Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, ponovo vam se obraćam sa molbom da podržite da se u dnevni red današnjeg zasedanja uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, a razloga za to ima zaista mnogo.

Tokom 20. veka srpski narod je u borbi za slobodu vodio šest ratova, braneći svoju slobodu i suverenost i nijednom u tih šest ratova srpski vojnik nije bio agresor i nije pokušao da osvoji ni pedalj tuđe teritorije, već je svaki put branio svoju domovinu, svoju kuću i svoje ognjište.

Ne postoji način na koji se država Srbija niti mi u ovom parlamentu možemo ikada odužiti hiljadama heroja koji su tokom tih ratova položili svoje živote na oltar slobode.

Ne postoji način, ne postoji orden, ne postoji priznanje koje može biti pravična naknada za njihovu žrtvu, za njihove izgubljene živote, njihovu mladost provedenu u rovovima na braniku otadžbine.

Isto tako, ne postoji reč utehe porodicama koje su tokom tih ratova ostajale bez svojih najmilijih, koji su kao nevine žrtve plaćale cenu naše slobode. Još manje postoji reč opravdanja, pre svega nas u ovom parlamentu, što još uvek nismo utvrdili potpun i konačan spisak poginulih i ranjenih i nevino stradalih tokom bilo kog od ovih ratova.

Koliko god smo znali da budemo ponosni na svoje heroje, na njihova dela, toliko smo sa druge strane znali i znamo da olako prelazimo preko nedužnih žrtava koje je kroz istoriju dao srpski narod.

Znali smo često da se ljutimo na druge što ne poštuju nevine žrtve našeg naroda, iako i sami nismo bili u stanju da ih u potpunosti bar evidentiramo i dokumentujemo, kako njihovo postojanje, tako i njihovu tragičnu smrt.

Zato ne treba da nas čudi zašto nas pojedini ponižavaju umanjujući broj žrtava, izrugujući se njihovim tragičnim sudbinama, izjednačavajući žrtvu i dželata. I zato ne treba da nas čudi zašto ubistvo oko 2.500 Srba iz Bratunca, Srebrenice i Srednjeg Podrinja nije ni zločin vredan ni jedne jedine suze i jedne jedine reči izvinjenja bar jednog bošnjačkog lidera, ubistvo oko 3.500 Bošnjaka sa iste teritorije, masakr, genocid i kako ga sve ti isti ne nazivaju.

Zato ne treba da nas čudi što je zbog našeg nemara Sarajevo bez sumnje čak i dan danas, posle više od 25 godina od završetka sukoba na prostoru BiH, još uvek jedno od najvećih dobro prikrivenih i javnosti dobro čuvanih srpskih stratišta. Zato ne treba da nas čudi zašto javnost nije upoznata sa sudbinom sarajevskih Srba i sa sudbinom i svakodnevnim ubistvima, hapšenjima, pljačkama, zatvorima i logorima koji su bili surova stvarnost meštana srpske nacionalnosti.

Spiskovi i publikacije sa imenima žrtava za sada sadrže podatke od preko 5.700 pokojnika i oko 900 lica čija je sudbina neizvesna, znači, ukupno čak preko 6.600 Sarajlija srpske nacionalnosti koji su tragično okončali tokom ratnih sukoba. Međutim, ti spiskovi, kao i svi ostali spiskovi žrtava srpske nacionalnosti, nisu i konačni, još se javljaju porodice pokojnika koji nisu uneti u spiskove. Konačan bilans srpskih žrtava ovog grada teško da će ikada biti sačinjen.

Teško da će ikada javnost saznati imena Srba ubijenih u 126 državnih i privatnih koncentracionih i zarobljeničkih logora u ovom gradu, logora u kojima su jedini zatočenici bili Srbi. Zato ne treba da čudi da su samo tokom prve godine rata za osam meseci, od aprila do decembra 1992. godine, u Sarajevu bili ubijeni više Srba nego tokom celog Drugog svetskog rata i vladavine Pavelićeve NDH.

Ni danas, kao ni tada mnogi grobovi…

(Predsednik: Bojane, isteklo vam je tri minuta.)

… nisu obeleženi i opojani. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, dame i gospodo, i ja pošto nisam bivši socijalista, naravno, i drugovi i drugarice, pred nama se danas na dnevnom redu nalaze predlozi zakona o potvrđivanju dva izuzetno značajna međunarodna sporazuma, Sporazum o uzajamnom priznavanju i zameni vozačkih dozvola između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine, o kom su moji prethodnici tako reći sve izneli. U značajnoj meri proširuje, produbljuje saradnju, ali pre svega ojačava iskrenu i veliku, kako to volimo da kažemo, čelično prijateljstvo između Republike Srbije i Narodne Republike Kine.

Ne znam da li je potrebno napominjati da je Kina naš treći spoljnotrgovinski partner, kao i da ta saradnja raste munjevitom brzinom, tako da su Srbija i Kina u poslednjih pet godina utrostručile trgovinsku razmenu. Srpski narod nikada neće zaboraviti pomoć koju su, kako na početku ove kovid pošasti, kineska država i narod uputili Srbiji i njenim građanima, ali ni sve ono što je u prošlosti Kina učinila za Srbiju sa posebnim pijetetom prema činjenici da su kineska država i narod bili iskreno uz nas, čak i u najtežim trenucima, tokom zločinačke NATO agresije, da su za to platili visoku cenu, bombardovanja svoje ambasade u Beogradu, kojom prilikom su ubijena tri kineska državljanina, a preko 20 ih je ranjeno, ali apsolutnoj podršci teritorijalnom integritetu Srbije istoj onakvoj kakvu Srbija poslednjih godina pruža politici jedne Kine.

Kada jedna država i njen narod imaju takvog prijatelja, kao što ga mi imamo u Kini, ali i Kina u nama, svaki korak koji će unaprediti našu saradnju i prijateljstvo je uvek više nego dobrodošao.

Kada govorimo o Sporazumu o saradnji i zaštiti od katastrofa na zapadnom Balkanu, moramo napomenuti da on u suštini predstavlja deo inicijative predsednika Republike Srbije predsednika Aleksandra Vučića, pod nazivom Otvoreni Balkan, koji ima za cilj saradnju sa zemljama regiona u svim aspektima, privrednom, ekonomskom, pa naravno, i bezbednosnom. Tako ovaj Sporazum predstavlja zajednički interes Srbije, Albanije i Severne Makedonije, da unaprede saradnju u sprečavanju i ublažavanju posledica od katastrofa i uvećanju pripremljenosti država potpisnica za reagovanje u slučaju eventualnih katastrofa.

Samo tokom poslednjih desetak godina bili smo svedoci više zemljotresa, katastrofalnih poplava, i velikih požara koji su zahvatili kako našu zemlju, tako i zemlje regiona, što opravdava postojanje jedne ovakve regionalne saradnje, za koju je pre desetak dana i Crna Gora pokazala zainteresovanost. Ima li šta lepše nego kada posle raznih neosnovanih napada koji u prethodnom periodu od jednog broja političara iz regiona doživela naša država i naš predsednik Aleksandar Vučić, ministar unutrašnjih poslova Severne Makedonije, gospodin Oliver Spasovski, javno zahvali Srbiji, predsedniku Vučiću, kao i vama ministre Vulin, na iskrenoj pomoći u gašenju požara. Ima li šta lepše nego kada posle svega kroz šta je naš region prošao tokom prethodne tri decenije, iz usta visokog funkcionera jedne susedne države čujemo kako su zahvalni što država tokom tih teških trenutaka nisu bili prepušteni sami sebi, jer su tu bili njihovi prijatelji iz Srbije. Ima li šta lepše nego kada se na stalno ispruženu ruku prijateljstva koju Srbija i njen predsednik i građani pružaju svim zemljama i narodima, kako u regionu, tako i van njega, nađu razumne glave koje su spremne da tu ruku prihvate.

