Zahvaljujem predsedavajući.

Ja sam svoje izlaganje ispred Stranke Moderne Srbije, sasvim slučajno ostavila za kraj današnjeg dana, te sam imala priliku da čujem uvodno izlaganje kolega i poslanika vladajuće većine.

Zaista mi se čini da Zakon o komunalnoj policiji koji treba da prestane da važi usvajanjem ovog zakona o komunalnoj miliciji, bio je sve ono što je, u stvari Srbiji donelo prosperitet i uspeh, a da nas blagostanje ček kada usvojimo ovaj zakon o komunalnoj miliciji.

S tim u vezi, dakle, zaista ne mogu da verujem da kolege preko puta imaju apsolutno svako odsustvo kritike čak i na zakone koje predlaže Vlada Republike Srbije i smatram da to nije dopustivo, posebno iz ugla da su oni narodni poslanici koji štite interese građana Srbije, bez obzira da li se u ovom trenutku nalaze na strani pozicije ili opozicije. Ovolika količina hvalospeva je, prosto, nesvariva.

Ovaj Predlog zakona u skupštinsku proceduru upućen je početkom juna. Pre toga je, čini mi se, jedan dan ranije usvojen na sednici Vlade Republike Srbije. Ovaj podatak možda i ne bio toliko značajan da o ovom zakonu toga dana u javnosti jedini komentar nije došao od gospodina zamenika gradonačelnika Grada Beograda Gorana Vesića, a ne od predstavnika Ministarstva ili od samog ministra Ružića.

Dakle, to mi je nekako upalo u oči, jer ako je zakon usvojen na sednici Vlade tako što ga je pre toga uputio nadležni ministar, ne znam po kojoj osnovi je u javnosti pozvan da o ovom zakonu najveći broj komentara daje neko ko nije zakonopisac ovog zakona?

Komunalna policija formirana je krajem 2010. godine sa ciljem da na gradskim ulicama zavede komunalni red zbog rešavanja svakodnevnih problema građana, poput vandalizma, buke, oštećenja javne i privatne imovine. Tada su najavljeni policajci bili predstavljeni kao zeleni redari koji će menjati Srbiju na bolje, što znači da se Zakon o komunalnoj policiji primenjuje u Srbiji otprilike deceniju za nama. Međutim, u obrazloženju zakona koji je upućen narodnim poslanicima, nažalost, Izveštaj o radu komunalne policije obuhvata samo period od 2013. do 2015. godine. Nažalost, nemamo podatke o čitavom desetogodišnjem radu ove službe. Možda ovi podaci postoje, ali, jednostavno, nisu dostupni na uvid narodnim poslanicima, niti građanima Srbije.

Ono što sa sigurnošću mogu reći jeste da zbog brojnih incidenata komunalni policajci su za ovih 10 godina tekli imidž bahatih komunalaca. U najvećem broju slučajeva dokazana su i prekoračenja ovlašćenja i, kao što već rekoh, evo već gotovo deceniju od formiranja ove službe mi ne znamo kakvi su efekti njihovog rada i delovanja, odnosno kakvi su efekti primene Zakona o komunalnoj policiji.

U 2017. godini pokušano je nešto da se uradi sa ovim narušenim imidžom. Tada je načelu ovog ministarstva bila sadašnja predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić. Iz budžeta je planirano da se izdvoji oko 2,5 miliona dinara na ime analize koja bi uticala na to da se popravi ugled ove službe. Dolaskom vašim na čelo ovog ministarstva ovaj tender je stopiran, što mogu da pozdravim, ali ako uzmemo u obzir da se radi tek od 20.000 hiljada evra, ja i ne mislim da je to neka investicija koja nema smisao, nego, jednostavno, to nije suština.

Dakle, poboljšanje imidža ove službe ne može da se reši tako što ćemo mi razmišljati o tome kako ona kozmetički treba da se promeni u odnosu na ono kako treba suštinski da izmeni.

Svoj ugled komunalna policija u međuvremenu za ovih 10 godina sama je urušila prekoračenjem ovlašćenja i nepoštovanjem zakona, od fizičkih obračuna sa građanima prilikom kontrole nelegalne ulične preprodaje, posedovanje bus-plus, kartica kod građana, pa i do privođenja aktivista nevladinih organizacija i udruženja i sprečavanje novinarskih ekipa da obavljaju svoje posao. O ovim incidentima postoje čak i video snimci. Dostupni su na internetu.

Podsetiću vas samo na jedan slučaj koji mi se čini da je zanimljiv za građane Srbije i da je svima poznat. Radi se o jednom, slobodno mogu reći, sadističkom iživljavanju predstavnika komunalne policije, koji su u nekoliko navrata vršili, praktično, teror nad uličnim prodavcem lubenica, koji je u jednom od tih incidenata na kraju doživeo i fatalni srčani udar.

Da se ne vraćam detaljno ni na ovaj, ni na neke druge slučajeve, još jednom zaključujem da za loš imidž komunalne policije u Srbiji isključivo i samo je zaslužna komunalna policija.

Bilo je pokušaja da se 2016. godine ovaj zakon stavi u skupštinsku proceduru, međutim, niz ovakvih incidenata verovatno su odložili to da se ovaj zakon nađe u skupštinskoj proceduri.

U međuvremenu smo usvojili izmene Zakona o policiji, čini mi se u martu 2018. godine, i u tom zakonu smo nekako ograničili upotrebu termina policije, pa smo sada došli u situaciju da koristimo izraz milicija, odnosno da komunalne policajce zamenimo sa komunalnim milicionarima.

Jedan od uvodničara iz vladajuće većine, čini mi se da sada nije u sali, mislim da je kolega iz poslaničkog kluba PUPS, da li je slučajno ili namerno, rekao je da se radi o komunalnom uređenju i da se radi o sistemu unutrašnje bezbednosti i dok sam se pripremala za ovu raspravu i dok sam čitala predlog izmene zakona u odnosu na one nadležnosti koje su uvećane i ovlašćenja koja su uvećana komunalnoj policiji, odnosno budućoj miliciji, meni se čini da ovaj kolega nije ni napravio neku veliku i značajnu omašku koju je imao u toku svog uvodnog izlaganja.

U svom uvodnom izlaganju ministar kada je govorio o ovom zakonu, govorio je o terminu "komunalni redari" i meni se čini da je u ovoj atmosferi, u kojoj jeste poljuljan imidž komunalne policije, taj izraz "komunalni redari" u ovom trenutku mogao nekako da bude pitkiji, nekako prijamčiviji za građane, da, prosto, izbegnemo upotrebu i ovog izraza "milicija", koji opet nosi neku ružnu konotaciju u vezi sa prošlošću, koja nam je, nažalost, bliska i unazad 20 godina.

Zakon unosi jednu značajnu novinu i predviđa da će komunalnu miliciju obrazovati jedinice lokalne samouprave, odnosno opštine, gradovi i sam grad Beograd, dok se ranije zakonsko rešenje odnosilo samo na gradove i otvorena je mogućnost obrazovanja zajedničke komunalne milicije koju, na osnovu sporazuma o saradnji, obrazuju jedinice lokalne samouprave u skladu sa ovim i zakonom koji uređuje lokalnu samoupravu.

Ono što mene brine jeste ko će vršiti kontrolu nad radom komunalne policije, s obzirom da ovaj zakon kaže da će kontrola rada biti u rukama načelnika službe i koristim još jednom priliku da ukažem i ministru Ružiću i svim drugim ministrima u Vladi Republike Srbije, neverovatno je da imamo potrebu da svaki zakon koji dolazi u skupštinsku proceduru ima za cilj neverovatnu centralizaciju moći. To je i sa ovim zakonom slučaj i sa zakonom koji je bio, čini mi se, prva ili druga tačka na dnevnom redu, kada je bio ministar obrazovanja ovde u sali. Dakle, nema zakona koji ulazi u skupštinsku proceduru koji ne govori o tome da ćemo u nekom trenutku imati centralizaciju moći pod izgovorom da ćemo neka rešenja brže i lakše sprovoditi. Međutim, meni se čini i Stranka moderne Srbije, koju ja predstavljam, misli da to jeste pogrešno i da, jednostavno, moramo da izađemo iz tog modusa centralizacije moći, koja je pri tome i nepotrebna.

Za građane će biti zanimljiva izmena koja ne predviđa ograničenje u broju pripadnika komunalne policije. Dosadašnje rešenje je predviđalo da na svakih pet hiljada stanovnika ne može biti više od jednog komunalnog policajca. Usvajanjem ovog zakona, unutrašnja organizaciona jedinica ne može imati manje od tri milicionara, ali se ne govori o maksimalnom broju uposlenika. To je nešto što je, čini mi se, zanimljivo.

