Dame i gospodo, da i ja upotrebim metaforu, naši seljaci, a prethodni kolega i ja to razumemo, obično kažu – kada imaš groš, nisi loš.
Po pitanju ovih zakona, moram da osporim prethodno izlaganje. I te kako recimo imaju veze zakoni međusobno. Konačno treba urediti neke stvari, jer u ovom trenutku imamo preko tri miliona nerešenih predmeta. Neki sporovi traju oko nasledstva u Beogradu oko 40 godina. Jedan spor oko nasledstva i parnica u Soko Banji traje 52 godine. Ovim zakonima, koliko sam mogao da primetim iz svog ugla kao poljoprivrednik, se žele pre svega rasteretiti sudovi, a pravobranilaštvo na prvi pogled nema nikakve veze sa tim rešavanjem sporova. Ali, ipak i ima.
Ukoliko pravobranilaštvo reaguje na vreme po pitanju državne imovine, imovine lokalnih samouprava itd, u tom slučaju ne mora da dođe do spora. Recimo, ako je upitanju neka licitacija na kojoj se licitira poljoprivredno zemljište, podvlačim poljoprivredno, na pet godina, a onda se na tom poljoprivrednom zemljištu promeni namena bez dozvole Ministarstva poljoprivrede, iako se radi o poljoprivrednom zemljištu, a ono je zakupljeno na pet godina i na njemu se umesto ječma, pšenice, kukuruza itd, zasadi vinograd onda imamo jedan spor.
Ako je pri tom to zemljište bilo predmet nacionalizacije, a onaj ko ga je dobio u zakup ima ugovor sa narodom da izvrši denacionalizaciju i reprivatizaciju ili restituciju, onda i te kako imam spor za koje je zaslužno pravobranilaštvo jer nije na vreme reagovalo da zaštiti državnu svojinu iz koje će se pravnim sledbenicima, a radi se o porodici Jakšić, biti nadoknađena šteta zato što je zemljište koje je moglo biti fizički vraćeno morati da se nadoknadi finansijski, pa ćemo ta 52 hektara koje je neko dobio za dž na pet godina, neovlašćeno na njemu zasadio vinograd, morati da platimo ako ne presudom, ako ne na zahtev pravobranilaštva, ako ne mirnim sporovima onda ćemo putem Strazbura i moraćemo i te kako ta 52 hektara da platimo još dodatnih milion dinara bez obzira što smo zakupca, koji za zakupodavca nije imao nikakvu saglasnost i zasadio pomenuti vinograd, bez obzira što ga je država za to častila sa 525 hiljada evra.
Da je pravobranilaštvo reagovalo taj zakup ne bi bio moguć ni u fazi licitacije zato što se na licitaciji pravobranilaštvo pravilo malo slepo i gluvonemo.
Na licitaciji su se pojavila dva pravna subjekta da konkurišu na istu parcelu po istoj šifri. Gle čuda, na javnom nadmetanju i jedno i drugo pravno lice zastupa isti čovek. Zamislite sada da se ja pojavim na licitaciji i zastupam dve firme koje međusobno licitiraju. Da li pravobranilac nije trebao da reaguje, da li je trebao da prespava, da li je trebao da zadrema itd?
Takođe, nije mi jasno kako neko može da devalvira vezu između sporova i pravobranilaštva ako je bio savezni ministar policije i to u vreme 2000, 2001, 2002, 2003. godine, u vreme tzv. afere „Ušće“, prodaje zgrade Centralnog komiteta?

Ja sam u temi. Upravo sam u temi.
Dakle, prilikom te privatizacije, naravno, državnu imovinu je trebalo da štiti pravobranilaštvo. To je bilo savezno javno pravobranilaštvo koje sada menja republičko pravobranilaštvo, odnosno Pravobranilaštvo Republike Srbije, državno. Dakle, prilikom te privatizacije, da je bilo pravog zakona o pravobranilaštvu, da je bilo pravobranilaštva, ne bi se moglo desiti da neko raspiše konkurs, Savezna vlada, i da kaže da će konkurs sprovesti konkursna komisija. Konkurs traje 30 dana, a konkursna komisija se obrazuje posle 45 dana.
