Dame i gospodo narodni poslanici, meni je jako žao što čovek koji je pravnik ne razume članove zakona, članove Ustava. U tome je izgleda problem.
Nisam pričao na nekom drugom jeziku, nisam čitao neke strane zakone, nego zakone koje je donela ova skupština. Čitao sam Ustav Republike Srbije, koje je takođe potvrdio narod na referendumu i nema tu nečeg nerazumljivog. Samo u narodu ima jedna izreka – džabe je gluvom šaputati i ćoravom namigivati. Ko hoće da razume, razume, ko neće ne mora. To je njegov problem.

Naravno, imam pravo čak na dve replike. Pošto vidim da uporno neko pokušava da stvar svede na političku priču.
Da raščistimo i taj deo priče da li je nadležan Visoki savet sudstva ili nije? Kaže se ovako u članu 162 Ustava – utvrđene su odluke Ustavnog suda, a konačni izveštaj obavezujuće. Član 171. stav da je svako je svako dužan da poštuje i izvršava odluke Ustavnog suda. Član 104. Zakona o Ustavnom sudu, vama je to smešno, a vi ste i napravili ovu papazjaniju – normirano je da državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, a Visoki savet sudstva jeste, dužni su da poštuju i izvršavaju odluke Ustavnog suda u skladu sa ovlašćenjima.
Ministar koji vodi jedno ministarstvo ima javno ovlašćenje. Ministarstvo ima javno ovlašćenje. Ali, kada postavljate pitanje o tome šta je Ustav, ko je predložio, na osnovu člana 144. Ustava Republike Srbije predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Pa, Visoki savet. Našta se pozvao? Na član 102. stav 5. Zakona o sudijama. Onda je odjednom na sednici odbora koji ne sme to da uradi, ne sme da promeni predlog. Može da kaže da ste nam dostavili Predlog zakona koji se ne primenjuje i mi vam ga vraćamo. Uskladite ga sa Ustavom i zakonom od njegove primene.
Ne, naš odbor ili neko menja preambulu, pa evo, kako izgleda predlog odluke, da čitam i broj pod kojim je zavedena i primljena. Ali sad kako se ta odluka odjednom u "Službenom glasniku" menja, to više nije ta odluka. Mi odluku možemo da prihvatimo ili da odbijemo da je promenimo ne možemo, ona potiče od Visokog saveta, mi ne možemo da se pozivamo na Ustav, jer mi ne sprovodimo direktno Ustav nego u skladu sa zakonom koji mora da bude u skladu sa Ustavom. Mora tako, zašto bismo pisali zakon, onda ćemo da vrtimo samo Ustav.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine.)
Šta god, pogledajte pažljivo Ustav, znači iskreno, evo poslanik – Ustavna kategorija, jer se on bira na osnovu Ustava ili Zakona o izboru narodnih poslanika?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih voleo da, kada me neki kolega kritikuje, barem jednom napiše jedan zakon, pa će dok bude pisao taj zakon prvo morati da se pozove na Ustavni osnov kao narodni poslanik da napiše zakon, pa će onda morati da se pozove na Zakon o Narodnoj skupštini, pa onda na Poslovnik o radu Narodne skupštine. Znači, da bi jedan zakon ušao u proceduru, morate da ispunite tri uslova. Neće Narodna skupština nikada, ako ne ispunite ta tri uslova da vam ispravlja, nego će da vam vrati da nije u skladu sa načinom podnošenja zakona. Isto je i za ovu odluku.
Znači, ako se VSS pozvao na član 102. stav 5. ne možemo mi to da promenimo. Mi možemo da im vratimo i kažemo, to nije u skladu sa članom 104. Ustava Republike Srbije, sa Zakonom o sudijama, uskladite vaš predlog i vratite u proceduru. To se tako radi.
Kod nas je sasvim drugačije, da se na odboru diskutuje o tome da će Skupština u skladu sa Ustavom i Poslovnikom i svojim unutrašnjim aktima da promeni inicijalni akt onog časa kada ste ga promenili, vi ste izgubili predlagača za odluku o izboru predsednika VKS.
Tog časa kada promenite preambulu, on više ne postoji i nemojte o tome da raspravljate. Žurilo se, a to što neko sada spominje rok od 90 dana, zakone koje ste donosili tada kao vladajuća većina, trebali ste o tome da vodite računa, ali mi tu ne možemo da vam pomognemo ništa.