Upravo ovakvi kati su potvrda ispravnosti politike koju vodi država Srbije i njen predsednik Vučić poslednjih godina vode na međunarodnom planu. Politike koja je od Srbije države koja je pre samo desetak godina jedva preživljavala uz tuđu pomoć postala država koja je spremna i što je najvažnije, sposobna da pomogne svima kojima je ta pomoć potrebna. Da je ovo istina govori nam i nedavno održana vežba „Sistem 2021“ koja je izvedena u istom trenutku na 50 lokacija u 24 grada i 26 opština, uz učešće preko osam hiljada ljudi pripadnika Sektora za vanredne situacije, Civilne zaštite, Gorske službe spašavanja, Crvenog krsta, Vojske Srbije. Tokom vežbe prikazano spasavanje usled poplava, nakon zemljotresa, pucanje brane, curenja gasa i tehničko-tehnoloških nesreća, a ono što je najbitnije jeste činjenica da je vežba ocenjena kao izuzetno uspešno izvedena, kao i da Srbija može da bude mirna i sigurna jer ima ko da brine o njoj, čak i u trenucima najvećih katastrofa, i ne samo Srbija već i sve druge zemlje kojima naša pomoć bude potrebna. Zato ministre, svaka čast kako lično vama, tako i svim učesnicima ove sjajne vežbe.

Cenjeni ministre, ne mogu a da ne iskoristim vaše današnje prisustvo kako bi vam čestitao na svim rezultatima MUP-a u borbi protiv kriminala, naročito onog najgoreg, organizovanog koji je ujedno i najopasniji po samu državu i građane. Javnost Srbiji tako reći je nepodeljena u mišljenju da su pripadnici MUP-a u proteklih godinu dana više nego ikada do sada pokazali izuzetnu profesionalnost hrabrost, upornost, doslednost, kako u borbi protiv kriminala, tako i u čišćenju svojih redova od pojedinaca koji su obrukali kako sami sebe, tako i svoju profesiju, sarađujući sa onim najgorima, sa onima sa kojima su upravo i trebali da se beskompromisno bore.

Naravno da je naša policija uvek imala časne i čestite pripadnike kojima moramo priznati, u prošlosti nije uvek dozvoljavano da rade svoj posao, ali čvrstim i odlučnim stavom predsednika Aleksandra Vučića i ništa manje čvrstim i odlučnim vašim angažovanjem ministre, koje posle povratka ugleda Vojske Srbije sada vraća ugled i srpskoj policiji, omogućavajući da pre svega slobodno i profesionalno radi svoj posao, a što naravno ima i posledicu za ovako dobre rezultate.

Kao jedan od poslednjih dokaza te profesionalnosti u radi, jesu i događaji od pre nekoliko dana kada je policija u više navrata postupala više nego odgovorno i profesionalno i u potpunosti zaštitila javni red i mir na ulicama Beograda. Napokon su Srbija i Beograd dočekali da imaju tako obučenu i opremljenu policiju koja je omogućila da se nakon niza nemilih scena u prošlosti napokon i kod nas dogodi da kada se na jednom mestu sretnu pristalice totalno suprotstavljenih, slobodno možemo reći ekstremnih političkih organizacija, pravovremenom i profesionalnom reakcijom policije spreče se sve neželjene posledice jednog takvog događaja.

Pre svega zaslugom ljudi iz vašeg ministarstva sprečeni su pojedinci u nameri da izmanipulišu kako domaću, tako i svetsku javnost i da Srbiju predstave kao autokratsku i fašističku državu, a srpski narod kao genocidan. Srbiju koja je prva u porobljenoj Evropi davne 1941. godine povela organizovani ustanak protiv fašizma. Srbiju koja je prva u Evropi tokom te 1941. godine imala svoje slobodne teritorije. Srbiju u kojoj je kao nigde u svetu streljano 100 nedužnih građana za jednog ubijenog fašistu, 100 za jednog kao nikada i nigde, ni pre, ni kasnije.

Ja ne bih sada ulazio u konkretnu problematiku dešavanja vezanih za mural posvećenom generalu Ratku Mladiću, jer mural sam po sebi jeste komunalni problem i pokušaj jeftinog performansa Soroševih aktivista, ali kada već spomenuh kako generala, tako i neuspeo pokušaj poturanja fašizma Srbiji i srpskom narodu, ne mogu a da sa ovog mesta ne kažem istinu koja je jedna i koju nikada niko neće moći da promeni, koliko god se pojedinci trudili to da učine. Istinu koja glasi – srpski narod nikada nije bio na pogrešnoj strani istorije i srpski narod nikada nije bio osvajač i zavojevač,

kao što nikada u svojoj istoriji nije bio genocidan. Srpski narod jeste naročito tokom 20. veka u više navrata bio žrtva genocida i samo su za srpsku, jevrejsku i romsku decu postojali specijalizovani logori smrti.

Očigledno smo često u prošlosti bili u zabludi kada smo ginuli za slobodu onih koje smo smatrali braćom, a koji su se posle pretvarali u naše dželate i koji su nam to posle vraćali kamom i jamom, a mi smo takav narod, slobodoljubiv narod koji je spreman da se žrtvuje kako za svoju slobodu, tako i za slobodu svih onih koje smatra bliskim, slabim i nezaštićenim.

Istina, ima i ovaj narod, kao i svi drugi narodi, svoje izrode, izdajnike, ima, nažalost, i zločince koji nisu prezali da okrvave svoje ruke, kako krvlju svojih sunarodnika, tako i onih koji to nisu, najčešće kako bi se dodvorili svojim stranim gospodarima. Ti izrodi, izdajnici i zločinci ne zaslužuju ni da im se imena danas pomenu, ali u red tih izroda i zločinaca ni u kom slučaju ne spadaju časni i čestiti srpski oficiri koji su branili srpsku nejač i njihova vekovna ognjišta od Dinare preko Romanije, pa do Prokletija tokom tragičnih sukoba devedesetih godina.

Ne treba srpskom narodu nikakva presuda bilo kakvog suda, doneta bez ikakvih dokaza i osnova, pa da bude svestan da su njegovi generali i pukovnici i ostali vojni i policijski komandiri pretvoreni u haške sužnjeve samo zato što su Srbi i zato što su bili odlučni da se suprotstave nepravdi, da ostanu verni svojoj vojničkoj zakletvi i brane svoju državu i narod, bez obzira koliko je bilo veliko zlo koje se nad nas nadvilo, a bilo je najveće i najjače koje se ikada u svetskoj istoriji obrušilo nad jedan slobodan i suveren narod.

Jako dobro zna srpski narod da kao što su ti isti heroji koji su često bili čak i bez ikakvog čina obični vojnici, rezervisti iz istog rata izašli ponosni i nepobeđeni, isto tako izašli čistog i svetlog obraza kao što su to činili i njihovi preci kroz, nažalost, bogatu ratnu istoriju našeg naroda.

Mogu razni tzv. aktivisti soroševskog ili NVO sektora prekrečiti i uništiti sve murale posvećene generalima Mladiću, Lazareviću, Pavkoviću, Tolimiru, pukovniku Šljivančaninu i mnogim drugim herojima, mogu izbrisati iz svih udžbenika herojstva sa Košara, Paštrika, sa Vozuća ili sa proboja Koridora, ali ne mogu prekrečiti, izbrisati i uništiti naše pamćenje, našu večnu zahvalnost za njihovu žrtvu, herojstvo i iskazanu vojničku čast, našu zahvalnost što su srpski narod sačuvali od novih kama i jama koje su mu bile namenjene. Hvala.

Zahvaljujem.

Srpski narod je u ratovima samo tokom prošlog veka, 20. veka pretrpeo stradanja koje se graniče sa genocidom, ali ozbiljan popis žrtava još uvek nije urađen, naročito popis žrtava koje je srpski narod podneo u Drugom svetskom ratu, kao što nije sačinjen ni potpuni popis poginulih tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka.

Odlukom tadašnjeg najvišeg državnog rukovodstva ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata prekinut je rad Državne komisije za ispitivanje ratnih zločina i zazidane su jame u koje su ustaše bacale svoje žrtve, a iskopavanja u logoru smrti Jasenovcu zaustavljena su, maltene čim su i započela. Desetine hiljada žrtava raznih crnih legija i Handžar divizija donedavno nisu smeli ni da se pomenu.