Kao što sam na početku navela, dakle, negde pred kraj obrazloženja ovog zakona koji je upućen narodnim poslanicima, postoji Izveštaj o radu Komunalne policije za period od 2013. do 2015. godine. Kada pogledate tu tabelu, dakle, s obzirom da se radi samo o gradovima, čini mi se da tri grada nisu navela koliki je broj uposlenih komunalnih policajaca, dakle, radi se o Smederevu, Loznici i Kruševcu, u njoj ukupno ima 649 zaposlenih komunalnih policajaca, od čega je u Beogradu 333 zaposlenih. Ako računamo da, recimo, ova tri grada koja nisu poslala izveštaje, da je to još nekih 50-ak policajaca, znači, mi govorimo o ukupnoj cifri od nekih 700 komunalnih policajaca za čitavu teritoriju Srbije, a u izjavi Gorana Vesića, koji je najavljivao ovaj zakon, ja opet apelujem da on nije bio pozvan uopšte da govori o ovom zakonu u javnosti, da je to trebao da uradi ministar Ružić ili neko od njegovih saradnika, dakle, on je najavio da će u Beogradu biti zaposleno 1.000 komunalnih milicionara. Dakle, to je, jednostavno, iz stanovišta SMS nedopustivo.

Mi i dalje mislimo da treba nam jedan jednostavniji državni aparat, jednostavnije državne službe sa manjim brojem uposlenika, ali da budu sve te službe u interesu građana i da budu efikasnije. Samo povećanje broja uposlenih komunalnih milicionara ne rešava problem komunalnog reda u Srbiji, već meni se čini da će ovaj zakon poslužiti kao odličan izgovor za upošljavanje stranačkih aktivista za koje u međuvremenu nije bilo dovoljno prostora da se na nekom drugom mestu uposle.

Novina u zakonu predstavlja i odredba da komunalni milicajci po pravilu obavljaju posao uniformisani, ali po pisanom nalogu načelnika to mogu činiti i bez službene uniforme, tj. mogu postupati i u civilu. Zašto? Zašto bi bilo koji komunalni milicionar bio u prilici da postupa bez uniforme, ako to ne može da uradi policajac u ovom trenutku?

Dakle, njihove nadležnosti se gotovo preklapaju sa nadležnostima policije a onda oni imaju mogućnost pod izgovorom, ne mogu ni da domislim kakve sve malverzacije to mogu da budu, da li će biti ti nalozi antidatirani i slično, a nije da ne možemo dovesti u pitanje ovakvu jednu vrstu zloupotrebe.

Dakle, mene samo zanima zašto milicionar komunalni može da postupa bez uniforme? Mislim da za tim uopšte nema nikakve potrebe.

Poslovi komunalne milicije su u ranijem zakonu bili na papiru ograničeni, ali su u praksi ipak bili ozbiljniji, bilo je ozbiljnijih prekoračenja pa i upotrebe sile preko svake mere. Pretpostavljam da je zbog primene u praksi predloženo ovo rešenje koje proširuje nadležnosti i na druge poslove u skladu sa zakonom. Možete da zamislite taj strah građana koji kažu da oni mogu da obavljaju druge poslove u skladu sa zakonom i to u civilu.

Jedna od zanimljivijih odredbi je, čuli smo ovde u nekoliko navrata, opravdanje od strane vladajuće većine jeste i to da komunalni milicajci će moći da zaustavljaju vozila, što inače radi saobraćajna policija i u tom smislu naslov člana 23. u ovom zakonu jeste u suprotnosti sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja, jer navodi da je još jedno od ovlašćenja komunalne policije zaustavljanje, pregledanje lica, predmeta i vozila.

Zakon uvodi mogućnost da komunalni milicajac zaustavi vozilo zatečeno u kršenju propisa koji spada u njegov delokrug, dok je ranije bio ovlašten samo za pregled vozila koja su u neposrednoj blizini i pod nadzorom lica koje pregleda.

Zakon o komunalnoj miliciji značajno proširuje ovlašćenje u pogledu nadzora, dajući mogućnost komunalnoj miliciji da vrši audio i video snimanje javnog mesta radi obavljanja poslova, korišćenjem odgovarajuće opreme i to kako javnih mesta, tako i svoje postupanje. Predviđeno je da se na ovaj način prikupljeni podaci koji se ne mogu koristiti u postupku što jeste, čini mi se, značajno uništavaju u roku od godinu dana od zastarelosti odnosno pokretanja ili vođenja prekršajnog postupka.

Šta će im onda podaci koje će da prikupljaju i da čuvaju godinu dana? Za koje potrebe će oni uopšte da čuvaju ove podatke i zašto im onda omogućiti da uopšte vrše snimanje ako nigde dalje ne mogu da koriste ove materijale koje budu prikupili?

Jedna od mogućnosti koju ovaj zakon otvara jeste da će komunalni milicioneri moći da koriste raspršivač sa nadražujućim dejstvom i ovo kad sam pročitala nekako u skladu sa ovim iskustvima od ranije, ja se zaista pitam kako će da izgleda rad komunalnog milicionara na ulici i kakav će uopšte utisak građani da stvore o radu komunalne milicije, a već se stvorila jedna bojazan, jedna strepnja s obzirom da je nedavno usvojen pravilnik o radu policije u kojem se isto ovo navodi i omogućava primena čak i na nekim licima nad kojima ne bi trebalo da se primenjuje, kao što su trudnice, osobe sa invaliditetom itd.

Reći ću da za ovim nema potrebe ako komunalni milicionar ne nastupa kao lokalni šerif, što smo imali prilike da vidimo u nekoliko navrata i da uz neke primere bolje prakse i neke saradnje između građana i komunalne milicije, mi možemo da izbegnemo sve neprijatne situacije i čini mi se da je potpuno nepotrebno davati im dodatna ovlašćenja i sredstva kojima mogu da vrše svoj posao.

Komunalni milicajac moći će da prikuplja obaveštenja, podatke, informacije od lica za koja se pretpostavlja da njima raspolaže u svrhu obavljanja poslova komunalne milicije. Ova obaveštenja mogu biti usmena ili pismena. Dostava ovakvih obaveštenja na zahtev je obavezna. Mi govorimo o komunalnoj miliciji, ne o policiji, čuvarima osnovnog komunalnog reda u ovoj državi. Zašto bi se ovim službenicima dostavljale ovakve informacije na zahtev?

Zaista imamo veliki broj, nedopustivo veliki broj preklapanja nadležnosti između komunalne milicije buduće i policije koja ima svoje nadležnosti. U tom smislu zaista se svodi, radi na tome da se formira jedna ili se bar stiče utisak da se radi na tome da se stvori jedna parapolicijska formacija.

Što se tiče finansija, navedeno je da u obuci stručnih lica neće biti potrebno izdvajanje dodatnih sredstava, da im neće biti plaćena ta obuka pre nego što je polože. To će biti uslov za zasnivanje radnog odnosa i to je sasvim u redu.

Ono što me, čini mi se brine, to je da troškove formiranja i finansiranja rada komunalne milicije snosiće isključivo jedinice lokalne samouprave. Podsetiću ovaj saziv je, čini mi se, među prvim zakonima usvojio upravo Zakon o lokalnoj samoupravi, gde su dodatno smanjena sredstva koja idu u pravcu lokalne samouprave, pa me sad zanima o onih 1000 novih zaposlenih lica i ostalim najavama koje smo mogli da čujemo, kako ćemo to uopšte izvesti? Kako će to biti moguće izvesti, osim ako ne planiramo neke nove izmene ili ovog zakona ili izdvajanja nekih novih sredstava u budžetu?

I dodatno se naravno brinem za one opštine koje su u nemilosti aktuelne vladajuće većine, a koje su kolokvijalno nazvane opozicione opštine. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Moje pitanje danas upućujem Ministarstvu zdravlja, odnosno ministru Zlatiboru Lončaru. Ovo pitanje mi je stiglo od građana putem društvenih mreža i tiče se pacijenata koji su oboleli multiple skleroze.

Radi uvoda, za drage kolege ovde i za građane, morala sam da pripremim i jednu kratku informaciju o ovoj bolesti.

Dakle, multiple skleroza je autoimuna bolest kod koje naš imuni sistem prepoznaje delove centralnog nervnog sistema koji ima omotač oko nerava kao strane organizme.

S toga se stvaraju antitela protiv sopstvenog centralnog nervnog sistema čime se oštećuje mijelinski omotač i dolazi do trajnog oštećenja, odnosno do neuroloških ispada.

Multiple skleroza najčešće nastaje kod mlađih osoba i to u periodu između 20 i 40 godine, odnosno u najreproduktivnijem periodu naših života i to mnogo češće kod žena nego kod muškaraca. Čini mi se da sam negde pronašla podatak da čak dve trećine obolelih u stvari čine žene i veoma retko se može otkriti i kod dece. U suštini pogađa sve građane bez izuzetka, s tim što kažem, najčešće pogađa one koji su u periodu između 20 i 40 godine života.

Postoje četiri tipa multiple skleroze, od kojih se neki karakterišu fazama pogoršanja i stabilizacije, a drugi mogu biti agresivni i brzo dovesti do pojave invalidnosti.

Tretman multiple skleroze čine terapija relapsa, odnosno primena lekova koji modifikuju njen prirodni tok i simptomatska terapija. Prva ova terapija je primenjena u lečenju multiple skleroze, prva terapija koja je primenjivana bio je interferon beta 1B, a danas postoji 14 ovakvih lekova koji se primenjuju u svetu i njihov broj se stalno uvećava.

Važno je reći da terapija multiple skleroze individualizovana lekovi nisu jednako efektivni i bezbedni kod različitih osoba sa ovom bolešću, pa otuda i potreba za novim lekovima.

