Dame i gospodo narodni poslanici, kada pogledate član 14. Predloga zakona i kada obratite pažnju na dokumentaciju koja treba da bude pripremljena da bi počeo taj regionalni razvoj u Srbiji, stičete utisak da su, manje-više, svu ovu dokumentaciju mogle da pripreme i opštine i gradovi.
Nisu vam bile potrebne ni te vaše agencije, ni ti vaši saveti, ni te vaše asocijacije. Manje-više, svu dokumentaciju koja se tiče razvoja opština i gradova mogle su da pripreme same jedinice lokalne samouprave.
Samo vas podsećam da, po postojećem zakonu o lokalnoj samoupravi, opštine i gradovi donose programe razvoja. Zaista je bilo nepotrebno ovo dodatno administriranje i stvaranje nekih novih birokratskih aparata na nivou regiona i na nivou cele Srbije; sve te poslove su mogle da rade opštine i gradovi, preko svojih kadrova u skupštinama opština, odnosno opštinskim i gradskim upravama.
Umesto ekonomskog razvoja, vi ste građanima Srbije ponudili stvaranje nekih novih birokratija, nekih novih činovničkih aparata. Pri tom, vi ste propustili da ovim zakonom definišete kakav će biti status članova ovih vaših agencija i ovih vaših saveta. Da li će to biti državni službenici, da li će to biti službenici lokalne samouprave, kako će se finansirati njihove plate, da li će uopšte biti plaćeni, a pretpostavljam da hoće?
Dakle, postoji čitav niz nepoznanica. Vi ste krenuli u jednu avanturu, ne znate ni sami kuda ta avantura može da vas dovede, umesto da ste pošli od onoga što u Srbiji realno postoji, što egzistira i što zaista treba da se razvija, a to su opštine i gradovi, kao i jedinice lokalne samouprave.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Sve ostalo je potpuno nepotrebno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je ovo jedan partijski predlog zakona i iza njega u potpunosti, bez rezerve, stoji samo jedna stranka vladajuće koalicije, a to je G17 plus. Pre dva dana, mogli ste u ovom holu da vidite gospodina Milana Markovića, Nenada Čanka i Mlađana Dinkića kako zajedno promovišu ovaj predlog zakona, međutim, već tada ste mogli da vidite da izgleda da za ta tri čoveka postoje tri predloga zakona o regionalnom razvoju.
Milan Marković je izjavio da ovaj predlog zakona treba da predstavlja okidač za ustavne promene u Srbiji, koje treba da dovedu do toga da se regioni obrazuju ne samo kao statističke jedinice, nego i kao neki vidovi autonomije, odnosno samouprave u određenim delovima Srbije.
Nenad Čanak je izjavio da je zakon za njegovu stranku apsolutno prihvatljiv i da on samo očekuje da će posle ovog zakona biti usvojen u Skupštini Srbije i statut Vojvodine, dok je Mlađan Dinkić tvrdio da ovi regioni ostaju samo statističke jedinice i da nikako ne mogu da prerastu u nešto što može da ima pravni subjektivitet.
Maločas ste pročitali ime jednog narodnog poslanika iz vladajuće koalicije koji pripada LSV-u. Dakle, pre dva dana su tvrdili da je zakon sjajan, da apsolutno nemaju nikakvih primedaba, da će ga podržati, međutim, kada je došlo vreme da podnose amandmane, ljudi podneli amandmane na predlog zakona, a čujemo sada u javnosti, i u medijima to možete da pročitate, da imaju vrlo oštre zamerke na ovaj predlog zakona.
Sada se postavlja logično pitanje – da li je ovo predlog Vlade Srbije i, uopšte, vladajuće koalicije, ili je ovo samo predlog stranke G17 plus? Iz diskusije narodnih poslanika sam shvatio da samo poslanici iz G17 plus u potpunosti, bez bilo kakvih rezervi, bez bilo kakvih dilema, podržavaju zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da Vlada Srbije ovim predlogom zakona istiskuje KiM iz pravnog sistema Republike Srbije. Zaista ne znam zašto to radite. Ustav Srbije je potpuno jasan – u sastavu Srbije se nalaze dve autonomne pokrajine, pored Vojvodine, to je i Kosovo i Metohija.
Razumem da pravni sistem Republike Srbije ne može u ovom momentu da se primenjuje na teritoriji AP KiM, ali ništa nije smetalo da i AP KiM na odgovarajući način tretirate u ovom predlogu zakona, pa kad se steknu uslovi za to, onda će odredbe ovog zakona da se primenjuju i na KiM.
Zašto uporno i sistematski, ovo nije prvi predlog zakona kojim to činite, istiskujete sami KiM iz sastava Srbije?
Samo da vas podsetim, vaši prijatelji iz Hrvatske, kojima ste pre nekoliko nedelja ovde prostirali crveni tepih kad ste ih dočekivali, ponašali su se drugačije dok je postojala, recimo, Republika Srpska Krajina.