Dame i gospodo narodni poslanici, Ustav možda jeste najviši zakon koji reguliše sledeću pravnu regulativu jedne ozbiljne države, ali je ipak samo zakon.
O svakom zakonu koji se ovde donosi, radi pravno-tehničku redakciju Služba Narodne skupštine Republike Srbije, nemojte da vas to čudi. Nije bitno, ne uzimam za zlo što to do sada možda niste znali, ali šta god ja da kažem, čak i kada pročitam Ustav, čak i kad pročitam zakon, odredbe zakona, jednom je vama jedan bivši poslanik rekao – šta vama više kod mene smeta, da li boja očiju?
E sada ja vas pitam, da li vama smeta i to što nosim naočare?

Vodim računa isto toliko i o tome koliko i o sledećem što ću da kažem, da kao narodni poslanik jesam nosilac suvereniteta građana. Pravno-tehnička redakcija je nešto sasvim drugo od izmena zakona, to biste ipak trebali da znate.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se ne začudim jednoj drskosti koja već duže vreme provejava od pripadnika bivšeg režima, a ovde narodnih poslanika.
Odluka Narodne skupštine o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda, pa i odluka o mom izboru je, po svojoj pravnoj prirodi, pravno-politički akt. Napisala i potpisala predsednik Vrhovnog kasacionog suda, Nata Mesarević.
Isto tako, zašto gospoda koji govore o ustavno-pravnom položaju nezavisnih organa, ne spomenu i član 144. Us tava Republike Srbije? Član 144. Ustava Republike Srbije stav 1. kaže – predsednika Vrhovnog kasacionog suda na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju i opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog Odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština.
Gde vam je to mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda? To ste preskočili. To ste zaboravili. Zakon ste menjali da biste menjali sudije, pod izgovorom da je to reforma.
O kom Ustavnom sudu pričate? Ko je predlagao sudije Ustavnog suda? Da li je Tomislav Nikolić, ili Aleksandar Vučić, ili neko od ovih poslanika ovde? Vi ste ih predlagali i birali. Oni su doneli ovu odluku, nismo mi. Nijedan sudija Ustavnog suda nije promenjen, niti će, dok se ne ispune uslovi predviđeni zakonom o njegovom izboru.
Šta je ovde problem? To što niste bili sposobni da sprovedete u delo to što ste sami napisali – pa onda niste ni zaslužili da budete na vlasti. Ništa drugo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja volim neke nadahnute govore, ali ipak ajde da to malo ostane na onom dostojanstvenom nivou. Ponoviću ono što je napisala sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarević o svom izboru.
Odluka Narodne skupštine o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda, pa i odluka o mom izboru je po svojoj pravnoj prirodi pravno politički akt.
Srpska napredna stranka ne vrši nikakvo pravno nasilje niti je potrebno da neko bude branik nad Ustavom i pravom dok je SNS na vlasti. Isto tako mogu da kažem da mi je savest čista i nemam nikakvog razloga da se osećam prozvanim, isto tako mogu da obavestim neke narodne poslanike da je izborna kampanja za predsednika Republike Srbije završena, da su spotovi završeni, da je završena jedna negativna kampanja i budite sigurni da nikad nećemo da radimo tako negativnu kampanju kao što je to rađeno protiv Tomislava Nikolića, bez obzira ko je naš kandidat za predsednika Republike.
Isto tako oni koji su ustavnopravci stalno zaboravljaju jednu činjenicu, a to je da je predsednika Vrhovnog kasacionog suda,moram da gledam dole, da ne bih bio duboko, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenja Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, koje nema, bira Narodna skupština Republike Srbije. Isto tako, kao narodni poslanik za bilo kakav predlog koji ne ispunjava uslove predviđene Ustavom, nikada ne bih glasao, pa su verovatno prljavi prstići nekima koji jesu, zato što su prekršili Ustav Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, ja ću uvek u svojim diskusijama što god je moguće više da čitam Ustav.
Prvo, niko nije poslao Tomislava Nikolića u političku penziju. Njegovo predizborno obećanje je bilo, ukoliko bude izabran za predsednika Republike Srbije, podneće ostavku na mesto predsednika SNS i ostavku na članstvo SNS.
