogrešno da shvatite, za razliku od nas. Recimo, vama niko ne zaviruje u tanjir, niti da li pijete kafu na radnom mestu ili ne, ni po kojoj ceni.

Mi ovde imamo neku službu koja se zove Uprava za zajedničke poslove, odnosno deo te službe. Inače, Uprava obuhvata organe i organizacije državne u Republici Srbiji i nigde ništa nije sumnjivo, samo je sumnjivo u Skupštini. Jeftina je kafa, jeftina je hrana i ako po istim tim cenama se to sve služi svim organima. Da li je narušena ravnopravnost? Ja mislim da jeste. Za razliku od drugih državnih organa zaposlenih itd, mi smo na određeni način žrtve, odnosno ljudi sa daleko manjim pravima, manje ravnopravni nego svi drugi.

I da kažem, svi ovi konobari koji rade ovde nisu naši. To su radnici organa, odnosno Uprave za zajedničke poslove i nama novinari ovde, ja šest godina ne idem u restoran, zato kada sam jednom otišao tri glavna jela nema nijednog. Pitam bre onog šta je sad ovo u dva sata ti nemaš nikakav ručak? Kao, ima nešto sa roštilja, ovo-ono. Ja kažem, slušaj, kako to nema? Kaže, pojeli novinari. Novinari dođu, pojedu i onda pišu kako smo mi ne znam šta pojeli, a onda nam pripišu sve namirnice koje nabavljaju zajednički organi, pa i neke koje mi nismo videli, koje su namenjene prilikom tih javnih nabavki za strane delegacije, kad ima predsednik Vlade, ministri, predsednik Republike itd, kad imaju neku večeru za strane goste itd. Sve te namirnice su pripisane nama. Sada vi dođete ovde, neko danas da izjavu, e u ovoj Skupštini itd. Dobro, ako vam ne treba Skupština, neka vas neko drugi izabere, ja nemam ništa protiv.

Što se tiče revizora, ja znam da vi pokušavate da uradite, ja vam kažem da se u lokalnim samoupravama živi bolje nego ovde. Ovde vi nemate veliko šta da iskontrolišete, nemamo mi šta ovde da ukradimo, ne znam da li Skupština ima tri ili četiri automobila, nisam baš siguran, koje niko od nas, koliko sam ja primetio, i ne koristi. Možda predsednik Skupštine koristi automobile, mi ih ne koristimo.

Pogledajte malo lokalne samouprave koliko imaju službenih automobila. Pa tamo svaki sekretar u javnom preduzeću u poslednjem, pa pogledajte, vi mi recite, JKP po čekovima, ako ste nekad bili u onom Trsteniku. Pa čovek koji je bio ovde poslanik, osnovao seosko javno preduzeće. Imao je jedan pokvareni kamion i jednog zaposlenog, tj. sebe kao direktora i službeni automobil. Dakle, to je pojava koju ja ne izbegavam, evo došlo je do promene vlasti itd, koja se dešava i za vreme ove vlasti.

Pogledajte tamo malo po lokalnim samoupravama, ja gledam, neki tamo odmah kad dođu na posao negde rano ujutru oko devet sati, oni kažu dobro jutro a ja dobar dan, oni planiraju, odnosno odu negde na doručak. Onda kad se vrate od jedanaest do jedan onda planiraju gde će ići na ručak i onda gledam, da prostite, kao mi seljaci kada vidimo onako na koritu skupa prasiće, samo mrdaju repićem. Tako ja vidim lokalne funkcionere, pojedine lokalne, čast izuzecima, vidim za tim ručkovima, to se sastave tri-četiri stola. Treba da pogledate malo te reprezentacije itd.

Najbolje je sa novinarima hajde malo da mi udarimo po Skupštini, narodni poslanici itd. Drage moje kolege, ja ne znam kada je neko od vas imao priliku da potpiše neku reprezentaciju i neki ručak, ja evo za ovih poslednjih, deveta godina i ono što sam bio pre pet godina ranije, za ovih 13-14 godina ja još nikada nisam potpisao ručak.

Šta se dešava, gospodine revizore, šta se dešava u ovim opštinama? Kolike su te reprezentacije? Koliko može da se uštedi itd, daj malo da se priča, piše i o tome, jer oni najviše oštete onog običnog čoveka koji tamo u najsiromašnijoj opštini mora da plati odgovarajuće naknade, porez na plate, porez na imovinu itd. Onda javni funkcioneri u opštini daleko bolje žive nego narodni poslanici.

Moje je pravo da branim Narodnu skupštinu i sve kolege, vaše je pravo da mi na tome zamerite, ali DRI je osnovana 2005. godine, ako se ne varam. E sad, šta je radio revizor u toku 2006, 2007. godine, da li je on nekada izvršio reviziju?

Meni će mnogi zameriti, a možda i sudije, moram da ih upozorim. Sud je zabranio da novinari pišu o konsultantskom ugovoru sa firmom, ne mogu sada da se setim kako se ta firma zvala, „SEL“. Pošto to nije, pošto je ovo neka nova firma i novi konsultantski ugovor, nadam se da mi časne sudije neće zameriti što ću da vam pokažem jedan drugi ugovor na mostu na Adi. Znači, nije ono jedini konsultantski ugovor. Ovo je konsultantski ugovor koji se zove konsultantski ugovor za usluge rukovodioca projekta inženjera.

Pazite, 2006. godine su sklopili ugovor na šest miliona 489 hiljada. Šest miliona, pazite. Most je u tom trenutku procenjen na 118 miliona. Kasnije je mostu, ne govorim o saobraćajnicama, cena podignuta na 160 miliona, a neka evropska banka je učestvovala sa 68 miliona, ali je grad Beograd iz budžeta izdvojio 87 miliona, što znači da je većinski novac došao iz gradskog budžeta. Bez javnih nabavki je potpisan ugovor. Ko je vršio reviziju ovoga? To me interesuje, bez obzira što je bio neko drugih revizor. Očekujem da vi meni pronađete ovo.

Znači, datum početka prvobitnog ugovora 1. jul 2007. godine. Da nas podsetim da je most početo da se gradi u decembru 2008. godine, što znači da su dve godine plaćali konsultantske usluge inženjera koji nije imao šta da ih savetuje jer jednostavno most nije ni građen. Ne znam šta ih je savetovao. Valjda ih je savetovao kako da uvećaju cenu mosta da bi se on malo više ugradio.

Desilo se da im je 2009. godine bilo malo, pa su dodali još 328 hiljada evra aneksom 1, pa je onda najverovatnije to bilo lepo, pa su 2010. godine u aprilu to uvećali još za 155 hiljada evra da bi im bilo još lepše. Onda na moje iznenađenje, nisam mogao da verujem, da te iste godine 19. oktobra 2000. godine osnovni ugovor, koji je bio bez javnih nabavki, bez ičega, se uveća za još šest miliona 710 hiljada i da naraste na 15 miliona i 88 hiljada. Od osnovne cene mosta to je 14%. Ja vas pitam, gospodine revizore, kako može konsultantski ugovor za neki nadzor da košta 14% od prvobitne cene mosta i nešto jače ili gotovo 10% kada su podigli cenu zbog čelika, navodno, 160 miliona, zbog cene čelika u Kini, šta su već rekli, ta ekipa beogradske vlasti?

Ljut sam na našu lokalnu vlast u Beogradu. Oni su imali onaj konsultantski ugovor, ovo drugi put ja govorim u poslednjih godinu dana, ovo je drugi konsultantski ugovor. Oni su podneli prijavu protiv N.N. lica. Čekaj bre, pa nisu konsultantski ugovor potpisali marsovci. Ako neko vlada Beogradom, tu zameram i našim vlastima u Beogradu, pa valjda su mogli da iščačkaju malo papire da vide ko je potpisao taj ugovor i da podnesu krivičnu prijavu koja je validna protiv tih lica. Ako nekog od njih bude zanimao konsultantski ugovor broj dva, ne znam koliko je onaj prvi iznosio, što znači da se tovarilo na most na Adi kao na ortačku kobilu. Kome je šta trebalo taj se ograđivao sa milion, dva, 300, 155 hiljada. Takve pojave treba zaustaviti jer na takav način ćete štiti siromašne, a zatvarati bogate. Hvala.

Član 103. vezano za član 96, koji ste vi pomenuli, ne ja, pa ga nisam reklamirao dva puta, nego sada i ovo je ponovo prvi put.

Dakle, član 96. je jasan. Kaže – u osnovnom postupku po otvaranju načelnog pretresa sve tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine pravo da govore po sledećem redosledu i vremenskom trajanju imaju predlagač akta, odnosno ovlašćeni predstavnik grupe predlagača akta koji dobije reč kada je zatraži i na njega se ne odnosi ograničenje u pogledu trajanja izlaganja. Znači, govorim o trajanju izlaganja. Na sednicu mogu da budu pozvani, to nije sporno, ali ovde striktno govori ko nema ograničenje, ko zastupa određeni akt itd.

Sada bih ja mogao da pitam kolege i koleginice. Povreda Poslovnika je više nekog očigledna, ali ja ne tražim o tome da se glasa i rekao sam zahvaljujući čemu i kome je nastala ova konfuzija i mi samo pratimo to od istupa Rodoljuba Šabića, političkog istupa, i Jankovića, bivšeg Zaštitnika građana, koji su na silu ustanovili ovo pravo koje mi sada po nekom običajnom pravu već nekoliko godina upražnjavamo.

Mogao bi da pitam, ako je Aleksandra Tomić predlagač akta, ako je gospodin Bačevac predlagač akta, zaključka, onda oni imaju pravo nastupa. Možete da imate više predlagača akta, ali samo jedan od predlagača ima pravo da zastupa akt.Nemam ništa protiv da se ovo običajno pravo nastavi, ali mi moramo promeniti ovu odredbu Poslovnika, a što se tiče posebnih sednica veliko je pitanje da li je na posebnoj sednici pozvan neko, a veliko je pitanje… (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da smo previše kritični prema našoj Narodnoj skupštini. Prateći neke druge skupštine, ima daleko veći konflikata i daleko većih incidenata nego što to ima kod nas. Ako je obaveza da usvojimo ovaj kodeks, ja ću glasati za njega.

Prvo ću da ispravim jednog kolegu, za Zakon o radu se nije glasalo iz Turske, već iz Soluna, a za guvernera se glasalo iz Bodruma. To je bila pokojna glumica. Dakle, to je bila istina, kao što je bila istina da je tom prilikom narodni poslanik koji je kasnije postao ministar policije, iako nije bio prisutan, svojim duhom kartice je bio prisutan. Takođe, u tu aferu je bio umešan i Bojan Pajtić, ali se nekako izvukao. Takođe, neke kolege koje nisu pripadale vladajućoj većini su silazile i na takav način davale kvorum prilikom glasanje za guvernera. Ali, bilo je daleko težih incidenata. Ja se sećam iznošenja ljudi gde sam predložio da se obezbeđenje posebno nagradi, s obzirom da je iznosilo narodne poslanike koji su težili i po 150 kilograma, koji nisu želeli…

Molim?

(Aleksandar Martinović: Žive vage.)

Na sreću bili su živi.

Dakle, bilo je poslanika koji nisu dali džip. Kada dođe policija da zapleni džip, oni legnu i ne daju džip. Svugde diraj, ali u džip nemoj. Od svih narodnih poslanika iz tih saziva, evo gospodin Arsić je tu pa može da posvedoči.

Bilo je narodnih poslanika koji su nosili nameštaj, slike itd. Ja se sećam svete nogice, danas svete nogice u Inđiji. Kada je Goran Ješić ukrasio pobedu demokratskih snaga, 5. oktobra donoseći u centar Inđije nogicu od fotelje iz ove Narodne skupštine.