Istini za volju, čak i hrvatski istoričari su u SFR Jugoslaviji izračunali i priznali da je tokom Drugog svetskog rata ukupno poginulo preko 500.000 građana srpske nacionalnosti, dok u najnovijim relevantnim istraživanjima, istina nehrvatskih istoričara, taj broj daleko prevazilazi milionitu žrtvu srpskog naroda. Kada se na tu brojku doda oko 100.000 žrtava iz balkanskih ratova, pa preko 1.250.000 iz Velikog rata i par desetina hiljada žrtava ratova vođenih tokom devedesetih godina prošlog veka, od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne, pa do Kosova i Metohije, dolazimo do približnih brojki od oko 2,5 miliona žrtava koje je Srbija samo u 20. veku položila na oltar slobode.

Vekovima su na ove naše prostore osvajači dolazili i odlazili, a srpski narod je stoički odolevao svakom njihovom naletu žrtvujući svoje najbolje i najhrabrije sinove i kćeri.

Ne možemo ni zamisliti koliko je velikana, budućih naučnika, pronalazača, umetnika, lekara srpski narod morao da žrtvuje kako bi sačuvao slobodu i opstao na svom ognjištu.

Slobodno možemo reći da u poslednja dva veka nema generacije koja nije morala da se lati oružja kako bi odbranila svoju slobodu i nema generacije koja nije platila previsoku cenu te slobode.

Šezdesetak godina posle prve zabrane utvrđivanje tačnog broja žrtava koje je podneo srpski narod doživeli smo i drugu. Nedugo posle petooktobarskog puča odlukom dosovskog režima obustavljen je rad na utvrđivanju tačnog broja, pre svega poginulih i nevino stradalih građana Srbije tokom zločinačke NATO agresije.

Izgleda da je dosovcima i njihovim političkim satrapima bilo bitnije i važnije da iz zatvora oslobađaju šiptarske teroriste i zločince i da na njihova mesta zatvaraju časne srpske generale, a ne da utvrde tačan broj žrtava svog naroda.

Tako dolazimo do jedne od retkih stvari koje naš narod tokom poslednjih stotinak godina može, ili, da budem iskren, mora da se postidi, a to je činjenica da nikada do kraja nismo insistirali da se utvrdi tačan broj ranjenih, poginulih, a pre svega nevinih žrtava tokom bilo kog od minulih ratnih sukoba, kao da smo uglavnom ćutali kada su nam to vlastodršci zabranjivali, kada su nam branili da utvrdimo tačan spisak sa pojedinačnim imenom i prezimenom svake žrtve, a kamoli da utvrdimo tačne činjenice o okolnostima njihovog stradanja, tačno mesto njihovog strada, kao i status svake žrtve, a po mogućnosti i svakog zločinca.

Na kraju, poštovane kolege narodni poslanici, pozivam vas da podržite naš predlog i glasate za formiranje komisije koja bi jednom za uvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije, kako bi smo napokon stavili tačku na ovo pitanje i sagledali u potpunosti veličinu zločina koju su NATO snage u sadejstvu sa šiptarskim teroristima izvršile nad našim građanima i onemogućile bilo kakvu njegovu relativizaciju i reviziju u budućnosti.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Ne tako davno, od kraja 2000. godine, pa sve do sredine 2012. godine, tokom vladavine Demokratske stranke i njenih političkih marioneta, Srbija je ćutala o stravičnom zločinu koji je tokom 78 dana NATO agresije počinjen nad nevinim stanovništvom. Ćutala je Srbija krijući svoje žrtve, krijući strahote koje je doživela od 19 najjačih i najbogatijih zemalja.

Na našu sramotu, Srbija je tih godina bila država u kojoj su bili progonjeni i hapšeni svi oni koji su branili svoju državu i narod od šiptarskih terorističkih bandi, oni koji su se hrabro suprotstavili pogromu svog naroda na prostoru Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, onih koji su junački stali na branik svoje otadžbine i pružili otpor NATO agresiji.

Ali, što je još strašnije, Srbija je tih godina bila država u kojoj su iz zatvora pušteni svi dokazani teroristi i zločinci, svi oni koji su tokom devedesetih godina prošlog veka ubijali, zlostavljali i proganjali srpski narod. Tih godina je sloboda i zaštita zakona bila garantovana samo pripadnicima zločinačke organizacije tzv. UČK i kriminalne organizacije Demokratske stranke, naravno, i njihovim koalicionim partnerima.

Na našu sramotu, Srbija je tih godina bila država koja je najviše brinula o onima koji su joj ubijali i progonili narod ili je pod okriljem demokratskih promena pljačkali i pustošili. Nepunih 12 godina je Srbija ćutala i žmurila zatvarajući i usta i oči pred ubicama i lopovima, pred zlom koje su joj nanosili. Ćutala i žmurila Srbija i pred nepravdom dok su joj hapsili, tamničili najhrabrije i najčestitije sinove, njene heroje i vitezove. Ćutala je i žmurila Srbija pred lažima kako smo samo mi krivi za sve, kako smo isključivo mi krivi što su nas ubijali, proterivali, zlostavljali, kako smo jedino mi krivi što su nam palili ognjišta, razarali škole i crkve, rušili fabrike i mostove, kako smo sami krivi što smo pravili kuću na drumu, pa je sasvim normalno da je oni ruše i pale.

Nadale su se udružene ubice i lopovi da će vreme doprineti da Srbija zaboravi svoje utamničene heroje, da će Srbija da zaboravi svoje poginule i ranjene, da će na ranjena i oslabljena pleća natovariti teret nepostojećeg, izmišljenog genocida, pod kojim će i Srbija i srpski narod pokleknuti moleći oprost za nešto što nismo počinili, moleći sopstvene dželate da nam oproste što smo bili žrtve.

Ali, kako smo pre devet godina uspeli da zbacimo to zlo i kako smo uspeli da vratimo ponos državi, a veru građanima, da vratimo ugled i dostojanstvo onima koji su se hrabro i čestito borili i čiji je jedini zločin bio to što su od najvećeg zla branili svoju državu i svoj narod, tako nam je ostala obaveza da utvrdimo tačan broj nevinih žrtava i heroja, obaveza da u potpunosti, bez ijednog izuzetka po prvi put u istoriji ove države i ovog naroda evidentiramo ime svake žrtve, svakog poginulog i ranjenog građanina koji je na bilo koji način nastradao. Dužni smo da za buduće generacije sačuvamo imena onih koji su bili bolji i hrabriji od nas, onih koji nisu žalili da umru kako bismo mi živeli.

Naša je dužnost i obaveza da pamtimo njihovo herojstvo i pričamo o njihovoj žrtvi, jer narod koji zaboravi svoje heroje i svoje mučenike ne može biti narod koji zaslužuje poštovanje ni u svojim ni u tuđim očima. Zbog toga vas, kolege narodni poslanici, pozivam da podržite ovaj naš Predlog o formiranju komisije za utvrđivanje tačnog broja poginulih i ranjenih tokom NATO agresije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, cenjena ministarko Gojković, sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi.

Srbija je država koja je uvek poštovala prava svih nacionalnih manjina, a nema razloga da tako kako sada, tako i u budućnosti ostane.

Dolazim iz opštine Temerin, u kojoj pun vek zajedno žive srpski i mađarski narod i dosadašnji radni vek sam proveo u ustanovama kulture i informisanja, koje su svoje delatnost obavljale dvojezično, na srpskom i mađarskom jeziku.

Mi smo, u opštini Temerin, inače kao i u celoj Srbiji više jezičnost i multikulturalnost oduvek shvatali, kao svoje bogatstvo i to čak i razni pokušaji neodgovornih pojedinaca, tokom prethodne dve, tri decenije, koji su izazivali ili politički zloupotrebljavali razne incidente, nisu uspeli da ozbiljnije naruše i poljuljaju.

Zbog svega toga, koliko god svima nama bilo bitno da usvojimo jedan ovakav zakon, koji štiti nacionalni i kulturni identitet srpskog naroda, možda je, čak još i važnije da, ni na koji način ne ugrozi, ni jedno jedino stečeno pravo nacionalnih manjina, koje žive na teritoriji Republike Srbije, već da ih, čak šta više i unapredi.