Na to je obavezan po članu 111. Ustava Republike Srbije, zato što predsednik Republike Srbije izražava državno jedinstvo Republike Srbije. Tako piše u Ustavu i to je njegova morana obaveza, ne samo da ispuni predizborno obećanje, beg i da se pridržava Ustava.
Pošto je replika, odgovaram na diskusije prethodnih govornika. Što se tiče tih stvari zašta se optužuje SNS, ne bih da govorim o tome kakve je probleme imala prethodna vlast sa reformom pravosuđa, kakvi su bili izveštaji Evropske komisije, šta je sa 638 rešenja o prestanku sudijske funkcije bez obrazloženja, bez pouke o pravnom leku? Ne bih da govorim baš o tome, kako je 638 sudija na intervenciju Ustavnog suda dobilo isto obrazloženje zašto im prestaje sudijska funkcija. To znači da su 638 ljudi isti. To nije moguće. Ne postoje ni dva ista čoveka.
Tako da, što se toga tiče, nemojte to nama da spočitavate. Ja nikoga ne mrzim, mogu nekoga da volim ili ne volim. Nikoga se ne plašim osim Boga, pa gledam da sve ono što radim, čak i ako pogrešim, da mi je savest čista jer sam to uradio u najboljoj nameri, što očigledno kod mnogih drugih koji su vladali ovom Srbijom, nije bio cilj.

Dame i gospodo narodni poslanici, pri kraju ove diskusije, mogu da istaknem da su mnogi koristili svoje poslovničko pravo da daju svoje neko mišljenje. Da li je ono bilo u skladu sa Ustavom, zakonom, politikom njihove stranke, neću u to da ulazim. Mogu da kažem da ceo ovaj postupak, koji se sada vodi pred Skupštinom Srbije, nema nikakvih veza sa tim što je sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda presudio ubicama Zorana Đinđića. Možda je to bio motiv, kada je bio vršen izbor. To je pravo te političke opcije koja je to podržala i u to neću da zalazim.
Isto tako, ne želim da zalazim ni u tu priču kako je vršena reforma pravosuđa, ali ono što hoću da istaknem jeste da imamo odluku Ustavnog suda koja je konačna, izvršna i obavezujuća. Imamo Ustavni sud i Zakon o Ustavnom sudu, da je propisano da su Odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšte-obavezujuće. Član 171. Ustava – svako je dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i član 104. Zakona o Ustavnom sudu – svi državni i drugi organi i organizacije su dužni da izvršavaju i poštuju odluke Ustavnog suda.
Ta zakonska regulativa daje ne samo pravo, nego i obavezu i ministru pravde i Visokom savetu sudstva, a i Narodnoj skupštini Srbije, da izvrši odluku Ustavnog suda. Veliko upinjanje je da se dokaže kako je sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda izabran po članu 144. Ustava Republike Srbije, stav 1, ne pije vodu.
Ovde, ponoviću ponovo, ispred sebe imam dopis Visokog saveta sudstva, koji je na osnovu člana 13. alineja 4. Zakona o Visokom savetu sudstva, a u vezi sa članom 102. Zakona o sudijama, na sednici održanoj 11. novembra 2009. godine utvrdio Predlog odluke za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i predložio tog istog predsednika.
Ovde imam Predlog odluke koju je Visoki savet sudstva dostavio Narodnoj skupštini Republike Srbije i o tom Predlogu odluke, ne nekom drugom, narodni poslanici su se izjašnjavali u Danu za glasanje.
Da li je bilo shodne primene člana 102. stav 5? Jeste. Da pogledamo obrazloženje. Neko kaže obrazloženje nije važno. Nije presuđujuće, ali iz tog obrazloženja vidimo ceo postupak izbora sadašnjeg predsednika Vrhovnog kasacionog suda. U tom obrazloženju piše da je Visoki savet sudstva na osnovu odredbe člana 47, a u vezi sa članom 80. stav 1. i članom 102. stav 5. Zakona o sudijama, oglasio izbor za predsednika Vrhovnog kasacionog suda u dnevnom listu "Politika" 16. oktobra 2009. godine i u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 85/09 od 19. oktobra 2009. godine.
