Poštovana gospođo Raguš, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, današnja sednica ovog parlamenta ima poseban značaj, jer ratifikujemo određeni broj izuzetno važnih zakonskih predloga, ali vi to dobro da u Srbiji uglavnom su ministri i političke ličnosti i gotovo nikada ne možemo da zaobiđemo i taj politički osvrt.
Ja sam i predsednik PUPS i moram da kažem da danas ovde u sali vidim i neke opozicione poslanike i mislim da je to dobar znak. Zašto kažem dobar znak? Da li sede, izlaze ili ulaze, ali to nas, poštovani građani Srbije, izvlači iz onog prokletstva paralelnih monologa. To je preduslov da uđemo u jedan ozbiljan dijalog. Nema dijaloga ako ne sučeljavamo argumente, ako nemamo kritičko mišljenje.
Hteo bih jednu malu napomenu, sinoć je predsednik Republike dotakao se te teme. Ne znam koliko smo uspeli da je približimo građanima Republike Srbije, ali ona se svodi na jednu tezu, da je Srbiji neophodna neposredna demokratija, da predstavnička demokratija, ova demokratija koja je danas ovde, ovaj parlament, vi, mi nismo neophodni, nego da možemo biti zamenjeni plenumima, onda korak dalje zborovima građana. Evo, ja ću biti inovativan i pokušaću da im pomognem, zašto ne i zborovima radnih ljudi u fabrikama, preduzećima. Nisam originalan, jer to smo sve imali. Imali smo te čuvene zborove radnih ljudi i građana, sada imamo plenume i to je osnov tzv. neposredne demokratije.
Želim samo da vas podsetim da je Srbija prešla izuzetno dug put od Marićevića jaruge 1804 godine do danas 11. marta 2025. godine. Karađorđe, ustanici, to su, poštovani građani Srbije, uvaženi narodni poslanici, bio ogledni primer neposredne demokratije.
Ponavljam, prešli smo dug put. Danas imamo parlamentarizam, parlamentarizam primeren evropskim načelima i osnovno, ono što je pred nama, da tu vrstu najvišeg stupnja demokratskog razvoja očuvamo. To istovremeno znači i očuvanje ustavnog poretka ove zemlje. Tu nema razgovora, tu nema pregovora, ustavni poredak jedne zemlje je nepovrediv i tu nema mesta bilo kakvim kolebanjima i razmišljanjima.
Dozvolite, ovo je moj neki kratak politički uvod, za koji sam smatrao da je neophodan, jer evo, da budem malo i šaljiv, mada situacija nije ni malo neozbiljna. Očekujem da će se sad neko pojaviti sa izvesnim aprilskim tezama. Za one koji to ne znaju, podsetiću, sedamnaeste godine Vladimir Ilić Uljanov, dolazeći iz Finske u Rusiju, definiše svoje aprilske teze. Jedna od tih teza, profesore Atlagiću, vi to dobro znate, bilo je da su nepotrebni i vojska i policija i da je nužno uvesti narodnu vojsku, narodnu miliciju, a onda i institut, recimo, gle čuda, koji se može nazvati civilno hapšenje. Jel ima toga? Bilo je toga. Ima takvih pokušaja.
Ja bih taj svoj kratak politički osvrt završio još jednom, poštovani građani Srbije, ustavni poredak ove države je neprikosnoven. Čuvajući ustavni poredak ove zemlje, ne čuvamo Vladu, ne čuvamo predsednika, ne čuvamo političke partije, ne čuvamo narodne poslanike, čuvamo demokratski uzlet Republike Srbije za koji smo se borili, evo, bogami, od 1804. do 2025. godine.
Sad, da se ne bi reklo da ne poštujem zasedanje ove Skupštine, da ne poštujem dnevni red, uvaženi ministar prvi potpredsednik Vlade, u svom izlaganju dotakao se i saradnje sa EU, sredstava koje dobijamo od EU i našeg puta ka EU. Neko želi da bude na tom putu, neko ne želi. Naš većinski stav da je to put kojim mi imamo nameru da idemo.
E, sad, gde je tu spona u ovoj mojoj diskusiji? Hoće li u EU ući samo gradovi Srbije, hoće li ući Beograd, Novi Sad, Niš ili Kragujevac ili će ući i taj ruralni deo Srbije? Naravno, Srbija može ući samo celovita.
Da vidimo gde je taj ruralni deo Srbije na tom dugotrajnom, mukotrpnom putu u EU, to dugo putovanje, što bi rekao Judžin O Nil, da vidimo gde i kada će se završiti, da li je to 2026, 2027. ili 2030. godina, ja ne znam. Ali, kako izgleda taj naš ruralni deo Srbije u kome živi 38% stanovnika. Dva i po miliona ljudi, u većini nas sad gledaju u selima Srbije, žive u nekih, da tako kažem, 4.500 naseljenih mesta. To prosečno jedno selo broji 560 stanovnika, a prosečna starost žena je 46, a muškaraca 44. Ovo su podaci statistički najnoviji i nužno je da ih znamo. Žive i rade na 508.000 poljoprivrednih porodičnih gazdinstava. Kolega Martinović će o tome detaljnije govoriti. Prosečan posed je 6,4 hektara, a ono što je izuzetno bitno, prosečna starost nosilaca poljoprivrednih gazdinstava je 60 godina, 45% njih je starije od 65 godina. Svega 129.000 su korisnici starosne porodične ili invalidske penzije. To je jedna slika. Posed prosek 6,4 hektara, a 92% raspolaže zemljištem manjim od 10 hektara.
Slika ili spisak problema je dugačak i rešavamo jedan po jedan. Vratiću se na ovu temu iz jednog novog ugla. Počeo sam od 1804. godine. Bila je to seljačka Srbija, bile su to vlade najrazličitije.
Ni jedna Vlada u istoriji Srbije, iako su je činili ljudi koji su poticali sa sela, nije definisala politiku vezanu za selo. Tek prva Vlada Aleksandra Vučića, a potom vlade Ane Brnabić i Miloša Vučevića definišu novu politiku prema ruralnom seoskom delu Srbije.
Veliki doprinos definisanju ove politike dala je SANU, preciznije Akademijski odbor za selo na čelu sa akademikom Škorićem i ja mu u svoje ime, a i u vaše ime, u ime građana Srbije, izražavam veliku zahvalnost. Radi se o najvećem selekcionaru suncokreta, konkretno, koga jedna zemlja može da ima, a to je Srbija. Akademijski odbor za selo je sačinio program nacionalnog preporoda sela Srbije i on predstavlja, rekao bih, putokaz i pravi način kako možemo i na koji način da rešavamo te probleme.
Naravno, svi mi vrlo dobro znamo da bi neki problem rešavali moramo da imamo novca. Ako je to državni problem, mora da postoji i jasno izražena politička volja.
Zato se vraćam na početak izlaganja. Ovde smo uspeli da postignemo upravo to - da imamo jasnu izraženu političku volju i u tom smislu dugujemo zahvalnost i Akademijski odbor za selo i mi podršci predsednika Republike Aleksandra Vučića. Sve vlade koje sam ja pomenuo su uzele aktivno učešće, ali presudna, bez imalo nerealnosti, je uloga koju je imao predsednik u svemu tome. Naravno, njegov koncept je bio u startu pesimističan, sa skepsom je gledao na te stvari, ali je shvatao nužnost mera koje moraju da se primenjuju. Stoga, ruralni deo Srbije, sela Srbije na putu ka EU moraju da slede važeći obrazac EU, a to je partnerstvo urbanog i ruralnog dela.
Da prevedem, to je deo Lajpciške povelje. Šta to praktično znači? Ljudi kažu iz sela odlaze sirovine, poluproizvodi, ali i ono što je najbitnije – odlaze najkvalitetniji, najpametniji mladi ljudi u sferi sporta, kulture, nauke, a ono što se vraća seoskim sredinama nije ni malo jednako onome što se ulaže. Ta Lajpciška povelja definiše da to partnerstvo mora biti zasnovano na zakonu i da određena vrsta sredstava zakonom mora biti transferisana. Ceo naš koncept u razvoju se svodi upravo na to.
Istovremeno, ovde bih pokušao da razjasnim jednu dilemu, da napravimo jednu razliku, kolega Martinoviću, u razmišljanjima ljudi. Selo nije jednako poljoprivreda. Selo je zajednica ljudi, sociološki fenomen. Poljoprivreda je privredna grana, i to veoma bitna za funkcionisanje jednog sela.
Kada govorimo danas o poljoprivredi i selu, rekao sam vam koliki je prosečan posed, moram da istaknem misao velikog čoveka, velikog Srbina, akademika Radomira Lukića iz 1984. godine, uspeo sam da je pronađem, veoma interesantna. Vidovit je bio, izuzetan čovek, sem teorije države i prava, ali je gledao i na ove stvari. On kaže – savremenoj poljoprivredi nisu neophodna sela, njima su neophodne nepregledne oranice, gde mehanizacija može da dođe do punog izražaja. Sada imamo i dronove, imamo apsolutno automatizovan način proizvodnje, ali savremenom selu je neophodna i poljoprivreda.
U tom kontekstu, kada pogledamo sela Srbije, ja imam ovde obavezu da kažem, šta smo mi to u ovim godinama odradili. Prvo i osnovno, program razvoja zadrugarstva. Zašto zadrugarstvo i kako zadrugarstvo? Zadrugarstvo evropsko, moderno, primereno 21. veku. Zašto? Nužnost. Ako je prosečan posed 6,4 hektara, pritom usitnjen, takav posed ne može da omogući da taj njegov vlasnik bude adekvatan robni proizvođač. Proizvod na proizvodnom poljoprivrednom gazdinstvu postaje roba tek onda kada bude odnesena na tržište i kada bude razmenjena. Pre toga to je samo proizvod za njegovu upotrebu. Upravo zadruga predstavlja organizacioni oblik koji omogućuje da se mali proizvođači, a rekao sam da je preko 92% njih ispod 10 hektara, objedine i postanu značajni robni proizvođači.
Poštovani prijatelji, zadruge su se gasile, 100 zadruga godišnje, pratila ih je različita priča, predrasude su uvek prisutne. Predrasude imamo kada nemamo činjenice. Konceptom 500 zadruga u 500 sela, pomognuti od SANU i 87 najznačajnijih eksperata u toj oblasti, uspeli smo da zajedno sa našim poljoprivrednicima definitivno imamo trenutno preko 1.100 novih zadruga. Pitaćete se – kakve su? Ima različitih. Ima veoma uspešnih, ima manje uspešnih, ali je to prvi korak u povezivanju malih proizvođača i približavanje putu EU. Zadrugarstvo je imanentno evropskim privrednim prostorima i jedini način da ta domaćinstva opstanu.
Da li ima potrebe da vam govorim koliko smo pomogli voćarskih, povrtarskih, stočarskih i ostalih zadruga? Nema potrebe. Stočarske su posebno značajne. Kolega Martinović će se osvrnuti na stočarstvo, kao izuzetno bitnu granu koja je pred nama, i očekujemo i značajna ulaganja, ali i korenit pristup razvoju stočarstva. Trenutno, kažu ljudi, a ja to moram ovde da iznesem, a sad nas gledaju i domaćini, pa negde 50-ak krava predstavlja osnov da jedno četvoročlano domaćinstvo može da živi, kao što je to nekih 200 košnica u pčelarstvu.
Pored koncepta zadrugarstva, 207 zadruga je pomognuto finansijski, sledeći program koji je izazvao izuzetno veliku pažnju i daje odgovor na jedno ključno pitanje, a to je kako zadržati mlade ljude u seoskim sredinama, pod jedan, a pod dva – kako omogućiti nekim drugim mladim ljudima da iz gradskih sredina odu u seoske sredine. Program dodele praznih seoskih kuća, napuštenih, uslovno rečeno, koje imaju vlasnika je više nego uspešan – 3.520 kuća, poštovani građani Srbije, dobilo je nove stanare. Kakve stanare? I to sve mlađe od 30 godina, prosek je 29,8 godina. Karakteristika ovog programa je da je 1/3 tih mladih ljudi napustila gradske sredine i otišla put sela, a ono što je posebno interesantno je da je 90% tih mladih ljudi visoko obrazovano. Znači, pravac onaj globalni koji smo imali selo – grad, sa smerom od sela ka gradu, polako se okreće. Ništa čudno. Sličan proces se događa u velikim evropskim zemljama, poput Francuske, gde je zabeleženo, ovo će biti interesantno, da je u protekle 3-4 godine daleko više građana Francuske otišlo put sela, nego što je iz sela otišlo put gradova.