Moram konstatovati da više nego sramno da akcija dela javnosti, koja je na nož dočekala predlog ovog zakona, hajke pojedinih tajkunskih medija, pojedinaca i nevladinih organizacija koja smeta sve što je vezano za očuvanje nacionalnog identiteta srpskog naroda, za očuvanje srpskog jezika i pisma.

Istih onih kojima je svaki uspeh Srbije više nego bolan, a žigosanje srpskog naroda, kao divljačkog plemena zločinaca i kriminalaca, siguran izvor dobre zarade i više nego lagodnog života.

Koliko čovek mora nisko da padne, pa da o svom narodu, njegovoj kulturi, veri i nacionalnom identitetu, izgovara sve gadosti koji izgovaraju ovi slučajni Srbi. Koliko čovek mora nisko da padne, a da se stidi svojih korena, svoje kulture i svoje tradicije. Zato i ne čude ovi poslednji napadi na SPC i njeno sveštenstvo, kao što ne čude i pozivi na formiranje fantomske vojvođanske nacije.

Ono čega moramo biti svesni, jeste činjenica da ništa od ovoga nije slučajno. Nije slučajno ni jedan od udara koji je poslednjih godina doživela SPC, kako na prostoru KiM, tako i na prostoru Crne Gore i drugih zemalja u regionu.

Nije slučajan pokušaj preotimanja kulturne baštine srpskog naroda na prostoru KiM, nije slučajan pokušaj cepanja srpskog naroda na prostoru Vojvodine, jer se pojavio neko ko je uspeo da uzdigne Srbiju, koja je bila na kolenima, jer se pojavio neko ko je uzdigao Srbiju, koja je bila ponizna i poslušna, jer se pojavio neko ko je od Srbije napravio politički privrednu, ekonomski, ali da ne zaboravimo i vojno jaku i stabilnu državu.

Neko ko je politički nacionalno ujedinio srpski narod, sa obe strane reke Drine, neko ko je politički nacionalno ujedinio Srbe na KiM, neko ko je politički nacionalno povezao celokupnu srpsku dijasporu, sa svojom maticom. Neko, kako mi iz PS volimo da kažemo, nezaustavljivo stvara srpski svet.

Taj neko, znamo svi je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i predsednik svih Srba. Čovek i državnik koji je vratio srpsku državu i srpski narod na mesto gde svojim istorijskim zaslugama pripadamo.

Bili smo poslednjih godina i decenija svedoci velikog broja zločina izvršenog na pripadnicima srpskog naroda, kako od strane pripadnika raznih terorističkih organizacija i paravojnih tokom ratnih sukoba, na prostoru SFRJ, tako i od strane NATO alijanse, bili smo svedoci zabrane korišćenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma na prostoru bivših jugoslovenskih republika i ako je njima srpski narod bio jedan od konstitutivnih naroda.

Bili smo svedoci lupanje tabli sa ćiriličnim natpisima, paljenja srpskih manastira i crkava i preoravanja srpskih grobalja. Pored svega toga, pojedinci pokušavaju da nas ubede da nemamo od čega štitimo svoj jezik, pismo, veru, kulturu, identitet, optužujući nas da je ta odbrana agresivna, očekujući valjda da ponovno ponizno klečimo i pred njima, kao i pre 10, 15 ili 20 godina.

Koliko god se trudili ne mogu da nam ospore pravo da zaštitimo svoj jezik i pismo, kao što ne mogu da nam ospore pravo da zaštitimo svoju kulturu i identitet, kao što ne mogu da nam ospore pravo da radimo na osnivanju srpskog sveta. Ne mogu i nemaju pravo da nam ospore da povežemo sve Srbe, jedinstveni politički narod, koji o najbitnijim nacionalnim pitanjima misle isto.

Ne mogu i nemaju pravo da nam ospore i zabrane da mislimo jedni na druge i jedni o drugima, uvek kada nas boli neka zajednička rana ili nas raduje neki zajednički uspeh i ne mogu i nemaju pravo da nam ospore i zabrane da tako nacionalno jedinstveni damo odgovor na političko i fizičko nasilje nad Srbima van Srbije, gde god i kad god se ono desilo.

Nemaju, jer taj srpski svet nastaje da se ne bi ponovio Jasenovački genocid i nastajanje velike Albanije ne prođe bez otpora, nastaje da kada se Srbi u Republici Srpskoj, primoraju pod pretnjom robije da prihvate da su genocidan narod i ima ko da ih okupi i ohrabri, da budu složni, jedinstveni i istrajni. Upravo zato njima smeta ideja srpskog sveta koja jedino može biti garant da će svaki Srbin gde god živi znati da država Srbija brine o njemu i da će uvek brinuti o njemu.

Smeta im, jer ćemo tako biti u mogućnosti da na svaku opasnost i patnju odgovorimo, nacionalnim jedinstvom koje će biti garant kako političke i svake druge nedeljivosti, ali i nesalomivosti.

Smeta im, jer ćemo tako moći da zaštitimo svoj jezik i svoje ćirilično pismo i svoju kulturu, veru i svoje svetinje i kulturne baštine, gde god se one nalazile. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću, koga većina srpskog naroda s razlogom smatra ne samo predsednikom Srbije, već i predsednikom svih Srba, Srbi polako ali sigurno postaju složni i jedinstven politički narod.

Ta ideja je politički sazrela i zato je taj proces ujedinjenja i otpočeo, i to se više nikada neće moći zaustaviti niti sprečiti, jer taj proces je nezaustavljiv. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, ponovo vam se obraćam sa molbom da podržite da se u dnevni red današnjeg zasedanja uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, a razloga za ovo je zaista mnogo.

Tokom 20. veka srpski narod je u borbi za slobodu vodio šest ratova braneći svoju slobodu i svoju suverenost. Ni jednom od tih šest puta srpski vojnik nije bio agresor i nije pokušao da osvoji ni pedalj tuđe teritorije, već je svaki put branio svoju domovinu, svoju kuću i svoje ognjište.

Nikada srpska država, ni srpski narod, kako u 20. veku, tako i ranije kroz svoju istoriju, za razliku od mnogih drugih veliki država i naroda, nije bila na pogrešnoj strani. Uvek, ali baš uvek, i 1912, i 1913, i 1914, i 1941, i 1991, i 1999. godine srpska država i narod su bili na strani pravde, istine i slobode.

Dvadeset četvrtog marta navršeno je 22 godine od početka zločinačke NATO agresije, a pre nedelju dana i 80 godina od bombardovanja Beograda od strane nacističke Nemačke 1941. godine, za tri dana će se navršiti 77 godina od savezničkog bombardovanja Beograda i Srbije 1944. godine, a za par meseci i 107 godina od bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu.

Kao što vidimo, bombardovali su u prošlosti Beograd i Srbiju i okupatori i saveznici, ubijali su srpski narod i jedni i drugi, a mi smo svima prijateljski pružali ruku, opraštali im zločine, ali nažalost, i slobodno su reći – na našu sramotu, često zaboravljali svoje žrtve. Pružali smo ruku onima koji su nas bombardovali i ubijali, znajući često da to nisu zaslužili, znajući da se čak i ne kaju zbog svojih zločina i nedela, znajući da iz svojih grešaka nisu izvukli nikakve pouke. Znamo, svi smo svesni, da je ova pružena ruka uvek bila znak naše moralne i ljudske veličine, ali ta pružena ruka i pogled u budućnost ne treba da znači da moramo da zaboravimo svoje nevine žrtve. Ne treba da znači da moramo njih da prepustimo zaboravu, da ih izbrišemo, kao da nikada nisu ni postojali, jer moramo biti svesni da narodi koji ne poštuju svoju prošlost i svoje žrtve ne zaslužuju ni bolju budućnost. Zato vas molim da više ne ponavljamo greške koje smo činili u prošlosti, kada smo zaboravljali i zarad viših interesa prikrivali svoje žrtve, svaki put ih iznova plaćajući sve skuplje, sa još više prolivene krvi i izgubljenih života.