Hrvatska televizija je tada uredno, svake večeri, u Drugom dnevniku davala vremensku prognozu za Knin, Petrinju, Beli Manastir, iako su ti gradovi bili u sastavu Republike Srpske Krajine i Hrvatska ni na koji način nije imala kontrolu na tim područjima, ali su i na taj način, vama, možda, bezazlen, smešan, hteli da pokažu da su za njih ti gradovi i te regije sastavni delovi Republike Hrvatske. Dakle, čak i na vremenskoj prognozi.
Pogledajte snimke hrvatske televizije iz tog perioda, ali, bukvalno, svaki dan – kakvo će biti vreme u Zagrebu, kakvo će vreme biti u Bjelovaru, u Splitu, i kakvo će vreme biti u Kninu.
Vi na ovaj način potpuno zaobilazite KiM. Ne znam ko vam je dao za pravo da to radite. U Ustavu Srbije nigde ne piše da su Kosovo i Metohija odvojeni od Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću ovom poslaniku, koji očigledno ima averziju prema knjigama i nauci, da odgovorim gde to piše. Piše u knjizi Slobodana Jovanovića "O državi. Osnovi jedne pravne teorije". Evo šta kaže Slobodan Jovanović o tome šta je država na spoljnopolitičkom planu – država je jedna serija međunarodnih ugovora.
Srbija je nasledila sve međunarodne ugovore koje je potpisala, zaključila, odnosno ratifikovala SFRJ, kao što je SFRJ nasledila sve ugovore, sva međunarodna ugovorna prava i obaveze Kraljevine Jugoslavije, a Kraljevina Jugoslavija Kraljevine Srbije.
Da je to tako, potvrđuje i činjenica da Srbija, dakle nezavisna Republika Srbija od 2006. godine, ne mora da zaključuje nove međunarodne ugovore sa državama sa kojima je međunarodne ugovore već zaključila ili SFRJ ili Kraljevina Jugoslavija ili Kraljevina Srbija.
I time se dokazuje činjenica, vrlo važna za srpsku državnost, da državnost Kraljevine, odnosno pre toga Kneževine Srbije nije nikada prestala, posebno na međunarodnom planu. Nas i danas obavezuju ugovori koje je, recimo, zaključila prva vlada Nikole Pašića krajem 19. veka.
Svojevremeno je obeležavano preko stotinu godina održavanja poštanskih veza između Srbije i SAD, ali ne tako što su Slobodan Milošević ili Josip Broz zaključili ugovore sa SAD, nego je to uradila upravo prva vlada Nikole Pašića u poslednjoj deceniji 19. veka. Ako pogledate taj ugovor, on se zove Ugovor između Kraljevine Srbije i Unije severnoameričkih država (tako su tadašnji srpski pravnici nazivali SAD).
Dakle, ova Republika Srbija apsolutno jeste naslednik na spoljnopolitičkom planu ne samo SFRJ, nego i Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, šteta je što nije živ Slobodan Jovanović. Da je živ, verovatno bi naučio nešto što on, kao najveći srpski pravnik, nije znao. Ponavljam ono što je on rekao, ne želim da ja budem autor te ideje. Ponavljam, autor te ideje o kontinuitetu državne vlasti je Slobodan Jovanović, čovek koji je bio najveći ne samo srpski pravni teoretičar, nego verovatno jedan od najvećih intelektualaca svih vremena, čovek koji je završio Pravni fakultet u Minhenu, u Nemačkoj, koji je govorio nekoliko svetskih jezika.
Njegova je teorija o tome šta je država, kako država istupa na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, šta je državna vlast i kontinuitet državne vlasti, i mislim da niko bolje od njega to nije uspeo da definiše. Sa ovom mojom skromnom pameću samo ću pokušati da ponovim ono što je rekao čovek koji je bio daleko pametniji od mene, dakle Slobodan Jovanović. Država, kaže on, ima dva lica, jedno je unutrašnje, a drugo je spoljašnje. Jedna država može da bude nova u unutrašnjem smislu, a stara na spoljnopolitičkom planu.
Kada država donese novi ustav, kojim prekine kontinuitet sa prethodnom tradicijom ustavnosti, onda je ona nova država, ali na spoljnopolitičkom planu to i dalje ostaje ona stara država, jer država svoju volju na spoljnopolitičkom planu izražava isključivo tako što sa stranim državama zaključuje odgovarajuće međunarodne ugovore.
Ako država nije prekinula te ugovorne odnose sa stranim državama, to znači da njena volja i dalje važi. Ni Republika Srbija, ova sadašnja Republika Srbija, ni SRJ, nikada nisu prekinule svoje međunarodne ugovore sa nekom stranom državom, kao što ni SFRJ, iako je na unutrašnjem planu potpuno prekinula ideološki, politički, pravni i socijalni, svaki mogući kontinuitet sa Kraljevinom Srbijom, pre svega iz ideoloških razloga, ali nikome nije palo na pamet u toj SFRJ da raskida međunarodne ugovore koje je zaključila ili Kraljevina Jugoslavija ili Kraljevina Srbija.
