Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, naravno da treba odbiti ovaj amandman, ali moram odmah da kažem da sam šokiran izjavama pojedinih narodnih poslanika kada su u pitanju migranti.

Ne mogu da verujem da to izgovara bilo koji čovek u našoj zemlji na ulici, a kamoli poslanici u Narodnoj skupštini, kao što su dva prethodna govornika iz opozicionih klupa govorila vrlo ružno o migrantima.

Ne znam da li znaju da se Srbija prepoznaje u Evropi i svetu po tretiranju migranata zadnjih godina? Ne znam da li predlagači amandmana znaju, a trebalo bi da znaju, da je šest hiljada naše migrantske dece u Prvom svetskom ratu emigriralo u evropske, pa i prekomorske zemlje, i da je samo Francuska školovala šest hiljada naših đaka i studenata, i to većinom o svom trošku? Delili su koru hleba svoga, zajedno sa našom decom.

Ti naši migranti za vreme Prvog svetskog rata postali su najveći umovi i politički, ako hoćete, između dva svetska rata, i vodili su ovu zemlju.

Pored Francuske, tu je Švajcarska, Engleska, da ne nabrajam, SAD, Rusija itd.

Prema tome, Srbija nije ono što su prethodna dva govornika iz opozicionih klupa govorila. Ona ima pravo lice koje je pokazala tretiranjem upravo sadašnjih migranata.

Nadalje, u Francuskoj su organizovali 1916. i 1917. godine dopunsku nastavu za našu decu na našem i francuskom jeziku. Molim vas, mi samo u navodnike vraćamo ono što je nama rađeno. Nije Srbija ono što kažu predstavnik jedne minorne političke stranke ili samostalni narodni poslanik. Srbija je ovo o čemu mi većinski govorimo danas u ovom parlamentu, bez obzira na stranku. Te migrante moramo prihvatiti kao našu decu, jer Srbija nema tradiciju kao dva poslanika iz opozicionih klupa koji su govorili, Srbija ima ovu lepšu tradiciju.

Dozvolite još, na koncu, da kažem da preporučujem obojici narodnih poslanika da odu u Pedagoški muzej Beograda, da vide arhivski materijal i bibliotečki, jer je jedan od predlagača amandmana bio bibliotekar, da vide svu arhivsku i muzejsku građu o tome koliko su ove zemlje o kojima sam govorio pomagale našu decu. Da bar deo, jedan posto od tog materijala pročitaju, ne bi im padalo napamet da ovo predlažu što su predložili ovde. Hvala.

Zbog racionalizacije, odustajem.

Zbog efikasnijeg rada, odustajem.

Zbog efikasnosti, odustajem.

Zbog efikasnosti u radu odustajem od obrazloženja.

Zbog efikasnosti u radu odustajem od obrazloženja.

Zbog efikasnosti u radu odustajem od obrazloženja.

Poštovana predsednice, ustupam vreme poslanici, nikad im dosta nije bilo, kako bi stekla dodatno vaspitanje koje joj nedostaje. Hvala.

Pošto je Vladin predlog bolji, povlačim.

Uvažen predsednice, kao što je osnovno vaspitanje i obrazovanje jako ozbiljna stvar, tako je i visoko obrazovanje i srednje obrazovanje jako ozbiljna stvar. Nije problem samo što su kolege iznele pre mene, problem samo što Ustav nije definisao da bude obavezno srednje obrazovanje, već su potrebne određene pedagoške, psihološke i druge pripreme. To se ne može na brzinu doneti odluka brz određenih pedagoških priprema.

Prema tome, smatram da su ovo samo predlozi iz dobijanja određenih jeftinih političkih poena. Ja vas molim, pošto je obrazovanje i vaspitanje jako ozbiljna stvar, nemojmo to raditi u ime naše dece. Hvala.

Odustajem od obrazloženja, zbog uštede vremena.

Odustajem od obrazloženja, zbog uštede vremena. Hvala.

Uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodo narodni poslanici, moram da kažem da sam šokiran sa pojedinim amandmanima i odmah da kažem da predlažem da se oni odbiju.

Radi građana Republike Srbije i istinitosti, pročitaću u Ustavu Republike Srbije za jezik i pismo, član 10. – u Republici Srbiji, u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava, podvlačim, na osnovu Ustava. Naime, vaspitno obrazovni rad, kako kaže član 5. ostvaruje se na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, a pošto je srpski jezik i ćirilično pismo sastavni deo identiteta srpskog naroda, da ne kažem da je najglavniji, i išli bi u rastakanje nacionalnog identiteta, dakle Srba u celini.

Predlagači su i ranije prilikom svojih istupa, kao i njihovi istomišljenici, unazad 10 godina iznosili iste stavove. NJihov cilj nije samo da rastaču pismo i jezik, nego, ako ukinete ćirilično pismo, sledeća faza jeste ukidanje nacionalnog imena. Prema tome, u tom smislu, smatram da je zakon izuzetno dobar, da je on rešio ne samo pitanje ostvarivanja prava službene upotrebe matičnog naroda, nego i nacionalnih manjina, kako vidite u sledećim stavkama člana 5, kako to rade i drugi narodi u Evropi i svetu.

Još jedanput kažem, zaista sam šokiran predlogom. Ovo je ignorisanje ne samo nacionalnog imena, nego ignorisanje nacije u celini. Hvala lepo.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, šokiran sam diskusijom prethodne govornice, ali sada ćemo razjasniti.

U službenoj upotrebi u Srbiji je srpski jezik i ćirilično pismo. Latinica je posuđena od Latina, moram ovo da joj kažem, i Hrvati su je posudili. Ona je latinica je srpska koliko i hrvatska, koliko i mađarska, ali je u Hrvatskoj, njihovo službeno nacionalno pismo kao što je ćirilica u Srbiji srpsko nacionalno pismo. Nacionale manjine, vidite u ovom članu, kaže se kako pismo upotrebljavaju, sigurno svoje pismo i tako dalje, uz određene karakteristike i standarde određene.

Nije tačno, koleginica se ne bavi, ovo je već stvar paleografije koju ja studentima predajem, a preporučujem koleginici Jerkov, koja sada ne sluša, da dođe na moj čas predavanja - Latinske i slavenske paleografije, i zajedno sa mojim studentima da razjasnimo, pa će onda naučiti da u Dubrovniku je postojala i srpska kancelarija na srpskom pismu, a ne samo na latiničkom.

Hrvati su upotrebljavali staroslavenski jezik do 1925. godine, a onda su se odrekli svog staroslavenskog jezika, odnosno pisma glagoljice i posudili od Latina itd.

Dakle, latinica je srpska koliko i hrvatska, koliko u Bosni, koliko i u svim drugim narodima, koji latinicu upotrebljavaju, ali ovde se radi o srpskom nacionalnom pismu. Ćirilica je srpsko nacionalno pismo.

Prema tome, ono mora biti u službenoj upotrebi, i čak, da se ja pitam, u upotrebi. Dakle, a dvojezičnost je zagarantovana tamo gde su dva naroda u lokalnoj zajednici, gde je u određenim standardima postoji drugi jezik i pismo u upotrebi. Prema tome, odreći se svog nacionalnog pisma, znači odreći se sebi, kako je to Stefan Nemanja govorio i njegovi naslednici.

Zbog uštede vremena, odustajem od obrazloženja.