Lekovi koji se danas primenjuju u svetu mogu se najgrublje podeliti na umereno efektivne i visoko efektivne.

Lečenje se promenilo u poslednjih 20 godina od bolesti za koju nije ni postojao ni jedan jedini lek danas postoji, kao što sam već rekla, 14 registrovanih originalnih lekova.

Pacijenti koji primenjuju terapiju od samog početka bolesti imaju sasvim drugačiji tok i dostižu značajno manji neurološki deficit koji se ne odražava na njihovu funkcionalnost, završavaju škole, ostaju zaposleni, osnivaju porodice, ostaju aktivni članovi društva uz ličnu, porodičnu i profesionalnu afirmaciju.

Čini mi se da je važno reći da danas u Srbiji od multipleks skleroze boluje negde oko 8.000 naših sugrađana.

Ako je prvi postulat lečenja što ranije započinjanje terapije, a drugi postulat je individualni pristup lečenju i to znači da se terapija bira prema pacijentu, karakteristikama njegove boleti i aktivnostima multiple skleroze.

Odluku o izboru terapije treba da donese neurolog, poštujući ove principe i konsultujući se sa pacijentom. Vrlo je bitno da pacijent razume šta se kojom terapijom može postići, tj. kolika je njena efikasnost, kao i da li postoji i koji su rizici lečenja.

U Srbiji je terapija dostupna tek negde za 10% obolelih i to samo četiri leka koja su namenjena blažim i početnim formama bolesti.

Na sajtu RFZO nisu istaknuti kriterijumi za uvođenje terapije, a ne postoji ni lista čekanja.

Ovih dana je, ne znam čime izazvan predsednik države je jako često govorio o proneverenim novcima u oblasti zdravstva i čini mi se da ovo jeste pravi trenutak da se zapitamo, pitamo ministra Lončara da li postoje izgledi da svih 14 lekova koji jesu registrovani, koji jesu originalni, koji mogu da spreče dalju progresiju ove bolesti, budu dostupni svim pacijentima u Srbiji? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Prvo pitanje upućujem Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, odnosno ministarki Zorani Mihajlović.

Pitanje se odnosi na plan izgradnje kišnih kanalizacija i kontrole postojećih radova na izgradnji kanalizacione mreže u Srbiji.

Uzimajući u obzir veliki broj problema koji su iz godine u godinu rastući ne bi bilo loše da i ministarstvo koje u nadležnosti ima i pitanja infrastrukture zaista obrati pažnju na to gde je rešavanje problema urgentno i pomogne onoj lokalnoj samoupravi kojoj je pomoć neophodna u ovom trenutku, ali da proveri kvalitet radova na tekućim ili tek završenim radovima.

Uzeću primer dve gradske opštine u Beogradu. U pitanju je gradska opština Zemun i gradska opština Palilula. U Zemunu se trenutno izvode radovi na izgradnji kanalizacione mreže i to u naselju Batajnica. Ja sam juče obišla ove radovi i na tablama

nema informacija da se radi o kišnoj kanalizaciji, a prema promeru cevi koje se nalaze na gradilištima rekla bih da se radi samo o fekalnoj kanalizaciji, što će reći da ovi radovi neće rešiti problem poplava nastalih usred obilnih padavina, jer nisu ni predviđeni da reše ovaj problem.

Juče je takođe predsednik gradske opštine Palilula gospodin Jovičić u izjavi datoj RTS objasnio da će se rešiti problem kada se domaćinstva u poplavljenim područjima u naselju Borča sa septičkih jama priključe na kanalizaciju, što opet govori o tome da on i dalje ne razume da fekalna kanalizacija i kišna kanalizacija nemaju istu svrhu i da ako se dogodi ono što je predsednik države, kojem takođe ovo nije u nadležnosti, što je najavio, obilazeći poplavljena naselja u ovoj opštini, da na proleće kreću radovi na izgradnji kanalizacione mreže u Borči, ovaj se problem takođe neće rešiti.

Apelujem na ministarstvo da izvrši neophodnu kontrolu jer ne mogu apsolutni laici da donose odluke o ovakvim pitanjima da se na kraju ulažu sredstva iz budžeta u nešto što u startu znamo da neće raditi i da ponavljamo te iste radove za nekoliko godina.

Pretpostavljam da mi jedan od odgovora može biti da je ovo pitanje u nadležnosti lokalne samouprave, što defakto i jeste. Međutim, problem nije naivan, višedecenijski je i čini mi se da je ovo pravi trenutak da se Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture konačno uključi, da se konačno preispitaju nadležnosti lokalne samouprave i ovo pitanje jednom zauvek reši.

Takođe apelujem da u decembru, odnosno u novembru kada budemo raspravljali o budžetu za narednu godinu izdvojimo daleko ozbiljnija sredstva nego što smo izdvajali do sada u zaštitu od poplava, bilo da su one uzrokovane bujičnim vodama, bilo da su one uzrokovane obilnim padavinama.

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, dr Rasimu Ljajiću, a moram da kažem da sam bila inspirisana jutrošnjim tekstom koji se pojavio na N1, koji kaže da prema ispitivanju čak 92,7% srednjoškolaca u Srbiji do svoje 18 godine je imalo iskustva sa alkoholom, a njih 69,5% je pilo ili malo iskustvo pijanstva.

Ovo istraživanje izvršila je Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti iz Novog Sada, „Vita“. Ono što je alarmantno je sledeće – alkohol manje više redovno konzumira 58,5% srednjoškolaca, mahom u vreme izlazaka u grad vikendom, a prvi kontakt sa alkoholom u oko 60% slučajeva mladi su imali u društvu vršnjaka, dok je njih 40% alkohol prvi put probalo u okviru porodice.

Ispitivanje je sprovedeno na uzorku od 480 učenika i ono što je najstrašnije, ovi učenici su učenici drugog i trećeg razreda srednje škole.

Pitanje za dr Ljajića glasi – da li se vrši kontrola prodaje alkohola maloletnim licima i ja ga zaista molim, ovo ministarstvo, i to ne mora da bude u roku od 15 dana, da podnese izveštaj o kontroli prodaje alkohola maloletnim licima i na koji način su vršene kazne onima i da li su izricane kazne onima koji prodaju?

Isto u okviru ovog pitanja je i pitanje za ministra zdravlja – kakav je plan prevencije maloletničkog alkoholizma u našoj državi s obzirom na kulturu pijenja u našem društvu u i na ove alarmantne podatke koje sam prethodno pročitala? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Moje prvo pitanje upućujem Ministarstvu prosvete i tehnološkog razvoja, odnosno ministru Mladenu Šarčeviću.

Po ko zna koji put su u javnosti procurila pitanja sa prijemnog ispita za upis đaka u srednju školu. Svaki put nakon ovakvih incidenata dobijamo uveravanja resornih ministara da će ukoliko se utvrdi njihova odgovornost podneti ostavku, što je bio redak slučaj 2013. godine sa našim kolegom današnjim, gospodinom Žarkom Obradovićem, koji je ostavku podneo u avgustu 2013. godine, ali to ne menja činjenicu da je pokazao odgovornost mnogo veću nego njegove kolege danas.

Imajući u vidu da su mesecima unazad najavljivane najstrožije mere bezbednosti i da je navodno samo nekoliko osoba znalo koji će zadaci biti na prijemnom ispitu, postavlja se pitanje - kako je uopšte moguće da po internetu još od sinoć kruže zadaci za prijemni ispit ove godine, navodno rešeni zadaci iz matematike? To se naravno dešavalo još u toku noći i jutros je otkazan prijemni ispit za đake osnovnih škola koji treba da polažu prijemni ispit za upis u srednje škole pod izgovorom da su navodno iz nekih rezervnih kesa nestali zadaci.

Mnogo je kontradiktornosti u vezi sa ovom situacijom i moje pitanje za ministra Šarčevića glasi - da li će zbog ovog skandala podneti ostavku?

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu za rad, odnosno ministru Zoranu Đorđeviću. Pitanje ne postavljam u vezi sa problemima dece, kao što to obično činim. Ovaj put želim da postavim pitanje u vezi sa starijom populacijom koja živi na teritoriji Kolubarskog okruga, a tiče se izgradnje regionalnom gerantološkog centra u Valjevu.

Naime, sam ideja o izgradnji gerantološkog centra rođena je 2005. godine kada je utvrđeno da je više od 160 korisnika iz Kolubarskog regiona u stvari smešteno u staračkim domovima drugih regiona.

Centar za socijalni rad je tada podneo projekat Ambasadi Japana i dobio je donaciju njihove vlade za izgradnju zgrade, dvorišta i parka, ambulante, prostora za negu i ishranu u vrednosti od 2,5 miliona evra. Memorandum je potpisan 2008. godine, ali je izgradnja počela skoro godinu dana kasnije. Preostala sredstva su trebali da obezbede grad i Republika, a vrednost je bila procenjena na ukupno 373 miliona dinara. Nažalost, u junu 2011. godine povučen je i kran i teška mehanizacija, čime su stopirani zvanično radovi na izgradnji gerantološkog centra.

Godine 2013. na sajtu grada Valjeva se najavljuje nastavak izgradnje Gerontološkog centra uz uveravanje tadašnje sekretarke, gospođe Stane Božović, da će Ministarstvo dati dodatnih 30 miliona, shvatajući kako je socijalna zaštita jedna od prioritetnih oblasti kojom se ovo ministarstvo bavi.