Mnogo toga se dešavalo, a moja iskustva da zbog svog jezika i zbog svoje ironije sam često bio meta raznih napada. Sećam se da su mi malo zavrtali ruke kada sam bio opozicija, sećam se kodeksa onog kada je tadašnja vladajuća većina, pošto sam bio malo ironičan, više po njih neprijatno, onda dođu pa ti skinu ton ili se javi spiker – poštovani gledaoci, vi koji ste se kasnije uključili u program, govorio je Mirko Marjanović i tom prilikom rekao, i onda spiker čita dok god vi govorite i to je bio jako čudan kodeks ponašanja u to vreme.

Sećam se i poslednjih događaja. Sećam se kako me je jedna gospođa iz Haiki, kako se zvala ta poslanička grupa, „rasulović kompani“, sećam se kada je ovde prolazila pored mene i Atlagića, igrali su „Arjačkinje barjačkinje“, ona je iskoristila gužvu, uštinula me je, to je bilo plavo tako da sam kada sam dolazio kući gledao da se slučajno to ne vidi, jer žena može da protumači na razne načine. Evo, gospodin Atlagić je svedok.

Sećam se i gospođe koja je kasnije bila jako fina i koja je bila jako kritična prema Raduloviću i njegovom ponašanju, koja je zajedno sa njim pevala. Ne samo da je pevala, već su jednom prilikom došli ovde i ona me je pljunula, njen kolega mi je opsovao pokojnu majku. Ali, ja sam svojim političkim protivnicima sve to zaboravio. Sećam se i nekih ljudi koji su zbog tačne informacije koju sam izneo tražili me po poslaničkim klubovima da me prebiju, jer, eto, bože moj jesam ja rekao istinu, ali ta istina po „Blicu“ ili ne znam po kome, to gospodin Martinović, to ne odgovara u tom trenutku njihovim nekim tvrdnjama, pa sam ja kao nešto mnogo zgrešio, bez obzira što sam rekao istinu, bio sam predmet potražnje po poslaničkim klubovima da me nađu u kancelariji i da me prebiju. Čak su i novine to objavile. Niko nije kažnjen.

Na kraju, ja sam očekivao da posle ovog napada na stepeništu Narodne skupštine, gde je 15 ljudi sasvim iznenada, bez ikakve rasprave vas napadne dižući neki ustanak, ja sam očekivao da ću na tom stepeništu i završiti svoju karijeru. Taj čovek je prethodno uneo neku kamenčinu koja je bila kamen za kupus. Za mene je veći greh bio što je kamen za kupus proglasio svetim kosovskim kamenom, nego što je taj kamen bio neka opasnost po narodne poslanike koji su bili tu. Sećam se i njegovog obeležja – žutog prsluka, sećam se i njegovog napada, transparenata itd. Sećam se i one masonke koja je stalno nosila neke natpise itd. Svega se ja to živo sećam. Ja sam očekivao da će on sa kolegom Nogom da postavi jedan puško mitraljez i da nas na takav način spreči da uđemo u Narodnu skupštinu.

Pre izbora su organizovali neke manifestacije i sve narodne poslanike su podsetili da nam je istekao mandat i fizičkom silom pokušali da me spreče da uđem, jer, eto, oni su procenili da je zbog korone nama istekao mandat i da imaju pravo da primene silu nad nama.

Mislim ipak da je previše priča o narodnim poslanicima. Ona Agencija za borbu protiv korupcije. Pa, šta vi možete kolege da ukradete ovde u parlamentu, ali iskreno da mi kažete? Ja u mojoj kancelariji imam bunt papira, dve fascikle i dve hemijske olovke. To ne razumem u kodeksu, kako ćemo se mi materijalno okoristiti? Možda ima i neka spajalica, da ne grešim dušu.

Mnogo je te priče kao o korumpiranosti nekih poslanika. Ljudi, ja ne znam na koji način ja mogu da budem korumpiran i šta ja mogu uopšte da uradim? Niti mi učestvujemo u javnim nabavkama, niti smo u tenderima itd. Dajte malo više na Vladu, na agencije, Ministarstvo uprave, dajte bre malo na ove zaštitnike. Mi samo udaramo sami po sebi. Em smo najmanje od njih plaćeni, em onaj u agenciji ima tri puta veću platu od nas.

Ja stalno zagovaram, kodeks ponašanja treba da bude sledeći, da smo uneli, a ja nisam napisao amandman, da smo uneli da plata onih koje mi imenujemo i biramo ne može da bude veća od naše plate. Pa, ako mi možemo bez vozača, bez sekretarice itd, da radimo za platu bez paušala, od 85.000 - 90.000 dinara, neka izvole gospoda iz agencije da to rade.

Recimo, mi biramo članove Saveta REM-a, oni nemaju potrebe da dolaze, da li tri-četiri puta u toku godine dođu, a imaju primanja od 130.000 dinara pa naviše. Dakle, daleko više nego narodni poslanici. Njih niko ne vidi. Još Šolak ako da nešto dodatno pojedinim članovima, onda su tek u plusu. Mi jednostavno tučemo sami po sebi. Mislim da malo preterujemo.

Ako je kodeks ponašanja obaveza, ja ću gledati da budem manje ironičan da ne bi bio predmet neke kazne, jer su kazne izgleda drakonske. Molim, jeste li izbacili tu novčanu kaznu? To je, razumete, svud me diraj, a po džepu nemoj. Dakle, mi koji smo kažnjavani, a gospodin Martinović tu prednjači, znamo koliko to može da bude bolno.

Demokratija se ne da naturiti spolja, to mora da raste iznutra. To je proces zrenja i mi to raznim kodeksima nećemo moći da popravimo. Oni koji su nemoćni i koji budu u nekoj manjini, ja znam i sam po sebi, onda će oni biti sve drskiji u svom ponašanju i biće incidenata i dalje, bez obzira na kodeks koji mi usvajamo.

Znači, demokratija se ne da ni naturiti spolja. Ovi naši politički protivnici koji su bojkotovali ovaj parlament, i to je kodeks ponašanja. Dve godine ne dolaziš na posao, a primaš platu. E sad, ja pitam, evo, ni ovim kodeksom to nije predviđeno. Dakle, dozvoljeno, Ješić nije bio tri godine. Dobro, studirao je13 godina i verovatno je na tim studijima naučio da može da se preskoči nekoliko godina i onda tri godine nije dolazio na posao, a primao platu. Koliko smo primali mi koji smo dolazili svaki dan, pa i danima, a to gospodin Martinović, Orlić i gospodin Atlagić znaju jer njih najčešće srećem, mi dolazimo i danima kada nema zasedanja i kada nam se ne plaćaju ni putni troškovi itd. Sada, zamislite šta je kodeks ponašanja kada neko bojkotuje rad, a prima platu tri godine kao oni koji su predano radili u ovom parlamentu i pri tome su oni nevidljivi, narod ih zaboravi itd, a mi ako napravimo neku grešku onda budemo predmet osude štampe itd.

Kodeks ponašanja novinara postoji, pa vas pitam koliko košta? Znate, ja sam tužio medije i više neću, jer to se ne isplati. Dakle, tužio sam i neke medije sam dobijao četiri puta, ali ni jednom nisu skinuli tu vest, i dalje se to šeruje itd. Meni posle četiri-pet godina dosude 40.000 dinara. Taman toliko da može da se doda nešto advokatu, da se doplati. Četiri godine traje spor i više. A gospodin Đilas, on ima nežniju dušicu. Kad on tuži, to se završi za tri meseca, pravosnažna presuda, 300.000, 400.000 itd. Sada u najnovije vreme oni donesu odluku, taj isti viši sud gde je meni trebalo četiri godine da se utvrda istina i kada se utvrdila istina mediji i dalje ostavili u elektronskoj formi, to se šeruje, dakle, to kod njega sada ne možeš ni da apriore napišu onako, o Đilasu više ne sme da se piše, bilo da je istina, bilo da nije istina. Pretpostavka je nevinosti, sve dok neko ne utvrdi, neki sud, neće moći, to je sudska cenzura, to je gotovo ne zabeleženo.

Da li je to kodeks ponašanja? Zašto kodeks ponašanja ne važi za celo društvo? Zašto ne važi za sudije? Hajde da vas pitam, gde je kodeks ponašanja kada sudija prekrši pravilo, je li tako, gospodine Martinoviću, da u medije može da ide samo uz dozvolu starešine, pretpostavljenog, da ne može posebno da ide u političke emisije? Onog trenutka kada sudija uđe i politički komentariše u emisiji Olje Bećković neke političke pojave, po meni je gotovo sa nezavisnim pravosuđem i taj sudija bi trebao da bude razrešen. Nema kodeksa ponašanja ni za sudije, nam kodeksa ponašanja za tužioce.

Čekajte, bre, ja sam pisao prijave, kolega Atlagić je pisao prijave čoveka koji me je na kraju napao sa 15 huligana, pisali smo prijave, Tužilaštvo je to odbijalo. Koji je kodeks ponašanja kada je bilo očigledno na kamerama da se čovek nasilnički ponašao? Gde je kodeks ponašanja za tužioca? Mi imamo u Skupštini i pred Skupštinom valjda status službenog lica, izabrana, postavljena. To piše tako u zakonu. Onda, kada vas neko napadne i prebije, onda vi dobijete, kaže niža Tužilaštvo. Koji je to kodeks što proceni da je to bilo nasilničko ponašanje kao da me je napao tamo negde na stadionu, a ne na ulazu u Narodnu skupštinu, na radno mesto, gde mi imamo status službenog lica? Em su ga oslobađali krivičnih prijava, znači kad podneseš krivičnu prijavu protiv njega Tužilaštvo kaže – nema dovoljno dokaza, i gotova stvar. Možete kao privatno da ga gonite, iako je bilo očigledno da je to nasilničko ponašanje postojalo i u samoj Narodnoj skupštini.

E, kada vas napadne, onda se to kvalifikuje kao niže. Ej, nemojte, ovo je Boškić, sad ćemo mi malo ovako pošto smo selektirani onom čuvenom reformom, pošto smo samostalni od ove vlasti, ali nismo od one prethodne, sad ćemo mi delo da prekvalifikujemo u neko blaže krivično delo. Pa, ja pitam, da li ima kodeks ponašanja za tužioce, za sudije, za agencije, recimo za Rodoljuba Šabića koji je našljokan tamo puzio po Beogradu i nikome ništa, koji je izmislio da je napadnut, koji me tužio dva puta za istu stvar, a pri tome falsifikovao određeni tvit da bi ja nešto bio kažnjen? Da li postoji kodeks ponašanja? On ima platu tri puta veću od mene. Malo, malo, zaposlili su nekih svojih prijatelja službenika. To predsednik Administrativnog odbora zna. Da li kod njih postoji neki kodeks ponašanja?

Da li postoji kodeks ponašanja da koriste službene automobile kako koriste? Da li postoji kodeks ponašanja za lokalne vlasti, koji se ponašaju često na načine na koje se ne bi smeli ponašati? Ako nešto važi za poslanike, po meni, treba da važi i za odbornike, za pokrajinske poslanike itd. Uglavnom, ako hoćemo da usvojimo kodeks ponašanja, ja sam za to, ali se bojim da tu ne bude negde u budućnosti nekih zloupotreba. Može doći do toga da poslanici budu previše oprezni. Ima izreka koja kaže: „Često sam se kajao kada sam govorio, ali se nikada nisam kajao kada sam ćutao.“ Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna izreka koja kaže „javni sektor živi kako hoće, a privatni kako mora“. Ovde se uglavnom u ovim zakonima radi o odlaganju primene određenih članova. Ja nemam ništa protiv toga.

Odnos plata između javnog i privatnog sektora još uvek je u korist javnog sektora. To je nešto što sad manje može da zabrinjava nego pre nekoliko godina kada su plate u privatnom sektoru bile manje za jednu četvrtinu nego u javnom sektoru.

Danas je to popravljeno, ali je ipak razlika negde oko 11.000 dinara. Dakle, u realnom privatnom sektoru prosečne plate su manje za 11.000 dinara nego u javnom sektoru.

Sad, u javnom sektoru takođe nedostaju određena zanimanja koja treba daleko više platiti i ovim zakonima i ovim članovima to treba uraditi i urediti da svako bude nagrađen spram svog rada, rezultata rada itd, bez obzira što se radi o javnom sektoru.