Molim vas još jednom da podržite da se u dnevni red današnje sednice uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, kako bismo se odužili onima koji su već 22 godine zbog našeg nemara nepravedno prepušteni zaboravu, iako su za slobodu u kojoj mi danas živimo žrtvovali svoje živote, ono najvrednije što su tada imali. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, prošle nedelje se navršilo 22 godine od kada je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu otpočela zločinačka agresija NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Punih dvanaest godina tokom vladavine demokratske stranke i njenih političkih satrapa, Srbija je sramno ćutala o stravičnom zločinu koji je počinjen nad njenim stanovništvom.

Ćutala je Srbija krijući svoje žrtve, krijući strahotu i nepravdu koju je doživelo 19 najjačih i najbogatijih zemalja.

Uvek će ostati zapisano na večnu sramotu da su tokom tih dvanaest godina iz zatvora pušteni najgori teroristi i zločinci, a da su kao divlje zveri lovljeni i Haškom Tribunalu isporučivani oni koji su hrabro branili svoju otadžbinu i nikada veće sile i nikada većeg zla koji je udarilo na srpsku državu i narod.

Zauvek će ostati zapisano kako su oni kojima su usta bila puna demokratije ljudskih sloboda, evropskih vrednosti i američkog sna, bez ikakve milosti ubijali nedužne građane Srbije, starce, žene, decu, nazivajući ih kolateralnom štetom. Zauvek će ostati zapisano kako su punih 78 dana nekažnjeno ubijali ceo jedan narod.

Sve ovo će ostati zapisano, jer je dolaskom Aleksandra Vučića na čelo Srbije Srbija odlučila da prestane da ćuti i da progovori o svemu što je doživela i preživela, odlučila da ne krije svoje rane i da ne dozvoli da iko na ovom svetu promeni istinu o užasnom zločinu koji je 1999. godine izvršen nad Srbijom i njenim građanima.

Sve ovo što sam do sada nabrojao da će zauvek ostati zapisano, ali postoji jedna stvar koja neće ostati zapisana, bar ne u potpunosti i do kraja. Neće ostati zapisan potpuni spisak svih nedužnih žrtava tokom zločinačke agresije NATO pakta, kao što nikada nije kompletirani spisak nedužnih žrtava Jasenovca, Jadovna, Jastrebarskog i mnogih drugih stratišta, neće ostati zauvek zapisan spisak svih onih koji su našu slobodu plaćali onim najskupljim i najvrednijim što su imali, svojom mladošću, svojim snovima, svojim životima.

Mnoge generacije pre nas su počinile istorijske greške i više puta propustili da utvrde tačan broj žrtava iz nekih prethodnih ratova. Mislim da mi to sada, pre svega, zbog Srbije, zbog njene budućnosti, a nadam se, zbog budućnosti naših potomaka sebi ne smemo da dozvolimo.

Zbog svega toga, predlažemo da se formira Komisija koja će istražiti i utvrditi tačan broj svih poginulih, i ranjenih pripadnika Vojske Jugoslavije, pripadnika MUP Republike Srbije i civilnih lica na teritoriji Republike Srbije.

Poštovane kolege, ovo je najmanje što možemo da učinimo zarad nevinih žrtava i njihovih porodica, zarad budućnosti Srbije, a najviše zarad istorijske istine.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, zauvek će istoriji ostati zapisano kako je 24. marta 1999. godine, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu, otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu ponosnu i suverenu zemlju. Ostaće zapisano kako su bez ikakve milosti ubijani oni koji su branili svoja ognjišta, svoje porodice, svoju slobodu, oni koji su tek započeli svoje živote, koji su želeli da žive, oni koji su nazivani kolateralnom štetom. Tokom 78 dana agresije uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike, stambene zgrade, vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načela. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić je stradala u jednom trenu: otac Dragomir, majka Dragica i njihova ćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije jedanestomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božina iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Silić i njegov tata Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić.

Tačan broj poginulih i ranjenih, kako onih koji su branili svoju otadžbinu, tako i civila, na našu sramotu, do današnjeg dana nije utvrđen. Najveći deo podataka kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast, dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima, prestaje sa utvrđivanjem tačnog broja poginulih i ranjenih tokom zločinačke NATO agresije. Predstavnici te vlasti zaboravljaju da utvrde pravi tj. tačan broj žrtava NATO agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista OVK odgovornih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima Vojske i policije, kao što ne zaboravljaju da po Srbiji proganjaju i hapse komandante koji su se tokom agresije junački suprotstavljali udruženom NATO paktu i šiptarskim terorističkim bandama i ponizivši ih kao najgore kriminalce i isporučuju ih Haškom tribunalu.

Pozivam sve narodne poslanike da podrže naš predlog, kako bismo doneli odluku o formiranju komisije koja bi jednom zauvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije i kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje, sprečivši bilo kakvu dalju relativizaciju ovog pitanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, cenjeni ministre sa saradnicima, kada govorimo o bezbednosti naše države i svim njenim aktivnostima po tom pitanju, ne možemo a da se ne vratimo godinu i nešto dana u nazad kada smo u ovom domu u vašem prisustvu, ministre, a na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića, usvojili Strategiju nacionalne bezbednosti, kao i Strategiju odbrane.

Svi smo svedoci da Republika Srbija svakodnevno pomno prati promene u okruženju i prilagođava svoju bezbednost i odbrambenu politiku tim promenama kako bi na najbolji način štitila i ostvarila svoje nacionalne interese koje smo tada jasno i definisali, pa da se nekih od njih i podsetimo, to su: očuvanje suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije, očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti Republike Srbije i njenih građana, očuvanje postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on da živi. Nikada država Srbija do te 2019. godine nije rekla da je njen nacionalni interes očuvanje života Srba bez obzira gde oni žive i nikada nije rečeno da je Republika Srpska, njena bezbednost i očuvanje prioritet spoljne politike Republike Srbije.

Država Srbija je na ovaj način veoma jasno formulisala i svima saopštila šta je njen nacionalni interes i koje su osnovne vrednosti koje ćemo braniti.

Ono što nikada ne smemo zaboraviti jeste činjenica da se niko pre nas nije setio da to definiše. Strategijom nacionalne bezbednosti mi smo jasno definisali osnovne izazove, rizike i pretnje bezbednosti našoj državi.

Svima je jako dobro poznato da je glavna politička pretnja Republike Srbije lažna republika Kosovo, neuspeli politički projekat kojim je NATO pakt predvođen SAD pokušao da počasti šiptarske teroriste i narko dilere.

Ovo je verovatno prvi put u istoriji ljudske civilizacije da bilo ko u svetu osvedočenim teroristima, zločincima i narko kartelima pokušava da napravi državu. U tom pokušaju pravljenja države poslednje tri-četiri godine pokušavaju da naprave i tzv. vojsku Kosova i da te osvedočene teroriste i zločince naoružaju čak i teškim naoružanjem.

Samo zamislite šta možete da dobijete kada jednom narko kartelu udruženom sa paravojnim i terorističkim formacijama date teško naoružanje. Da li to iko normalan na svetu može da zamisli i da razume? Ono što je najsramnije jeste činjenica da na čelo te nazovi vojske dovode osvedočene ratne zločince, ljude koji za svoje zločine nisu odgovarali, ne zato što nisu krivi ili zato što te zločine nisu počinili, već zato što su uspeli da u međuvremenu pobiju sve potencijalne svedoke koji su mogli da svedoče o njihovim groznim zločinima.

Ono što je najstrašnije jeste činjenica da ti isti politički sponzori ove narko tvorevine na prostoru južne srpske pokrajine danas ćute na sve glasnije priče o formiranju velike Albanije, tvorevine, koja je, da se podsetimo, izašla iz bolesnih umova nacističkih vođa pred početak Drugog svetskog rata. Nikom čestitijem i normalnijem nije moglo ni da padne na pamet ovako bolesna ideja. Samo, neki su se, izgleda, preračunali, pošto svima u svetu mora biti jasno da Srbija više nije banana država koja će oslobađati osvedočene teroriste i zločince iz zatvora, zato što imaju političku podršku bilo koje svetske sile, a te ćelije, te zatvorske ćelije puniti svojim herojima i ratnim komandantima, braniocima i mučenicima koje je potom sramno isporučivala Haškom tribunalu.