Pitam vas - kakvi su to zakoni bili o pravobranilaštvu i kakvo je to pravobranilaštvo bilo u to vreme? Da ne pitam kakva je to bila Savezna vlada, jer ću možda da izađem iz dnevnog reda, pa ćete me opomenuti. Svakako je savezni ministar policije morao voditi računa da se zaštiti to pravobranilaštvo i, ukoliko ne radi svoj posao po zakonu, da se podnese odgovarajuća krivična prijava, što naravno nije učinjeno.
Kad smo već kod pravobranilaštva, hajde da to malo produbimo. Na tom konkursu je učestvovala firma koja se zove „MK Grupa“, odnosno predvodila je određeni konzorcijum. Pravobranilaštvo je to znalo, ali, gle čuda, ćutalo je. Konkurs je završen….
Molim vas da smirite ove nekontrolisane kolege.

Ako je tema pravobranilaštvo, ja govorim o pravobranilaštvu i govorim precizno šta pravobranilaštvo nije radilo do sada i zašto se menjaju zakoni….

Vi nemate pravo da me sprečavate da govorim o pravobranilaštvu na način na….

Na temi sam. Evo, govorim o pravobranilaštvu. Kažem - savezno pravobranilaštvo je propustilo priliku da primeti da su na pomenutom konkursu „MK Grupe Konzorcijum“ pobedili, a ugovor je potpisan sa firmom u decembru mesecu, koja nije bila registrovana za vreme sprovođenja konkursa, već je registrovana tek četiri meseca kasnije i pravobranilaštvo je ćutalo.
Ovde čak piše u ovom dokumentu, kaže – savezno javno pravobranilaštvo, potpuno druga verzija ugovora itd. O čemu se radi? Radi se o tome da je o kupoprodajnom ugovoru pravobranilaštvu dostavljena jedna verzija, ono je dalo saglasnost, a potpisana je sasvim druga verzija koja nije bila kod saveznog pravobranioca. Otuda je nastao spor o kome su pričale neke naše informativne kuće. Ja sam jasno dokazao da i te kako ima veze javno pravobranilaštvo sa mirnim rešavanjem sporova, jer ćemo ovaj spor morati da rešimo mirno ili ćemo biti tuženi od vlasnika koji će tražiti restituciju, ili će možda grad Beograd, koji je propustio priliku da zaštiti svoju imovinu, kao korisnik državne imovine, tražiti možda neku odštetu, da im se to vrati zato što je privatizacija zgrade CK, od odnosno zgrade „Ušća“, urađena sasvim suprotno od onoga što je pisalo u konkursu.
Dakle, pravobranilaštvo nije zaštitilo svoju imovinu i sve vreme sam o tome govorio.
Jedan od zadataka, to je ministar jasno rekao, i mislim da me pažljivo sluša, da jedan od glavnih zadataka pravobranilaštva, po ovim novim izmenama i dopunama će biti da štit državnu imovinu, da lokalna pravobranilaštva štite imovinu lokalnih samouprava, da pokrajinsko pravobranilaštvo štiti imovinu koja pripada pokrajini i da se svi staraju o zakonitosti.
Što se tiče parničnih i vanparničnih postupaka i mirnih rešavanja sporova, moram takođe da pitam – da li će se tu rešavati nenaplaćena potraživanja prema zemljoradnicima? Danas kada oni koji to otkupljuju nemaju nikakvu obavezu, nemaju nikakvu kotizaciju, nemaju nikakav depozit da polože, kad se svako bavi otkupom poljoprivrednih proizvoda, poljoprivrednike vara ko stigne. Na koji način oni mogu da rešavaju svoje sporove, jer danas otkupljivači više ne otkupljuju poljoprivredne proizvode, nego ih preuzimaju, a seljaci više ne prodaju svoje poljoprivredne proizvode već ih predaju. Čak se takvi termini upotrebljavaju i na našim televizijama.
Takođe moram da pitam – da li će se po ovim zakonima rešavati sporovi koji će zemljoradnici imati sa državom oko divljačke privatizacije poljoprivrednih i zemljoradničkih zadruga, koje su netragom nestale, a na određen način su bile u njihovom vlasništvu? Bivši režim ih ni na koji način nije zaštitio. Da li će se na ovaj način ti sporovi rešavati?