Novac je roba kojom se kupuje sva druga roba. Novac je sredstvo za razmenu robe. Novac treba zaraditi. Prošla su vremena kada je bivši režim prodajom društvenog kapitala namicao pare, pa sa druge strane donatorskom podrškom, pa kreditnim zaduženjem i sve je to išlo u potrošnju, bez da je novac prethodno prošao kroz proizvodnju.

Bez proizvodnje i usluga nema zdravog novca i mi o tome treba da vodimo računa. Ima takođe izreka koja kaže, koja takođe treba da ide u korist privatnog realnog sektora, koja kaže da, a to je istina, da ljudi koji sede, a i mi spadamo u te, su uvek bolje plaćeni od ljudi koji stoje i rmbače.

Kažu, ljudi koji su iz realnog sektora da je najsočniji novac onaj sa državnih jasala, da je sve drugo malo teže zaraditi novac nego ga potrošiti. Mi treba da izbalansiramo javni privatni sektor.

U javnom sektoru moramo da izbalansiramo da svi koji rade isti posao, bilo gde da ga rade, da li u agencijama, da li u ministarstvu, da li u nekom drugom javnom preduzeću za isti posao koji rade imaju približno iste lične dohotke. Takođe, treba voditi računa da ljudi koji rade u javnom sektoru, ima onih koji stvarno rade i posla imaju preko glave, ima onih koji na određeni način, što naš narod kaže „zabušavaju“. Tu treba ostaviti prostor da se nagrade oni koji rade.

Takođe, treba voditi računa o agencijama. Ne mogu tamo neki javni službenici da imaju tri puta veće plate nego javni službenici u nekom ministarstvu, koji rade često i najodgovorniji posao.

Ne može neko zato što je bio u rezervnom sastavu DS i prijatelj Rodoljuba Šabića i tamo nekog Jankovića da ima tri-četiri puta veće plate nego neki mučenik koji je pretrpan predmetima, recimo, u Upravi za agrarna plaćanja gde zahteva ima 350 hiljada samo ove godine.

Da li taj broj ljudi tamo može uopšte da obradi, ako uzmemo da ima ljudi koji rade, ima ljudi koji odu na bolovanje, ima posebno sada za vreme pandemije, imate da je neko opterećen više puta na istom poslu od nekoga ko to nije?

Moje simpatije su ipak prema realnom sektoru, jer novac treba zaraditi i kasnije ga podeliti. Ja ću vas podsetiti da ovi što su prodali kompletnu društvenu svojinu za šest, sedam milijardi evra, koliko su dobili u toj privatizaciji, to su kompletno potrošili veštački pokušavajući da podignu plate, pre svega u javnom sektoru, pa su time želeći da povećaju penzije u stvari kasnije unesrećili te iste penzionere.

Da vas podsetim da su prosečne plate u vreme kada se novac nije zarađivao, već se zaduživanjem i prodajom kapitala obezbeđivali lični dohoci, da su oni bili 328 evra koliko se ja sećam. Danas je prosečna plata 510 evra, s tim što ja ne želim da kažem da treba smanjiti platu u javno sektoru. Želim da kažem da mi moramo investicijama, a investicije su nešto što pokreće privredu, privreda je motor u jednom automobilu koji se zove država i koliko privreda izbaci energije toliko mi kao putnici u tom automobilu možemo da potrošimo. Ne želim da kažem da treba u javnom sektoru smanjivati plati. Ne. Treba ih povećavati, ali paralelno sa tim povećavati i prosečne plate onih koji taj novac zarađuju.

Povećanjem obima investicija mi smo na dobrom putu da to učinimo. Zato ja dolazim iz Inđije. Ja sam započeo izgradnju industrijske zone, koja je danas jedna od najboljih u Srbiji. Dakle, mi smo dobili 90-tih godina 50% novih stanovnika. Imali smo 32.000, a onda s obzirom da je stanovništvo bilo Lika, Banija, Kordun, zbog poznatih događaja i zverskog proterivanja stanovništva iz Hrvatske, pa iz BiH, taj broj je bio uvećan za gotovo 50%, odnosno sa 32.000 na 47.000 stanovnika. Radila nam je samo jedna fabrika. Onda i tu jednu fabriku su prodali. Ali zahvaljujući, između ostalog i meni, ja sam se tu najmanje slikao, industrijska zona je dala svoje rezultate. Danas Inđija ima izvoz koji je gotovo ravan izvozu Crne Gore.

Šta hoću time da kažem? Da ta proizvodnja koja se ostvarila se deli na celu Srbiju. Dakle, to je izvoz Srbije koji se realizuje na području Inđije. Sada smo dobili zahvaljujući dobroj infrastrukturi u industrijskoj zoni, zahvaljujući gasovodu koji ide neposredno i autoputu koji ide neposredno pored industrijske zone, dobili smo novu investiciju koja se zove „Tojo Tajgers“ proizvodnja guma.

Nedavno sam slušao Nestorovića kako je on više za poljoprivredu jer ne zagađuje životnu sredinu. Moram da vas obavestim, gospođo ministarko, gospodo poslanici, da je poljoprivreda jedan od najvećih zagađivača, nažalost, zato što poljoprivreda upotrebom hemijskih đubriva, hemijskih preparata, sredstava za zaštitu bilja je glavni zagađivač.

Evo prilike da Nestoroviću kažem, da se ne meša baš u sve kao margarin, da li on zna da stočarstvo više zagađuje vazduh i utiče na efekat staklene bašte nego svi automobili na svetu? Dakle, stočarstvo zbog ispuštanja metana i azota, a to preživari rade, više utiče negativno na kvalitet vazduha, više zagađuje vazduh nego svi automobili i sva prevozna sredstva u svetu. Eto jedna mala obuka za doktora Nestorovića.

Kada sam kod ovih plata, sa 328 na 510, to vam je povećanje negde otprilike 182 u odnosu na 328, to je povećanje od gotovo 60%. Minimalac je sa 150 otišao na 250. Biće opet povećan. To pozdravljam pre svega što će to u nekim manjim sredinama u privredi smanjiti zaostatak između realnog i javnog sektora.

Zašto sam rekao da će investicije bitno uticati na to da realni i privatni sektor dostigne javni? Zato što se kod nas u Inđiji pojavio manjak radne snage. Nama je nezaposlenost 3,7%. Imam sugrađane koji žive sa mnom na selu, jedno pet kilometara od industrijske zone, koji su u toku godine menjali po četiri radna mesto. To je fluktacija radne snage i nedostatak radne snage i dobre investicije koje se dovedu u Srbiju neminovno će dovesti do rasta plata u realnom sektoru, do povećanja BDP i kada BDP, koji je kao pogača, mi koji živimo u realnom sektoru to i radimo i kada napravimo tu veću pogaču, koja se zove BDP, onda će i privatnom sektoru i javnom sektoru ostati više za podelu.

Takođe moram da kažem i sledeće – da ovi nesrećnici koji su prodali celokupnu društvenu svojinu, kojima je donatorska podrška od četiri, pet milijardi služila tek tako da je negde strpaju u privatne džepove, uglavnom nisam siguran da je došla u punom iznosu do stanovništva, i da podsetim da su njima oprošteni dugovi oko četiri, pet milijardi u Pariskom i Londonskom klubu i uprkos tome su nam ostavili dug od 17,7 milijardi, nije dug ostavljen od 17,7 milijardi. Mi smo u proteklih osam godina platili između šest i sedam milijardi njihovih kamata jer su se zaduživali po skupom novcu zato što država koju su oni vodili i privreda te države nije imala nikakav rejting i zato su ta zaduživanja bila veoma skupa, a tu njihovu kamatu smo mi skupo platili, iako sada, koliko ja vidim, su krediti sa 1% ili 1,5%. Zamislite njihove kredite od šest ili 7%.

Uglavnom da kažem i na kraju da zaključim, moje simpatije su i dalje prema realnom privatnom sektoru, ali podržavam i to da u javnom sektoru rastu plate, verujući da ćemo zahvaljujući investicijama, koje dovodimo u Srbiju, povećati BDP, tu pogaču i da će svakome od nas ostati po jedan komad više, a posebno želim da radnici sa minimalcem steknu priliku da u toku naredne godine taj minimalac još više poraste. Zašto? Zato što porezom na plate, zato što doprinosima biće svi fondovi puniji i svi ćemo mi biti zadovoljniji, ali moraju investicije, to je pogonsko gorivo koje privredu koja je motor i menjač ove države mora da poteza.

Poslodavci ne daju plate, to da vam kažem, zaključak. Poslodavci isplaćuju plate, a plate daju kupci naše robe i naših usluga, dakle, ono što je investirano, što je proizvedeno. Povika je na ove strane investitore. Strani investitori prvo registruju firmu ovde i to postaje domaća firma. U principu, to je domaća firma i posluje po domaćim zakonima i to je firma koju bi ja osnovao, a strani investitori nam dovedu i kupce. Oni uglavnom dođu da proizvedu robu koja već ima tržište pre svega u Zapadnoj Evropi, pa i Rusiji i Kini i time taj kupac obezbeđuje plate i za javni i za privatni sektor. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna izreka koja kaže: „Zdravlje nije sve, ali bez zdravlja sve je ništa“. Zdravlje je najlepše odelo koje samo mi kad obolimo, mi koji smo oboleli možemo da vidimo.

Želim da zahvalim svima koji su me podržavali ovih 40 i nešto dana, posebno lekarskoj ekipi i medicinskoj ekipi iz bolnice Zemun. Zahvaljujući njima, ja sam danas među vama. Zahvaljujući maskama, sa nama je i kolega Matić.

Niko ko je sedeo pored mene i ko se družio sa mnom nije oboleo od korone. Kinezi su sabili koronu i razbili sa tri stvari, maskama, bez kontakta i disciplinom. Naš narod nema disciplinu i otuda mere. Otuda zameram narodnim poslanicima koji zameraju na merama koje sprovodi Krizni štab i preporučuje zato što treba da znaju da mi imamo manjak discipline. Zbog manjka discipline imamo mere koje su često rigorozne. Da svi nosimo maske i da se svi ponašamo prema osobama koje idu prema nama, kao da će nas one udariti, nama ne bi trebale tako rigorozne mere. Nedisciplina je ono što kvari naš divan narod.

Da se vratimo medijima. Mediji u Srbiji su slobodni. Šta znači sloboda medija? Sloboda medija je da se mi kao vlast, ni na koji način ne mešamo u uređivačku politiku medija koji emituju ili reemituju program sem ukoliko to ne prouzrokuje nacionalnu mržnju, rasnu mržnju itd. To je zakonom jasno definisano. Znači, niko od nas ne želi da se meša na ovaj ili onaj način u uređivačku politiku bilo kog medija.

Šta znači osloboditi neki medij, kad to govore političari? To znači, u stvari, zauzeti ga, i njegove informacije, ili dezinformacije prilagoditi svojoj političkoj opciji. Dame i gospodo, ne želeći da se mešam u uređivačku politiku tajkunskih medija, a moram radi gledalaca da nabrojim da su te "N1", "Nova", "Cinemania", da postoji 30 njihovih kanala, što zabavnih, što sportskih, što političkih, to su tzv. prekogranični kanali. Šta znače prekogranični kanali? To su kanali koji reemituju program iz inostranstva i u Srbiji ne plaćaju ništa.

Zamislite da imate dve obućarske radnje koje vrše usluge u Beogradu. Jedna je registrovana u Beogradu i plaća sve poreze i doprinose. Druga pored nje vrši te iste usluge, ali je fiktivno registrovana u Luksemburgu, i na sve, ne plaća nikakve poreze i doprinose. Jedino što se brani time i kaže – evo, mi smo registrovani u Luksemburgu, jeste da tamo ne obavljamo delatnost, ovde obavljamo, ovde ne plaćamo ništa, a tamo ne plaćamo ništa jer tamo ne radimo ništa, tamo smo samo registrovani.