Srbija je danas samostalna i suverena država koja poštuje svoje branioce i heroje, a sa teroristima i kriminalcima se obračunava na sve zakonite načine štiteći sve svoje nacionalne interese.

Tom prilikom, kada smo usvajali Strategiju nacionalne bezbednosti, kao jednu od glavnih pretnji bezbednosti Srbije definisali smo i organizovani kriminal, pošast protiv koje se već godinama borimo i zlo kome ćemo, ubeđen sam, u što skorije vreme, hajde da kažem tako, stati za vrat.

Svedoci smo svih užasa koje su pojedini klanovi, kako sa teritorije Republike Srbije, ali i okolnih zemalja, počinili u nekom prethodnom periodu, i to je stvarno užasno, neljudski, zverski, ravno zločinima šiptarskih terorističkih bandi činjenih tokom devedesetih godina na teritoriji južne srpske pokrajine Kosova i Metohije.

Ono što je u ovom trenutku, čini mi se, mnogo važnije, tj. najvažnije, jeste rešenost, pre svega, predsednika Aleksandra Vučića, vas ministre, celokupne Vlade, naravno, prvenstveno MUP-a, BIA, ali i celokupnog društva, rešenost koje uliva sigurnost da će u ovom, da ga tako nazovem, ratu država Srbija odneti pobedu.

Mislim da svima mora biti jasno da koliko god pojedinci mislili da su jaki i organizovani, da svakom onom ko pređe na drugu stranu zakona i ko proba da ugrozi sigurnost i bezbednost države Srbije i njenih građana mora biti jasno da će dobiti odlučan odgovor države, da će biti sprečen u izvršavanju svojih namera, jer Srbija je danas uređena, stabilna i nadasve jaka država koja je spremna da istog trenutka odgovori na svaki bezbednosni izazov i da se izbori sa svakom pretnjom koliko god ona velika bila. Srbija nikad više nikom neće ćutati, nikome više nikada neće dozvoliti da bezbednost i sigurnost bilo kog njenog građanina ili bilo kog pripadnika srpskog naroda ugrozi, bez obzira gde on živeo i bez obzira koliko god on mislio da je jak i da može to da učini.

Cenjeni ministre, na kraju svog obraćanja želim da se zahvalim svim pripadnicima snaga bezbednosti Republike Srbije, vama i, naravno, predsedniku Aleksandru Vučiću na svoj energiji uloženoj u dosadašnju borbi i da svima nama poželim da ovu borbu što pre okončamo i svedemo u neke normalnije tokove, kako bismo se na miru okrenuli našem primarnom cilju - privrednom i finansijskom oporavku i ekonomskom razvoju Republike Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici ne mogu, a da na početku ne pozdravim najavu ministarke pravde da će u cilju poboljšanja materijalnog položaja i uslova rada od sredstava obezbeđenih iz prihoda i ostvarenih naplatom sudskih taksi, zaposleni u pravosuđu s nižim primanjima dobijati mesečnu pomoć u visini od 5.500 dinara. To je stvarno izuzetno pohvalno, ali unutar pravosudnog sistema već više od 11 godina opstaje nepravda vezana za zarade sudija prekršajnih sudova.

Naime, od 1. januara 2010. godine, u Republici Srbiji su počeli sa radom prekršajni sudovi. Od prvog dana postojanja prekršajnih sudova sudije tih sudova trpe svojevrsnu diskriminaciju na taj način što su bez ikakvog opravdanog razloga normativno stavljeni u podređeni položaj u odnosu na svoje kolege koje su sudije drugih sudova, a istog stepena nadležnosti.

Raznovrsnost predmeta i broj propisa kojima se služe ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, što im daje posebnu težinu. Obzirom da u svom radu koriste preko 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa, to od sudija u prekršajnim sudovima zahteva posebnu veštinu i znanje.

Činjenica da po pitanju stručnosti i sposobnosti za obavljanje sudijske funkcije koju pri izboru na sudijsku funkciju da ispune, identični su uslovima koje moraju da ispune i sudije drugih sudova, a to nam govori da sudijama prekršajnih sudova dajemo status sudija sa svim obavezama, ali ne i sa svim pravima.

Izuzev zarade prekršajnih sudija, sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju isti način obračuna zarade sa svojim kolegama koje rade u ostalim sudovima. Zakonom o sudijama je inače propisano da sudija ima pravo na platu u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i njegovom odgovornošću, a posebno ukazujem na član zakona koji navodi da plata sudije znači garanciju njegove nezavisnosti i sigurnosti njegove porodice.

Pored ovog potpuno je apsurdno i to što sudije za prekršaj imaju manje plate, ne samo drugih sudija, već i od sudijskih pomoćnika u drugim sudovima, a mislim da se svi slažemo da u pravosuđu ne treba da postoji ovakav vid diskriminacije.

Sudije prekršajnih sudova zaista nisu teret ovog budžeta i za razliku od nekih drugih, oni svoje plate trostruko opravdavaju.

Zbog toga smo i podneli ovaj predlog za izmenu zakona, kako bi jednom zauvek ispunili decenijsku nepravdu prema sudijama u prekršajnim sudovima. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, umesto da kako sam planirao svoje obraćanje počnem pohvala na račun pre svega predsednika Aleksandra Vučića, vas, ministre Vulin, premijerke Brnabić, da pripadnicima MUP-a i BIA čestitam na ostvarenim rezultatima u borbi protiv najgoreg i najmonstruoznijeg oblika organizovanog kriminala, ja moram u svoje ime, u ime svojih kolega da uputim izvinjenje i vama ministre i predsedniku Vučiću, ali pre svega građanima Srbije, i to najviše onima sa prostora južne srpske pokrajine KiM koji su juče u ovom zdanju ničim krivi bili izloženi najstrašnijim uvredama od strane poslanika Šaipa Kamberija.

Sluteći po kontekstu njegovog obraćanja, ali i SMS porukama koje smo dobijali od ljudi koji su gledali prenos, čuli smo da se radi o iznošenju najgorih uvreda i laži upućenih kako na račun vas, predsednika Vučića, bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, ali i celokupne države Srbije. Jedan deo poslanika se oštro pobunio pošto nam nije omogućeno da čujemo prevod koji, da građani znaju, još uvek službeno nismo ni dobili. Tada smo od strane predsednika parlamenta javno prozvani da nam smeta poslanikovo obraćanje na maternjem jeziku.

Ne, nama nije smetalo na kom jeziku se poslanik obraća, već šta priča dok se obraća. Smetalo nam je što je Srbiju upoređivao sa nacističkom Nemačkom, ministra sa Gebelsom, optuživao predsednika Vučića da podržava fašizam u Srbiji, a bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića da je vršio silovanja, ubistva i progon stanovnika KiM, ali da budem iskren najviše nam je smetalo što za razliku od nas predsednik parlamenta nije upozorio poslanika Kamberija da ne može da zloupotrebljava institut poslaničkog pitanja i iznosi takve gnusne laži.

Ajde da preko ovih laži i uvreda i pređemo, ali kako da pređemo preko ćutanja predsednika parlamenta na pretnju poslanika Kamberija da bi Srbi na prostoru KiM mogli da osete nekakve recipročne mere? Šta to Srbi sa prostora KiM mogu da osete, a da nisu osetili tokom poslednje tri, četiri decenije? Ubistva, progon, paljenje imovine, zlostavljanje, nema toga što taj jadni narod nije doživeo i preživeo.

Zato, još jednom osećam obavezu da se svima vama u svoje ime i ime svojih kolega izvinim za jučerašnji skandal i sramotu.

Kada govorimo o potvrđivanju Sporazuma sa Kraljevinom Lesotom i saradnji u oblasti odbrane moram da izrazim svoje zadovoljstvo. Mi države ne možemo i ne smemo deliti na velike i male, kao i na bogate i siromašne, već one koje su prijateljske i koje poštuju međunarodno pravo i na one koje to ne čine.