Godine 2014. je ministar za rad Aleksandar Vulin izjavio da će dati sve od sebe da Gerontološki centar bude završen i da će postaviti pitanje zašto to do sada nije učinjeno, da je novac dobijen od Vlade Japana bio dovoljan da se ovaj centar završi. Taj isti čovek je u 2017. godini dao izjavu kako je Gerontološki centar u stvari predimenzioniran, odnosno da ne zna kada će objekat biti završen i da nije stvar završetka, već stvar svrhe šta mi hoćemo sa tim objektom.

Podsećam vas još jednom na motiv zašto je uopšte došlo do početka izgradnje ovog centra 2005. godine, to je zbog toga što su starija lica bila smeštena u drugim okruzima, a ne u Kolubarskom okrugu.

Ministar Zoran Đorđević 2017. godine, navodno u razgovoru sa gradonačelnikom grada Valjeva, postavlja uveravanje da će ovaj Gerontološki centar biti izgrađen, međutim do danas nema izvesnosti da će se ovo dogoditi. U međuvremenu ja sam se informisala kako je izgledala izgradnja. Ovo je fotografija iz 2015. godine kako je izgledao objekat. Nažalost, ovo je fotografija od tek pre nekoliko meseci, ovako danas izgleda taj isti objekat. Ne znam koliko se vidi na fotografiji. Dakle, prozori su polupani, većinom i izvađeni i ovaj objekat je prepušten sam sebi na održavanje.

Dakle, moje pitanje za Ministarstvo za rad, odnosno za ministra Zorana Đorđevića glasi – kada će biti završen regionalni Gerontološki centar, za koji je u poslednjih nekoliko nedelja prikupljeno oko 3.000 potpisa građana Valjeva da se ovaj objekat privede nameni? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovani ministre, meni je jako žao što je u vezi sa ovim zakonom, koji je danas na dnevnom redu Skupštine izostala u potpunosti javna rasprava. Dakle, negde još prema podacima, pokušala sam u ova dva dana da pronađem podatke kada je uopšte bila u mogućnosti da se otvori javna rasprava u vezi sa predlogom izmene ovog zakona, i našla sam da je zamenik gradonačelnika Goran Vesić 2015. godine najavio da će se ovaj zakon naći konačno u skupštinskoj proceduri, što znači da je bilo prostora da se od 2015. godine do danas, jer je prošlo četiri godine, bilo je prostora da se otvori široka javna rasprava o predlogu ovog zakona.

Dakle, osim što odbornici Skupštine grada Beograda nisu imali prilike da se upoznaju sa Predlogom izmene i dopune zakona, kojim se konkretno oni bave, nisu imali prilike ni građani Beograda, pre svega, da se takođe upoznaju sa tim šta će biti predmet današnje rasprave u Skupštini.

Manje-više ovaj Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu služi, konkretno za usklađivanje sa nekim drugim zakonima i to su konkretno zakoni o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, Zakona o planiranju i izgradnji, Zakona o javnoj svojini, Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, Zakonom o visokom obrazovanju i Zakonom o zaposlenima u AP i jedinicama lokalne samouprave.

S tim u vezi, dakle, ne čudi nas što je ovaj zakon u nekom manjem obimu nego što je bilo za očekivati. Međutim, tu postoje neke odredbe koje, nažalost, čini mi se da su trebale biti ili malo bolje uređene, odnosno malo bolje pojašnjene u samom Predlogu ovog zakona ili prosto su posledice toga što je izostala javna rasprava, pa onda nemamo ta detaljnija objašnjenja.

Krenuću negde od početka.

Dakle, u ovom prvom članu izmene koji se odnosi na član 5. i stavove 2. i članove od 5. do 8, dakle govori se o tome šta je sve u javnoj svojini grada Beograda, pa tu nege s početka imam i pitanje za vas – da li postoji mogućnost da se privatizuje komunalna mreža na teritoriji grada Beograda u nekom momentu, s obzirom, da nama, mi smo analizirali način na koji će javna svojina praktično doći u vlasništvo javno-komunalnih preduzeća, da li je to put da se u nekom trenutku izvrši privatizacija ovih javnih komunalnih preduzeća?

Možda grešim, a možda i ne grešim, volela bih da mi vi to pojasnite, da li se ovaj stav koji kaže – u javnoj svojini grada Beograda, pa onda odnosi se na komunalnu mrežu na teritoriji grada Beograda, da proverimo da li je on u suprotnosti sa Zakonom o javnoj svojini, odnosno članovima 10. i 11? To bih volela da dobijem kao odgovor na ovu nedoumicu.

Ono čime smo se verovatno najviše bavili u ovom Predlogu izmene i dopune zakona, i ono što jeste ostalo kao najveća nedoumica, jesu ove nadležnosti grada Beograda i tu bih se pre svega osvrnula, neki deluju onako kozmetički na prvi pogled, odnosno izmene koje se tiču, deluju onako na prvi pogled kozmetičke, međutim neka praksa iz prethodnih nekoliko meseci nam ukazuje da baš i nisu kozmetičke i da bi zaista trebalo malo bolje se pozabaviti ovim pitanjima.

Recimo, ova tačka 5) kada kaže da je u nadležnosti grada Beograda, da odlučuje o nazivima ulica, trgova, zaseoka i drugih delova naseljenih mesta na svom području.

Podsetiću vas, u decembru mesecu 2018. godine, Skupština grada Beograda usvojila je odluku da se jedna ulica gradske opštine Grocka, preimenuje u ulicu Braće Simonović. Dakle, na lično insistiranje tadašnjeg predsednika opštine Grocka, koji je da vas podsetim u međuvremenu optužen za to da je bio nalogodavac da se napadne novinar Milan Jovanović i to tako što mu je zapaljena kuća, onda je zatim i pucano na njega u prag da bi se osiguralo to da on ne može da izađe iz te kuće.

Dakle, skandal je da grad Beograd usvoji ovakvu odluku zato što je to bila lična želja. Ni po čemu braća Simonović ne zaslužuju da dobiju naziv ulice u bilo kojoj opštini u Beogradu, a posebno u onoj opštini u kojoj se dogodio ovaj, blago rečeno incident.

Šesta tačka je takođe diskutabilna. Dakle, u nadležnosti grada Beograda po ovom zakonu biće da grad Beograd imam mogućnost da uređuje uslove, postupak i način pribavljanja i raspolaganja građevinskim zemljištem i drugim nepokretnostima u javnoj svojini grada Beograda, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina.

Dakle, mi nemamo trenutno na teritoriji grada Beograda jasan popis koje je to građevinsko zemljište i koje su to nepokretnosti koje jesu u vlasništvu grada Beograda. Dakle, to bi moralo najhitnije da se reši. U eri digitalizacije, kojom se tako hvalimo i toliko hvalimo na sva usta, ovo pitanje ne može da ostane nerešeno. Da bismo mi mogli da damo nadležnost gradu Beogradu da upravlja ovom imovinom, mi moramo pre svega da znamo šta je to na raspolaganju.

Podsetiću vas na jedan slučaj, ja znam da je ministar ili bar iz biografije podatke koje imam, da je i on sa teritorije gradske opštine Zemun sa koje sam i ja, zato ću se prilikom analize ovog predloga zakona malo više baviti opštinom Zemun. Dakle, podsetiću vas, 2017. godine na zemunskom keju je prodat deo obaloutvrde, odnosno nekadašnja vojna hidrobaza. Put kako je prodat taj deo obaloutvrde je prilično diskutabilan. Dakle, 2006. godine je doneta uredba od strane Ministarstva odbrane tzv. master plan kojim je, to je bio dakle početak kako je uopšte jedno javno dobro, jedan deo naše javne svojine u stvari postao predmet kupovine koji je na kraju postao privatna svojina.

Zatim je 2014. godine tadašnji zamenik gradonačelnika, Andrija Mladenović, u maju, doneo odluku da može da se otuđi ova parcela, da bi ona u julu 2017. godine, to je čitavih 600 metara kvadratnih najlepšeg dela zemunskog keja, koji je i verovatno na jednom od najširih delova zemunske obale, prodat privatnom licu za iznos od 300 hiljada evra, ako se ne varam, odnosno prevedeno u evre, a to je otprilike negde 36 miliona dinara. Prodato je privatnom licu, koje je sticajem čudnih životnih okolnosti sin nekadašnjeg sekretara za sport i omladinu.

Dakle, pitanje je samo kako se baš potrefilo da je sin nekadašnjeg sekretara za sport i omladinu, koji je nekad i bio, slagaću vas, pomoćnik ministra za sport i omladinu, došao u priliku da uopšte otuđi ovo zemljište, da bi nakon nekoliko meseci od Fonda za razvoj potraživao novac u istoj toj vrednosti, navodno za opremanje budućeg sportskog objekta za koji je dobio dozvolu i uopšte način na koji je uspeo da dođe u posed tog zemljišta bio je baš zbog toga što je želeo da napravi, zvanično da napravi sportski objekat.