Dakle, mediji koji su registrovani u Luksemburgu, REM-u, SOKOJ-u, ne plaćaju ništa. Ti mediji ne mogu da budu tuženi kad se svojom uređivačkom politikom ogreše. Da se odmah razumemo, nemam ništa protiv da emituju šta god žele, ali moraju da se registruju.

Mediji koji prave program u Beogradu, moraju da budu registrovani u Beogradu, a mediji koji reemituju program koji se emituje negde u inostranstvu kao "Rai Uno" "Rai Due", itd. Dakale, to su klasični prekogranični mediji koji ovde program reemituju koji se negde napolju emituje za širu javnost, odnosno za gledaoce, recimo kanali Crne Gore, BiH, to su klasični prekogranični mediji.

Mi imamo medijsku mafiju. Imamo udruženi medijski kriminal u ovoj grup medija. Imamo 30 lažnih prekograničnih kanala, i kad vam kažem, da recimo, "N1" televizija nema PIB, da vas pitam kako oni plaćaju poreze? Oni koriste PIB Adria njuz, d.o.o. Beograd, koji nije čak ni osnivač. I da jeste osnivač "N1" televizije, "N1" televizija, kad osnujete novo pravno lice, mora takođe da ima PIB.

Ne možete da imate pravno lice bez PIB-a. Oni koriste tuđi PIB i to je već jedan poreski prekršaj. Oni su zbir privrednih, ne samo medijskih, neka emituju informacije kakve žele, ali da se registruju u Beogradu, oni su zbir povreda Zakona o elektronskim medijima, Zakona o potvrđivanju Konvencije o prekograničnim kanalima, koji kaže da je reemitovanje istovremeno preuzimanje programa spolja, koji se napolju emituje, bez emitovanja nema reemitovanja, bez ikakog prekrajanja, ometanja itd.

Oni ubacuju gomilu reklama, uzimaju gomilu novca, REM koji treba to da uradi je slep i nem da uredi to, jer REM ima ovlašćenja, da naloži operatoru, a to je u ovom slučaju SBB, iz Junajted medije, svi su oni Junajted medija, Junajted grupa, svi su oni registrovani u Švajcarskoj, Holandiji itd, samo da bi izbegli obaveze prema ovoj državi. Ogroman novac se odliva.

Regulatorno telo za elektronske medije se izdržava od naknada koje plaćaju domaći kanali, kao onaj … Ovi prekgranični ne plaćaju ništa. Belog dinara ne plaćaju, ni za autorska prava, ni za šta ne plaćaju. Pri tome, reemituju, navodno, reklame koje se ne emituju u Luksenburgu. To je to prekrajanje. Nigde oni nemaju svoj izvorni program. Ja kada postavim to pitanje dobijem odgovor, verovali ili ne, pitam REM, a dobijem odgovor od Junajted medije, dobijem odgovor od koze da nije jela kupus. Takve odgovore sam dobijao, a iz Luksenburga dobijem odgovor da jesu tamo fiktivno registrovani, ali tamo ne emituju program.

Nema reemitovanja bez emitovanja. To je jedan veliki prekršaj. Nema ih u APR. Nema ih u poreskim. Nemaju PIB. Kako oni mogu da plaćaju bilo šta? Kako mogu da naplaćuju reklame? Kako naplaćuju svoje usluge ako nemaju PIB?

Još nešto da vam kažem, od pretplate koju plaćaju građani, dakle mala je razlika između "Telekoma" i SBB. I jedni i drugi se izdržavaju javnim novcem, od pretplate, samo u "Telekomu" imate učešće državnog kapitala, ali i jedni i drugi se održavaju i izdržavaju od pretplate koju plaćaju građani Republike Srbije. Na ovaj ili onaj način, to je javni novac. Oni ispumpavaju te pare i idu u gubitke, tako što plaćaju reemitovanje u Luksenburg, iako se tamo ne emituje nikakav program.

Znači, da bi se reemitovao, on se odavde emituje i oni plaćaju emitovanje programa u Luksenburgu koji se tamo ne emituju. Te plaćanje fiktivnih usluga, te težak poreski prekršaj. Niz prekršaja su napravili elektronskih medija. Zakon o oglašavanju kaže da prekogranični kanali ne mogu da emituju domaće reklame, ukoliko se te reklame ne emituju u zemlji odakle se emituje taj program, pa se ovde reemituje.

Recite mi kakve veze ima Luksenburg, objasniću vam na "Fox Movies" kanalima, kakve veze oni imaju sa "Dijamantom", sa "Jelen" pivom? Hoćete da mi kažete da u Luksenburgu idu reklame o "Jelen" pivu, "Zaječarskom" pivu, "Dijamantom" itd? Naravno da ne idu, a navodno se ovde reemituju. Uzimanjem reklamnog tržišta oni ugrožavaju domaće medije koje koje plaćaju sve poreze. To je jedan prekršaj, drugi prekršaj, a sad su ušli u treći.

Da li neko prati ove druge kanale, koji su nekada bili normalni, prekogranični, izuzimajući ono "Raj Uno", "CNN", itd, pogledajte "Fox". "Discovery" i druge kanale, da li ste primetili da u njima ima ima domaćih reklama? Ko to prati zna. Ja sam gledao u jednom filmu imaju 1.000 sekundi za dva sata, 1.000 sekundi reklama. Da li hoćete da mi kažete da su te srpske reklame deo izvornog programa u Americi? Naravno da nisu. Na takav način se krade novac. Na takav način se izbegavaju poreske obaveze. Mi pri tome posmatramo REM koji je nem.

Znači, u REM ne možeš, kao u svetu kravu. Tamo je neki gospodin Todorević i neka gospođa Rajka, oni su takve nesuvisle odgovore meni slali da to nema veze sa zdravim mozgom. Recimo, napišu mi ovako: "Jeste, program se pravi u Beogradu, pa se šalje kablom u Luksenburg, iz Luksemburga u Sloveniju, iz Slovenije dolazi u Srbiju, i to se smatra reemitovanjem." Zakon kaže da je reemitovanje istovremeno preuzimanje programa, izvornog programa spolja bez prekrajanja, ometanja, itd.

Medijska mafija krade ogroman novac. Ako 1.000 sekundi u jednom filmu, da uzmete samo reklame su jako skupe, da uzmete po 10 evra, to je 10.000 u jednom filmu za dva sata, puta 30 dana, to je 300.000, puta na jednom kanalu, puta 12 meseci, 3.600.000 na jednom filmu, a ide više filmova u toku dana. Pljačka koju oni vrše sad kroz reklamni prostor, ubacivajući reklame, a to bez SBB, Junajted medije i ovih tajkunskih medija ne može da ide, ne može da ubace reklame niko drugi nego oni. Dakle, u izvorni program prekroje, ubace reklame i to naplate.

Ko je na gubitku? Na gubitku su mediji koji izdržavaju REM, 307 miliona imaju za plate. Sve to uplate domaći kanali. Što se domaći kanali ne bune? Što se RTS ne buni? Ne bune se zato što bi ih SBB prebacio na 155, 355. mesto u kablu. Zato moraju da ćute. I zato, iako trpe štetu, ćute.

Ja tvrdim da taj reklamni prostor koji kradu od domaćih medija vredi više od 50 miliona evra godišnje i pri tome ispumpavaju pretplatu. Tim novcem oni finansiraju ne samo rušenje Vlade Republike Srbije, s tim novcem će finansirati i rušenje ove države. Oni će se udružiti sa ovima, znači, oni koji su nas potkradali su i vlasnici tih tajkunskih medija, koji su nas iznutra potkradali deset godina, sad će se udružiti oni koji su nas 10 godina spolja ugrožavali, ujediniće se sa ovim i ovi medijski tajkuni će ovim novcem i svojim medijima pokušati naredne godine da kroz beogradske izbore, zapamtite, pokušaju da sruše ne vlast već da sruše državu Srbiju.

Ja mislim da je vreme da Ministarstvo finansija i Poreska uprava detaljno pročešlja ovo o čemu sam govorio, da vide da li ima poreskih prekršaja, da li ima organizovanog kriminala, ali nikako ne treba da utičemo na njihovu uređivačku politiku, jer sloboda medija podrazumeva da oni mogu slobodno da emituju informacije koje žele. Ali, pri tome, moraju da budu registrovani ovde ili da takav isti program koji ovde reemituju emituju u Luksemburgu.

Dosta su nas lagali, dosta su nas varali. To je ogromna šteta koju trpimo. Sada su prešli, reklame idu i na Sinestar, i ne znam koje sve kanale, proverite. To je prekrajanje izvornih kanala. To je jedan veliki kriminal.

Neka su mediji slobodni, ali nemaju pravo da vrše privredne i poreske prekršaje jer tako oštećuju budžet Republike Srbije i što je još gore – na takav način oštećuju domaće medije koje finansiraju Regulatorno telo za elektronske medije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam za to da se ovaj amandman ne prihvati zato što zbog rukovodstva RTS-a ja im ne bih dao ni taj dinar.

Dakle, po pitanju Bujoševića, Nenada Lj. Stefanovića, supruge Borka Stefanovića koja je tamo zaposlena, ja im ne bih dao ni taj dinar. Objasniću i zašto.

Mislim da je RTS nezavisan od vlasti, sadašnje vlasti, ali od bivše svakako nije. I sada zamislite kada Borko Stefanović podigne dreku i kada podigne buku protiv RTS-a koji je navodno pristrastan u našu korist. Pa ne radi moja supruga u RTS-u, već njegova. Donedavno je i supruga Jeremića, koja je sama napustila RTS, dugo godina uređivala „Dnevnik“, najvažniju informativnu emisiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, treba razmisliti gde RTS sam može da napravi pare. Prvo, ja sam govorio o marketingu koji kradu lažne prekogranične televizije. Kao što ste videli, RTS se nikada nije bunio zbog toga, pa ako ovaj tajkunski mediji, lažni, prekogranični, suprotno Zakonu, 27, o oglašavanju, ukradu 50 miliona evra, najmanje petina tog marketinga bi otpala na RTS.

Broj 2. Svakako vi koji gledate fudbal i košarku primetili ste da najvažnije sportske događaje ne prenosi RTS. Ja ovde na moje pitanje imam negde odgovor da je navodno to skupo da RTS kupi sportska prava.

Po Zakonu o elektronskim medijima, te najvažnije događaje koje treba da utvrdi REM, koji to ne čini svake godine, mogu da prenose samo mediji koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije, a to svakako nisu lažni prekogranični kanali tipa „Nova S“, N1 i tako dalje, koji prenose neovlašćeno, suprotno zakonu, najvažniji događaj, tako sa jedne strane stiču pretplatnike, a sa druge strane najskuplji komercijalni program marketinški je onaj koji se emituje pre utakmice i na poluvremenu.

Recimo, za vreme jedne utakmice, ukoliko emituju 10 minuta na poluvremenu, RTS ima 600 sekundi, po njihovom cenovniku zaradili bi negde oko 60 hiljada evra. Zamislite da takvih događaja u košarci, odbojci, fudbalu, ima sigurno u toku godine 50, znači da na takav način RTS propusti priliku da zaradi tri miliona evra. Sportske programe, oni su čak kupovali i kažu skupo im je, ali su kupovali od „Dajrekt medije“.

Ja ovde na moje pitanje imam odgovor Bujoševića, za koga kažem da mu ne bih dao ni dinar, ali montažerima, kamermanima, zaposlenima u RTS-u bih svakako dao ako treba i hiljadu, ali Bujoševiću ne bih dao ni dinar, jer on ima raznorazne tajne i druge ugovore, ja imam jedan ovde, da je imao ugovor sa „Dajrekt medijom“ oko košarkaških utakmica, ženskih i muških, evropskog prvenstva i tako dalje. I na kraju on meni kaže, pošto ja tražim informacije: „Prava su kupljena novcem iz komercijalnih prihoda“.