Podsećam ponovo, nas, ovu sada Republiku Srbiju, na početku 21. veka, između ostalog, obavezuju međunarodni ugovori koje su neke od prethodnih srpskih vlada zaključile još krajem 19. veka. Time se dokazuje kontinuitet srpske državnosti. I uopšte ne znam zašto prethodni govornik insistira na tom prekidu državnosti. To nije dnevnopolitičko pitanje, to je suštinski državotvorno pitanje. Svi srpski pravni teoretičari su se trudili da dokažu kontinuitet srpske državnosti. Mi se sada trudimo da dokažemo - evo, ja se pozivam na Slobodana Jovanovića, ako neko ima neki bolji primer neka kaže - da postoji kontinuitet sadašnje Republike Srbije sa onom Srbijom iz 19. veka.
Taj kontinuitet srpske državnosti nije prekidan na spoljnopolitičkom planu, ponavljam, od 19. veka do danas. Jeste na unutrašnjem planu, menjali su se politički sistemi, donosili se i ukidali ustavi, menjali se svojinski odnosi, ali na spoljnopolitičkom planu ona država koja je postojala u 19. veku najpre kao Kneževina, a onda od 1882. godine kao Kraljevina Srbija, nikada nije prestala da postoji. Ima čak i teoretičara koji dokazuju da nikada nije prestala da postoji ni državnost nemanjićke Srbije, ali to bi već zahtevalo više vremena.
Dakle, apsolutno nije prekidan kontinuitet srpske državnosti na spoljnopolitičkom planu.
Svi međunarodni ugovori koji su obavezivali vladu Nikole Pašića i danas obavezuju vladu Mirka Cvetkovića. Potpuno je van svake sumnje da taj kontinuitet državotvornosti, kada je reč o Srbiji, i te kako postoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi nije jasno zbog čega se insistira na tom prekidu kontinuiteta države Srbije. Dakle, jedna država ne prestaje da bude država i njene međunarodne obaveze ne prestaju da postoje činjenicom da li je ta država član UN ili nije član UN.
UN su jedna, doduše, globalna i univerzalna međunarodna organizacija, ali država ne prestaje da postoji samom činjenicom da je suspendovana iz UN. Jer, ako bismo zauzeli takav stav, onda Švajcarska nije država jer nije članica UN. Ne znam da li ima ijednog pravnika koji bi potvrdio da Švajcarska nije država i da su njene međunarodne obaveze nepostojeće i da nema kontinuiteta švajcarske državne vlasti zbog činjenica da ona nije član UN. Dakle, to jedno sa drugim apsolutno nema nikakve veze.
Ponovo ću se pozvati na Slobodana Jovanovića, koji je rekao da na činjenicu da li postoji neka država ili ne postoji ne utiče to da li je tu državu priznala neka druga država. Dakle, država postoji i bez obzira na to da li je priznata u međunarodnoj zajednici ili ne ako ima tri elementa - ako ima suverenu vlast, ako ima narod i ako ima teritoriju. To su obeležja države.
Potpuno je nebitno da li je Srbija član UN, suspendovana, da li je član ove ili one međunarodne organizacije. Državnost Srbije na spoljnopolitičkom planu, ponavljam opet, zaista ne znam šta nije jasno, postoji, i ta državnost nije prekidana ni u periodu od 1992. do 2002. godine, kada je Srbija bila suspendovana, odnosno članstvo SRJ je bilo suspendovano u UN. To ni na koji način nije dovelo u pitanje kontinuitet Srbije i kontinuitet njenih međunarodnih prava i obaveza.

Ako bih mogao samo da dobijem pravo na repliku, pomenut sam.

Javljam se onda, ako mogu, po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, nikada nisam rekao, pogotovo ne danas, da se mi odričemo borbe za KiM, niti sam izustio reči KiM kada sam pokušao da obrazložim postojanje srpske države na spoljnopolitičkom planu. Očigledno je da me je gospodin Tomislav Nikolić nije dobro razumeo.
Ono što je meni zaista neshvatljivo jeste da on, izgleda, zaista ne poznaje našu blisku prošlost.
Mi se pozivamo, kada govorimo da je KiM u sastavu Srbije, pre svega, na Ustav Srbije, i ovaj iz 2006. i onaj iz 1990. godine, ali se pozivamo i na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, koja je doneta u junu 1999. godine, u vreme kad je SRJ formalno bila suspendovana iz sistema UN.
Mi nismo bili izbačeni iz UN, nego je samo naše članstvo privremeno zamrznuto jer se nije znalo u Međunarodnoj zajednici, imajući u vidu stav Badinterove komisije iz 1991. godine, šta je u stvari Savezna Republika Jugoslavija.
Ali, da ne otvaramo to pitanje.
Dakle, SRS se apsolutno zalaže za očuvanje KiM u sastavu Srbije. Mene gospodin Tomislav Nikolić izgleda uopšte nije razumeo. Čim se pomene Slobodan Jovanović i čim se spomenu neke pravne teorije u koje se on ne razume, on sve pomeša i pobrka.
Ali ono što mi je takođe čudno, to je da on kaže - za sve je kriv Vojislav Koštunica, pogrešio je, a pre nekoliko dana tom istom Vojislavu Koštunici nudi da se napravi koncentraciona vlada. To je prosto neverovatno.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona potiče od grupe narodnih poslanika, a ne od Vlade, i smatram da su povređeni članovi 139. i 141. Poslovnika Narodne skupštine.