Na sednici održanoj 11. novembra 2009. godine, kojom je predsedavala Đurđina Bjelobaba, Visoki savet sudstva je u odsustvu predsednice Visokog saveta sudstva, koja je bila izuzeta, jednoglasno doneo Odluku da za predsednika Vrhovnog kasacionog suda predloži sadašnjeg predsednika. Znači, to je pravni sled, kako su se stvari dešavale i kako smo ušli u proceduru za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Sam izgovor da je zakon bio manjkav ne opravdava one koji su doneli taj zakon i što nisu uzeli sve činjenice u obzir, kada se zakon donosio. O tome ste morali da vodite računa kada ste donosili zakon, kada jednostavno niste bili u stanju, kao vladajuća većina, da razlikujete često bezrazložne napade i kritike za neki zakon, a često i one dobronamerne, a bilo je i takvih da se zakon upodobi sa Ustavom, pravnim sistemom i realnim životnim činjenicama.
Dalje, ta priča oko tog formalnog dela i njen epilog imamo u stenografskim beleškama koje su sastavni deo zapisnika Odbora za pravosuđe i upravu, održanog 27. novembra 2009. godine, u kojima piše, citiram: "S obzirom da mi prvi put dajemo mišljenje u vezi izbornog predsednika Vrhovnog kasacionog suda, treba da se dogovorimo o formi kako ćemo to Skupštini uputiti. Mislim da zakon kaže da mi dajemo mišljenje i da mi treba da se izjasnimo o tome da li podržavamo izbor predsednika ili ne podržavamo kandidata za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, ono treba da bude pozitivno ili negativno. Smatram da svaki izostanak pozitivnog ili negativnog mišljenja ne može da obezbedi dalju proceduru izbora". Tu je bio u pravu taj koji je to rekao i tad je bila prilika da se zastane sa jednom odlukom koja je napravila svima nama, pa i sadašnjem predsedniku Vrhovnog kasacionog suda tolike probleme.
"Pošto je ovde dat predlog od strane Visokog saveta sudstva da donesem odluku o izboru i formi pravnog akta, koji ne sme više niko da promeni, mislim da mi treba da se opredelimo da damo mišljenje da Skupština izvrši izbor na osnovu ovog pravnog akta, a da se onda taj pravni akt promeni prilikom objavljivanja u "Službenom glasniku"." To je nedopustivo.
Idemo dalje. Članom 79, čini mi se, Zakona o sudijama predsednika Vrhovnog kasacionog suda, među sudijama tog suda, na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju opšte sednice nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština. Dana 30. novembra 2009. godine izabran je predsednik Vrhovnog kasacionog suda koji nije postojao. Ne samo da nije postojao, nego i predsednik nije bio izabran za sudiju Vrhovnog kasacionog suda.
Shodna primena člana 144. stav 1. Ustava Republike Srbije nije ništa drugo nego improvizacija kako izigravati Ustav i Zakon o sudijama. Svi pravnici koji su u tome učestvovali treba toga da se stide, tako da ne vidim ni jedan razlog zašto Narodna skupština ne bi postupila po odluci Ustavnog suda Republike Srbije. Ne samo da ne sme da ne postupi, nego ima i obavezu da mora da postupi.
Sama činjenica da u odluci Ustavnog suda nije određen način izvršenja odluke Ustavnog suda ne znači da državni organ, pa i Narodna skupština Republike Srbije tu odluku ne moraju i ne mogu da izdrže. Moraju i mogu. Za sada, po mišljenju svih koji su ozbiljno razmatrali ovaj pravni problem, nema potrebe za donošenjem posebne odluke Ustavnog suda o izvršenju odluke Ustavnog suda. To se dešava kada državni organ neće da izvrši odluku Ustavnog suda, pa smo morali da uputimo, recimo, krajem 2010, početkom 2011. godine zahtev Ustavnom sudu da odredi način izvršenja svoje odluke, kada su u pitanju bili mandati odbornika po skupštinama jedinica lokalnih samouprava. Tada su se državni organi, pa čak i sudovi oglašavali nenadležnim.
Da li smatrate da Narodna skupština treba da se oglasi nenadležno? Ja lično mislim da ne treba i da treba da postupi po odluci Ustavnog suda, kao i da tu odluku Ustavnog suda izvrši.