Te kuće o kojima ja govorim se nalaze u svim delovima Srbije, od severa do juga. Prednjači Sombor, 211 kuća. Selo sa najviše dodeljenih kuća je Bačko Petrovo Selo, poštovani prijatelji, 103 kuće su dobile svoje stanare u proseku sa dvoje ili troje dece.
Zamislite kada u 100 kuća uđu tročlane ili četvoročlane porodice koliko je to dece koja mogu da idu u vrtiće, koja mogu da idu u škole. To je način da na munjevit, ja bih rekao izuzetno brz, eksplozivan način menjamo demografsku sliku.
Sve mere, da pogrešno ne budem shvaćen, koje populaciona politika definiše daju rezultate, ali na duži rok. Ovo je mera koja munjevito menja demografsku sliku. Ispunjava ta tri cilja - populacioni, ekonomski, zašto kažem ekonomski, ako ste me pratili, rekao sam da je prosek godina tih ljudi ispod 30 godina. Znači, dobijamo radno aktivne stanovništvo. I jedan elemenat koji je izuzetno bitan, cilj koji ostvarujemo, to je bezbednosni cilj. To je cilj da ni jedan deo Republike Srbije ne ostane prazan.
Ilustrovaću. Mi imamo situaciju na Kosovu i Metohiji onakvu kakvu imamo i mi se suočavamo sa posledicama. Ja sam ubeđen, i ova Vlada ima stav, da mi moramo da se suočimo sa uzrocima svih pojava. Posledice su nešto što dolazi. Uzroci su bili jasni. Naše stanovništvo u tom delu Srbije se povuklo.
Uzmimo primer opštine Kuršumlija koja se proteže 90 km i trenutno ima jedva 12.000 stanovnika. Ja dobijam pismo čoveka koji mi kaže da je ostao jedan jedini na samoj granici, ima 85 godina i kaže da posle njega to ostaje prazan prostor. Taj element gde ne smemo da dozvolimo da ni jedan deo Srbije ostane prazan upravo ovim programom potpuno biva pokriven.
Kada govorimo o kućama koje su dodeljene, istovremeno i zadrugama koje pomažu taj egzistencijalni deo, ne mogu a da se ne osvrnem da taj čovek u ruralnom delu mora da se preveze od sela do sela, od sela do grada. Tu smo išli sa realizacijom programa mobilnosti, dodeljivanjem mini buseva za prevoz seoskog stanovništva. Građani Srbije to znaju. U 78 opština ova država, ova Vlada je omogućila besplatan prevoz tim ljudima. Ministarstvo omogućuje sredstva za kupovinu vozila, a lokalne samouprave obezbeđuju vozača, gorivo. To su oni beli mini busevi koje možete da vidite, koji prevoze najstarije, najmlađe, sportiste, sve one kojima je neophodno da stignu od jednog sela do opštinskog mesta. To bogami prevoze i naše mlade i starije poljoprivrednike kada ponesu svoje proizvode ujutru na pijacu.
Zamislite nekoga ko je proizveo kantu sira, ovo je interesantno za naše gledaoce, tamo gde tih vozila nema, i sada uzme taksi da preveze kantu sira. To je besmislica. Na ovaj način nastavljamo. Tu dugujem duboku zahvalnost Saobraćajnom fakultetu na podršci pri realizaciji ovog programa.
Uz to ne mogu a da se ne svrnem i na program koji je izuzetno dobro prihvaćen, na Miholjske susrete koji su održani gotovo 350 puta. Sada idu peti put, a već posle drugog ja sam dobio povratnu informaciju gde ljudi kažu da su ti susreti tradicionalno. Naravno, nešto tradicionalno može da postane tek posle određenog broja godina, ali oni su prihvaćeni zdušno. Omogućavaju da ljudi u određenim selima sami se okupe, organizuju susrete sportskih takmičenja, sa kulturnim sadržajima, sa dramskim sadržajima, sa folklorom, ali bogami i nešto što se zove kulinarstvo.
Svi ti događaji na najbolji način prezentuju zavičajnu kulturu i ljudi dolaze. Ovo je podatak koji je za neverovati. Gotovo milion ljudi je za ove četiri godine posetilo Miholjske susrete sela Srbije. Ma kako to zvučalo, ja izražavam zahvalnost pesniku Ljubivoju Ršumoviću na saradnji kod organizacije ovih susreta.
Istovremeno, ne mogu a da ne spomenem i dva programa sa kojima krećemo. Krenuli smo to jesenas. To je podrška preduzetnicima, 14 lokalnih opština je dobilo sredstva. Šta želimo? Prosto, kada obično pitate čoveka u nekom selu šta to nema, šta ti nedostaje, on ima spisak. E, pa sada kažemo, da vidimo koje to delatnosti nedostaju određenom selu? Najrazličitije. Ali nećemo da ih smišljamo mi. Oni će sami reći da im nedostaje im poljoprivredna apoteka, frizer, stolarska radionica, vuklanizerska radionica. Tu idemo sa bespovratnim sredstvima do milion i 200.000.
Ceo koncept, poštovani prijatelji, ovih davanja svodi se se da ministarstvo odobrava sredstva i daje ih lokalnim samoupravama. Lokalne samouprave imaju punu slobodu, od javnog poziva koji oglašavaju pa do dodele tih sredstava i kontrole tih sredstava.
Istovremeno, jesenas smo krenuli sa obnovom domova kulture širom Srbije. Za sada 19. Moram da vam skrenem pažnju, poštovani prijatelji, da ovo ne ostane nezapamćeno ili da se ne čuje, kada se obnovi neki dom kulture to je bio događaj, krenuli smo u obnovu 19 domova kulture. Znači, sređivanje enterijera, instalacija i svega onoga što je neophodno.
Ako imamo dom kulture, onda imamo tačku gde ti ljudi mogu da se sreću, da se susreću, da upražnjavaju najrazličitije sadržaje.
To su neki programi koji smo realizovali na zadovoljstvo građana Srbije, ali ćemo realizovati i neke druge. Moram da pomenem širokopojasni internet jer danas kada govorimo o opstanku ljudi u seoskim sredinama, mladi čovek prvo kaže – da li ima internet signal i tu nema nikakve dileme. Moramo da im omogućimo. Tu su ministarstva koja se bave, od ekologije pa nadalje, realizacijom vodovoda, kanalizacione mreže, regionalnih, lokalnih puteva. Radićemo i atarske puteve. Za one koji to ne znaju, a ne verujem da ne znaju, a ne verujem da ne znaju, ima ovde puno izvornih građana sela Srbije, to je put od kuće do njive. Radićemo tu elektrifikaciju, vodosnabdevanje, da te parcele budu savremene.
Istovremeno, kada se okrenemo i pogledamo, da damo odgovor kako zadržati mlade ili omogućiti nekima drugima da dođu, i pitanje populacione politike ponovo stavimo u prvi plan, dozvolite mi da pri kraju svog izlaganja osvrnem se na izuzetno bitnu stvar za Republiku Srbiju. Sada me slušaju domaćini, imaju sinove, imaju ćerke i moram da iznesem jedan izuzetno bitan podatak, da preko 330 hiljada, uslovno rečeno, mladića u Srbiji je neoženjeno i 183 hiljade, po najnovijem popisu, neudato devojaka do 40 godina.
Sad, govorimo o populacionoj politici, hoćemo da imamo podmladak, naš osnovni zadatak je zasnivanje zajednica, bračnih ili vanbračnih i ono o čemu je govorio predsednik Republike, to je ključna tema, to je osamostaljivanje mladih ljudi. Možemo da damo za prvo dete, drugo, treće, četvrto, peto, ali moramo omogućiti uslove za osamostaljivanje i to su upravo ovi krediti o kojima je govorio uvaženi ministar Mali, za mlade ljude. Znači, način da brzo i, glavno, jeftino dođu do svog prvog stana. Ove kuće koje dodeljujemo to je nešto što je u sklopu toga. To je način da se mladi ljudi osamostaljuju.
Praktičan primer da bi ljudi shvatili šta znači dodeljivanje tih kuća, mladi čovek danas u Srbiji, poljoprivrednik živi sa dve ili tri generacije, sa dedom, ocem u zajedničkom domaćinstvu.
Poštovani građani Srbije, veoma sam ozbiljan kad ovo govorim, razgovarao sam i sa puno mladih žena i devojaka, retko koja, osvrnuću se malo i do koleginice, da li prihvata da uđe u zajedničko domaćinstvo? Teško. Znači, ovo je osnovni problem Republike Srbije. Mladi ljudi hoće da budu samostalni, da odlučuju o svojoj budućnosti. Na nama, na državi Srbije je da im omogući te preduslove.
Ovo moje izlaganje mora da ima i zaključak, šta je to naša vizija, šta su to naši predlozi za ubuduće. Poštovani prijatelji, rekao sam vam, 45% ljudi je starije od 65 godina. Treba ti ljudi da odu u penziju. Šta je sa penzijsko-invalidskim osiguranjem poljoprivrednika? Manje od 130 hiljada je obuhvaćeno. Na nama je, ministre Martinoviću, ministre za socijalnu brigu, ministre finansija, da u najskorije vreme odradimo reformu sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. To je pod jedan i tu nema nikakve dileme.
Istovremeno, da bi neke lokalne sredine, pogotovo manje, opstale, moramo da imamo kvalitetne, stručne ljude. Tu moramo da primenimo princip pozitivne diskriminacije u sferi poreza, ali i u sferi stimulansa zarada tih ljudi. Za veterinare, za tehnologe, za lekare, imam podatke da u Nemačkoj, u Francuskoj, u rubnim delovima zarade tih ljudi idu i dva i tri puta više nego u velikim gradovima.
Jedna moja sugestija ministru Martinoviću. Evo, ovako Vlada Srbije razmenjuje otvoreno svoje stavove. Mi imamo slobodnu državnu zemlju koja nije data u dugoročni zakup. Ima tu, po nekim procenama, 200 hiljada hektara. Naša ideja neka u okviru akademijskog odbora je da ta slobodna državna zemlja koja nije data u dugoročne zakupe jer tamo te veže ugovor, bude data na besplatno korišćenje zadrugama ili mladim poljoprivrednicima do 50 hektara, u zavisnosti od količine raspoložive zemlje i interesovanja.
To su neke praktične mere koje su pred nama, do jednog kapitalnog projekta na koga bih ja ukazao a on se tiče strateškog opredeljenja ove a i buduće Vlade, a to je stavljanje u funkciju kanala Dunav-Tisa-Dunav. Podsetiću, kanal je dug 960 kilometara, predstavljao je najveći investicioni poduhvat SFRJ-a, ima 24 prevodnice, ima značaj navodnjavanja 500 hiljada hektara, odvodnjavanja miliona, ima značaj plovnog puta, turizma i da ne nabrajam dalje.
To su sve stvari koje su pred nama, a da bi to mogli da realizujemo, da taj poljoprivrednik koji nas sad gleda, ima 65 godina i kaže - šta će biti sa njim, kakva je njegova socijalno-ekonomska sigurnost kroz četiri-pet godina, ova država mora da ide napred, mora da se razvija, ovaj budžet mora da se puni, a mi to možemo da uradimo samo ako poštujemo onaj večni a bogami izgleda teško dostižan ideal - samo sloga Srbina spašava. Ponavljamo ga, vredi ga ponavljati i ja se nadam da ću doživeti , a mlađe kolege, ubeđen sam, sigurno, da će biti realizovan.
Šta još mogu da kažem? Živeli građani Srbije, živela Srbija i - tu smo! Hvala vam.