Na kraju moram da kažem da je veoma teško, lako je vladati, bivši režim je vladao, sada treba izgrađivati državu i pravosuđe. Stoga ću ja podržati ministra pravde, želeći da mu poželim da bez obzira na kadrove koje smo zatekli u pravosuđu pomogne kroz izgradnju pravosuđa, da pomogne u izgradnji države. I na kraju, da zaključim da je smisao pravde da se zlo mora tući dobrim i zameniti boljim. Hvala.

Gospodine predsedavajući, da bi mogao da kažem da je to član 103. stav 1. stav 2, stav 3. član 104. o replikama. Dakle morate me prvo uključiti. Jel dozvoljavate? Rekao sam član 103. stav 1. član 104. koji se odnosi na replike, da li dozvoljavate?

Po Poslovniku, naravno.

Sačekajte da završim, budite malo strpljivi.
Dakle, ne tražim repliku.

Da.

Da ste malo strpljiviji i da ste malo samo sačekali, znali bi da sam član 104. reklamirao, ne da bih dobio repliku, nego zbog nečeg drugog, kao i član 103.
Ne osporavam pravo kolege da reklamira povredu Poslovnika, ni njegovo pravo da u toj povredi Poslovnika čuje ono što nisam rekao, ali ja odgovaram samo za ono što sam rekao, a ne što oni misle da su čuli. Dakle, njegovo je pravo čak i da pomisli da je nešto čuo da sam ja rekao, iako to nisam rekao, ali se on otprilike bavio replikom.
Molim vas, ukoliko to nekome nije jasno, uzmite prepis stenograma. Ja ni jednom nisam spomenuo svog uvaženog kolegu Zorana Živkovića. Govorio sam o Saveznoj vladi, saveznom ministru pravde, o vinogradima u Krčedinu, a njih ima daleko više, govorio sam o javnom nadmetanju u Inđiji koje je vršeno, a da pravobranilac u lokalnoj samoupravi nije reagova. Molim vas, pažljivo pogledajte, stvarno ni jednog trenutka nisam pomenuo mog uvaženog kolegu, a ne mogu da odgovaram za ono što oni misle da sam rekao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću kao i moj uvaženi kolega po profesiji podržati ovaj zakon. Slažem se sa mojim uvaženim kolegom po profesiji da ćemo vrlo brzo dobiti najverovatnije još jedan predlog izmena i dopuna Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, s obzirom da, koliko ja znam, Ustavni sud je zauzeo stav oko vlasništva nad medijima. S toga mislim da ćemo do kraja godine raspravljati ponovo o izmenama i dopunama ovog zakona, ali s obzirom da se bliže izbori i rokovi za izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina, mislim da je ovaj zakon bio neophodan i dobro je što ga na vreme usvajamo, da bi se izbori za vrlo osetljive oblasti mogli da sprovedu.
Odmah na početku ću reći da slobode i prava u svakoj državi se mere slobodama i pravima manjina, a ne slobodama i pravima većine. U Srbiji, ako se ne varam, postoji 19 saveta nacionalnih manjina. Mislim da u državama bivše Jugoslavije Srbija prednjači i to je dobro za Srbiju, jer je Srbija po prilično razorena, nedovršena zemlja, zemlja koja je najviše puta optuživana za etničko čišćenje i raznu vrstu pritisaka i za vršenja aktivnosti, a s tim u vezi, 19 nacionalnih saveta govori da i te kako Srbija vodi računa o nacionalnim manjinama i pravima nacionalnih manjina.
Bez obzira na pritiske i na optužbe da je izvršila etničko čišćenje, Srbija nije bitnije promenila sastav stanovništva od 1991. godine do današnjeg dana. Broj Srba je opao za preko 500.000 od 1991. godine do danas. Još više bi opao da nije bilo priliva stanovništva zbog izbeglica, prognanih i raseljenih lica iz republika bivše SFRJ, ali i broj pojedinih pripadnika nacionalnih manjina takođe pada.
S tim u vezi, mislim da najveći neprijatelji i nacionalnih manjina i većinskog naroda u ovom trenutku nisu jedni drugima, već najveći neprijatelj, posebno u Vojvodini, je bela kuga. Usudiću se da kažem da je bela kuga najopasnije sredstvo etničkog čišćenje trenutno u Vojvodini, a i u mnogim delovima Srbije.