Kraljevina Lesoto je poslednjih par godina u dva navrata pokazala da je iskren prijatelj države Srbije, njenog naroda prvo povlačeći priznanje lažne države Kosovo, a potom glasajući protiv prijema iste te lažne države u Interpol. To je čin koji Srbija nikada ne sme da zaboravi i to je razlog da unapredimo našu saradnju, ne samo u oblasti odbrane, već i svim drugim oblastima.

Kada govorim o potvrđivanju Sporazuma o saradnji sa Republikom Severnom Makedonijom u oblasti borbe protiv krijumčarenja migranata, osvrnuću se pre svega na migrantsko pitanje u globalu i posebno bih želeo da istaknem da je, slobodno mogu reći, maksimalno odgovorna politika koju su svi nadležni pojedinci i državni organi počevši od predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, premijerke, celokupnog sastava poslednje dve ili čak i tri vlade, vas gospodine ministre koji ste jedno vreme bili direktno zaduženi za to pitanje, znači nadasve odgovoran pristup svih vas rešavanju migrantskog pitanja doveo do toga da kroz Srbiju prođe više od milion migranata, a da se ni jednog trenutka ne dovede u pitanje bezbednost naših građana, ujedno poštujući osnovna ljudska prava migranata iako smo svi svesni da je među tim migrantima bio i zavidan broj terorista i ekstremista.

Ovaj sporazum u svakom slučaju je jedan veliki korak napred pošto je Severna Makedonija teritorija sa koje nam je od 2015. godine stizao daleko najveći broj migranata i upravo saradnja sa tom državom u najvećoj meri će doprineti borbi protiv tog vida kriminala.

Izuzetno mi je drago što je ministar Vulin danas ovde sa nama pošto stvarno želim da pohvalim ono što su svi ministri odbrane i unutrašnjih poslova, počevši od 2012. godine i ministarskog mandata današnjeg predsednika Aleksandra Vučića, pa evo sve do vas gospodine ministre, poslednjih godina koje su bile prepune bezbednosnih izazova, učinile na razvoju, unapređenju, naoružavanju i opremanju pre svega Vojske Srbije, ali i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Takođe bih pohvalio i sve što je učinjeno na poboljšanju standarda pripadnika snaga bezbednosti kako kroz uvećanje zarada, tako i kroz rešavanje stambenih pitanja pošto su upravo ti ljudi, pripadnici snaga bezbednosti, prethodnih godina i decenija podnosili najveći teret i svojom svakodnevnom borbom i zalaganjem najviše doprineli da Srbija postane mnogo bezbednije i sigurnije mesto za život, a upravo od njih i očekujemo da u budućnosti budu garant našeg bezbednog i spokojnog života u Srbiji. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, cenjena ministarko, kolege narodni poslanici, ratifikacijom međunarodnog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u borbi protiv terorizma potvrdićemo da smo u potpunosti posvećeni jačanju sveukupnih odnosa i strateškog partnerstva sa Ruskom Federacijom, kao i da jedan od posebnih ciljeva tog partnerstva jeste i samo jačanje saradnje u oblasti bezbednosti građana obe države.

Ono što je izuzetno bitno jeste da će ovaj sporazum omogućiti bržu razmenu informacija, ali i razmenu iskustava i praksi u borbi protiv terorizma. Ono što smo kako ja, tako i brojne kolege poslanici u današnjoj, ali i u nekim ranijim diskusijama isticali jeste činjenica da već duži niz godina Ministarstvo unutrašnjih poslova uspešno prati sve bezbednosne izazove i pretnje kojima je izložena naša zemlja i uspeva da adekvatno odgovori na svaki vid ugrožavanja kako bezbednosti države, tako i sigurnosti naših građana i njihove imovine.

Posebno bih želeo da istaknem da je, slobodno mogu reći, maksimalno odgovorna politika koju su svi nadležni pojedinci i državni organi, počevši od predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, premijerke, celokupnog sastava poslednje dve ili čak mislim i tri republičke vlade, sprovodili po pitanju rešavanja migrantskog pitanja dovelo do toga da kroz Srbiju prođe više od milion migranata od kojih su jedan deo bili pripadnici razbijenih terorističkih organizacija, a da se nijednog trenutka ne dovede u pitanje bezbednost naših građana, ujedno poštujući osnovna ljudska prava migranata.

Kada govorimo o samom sporazumu, mislim da nije naodmet da još jednom zbog samih građana ponovimo da se suština mera predviđenih ovim sporazumom ogleda u razmeni obaveštajnih i bezbednosnih informacija koje mogu omogućiti sprečavanje terorističkih napada, kao i pružanje konkretne pomoći u borbi protiv jednog od najvećih bezbednosnih izazova savremenog sveta.

Više sam nego uveren da će ova saradnja biti plodonosna jer obe države imaju uređen sistem bezbednosti, uređene baze podataka, kao i nažalost bogato iskustvo u borbi protiv terorizma. Ruska strana prevashodno na prostoru Kavkaza u novije vreme i Sirija, a naša kako na prostoru Kosova i Metohije, tako i na prostoru bivše državne zajednice.

Ovom prilikom bih sve nas podsetio na prisustvo više terorističkih organizacija na području Bosne i Hercegovine tokom ratnih sukoba na tom istom prostoru, kao i na postojanje jedinice pod nazivom El Mudžahedin koja je sve vreme ratnih dejstava bila u sastavu tzv. Armije Bosne i Hercegovine. Ove terorističke jedinice su bile sastavljene uglavnom od dobrovoljaca iz islamskih zemalja koje su sebe nazivale mudžahedinima. Pa i sam američki diplomata Ričard Holbruk je javno priznao da se tadašnja administracija SAD nije protivila dolasku islamskih terorista u Bosnu i Hercegovinu i da je to bio pakt sa đavolom zarad ostvarivanja globalnih političkih interesa.

Svi mi jako dobro znamo da je nastanku Al Kaide prevashodno doprinela pre svega Amerika. Za njen račun Bin Laden je okupljao teroriste koji su posle višegodišnjih borbi primorali Sovjetski Savez da povuče svoje trupe iz Avganistana. Rat u Bosni i Hercegovini obnovio je savezništvo Bin Ladena i njegovih pokrovitelja, a situacija je bila i slična, mada u manjem obimu, i ovde u Srbiji, odnosno u našoj južnoj pokrajini Kosovu i Metohiji, gde su se mudžahedini borili na strani tzv. OVK, paravojne terorističke organizacije koju su do marta 1998. godine i same SAD, kao njene saveznice, smatrale terorističkom organizacijom, da bi zarad golih političkih interesa godinu dana kasnije postali vazdušna podrška tim istim teroristima u pokušaju formiranja prve narko-države na teritoriji Evrope. Upravo tako, na krilima NATO alijanse, stigli smo do činjenice da je Kosovo i Metohija, osim što je postalo evropska Kolumbija, postalo i najveći teroristički regrutni centar u Evropi.

Ovom prilikom ne mogu a da ne pohvalim ono što su svi ministri odbrane i unutrašnjih poslova, počevši od 2012. godine i ministarskog mandata aktuelnog predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića pa sve do danas, učinili na razvoju i unapređenju, naoružavanju i opremanju pre svega Vojske Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, ali i celokupnog bezbednosnog sektora.

Takođe bih pohvalio sve što je učinjeno na poboljšanju standarda pripadnika snaga bezbednosti kako kroz uvećanje zarada, tako i kroz rešavanje stambenih pitanja, pošto su ti ljudi pripadnici snaga bezbednosti prethodnih godina i decenija podnosili najveći teret i svojom svakodnevnom borbom i zalaganjem najviše doprineli da Srbija postane mnogo bezbednije i sigurnije mesto za život. Upravo od njih očekujemo da i u budućnosti budu garant naše bezbednosti i spokojnog života u zemlji.

Na kraju želeo bih da dodam da sam ikreno ubeđen da nam jedan ovakav sporazum zaista neophodan, ali nam je više od svega neophodna saradnja sa državom i narodom koji su ne samo vekovima naš iskreni prijatelj i saveznik, već i poslednjih nekoliko decenija beskompromisni borci protiv globalnog terorizma.