Zahvaljujem gospođo predsednice.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, parametri koji su izneti danas ovde su izuzetno bitni, ali, ako mi dozvolite, zaslužuju i nekakva pojašnjenja. Stopa javnog duga - znamo kolika je, znamo stopu rasta, čuli smo i da je stopa nezaposlenosti u padu. Sve je to u redu i to su sve makroekonomski pokazatelji, oni su tu.

Ono što mene ovde posebno zanima, mislim da jedan veliki broj građana Srbije takođe to interesuje, mislim pre svega na populaciju penzionera, na njih milion i 600 i nešto više hiljada, koji ovo sada slušaju, jeste da je stopa nezaposlenosti u padu što znači da broj novozaposlenih ljudi raste. Samim tim i uplate u Fond penzijsko invalidskog osiguranja rastu, rastu doprinosi, znači, u masi.

Ovde bih podsetio na jednu stvar da trenutno prema podacima država podržava Fond penzijsko invalidskog osiguranja sa nekih 22% i sada to opet ne znači mnogo ako se ne vratimo u prošlost.

Ima ljudi koji dugo pamte i dobro pamte - 1994. godine kada smo izvršili denominaciju sa Avramovićem, Penzioni fond je bio prazan. Jednostavno ukupna sredstva u Fondu penzijskog invalidskog osiguranja bila su nula. Tada je država da bi se isplaćivale penzije učestvovala sa 100%.

Ako pravimo neku genezu, idemo malo dalje, stignemo do neke prelomne tačke koja se ovde veoma često koristi, ja je ne koristim da bih bacao crno svetlo na jednu stranu ili pokretao pozitivno na drugu stranu, 2012. godine ono što je država ulagala u Fond PIO iznosilo je negde i do 48%.

Znači idemo ka evidentnom smanjenju i povećanju broja zaposlenih, što samo po sebi je od bitnog suštinskog značaja.

Zašto ovo govorim? Imam na umu da je Fond PIO u sistemu organizacija doprinosnog karaktera i da država vremenom sa povećanjem broja zaposlenih lagano se povlači iz Fonda PIO i da tamo i upravljanje i odlučivanje i visinu penzija treba da određuju oni, shodno zakonu, koji i ulažu, a to su pre svega zaposleni i poslodavci. Država tu treba da ostane kao kontrolni mehanizam i kao neko ko je garant tog velikog sistema penzijsko invalidskog osiguranja, jer milion i 600.000 ljudi traži ozbiljnog garanta.

Istovremeno na taj način bi izbegli bilo kakvu vrstu arbitrarnosti kada je sistem penzijsko invalidskog osiguranja u pitanju. Znali bi smo kad, koliko i kome ide.

Druga tema koju bih ukratko dotakao jeste, a tiče se ulaganja u poljoprivredu, za koju smatram da je to izuzetno bitno. Procenat od sedam koma nešto je impresivan, kažu da je san bio nekih 5%, ali bitnije od toga jeste da osmislimo da ta ulaganja budu najbolje moguće iskorišćenja.

Jedno pitanje koje je ovde pomenuto je pitanje poljoprivrednih penzionera u Srbiji. Vi ste upoznati sa tom problematikom, ali običan živi čovek koji danas radi na imanju koje ne prelazi 6,4 hektara u proseku, dole na jugu 2,4, u Vojvodini je nešto blizu 13 hektara, to je njemu otvoreno pitanje. To je njemu kamen oko vrata.

Zašto? Propustili smo neke stvari i utvrdili smo da taj naš domaćin mesečno plaća, pazite ovaj paradoks, opet ne krivim nikoga, nego iznosim činjenice, podjednako onaj koji ima 0,5 hektara i onaj koji poseduje recimo 1.000 hektara. Izuzetno je nužno da u narednom periodu pristupimo ozbiljnom tom problemu.

Predsednik Vlade je u nekoliko navrata govorio o tome i izrazio spremnost da se ceo sistem penzijsko invalidskog osiguranja poljoprivrednika stavi na zdrave održive noge, kako bi oni imali realan stimulans da uplaćuju, nikako da ne prestanu sa tom vrstom uplata. To je moja impresija sa ovim rebalansom koji u celini, ja bih na neki način podelio impresije i opozicionih poslanika, nema razloga da ne bude prihvaćen, pogotovo davanja koja su namenjena porodicama.

Tu bih isto dodao jednu praktičnu stvar. Čuli smo dva miliona, tri miliona. To su izuzetno velike svote novca. Ja bih ovde samo napravio jedno malo pojašnjenje, a već je to rečeno, ali nije na odmet da ponovimo. To će u jednom određenom vremenskom periodu od nekih 10 godina biti mesečna prenadležnost tih porodica. Znači, da ne pomisli neko da neko sada dobija dva miliona ili tri miliona. Naprosto, to je permanentna konstanta briga za podmladak.

Znači, podrška podizanju i rađanju dece da jednostavno uslove u kojima oni rastu poboljšamo iz dana u dana.

Stoga, u celini mislim da koncept kakav je predviđen, Predlog rebalansa ovog budžeta, ponavljam, u celini, ne oduzimam nikome pravo da dubinski analizira sve to predstavlja jedan iskorak ove Vlade zasnovan na realnim izvorima i na dobroj nameri da se ovoga puta pomognu oni kojima je pomoć najneophodnija. Zahvaljujem na pažnji.

Gospođo Brnabić, uvaženi predsedniče Vlade, poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, dozvolite mi par rečenica, trudiću se da budem veoma koncizan, pragmatičan.
Odgovor na pitanja gospodina Starčevića – otvorena su nam nova tržišta, nesporno. Zasluga ove Vlade, predsednika Republike je nesporno. Otvorena su nam vrata, imamo šansu da uđemo na ta tržišta. Carine su smanjene ili skinute potpuno. To je samo, poštovani prijatelji, prvi korak.
Gospodin Martinović je bio vrlo detaljan, ali mislim da ste ga malo sprečili da do kraja kaže neke ključne stvari. Pričao je o tome, sasvim sam, veoma sam ozbiljan, o tom prvom koraku, ali sledi i taj drugi korak. Otvoreno tržište ne znači i siguran plasman naših proizvoda, pogotovo poljoprivrednih proizvoda. Evropa, svet nude izuzetne proizvode po izuzetno, ja bih rekao, i niskim cenama. Šta nas čeka? Ovo pre svega se odnosi na 520.000 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji. Neki od tih ljudi nas sad gledaju i ovo je njima upućeno. To su mali poljoprivrednici. Oni proizvode i voće i povrće i mleko i meso. Naravno, osnov za uspeh na nekom tržištu je ono čuveno 3K – kvantitet, kvalitet i konstantnost svega toga.
Da se ne zavaravamo, male količine ne znače mnogo na velikim tržištima. Jedan Kairo je grad preko 20 miliona ljudi, a istovremeno taj proizvod koji mi nudimo mora da ima ujednačeni kvalitet. U prevodu, poštovani prijatelji, zemljoradnici Srbije, taj naš jogurt, to naše mleko, taj naš sir uvek mora da ima isti procenat masnoće, mora da bude u istom pakovanju, iste težine da bi bio verifikovan na tom stranom tržištu.
Zbog toga u narednom periodu su nam izuzetno bitni naučno-istraživački razvoj u oblasti poljoprivrede, tu očekujem da u novom budžetu izdvojimo znatna sredstva, da se posebno pozabavimo utvrđivanjem kvaliteta, a i ono što se zove posebno istraživanje specifičnosti pojedinih tržišta. Ta tržišta nisu uniforma, ona svako za sebe je osobeno i stoga moramo pristupiti na valjan način.
Još jednom, ovo je velika šansa, što se tiče individualnih poljoprivrednih proizvođača, 520 hiljada. Apelujem na njihovo udruživanje kroz poljoprivredne zemljoradničke zadruge, da poljoprivredne službe pojačaju svoju aktivnost i svi skupa da tu veliku šansu koju smo dobili kao privreda, kao poljoprivreda, iskoristimo.
Još jednom na kraju moram da podsetim, sviđalo se to nekome ili ne, poljoprivredno zemljište Republike Srbije, pet miliona hektara, od toga tri i po miliona u funkciji, je jedinstven i neponovljiv resurs koji imamo. Prema njemu moramo da se odnosimo sa najvećom pažnjom. Ljudi, mi nismo Hrvatska, mi nemamo more, to je naša ključna prednost.
Istovremeno, završiću sa ovim dogovorom, sa poljoprivrednicima, pristup mora da bude sistemski, i sistematičan, celovit i da se ne bavimo poštovani prijatelji, posledicama nego da otklanjamo uzroke. Toliko i zahvaljujem na pažnji.