Takođe, ekonomska kriza prouzrokuje odseljavanje ne samo većinskog stanovništva, već i stanovništva određenih manjinskih grupa, koje se takođe kao većinski narod upućuje trbuhom za kruhom.
Ono što su mene zamolili, „nacionalna manjina jugoslovenska“, oni tvrde da ih ima 23.000 i da njihov status nije definisan. Zato molim ministarku da uzme taj njihov prigovor u obzir, s obzirom da ćemo se najverovatnije sa ovim zakonom u dogledno vreme baviti ponovno.
Ono što bih rekao, što sam primetio u diskusijama, da po pitanju Nacionalnog saveta zabrinjava jedino partijske zađevice pripadnika stranaka nacionalnih manjina prema kojima se ja kao pripadnik većinskog naroda i kao predsednik Narodne seljačke stranke ne bih izjašnjavao, već bih njima ostavio da se bave departizacijom svojih nacionalnih saveta. To je bitno zbog njih, a ne zbog većinskog naroda, da na ovaj ili onaj način otklone makar lidere svojih političkih stranaka i saveta nacionalnih manjina, jer to će biti dobro i za njihove nacionalne manjine, za mir u njihovoj, a kad vlada mir u njihovoj kući, onda će najverovatnije vladati i mir u zajedničkoj kući.
Promena zakona utiče na izbore za nacionalne savete. Ni ovaj način izbora nije savršen, ali se ne slažem sa jednom strankom koja je tvrdila da su dosadašnji načini izbora bili demokratičniji nego ovaj koji je sada predviđen, jer ipak mislim da u RIK sedi, na ovaj ili onaj način, zahvaljujući zastupljenosti u Skupštini, desetak partija koje zastupaju stavove nacionalnih manjina na načina da su prošli na manjinskoj listi ili na listi koje su bile većinske, ali su oni kao manjinske grupe bili zastupljeni na takvim izbornim listama. Mislim da ima oko desetak nacionalnih manjina koje su na ovaj ili onaj način zastupljena u parlamentu, a samim tim su zapostavljene u RIK koja održava proporcije sastava Narodne skupštine. Mislim da je to ipak bolji način za izbore i kontrolu izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina od dosadašnjih.
Hoću da kažem i to da, s obzirom na ekonomsko stanje u državi, nikome nije prijatno. Mislim da jedna dobro izgrađena fabrika, da jedan dobro zasađen voćnjak ili vinograd, da jedna dobro zasađena njiva više vredi svakoj nacionalnoj manjini, a i većinskom narodu, nego što im važe neki nacionalistički lideri raznih partija. Zbog toga mislim da je zgodno da se saveti nacionalnih manjina, ponavljam, to je njihova unutrašnja stvar, opredele za departizaciju i da oni sami predlože neki propis na koji način da se reguliše uticaj politike stranaka nacionalnih manjina, a ako treba i drugih stranaka na dešavanje u nacionalnim savetima.
Nadam se da će ovi moji saveti biti shvaćeni dobronamerno, jer ne bih voleo da se nacionalni saveti i jedna dobra stvar pretvori u samoagregaciju, samoizolaciju, samogetizaciju bilo koje nacionalne manjine.
Ne trebamo, kao većinski narod, za razliku od drugih, da Srbijom jurimo sa čekićem, da jašemo jedan drugom na vratu, da mašemo čekićem i da razbijamo table sa višejezičnim natpisima. Ne treba da se ugledamo na gore od sebe, da simuliramo slobode drugih, jer se sloboda ne da simulirati. Simulirana sloboda je samo privid slobode. Ne može se poštovati svoj narod, ako se ne poštuje onaj drugi. S tim u vezi, hoću da kažem, kao pripadnik većinskog naroda, da niko u ovoj državi ne treba, a neka vremena su vrlo problematična, da se stidi zato što nije Srbin, ali takođe želim da kažem da niko ne treba da očekuje da se neko treba stideti same činjenice da je Srbin. Hvala.

Zahvaljujem.          
Naravno, po amandmanu, ja sam uvek poštovalac Poslovnika.