Pazi, prvo kaže da nije imao para da kupi, ali je imao para da skuplje prekupi, onda ima komercijalne prihode, kaže: „Ugovorom o sticanju prava prenosa, ugovorene strane su se saglasile da uslovi, podaci, informacije u vezi sa realizacijom ugovora predstavljaju poslovnu tajnu, te da isti neće biti saopštavani trećim licima, osim u slučaju zahteva nadležnih državnih organa“.

Na pitanje narodnog poslanika, Javni servis kaže da neće da da informacije kakav je to ugovor imao sa „Dajrekt medijom“ u vreme kada ih je vodio onaj kome je, sud je zabranio nama da spominjemo ime, odnosno medijima pa neću ni ja da mu spominjem ime.

Dakle, RTS je mogao na sportskim pravima da zaradi određeni novac, mogao je da traži da REM preispita svoju ulogu i da od onog marketinškog kolača koji se protivzakonito oduzima domaćim medijima, zaradi najmanje 20% od onog što ta medijska mafija ukrade.

Treća stvar, ako ste primetili, najvažnije serije i emisije RTS prenose, preuzimaju lažne prekogranične televizije, a da pri tome RTS koji zagreje sve te serije se uopšte ne buni što gotov njihov proizvod se emituje i preuzima na takvim televizijama.

Dakle, RTS je imao rezerve, unutrašnje rezerve da sam zaradi taj novac, ali RTS je to odbio zato što verovatno postoje tajni ili polutajni dogovori između tajkunske medijske mafije i rukovodstva RTS. Zato kažem da rukovodstvu RTS ne bih dao ni dinar, ali ću glasati za zakonsko rešenje, zato što se to tiče kamermana, montažera, zaposlenih novinara, izveštača itd. S toga treba glasati, jer nije njihova krivica što je „Žuti Bujke“ prepustio novac tajkunskoj mafiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima izreka – govor treba da bude kao ženska suknja, dovoljno dugačak da pokrije temu, a dovoljno kratak da bude zanimljiv. Mislim da je to Čerčil rekao, pa ću ja probati da se držim toga.

Odmah da kažem da poštujem svoje koalicione partnere, a posebno njihovu hrabrost zato što u politici, ja kroz njih shvatam, ne dobijete često ono što samo vi želite, već i ono što drugi žele i otuda razumem par kadrovskih rešenja koja se nekima od nas baš ne dopadaju.

Da krenemo redom. Ja ću krenuti od spoljne politike. Pozdravljam što će to biti gospodin Selaković, s obzirom da sam imao tu čast da u ovih osam godina upoznam vrednosti koje on poseduje. Verujem da će u spoljnoj politici napraviti ono što mi očekujemo. Velike sile misle često da sa nama mogu i bez nas. Znam da će on sa tim izaći nekako na kraj.

Da bih bio dovoljno kratak, preći ću i na vojsku koja je veoma bitna i za spoljnu politiku po pitanju odvraćanja, a i Srbija je željna mira. Dosta je Srbija puta ratovala za druge. Vreme je da u malo dužem periodu živi za sebe i da u ekonomiji postigne neke rezultate kojima će i dalje jačati vojnu moć svoje zemlje, političku moć, spoljnopolitičku moć, a ima i ona izreka Sun Cua koja kaže – najveća veština je pobedi protivnika bez upotrebe sile.

Verujem da će to i novi ministar vojni i novi ministar spoljne politike u mnogome učiniti, naravno uz zahvalnost bivšem ministru spoljnih poslova, koji je zajedno sa Vladom uspeo da povuče 18 priznanja lažne države Kosovo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi moramo poštovati sve druge, ali, naravno, gospodine Selakoviću vi ćete učiniti da mi poštujemo sami sebe, jer ovi veliki često misle da im ne trebaju partneri, nego vazali i da mi samo treba da budemo podanici, a nikako prijatelji, partneri velikih sila i ova Vlada koja je sve do sada i buduća Vlada verujem da će u mnogome to učiniti da se mi osećamo kao njihovi prijatelji, partneri a ne kao vazali i podanici.

Što se poljoprivrede tiče, ja pozdravljam najavu onih pet milijardi, da se u ovoj godini povećaju podsticaji, s obzirom da je više zahteva podneto nego što smo mi očekivali u odnosu na prošlu godinu. Takođe, pozdravljam nameru ekspozea da se poljoprivredna proizvodnja približi preradi i prehrambenoj industriji, pre svega da bismo mi koristili svoj biljni potencijal za razvoj stočarstva, proizvodnju mesa, mleka i jaja i prerađivačku industriju.

Da se razumemo, podsticaji su veći dva puta nego što su bili do 2012. godine u iznosima, ali ja želim da oni budu još veći, ne samo zbog poljoprivrednih proizvođača, već upravo zbog te prehrambene industrije o kojoj je budući premijer govorio zato što bi prehrambena industrija imala jeftiniju sirovinu i bila konkurentnija na regionalnom tržištu i na drugim tržištima i tako bi i iz zemlje doneli višak vrednosti i dodatnu vrednost ovoj zemlji.

Dame i gospodo, poljoprivreda nije samo poljoprivreda. To je sada pitanje bezbednosti, demografije itd. Želim gospodinu Krkobabiću svaki uspeh u tome bez obzira na određene moje rezerve. Želim da oni uspeju, njegov tim da uspe, jer taj uspeh se tiče i mene s obzirom da živim na selu. Pobornik sam onog – nije baš potpuno ispravno, postoji izreka – bolje patiti za selom nego na selu. Treba da razmislite da sedište tog ministarstva za brigu o selu bude na selu, recimo u Topoli. Odande je krenula obnova državnosti Srbije, odande neka krene i obnova srpskog sela.

Imamo preko hiljadu sela sa 100 stanovnika, 200 sela je nestalo. U ovom trenutku, danas nas ima 110 manje nego što nas je bilo juče, od toga najmanje 80% je živelo na selu. Sa sela vode dva puta. Jedan put vodi u svet, a drugi put vodi na onaj svet. Ne vraćaju se ni jedni ni drugi. Došlo je vreme da dam i jedan predlog da ta briga o selu bude stepenasta. Najviše treba da vodimo brigu o selima duž administrativne linije. Moj predlog je da svakom domaćinstvu damo jedan minimalni lični dohodak za porodice, ne pojedince, koje žive duž administrativne linije. Bela kuga je najefikasnije etničko čišćenje. Veliki gradovi ne gube stanovništvo iako nemaju neki veliki natalitet. I dalje se napajaju iz nekih malih sredina, iz sela, i dalje se beži sa sela. Ovo je način da zadržimo prvo stanovnike duž administrativne linije da se ne desi najuspešnija agresija, a ta agresija je agresija dečijim kolevkama. Nemojte da ispraznimo te teritorije, imamo iskustva sa Kosova, jer onda će neki drugi narodi naseliti tu teritoriju i onda će verovatno doći opet do nemira i eventualnih ratova zato što će na takav način oni želeti da zauzmu teritorije, da isprave granice u svoju korist.

Zato pozdravljam brigu o selu, to ministarstvo i takođe treba voditi računa o ostalih hiljadu sela koja imaju manje od 100 stanovnika, pa onda da vodimo brigu o onima koja imaju više od 100 stanovnika. Na mapu sam stavljao ta sela sa manje od 100 stanovnika. Većina je uzduž administrativne linije i granica sa nekim susednim republikama koje su u prošlosti imale teritorijalne pretenzije na našu teritoriju. Voleo bih da ih više nemaju.

Na kraju da vam poželim sve najbolje, posebno ministarki koja će da vodi dijalog. Kažem, da se glasa samo za nju ja ne bih glasao, ali pošto sam rekao da u politici ne dobijete ono što vi želite, već ono što drugi žele, moja je obaveza da glasam i da poželim uspeh. Pri tome mislim da ona može da spreči one događaje koji su se dešavali pred Narodnom skupštinom i da je moj koalicioni partner, za razliku od mene, bolje procenio da takva osoba može da započne taj dijalog i da nam se ne desi danas neki spolja finansirajući, neke grupe dele i da nas vode u sukobe same sa sobom. Stalno ponavljam, u takvim sukobima gubimo sigurno mi.

Nisam siguran da će naši politički protivnici tu pruženu ruku i nameru najvećeg koalicionog partnera u ovoj Skupštini i u budućoj Vladi prihvatiti. Nemojte da imate iluzija. Kada želite da učinite nešto dobro dok idete tim putem, nemojte da očekujete od nekih nesrećnika da vam uklone neku prepreku sa puta. Morate da očekujete da će probati ovakvi kakvi jesu da vam navaljuju neku kamenčinu na taj put, ali ja cenim poruku koju ste poslali, da Srbija želi unutrašnji mir, da se posveti ekonomiji itd, a na onima je da tu ruku ispruženu prihvate i zato ja želim budućoj ministarki svaki uspeh, jer od toga može mnogo toga da zavisi u ovoj državi, jer postoji intencija da oni spolja koji nam ne žele dobro iskoriste ove iznutra koji su nas godinama potkradali da opet pokušaju zbog ideje o novom potkradanju da uruše stabilnost Republike Srbije.

Dostojevski je rekao – kada idete putem i ako budete zastajkivali da svakog psa koji laje gađate kamenjem onda ćete teško stići do cilja. Gospodo ministri, budući predsedniče Vlade, nisu oni vredni ni kamenja, ni stajanja i zato vam želim svaki uspeh. Vaša želja će biti glavna, vaša želja da uspete biće pola uspeha. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam jednom rekao da se stepen demokratije u jednoj državi meri pravima nacionalnih manjina koje one uživaju u toj državi. Srbija je po tom pitanju demokratska zemlja za „deset plus“. Rekao sam i da svaki glas pripadnika nacionalne manjine u Srbiji vredi 35% više nego što vredi glas jednog Srbina. To je pozitivna diskriminacija koja čak ide protiv onog „jedan čovek – jedan glas“, a Srbija je i to učinila.

Hajde da vidimo, kada se to toliko prigovara od strane pojedinaca čiji lideri su izgubili ministarsku fotelju i odmah gubitak ministarske fotelje proglasili fašizmom, ako neko izgubi fotelju, on odmah kaže da u toj državi u kojoj je on izgubio fotelju vlada fašizam, da se progone nacionalne manjine itd. Dok sedi prikucan za fotelju, dok ima automobil, sekretaricu, novac i budžet na raspolaganju onda u Srbiji nema fašizma, ali onog trenutka kada fotelju izgubi i kada se prava nacionalnih manjina uvećaju, politička prava se uvećaju za 35% u odnosu na pripadnike većine, e, tog trenutka taj kabadahija kaže da u Srbiji vlada fašizam.

Hajde da vidimo koja to nacionalne prava i da li ovako ministarstvo postoji u bivšim jugoslovenskim republikama. Ja ću navesti jednu naprednu zemlju, navodno, koja se zove Slovenija. Srba u Sloveniji ima po njihovim procenama 2% ili 40 hiljada po popisu. Polovina njih izgleda da nema pravo da se upiše kao slovenački državljanin. U Sloveniji postoje samo, čini mi se, gospodine Martinoviću dve nacionalne manjine, Mađari, Italijani, možda, a možda grešim ili Austrijanci i uglavnom čak prava Roma, ne želeći da uvredim Rome su veća od prava Srba koji nemaju status nacionalne manjine. Čak ni u Crnoj Gori Srbi nemaju nikakav status.

Hajde da vidimo koja prava imaju, recimo Srbi u toj Sloveniji? Četiri hiljade, trideset tri Slovenca po popisu imaju pravo na nacionalni savet nacionalnih manjina - pravo na obrazovanje, kulturu, informisanje i tako dalje, ono što nacionalni saveti treba da rade. To što su neke nacionalne manjine, odnosno stranke nacionalnih manjina pomalo zloupotrebili to pravo i pretvorili nacionalne savete u političke organe, pa žele nešto i teritorijalno da ostvare to je neki drugi problem. Ali, nacionalni saveti postoje, Slovenci ga imaju sa 4.033 Slovenci i 0,07% stanovništva. Srbi u Sloveniji to pravo nemaju i ako ih procentualno ima 30 puta više, a brojčano, bez obzira što Slovenija je daleko manja, pet puta više.