Ja vam sada odgovorno tvrdim, a sigurna sam da ste i vi u toku, niti taj sportski objekat postoji, niti je ikad započeta gradnja. Vlasnik, privatni vlasnik ovog objekta od Fonda za razvoj nije dobio 36 miliona dinara, dobio je 30 miliona dinara. Dakle, skandal je kako smo došli do toga da ono što je bilo javno dobro postane privatno dobro, da mi to platimo novcem iz budžeta praktično i da se izgubi svaki dalji trag. Mene plaši da će ova odredba upravo u budućnosti isto ovo da znači na nekim različitim lokacijama na teritoriji grada Beograda.

Tačka 11. takođe je, volela bi da me ohrabri kada kažete da to nije tako, pa ako može komentar i na to. Dakle, 11. tačka, što se tiče nadležnosti grada Beograda, kaže – vrši kontrolu realizacije namenskog korišćenja sredstava koje se iz budžeta grada Beograda prenose reprezentativnim udruženjima u kulturi kod kojih su stekli status samostalni umetnici, za koje grad Beograd obezbeđuje sredstva iz budžeta grada Beograda za učešće u plaćanju doprinosa za penzijsko invalidsko osiguranje i doprinosa za zdravstveno osiguranje u skladu sa zakonom kojim se uređuje kultura.

Prilično naivno deluje kada se pogleda ova tačka, da grad treba da vrši kontrolu da li je neko uplatio poreze i doprinose. Ono što nas zanima je kako znamo koje su to reprezentativna udruženja u kulturi s obzirom da imamo i jednu, da kažem, poslednju situaciju u vezi sa Festivalom „Igre“ i odbornicom Ajom Jung, gde je ona došla praktično u jednu nesuglasicu sa Ministarstvom kulture. Dakle, i ova odredba može biti vrlo zloupotrebljena.

Tačka 18. kaže – izdaje građevinske dozvole za izgradnju objekata i ostale akte u postupku objedinjene procedure, kao i druga akta u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja.

Dakle, ova tačka je vrlo podložan korupciji, svi smo toga svesni, posebno su na udaru neke određene opštine. Jedna od onih koje su na većem udaru jeste gradska opština Zemun, jedan od kolega je o tome i govorio da bi to pitanje trebalo da se uredi. Ja bih volela da znam kako će to u praksi da izgleda.

Tačka 21, mislim da je ovih dana prilično aktuelna, isto u vezi sa Zemunom, određuje delove obale i vodnog prostora na kojima se mogu graditi hidro-tehnički objekti, postavljati plutajući objekti i privezišta za čamce, odnosno mesta za raspremu brodova, uslove i način postavljanja plutajućih objekata i privezišta za čamce, uključujući izdavanje odobrenja za njihovo postavljanje, itd.

Dakle, sigurna sam u to da ste upoznati da ukinut nedavno parking Javno- komunalnog preduzeća u Zemunu, jedan deo parkinga, i da se tu prema planu deljane regulacije starog dela Zemun iz 2003. godine planira izgradnja pristaništa za brodove. To sada ne bi bilo sporno zato što u tom planu stoji da se predviđa da će to biti brodovi dužine 21 metar, za šta ima i tehničkih uslova da to tako bude. Međutim, građani sa kojima sam ja u kontaktu imaju bojazan da to neće biti baš tako. Postavljam pitanje u vezi sa tim – da li postoji mogućnost da tu pristaju i brodovi koji su duži od 21 metra, za šta onda nemamo tehničkih uslova da se u Zemunu izda dozvola i da se uopšte nastavi sa izradom pristaništa? Ako se radi o brodovima koji su reda veličine 120 metara dužine, onda oni nemaju mogućnost da tu uopšte pristanu, s obzirom na dubinu reke Dunav u tom momentu, a ko poznaje Zemun znaće da je i to stari deo Zemuna i da tu opšte nema nikakvih uslova da uopšte pristane bilo kakav čak i drumski saobraćaj koji bi omogućio dalji transport, s obzirom da su ulice jako uske i nepristupačne. Dakle, to mi objašnjenje isto sada treba.

Ovde imamo u članu 6. koji se odnosi na član 20, a takvih članova još imamo, jedan je, čini mi se, da ne nabrajam, uglavnom imamo još takvih članova koji se tiču konkursa za određene pozicije gde se sada usklađuje ovaj zakon sa Zakonom o visokom obrazovanju. Nama se tu postavlja pitanje da li ćemo ponovo doći u situaciju da se konkursi u stvari raspisuju za određene ljude, s obzirom da se sada otvara mogućnost da nije uslov da oni koji konkurišu na ta mesta imaju završen pravni fakultet, već da imaju obrazovanje iz naučne oblasti pravnih nauka itd. Dakle, prilično je široka ta definicija i meni se čini da to može da bude prilično zloupotrebljeno što se tiče primene ovog zakona.

Postoji i ovaj član 9. koji se odnosi na član 28, koji govori o podnošenju izveštaja gradskoj skupštini od strane gradonačelnika gradskog veća. Kaže da se podnošenje izveštaja može vršiti bilo kada, odnosno ono što je nekada bilo najmanje dva puta godišnje sada se više ne odnosi. Samo ću vas podsetiti na jedan zakon koji je prošao kroz skupštinsku proceduru, koji je isto imao jednu sličnu odredbu, a koji je posle značajno uticao loše na kvalitet života naših građana, to je bio Zakon o umanjenju penzija, kada je jedna od narodnih poslanica podnela amandman i omogućila da ne postoji rok do kada važi taj zakon, čime je on praktično trajao duže nego što je to u nacrtu zakona, odnosno onom zakonu koji je ušao u skupštinsku proceduru bilo omogućeno. Dakle, kada mi postavimo ovakvu odredbu i kažemo da može da podnosi izveštaj, ali da nema obavezu ili tačan broj koliko izveštaja u toku godine, to znači oni mogu i da ne podnose taj izveštaj nikada.

To bi bilo sve što imam za komentar na ovaj zakon za sada.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dakle, nije pitanje da li smo mi imali vremena da se pripremimo za raspravu. Dakle, mi smo imali dovoljno vremena da se mi kao narodni poslanici pripremimo za raspravu, s obzirom da je obim ovog zakona mali i da je i ovo malo vremena koje je bilo na raspolaganju dovoljno.

Ono što jeste problem, to je ovo nerazumevanje koje je narodni poslanik pokazao. Javna rasprava ne služi da bi se narodni poslanici pripremili za raspravu, već služi da bi se građani uputili u predloge zakona koje treba da usvoji Narodna skupština, i ne samo građani, već i stručna javnost. Dakle, ovde jeste izostala javna rasprava, to je činjenica, nisam ništa izmislila, stručna javnost nije bila upoznata, kao ni odbornici grada Beograda, kao ni bilo koji drugi odbornici, kao ni bilo koji drugi građanin Beograda ili države.

Što se tiče svih drugih komunikacija koje je prema meni ili prema organizaciji kojoj pripadam, a to je Stranka moderne Srbije, i mog kolege prekoputa, moram još jednom da se ogradim, mi nismo članovi Saveza za Srbiju, niti imamo bilo kakve veze sa kolegom opozicionim predstavnikom Draganom Đilasom i s tim u vezi je potpuno neumesno da šaljete takve primedbe. Danas na dnevnom redu jeste rasprava o glavnom gradu i svi drugi komentari koje ste uputili nakon što ste završili komentar na moje izlaganje su neumesni. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo da se zahvalim ministru Đorđeviću i ministru Siniši Malom što su došli danas na zasedanje, ja se izvinjavam, malo sam prehlađena pa mi je teže da govorim.

Dakle, prvo da vam se zahvalim u ime majki koje tri dana već gledaju skupštinsko zasedanje o budžetu i traže praktično od ministra Đorđevića i od ministra Siniše Malog da dobiju odgovor, kako ćemo pronaći novac u budžetu za 2019. godinu i kako ćemo doći do izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Na žalost, prema onome što imamo u budžetu koji je prosleđen narodnim poslanicima, ovih sredstava nema, što znači da sva ona uveravanja koja smo u međuvremenu dobijali kako od ministra Đorđevića i ministarke Slavice Đukić Dejanović, jednostavno nisu istinita, hajde tako da kažem, jer smo od njih dobijali uveravanja da će se ovaj sporni zakon koji jednostavno degradira majke i materinstvo u Srbiji, promeniti do kraja ove godine makar u nekim odredbama. Nema čak ni tih odredbi, niti ima spornog zakona na dnevnom redu ovog skupštinskog zasedanja.

Dakle, moja najbolja namera i najbolja namera svih majki danas u Srbiji je da dobijemo jedno, da kažem, čestito obrazloženje zbog čega u 2019. godini majke nisu planirane u budžetu. Isto tako, želim da pitam ministra Đorđevića, dokle je stigla radna grupa koja je formirana upravo povodom ovog pitanja, i ukoliko je potrebna neka pomoć radnoj grupi, mi stojimo na raspolaganju?

Još jednom da podsetim ministra Đorđevića i ministra Sinišu Malog, da smo mi tražile da se sastanemo sa ministrima, iz prostog razloga što ne vidimo interes majki u tome da rušimo Vladu Republike Srbije ili da tražimo izričito smenu ministara, već da dođemo zajedno do adekvatnog rešenja koji će rešiti problem majki u Srbiji.