Gospodine predsedavajući, gospođo Brnabić, uvaženi narodni poslanici, poštovani poslaniče Miletiću, na konkretno pitanje da ću vam i konkretan odgovor. U drugoj polovini godine počećemo sa realizacijom novog programa pomoći zadrugama Srbije. Novi program treba da bude kvalitetan iskorak, prva faza celog ovog programa je bio kvantitet, znači povećanje broja zadruga i pokušaj da sprečimo gašenja, a u ovom novom pokušaju smo… Već smo razgovarali na tu temu, razgovarali smo sa zadružnim savezima, oni će uzeti značajno učešće u svemu tome, ali će uzeti učešće i akademijski odbor za selo SANU. Sa tim programom, biće to atipično, ići ćemo neposredno pred zainteresovane ljude, pred zadrugare, obilazićemo regione, čućemo mišljenja, sugestije, primedbe. Ja se nadam da ćemo ovog puta upravo ponuditi pravi program koji odgovara dostignutom stepenu razvoja zadrugarstva u Srbiji.
Prema tome, još jednom, u drugoj polovini godine možete očekivati. Hvala vam.

Gospodine Stošiću, uvaženi gospodine Orliću, gospođo Brnabić, poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, vaš uvod je bio više nego inspirativan kada dolazi od čoveka koji je provereni patriota, borac, dokazani pregalac da se problemi običnih ljudi rešavaju na pravi način.
Vi ste postavili ovde jedno pitanje, a dozvolite mi da dam neko pojašnjenje.
Uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ne treba stavljati znak jednakosti između sela i poljoprivrede. Sociološki fenomen - selo je pre svega zajednica ljudi, a poljoprivreda, složićemo se, je jedna od privrednih grana i to izuzetno bitna za jedan deo stanovništva Republike Srbije, ali sveli ste pitanje na ono ključno. To je ravnomerni regionalni razvoj i odnos urbanog i ruralnog.
Gde smo mi to danas u Srbiji, gde je Evropa ka kojoj hoćemo da idemo? Kada govorimo o potiranju tih razlika ili ispravljanju dugogodišnje, decenijske neravnoteže, ja bih pošao od tri osnovne stvari.
Prva je neosporna politička volja. Ovo je bitno za građane Republike Srbije, za žitelje sela. Politička volja znači da i ovaj parlament i ovi narodni poslanici od kojih su možda neki nestrpljivi moraju da imaju jasan stav o tome da li hoćemo da se opredelimo da Srbiju gradimo na jedinstven, ali ravnomerni način.
Politička volja je neophodna i zbog toga da bi ovaj parlament prihvatio budući budžet Republike Srbije u kome ćemo izdvojiti mnogo veća sredstva za ove namene. Znači, rekao sam, politička volja, dosta novca i, naravno, ne smemo da zaboravimo ono što je veoma nužno, to je znanje. Znanje, profesore Atlagiću, znanje, moramo da ponovimo tri puta.
Kada govorimo o ovom praktično radu Ministarstva na čijem sam čelu, moram sa ponosom da istaknem da imamo izuzetnu saradnju sa SANU, sa Odborom za selo, na čelu sa akademikom Škorićem i da smo, više oni nego mi, odradili kapitalno delo. Ja bih pozvao sve da to pročitaju. Oni koji nemaju, potrudiću se da dobiju. To je putokaz, pravi putokaz kako i na koji način pristupiti preporodu sela Srbije.
Naravno da ne gajimo iluziju. Postoji 4.700 sela. Da li možemo spasiti sva sela? To je iluzija, naravno. Moramo da se orijentišemo na ona koja predstavljaju gravitacione, ključne tačke. Mi ćemo se time baviti.
Kada govorimo o partnerstvu, mislim na to partnerstvo urbanog i ruralnog, zasnovanog na zakonu. Šta to sad zapravo znači? Evo, građani Srbije da obrate pažnju, prati oni ovo, imamo i ministra Vesića ovde, tu je predsednik Vlade, tu sam ja, želimo da lokalna zajednica odlučuje o svim bitnim pitanjima, da dogovara, da planira, odlučuje, ali i da dobija adekvatna sredstva. U praksi to znači da bilo koji stanovnik bilo kog sela ili bilo kog kraja nema potrebe da ima svog ministra, svog direktora javnog preduzeća ili svog poslanika koji je vešt, snažan, retorički osposobljen da izboksuje neku stvar za njega. Hajde, napravi mi 10 kilometara puta, vodu ili nešto slično. Ne. Želimo da te lokalne samouprave, te lokalne zajedno same dogovaraju, planiraju i odlučuju, a da naša državna blagajna, ministar finansija to planski pokriva.
To je jedan koncept koji je evropski koncept i on je definisan tzv. Lajpciškom poveljom koja precizno, ali savršeno precizno pozicionira ruralni deo i dovodi ga u ravan sa onim urbanim delom.
Vaše konkretno pitanje, uvaženi narodni poslaniče, planiramo pokretanje novih privrednih aktivnosti. To je izuzetno bitno i reći ću vam okvirno, vrlo kratko, biće to iznos do 10.000 evra namenjen, ponavljam sada, svim građanima Republike Srbije u svim selima, podrazumeva se, koji imaju određena znanja i veštine da mogu da obavljaju određene delatnosti, a delatnosti će biti one koje su neophodne žiteljima tih sela. Da li je to apoteka, da li je možda stomatološka ordinacija? Tu je i ministarka zdravlja, bio sam u Crnoj Travi i nema stomatologa, možda su ga dobili. Servis za poljoprivredne mašine, vulkanizerska radnja, prodavnica? Znači, izaći ćemo u susret svima onima koji žele istinski da krenu u obavljanje delatnosti.
Još jedna stvar, biće interesantno uvaženim kolegama iz opozicije. Mantra njihova je stalno – Vučiću, daješ pare stranim investitorima. Dao im je pare, ali te pare su vraćene kroz budžet Republike Srbije. Mi sada iz tih, što bi rekli Vojvođani, novaca hoćemo da damo direktno stanovnicima Republike Srbije, žiteljima sela po 10.000 evra. Sad čekam da vidim ko će da ospori jednu takvu ideju. Ima li ih? Ne. Ne verujem. Opozicija je dobronamerna i kada iziđu sa nekim stavovima, izlaze zato što možda ne barataju pravim činjenicama. U pitanju su predrasude, a predrasude dolaze kad nemate činjenice. Zbog toga sam ovde spreman da uvek iznesem činjenice i neposredno, evo, recimo, idem sutra u Knić. Imamo porodicu sa četvoro dece, biće upriličeno venčanje, došli su iz Raške oblasti, dobili su kuću. Videćemo, evo, pozivam i predstavnike opozicionih partija da mi se pridruže i da vidimo kako izgleda taj novi život u tim novim kućama. Ne, potpuno sam otvoren za sve.
Želimo i imamo želju, ponavljam još jednom, da što je moguće više naših sela osposobimo, da ih prilagodimo životu 21. veka. Jedan interesantan podatak u celoj ovoj priči o dodeli kuća, gotovo za ne verovati je, 20% mladih ljudi, prosek godina ispod 30, 20% je prešlo iz gradova da živi u selima Srbije. To je jedan dobar znak, ohrabrujući znak, ali moramo istovremeno svi, ponavljam, u ovom poslu nema pozicije i nema opozicije, postoji interes Republike Srbije, postoje ciljevi ekonomski, populacioni i vojno-bezbednosni.
Možda će ovde biti pitanja oko Kosova i Metohije, ja to očekujem sigurno. Evo čeka, već se čovek oštri. To pitanje ne bi se danas postavljalo da naši neki preci nisu napustili tu teritoriju. Otišli su i mi rešavamo te probleme. Zato sada hoćemo da rubne delove Srbije, recimo Kuršumlija, koja je dugačka 90 km, bude naseljena, da nemamo prazne kuće. Ali ne želimo opstrukciju, hoćemo punu podršku, ovako snažan aplauz za svaku ideju koja se tiče opstanka srpskih sela.
Bez sela, poštovana gospodo, građani Srbije, neće biti, nije patetika, neće biti ni Srbije. Zahvaljujem.