Nema ni govora o tome da je neko ovde rekao da je Nata Mesarović bila loš sudija i nema ni govora o tome da se njoj neko sveti. To se pogotovo vidi iz činjenice da ona ostaje sudija. Tako da je ovaj predlog odluke o izvršenju odluke Ustavnog suda, namerno to tako govorim, odnosno prestanak funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda nije razrešenje. Da je razrešenje, oni koji su branili Natu Mesarović i traže da ona prisustvuje ovde sednici, onda bi imalo mesta i da se brani i da se odgovara za ono što je radila kao predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Ovde ona nije stranka u postupku. Ovde je stranka u postupku predlagač akta i narodni poslanici, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde očigledno dolazi do zamene teza. Čujem retoriku koja je bila pre 13 godina. To vreme je prošlo. Godine 2000. neka druga politička opcija je došla na vlast i pokazala je šta zna i ume. Tu su mnogi govornici koji su govorili pre mene bili u pravu - mi koji smo sada na vlasti trebamo nešto da naučimo, a učimo od vas kako ne treba raditi, po onoj narodnoj: "Pametan se uči na tuđim greškama, a neko drugi na svojim". Znači, nismo spremni da ponovimo iste greške koje ste vi pravili i nemojte više da spominjete kako ćemo da zapošljavamo ljude. Ne možemo mi da zaposlimo za šest meseci ono što je upropašćeno za šest godina. Mnogo je teže popraviti nego razrušiti, zato ne treba neka velika pamet da nešto srušite i upropastite.
Hvalite se Inđijom. Dođite u moj Požarevac. Dođite u Požarevac da vidite šta radi tamo. Pola "Bambija" i to je sve. Dotle ste doveli državu. Nemojte da spominjete kako je neko uspešan ili neuspešan. Slažem se da institucije treba da vode borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije. To je baš više puta taj isti Aleksandar Vučić rekao kao potpredsednik Vlade i ministar. On nije zadužen da vodi svoj lični rat, niti to radi, to rade državni organi. Ali, problem je u tome što mi nismo do sada imali državne organe u punoj snazi kako treba. Zato ste izgubili vlast.
Zašto su nam odlazili investitori u poslednje tri-četiri godine? Zato što su postali…
(Predsedavajuća: Vreme!)
…10%. Zašto se ne izdaju dozvole? Zašto ima ćutanja administracije? To je sve postojalo u onom periodu dok ste vi bili na vlasti i pred tim ste zatvarali oči i puštali da to tako ide. Ne krivim i ne sumnjičim nikoga od vas pojedinačno, ali ste svojim nečinjenjem doveli do toga da sistem propada, urušava se, a najviše su trpeli građani. To je tih 200.000 radnih mesta koje smo izgubili u poslednje tri-četiri godine.

Hvala, svakako neću više da se javljam.
Dame i gospodo narodni poslanici, opet tvrdim da je ovde bilo zamene teza, opet se nešto drugo priča, što ne odgovara istini.
Mi u izbornoj kampanji nismo obećavali lep život. Mi smo samo obećavali jedno pravedno društvo. Oni koji su obećavali bolji život, lepši život, 200.000 novih radnih mesta, ukinuli su 200.000 radnih mesta. Zato su i izgubili izbore. Svako ko se iole malo razume i u državu, ko se iole malo razume u ekonomiju, zna da ni država ni ekonomija ne mogu da funkcionišu dok je društvo opterećeno korupcijom. Zato je i Srbija bila, kao država, do formiranja ove Vlade, na jednom izuzetno, izuzetno niskom mestu po pitanju privlačenja stranih investicija. Znači, da bismo doveli nekog ko će da nam otvori nova radna mesta, moramo prvo da sredimo sistem, institucije sistema.
Pogledajte, Narodna skupština jeste institucija, pogledajte poslovnike kako su se menjali dok ste bili na vlasti. Ovaj poslovnik koji sada koristimo koji je napisao bivši predsednik Skupštine iz DS, pa onda ministar, a onda ga je samo Nenad Konstantinović samo malo doradio i pustio u proceduru, pričamo o Oliveru Duliću, sveli ste poslanika na dva minuta po amandmanu.