Dakle, na tom sastanku, jedino što mi želimo je da pronađemo adekvatno rešenje, odnosno da pronađemo rešenje koje bi rešilo problem onih majki koje su danas najugroženije, a to su one majke koje nemaju 18 meseci radnog staža u kontinuitetu na nekom radnom mestu.

Malopre sam čula, dakle, od ministra Đorđevića da on kaže da te majke koje imaju problem sa primenom ovog zakona po ovoj osnovi, da je drugačija situacija ne bi primale ni toliko, ni tih hiljadu, dve dinara itd. Ne mogu da se složim sa tim, s obzirom da imamo jednu kategoriju nezaposlenih majki, one koje su bile na tržištu Srbije neprepoznate, praktično su bile nevidljive radnice, one su za sistem bile nevidljive i samim tim nisu imale radnik odnos i kao nezaposlene majke mogle su da primaju iznose koji idu i do onoga o čemu mi govorimo, a to je republički minimalac, odnosno 25 hiljada dinara.

To je bilo ne tako davno, dakle, to je bila situacija pre samo tri godine. Ono što majke iz inicijative „Mame su zakon“ i ja kao narodna poslanica koja predstavlja tu inicijativu želimo je da nekako Vlada Republike Srbije i nadležna ministarstva pronađu način kako da se svim majkama u Srbiji obezbedi nadoknada po osnovu porodiljskog odsustva ili odsustva radi neke deteta, najmanje u visini republičkog minimalca.

Dakle, ja sam sigurna u to, moj kolega Vlada Đurić i ostale kolege koje su ovde govorile su obrazložile nekoliko stavki od kojih bi mogli da uzmemo i da taj novac praktično usmerimo na majke i porodilje u Srbiji. Mi mislimo da ima prostora u budžetu. Kada nas pitate o kojoj je sumi reč, mi smo negde najgrubljom mogućom računicom, ministre finansija, nadam se da nećete zameriti, s obzirom da nema dovoljno adekvatnih podataka na osnovu kojih smo mogli da preciznije izračunamo. Dakle, ako se govori o porodiljama kojih u 2017. godini ima 65.000 i ako kažemo da bi svaka od njih trebalo da primi iznos u visini republičkog minimalca, mi govorimo o sumi koja je oko 20 milijardi dinara, s tim što dobar deo tog iznosa Republika Srbija već izdvaja i on jeste prikazan u ovom budžetu, s tim što mi nemamo detalje ovog budžeta na tom nivou, pa ne mogu da govorim o kojoj sumi je reč.

Dakle, mi zaista govorimo, sigurna sam u to, čak i ovom grubom računicom, o jednoj razlici koja će se pojaviti i koja, sigurna sam u to, Vlada Republike Srbije i budžet Republike Srbije može da podnese. Imam zaista lepo iskustvo u saradnji sa ministrom Đorđevićem i tu ne bih da kvarim tu dobru atmosferu koja se stvorila između nas, volela bih da dobijem odgovore i da probamo da zajedničkim snagama pronađemo rešenje kako majke u Srbiji da imaju jedno dostojanstveno materinstvo. Hvala.

Biću jako kratka.

Zaista, ministre Đorđeviću, moram da poručim da su mame ljute. Ja moram da kažem koje su sve to žene ugrožene primenom lošeg zakona koji je stupio na snagu od jula ove godine. U pitanju su sve one mame koje imaju manje od 18 meseci radnog staža u svojim, nazovimo, radnim knjižicama. U pitanju sve mame koje imaju decu sa invaliditetom. U pitanju su sve mame koje su preduzetnice, a posebno one koje se bave pružanjem zdravstvenih usluga. U pitanju su sve one mame koje su najuspešnije među nama i koje imaju visoka primanja, zato što su to zaslužile. I na kraju, u pitanju su one žene koje mi nazivamo nevidljivim radnicama.

Zaista bi bilo dobro, dakle, bilo bi dobro da makar dobijemo neko preciznije uveravanje kada ćemo rešiti problem ovih žena u Srbiji. Dakle, kada možemo da očekujemo izmenu ovog zakona?

Ja se slažem da Vlada Srbije odvaja sredstva i da su neke grupe žena prepoznate. Međutim, to nije dovoljno. vi ste, sigurna sam u to, upućeni koliko je ovaj problem veliki.

Dakle, ja vas još jednom molim, u ime dobre prakse koju imamo, da mi pomognete, odnosno da nam pomognete i da nam kažete da li postoji prostor da se u 2019. godini da reši ovaj problem? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Za mene je veliko razočerenje što danas, odnosno večeras, nije ministar finansija tu da čuje završne reči narodnog poslanika.

Ja sam potpuno svesno ostavila najveću količinu vremena upravo da bi govorila o gorućem problemu u Srbiji. Pored njega na raspravi danas nije ni ministar Đorđević, niti ministarka Slavica Đukić Dejanović, uz dužno poštovanje prema ministru koga sada nažalost, nema, a kojom ja želim u najvećoj meri da se bavim, ne tiče. Ne znam ko bi mogao da mi odgovori na ova pitanja koja želim da postavim. Iskreno se nadam, pošto imam dovoljno vremena …

Da, znam, i poštujem njegovu svestranost, daleko od toga, ali jednostavno, ovo nije u resoru njegovog ministarstva, i zato se plašim da neće ministar Ružić uz najbolju volju moći da mi najadekvatnije odgovoru.
Naime, prošle godine u decembru, u ovo vreme, raspravljali smo isto o budžetu i zajedno u objedinjenoj raspravi sa još nekih 30-ak tačaka, raspravljali smo o Zakonu o finansijskog podršci porodica sa decom. Ja sam pokušala i tada da ukažem na sve nepravilnosti i manjkavosti tog zakona i na probleme na koje ćemo naići primenom tog zakona od jula ove godine.
Nažalost, nisam uspela, čak mi je to jedini incident koji sam imala sa ministrom Đorđevićem, s obzirom da imam prijatno iskustvo, što se njega tiče u Skupštini, da dok je bio ministar odbrane i kao ministar za rad i socijalna pitanja, uvek odgovarao narodnim poslanicima i zato me čudi što večeras nije ovde.
Mogu da kažem zaista, sa pravom se pitam da se možda nije uplašio rasprave, jer nije bio ni juče u skupštinskoj sali.
(Aleksandar Martinović: Čovek je u Meksiku, na inaguraciji predsednika Meksika.)
Dobro, poštujem kolega da je u Meksiku. S tim u vezi, ministar Mali je bio do malopre ovde i mogao je on da se zadrži na skupštinskoj raspravi još ovoliko da odgovori na postavljena pitanja, ali da stavimo to na stranu.
Dakle, tada kada smo u decembru mesecu razgovarali o Zakonu o finansijskoj podršci porodica sa decom, već tada smo mogli da primetimo kakvi će biti problemi sa primenom ovog zakona i tada smo mogli da primetimo da u budžetu nisu rezervisana dovoljna sredstva koja će pomoći trudnicama i porodiljama u Srbiji da imaju jedno dostojanstveno materinstvo. Istu situaciju imamo i danas. Danas je nažalost, duplo veća količina zakonskih predloga, nalazi se na dnevnom redu ove sednice i sada imamo 62. tačke dnevnog reda, a ja sam pokušala da dodam pre dva dana i 63 tačku na dnevni red, a to je Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom, da probamo da pronađemo sredstva zajedničkim snagama, zajedničkim interesovanjem, da probamo da nađemo sredstva za jednu od najugroženijih grupa društvenih u Srbiji danas.
U čemu se sastoje ti problemi? Dakle, od jula meseca, trdnice i porodilje u Srbiji primaju rešenja koja im obezbeđuju novac, odnosno nadoknade od 1000 dinara, 2000 dinara, 3000 dinara.
Dobili smo uveravanja oba resorna ministra da će se do kraja godine rešiti ovaj problem, čak smo dobili uveravanja u pojedinostima, tačno na kojim tačkama će biti rešen ovaj problem.
Evo, došao je kraj godine, došla je rasprava o budžetu. Ne samo da nismo dobili predlog izmena i dopuna tog zakona, već nismo u samom budžetu dobili uveravanja da su određena sredstva za tu namenu i da ćemo tokom 2019. godine raspravljati uopšte o izmenama i dopunama ovog zakona.
To je bio jedan šamar svim majkama u Srbiji, danas, to mogu slobodno da kažem.
Između ostalog, u nekoliko navrata mi smo dobijali uveravanja da novca u budžetu nema, dakle, u toku 2018. godine od strane oba ministra, dobijali informacije da novca u budžetu nema i mi smo vrlo strpljivo kao inicijativa „Mame su zakon“, čekale da vidimo predlog budžeta za 2019. godinu i zaista, nisu određena nikakva sredstva za ovu namenu, ali smo mi uspele za ovo kratko vreme, koliko smo imali ispred nas, da analiziramo budžet i da pronađemo, odnosno da izvršimo jednu racionalniju raspodelu unutar budžeta i da kažemo – da, možemo da imamo i za to za šta je Vlada Republike Srbije namenila sredstva, ali možemo da napravimo jednu isto tako humaniju, jednu racionalniju raspodelu unutar budžeta, pa da odvojimo sredstva i za majke i za buduće majke i za penzionere i za mnoge druge ugrožene društvene grupe, koje nažalost u ovom budžetu nisu prepoznate.
Šta majke traže, pa toliko se njima ne može izaći u susret? Dakle, majke u Srbiji traže dostojanstveno materinstvo koje kaže da svaka majka bez obzira da li je bila u radnom odnosu ili nije bila u radnom odnosu, ima pravo na nadoknadu koja će biti najmanja u visini republičkog minimalca.
Podsetiću vas republički minimalac u Srbiji je nešto više od 20 hiljada, 25 hiljada dinara. Ako uzmemo kao podatak da je u Srbiji u 2017. godini rođeno 65 hiljada beba, mi govorimo o oko 20 milijardi dinara.
Ovo je najgrublja moguća računica koju smo mogli da iznesemo, s tim da morate da znate da ova gruba računica podrazumeva da se u isto vreme već odvajaju u budžetu neka sredstva, jer neke majke imaju onih 18 meseci radnog staža, koji jesu uslov za punu nadoknadu da bi je dobijale tokom porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta.
Dakle, te majke isto tako traže da ako su se ohrabrile da imaju treće i četvrto dete, da im se nadoknade koje dolaze po osnovu dečijeg dodatka ne ukidaju zato što im se privremeno uvećavaju njihova primanja, jer će dobijati nadoknadu odnosno podsticaj, dugo najavljivani podsticaj države za to treće i četvrto dete.
Zatim, onim majkama koje su rodile decu sa invaliditetom da im se ne ukida nadoknada koju će ta deca dobijati po osnovu tuđe nege i pomoći, jer ta namena koju ta nadoknada ima nije ista kao i nadoknada koju treba da dobijaju po osnovu zarade.
Zatim, da se predefiniše koja je to maksimalna nadoknada koju porodilje u Srbiji mogu da prime i da se ne kažnjavaju one žene koje su među nama najuspešnije.
Žao mi je što ministar finansija nije ovde i ja sam sigurna da on ima taj podatak, kada govorimo o grupi žena koje imaju najviša primanja u zemlji, da je to grupa od 2.300 žena, prema podacima koje je dao NALED i da među njima sigurno nisu sve one u kategoriji tih koje trebaju da primaju pune nadoknade, odnosno nadoknade koje će imati pet prosečnih nadoknada, maksimalnih, onako kako … zakon predlažu.
Takođe, jedan veliki greh je napravljen prema ženama koje pune budžet Republike Srbije, a to su preduzetnice. Stavljene su mat poziciju i one moraju da biraju da li će da koriste porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta ili će da zatvaraju svoje firme.
Posebno su ugrožene one žene koje se bave pružanjem zdravstvenih usluga - zubarke, lekarke, farmaceutkinje. Dakle, to su žene koje čak ne samo da moraju da se dvoume između ove dve odluke, nego moraju, ako žele da koriste porodiljsko odsustvo ili odsustvo radi nege deteta, da trajno zatvore svoju firmu i da ponovo prolaze kroz proceduru otvaranja firme, zato što nemaju na koga da prebace svoje poslovanje.
Da li ima novca u budžetu? Ima i biću vrlo kratka, zato što su sve kolege to nekoliko puta naglasile. Dakle, imamo ako delimično uskratimo Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova, ako ukinemo kabinete potpredsednicima Vlade i ako ukinemo kabinete ministara bezportfelja, jer se resori ministara poklapaju. Dakle, imamo novca u budžetu.
Žao mi je što ministar nije ovde. Eto, toliko. Hvala.