Naime, ulazimo u raspravu o amandmanima na ovaj predlog zakona bez mišljenja Vlade.
U članu 139. stav 1. kaže se ovako: ''Predlog zakona koji je upućen Narodnoj skupštini predsednik Narodne skupštine, odmah po prijemu, dostavlja narodnim poslanicima, nadležnim odborima i Vladi, ako ona nije predlagač''.
U članu 141. se kaže: ''Predlog zakona, pre razmatranja u Narodnoj skupštini, razmatraju nadležni odbori i Vlada ako nije predlagač zakona.
Nadležni odbori i Vlada, ako nije predlagač zakona, u svojim izveštajima, odnosno mišljenju, mogu predložiti Narodnoj skupštini da prihvati ili ne prihvati predlog zakona u načelu.
Ukoliko nadležni odbori i Vlada predlože prihvatanje zakona u načelu, dužni su da navedu da li zakon prihvataju u celini ili sa izmenama koje predlažu u formi amandmana.
Narodnoj skupštini nadležni odbori i Vlada dostavljaju izveštaje, odnosno mišljenje, po pravilu u roku ne kraćem od pet dana, pre dana početka sednice Narodne skupštine, na kojoj se predlog zakona razmatra''.
Smatram da bi i za građane Srbije bilo interesantno čuti kakvo je mišljenje Vlade Republike Srbije o ovom predlogu zakona, koji je loš ne samo u pravno-tehničkom, nego i u jezičkom, logičkom, nekom naučnoistorijskom smislu itd.
DS, kao vodeća stranka u ovoj Vladi, do sada je prilično nemuštim jezikom izražavala svoj stav o ovom predlogu zakona i bilo bi dobro da građani Srbije znaju kakvo je mišljenje Vlade Srbije, a to znači pre svega mišljenje DS, o ovome što su predložili narodni poslanici.

Ako dozvolite, gospodine Novakoviću, samo jednu rečenicu. Pošto je ovaj predlog zakona neophodan za evroatlantske integracije Srbije, mislim da bi bilo neophodno da čujemo i mišljenje Vlade, koja je takođe zagovornik evroatlantskih integracija, o ovom predlogu zakona. Zato sam ja to rekao.

Dame i gospodo poslanici, stavljanje ovog predloga zakona u skupštinsku proceduru i način rasprave o predlogu zakona, kao i činjenica da se Vlada nije izjasnila o ovom predlogu zakona, svedoči o svojevrsnoj političkoj trgovini koja je uspostavljena između Borisa Tadića i gospodina Nenada Čanka.
ako dozvolite, izneću vam svoje skromno mišljenje o tome u čemu se ta trgovina sastoji. Očigledno je da je stvar sa usvajanjem statuta Vojvodine zapela. Skupština Vojvodine je u oktobru prošle godine usvojila Predlog statuta AP Vojvodine, koji je u najvećoj meri i u brojnim svojim odredbama direktno suprotan i Ustavu Republike Srbije i nekim opšteprihvaćenim principima pravnog normiranja u svim civilizovanim i demokratskim državama.
Do dana današnjeg Predlog statuta Vojvodine nije ušao u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije i to je dokaz više da tu očigledno postoje neki problemi, ne samo unutar stranaka koje čine vladajuću koaliciju na nivou Republike Srbije i na nivou AP Vojvodine, nego očigledno postoje neki koncepcijski sukobi i unutar samog DS-a.
Javna je tajna da u DS-u postoje najmanje dva krila. Jedno je, uslovno rečeno, vojvođansko, a ovo drugo je, opet uslovno rečeno, srbijansko, beogradsko krilo. Izgleda da je ovima iz beogradskog krila DS-a postalo jasno da je statut Vojvodine vrlo opasan politički akt, da on predstavlja uvod u osamostaljivanje severne srpske pokrajine i da nam preti opasnost, ako se usvoji takav statut Vojvodine kakav je usvojen u Skupštini Vojvodine, da nam preti ponavljanje kosovskog scenarija, odnosno daje se pravni osnov da sutra (a kad kažem sutra, to ne znači bukvalno sutra, nego recimo za pet, 10, 15 ili 20 godina) neko na teritoriji severne srpske pokrajine proglasi neku novu nezavisnu državu.
Naravno, ima onih koji će se smejati ovome što mi govorimo, ali neki su se smejali i 1974. godine, kada je usvajan tadašnji Ustav SFRJ. I tada je bilo pravnika koji su ukazivali na mogućnost da taj ustav trasira put ka osamostaljivanju bivših jugoslovenskih republika, ali evo dvadesetak godina kasnije, te crne slutnje su se obistinile.
Dakle, potpuno je realno očekivati da ukoliko, ne daj bože, Narodna skupština Srbije potvrdi statut Vojvodine u onakvom obliku kakav je izglasan u Skupštini Vojvodine, zaista dođe u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti do osamostaljivanja Vojvodine i stvaranja na teritoriji Republike Srbije praktično nove nezavisne države.