Gospodine Stošiću pitanje zahteva temeljan odgovor. Ja gledam na sat. Moj odgovor će trajati 45 minuta. Toliko sam u stanju da pričam. Dakle, strpljivo, 45 minuta je mojih, jedan školski čas. Mala šala, uvaženi narodni poslanici.
Gospodine Stošiću niste me do kraja dobro shvatili. Ja ne mislim da vi i ja i ova strana mnogo više voli Srbiju od ove strane ovde. Svi je mi podjednako volimo. Ja ne verujem da ovde postoje ljudi koji su protiv ove zemlje i protiv njenih ključnih interesa. Možemo da se razlikujemo u pristupu, u metodologiji, ali ciljevi su nam isti.
Sada konkretan odgovor na ovo pitanje. Hoćemo da sprovodimo ove programe i na Kosovu i Metohiji. Reći ću vam, postoji jedna zadruga u Zubinom Potoku, pomogli smo je finansijski i interesantan je podatak da ta zadruga prerađuje voće. Dobila je savremenu opremu i omogućila da tamo 39 ljudi radi, da prima platu, pazite na Kosovu, da ima 236 kooperanata. To su impresivne stvari. Hoću da idem i da vidim. Da svakih pet, šest ljudi formira po jednu zadrugu. To su domaćini, to su ljudi koji tu žive. Nisam ja uvek siguran da li sva pomoć njima stiže kako treba. Usput ta pomoć može i da se zagubi, slažete se sa mnom.
Na ovaj način, omogućićemo formiranje zadruga, omogućićemo da ta domaćinstva funkcionišu, a onda druga mera, evo radimo na pitanju rešavanja mobilnosti sa Saobraćajnim fakultetom. Konkurisaće i oni, dobiće besplatne minibuseve za prevoz seoskog stanovništva. Ja sam ubeđen da će koncept koji ova Vlada i predsednik Republike budu definisali, omogućiti pravi transfer sredstava da se pokrije i gorivo, plate za vozače i da ti ljudi tamo dobiju besplatan prevoz, da mogu ići iz sela u selo ili iz sela u opštinsko mesto.
Istovremeno, ono što je veoma bitno, a treba naglasiti, za šta su oni zainteresovani, a i ja sam razmišljao mnogo o toj stvari, mi ćemo imati snažene pritiske, ljudi, tu nema nikakve dileme i mnogi ljudi će se i odlučivati da napuste svoje domaćinstvo. Moramo da idemo u susret tome. Naš program za kupovinu seoskih kuća mora da bude primenjen i na Kosovu i Metohiji. Samo naravno, tamo cifra od 10.000 evra će biti mala. Moramo da razmišljamo. To je jedan potpuno legitiman način da pomognemo našim ljudima. Oni nas sad slušaju i gledaju da dođu do praznih kuća iz kojih su se iselile komšije i da im omogućimo krov nad glavom, ali i nekim ljudima kojima je Kosovo i Metohija na srcu, a otišli su da se vrate. To je ta ideja.
Ako budemo imali jaku zajednicu naših ljudi, koja samostalno odlučuje i bude snažno pomognuta iz Beograda i centralne blagajne, onda pitanje Srba, ne samo Srba nego i drugih naših građana na Kosovu i Metohiji možemo da kažemo da dani koji su pred nama možemo da gledamo sa optimizmom.
Gospodine Stošiću, nadam se da sam vas zadovoljio, ali i da je uvažena opozicija takođe zadovoljna. Hvala.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine, uvaženi potpredsednici Narodne skupštine, gospođo Brnabić, cenjeni narodni poslanici, ovo je jedinstvena prilika da odgovaramo građanima Srbije na pitanja koja oni prosleđuju preko narodnih poslanika.
Meni je, poslaniče Stošiću, izuzetno zadovoljstvo danas da ukratko skiciram ove naše aktivnosti. Veliko je interesovanje građana Srbije danas za dodelu praznih kuća. Ako uzmemo, recimo da u jednoj Sremskoj Mitrovici trenutno postoji nekih 60 zahteva, da u Beloj Crkvi, pa da ne idem dalje dole do juga, ali moram da istaknem i jedan interesantan podatak ovde u Narodnoj skupštini Srbije.
Rekli ste da sam imao susret sa predstavnicima lokalnih samouprava. Tačno imao sam, ali bio je interesantan i po nečem, jer su i predstavnici lokalne samouprave opštine Preševo uzeli učešće. To znači da smo uspeli da postignemo puno poverenje, punu saglasnost u ozbiljnost i neophodnost jednog ovakvog programa.
Ali, hajde da budemo konkretni, sad nas gledaju i slušaju neki ljudi u Srbiji, nije njima do opštih fraza, oni hoće neke konkretne stvari. Vidite koliko ih interesuje zatvaranje fabrike, vidite koliko ih interesuju druge konkretne životne stvari. Recimo, danas ti mladi ljudi u Srbiji koji imaju manje od 45 godina nisu vlasnici nikakve imovine, a državljani su Republike Srbije, imaju mogućnost da odaberu kuću u ruralnom delu i da dođu u njeno vlasništvo.
Republika Srbija, ovo Ministarstvo je spremno da izdvoji do 1.200.000 dinara. To je nešto što je konkretno, nešto što je vidljivo, pre svega, želeo bi da se obratim mladim ljudima koji žive na selu. Danas je poznato da u selima Srbije žive tri generacije i da ona najmlađa generacija često nije ni vlasnik imanja, niti je neko ko može da odlučuje o nekim bitnim stvarima. Ovo je njihova šansa, šansa da se osamostale, da dođu nad krova nad glavom i da nastave da rade svoju osnovnu delatnost u sklopu tog svog domaćinstva. Najveći broj zainteresovanih je upravo iz te treće generacije.
Istovremeno, ovo nemojmo da potcenimo, imamo puno mladih ljudi danas koji žive u velikim gradovima, žive sa roditeljima, evo sad nas gledaju iz stanova sa 60, 70 kvadrata, misle da zasnuju porodicu ili su zasnovali, a recimo rade od kuće nešto što je imanentno 21. veku i što će biti imanentno danima koji su pred nama. Znači, to je neka ciljna grupa kojoj se takođe obraćamo.
Ono što mogu da vas obavestim, ako uzmem neke proste računice da ovaj prvi korak Vlade Srbije koji je podržala i premijerka Brnabić i predsednik Republike Vučić, od 500 miliona dinara, to je kap vode u moru, to je toliko interesovanje. Ja se nadam da će ovo biti samo prvi korak i da ćemo mi nastaviti tu akciju. Cilj nam je, poslaniče Jovanoviću, tamo gde si otišao daleko od Beograda da nijedna prazna kuća u Srbiji ne ostane, tu je naš cilj, to je naš zadatak, to je naša patriotska misija.
Nisam ministar Vulin, ali uzeću malo tog njegovog temperamenta u pomoć. Iskoristiću priliku da vam kažem jedan zanimljiv podatak. Nedavno je naša poslanička grupa imala posetu Francuskom parlamentu i senatu. Interesantno će biti da čujete ovo. Neposredno pre korone, zvaničan podatak njihovog sekretarijata za ruralni razvoj je sledeći, proces odlaska ljudi iz gradova u sela je zaustavljen. Više je u Francuskoj pre godinu i po dana otišlo ljudi iz gradova u selo nego obrnuto blizu jedan procenat. Izgleda da je to jedan globalni proces koji se preliva i na nas.
Naravno, ovde imamo probleme koje su populacioni, koji su ekonomski i koji su, ne smemo da zaboravimo, bezbednosni. Pre svega, ne smemo da ostavimo prazne krajeve. Usud puste zemlje se nadvio na Srbijom, gospodo. Ovo nije patetika, ovo nije lament, nego realna činjenica koja preti Republici Srbiji.
Znači, akcija je u toku. Interesovanje je ogromno. Tu je i premijerka. Očekujemo da će nastavak akcije biti već od 1. novembra.
Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine Stošiću, najavili ste danas dve lepe stvari, dve dobre vesti za žitelje sela Srbije. Vlada Srbije je danas sa dve uredbe definisala dva konkretna programa. Jedan se odnosi na organizovanje manifestacije pod nazivom „Miholjski susreti sela“. To je nešto što je odgovor i na pitanje narodnog poslanika Tandira, upućeno za Svrljig.
Znači, korona je učinila svoje. Ljudi su pomalo otuđeni. Dakle, ne pomalo, ja bih rekao više nego malo i nužni su ti socijalni kontakti kroz određene manifestacije, kulturne, sportske i da ne nabrajam. Znači, hoćemo da organizujemo susrete sela i oni će biti organizovani u narednom periodu.
Naravno, sve se svodi na ključnu podršku, finansijsku podršku i evo ovo sada je jedan poziv za lokalne samouprave, one mogu da konkurišu za učešće na tim manifestacijama u iznosu do 500 hiljada dinara.
Znači, to su inicijalna sredstva koja će pomoći da jedan veliki broj manifestacija u seoskim sredinama u narednom vremenskom periodu bude održan.
Ja računam da će ovi poljski radovi biti završeni već oktobra meseca i da će ljudi, da će žene tih naših naselja konačno moći malo da odahnu.
Nadam se da će ove mere u vezi pošasti zvane korona biti otklonjene i da će ljudi krenuti u neposredne kontakte. Želim da imaju sportske susrete, da imaju kulturne manifestacije. Jednom rečju, da ono što se zvala otuđenost ostane iza nas. To je prvi program.
Drugi program je isto veoma bitan. On se odnosi na transportna vozila, minibuseve. Danas je osnovno kako iz nekog sela stići u drugo selo, kako stići u centralno mesto. Imaju ljudi automobile, ali oni koji nemaju, oni koji su bolesni, oni koji su stari, oni koji idu u škole i te kako zavise od toga. Znači, ovo je naš prvi pokušaj. Vlada Srbije je definisala sredstva. Ona su namenjena. Lokalne samouprave će konkurisati i ja očekujem da već u naredna dva, tri meseca prva naša sela koja budu ispunjavala kriterijume dobiju te univerzalne minibuseve.
Znači, biće to naš pokušaj da tim, hajde da kažemo, multifunkcionalnim, namenskim vozilima odgovorimo nekim zadacima. To će biti preteča nečemu što ja vidim kao budućeg automehaničara na putu, koji će biti opremljen svim poljoprivrednim alatima za popravku poljoprivredne mehanizacije, nešto što rade u Kanadi, nešto što rade u drugim i evropskim i svetskim zemljama, a daje dobre rezultate, gde su razdaljine velike, a gde su naselja rasuta.
Znači, ništa nije čudno da imamo i multifunkcionalno vozilo koje će pružiti i stomatološku, lekarsku zaštitu, apotekarske usluge da to vozilo jednom nedeljno stigne u to selo i da tim ljudima omogući da obave osnovne stvari. Znači, koncept je – idemo na prag domaćinu, idemo sa državnom upravom, idemo sa poreskim službenikom, da pokušamo da ova automatska obrada podataka o kojoj govorimo, za koju smo mnogo uložili i trudimo se bude dostupna. Znači, da taj građanin, a pre svega građanin u selima Srbije ili seljanin, kako bi rekao Ljubivoje Ršumović ili seljak, kako kaže većina, ili domaćin bude građanin prvog reda.
Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, gospođo Brnabić, uvaženi narodni poslanici, gospodine Stošiću vaše pitanje je direktno i konkretno manje je deskriptivno i zaslužuje i konkretan odgovor.

Zaista, danas je Vlada Srbije donela uredbu kojom se definiše program za dodelu bespovratnih sredstava za kupovinu seoskih kuća sa okućnicom. To je kapitalna stvar. U ponedeljak, biću krajne konkretan, ide konkurs na Vidovdan, ne da bismo bili patetični nego da bismo bili konkretni da damo neku vrstu simbolike.

Želimo lagano, ali sigurno da onaj pravac jug-sever ostane, ali da mu promenimo smer. Želimo da u tim kućama nađu svoj krov nad glavom neki mladi ljudi koji se bave poljoprivredom i žive u zajedničkim domaćinstvima, ali i neki mladi ljudi i žene, koji žele da svoj podstanarski ili otežani životni problem u prigradskim ili gradskim naseljima zamene sopstvenom okućnicom.

To je, ja bih rekao, danas istorijski bitan datum. Srbija konačno kreće u odlučnu bitku da naselimo te kuće. To je prva stvar i to je ključna stvar.

Ono što bih vam ja sada rekao, pošto nema mnogo vremena, poslanik Marković nije ovde, uskoro možemo da očekujemo i novi program koji će tretirati kulturne manifestacije, pre svega u seoskim sredinama. Pripremamo jednu manifestaciju koja će se zvati – susret sela.