Dakle, prvo mislim da se do sada diskusija vodila po pogrešnom amandmanu. Mislim da je ovo član 1. koji kaže – za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno javne aukcije, državni poverioci mogu tražiti prinudnu naplatu i bilo koju meru postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. decembra 2007. godine. Ako sam to dobro pročitao, najverovatnije da se radi o ovom amandmanu. Ni predlagač, ni kasnije u diskusiji nisam baš siguran da se o tome radi.
Mogu da se složim da je srpska privreda devastirana, naravno i 90-ih godina, ali posebno posle 90-ih godina i da je jednostavno pretvorena u vozilo koje nema ni motor ni menjač. Dakle, trenutno privreda više troši nego što isporučuje novca i gotovo da smo u bezizlaznom položaju. Sa time mogu da se složim i svaka samokritika kod mene nailazi na pohvalu.
Što se tiče ovog amandmana, bio bih voljan da ga prihvatim, ali ovde se radi o tome šta država treba da uradi radi prinudne naplate… (Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem.
Ja sam bio poznat devedesetih godina po gubitku tona, kad god sam se javljao za reč. Znači, ovo nije iznenađenje, bilo je, poštovani gledaoci i vi koji ste se kasnije uključili u program.
Slažem se sa time da država namiri poveriocima prinudnom naplatom potraživanja koja oni imaju prema državi, ali bih takođe voleo da država, posebno u firmama koje su privatizovane metodom javnih tendera i aukcija od 2000. godine pa sve do 2010. godine, namiri neka svoja potraživanja. Voleo bih da se postupci privatizacije revidiraju i sve što je država dobila od kupaca, da država vrati kupcima, a da kupci vrate državi imovinu koju su na taj način stekli.
Baš bih voleo da vidim da se tri šećerane državi vrate po tri evra. Dakle, da se vrate na isti način na koji su privatizovane i voleo bih da ovaj amandman sadrži da se, recimo, i zgrada Centralnog komiteta sa svim onim placem itd. i onim aluminijumom koji je prodat i čija je vrednost bila daleko veća od pet miliona eura u to vreme. Voleo bih da se zgrada Centralnog komiteta vrati državi po istoj ceni i, naravno, i onaj plac koji je bio oko te zgrade i da taj ugovor bude ništavan, s obzirom da je jedan ugovor bio kod pravobranioca, a sasvim drugi je potpisan od strane kupaca. Voleo bih da kupci šećerana vrate državi šećerane, a država njima vrati devet eura. Voleo bih, takođe, da se zgrada Centralnog komiteta vrati državi za pet miliona eura, s obzirom da je vrlo kriminalan način otuđena od države.
U Srbiji je, naravno, veoma teško stanje. Glad je na sve strane. Lako bi mi nahranili siromašne i gladne, ali bojim se da nećemo moći da nahranimo bogate. Njima nikad nije bilo dosta, kao što se vidi i iz predlaganja amandmana. Mislim, da siromašni ne treba da se stide svog siromaštva, već ovi bogati bi trebali da se stide svog bogatstva.
Takođe bih voleo da se vrati porodici Jakšić u Krčedinu 52 hektara na kome je zasađen onaj sporni vinograd, koji je uzet samo zato što je, eto, seljak bio kulak i imao 52 hektara i ugovorom sa narodom, to smo bili u obavezi da izvršimo reprivatizaciju koja, naravno, nikad nije bila izvršena. Neko je bio surovo kažnjen i imovina mu je oduzeta da bi neko tu imovinu dobio i još od države dobio 525.000 eura subvencija.
Naprosto, za mene je neprihvatljivo da se ovo zlo koje se desilo do 2010. godine ne kazni, jer onaj ko zlo ne kazni, gospodine ministre, samo da znate stara poslovica kaže da onaj ko zlo ne kazni, taj sam čini zlo. Hvala.

Gospodine predsedavajući, poštovani poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj amandman i da on sadrži samo ovaj prvi deo za mene bi bio sasvim prihvatljiv, jer koliko vidim bio je veoma smislen i zasnovan na nekom iskustvu. Mi smo izvršili neku divlju privatizaciju, da prethodno nismo izvršili reprivatizaciju i to je bila naša velika greška. Znači, nije vraćeno ono što je bilo privatno, a pri tome, umesto da izvršimo pažljivo privatizaciju mi smo prodali ono sve što je bilo društveno, imovina društva, na osnovu zakona koji je bio za neke veoma dobar.