Pa, sada da vidimo ta evropske demokratska Slovenija, koliko ceni nacionalne manjine, a koliko to, evo kako ovi nazivaju „fašistička Srbija“ se ponaša prema. Uporedite to pa mi onda recite ko je tu fašista, ako fašizma ima.

Naravno, da ja Sloveniju ne optužujem za fašizam, ali recimo, Tanju Fajon mogu da pitam, više puta sam to i činio, a ponovo ću je pitati – šta je sa pravima Srba u Sloveniji, sa pravima na obrazovanje, jezik i tako dalje, šta je sa pravima, makar da se upišu kao slovenački državljanin.

Srbija po pitanju nacionalnih manjina prednjači na prostoru bivše Jugoslavije. Hajde da vidimo da li ta prava koja pripadnici nacionalnih manjina imaju u Srbiji imaju, zamislite sada u Bosni i Hercegovini glas jednog Srbina vredi 35% više nego glas Bošnjaka. Ja mislim da bi tamo izbila revolucija, ali ja pozdravljam to što je Srbija cenila da nacionalne manjine u parlamentu treba da budu više zastupljene i da njihovi glasovi više važe, mada je pitanje da li to po Ustavu može da se ostvari, jel narušava se princip jedan čovek – jedan glas.

Ali, meni ni to ne smeta. Srbiji to ne smeta. U Srbiji niko ne treba da se stidi zato što nije Srbin. Ali, prošla su i vremena Tadićeva kada je neko ko je Srbin trebao da se stidi zato što je Srbin, e ta vremena su prošla. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, propustio sam prošli put da zahvalim svim kolegama poslanicima koji su bili u prošlom sazivu, a sada nisu više narodni poslanici i da im poželim pre svega dobro zdravlje i uspeh na nekim novim funkcijama i novim poslovima. Bez obzira na okolnosti i bez obzira na naše rasprave, bez obzira na ono što su činili, bez obzira na onu sačekušu na stepeništu Narodne skupštine, mene batinom ne mogu zaustaviti. Ja im preporučujem da ukoliko to žele da ponove, da sledeći put ponesu puškomitraljez, ali im želim dobro zdravlje, pre svega mentalno.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka, ja mislim da je bila De Golova – važnije je državu uređivati nego njome vladati. Ako sam pogrešio u citatu, ja se izvinjavam, ali mislim postoje dva izvora, mislim da je De Gol pravi izvor. Zašto to kažem? Zato što smo mi rešeni da državom se ne služimo, nego da državi služimo.

Ja imam stav da ne branim vlast nego državu i njeno pravo da raste svakog dana. Bolje da me zbog vernosti državi kazne nego da me zbog izdaje nagrade. To je poruka svima onima koji se nadaju da će silom uz pomoć spolja doći na vlast. Ovaj zakon je zakon o uređivanju države. Država je zajednica ljudi. Država je zajednica koja treba da štiti svoje ljude, ali takođe i ljudi treba da štite svoju državu, svi, bez obzira da li su na strani vlasti ili na strani opozicije. Programi su ti koji treba da čine razliku i razmena mišljenja je ta koja treba da opredeli građane kome da daju poverenje u javnim poslovima na sledećim izborima. Očigledno da su to građani koji su iskoristili biračko pravo učinili, a pomalo su pomogli i oni koji to biračko pravo nisu koristili.

Mi koji smo zatekli sasvim obogaljenu, razvaljenu državu, bez šansi za sadašnje i buduće generacije znamo da je BDP milijardama veći nego što je bio. Znamo da je pokrivenost uvoza izvozom povećana na gotovo 75 do 80%. Znamo da je inflacija pet puta manja, odnosno niža. Znamo da kurs evra miruje devet godina. Zamislite, ni u bivšoj Jugoslaviji, koja je možda bila snažnija ekonomski, kurs nije mogao da miruje osam, devet godina, nije mogao da miruje godinu, dve dana. Zamislite da je kod njih samo za par godina kurs evra sa 78 otišao na 117. I danas oni nama nešto prigovaraju iz ekonomije.

Država bez privrede je auto bez motora. Taj auto teško može da ide. Ali država bez investicija, čak i da ima motor, ne može da ide. Investicije su gorivo koje stalno treba dodavati i mi sve treba da činimo da država Srbija bude ekonomski jaka. Setite se vojne moći Dragana Šutanovca, Dragana Đilasa i gospodina Tadića. Vojska je bila slabija od jednog lovačkog društva. To je bila maltene družina Pere Kvržice. Setimo se jednog MIG-a bez akumulatora. Danas je vojna moć Srbije deset, a i više desetina puta veća jer je vojska jača nego što je bila. To smo postigli zato što smo gledali da državu uređujemo.

Ne dižemo mi samo puteve i infrastrukturu. Ja sam to radio u Inđiji od 2001. do 2007. godine. Danas Aleksandar Vučić i rukovodstvo Srbije i svi mi radimo na istom primeru, ali na celoj teritoriji Srbije, da napravimo infrastrukturu i paralelno sa time da podignemo investicije i proizvodnju, da imamo šta provoziti i izvoziti tim putevima i tom infrastrukturom. Da vas podsetim da je danas izvoz iz Inđije preko 500 miliona evra vredan. U to vreme dok sam ja to činio oni su se podsmevali. Danas samo „Grupus“ izvozi 208 miliona evra. Privreda je ta koja će državu učiniti jakom, ali sloga takođe. To što se mi politički razlikujemo nije razlog da ono što čini vanparlamentarna opozcija čini svakog dana.

No, da se osvrnem na neka nova ministarstva.

Živim na selu i do 2012. godine retko ste ovde imali poljoprivredna u Narodnoj skupštini. Moj mandat je prestao 2004. godine, godine 2012. SNS je rešila da jednu malu stranku primi u koaliciju i od tada sam ja redovan ovde u Narodnoj skupštini, gotovo da sam stekao stanarsko pravo, na osnovu vremena koliko provodim u ovoj Narodnoj skupštini. Predsednik Odbora za poljoprivredu sam bio u dva mandata.

Moram da kažem da ekonomska moć bilo koje zemlje se uskoro neće meriti količinom zlata i dijamanata koje ona proizvodi, već količinom hrane i pijaće vode. Iz tog razloga ja cenim i to što je na moju inicijativu i nekih drugih narodnih poslanika nivo podsticaja u iznosu dva puta veći u evrima nego što je bio do 2012. godine, na godišnjem nivou. Ali mislim da ni to nije dovoljno, zato što su subvencije u okruženju daleko veće nego u Srbiji, tri i do pet puta su subvencije veće, ali su to zemlje koje su imale jaču privredu, koje nisu imale Demokratsku stranku da im ostavi zemlju bez šanse.

Dakle, mislim da te podsticaje treba uvećavati. Naša prva briga je da ovo što smo ove godine više emitovali prava na podsticaje isplati i da se prilikom rebalansa budžeta svi založimo da poljoprivreda dobije ta dodatna sredstva koja će naravno biti upumpana u poljoprivredu, jer to nije izgubljen novac, to je novac koji će poljoprivreda odraditi, odnosno koji će se višestruko isplatiti kroz prerađivačku delatnost i prerađivačku industriju, koja u Srbiji iz godine u godinu raste.

Cenim to što sada imamo i ministarstvo za brigu o selu. Prosečna starost na selu je 61 godina. Gotovo hiljadu naseljenih mesta preti opasnost da će nestati. Što je najgore, to su naseljena mesta uzduž granice Srbije, uzduž administrativne linije. Ukoliko se taj deo Srbije isprazni, jer pitanje poljoprivrede i sela nije više samo pitanje poljoprivrede, već demografije i bezbednosti, ukoliko se taj deo Srbije isprazni, to će naseliti neki drugi narodi, a Kosovo i Metohija su nam najbolji primer kako se može teritorija izgubiti, odnosno osvojiti dečjim kolevkama.

Cenim to što će biti ministarstvo za brigu o selu, volim da neko vodi brigu o nama, ali ono što bih ja želeo, a tu sebe isključujem, da budući ministar bude naseljen na selu, da njegovi najbliži saradnici i srodnici žive na selu, jer će tako najbolje osetiti probleme ukoliko živiš tamo. Ja koji živim na selu sebe isključujem kao drugu stvar koju ću reći iz takve vrste jer nemam takvu vrstu ambicije iz takve vrste kadrovskih rešenja.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo biljni potencijal koji nedovoljno koristimo. Nama treba stočarstvo i prerađivačka industrija. Nama treba i energetika iz poljoprivrede, da ono što poljoprivreda proizvode, meso, mleko i jaja, kada taj potencijal iskoristimo, da imamo i energiju kojom ćemo preraditi sve to i onda ćemo steći ne izvoz 2,7 milijardi iz poljoprivrede, već će taj izvoz biti tri ili četiri puta veći. Naš biljni potencijal se izvozi i koristi za stočarstvo drugih zemalja.

Naš prosek grla uslovljen po hektaru je 0,33, evropski jedan, što znači da u ovom trenutku mi da bi pristigli mi možemo da imamo još dva puta stoke koliko ovog trenutka imamo, što bi u ciframa bilo negde oko nove tri milijarde uslovnih grla, a što bi vredelo neprerađeno tri milijarde evra, a minimum prerade bi garantovao šest milijardi evra.

Energetikom koja se može proizvesti, a obnovljivom, to se da preraditi i to je onda višestruka korist. Sa tim novcem bi bili zadovoljni naši stočari i naši prerađivači. Mi treba da idemo u tom pravcu, da naš biljni potencijal koriste naši stočari, naši prerađivači. To je ona moja poruka koju ću proslediti ministru poljoprivrede kada bude na dnevnom redu zakon o Vladi.

Da kažem, da završim još nekim izrekama. Gete je rekao – da bi imali više mi moramo biti nešto više. Dobro da razmislimo o tome.

Još i da citiram, kao vernik, jednog verskog poglavara koji je meni neizmerno drag, patrijarha Pavla – da bi nam bilo bolje, mi moramo biti bolji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, žalim nad žrtvama u Sjeverinu. Žalim zato što sam i sam imao gubitke u tom ratu. Demokratija u jednoj zemlji se ceni pre svega po pravu koje imaju nacionalne manjine u toj zemlji. Ja sam onaj koji se 90-ih zalagao da ta prava budu veća. Bio sam protiv rata. Čak sam imao i zajednički poslanički klub sa poslanicima iz Raške, Muslimanima, a kasnije su postali Bošnjaci. Imao sam zajednički klub u vreme najžešćih ratova, tek toliko da pokažem koji je moj otpor tom ratu i tim žrtvama. Žalim zbog Sjeverina.

Zbog Sjeverina je osuđen Dragutin Dragićević na 20 godina, Đorđe Šević na 15 godina, Oliver Krsmanović na 15 godina, Milan Lukić je izručen Haškom tribunalu. Mislim da su malo kažnjeni zato što su osramotili srpski rod i srpsko ime.

To ne znači da nam manjine danas imaju manja prava. Hajde da se prisetimo zločina na Svetog Nikolu u Jošanici koji su počinili vojnici armije BiH, verovatno Bošnjaci. Ubijeno je 56 ljudi, od toga 21 žena i troje dece do deset godina starosti. Niko nije ispaštao. Molim Bošnjake čiji glas vredi 35% više nego moj, jer je to neka vrsta pozitivne diskriminacije, da ne zaborave i tu činjenicu i da snažno zatraže da zločinci njihovog imena i njihovog roda kažnjeni na isti način na koji ja tražim da budu kažnjeni i oni koji su već kažnjeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je to sarajevska priča, priča o tome koja podriva samu BiH. Ako vi kažete da je Republika Srpska genocid, vi je u stvari terate iz sastava BiH. Ne teram je ja. Ne tera je čak ni Milorad Dodik sa čijim se stavovima nekada ne slažem. Teraju je upravo oni iz Sarajeva koji su dali pravo sebi da izaberu predstavnika Hrvata i koji non-stop tvrde kako je Republika Srpska genocid.