Istovremeno ovde je pomenuto pitanje i kulture. Ja bih to sveo na jedan uži oblik, na oblik tzv. zavičajne kulture gde ćemo pokušati da negujemo taj zavičajni, kulturni identitet. To će biti poseban program koji će tretirati manifestacije, ali i nastojaćemo da objekte, zadružne objekte, domove zadružne ili objekte domova kulture vratimo njihovim namenama.

To će biti konkretni programi koji će u narednom periodu Ministarstvo za brigu o selu preduzimati u skladu sa raspoloživim budžetom. Ovaj program podele sredstava za otkup napuštenih ili praznih kuća u Srbiji treba da podržimo svi.

Ovo je jedan moj apel za poslanike, za članove Vlade, za sve političke partije bile one u opoziciji ili bile na vlasti, ovo je naš zajednički patriotski čin. Moramo ga shvatiti ozbiljno. To je misija koja će da traje, a nadam se na Vidovdan, u ponedeljak, da će to biti pravi početak.

Mislim da je vreme isteklo. Zahvaljujem vam.

Mislim uvaženi narodni poslanici da ljudi sa Kosova i Metohije zaslužuju malo pažnje i bar dva tri minuta, toliko im dugujemo. Da li se slažemo oko toga?
Gospodine Stošiću, program koji podrazumeva razvoj zadrugarstva uzeće u obzir i nekoliko zadruga sa Kosova i Metohije i očekujem da ćemo uspeti u saradnji sa Kancelarijom za Kosovo i Metohiju da ih realizujemo.
Istovremeno, evo jedno moje obećanje ovde. Postoji mesto koje se zove Kosovska Kamenica, nalazi se u Kosovskom pomoravlju, oko njega gravitira oko dvadesetak sela. Tu ćemo obnoviti dom kulture. Evo pozivam sve prisutne, naravno, ako stvorimo uslove da tamo možemo da odemo, a ovo će biti način da te uslove polako stvaramo. Hvala vam.

Gospodine predsedniče Skupštine, gospođo Brnabić, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Srbije, uvaženi narodni poslanik je postavi tri pitanje, ali ako mi dozvoli ja bih sažeto govorio o sva ta tri pitanja da ne bih oduzimao vreme.
Pre njega, narodni poslanici su upravo isto postavljali pitanja i ona su se ticala poziciji i poboljšanja kvaliteta života ljudi na selu, a posebno žena. Čuli smo od predsednice Vlade ohrabrujuće stvari u vezi novih zakonskih rešenja koja su usmerena ka određenim davanjima za žene na selu, pogotovo mlade žene, da se izjednačavaju u tim svojim pravima sa onima u gradu. Istovremeno me i raduje, ali to znači jednu i finansijsku obavezu ali i našu obavezu da to realizujemo, proširenje interneta i mobilnog signala, ako sam dobro čuo ovde na nekih 600 naselja u Srbiji. To je bitan i snažan iskorak.
Kada govorimo o kvalitetu života ljudi na selu, pogotovo žena, moramo da imamo na umu jednu prostu činjenicu, da danas u Srbiji upravo te žene na selu su najugroženije. One nemaju redovnu i sigurnu zaradu, nisu gotovo obuhvaćene penzijskih i invalidskim sistemom, a i socijalna davanja koja su usmerena ka njima su vrlo restriktivna. S pravom kada idemo Srbijom, kada razgovaram susrećemo se upravo sa ovakvim pitanjima.
Kvalitet života, poštovani narodni poslanici i građani Srbije podrazumeva redovnu i sigurnu zaradu, ali zaradu koja omogućuje pristojan života. Kvalitet života podrazumeva za veliki broj ljudi i redovnu i sigurnu penziju, ali penziju koja omogućuje takođe pristojan život. Ništa manje nije bitan ni taj krov nad glavom, o kome ste vi govorili, ali i infrastruktura. Kvalitet života znači i putnu mrežu i vodovodnu mrežu i kanalizacionu mrežu i napon struje. Kvalitet života podrazumeva i obrazovanje, podrazumeva zdravstvenu zaštitu, ali i negovanje kulturnih tradicija. To je međusobno izuzetno povezano i uslovljeno. Sve to skupa zahteva dobro osmišljen pristup, mislim da ga imamo, iz ovoga što smo mogli da čujemo, i zahteva mnogo novca. Moramo da budemo realni, da promene, krupne promene koje idu u pravcu da se anuliraju razlike između urbanog i ruralnog dela zahtevaju izuzetno velika sredstva.
Da li je država Srbija spremna? Biće spremna onoliko koliko smo spremni da ova privredna aktivnost nastavi da ide ovim tempom. Ako govorimo o ovim stopama od šest i više posto, onda možemo da računamo i da onaj investicioni plan predsednika, koji je vrlo ambiciozan, od 15 milijardi evra bude realizovan.
Zašto govorim? Spomenuli ste, odmah se vraćam na temu, lokalne puteve. Tim planom je predviđeno 5.000 kilometara lokalnih puteva. Predviđeno je tri milijarde evra za vodovod i kanalizaciju za 80 lokalnih samouprava južno od Save i Dunava. To su izuzetno velika ulaganja. Da bismo do njih stigli, stopa rasta mora da bude adekvatna, ali krenimo redom.
Imamo magistralne puteve, ministar je tu, on je to govorio, pojašnjavao. Da li je to istorijsko ili ne, pokazaće vreme. Mene na terenu uglavnom ljudi zaustavljaju i pitaju za ove lokalne puteve, za pristupne puteve, pitaju me za atarske puteve. To je muka koja ih muči i tu posebnu pažnju moramo da posvetimo.
Istovremeno, kod koncepta kuća koji ste spomenuli, tu je zabrinjavajuće, po meni, izuzetno zabrinjavajući podatak koji je izneo Akademijski odbor za selo Srpske akademije nauka i umetnosti. Šta kažu ti ljudi? Skoro 200.000 kuća je prazno u Srbiji, 150.000 kuća ima vlasnike, ali nema žitelje, a 50.000 kuća se i ne zna ko su vlasnici. Polako, ali sigurno kuće se prazne u rubnim delovima, i to je onaj odgovor na ono treće pitanje.
Bezbednosni aspekt je izuzetno bitan i u narednom periodu, dajemo sad jedan pravni odgovor na to, učinićemo napor da te prazne kuće u različitim delovima Srbije budu dostupne, pre svega, kroz jedan program pomoći za otkup takvih kuća.
Ovo će biti interesantno upravo tim ljudima koji će učestvovati na tom javnom pozivu. Na koga računamo? To su pre svega mladi poljoprivrednici, mladi bračni parovi do 45 godina starosti koji žive u zajedničkim domaćinstvima na selu. Ovo je šansa da dobiju svoj krov nad glavom.
Istovremeno, ovo je poziv i za samce. Još jedan podatak koji će biti interesantan za građane Srbije. Opet podatak Akademijskog odbora da 250.000 mladića, uslovno rečeno, do 45 godina i 100.000 devojaka, opet uslovno, do 45 godina je neoženjeno. Ovo će biti šansa da i oni pokušaju da zasnuju svoja domaćinstva. To je prva grupa ljudi kojima namenjujemo ove kuće.
Druga grupa ljudi, to su ljudi znanja, ljudi veština, ljudi koji žele da krenu na selo, a to su ljudi medicinske, veterinarske struke, tehnolozi, agronomi, ali rekao sam i ljudi veština i određenih zanata. To je druga grupa.
Treća grupa ljudi, na koju računamo, to je grupa ljudi koji trenutno žive u gradovima, a imaju nameru da odu na selo da se bave nekim osnovnim zanimanjima vezanim za selo, ali ja ću ovde nešto malo to proširiti. Ovo je usmereno i na mlade ljude koji danas rade u Beogradu, Nišu, u velikim gradovima i bave se tzv. poslom od kuće. Da ih ne nabrajam - programeri, pa nadalje. Pokušaćemo da i tim ljudima ponudimo te kuće da ih nasele i da iz tih kuća odrađuju ove svoje poslove.
Projekat je ambiciozan, vredan je pola milijarde dinara i on će uskoro biti pred Vladom Srbije. Očekujemo da ćemo zajedno svi skupa učiniti da te prve kuće dobiju i prve stanare.
U ovom prvom ciklusu računamo na nekih od 500 do 1.000 kuća. Vrednost, i ovo je veoma bitno da napomenemo tim ljudima, vrednost tih kuća će biti negde do milion i 200 hiljada dinara. Naravno, to su sredstva koja su dovoljna da najveći broj kuća koji je trenutno u Srbiji bude otkupljen.
Što se tiče drugog dela pitanja, poslaniče Markoviću, koje ste vi naveli, a sa pravom ste se dotakli njega, na koji način u pogranična, u rubna područja dovesti mlade, kvalitetne ljude? Naravno, redovna, sigurna zarada, i to dobra zarada. Moramo da poštujemo neka iskustva iz Evrope, da omogućimo tim ljudima da ta zarada bude dvostruka ili čak i više.
Istovremeno, očekujem da ćemo u nekim razgovorima sa Ministarstvom finansija otvoriti priču o tzv. sistemu pozitivne diskriminacije, da utičemo na određene mere fiskalne politike, da idemo na određena oslobođenja tih ljudi taksi, firmarina, svih onih stvari koje dodatno opterećuju poslovanje i omogućiti tim ljudima da mogu, ako žele pod povoljnijim uslovima da obavljaju svoju delatnost.
Set svih tih mera o kojima ja danas govorim zahteva da budemo opredeljeni, ponavljam, organizaciono, da imamo precizno utvrđene planove. Kada govorimo o infrastrukturi, zalažem se za formiranje fonda za infrastrukturu da bismo imali mapiranu Srbiju, gde bismo imali precizne agende za realizaciju tih stvari. Treći deo toga svega su finansijska sredstva koja moraju, ponavljam, biti izuzetno velika.
To je jedini način da poboljšamo kvalitet života na selu, da koliko toliko usporimo migracije selo-grad, da nam ovi moćni putevi koje smo napravili ne budu putevi u jednom smeru, nego da budu dvosmerni. Želim da ovim velikim putevima ne idu ljudi iz sela u gradove i u inostranstvo. Želim da se tim putevima ljudi iz Evrope, ono što je govorila predsednica Vlade, vraćaju u Srbiju, u svoja mesta i da neki ljudi koji žive sada u velikim gradovima reše da se vrate u unutrašnjost Srbije.
To je posao koji podrazumeva precizno zakonom utvrđeno partnerstvo urbanog i ruralnog dela Srbije. Veliki, krupan posao pred državom Srbijom zahteva, rekao bih, konsenzus, jer malo je pitanja u državi Srbiji oko kojih treba da postignemo konsenzus kao o ovom pitanju. Toliko.