Kada kažem da ja zakon za neke bio veoma dobar to znači da je imao dobre rupe i dobro raspoređene. Dakle, mislim da su ga u to vreme napisali oni majstori tranzicije i njihovi prijatelji politički prvaci, vlasnici političkih stranaka, da bi što jeftinije, da bi što brže i na što sumnjiviji i jeftiniji način se dograbili ogromnog društvenog bogatstva. Tako društveno bogatstvo koje je pripadalo svima prisvoji 1% građana, postane vlasnik 90% bogatstva, a da 99% naših građana sadrži, ima imovinu vrednu svega 10%.
Razlog zašto bih podržao ovaj amandman zato što on isključuje aukcije. U tom veoma sumnjivom zakonu, posebno su bile sumnjive aukcije, dok se tenderska privatizacija pokazala kao malo boljom. Predlagač amandman ovim isključuje aukciju u nekim budućim privatizacijama.
Treba se prisetiti sada aukcije, posebno bila je pogubna po poljoprivredna preduzeća. Treba se setiti Mileta Jerkovića kome je ne znam na koji način, da li Zakonom o privatizaciji omogućeno da bez obzira kao osuđeno lice za šverc duvana, kao vlasnik sumnjivog kapitala dozvoljeno da učestvuje u privatizacijama preko deset poljoprivrednih kombinata i zadruga u Vojvodini i da ogromne površine zemljišta uglavnom kupi i preproda što strancima, što veoma sumnjivim licima protiv kojih se vode neki postupci. Gospodin Jerković je naravno to sve obavio u dosluhu sa vladajućom strankom iz tog vremena i preko „Metals banke“ i sve te njegove grehove i sva ta imovina koja je nastala, građani još moraju da kupe sanirajući „Metals banku“, odatle ispumpava novac u korist čoveka koji je imao kriminalnu biografiju i koji je na aukcijama došao do kombinata i poljoprivrednih dobara.
Takođe mi nije jasno zašto Zakon o privatizaciji nije obuhvatio i zemljoradničke zadruge? One su na specijalan način otuđene, ni na tenderu, ni na aukciji, već jednostavno nekom vrstom neposrednog dila između majstora tranzicije, vladajućih partija i ne pojedinih direktora zadruga, kako to naši seljaci kažu – one su prodate za džabe.
Ja ću napomenuti samo jednu zadrugu. Radi se o ZZ „Agrokor“ Gornji Milanovac, koja nije prodata na tenderu, nije prodata ni na aukciji. U njoj je iz norveške vlade uloženo preko tri miliona evra. Radi se o proizvodnji semena za priplodne krmače. Godišnji prihod te kuće, te zadruge je trebalo da bude oko šest miliona evra, međutim majstori tranzicije su radili sve na crno i trenutno se ta zadruga prodaje za manje od 30.000 evra, iako je samo norveška vlada uložila preko tri miliona i nešto hiljada evra za modernizaciju tog reprocentra, od koga su zemljoradnici trebali da imaju korist.
Ja sam voljan da prihvatim taj prvi deo amandmana. Međutim, s obzirom da se glasa o amandmanu u celini, to ću imati dilemu do dana za glasanje, ali mislim i ovu priliku koristim da treba stati na put ne samo privatizacijama koje je izvršio Mile Jerković i njemu slični, već privatizacijama raznih majstora tranzicije koji su zemljoradničke zadruge, koje su trebale da budu u korist zemljoradnika i u korist poljoprivredne proizvodnje, privatizovane za džabe. Niti je bilo tendera, niti aukcije. Jednostavno, imovina koja je trebala da pripadne poljoprivrednicima, pripala je raznoraznim tajkunima, prijateljima političkih lidera i vlasnika političkih partija.
Apelujem na sadašnju Vladu da preispita na koji način su se zadruge otuđile. Ogromna njihova imovina je nestala, a prelila se u džepove onih čiji su džepovi inače prepuni, koji se šepure u svojim džipovima, sa debelim lancima i vitkim pevaljkama oko svojih vratova. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, voleo bih ubuduće da ne razdvajate nas poljoprivrednike, ako je to moguće. Pažljivo sam ovo saslušao i ono što je meni kao zemljoradniku pa i poljoprivredniku, što mi je zapalo za oko i ono što sam čuo, da je moj kolega poljoprivrednik ocenio ovaj zakon neustavnim.