Ovo vojvođansko krilo, naravno, zalaže se za usvajanje statuta Vojvodine, ne samo zbog statuta kao takvog, nego i zbog neke vrste političkog revanšizma koju gaji gospodin Bojan Pajtić prema Borisu Tadiću, a tiče se činjenice da, kada je formirana poslednja, odnosno aktuelna Vlada Republike Srbije, posle majskih izbora, gospodin Bojan Pajtić nije dobio mandat za sastav nove republičke vlade, iako je to verovatno očekivao, pa koreni animoziteta u odnosima između Borisa Tadića i Bojana Pajtića verovatno datiraju od tada.
Dakle, stvar sa statutom Vojvodine u Skupštini Srbije je definitivno zapela.
Da se ne bi mnogo ljutio ovaj doduše mali koalicioni partner, ali ne tako beznačajan, gospodin Nenad Čanak, izgleda da je postignuta neka vrsta dogovora, a to je da statut Vojvodine, ovakav kakav je, usvojen u Skupštini Vojvodine, verovatno neće ući u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije, ali da se gospodin Nenad Čanak ne bi previše ljutio, u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije uvešće se jedan drugi opšti pravni akt, a to je Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Doduše, Vlada Republike Srbije je vešto izbegla da nam da svoje mišljenje o ovom, vrlo lošem, predlogu zakona. Mogli smo da čujemo od poslanika DS-a, ako se ne varam, u načelnoj raspravi je učestvovao samo gospodin Srđan Milivojević, da će oni glasati za Predlog zakona, ali pod uslovom da se on doradi, odnosno da se izmene neke odredbe u ovom predlogu zakona.
Dalje, trgovina se sastoji u tome što je predlagač ovog zakona, dakle grupa narodnih poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine, prihvatila sve amandmane Odbora za pravosuđe i upravu. Kad kažem amandmane Odbora za pravosuđe i upravu, onda mislim da su to pre svega amandmani DS-a. Na čelu Odbora za pravosuđe i upravu nalazi se gospodin Boško Ristić. Praktično su to njegovi amandmani, koje je on podneo u ime DS-a.
Prihvatanjem tih amandmana od strane predlagača, trgovina je definitivno završena.
Dakle, možemo da očekujemo da će Demokratska stranka glasati za ovaj predlog zakona, u koji su uneti svi njeni amandmani. Doduše, oni su opet vešto izbegli da kažu - to su amandmani DS-a, verovatno i zbog javnosti, a verovatno i zbog toga da ne bi ulazili u neki veći konflikt sa svojim koalicionim partnerom Ligom socijaldemokrata Vojvodine, ali je definitivno jasno da su ovo, u stvari, amandmani DS-a i da će DS, po svemu sudeći, glasati za ovaj predlog zakona i tako ćemo mi u pravnom sistemu Republike Srbije dobiti još jedan u nizu loših zakona koji se donose u Narodnoj skupštini Republike Srbije od 2001. godine pa do danas.
Naravno, jedan od razloga zašto se ovaj predlog zakona stavlja u skupštinsku proceduru baš ovih dana, pored ove političke trgovine o kojoj sam govorio, jeste još jedna činjenica. Gospodin Nenad Čanak je dobio zadatak, i to verovatno ne samo od Borisa Tadića, nego i od svojih stranih mentora, da skrene pažnju javnosti sa nekih vrlo aktuelnih tema i tema koje su od životnog interesa za građane Srbije.
Zašto bi građani Srbije, recimo, razmišljali o tome da li je ova vlada ispunila svoje predizborno obećanje da će penzije iznositi 70% prosečne zarade u Republici Srbiji?
Zašto bi građani Srbije razmišljali o tome da li će i kada ova vlada ispuniti svoje obećanje o podeli besplatnih akcija u vrednosti od 1.000 evra? Zašto bi građani Srbije pričali o tome da li će biti proizvedeno tih famoznih 300.000 automobila marke „punto“ u Zastavi u Kragujevcu? Zašto bi građani Srbije gledali preko televizije kako ljudi seku sebi prste na bi li neki ministar na njih obratio pažnju? Zašto skoro mesec dana štrajkuju glađu, a da nijedan ministar nije došao da ih poseti u Kragujevcu itd.?
Sada treba, kako bi rekli ovi medijski manipulatori, ''spinovati'' medijsku sliku u Srbiji, treba skrenuti pažnju javnosti sa tih životnih tema na neke pojave kojih u Srbiji, hvala bogu, nema ili su svedene na neke marginalne pojedince i vrlo malobrojne društvene grupe.
Da biste donosili jedan zakon koji treba da reguliše, u ovom slučaju da zabrani jednu pojavu, ta pojava, pre svega, mora da postoji. Kao što mi u Srbiji nemamo zakon o istraživanju kosmosa, zbog proste činjenice da nismo u ekonomskoj moći da istražujemo kosmos, niti imamo tehničkih sredstava da to radimo, mi nemamo zakon o istraživanju kosmosa. SAD ga ima, Ruska Federacija ga ima, Kina ga ima, Francuska ga ima, Velika Britanija ga ima. Srbija ga nema, zato što prosto ne možemo da izdržimo tu trku sa tehnološki daleko superiornijim državama nego što je naša.