Zahvaljujem.

Poruka mama koje su sad slušale raspravu i čekale, verujte mi, prvo, rukomet je na RTS 2. Dakle, nemamo ni direktan prenos i ove majke ne mogu da isprate raspravu. Dakle, mame jesu ljute i sa pravom su ljute, zato što su na kraju 2018. godine u nekoliko navrata ne od vas, ministre Ružiću, nego od drugih resornih ministara dobili uveravanja da će se problem koji oni ne negiraju rešiti do kraja ove godine. Ne samo da se nije rešio problem, on se ni u 2019. godini, prema tome kako je planiran budžet, ne nazire da će se ovaj problem rešiti.

Dakle, ja i dalje molim Vladu Republike Srbije, ima prostora da kroz raspravu o amandmanima ovo pitanje ponovo otvorimo i da uvažite argumente koje smo mi izneli, a to je da moraju da se pronađu, ne znam kako, to jest ponudili smo rešenje kako, ali vi ako mislite da to nije adekvatno rešenje, ponudite bilo kakvo drugo rešenje i pronađite novac koji je potreban da sve majke u Srbiji imaju dostojanstveno materinstvo. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Moje prvo pitanje je isto u vezi sa Smederevo, dakle, upućujem prvo pitanje ministru za zaštitu životne sredine, gospodinu Trivanu, radi se o fabrici „Železara Smederevo“ i o tome što su građani, smederevci ovih dana prekriveni praktično jednom vrstom, jednom crvenom prašinom koja je poreklom upravo iz ove fabrike.

Odbornička grupa koja funkcioniše u Skupštini grada, koja se naziva „Budimo Smederevo“ je u nekoliko navrata ukazivala na ovaj problem i odradila jednu ozbiljniju analizu za razliku od ministra za zaštitu životne sredine koji se očigledno ovim pitanjem nije ozbiljnije bavio i upozorio građane Smedereva na ono što se dešava. Tako su oni 8. oktobra na svojoj Fejsbuk stranici upitali građane da li danas uživaju u čistom vazduhu i tog dana je kvalitet vazduha u centru Smedereva po kategoriji kako je definisan, bio jako zagađen. Najveće zagađenje je poticalo od ogromne količine suspendovanih čestica grubih koji su veličine oko deset mikrometara i kojih je tog dana u dvanaest časova bilo oko 210 mikrograma po metru kubnom i finih čestica koja se u promera dva i po mikrometra a koji je tog dana u isto vreme bilo oko 180 mikrograma po metru kubnom. Ova faktografija ne služi nikoga da impresionira, već da prosto upozori na ovo i oni su isto to na svojoj stranici učinili i rekli su da i jedne i druge čestice spadaju među najopasnije zagađivače vazduha, jer se deponuju u najdubljim delovima respiratornih organa, izazivaju ili osnažuju astmu, bronhitise ili druga oboljenja pluća, a samim tim smanjuju ukupnu otpornost organizma. Čestice koje su fine, koje su promera dva mikrometra, mogu da izazovu negativne efekte i pri kratkim izlaganjima, na primer od samo jednog dana.

Ovo su uputstvo za građane Smedereva oni okačili 8. oktobra na svojoj Fejsbuk stranici. Ništa se nije promenilo u međuvremenu, Ministarstvo za zaštitu životne sredine nije upozorilo fabriku, „Železaru Smederevo“ da postavi odgovarajuće filtere, kako ne bi se ovo događalo više i opet su 18. oktobra došli u situaciju da upozoravaju građane u Smederevu, upravo zbog prisustva ove crvene prašine, koja izuzetno šteti građanima i između ostalog su napomenuli, ljudi sa srčanim ili plućnim bolestima, stari i deca treba da izbegavaju teži fizički napor na otvorenom, svi ostali treba da skrate vreme izlaganja i težinu fizičkih aktivnosti na otvorenom, ne preporučuje se učestvovalo provetravanje zatvorenih prostorija.

Da li je normalno da u 21. veku vi dobijete ovakvo upozorenje za građane jednoga grada, praktično je prosto neverovatno? Pitamo ministra za zaštitu životne sredine kada i šta planira da preduzme povodom ovog problema u Smederevu?

Što se tiče Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, ja i dalje imam veliki problem sa njegovom primenom i ovog puta pitam ministra za rad, kako smo došli do toga da jedna nadoknada isključuje drugu i koja su to u stvari sredstva namenjena, kao podrška porodicama koje žele da imaju treće dete, s obzirom da kada one, jel ostvare to, odnosno prošire svoju porodicu, dobiju treće dete automatski gube pravo na dečiji dodatak? Jedna nadoknada je praktično isključila drugu, što znači da u budžetu nisu obezbeđena određena i dovoljna sredstva za primenu ovog zakona.

Što se tiče mog poslednjeg pitanja, njega upućujem ministru finansija. Bliži nam se rasprava o budžetu, mi na žalost nemamo završni račun, odnosno nemamo izvršenje budžeta za prethodnu, kao ni za niz prethodnih godina, s obzirom da imamo novog ministra finansija, pitam ga kada ćemo dobiti izvršenje budžeta za sve prethodne godine koje nedostaju? Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštujem svoje pravilo, odnosno predlog koji sam dala na Kolegijumu koji je nedavno održan, a to je da poslanici opozicije predlažu najviše dva predloga za dopunu dnevnog reda, kako bismo unapredili rad doma Narodne skupštine.

Jedan od ta dva zakona je upravo zakon - Predlog izmena i dopuna Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Ono što krasi ovaj zakon je upravo njegova moć, odnosno moć građana da mogu u bilo kom trenutku, shodno pravilima koji su opisani u tom zakonu, da podnesu bilo kakav predlog Narodnoj skupštini i da ta Narodna skupština o takvim predlozima diskutuje, odnosno raspravlja.