Mi smo poljoprivrednici inače poznati da bolje poznajemo pravo od pravnika, pa i od ministra pravde. Dakle, mada sam ja poljoprivrednik, kolega prethodnog govornika, ipak bih rekao da nešto ne može da bude neustavno pre nego što nije doneto. Dakle, zakon, ma koliko ja bio poljoprivrednik, može da bude neustavan tek od trenutka kada ga donesemo i kada bude objavljen u „Službenom glasniku“. Apriore tvrditi da će nešto biti neustavno, to može svako. Svaki poslanik bi mogao to da tvrdi i u Skupštini ne bi mogli da usvojimo nijedan zakon. Tek posle usvajanja i objavljivanja zakona u „Službenom glasniku“ i zahteva za ocenu ustavnosti, Ustavni sud će oceniti da li je ovaj zakon u skladu sa Ustavom ili nije u skladu sa Ustavom.
Privatizacija koju sam ja preživeo, a preživeli su je mnogi ovde, bila je jedna grabljiva, predatorska privatizacija, koja je vršena u dogovoru između političara, vlasnika političkih partija i njihovih prijatelja. Dakle, tu ne treba biti puno pametan i ne treba osporavati da je ona bila kriminalna od samog svog početka, a ne samo od kraja 2003. godine. Dokaz za to su svakako privatizacije tri šećerane za tri evra, privatizacija šećerane u Kovačici, Baču, Pećincima, kasnije u Vrbasu. Dakle, to ovde imam. Ta privatizacija potvrđuje moje reči. Ona je izvršena direktno u dosluhu i u saradnji između lidera i vlasnika političkih partija i njihovih prijatelja tajkuna, a u međuvremenu su i jedni i drugi postali tajkuni.
Dakle, ovde se ne radi samo o savezu političkih partija, vlasnika političkih partija i tajkuna, ovde se radi da je jedan tajkun bio direktor najmoćnije tada stranke, dakle, vladajuće partije i taj direktor je kupio tri šećerane za tri evra. Samo ova u Kovačici je imala u silosu 8,15 metara šećera, što je 13.000 i nešto tona, što je bila u tadašnje protivvrednost oko osam miliona evra. Ta šećerana je prodata za tri evra.
Da li treba neki bolji dokaz da moj kolega poljoprivrednik nije bio u pravu, da kriminalne privatizacije nisu nastale posle 2003. godine, nego da su one od samog svog početka bile i te kako kriminalne i da se na ovom primeru može dokazati spoj tajkuna i vladajućih partija tada i u to vreme?
Takođe, ovde imam spisak 18 poljoprivrednih kombinata za koje ne znam kako su propali, jer su više puta u to vreme, a i ranije, podržavani od strane države, finansijske, za razliku od poljoprivrednih gazdinstava koji tu privilegiju nisu imali. Nije mi jasno kako su to poljoprivredna gazdinstva na znatno manjem posedu uspela da opstanu, a ova su sada predmet ovog zakona, dakle, nalaze se u restrukturiranju.
Tu su i 63 prerađivačka preduzeća, prerađivačke delatnosti, tako da mi uopšte nije jasno kako se to desilo, ali ima objašnjenja i za to. Naš model privatizacije je bio kao kada jedete školjke, uzmete ono što valja, a ono što ne valja vratite državi. Dakle, zbog toga smo mi danas ovde, da bi ispravili ono što su neki drugi pokvarili.
Primera o kriminalnim privatizacijama ima i u privatizacijama koje su obavljene mimo Zakona o privatizaciji, o čemu moj kolega poljoprivrednik nije hteo da govori. Ovde je predmet zgrada Centralnog komiteta, tzv. zgrada „Ušće“. Ne znam zašto se policija, tužilaštvo konačno ne pozabave ovom vrstom privatizacije. Ona je toliko kriminalna da uopšte ne treba da raspravljamo da li je protivustavna, zato što je kriminalna od samog svog početka.