Možemo mi da okrenemo priču. Mogu ja da kažem da je u Srebrenici počinjen genocid ali nad Srbima zato što je 1991. godine i 1992. godine u Srebrenici živelo 2.000 Srba, a jula te nesretne 1995. godine ulaskom srpske vojske u Srebrenicu zatečena je jedna osoba srpske nacionalnosti, starica Đuka od 80 godina.

Šta da kažemo o Zalazju gde je zaklan sudija? Šta da kažemo o Naseru Oriću? Zašto nekada oni ne kažu da i Nasera Orića treba osuditi kao što ja kažem da je ove trebalo osuditi još više jer su osramotili srpsko pleme i srpsko ime? Toliko o tome.

Ono što želim da kažem je da demokratija nije, povodom izbora gospodina Dačića ili druga Dačića, opoziciji da preporučim, imperijalni proizvod. Ona se ne da naterati spolja, naturiti. Ona mora da nikne iznutra. Oni su se opredelili za nešto drugo i danas sastav ove Skupštine nisu izabrali samo oni koji su glasali i birali, već i oni koji to nisu učinili na ovaj ili onaj način, svojom voljom i na nagovor Dragana Đilasa i Šolaka. Onaj ko ne izađe na izbore on daje svojevrsno nepotpisano ovlašćenje onome ko izađe na izbore da u njegovo ime odluči na koga će preneti svoj suverenitet i narod je tako odlučio.

Ovaj sastav oslikava raspoloženje onih koji su izašli na izbore, ali i raspoloženje onih koji nisu hteli da izađu na izbore i time su napravili ovakav sastav Narodne skupštine. Niko za to nije kriv sem onih koji su preporučivali i koji su u jednom delu bili poslušani. Nemamo mi problem sa opozicijom. Mi imamo problem sa Šolakovim i Đilasovim biznisom.

Da li sam ja, gospodine Milićeviću, na to upozoravao u zadnje dve godine? Rekao sam i po pitanju REM da tu navodnog pomirenja sa opozicijom nema. Šta oni žele? Oni žele da naprave takav medijski pejzaž da do promena pod pritiskom spolja dođe iznutra, da se Srbija ne može srušiti spolja ako se ne nađe neko ko može pomoći iznutra. Oni pozivaju na svojevrsni sukob. U sukobu nas samih sa sobom u tom sukobu sigurno gubimo mi i zato oni traže hleba bez sejanja. Nema hleba bez pšenice. Danas seljaci verovatno završavaju žetvu kukuruza i pokušavaju da zaseju. Nema hleba bez semena. Ako želite da jedete ukusan hleb morate zahvaliti onome ko je posejao pšenicu. Ako hoćete da jedete zrelu voćku, morate da zahvalite onome ko je to zasadio.

Izbori su svojevrsna setva i sađenje. Ono što smo posadili to je niklo i sa tim izlazimo mi pred narod i narod pred nas. Mi moramo štititi narod. Zato smo izabrani. Posebno moramo štititi siromašnije, one koji su ostali bez posla, slabo plaćene itd, koji su ostali bez dostojanstva, bez svojih porodica itd. I to ima razne moralne konsekvence. Tu ima mnogo toga što se desilo.

Mnogo droge, zbog toga što ljudi nisu imali biznis nego taj, mnogo je kriminala niklo zbog ovih kriminalaca koji sebe nazivaju elitom. Oni imaju 24 ne registrovana kanala, oni pričaju o tome da nema slobode medija. Ja tvrdim da su mediji u Srbiji preslobodni.

Zamislite zemlju u kojoj imate 24 lažna prekogranična kanala. Od toga svi pripadaju Šolaku i Đilasu, koliko puta sam vas na to upozoravao? Imali ste, rekao sam vam šta ćete imati pred Skupštinu. Imali ste devet kamera postavljenih, rekao sam da su to mediji koji treba da dovedu do revolucije, jer oni na drugi način ne mogu da osvoje vlast. Može revolucija, ali svake revolucije dokaz je 2000. godina. Posle toga nikne ništavna neka birokratija i nikne siromaštvo koje je neizdrživo za gledanje. Mi to ne možemo dopustiti.

Pogledajte koliko ide reklama na tim medijima. Ja sam brojao. Samo za jednog filma, ide 20 minuta, to je 1.200 sekundi samo po pet evra, šest hiljada evra za dva sata, puta 30 dana 180 hiljada samo na jednom filmu, puta 12 meseci, tri miliona, puta 24 kanala, sad su i na Foksovim kanalima počeli da puštaju srpske reklame. Zamislite u Americi idu srpske reklame. To je kriminal koji REM prećutno gleda zato što ovi kukaju, stalno kako nema slobode medija, kukaju da bi Šolak i Đilas pljačkali pretplatnike SBB, Totala itd. Zato je povika i na "Telekom". Oni su tražili bojkot izbora, nemamo mi problem sa opozicijom, imamo problem sa jednom bandom na čijem čelu je Šolak i Đilas.

Mi sa njima, u obračun sa mafijom treba da izađemo na kraj. Treba da vlada, mi smo zakonodavci. Ali se mi moramo starati da zakon bude sproveden, da nadziremo, ne da ga mi sprovedemo, već se moramo kao predstavničko telo, kao zakonodavni organ starati da zakone koje smo doneli i budu sprovedeni. Zakon o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju, Konvencija o prekograničnim kanalima, to mora da se poštuje. U suprotnom, to rađa mafiju. Medijsku mafiju koja ruši vlast. Ovde mora da vlada sila zakona, a ne zakon sile. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj savet mojim kolegama, ako štrajkuju glađu zbog fašiste Boška Obradovića da to ne čine. On nije vredan pažnje. Jednostavno, on nije vredan pažnje. Ako to rade zbog tužilaštva, što ne progoni takvu vrstu pojave, bilo da se radi o Bošku Obradoviću, bilo da se radi o Draganu Đilasu, bilo da se radi o Bastaću, onda ja svoje kolege razumem. U toj situaciji bih im se ja pridružio, međutim, zbog zdravstvenih tegoba koje ne želim da opisujem ja to fizički nisam u stanju da učinim.

Ponavljam, moj savet mojim kolegama, ukoliko to čine zbog Boška Obradovića, on nije vredan toga. Ukoliko to čine zbog pojava čiji je vođa Boško Obradović, zbog Bastaća, Đilasa, Boška i drugih nasilničkih dejstava koje smo doživeli po Beogradu od čupanja znakova, upada u Predsedništvo, gde reakcije tužilaštva uopšte nije bilo. Ukoliko to čine da bi tužilaštvo počelo da radi svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonima, ja to onda razumem.

Želim da vam kažem da ni mi nemamo problem sa opozicijom. Naš problem počinje onog trenutka kad Šolak i Đilas zbog „Telekoma“ pokušavaju da očuvaju monopol na ovom tržištu. Mi imamo problem sa Šolakovim i Đilasovim biznisom. Oni koji su naseli na njihovu priču, otprilike to glasi ovako – demokratija nije uvoz ni imperijalni proizvod koji se da nametnuti spolja, demokratija je proces zrenja, nešto se događa unutar jednog društva.

Moj utisak je da ovi koji navodno bojkotuju, koji traže odlaganje izbora na godinu dana, dve godine itd. mnogi od njih imaju finansijski razlog i to ću govoriti popodne, da bi im stranke i oni lično dobijali onaj novac itd. Mislim da je glavni motiv Dragana Đilasa i Vuka Jeremića koji uopšte nisu učestvovali na ovim izborima, a koji su stekli 11 poslanika na veoma čudan način, na veoma čudan način stekli političke stranke koje su preregistrovane u njihovu korist itd. Mislim da oni pokušavaju da spolja, uz medijsku pažnju, neregistrovanih kanala, mnoge neregistrovane partije, znači, imate medijski pejzaž koji je, mi smo sanjali da nam dopuste da registrujemo televiziju itd, da predstavimo opozicione programe, oni dejstvuju preko neregistrovanih televizija, tu ima neregistrovanih političkih stranaka koji sebe zovu tzv. pokret itd. Ne postoji nikakav registar pokreta.

Naš san je bio da izbori budu pre vremena, a ovi sanjaju da se izbori uopšte ne održavaju. Zašto? Postoje kod Boška Obradovića finansijski motivi i Saše Radulovića, a kod ovih postoje motivi da se spolja naturi navodno demokratija, odnosno da se oni nature kao vlast.

Ja moram da kažem, nije popularno, ali Tanja Fajon je zvanični ili nezvanični njihov portparol pred evropskim institucijama, uz medijsku podršku, medijsko sponzorstvo ove dve televizije se sve to dešava. Podsećam, pokušaj upada u Predsedništvo, više pokušaja upada u Narodnu skupštinu, više nasilničkih pokušaja Boška Obradovića. Imate onog Bastaća, kese na glavu itd. Tako da, razumem moje kolege ukoliko žele da nateraju na određeni način svojim protestom tužilaštvo da radi svoj posao.

Što se ovih potpisa tiče, hajde da budemo, hajde mi koji smo bili protivnici Miloševića, hajde da nešto priznamo. Ja sam mu svašta rekao, svašta, dok je bio vlast i dok je bio živ, posebno dok je bio vlast. Onog trenutka kada je izgubio vlast i posle umro, ja mrtvim vukovima rep ne merim, a pred fašistima neću da se povlačim, ali pred mrtvim Miloševićem nemam šta da kažem, sve sam mu rekao dok je bio živ.

Hajde da priznamo da smo na prve izbore izašli sa 100 ne overenih potpisa. Hajde da budemo toliko pošteni da priznamo. Verovatno je njegov motiv bio što je opozicija bila slabašna da da priliku da se što više ljudi kandiduje, da izađe na izbore, da se na određeni način izmere i da dobiju podršku. Hajde da priznamo da nije on kriv što je pobedio. Prebrojte devedesete godine sve glasove koje je dobila vlast i koje je dobila opozicija koja je izlazila posebno i videćete da je to bilo negde pola-pola i da smo mi iz opozicije sami bili krivi što smo izašli tako.

Hajde da priznamo da se potpisi skupljeni maksimalno 1.000, koliko se sećam, ne overenih, vi ste takođe dugo u politici, dugo ste učestvovali u izborima, ne overenih potpisa do 2000. godine. Hajde da priznamo da se potpisi overavaju tako strogo, rigidno, sudski tek od 2000. godine posle promena. Valjda se pokušalo da se spreči, da se očuva monopol svojih stranaka, da se spreče drugi učesnici da na te izbore izađu.

Evo, ja podržavam i to što Vlasi imaju samo 5.000 potpisa, bez obzira što se sad bunim. Ja podržavam što je to omogućeno da ta nacionalna grupa može sebe da istakne i da izađe na izbore pod povoljnijim uslovima. Jer kaže stepen demokratije se ceni u jednoj zemlji po pravima manjina koje uživaju, i to znaju mnoge moje kolege, u toj državi.

Sada dođe Tanja Fajon i kaže – e, ali ja sam zabrinuta za demokratiju u Srbiji. Ovde su 4.033 Slovenaca, imaju status nacionalne manjine, nacionalne savete, finansiramo njihovu kulturu, izdavačku delatnost itd. Srbi kojih tamo ima trideset puta više u procentima, kojih ima 40.000, kojih ima deset puta više, nemaju nikakva prava. Ona dođe ovde i ponaša se kao okupatorski namesnik. Ona je zvanični-nezvanični portparol, oni su medijski sponzori i žele demokratiju koja će biti naturena spolja. To onda nije naša demokratija, to uopšte nije demokratija.