Ako u Srbiji ne postoji pojava koju izgleda ni predlagači zakona ne znaju kako da krste, pa najpre kažu fašizam, pa neonacizam, pa nacionalizam, pa neonacionalizam, pa nacionalsocijalizam (izgleda da ni njima samima nije jasno šta je to u Srbiji što treba regulisati ovim zakonom) i budući da tih pojava u Srbiji nema (naravno, postoji nacionalizam, ali nema ni neonacizma, ni nacionalsocijalizma, ni fašizma u nekim širim razmerama, kao društveno organizovanog pokreta ili političke partije itd.), onda se postavlja pitanje kakav je smisao ovog zakona.
Pa, ovaj zakon ima samo taj smisao da potpuno skrene pažnju javnosti sa tih životnih tema, sa tema koje znače egzistenciju građana Srbije i članova njihovih porodica na neke pojave kojih u Srbiji ili uopšte nema ili su potpuno marginalne.
Rekao sam i u načelnoj raspravi da je Predlog zakona pisan na brzinu, da ga očigledno nisu pisali pravnici, već neko ko nije pravnik. Ovaj predlog zakona sadrži brojne pravnotehničke, nomotehničke, jezičke, logičke pogreške i, što je vrlo zanimljivo, ne daje definiciju pojava koje navodno želi da zabrani.
Dakle, vi u ovom predlogu zakona nemate ono što inače imate u dobrim zakonskim predlozima, a to je da se prethodno definiše značenje pojedinih izraza u predlogu zakona. Kad uzmete recimo Krivični zakonik Republike Srbije, onda tačno možete da znate šta znači službeno lice, šta znači službena radnja, šta znači krivično delo, šta znači nehat, umišljaj itd. Kod ovog predloga zakona to nemate.
U članu 1. Predlog zakona nešto želi da suzbije, odnosno nešto želi da zabrani. U članu 1. to su neonacističke ili fašističke organizacije i udruženja, odnosno njihove manifestacije i isticanje simbola, znakova ili nekog drugog delovanja. Kasnije, u drugim članovima zakona, ta terminološka neusklađenost potpuno dolazi do izražaja. Dakle, u članu 1. se pominju neonacizam i fašizam, a kasnije nacionalizam, neonacionalizam, nacionalsocijalizam, i onda se stvara jedna potpuna konfuzija, logička, jezička i pojmovna, da vi prosto ne znate koja je to pojava koju predlagač zakona navodno želi da suzbije.
Svojevremeno je veliki nemački književnik Gete rekao da onaj ko hoće da ima jasan stil u pisanju, njemu prethodno mora da bude jasno u glavi šta to želi da kaže. Očigledno je da je predlagač zakona imao problem sa pojavama koje želi da definiše, očigledno je da ni njima mnoge stvari nisu jasne.
Kada govore o fašizmu, o neonacizmu, nacizmu, nacionalsocijalizmu, nacionalizmu, neonacionalizmu itd., oni očigledno te pojmove koriste u dnevnopolitičke svrhe. Oni ovom problemu nisu pristupili sa naučnog aspekta, sa istorijskog aspekta, sa nekog metodološkog aspekta. Ne, nego sa dnevnopolitičkog.
Svakog našeg političkog protivnika mi ćemo satanizovati da je fašista, da je neonacista, da je nacionalsocijalista.
Inače, oni su svojevremeno za SPS tvrdili da su nacionalsocijalisti i da je Slobodan Milošević najveći nacionalsocijalista u Evropi, ali sada im to ništa ne smeta da sede zajedno u Vladi i da čine skupštinsku većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Očigledno je da je Predlog zakona pisan isključivo iz dnevnopolitičkih interesa, ne bi li na taj način smanjili svoju političku konkurenciju, odnosno ne bi li se na jedan vrlo nekorektan, nefer i protivustavan način obračunali sa svojim političkim protivnicima, sa svojim političkim i ideološkim neistomišljenicima.
Dakle, Predlog zakona je vrlo loš i, naravno, SRS za njega neće glasati. Ali, ono što je vrlo zanimljivo, to je da u ovom predlogu zakona vi imate jedno potpuno nerazumevanje načina na koji se pišu predlozi zakona.
Razumem da predlagač zakona, odnosno ovi narodni poslanici nisu pravnici i da verovatno nemaju mnogo iskustva u pisanju nacrta pravnih propisa, ali su onda makar mogli da se potrude da daju nekom pravniku da to pročita. Recimo, da daju nekom pravniku iz svoje skupštinske većine, ima ih, ili da daju nekom ministru u Vladi koji je završio pravni fakultet, pa da im on da svoje skromno mišljenje da li je Predlog zakona dobar ili ne. Ne, oni su zauzeli stav da samo oni znaju sve o pojavama kao što su fašizam, nacizam, neonacizam, nacionalizam, neonacionalizam itd., nemaju oni šta koga da pitaju.