Gospodine predsedniče, gospođo Brnabić, uvaženi narodni poslanici, gospodine Markoviću, u svom pitanju ste već dali neke konkretne podatke. Pitanje zadrugarstva je nešto što je imperativ.
Rekli ste veoma precizno da su oni neophodni, onim koji su mali i koji moraju da se udruže, da bi na neki način mogli da budu ili tržišno konkurentni ili da zadovolje neke svoje lične potrebe.
Do sada smo se bavili isključivo poljoprivrednim zemljoradničkim zadrugama, a naravno, lepeza zadrugarstva je velika. Ona je široka i ona između ostalog zahteva i otvaranje trećeg sektora privređivanja, pored onog realnog i javnog, to je taj treći sektor socijalnog preduzetništva. Zadruga je po meni, duboko sam ubeđen, najadekvatniji organizacioni oblik za organizaciju tog trećeg sektora socijalnog preduzetništva. Ima i različitih zadruga, da ih ne spominjem, od socijalnih, turističkih, proizvodnih i sve imaju za cilj jednu stvar - da pomognu slabima, da pomognu nemoćnima.
Kada govorimo o ovim drugim vrstama zadruga, ne koje se odnosi vaše pitanje, mislim pre svega na socijalne zadruge, proizvodne, na uslužne. Šta želimo?
Odgovor je veoma jednostavan, danas ovde u Skupštini govorimo o brzim prugama, o železnici, o čistom vazduhu, ali ja bih podsetio na ono osnovno, danas je imperativ svakog od nas, pa i u Srbiji, redovna i sigurna zarada i dostojanstvo kada ostvaruješ tu zaradu, da imaš punu satisfakciju.
Moram da napomenem da imamo veliki broj ljudi, pogotovo iz osetljivih socijalnih grupacija i napomenuo bih osobe sa invaliditetom, izbegla i raseljena lica, marginalizovane društvene grupacije, među kojima na žalost, ovde se postavljaju i takva pitanja, imamo veliki broj žena određene životne dobi i muškaraca, koji su neinteresantni na tržištu rada.
Moramo da im posvetimo posebnu pažnju, i zato posebnu brigu pružamo tzv. ženskim zadrugama. Istovremeno taj oblik socijalnog zadrugarstva podrazumeva da oni dobiju startnu poziciju, koja će im omogućiti da budu konkurentni. Napomenuli ste broj zadruga koji je formiran, prešao je 900 i to je izraz velikog poverenja, sa jedne strane, ali i nužnosti. Moramo da ih formiramo.
Kada kažem moramo, nismo ih formirali ovde mi iz Vlade Srbije, predsednica Vlade, ja , ministar finansija, pomogli smo ih finansijski.
Formirali su ih ljudi, živi ljudi, muškarci i žene, u selima Srbije, kao odgovor na nedaće na izazove kojima su izloženi. Sad smo namenili pola milijarde, to je veliki novac, i ako me pitate, ja ću možda reći i da je mali novac, mali ako gledam budžetske izdatke ove zemlje i spreman sam da stojim iza tih stavova, da u narednom periodu, a to je odgovor i na vaše pitanje, moramo da izdvojimo više, da bismo pokrenuli socijalno preduzetništvo kao poseban vid sektor privređivanja, a po nekim računicama najmanje je potrebno 100 miliona evra i čuo sam nešto da su potrebna sredstva, za uređenje oko Sombora, tih 100 miliona.
Hajde da vidimo i tog običnog malog čoveka, koji nas sada gleda, koji neće možda juriti putevima, koji neće možda baviti se procentima i računicama i matematičkim modelima, ali će pogledati u svoj novčanik.
Hoće da ima zaradu i neće da ima socijalnu pomoć. Ti ljudi, osobe sa invaliditetom, zaslužuju da im se omogući da rade, rad, to znači i samopotvrđivanje, znači biti dostojanstven čovek.
Ima ih u Srbiji, rekao sam, nekoliko desetina hiljada, ali sklon sam da kažem da ih ima i preko 100 hiljada. Spremni su, pametni su, inteligentni su, vredni su da krenu da rade.
Model za koji ste vi postavili pitanje je pred nama, nadam se da ćemo u idućoj godini snažno zakoračiti, da ćemo im omogućiti da formiraju te vrste zadruga, bilo uslužne, bilo proizvodne, bilo socijalne, i da ćemo ih kao država i kao društvo, snažno pomoći. Pomoći ćemo ih da startuju, a onda ćemo zakonskim rešenjima koja podrazumevaju koncept tzv. pozitivne diskriminacije.
Reći ću vam par stvari, odmah da oni znaju. To je umanjenje PDV-a, to je oslobađanje od svih poreza i doprinosa, sem doprinosa za PIO i zdravstveno osiguranje, omogućiti bolju startnu poziciju uz ono što bih rekao, veoma nužno naše opredeljenje kao društva, kao zajednice, kao celine, da psihološki delujemo, da kažemo da, taj proizvod ili ta usluga koju rade ljudi u tim socijalnim zadrugama, u tom socijalnom preduzetništvu je proizvod njihov i naša je dužnost da kao odgovorni pojedinci, kao odgovorne korporacije kupimo taj proizvod.
Znači, to je set mera koji je pred nama, a od nas, uvaženi poslaniče Markoviću, i svih vaših kolega ovde u ovom sazivu, jer ovaj saziv će razmatrati budžet za iduću godinu. Kad taj budžet bude došao setite se ovih reči, pa kažite – da, mi jesmo da dobro razmotrimo ostale budžetske pozicije i da vidimo da za ove namene odvojimo, rekao sam početno bar 100 miliona evra, jer ponavljam ti ljudi u Srbiji, te marginalizovane grupe to zaslužuju, vi ste postavili pravo pitanje, govorite u ime njih i oni to čekaju.
Hvala vam.

Gospodine Dačiću, gospođo Brnabić, uvaženi narodni poslanici, uvaženi narodni poslaniče, zahvaljujem vam na pitanju. Ako mi dozvolite da ga ocenim, mada ministar nema prava da ga baš ocenjuje, tu je da odgovori. Pitanje je konkretno, direktno i ja bih rekao pravo. To je pitanje iza koga stoje ljudi iz Banata, od Plandišta do Bača. To je pitanje iza koga stoje ljudi iz Kladova, ali i oni iz Bajine Bašte. To je pitanje iza koga stoje ljudi iz Trgovišta, ali i iz, kako vi kažete, oblasti koju zovete Sandžak. Mi ćemo oficijelno reći Zlatiborski i Raški upravni okrug. Vi se nećete ljutiti.
Naravno da ste vi u tom pitanju već i sugerisali jedan pravi ključni odgovor. To je to partnerstvo urbanog i ruralnog dela Srbije. Danas u Srbiji u ruralnom delu živi preko 40% ljudi. Naš osnovni zadatak ove Vlade i budućih vlada je da poradimo upravo na tom partnerstvu urbanog i ruralnog, ali ne tek tako da poradimo, pa da se setimo povremeno ruralnih delova kad korona uzme maha, pa imamo blokirane granice i onda ne znamo gde ćemo na godišnji odmor.
Jeste pitanje godišnjih odmora veoma bitno, ali za ovu Republiku postoje mnogo bitnija pitanja. Jedno je i ovo. Ja bih tu u prvi plan istakao tzv. Lajpcišku povelju, koja je potpisana decembra meseca prošle godine, 27 ministara Evrope je to potpisalo i definisalo održivost grada u Evropi do 2030. godine.
Šta to znači? Isti problem ih muči kao i nas. Koja su rešenja? Rešenja su, pre svega, precizno definisanje određenih zakonskih stavova, normi koje obavezuju, ali šta obavezuju? Obavezuju ono što je ključno. To je transfer sredstava iz urbanog dela u ruralni deo. To je ključ svega. Možemo da pričamo u nedogled, ali sve počinje i završava se sa novcem.
Prema tome, urbani deo koji baštini sirovine, dobre ideje, dobre talente ljudi, koji dolaze iz ruralnih delova, ima obavezu da deo tog profita transferiše u ruralni deo. Zato je vaše pitanje sada konkretno – kako to da neko 30 ili 40 kilometara od centra nema stomatologa, nema apoteku i da ne nabrajam? Mogao bih da nabrajam satima, ali zadržaćemo se na tome. Tu je odgovor.
Upravo tim partnerstvom, ako ga definišemo na valjan način, ako definišemo sredstva koja će iz određenih centara ići u rubna područja, omogućićemo tim ljudima da se dogovaraju, to je osnovno, da odlučuju i da planiraju ili, prvo da kažemo, da planiraju, pa kada isplaniraju, onda i da odlučuju. Znači, to je celokupna inicijativa da lokalna zajednica konačno bude stavljena u centar.
Ako mi dozvolite, spomenuli ste te puteve, spomenuli ste sve to, neophodno nam je da na nivou države jasno u narednom periodu, a podsetio bih vas da je Investicionim planom predsednika Republika Aleksandra Vučića predviđeno izdvajanje pet milijardi evra, pazite, gospodo, pet milijardi evra za pet hiljada kilometara lokalnih puteva. Predviđeno je tri milijarde za izgradnju vodovoda i kanalizacije južno od Save i Dunava.
Idem po Srbiji. Ovo je neka moja sugestija i članovima Vlade i predsednici. Morali bismo malo transparentnije da nastupamo, da ljudi u lokalnim sredinama znaju koji će to putevi biti urađeni, kada i kako. Lepo je imati narodne poslanike, pa se oni zauzimaju u Skupštini za svoj kraj, ali mi nećemo rešiti pitanje ruralnog razvoja ako imamo jakog narodnog poslanika koji će uspeti da se izbori. Šta ćemo sa onima koji nemaju takvog poslanika ili nemaju kontakte? Nužno je da imamo jedan koncept, potpuno transparentan, vidljiv i da ljudi imaju tačno predočena rešenja.
Uz ovo osnovno o čemu smo govorili, ta nova zakonska rešenja će, po meni, podrazumevati i novu teritorijalnu organizaciju Republike Srbije. Ovo je isto bitno za građane Srbije. Mi danas model teritorijalne organizacije, koji imamo, to je model iz 1965. godine. Sve evropske zemlje koje su bile, hajde da kažemo na toj strani, gde smo bili i mi, 2004, 2008. godine, Slovenija, Hrvatska, Češka, potpuno su primenile jedan novi model teritorijalne organizacije. Očekujem da ćemo kod ovih ustavnih pitanja, kada budu došla na red, da pokrenemo jednu široku, jednu pravu javnu raspravu, da vidimo kakav nam je model teritorijalne organizacije Srbije, najadekvatniji, kakav nam je najprimereniji. Znači, ne sad Krkobabić ili neko hoće ili neko iz Evrope ili mi. Kad kažem mi, Sandžaka ili Bača ili Trgovišta hoćemo da pravimo nove opštine. Nije poenta u novim opštinama, već je poenta da ljudi u tim sredinama neprikosnoveno, samostalno dogovaraju, planiraju i odlučuju.
Naravno reći ćete odakle pare? Naravno, dolazimo do ključnog momenta a to je da se izvrši adekvatan transfer sredstava. To je prvi deo.
Pitali ste me i konkretno - šta ćemo preduzimati? Tretirali smo četiri krupne grupe pitanja.
Prva je vezana za egzistenciju i izvore egzistencije. Osnovna stvar je danas, pogotovo kod mladih ljudi, pitanje redovne sigurne zarade. Ako imaju redovnu i sigurnu zaradu, postoji mogućnost da se odluče da ostanu i da žive. To je prvo. Šta je redovna i sigurna zarada? To je porodično gazdinstvo na selu, slažete se sa mnom. To je porodično gazdinstvo povezano u zadrugu. To su stari, to su novi zanati. To su mala porodična preduzeća, to je seoski turizam. To su ti oblici egzistencije na kojima moramo da poradimo. Ne znam da li je tu ministar Nedimović, on bi mogao mnogo šire da govori o merama koje će Ministarstvo poljoprivrede preduzeti. One se svode prosto na određenu vrstu subvencija.
Šta je to što je srpska država spremna i koliko da odvoji da pomogne srpskog domaćina, domaćina u Srbiji, da budemo precizni? Cilj je da taj hektar naše obradive zemlje koji danas odbaci 1.000 dolara u budućnosti se primakne holandskom modelu od 24.000 ili bar danskom od 17.000. Vidimo gde su nam mogućnosti.
Drugi set pitanja koji je ključan, to su pitanja infrastrukture, o njima sam malopre govorio. Predviđena su velika sredstva, ponavljam. Moramo biti konkretniji, moramo biti jasniji sa planovima i transparentniji. Mislim tu pre svega na vodovod, kanalizaciju, lokalne puteve, atarske puteve, ali mislim i na napon struje. Mali broj ljudi danas u Beogradu zna da napon struje u Srbiji varira. Mali broj ljudi zna da ima sela gde ljudi kažu mi termin - sade bandere, znači sami ih stavljaju. Ovo nije kritika, ovo je odslikavanje realnog stanja da bismo mogli upravo da ga menjamo da vučemo prave poteze. Znači, hoćemo napon, hoćemo IT vezu koja će biti dostupna, mobilni signal. To su neke stvari koje su ključne za pitanje infrastrukture.
Treća grupa pitanja, ako mi ministar finansija dozvoli, ovo je bitno i za njega.