Šta je bilo sa institucijama? Je li predsednik države institucija? Što je pripadao samo DS bivši predsednik? Što nije mogao da bude i moj predsednik? Zato što je bio predsednik DS. To je rušenje institucije sistema. Isto je bilo i u pravosuđu, isto je bilo i u tužilaštvu, isto je bilo po lokalnim samoupravama.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Da bismo počeli bolje da živimo, prvo institucije sistema moraju da preuzmu svoju izvornu funkciju, na tome radimo. Verujte, nije to baš tako lako.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS se nije dogovara sa DS i nemojte da nam to više spočitavate. Ako hoće da glasaju za predlog nekog zakona, to je njihovo legitimno pravo, kao što je legitimno pravo LDP da koristi situaciju u DS da bi sticala političke poene jer imaju slično ili isto biračko telo. Sve ove političke poteze koje sada vuku u svim ovim raspravama žele da valorizuju na nekim narednim narednim izborima.
Isto tako, kada spominjete sve ove sporazume koji su jako štetni, hteo bih da kažem da je NIS bila procenjivana u martu mesecu 2008. godine, pre izbijanja svetske ekonomske krize, na oko 900 miliona evra. U trenutku kada je ozvaničena prodaja NIS, NIS zbog svetske ekonomske krize je bila pet puta jeftinija nego što je procenjena, a ruski partner je platio onu procenu koja je bila u martu mesecu. Možemo da pričamo o raznim stvarima i da to pretočimo na politički teren gde će uvek neko da predstavi da je srpska strana oštećena, ali koliko god da se u tome trudite ipak morate da priznate da je u ovom trenutku ovo jedna od najvećih investicija koje je Srbija imala ili ćemo da otvaramo priče oko "Sartida", oko toga kako je prodat, kako je nestalo 600 miliona evra koje su bile u vlasništvu RS preko naših banaka, koji su potpredsednici vlada tada bili aktuelni i kako je to išlo nekim drugim tokovima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam zašto se ova priča vraća na to da neko ne sme da kritikuje bivšu vlast šta je radila i kako sadašnja vlast treba da brine samo one brige dok je bila na vlasti.
Da raščistimo, brinuli smo o "Sartidu" i kada je bio prvi put privatizovan, kada je nestalo milijardu evra koje je "Sartid" dugovao bankama, pa je prodao za 25 miliona evra, otkupljen za jedan evro sa 300 miliona evra gubitka. To je rezultat. Ili "Naftna industrija Srbije" koja je prodata po nekoj ceni sa gubicima, koje država nije preuzela na sebe i koja sada treba da bude jedan od vodećih izvoznika u Republici Srbiji i da snabdeva naftnim derivatima čitav ovaj deo Evrope.
Znači, brinemo o "Sartidu" i 2002. i 2003. i 2013. godine, zato što tamo žive naši građani koji su trenutno bez posla. Nemojte se sekirati, naći ćemo strateškog partnera za "Sartid", da na to pitanje stavimo tačku, ali ne na onaj način kako su radile to neke druge Vlade. U tome jeste razlika između nas i vas.
Kada već pričate o tome da radite svoj posao odgovorno i da volite ovu zemlju, priznajem da je volite, ali ne možete da je volite više od nas, možete isto, da se složimo oko toga. Sad, kako je ko radio, narod će ponovo na nekim izborima da ceni i nas i vas.

Prvo, u vlasničke odnose neću da ulazim na ovaj način na koji to radi gospodin koji je govorio pre mene. "Sartid" je prodat 70%, s tim da je država prihvatila da vrati dugove "Sartida" stranim bankama.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Nije tačno.)
Jeste, tačno je, za 25 miliona evra. Toliko je prodat i o tome ima dokaza.
Dalje, korist koju ima jedna zemlja ima od one infrastrukture koja postoji
na njenoj teritoriji. Kako sada to smeta da ruski partner, partner Republike Srbije je vlasnik 51%, a nije smetalo što je neki drugi partner vlasnik 70%, isto iz inostranstva? To tada ne smeta? To nije privatizacija?
Kada pričate o dobiti, Republika Srbija je vlasnik 49%, 49% neto dobiti NIS pripada Republici Srbiji.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Nije tačno, sada smo u statusu malog akcionara.)

Tako da, ja ne gledam, kada su u pitanju investicije, odakle novac dolazi, bitno mi je da li je investicija zdrava, da li od toga država ima korist, a država ima korist ako od te investicije na prvom mestu njeni građani imaju korist. To je interes države.