To je ušlo u skupštinsku proceduru upravo u trenutku kada je izgleda (možda se varam, možda se ne varam) i sam Boris Tadić odustao od ideje da se usvoji onakav statut Vojvodine kakav je usvojen u Skupštini Vojvodine. Gospodin Nenad Čanak je izgleda sebi pribavio monopol na antifašizam u Srbiji, svako ko je protiv gospodina Nenada Čanka je fašista, a samo je on pravi i autentični antifašista. Doduše, garderoba mu baš ne odaje antifašistička uverenja, ali ajde dobro.
Dakle, očigledno je da je reč o političkoj trgovini između gospodina Borisa Tadića i gospodina Nenada Čanka. Nema, izgleda, statuta Vojvodine u Skupštini Srbije, ali ima ovakvog nakaradnog predloga zakona o fašizmu, neonacizmu, nacionalizmu, neonacionalizmu, nacionalsocijalizmu.
Ako sam propustio da upotrebim neki pojam, gospodine Novakoviću, vi me dopunite. Za sada toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, o tome koliko je Demokratska stranka jedinstvena i po teritorijalnom i po programskom, odnosno ideološkom principu, ne moram da govorim ja. O tome je pre nekoliko dana progovorio bivši gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević.
Sve ono što je SRS, gospodine Milivojeviću, godinama tvrdila, o tome ko finansira DS, kakve zloupotrebe činite kroz Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, kroz NIS - o tome je, doduše silom prilika i pred istražnim sudijom Specijalnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala u Beogradu, progovorio vaš još uvek, osim ako ga niste izbacili iz stranke, partijski kolega Goran Knežević.
On je rekao - ''Kakve firme iz Crne Trave koje daju 15.000 dinara za finansiranje kampanje Borisa Tadića, kakva lista na internet stranici DS od 44 firme koje finansiraju DS? Pravi finansijeri DS-a su Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine i NIS". Još je čovek potvrdio da će zvati predsednika Republike Borisa Tadića da svedoči o tome.
Dakle, nemate vi problem, gospodine Milivojeviću, sa mnom i sa SRS, vi imate problema sami sa sobom. Jer, vi jedno govorite kada ste na vlasti, a kada, sticajem nekih čudnih političkih prilika, dođete pred organe pravosuđa, onda pričate neku drugu priču. Kad ste na vlasti, onda ste pošteni, onda ste za evropske integracije, onda ste za vladavinu prava, onda ste za interese građana Srbije.
Kada se nađete pred licem pravde, onda toga više nema. Onda se priča o mafijama, o klanovima, o tajnim i javnim sponzorima, o vrećama novca koje se donose u centralu DS-a iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i NIS, koji stoji u trezoru kod Borisa Tadića, pa se onda kupuju odbornici po skupštinama opština po Srbiji, pa ste maltene izazvali građanski rat u Srbiji kradući odbornike, pre svega SRS-a, i rušeći vlast koja je izabrana na izborima. Dakle, gospodine Srđane Milivojeviću, zagledajte se vi malo u svoje dvorište.
A što se tiče tih famoznih mandata, nadam se da vas je gospodin Nenad Konstantinović, vaš partijski kolega, obavestio, ako već niste bili na sednicama Administrativnog odbora i ako niste pratili medije - krađu mandata u Skupštini Srbije ste vi blagoslovili, gospodine Milivojeviću, i vaša DS. Te krađe ne bi bilo da vi i poslanici iz vladajuće koalicije na sednicama Administrativnog odbora niste glasali za krađu mandata i za drastično gaženje Ustava Republike Srbije, Zakona o izboru narodnih poslanika, Poslovnika i Odluke o potvrđivanju mandata narodnih poslanika iz 2008. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, molim vas, gospođo Đukić-Dejanović, nemojte tako brzo da prelazite preko ovih amandmana. Kada se malo uđe u suštinu amandmana koje je podneo Odbor za pravosuđe i upravu, onda se vidi u stvari kakva konfuzija vlada u vladajućoj koaliciji.
Ispred sebe imam materijal Odbora za pravosuđe i upravu od 26. maja 2009. godine. To je zaprimljeno na pisarnici Narodne skupštine 26. maja 2009. godine u 15.15 časova.
Pazite šta se, između ostalog, kaže u ovom materijalu: Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, Odbor za pravosuđe i upravu podnosi - pa onda slušajte kako glasi naziv predloga zakona po mišljenju Odbora za pravosuđe i upravu - na Predlog zakona o zabrani neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
A predlog zakona se ne zove tako, nego se zove Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Ono što je neverovatno, to je sledeća stvar. Ovaj materijal Odbora za pravosuđe i upravu zaprimljen je na pisarnici Narodne skupštine Republike Srbije 26. maja 2009. godine u 15.15 časova. U isto vreme zaprimljen je na pisarnici Narodne skupštine, dakle bukvalno u isto vreme, u 15.15 časova, dopis grupe narodnih poslanika da je ovlašćeni predstavnik za ovu tačku dnevnog reda Radovan Radovanović, narodni poslanik poslaničke grupe ZES.