Iz ovoga se jasno vidi da je konkurs za prodaju, a ovo je radila Savezna vlada u kojoj je moj kolega poljoprivrednik bio ministar unutrašnjih poslova i ovo je trebalo i te kako da se suzbije, posebno što se radilo o imovini tada sadašnje države, dakle, ovde je konkurs raspisan, a komisija za sprovođenje konkursne privatizacije je odabrana tek 15 dana posle zatvaranja konkursa. Nije mi jasno uopšte ko je primao konkursnu dokumentaciju, kada u vreme dok su se primale ponude za privatizaciju zgrade Centralnog komiteta, komisija koja je trebalo da sprovede taj postupak još uvek nije bila imenovana, već je imenovana tek 15 dana posle zatvaranja konkursa.
Takođe, iz ove dokumentacije se jasno vidi da je ugovor potpisan sa firmom, a gle čuda, na konkursu je učestvovao isti onaj direktor stranke, one najveće vladajuće stranke, koji je kupio i šećerane. Šećerane je, doduše, kupio nešto kasnije. On je učestvovao kao nosilac konzorcijuma na konkursu i on je navodno bio najpovoljniji. Ali, gle čuda, ugovor nije potpisan sa tom firmom „MK grup“, već je potpisan sa firmom koja je u vreme kada se konkurs sprovodio i privatizacija, nije bila ni osnovana, već je osnovana tek četiri meseca posle zaključenja konkursa. Dakle, nemoguće je bilo da ona pobedi na konkursu i nije bilo moguće sklopiti ugovor sa takvom firmom koja apsolutno nije učestvovala na konkursu koji je sprovođen u vreme kada nije bilo komisije za sprovođenje konkursa. Ako ovo nije protivzakonito, onda ne znam šta je protivzakonito i protivustavno.
Razumem da ovde ima nervoze, jer oni koji su apsolutno i neprikosnoveno vladali nad drugima ne mogu nikako da podnesu da neko drugi vlada nad njima i otuda razumem tu nervozu. Međutim, pošto je ministar ovde prisutan, moram reći da su zakoni, a to piše u Deklaraciji o pravima, da zakoni treba da budu isti za sve, da podjednako štite i da podjednako kažnjavaju.
Ovde danas licemerno nastupaju oni koji su u vreme svoje vlasti omogućili da zakoni štite one koje treba da kazne, a kažnjavali su one koje treba da štite.
Mi danas raspravljamo o posledicama privatizacije. To vam je na naš poljoprivredni način kao kada imate priliku da konzumirate neko voće, da bi ga konzumirali u nekom redovnom stanju, morate da sačekate da voćka olista, procveta, da se plod odmetne, da ne bude neke nepogode i da bi onda mogli to da konzumirate. Tako je i u privredi. To u nekom redovnom stanju, morali bi od sirovine da napravimo neki proizvod, od tog proizvoda da prodamo i da svi ubiramo te plodove.
Međutim, zatečeno stanje nije bilo redovno. Za vreme njihove vlasti ta je voćka osušena i ta voćka više ne daje ploda. Zato i građani i mi ovde treba da znamo da mi sada to ne možemo konzumirati u redovnom stanju, da moramo voćku prvo da zasadimo, pa da sačekamo nekoliko godina da ona poraste, da procveta, da da ploda, pa ćemo tek onda ubirati i tu pauzu imamo zahvaljujući onima koji se danas najviše bune protiv ovog zakona i koji su bili produkt raznih kriminala po pitanju privatizacije.
Dakle, pošto je ministar pravde tu, ja moram da mu kažem da građani očekuju da zakoni više ne štite one koje treba da kaznimo, niti da kažnjavaju one koje treba da štite, već treba da obrne taj proces i oni bi voleli da ustanu rano i da krenu na posao u fabrike, ali njihovih fabrika, zahvaljujući ovim drugima nema, i oni su opravdanje više od hleba koji im nedostaje zato što u fabrikama štrajkuju, a kod kuće gladuju, više od hleba čekaju da tu nepravdu koja je njima nanesena jednom kaznimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da govorim posle kolege poljoprivrednika sa Vračara, jer ga smatram jednim od najpametnijih poljoprivrednika i prava je čast i zadovoljstvo govoriti posle njega. Kada kažem najpametniji, to stvarno i mislim, to se u praksi i pokazalo, jer redak je seljak i poljoprivrednik koji u jednoj godini može da dobije 41.070.579,97 dinara subvencija samo u toku jedne godine.