Jedan od takvih predloga mislim da je daleko poznat široj javnosti, upravo se tiče izmena i dopuna Krivičnog zakonika, kada su nedavno, odnosno pre nekih godinu dana, 160.000 građana Republike Srbije podneli, odnosno izrazili svoju volju i dali svoj potpis da se predlog izmena i dopuna ovog zakona stavi na dnevni red Skupštine. Od tada gubi se svaki trag ovom Predlogu izmena i dopuna zakona i, nažalost, do danas nemamo raspravu u Skupštini povodom ovog problema.

Sigurna sam u to, drage kolege narodni poslanici, da niko od nas pojedinačno nema iza sebe 160.000 glasača i da se zbog takvog načina glasanja nalaze u domu Narodne skupštine. Stoga vas molim da poštujete građansku volju i da usvojimo Predlog izmene i dopune ovog zakona, odnosno bar da ga stavimo na raspravu u domu Narodne skupštine, a onda u jednom trenutku i da usvojimo ovaj predlog i da zadamo rok Narodnoj skupštini u kojem ona ima obavezu da raspravlja o predlozima koji dolaze od strane građana.

Naša prednost kao narodnih poslanika je što upravo i ovakav zakon ili bilo koji drugi zakon u bilo kom trenutku, kada god to poželimo, možemo da predamo Narodnoj skupštini. Građani moraju da ispoštuju određenu proceduru i u veoma kratkom roku najmanje 30.000 građana mora da izrazi svoju volju kako bi se neki predlog zakona našao u domu Narodne skupštine.

U ovom slučaju, u konkretnom primeru radi se o 160.000 građana i ja sam sigurna u to da mi kao narodni poslanici ne smemo da zanemarimo volju 160.000 građana i s tim u vezi, zaista želim da vas podsetim da je moć građana daleko veća od moći pojedinca.

Još jednom, zahvaljujem predsedavajući i zahvaljujem se i svojim kolegama koji su na ovaj način poželeli da pruže podršku mamama u Srbiji.

Nažalost, moramo da konstatujemo da Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, kao i ministarka Slavica Đukić Dejanović nisu ispunili zadato obećanje, a to je da upute predlog izmena i dopuna Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom u dom Narodne skupštine. Nažalost, ovaj put ja to moram da učinim u ime svih mama. Predlog smo uputili u septembru mesecu, a tada smo imali veliki broj uverenja od strane ministra Đorđevića i ministarke Slavice Đukić Dejanović, kako će se izmene i dopune ovog zakona naći na dnevnom redu Skupštine. Nažalost, do danas to se nije dogodilo.

Ono što možemo da konstatujemo je da je u 2017. godini u odnosu na 2016. godinu rođeno čak hiljadu prvih beba manje nego što je rođeno u 2016. godini. Jedan od razloga, odnosno jedan od argumenata koje je koristila Vlada Republike Srbije kada je uputila Predlog zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom je da će raditi upravo na pronatalitetnim merama tako što će pružiti jednu vrstu finansijske podrške porodicama koje žele da se odluče da imaju prvo, drugo, treće, četvrto ili svako sledeće dete.

Ono što se dogodilo, ovaj zakon je praktično postao prepreka za porodice koje žele da dobiju svoje prvo ili drugo dete upravo zbog činjenice da je za pun iznos nadoknade majkama potrebno da budu u stalnom radnom odnosu, odnosno u kontinuitetu u radnom odnosu 18 meseci, što je, složićete se, u uslovima u Srbiji praktično kao let na Mars.

Naš predlog ide u sledećem pravcu. Dakle, mi se zalažemo za to da svaka majka u Srbiji, bez obzira da li je u radnom odnosu ili nije, ima pravo na punu nadoknadu u iznosu od najmanje republičkog minimalca. Pitali smo se da li ima novca u budžetu. Pronašli smo taj novac. Žao nam je što u Predlogu budžeta za 2019. godinu nisu pronađena sredstva za majke u Srbiji. Mi smo ih pronašli i pored toga što predlažemo da se kao 63. tačka na dnevnom redu ovog zasedanja nađe Predlog izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i ukoliko ne dobijemo pozitivan odgovor sa vaše strane, mi se iskreno nadamo da ćete prihvatiti amandmane kojima smo mi uspeli da pronađemo sredstva koja u budžetu nedostaju.

Drage kolege, još jednom vas pozivam, ne glasate ni za jednu poslaničku grupu, ne glasate ni za jednu stranku. Glasate za vaše prijateljice, sestre, koleginice. Dakle, pritisnite taster i glasajte za mame. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Moje prvo pitanje upućujem ministarki za saobraćaj gospođi Zorani Mihajlović. U pitanju je pitanje koje sam već postavljala u dva navrata u Skupštini Srbije. Dobila sam jedan od odgovora koji je ostavio, praktično, nedorečeno ovo pitanje i pitanje do danas nije rešeno.

Naime, radi se o dva kilometra puta u zaseoku Lipik u selu Tulari u opštini Ub. Deca koja idu do osnovne škole svakog dana pešače do svoje škole preko puta koji, nažalost, nije asfaltiran. Školska godina je krenula u septembru. Evo, već sutra kucamo na vrata novembra, dakle, ova deca polako ulaze u jesenji, odnosno zimski period, tako što će preko blata dolaziti do škole.

Htela bih da pitam ministarku Mihajlović, s obzirom da me je u odgovoru na ovo postavljeno pitanje, kada će biti asfaltiran ovaj put za đake osnovne škole koji idu iz zaseoka Lipik ka svom odredištu, uputila tada na JP „Putevi Srbije“, „Koridori Srbije“ i na predsednika opštine i sama je nagovestila u svom odgovoru da će se založiti da se ovaj put uredi, da pitam dokle se stiglo sa ovim pitanjem. Ako je moguće da se malo požuri, s obzirom da sada imamo sreće što je lepo vreme zakucalo na vrata, ali ono će uskoro da prestane i ne bi bilo loše da se za ovu decu nađe adekvatno rešenje kako bi dostojanstveno dolazila do škole.

Drugo pitanje upućujem vama, predsednice Skupštine. Dakle, zanima me kada će na dnevni red Skupštine doći predlog izmene i dopune Krivičnog zakonika, za koji je potpis dalo 160.000 građana Srbije. Dakle, prosto je neverovatna ova procedura primopredaje predloga izmene i dopune zakonika, traje od maja meseca, praktično je sada u oktobru tek došla na dnevni red, odnosno stiče se uslov da sada u oktobru dođe na dnevni red. Ja vas sada pitam, s obzirom da jeste u toku jesenje zasedanje, kada ćemo imati prilike da o ovom zakonu, o predlogu izmene i dopune ovog zakona raspravljamo, poštujući volju 160.000 građana, a za koje je čak i Ministarstvo lokalne samouprave u svojoj redovnoj proceduri ocenilo da su ovi potpisi validni? Hvala.

Treće pitanje upućujem ministru zdravlja. Ono se, nekako, sasvim slučajno, nadovezuje na Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, i to samo zbog toga što sam u konstantnim razgovorima sa majkama koje imaju problem sa primenom ovog zakona i načinom na koji su izvršene izmene u isplatama koje imaju stalni karakter i one koji imaju privremeni karakter došla do sledećeg zaključka. Dakle, postoje nadoknade koje su jednokratne i koje se isplaćuju trudnicama i porodiljama, koje jesu povećane, dakle, u pitanju su nadoknade u redu veličina od 100.000 dinara. Onda sam u razgovoru sa tim ženama pitala ih zašto su nezadovoljne tim novcem koji će dobijati, s obzirom da se ipak radi o jednoj velikoj količini novca, i gotovo identičan odgovor dobijam na svim stranama, a to je da su izuzetno povećani troškovi tokom održavanja trudnoće.

Postoji jedna pravilnost koja se pojavljuje u svim ovim slučajevima, a to je da su žene gotovo sve usmerene na privatne ordinacije ili su, sa druge strane, usmerene na državne prakse, a onda iz njih bivaju upućene na neke privatne preglede, analize dodatne koje treba da urade. Između ostalog, to je i jedna od analiza koja se bavi, jedan prenatalni test za koji sam čula do sada, gotovo se svaka trudnica šalje da izvrši pregled u tom smislu i taj jedan prenatalni test košta 600 evra. Nažalost, taj test ne može da se radi u državnoj praksi, već može da se radi samo u privatnoj praksi, i to tako što se uzorak šalje negde u inostranstvo. Znači, čak ni u našoj zemlji ne može da se uradi ta vrsta analize, nego mora da se pošalje negde preko.

Sada, ako smo mi došli do toga da postoji toliki broj trudnica koje imaju potrebe da se izvrše ove genetske analize, pošto je u pitanju jedna genetska provera, dakle, ako smo došli do toga, molim Republički zavod za statistiku da nam pošalje odgovor koliko to žena danas u odnosu, na primer, na period od pre deset godina, kada sam i sama rađala dete pa ne sećam se da je bio toliki broj upućivanih trudnica na ovu vrstu analize, dakle, šta se to dogodilo u Srbiji da za ovih desetak godina poslednjih imamo toliki broj analiza koje je neophodno uraditi, a koje se tiču genetike. Ako postoji potreba za tim, molim ministra zdravlja da u narednom budžetu bude isplanirano da se vrši nadoknada trudnicama, kako bi imale pravo da ovaj test rade o trošku Ministarstva zdravlja, odnosno RFZO-a. Hvala.