Ono što je najsmešnije je da se u ovom dopisu narodnih poslanika LSV ovaj predlog zakona drugačije naziva. Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Dakle, bukvalno istoga sata i istoga minuta pisarnica Narodne skupštine zaprima dva različita akta u kojima se predlog zakona drugačije naziva.
Sada se ovde postavlja jedno elementarno pitanje – kako je moguće da na pisarnicu stignu dva akta bukvalno u istom momentu (ako je, naravno, tačno ono što piše na prijemnom pečatu), u 15.15 časova?
Sad se ovde postavlja jedno logičko pitanje - o kom predlogu zakona mi govorimo? Da li o onom predlogu zakona koji je studirao Odbor za pravosuđe i upravu ili o predlogu zakona koji su podneli narodni poslanici: Nenad Čanak, Olena Papuga, Radovan Radovanović, Aleksandra Jerkov i Bojan Kostreš?
Dakle, potpuna je terminološka konfuzija oko naziva predloga zakona. Zamislite kakva nas konfuzija čeka kada uđemo u normativni deo predloga zakona, kada počnemo da čitamo član 1, član 2, član 3. itd. Pa onda neonacizam, pa nacizam, pa fašizam, pa nacionalsocijalizam, pa nacionalizam, pa neonacionalizam, pa ko zna šta sve ne. Dakle, potpuna konfuzija, potpuna zbrka. Uopšte se ne zna kako se zove predlog zakona o kome mi govorimo.
Tu molbu sam uputio gospođi Slavici Đukić-Dejanović. Ona je izašla. Evo, molim vas, gospodine Novakoviću, nemojte da žurite kada čitate amandmane. Razumem da su narodni poslanici umorni, razumem da je prošlo 19.00 časova, razumem da je pala koncentracija, ali čitajte polako, smireno, amandman po amandman, i videćete kakva konfuzija nas čeka kada je reč o ovom predlogu zakona i kolika je neozbiljnost sadržana u ovim materijalima o kojima smo mi prinuđeni danas da raspravljamo samo zato što je postignut politički dil između Borisa Tadića i Nenada Čanka.
Boris Tadić je rekao - ne može statut Vojvodine, ali onda je dopustio - može Čankov predlog zakona, po hitnom postupku u skupštinsku proceduru. Doduše, ne znamo kako se predlog zakona tačno zove. Boško Ristić ga krsti na svoj način, Nenad Čanak na svoj način, ali u svakom slučaju, prinuđeni smo da o ovoj konfuziji danas raspravljamo samo zbog činjenice da je postignut krajnje nekorektan politički dogovor između DS i LSV.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se i po prethodnom amandmanu, ali vi, gospodine Novakoviću, nikako da malo prebacite taj vaš politički menjač u neki niži stepen prenosa.
Moram da konstatujem nešto što sam konstatovao i u načelnoj raspravi, a to je da onaj ko je idejni tvorac ovog predloga zakona, gospodin Nenad Čanak, nije večeras prisutan u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ponovo imam utisak da on na neki način žrtvuje svoje stranačke kolege da oni budu njegovi glasnogovornici i da se onda oni ovde znoje, trpe kritike i brane nešto što je objektivno neodbranjivo.
Ako pitate poslanike DS-a ovde po kuloarima Narodne skupštine šta misle o ovom predlogu zakona, oni će vam reći sve najgore. Pitajte bilo kog pravnika iz DS, pa ćete čuti kakvo je njegovo mišljenje. Naravno, oni sada mudro ćute. Gospodin Nenad Čanak se dosetio da ne bude ponovo u Narodnoj skupštini. Sada će njegovi stranački prijatelji pokušati da kažu nešto o ovim amandmanima i o predlogu zakona, ali u svakom slučaju, krajnje je neozbiljno ovo što se sada radi.
Mi mesecima trpimo medijsku harangu protiv svega što je srpsko, što je nacionalno, što je tradicionalno, što je pravoslavno. Pronalaze se u Srbiji fašisti, neofašisti, nacisti, nacionalsocijalisti, nacionalisti, neonacionalisti itd. Vodi se otvorena medijska kampanja protiv Srpske pravoslavne crkve, vodi se otvorena kampanja protiv pojedinih patriotskih nevladinih organizacija, vodi se otvorena medijska kampanja protiv SRS.
Gospodin Nenad Čanak je čak predložio da se zabrani i upotreba simbola koji podsećaju na građane Srbije, koji su ne osuđeni nego optuženi samo pred Haškim tribunalom, što je kršenje svih elementarnih procesnih principa u svakoj civilizovanoj zemlji sveta i, evo, gospodina Čanka ponovo večeras nema u Narodnoj skupštini.
Zaista bih voleo konačno da čujem kakvo je mišljenje LSV, kakvi su njihovi stavovi vezani za ovaj predlog zakona, za koji, ponavljam, ne znamo ni kako se tačno zove, jer jedan tekst stoji u materijalima koji nam stižu od grupe narodnih poslanika kao predlagača zakona, neki drugi naziv zakona se pojavljuje u materijalima, odnosno aktima Odbora za pravosuđe i upravu.
Mislim da je krajnje vreme da se čuje argumentacija poslaničke većine i o amandmanima, ali i o samom predlogu zakona.