Zato ja podržavam što smo omogućili da što više učesnika može ponovo da učestvuje, da oživi politička scena, da lokalni politički pokreti sa procedurom lakšeg prikupljanja potpisa i tako dalje, mogu da se kvalifikuju, kao što se nekada kvalifikovao DJB da preko društvenih mreža i tako dalje, slobodnih medija mogu da budu učesnici. Zašto bih ja čuvao stereotipne političke stranke koje su ovu državu upropastile? Zašto bih ja čuvao njih ovde da jedino oni ovde imaju novac, da jedino oni mogu da prikupe potpise, da jedino oni mogu da učestvuju. Neka učestvuju svi, neka pobedi najbolji. Ja građane pozivam da učestvuju na izborima. Vlast biraju oni koji glasaju, a bogami utiču na to i oni koji bojkotuju izbore. Zato ja želim da svi odlučuju o tome ko će biti vlast, aktivnim izborom, a ne pasivnim ostajanjem kod kuće. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, cenim kada se narodni poslanici bore za teritoriju Republike Srbije, ako to rade iskreno. Dakle, mene ne mogu ubediti batinama. Možda dobrim argumentom mogu, ali batinama ma koliko one bile jake to ne može. Posebno to ne dozvoljavam kada vidim da to čine fašističke grupe.

Sada da pogledamo „Ekspres“ prištinski od 22. jula 2010. godine. Posle mišljenja Međunarodnog suda pravde, koje je tražio Vuk Jeremić, po dogovoru koji su ranije imali sa američkom ambasadom. Kada prištinski časopis na kome se vidi i albanski jezik, kada oni naslov napišu na srpskom – hvala Vuče, onda znate koliko cene to što je Vuk Jeremić zajedno sa ostalima činio na izgradnji kosovske nezavisnosti.

Pazite, odloži priznanje nezavisnosti Kosova za period posle drugog kruga srpskih predsedničkih izbora, kako ne bi naškodila predsedniku Tadiću, što je sve zapisano u depeši od 17. decembra 2007. godine, pod naslovom - odložite priznanje kako biste pomogli dobrim momcima. Pazi, dobrim momcima, čudni Amerikanci. Nemojte tražiti da Tadić prihvati gubitak Kosova. Pokojni premijer Đinđić je ubijen za manje od toga, zavapio Stefanović na tom sastanku. To je učinjeno. Boris Tadiće je, čini mi se, položio zakletvu 14. ili tako, februara, pobegao u Rumuniju, odnosno 14. februara su Albanci proglasili nezavisnost, a Boris Tadić je, odnosno 14. februara izabran, a Albanci su proglasili nezavisnost nekoliko dana, čini mi se 17. februara. To je dokaz da su učestvovali u nezavisnosti Kosova i Metohije.

Vi ste, takođe, dame i gospodo narodni poslanici, mogli da čujete više puta od gospodina Ševarlića, da on sa Dverima i Boškom Obradovićem više nema ništa. Bez obzira, ima stara izreka, kaže – pojedinac ili društvo se poznaje po predvodniku. Ako vas na izbornoj listi predvodi Boško Obradović, onda ste malo prepoznati na takav način, posebno posle negiranja kao - više nisam sa njim, ali sam ipak sa njim.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne verujem ni u pacifizam, humanizam, ovde od jednog kolege, koji tu govori nešto, pa kao, vi sad Đilasa, odbrana Đilasa i tako dalje. Svi se sećate poruke Dveri kako nas treba vešati na Terazijama, do slovce - treba nas vešati na Terazijama. Da li je to tačno, da ne skidamo odgovore na te „tvitove“ i tako dalje.

Naš kolega koji ovde hoće sebe da predstavi kao humanistom je rekao - nemojte ih vešati na Terazijama, tamo vešaju rodoljube. Znači, možete tamo negde gde se ne vidi, ali nemojte, na Terazijama se vešaju rodoljubi. Takođe se sećate incidenta u Narodnoj skupštini koji je izazvao onaj Ljotićevac, gde je posle tog incidenta naš kolega humanista bacio mu ovako, čestitao, i bacio pet, kao - svaka čast majstore. E, sad ja vas pitam kakva je to vrsta humanizma i zabrinutosti?

Još nešto da vam kažem, postoje materijalni i finansijski razlozi, odnosno naše kolege, prvo verujem da štrajkuju glađu zbog nemoći tužilaštva. Tužilaštvo mora da spreči nasilje, da kazni prethodno da se ne bi desilo novo. Ukoliko nešto ne kaznite, suđeno je da vam se to ponovi. Zakon je za svakoga zakon. Zlo se tuče dok je malo, ima izreka. Tužilaštvo to nije uradilo i poslednji je momenat da svojim delovanjem stvore regularne uslove pod kojima će se odvijati izborna kampanja, odnosno pod kojima će se ti izbori odvijati.

Sada, da pokažem kako to tužilaštvo radi. Član 344. Krivičnog zakonika koji je povređen od strane ovog Ljotićevca više puta. Kaže – ko grubim vređanjem i zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim i bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana, ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, kazniće se zatvorom do tri godine. Kaže stav 2. - ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u grupi, podvlačim, izvršeno u grupi, ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do težeg ponižavanja građana, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina, laka telesna povreda, treba li neki dokaz još.

Dakle, to je ono što je tužilaštvo propustilo, da se bavi svojim poslom, da sankcioniše nasilje, jer nasilje i oružje slabi, a nenasilje je oružje jakih. I to nenasilje ne možemo da stvorimo samo mi, već tužilaštvo, štiteći, nevine kažnjavajući krivim, treba da stvori uslove da se to odvija u atmosferi koja neće biti nasilna po ulicama.

Šta se dešava u parlamentu, ko je kome kako rekao i način, to ostaje među nama. Priznajem da sam veoma oštar u svojim diskusijama, ali, neka kaže neki kolega da sam napolju bilo šta uradio protiv njega. Ovde su pred ovim klupama pokušali fizički da nasrnu na mene.

Majka mi je bila slabašnog zdravlja. Umrla je za tri dana, ali nikada nijednog kolegu, bez obzira šta su radili, nisam optužio za to i ne pada mi napamet da ga optužim. To se ipak završilo bez fizičkog nasrtanja, završilo se ovde, ali pustimo oko za oko, pozivam sve da ne odgovaraju na nasilje ljotićevaca i drugih. Nije samo Boško nasilan, setite se Bastaća, kese na glavu, setite se pregrađivanja ulice, setite se kada su dočekivali Šešelja, da mu ne daju da uđe u Narodnu skupštinu.

Setimo se čupanja znaka, setimo se upada u Predsedništvo. Setimo se pokušaja razbijanja vrata Narodne skupštine. Setimo se svih tih nasilja koja su se desile i to je problem tužilaštva. Tužilaštvo traži da ih poštujemo, jer je samostalno. Pravosuđe je nezavisno.

Hoćemo mi vas da poštujemo, ali počnite vi da poštujete sami sebe i da radite svoj posao iz samopoštovanja. Batine su bile, batine će proći, ali ja pred njima nemam nameru da kleknem.

Mićunović nije tu, možda sam ga jednom dosetkom uvredio, što mi je žao, ali je rekao jednu stvar, citirajući nekog – odavde me mogu samo na bajonetima izneti. Sve dok građani glasaju i prođem na listi, ja ovde ne izlazim, bez obzira koliko ljotićevaca bilo i šta u rukama imali. Navodno sam imao, jer od ključa su pravili šta su pravili.

Danas u državi postoje i panciri i višecevni raketni bacači, ali Boško Obradović unese kamen, on je političar kamenog doba, on je političar pećinske Srbije. On treba toga da se odrekne. Nije on tako bezveze, može da bude rečit, ali mora da se odrekne te vrste politike, ukoliko misli da bude uspešan u toj politici.

Pokušao sam da mu pomognem time što sam dokazivao da nije antikomunista, što se predstavlja, da nije veliki vernik. Zamislite vernika koji je uveče došao kući i kaže – e, mi veliki vernici Srbi, sledbenici Marka Miljanova čojstva, junaštvo, danas smo na stepeništu prebili neke kolege, prebili smo jednog tamo što nam se ne sviđa koji ima 62. godine.

Da li su to vernici, da li su to humanisti? Naravno da nisu. Nisu ni oni koji ih podržavaju. Da li je Dragan Đilas usko vezan sa njim? Ovde je bilo neko poređenje sa bakljama, naravno da jeste. Nije sa Boškićem Vučić čupao znak, nego Dragan Đilas. Nije u RTS upao blisko vezan. Nije upao, evo ima i fotografija, Dragan Đilas, prilikom nasilja, nije u RTS upao sa Vučićem itd.

U tim nasilnim pokušajevima je bio Boško Obradović, usko, blisko pripijen uz Dragana Đilasa. Na mestu Dragana Đilasa bih se ja zabrinuo, zato što odgovornost nije na pojedincu koji ujeda i na čoporu. Odgovornost je i na gazdi čopora. Malo je ružno poređenje, ali to u Sremu je tako. Kada te napadne čopor kažu – nije kriv samo čopor, već i gazda čopora.

Postoji ta njihova uzajamna veza, cilj je odložiti izbore da Srbija ne bude demokratska zemlja, što dalje. Maja Divac se pojavila, kaže – nema zemlje u kojoj se izbori održavaju. Evo, ja ću nabrojati, Francuska 15. mart, pitajte ministra, da li je tačno da su lokalni izbori na celoj teritoriji Francuske obavljeni 15. marta u usponu epidemije zarazne bolesti? Sa četiri hiljade obolelih tog dana, čini mi se i 91 mrtvim?

Da li je istina da su u Južnoj, ne Severnoj, Koreji održani izbori sa 11.000 zaraženih? Ima stvari koje se moraju zbog države, zbog upravljanja državom. Ne biraju nas… Kaže Janko Veselinović, vratite mi državu. Pa, nije država stvar pa da ti vratimo. Mi dobijamo pravo upravljanja javnim poslovima, je li tako, ministre, a ne dobijamo državu. Oni to doživljavaju – mi smo pobedili na izborima, država je naša, možemo da radimo šta hoćemo, možemo da uzmemo 619.000.000 evra.

Postoji finansijski motiv zbog kojeg je Saša Radulović želeo da se izbori održe što kasnije. To su ove neregistrovane političke stranke itd. Šezdeset i nešto hiljada evra mesečno stranka dobije, na čudan način se te pare transferišu. Sad tobože kliktanjem ne znam čega, feng šui, neke terapije itd. i tako se prazni novac koji je namenjen izbornim listama, a ne pojedincima koji su vodili tu izbornu listu. Ja vas pitam gde, u kojoj državi on može da zaradi mesečno 60.000 evra i strpa u svoj džep? Nema je.

Ovo je šema po kojoj je Boško Obradović za manje od godinu dana ispumpao 250.000 evra koje mu je država dala za stranku, ne za njega lično. Pazite, Cvijanović Ivan, Verica, Željka preduzetničke radnje, iz Borče, Simidžija iz Borče itd. Dvadeset miliona. Pa, šta su mu u izbornoj kampanji oni radili za 20 miliona? Odmah sledećeg dana novac podignut u kešu. To su fiktivni poslovi, to je pranje para, to je utaja poreza, to su teška krivična dela.

Ja kad sam dobio ovu dokumentaciju, obaveza je bila da prosledim Tužilaštvu za organizovani kriminal. Zašto Boško Obradović hoće da odloži izbore? Nije on na finansiranje došao sam, već u koaliciji sa Demokratskom strankom Srbije koja ga je pogurala, a bogami malo i Skot. I sada dobija 25.000 evra, plus 1.000 evra plate, plus stan na Dedinju. Ne gubi se njemu tako lako. Batinama, nasiljem, oni će probati da prolongiraju što duže izbore, da što duže dobija 25.000 evra mesečno, trista hiljada godišnje, da to transferiše u svoje džepove.

Pri tome, kada je policija vršila istragu, tužilaštvo je to koje treba da uradi posao, tužilaštvo to ne radi. Danas naše kolege štrajkuju zbog tog tužilaštva i vreme je da to tužilaštvo radi. Ne možemo 18 meseci plaćati 25.000 evra nasilnika koji vrši nasilje po Srbiji, da bi prolongirao izbore i dokazao kako je navodno u Srbiji diktatura. Hvala.