Neophodna nam je saradnja sa državom koja za razliku od nekih već pomenutih nikada nije zarad sopstvenih političkih interesa menjala stranu u toj borbi, državom koja je platila izuzetno visoku cenu te borbe. Tako mislim da treba da spomenemo više desetina mrtvih prilikom dva teroristička napada na moskovski metro 2004. godine, blizu stotinu mrtvih tokom tri teroristička napada 2013. godine u Volvogradu ili sličan broj mrtvih dve godine ranije prilikom dva teroristička napada na aerodromu Domodedovo, kao i 300 nedužne dece i odraslih ubijenih prilikom talačke krize 2004. godine u Beslanu.

Sve to jeste visoka cena beskompromisne borbe protiv terorizma koju treba da pamti i poštuje ceo civilizovan svet, kao što bi taj isti svet trebao da upamti da teroristi Alkaide prvu glavu nisu odsekli niti u Iraku, niti u Libiji ili Siriji već u Podrinju u Republici Srpskoj kada su na Petrovdan 1992. godine te ubice, teroristi odsekli, slaveći svoj zločin kao trofej, nosili odsečenu glavu Srbina Dragana Popovića istog onog dana kada su nedaleko odatle njihovi saborci i saučesnici u strašnom zločinu nožem vadili oči sudiji Slobodan Iliću, ili bi trebalo da upamti kako su NATO pešadinci u uniformama terorističke oslobodilačke tzv. oslobodilačke vojske Kosova počinili stravične zločine u blizini sela Klečka u Starom Grackom, u selu Livadice, u Goraždevcu, kao i u brojnim drugim mestima širom Kosova i Metohije.

Kako bismo činili sve na sprečavanju svake mogućnosti da život i bezbednost bilo kog građanina Republike Srbije ikada više bude ugrožen smatram da je jedan ovakav sporazum više nego potreban i zato ću ga kao i moje kolege iz poslaničke grupe podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovani predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo kolege narodni poslanici, od 1. januara 2010. godine u pravosudni sistem Republike Srbije uvedeni su prekršajni sudovi i od tog dana sudije prekršajnih sudova trpe svojevrsnu diskriminaciju, na toj način što su bez ikakvog opravdanog razloga normativno stavljene u podređen položaj u odnosu na svoje kolege sudije drugih sudova, a istog stepena nadležnosti.

Raznovrsnost predmeta i broj propisa kojima se služe ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, što im daje posebnu težinu.

S obzirom da u svom radu koriste preko 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa, to od sudija u prekršajnim sudovima zahteva posebnu veštinu i znanje.

Činjenica da po pitanju stručnosti i sposobnosti za obavljanje sudijske funkcije koje pri izboru na sudijsku funkciju moraju da ispune identični su sa uslovima koje moraju da ispune i sudije drugih sudova, a to nam govori da sudijama prekršajnih sudova dajemo status sudija sa svim obavezama, ali ne i sa svim pravima.

Izuzev zarade prekršajnih sudija, sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju isti način obračuna zarade sa svojim kolegama koji rade u ostalim sudovima. Zakonom o sudijama, inače, propisano je da sudija ima pravo na platu u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i njegovom odgovornošću, a posebno ukazujem na član zakona koji navodi da plata sudije znači garanciju njegove nezavisnosti i sigurnosti njegove porodice.

Pored ovog, potpuno je apsurdno i to što sudije za prekršaje imaju manje plate ne samo od drugih sudija, već i od sudijskih pomoćnika u drugim sudovima, a mislim da se svi slažemo da u pravosuđu ne treba da postoji ovakav vid diskriminacije. Sudije prekršajnih sudova zaista nisu teret ovog budžeta i, za razliku od nekih drugih, oni svoje plate trostruko opravdavaju. Zbog toga smo i podneli ovaj predlog za izmenu zakona, kako bi jednom zauvek ispuni decenijsku nepravdu prema sudijama u prekršajnim sudovima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, drugarice i drugovi, dame i gospodo kolege narodni poslanici, srpska država i narod su tokom 20. veka šest puta morali da brane svoju nezavisnost i slobodu i morali su da se suprotstave u tom trenutku najvećim vojnim silama i njihovim neokolonijalnim pretenzijama.

Mislim da smo svi stava da je Srbija u prošlosti dosta ratovala, krvarila i ginula i da je vreme da živimo, da radimo i da stvaramo za ovu Srbiju, ali i ako budemo zanemarivali prošlost nećemo imati prava na budućnost.

Pre nešto više od dve decenije NATO alijansa je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu bez ikakvog razloga i prava izvršila agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tokom neravnopravne borbe protiv nesrazmerno brojnijeg neprijatelja naše vojne i policijske snage su tokom ta dva i po meseca herojske odbrane po trenutno raspoloživim podacima imale 753 poginula, od toga 581 vojnika i 172 policajca. Istovremeno je poginulo, molim vas da obratite pažnju preko 2.500 hiljade, a ranjeno oko 12.500 hiljada civila. Ovo preko i oko sam morao da kažem pošto tačan broj poginulih i ranjenih do današnjeg dana nije utvrđen.

Najveći deo podataka kojima danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godina od završetka NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene i vlasti i tadašnjoj DOS-ovskoj vlasti je bilo bitno da oslobodi preko 200 najgorih terorista tzv. OVK, odgovornih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima vojske i policije, a ne da utvrdi broj poginulih i ranjenih državljana Srbije.

Ono što naša javnost slabo zna jeste i činjenica da za razliku od Republike Srbije i u Republici Srpskoj od januara 2013. godine radi Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica koji upravo sada privodi rad na utvrđivanju broja žrtava tokom građanskog rata u BiH 1991. do 1995. godine.

Na ovaj način prvi put u istoriji srpskog naroda dobićemo potpuno dokumentovani spisak žrtava i zato apelujem na ovaj dom zbog potrebe da se kao u Republici Srpskog osnuje posebni državni organ, prihvati predlog i donese odluka da se formira komisija koja bi jednom za uvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije, kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje i sagledali u potpunosti veličinu zločina izvršenog nad našim narodom i onemogućili bilo kakvu njegovu revitalizaciju i reviziju u budućnosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, 1. januara 2010. godine u zakonodavni sistem Republike Srbije su uvedeni prekršajni sudovi. Sudije prekršajnih sudova sude predmete iz oblasti borbe protiv korupcije, carine, budžetskog sistema, deviznog poslovanja, bezbednosti saobraćaja, javnog reda i mira i još mnogo drugih oblasti. Raznovrsnost predmeta i broj propisa ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, pošto sudije u prekršajnim sudovima koriste približno 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa u svom radu.

Činjenica stoji da stručnost i osposobljenost za obavljanje sudijske funkcije koje pri izboru na sudijsku funkciju moraju da ispune identični su sa uslovima koje moraju da ispune i sudije u drugim sudovima, a merila i postupak za vrednovanje rada sudija i predsednika prekršajnih sudova identični su sa vrednovanjem rada drugih sudija. Ali, ono što moramo da primetimo jeste da, iako je status prekršajnih sudija sa svim obavezama jednak statusu ostalim sudijama, nisu ista i prava, što nam govori samo da sudije prekršajnih sudova nemaju identične zarade kao što imaju zarade sudije u drugim sudovima, iako postoji činjenica da sve ostale kategorije u sudovima za prekršaje imaju isti način obrade zarada sa kolegama u drugim sudovima.

Ono što želim da napomenem jeste da npr. samo Prekršajni sud u Beogradu je 2018. godine, naplatom novčanih kazni, u budžetu Republike Srbije uneo milijardu i 220 miliona dinara, a u istom periodu za zarade sudija i sudijskog osoblja sa doprinosima isplaćeno je oko 465 miliona, što znači da je od njihovog rada u budžetu Republike Srbije ostalo oko 800 miliona dinara, a smatramo da ove izmene zakona treba da se donesu pošto smatramo takođe da sudije za prekršaje nisu teret ovog budžeta i da oni svoje plate trostruko zarađuju i opravdavaju radeći svoj posao ažurno, savesno i čestito.

Ako u budžetu Srbije možemo da iznađemo mesta za kojekakve nevladine organizacije koje, kao što znamo, rade protiv interesa Republike Srbije, onda mora da bude mesta i za sudije koje rade u sudovima za prekršaje. Zahvaljujem.