Znači, treća grupa pitanja vezana je za oblast društvenog standarda. To je, pre svega, zdravstvena zaštita, obrazovanje, svi oblici društvenog standarda koji su neophodni za život jedne lokalne zajednice. Ako govorimo o zdravstvenoj zaštiti uvod je bio upravo sučeljavanju sa virusom korone, da vidimo kakva nam je ta primarna zdravstvena zaštita i koliko smo spremni da u tim prvim linijama seoskog područja pružimo tu adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Četvrta grupa pitanja koja je ključna, posebno će vas interesovati, to je pitanja vezana za negovanje tradicije kulturnog identiteta. Kulturni identitet je nešto na čemu moramo posebno da poradimo. Svako mesto, svaki kraj u Srbiji zaslužuje posebnu pažnju. Treba da bude uvažavan, a te osobenosti treba da dižemo na pijadestal. One moraju da budu osnov za negovanje kulturnog identiteta podjednako kao i pismo o kome je poslanik Glišić govorio. Tačno, imamo i latinično i ćirilično, oni su u upotrebi. Jezik je deo kulturnog identiteta, ali mi taj deo identiteta moramo da negujemo i da mu dajemo osobenost. Zbog toga ćemo u narednom periodu snažno podržavati manifestacije kulturne koje upravo ističu osobenost određenog kraja.
Zašto to govorim? Kada kažemo osobenost određenog kraja mislim i na ekonomiju. Izuzetno je bitno da brendiramo određene proizvode, da kažemo – to i to područje je geografski zaštićeno, to i to područje predstavlja dragulj ove zemlje i jednostavno šaljemo poruku kupcima ili korisnicima usluga ili ljudima koji žele da to posete, da se bave seoskim turizmom ili sličnim delatnostima.
Pred nama su veliki poslovi. Treba nam puno znanja. Imamo ga – Akademijski odbor za selo Srpske akademije nauka i umetnosti. Potrebno nam je htenje i opredeljenje i neophodno nam je mnogo novca. Zato sam govorio o ministru finansija. Izuzetno nam je potrebno mnogo para za ovakve stvari. Završiću jednim pojašnjenjem. Nedavno sam pratio novinara Boška Jakšića. Interesantna je stvar bila. Istočna Nemačka i Zapadna Nemačka su se ujedinile posle pada Berlinskog zida. U periodu od 30 godina izdvojeno je pet hiljada milijardi evra za integraciju Istočne Nemačke. Danas gotovo 58% upitanih stanovnika Istočne Nemačke kaže – ja sam i dalje građanin drugog reda. Među 500 vodećih kompanija nemačkih 26 je sa istoka. To je dugotrajan skup proces i zahteva na kraju da smo svi sa jedne strane.
Ovde nema opozicije. Moramo biti svi sa iste strane opredeljeni ili polako, ali sigurno sela Srbije će nestajati. Hvala.

Gospodine Dačiću, gospođo Brnabić, uvaženi narodni poslanici i građani Republike Srbije, gospodine Stošiću, to vreme koje ste dobili je znak da se glas sela ipak čuje. Nemojte sad da očekujete da ćete imati ne znam kakvo vreme. Vreme sela tek dolazi, gospodine Stošiću. Vi ste mlad čovek. Pred vama je budućnost.
Ali, hajde da budemo malo ozbiljniji. Na početku ove sednice čuli smo uvaženog narodnog poslanika i definisao je jedno, za mene, ozbiljno pitanje malina i duga koji ljudi imaju prema malinarima. Nisam hteo da odgovaram, sačekao sam, ali mislim da je upravo to pitanje ključno pitanje za taj ruralni deo Srbije.
Ljudi su proizveli maline, ustupili su ih, prodali su ih, ali došli su do onoga što je najteže – kako to naplatiti? Čuli smo da traže da neko urgira. Hoće da urgira jedan ministar, drugi ministar. Ali, mislim da svi skupa u ovoj sali i u ovoj zemlji moramo da definišemo sistemska rešenja. Ne vredi da urgira ovaj ili onaj. Moramo da znamo unapred pravila igre. Ako urgiramo, od tog posla nema ništa. To je moj odgovor za njega. To su taj komercijalni odnos, obligacioni odnos, ali ono što je interesantno, on kaže – ti ljudi, gospodo narodni poslanici, evo, ovo mi je ostalo u sećanju, kaže, nemaju novca za advokate. Znači, treba neko taj spor da finansira, da plati.
To je ujedno i odgovor na ovo vaše pitanje – šta činiti da pomirimo, izmirimo taj urbani deo i ruralni deo?
Gde je tu to evropsko partnerstvo ta dva dela? I gde je to partnerstvo koje je definisano u određene zakonske okvire? Gde je tu Lajpciška povelja decembra meseca iz prošle godine? To su stvari koje su pred nama. Gospođa predsednica Vlade je rekla i uputila mu jednu dobru poruku, rekla je – udružite se.
Šta su osnovni tu problemi? Mali posed, slab prinos i nemogućnost da se postane ozbiljni robni proizvođač. Odgovor je udružite se i naš je odgovor u tome. Poruka je za te ljude da formiraju zadruge specijalizovane, da ih povežu međusobno u više oblike, složene zadruge i da pokušaju da taj svoj proizvod plasiraju na tržištu.
Ja sam ubeđen da mi možemo to da uradimo, ne da sam ubeđen, nego pred nama ne postoji drugi put. Petstosedamdeset hiljada domaćinstava u Srbiji sa šest hektara zemljišta, ponavljam šest, dole na jugu to je čak i manje, negde oko tri hektara, ne omogućava tim ljudima da pristojno žive.
To je problem pred kojim se nalazimo. Uzroci su jasni i na nama je da ih otklanjamo. Ako krenemo redom, to je prvo edukacija tih ljudi, drugo, to je udruživanje i treće, ja bih rekao ključno, to je adekvatna finansijska podrška.
Država mora, ponavljam, država Srbija mora da se „meša“ u taj deo, ako želimo, to su i subvencije, a to je ono što sam ja prošli put rekao ovde i nagovestio u razgovoru sa ministrom Nedimovićem i od toga neću odustati. To je nešto što se zove garancijski fond za jedan niz bitnih, strateških proizvoda. Među njima je i malina.
Šta to znači? Hoćemo da unapred znamo cene za te ključne proizvode i ukoliko tržište kaže – da, cena je niža, mi kažemo – država Srbija će nadoknaditi taj iznos. Znači, to je nešto što je ključno za opstanak individualnih poljoprivrednih proizvođača.
Rekli smo – finansije. Imamo li mi danas, poštovani prijatelji, „Agrobanku“, poljoprivrednu banku ili bilo koju drugu banku koja je spremna da pruži uslugu poljoprivrednom proizvođaču? Bojim se da nemamo.
Evo jedan podatak, interesantan će biti za gospođu predsednicu i za ministra finansija, imamo podatke za devet meseci. Ja očekujem da će za prošlu godinu neto dobit poslovnih banaka u Srbiji biti blizu pola milijarde evra. U najtežoj krizi koju imamo, poslovne banke koje su uglavnom strane banke, inkasiraće pola milijarde evra.
Hajde, gospodo iz Centralne banke, hajde gospodo mi iz Vlade, hajde mi iz parlamenta da definišemo da deo te enormne zarade bude usmeren na adekvatan način i u agrar. To su neke ključne stvari koje će uticati da mi ovde otklonimo te ključne uzroke o kojima je bilo reči.
Istovremeno, kratak odgovor na vaše pitanje, da, nova teritorijalna organizacija. Ne da bismo imali više opština, ne da bi gospođa ministarka Obradović imala više kontakata, to nije cilj. Ne da imamo više činovnika, imamo elektronsku upravu, već da ljudi neposredno mogu u svojim sredinama da dogovaraju, da planiraju, da odlučuju, da imaju svoje budžete. Naravno, neko će reći, da uglavnom u tim opštinama ti budžeti su veoma mali. Onda će upravo država Srbija adekvatnim transferima da pomogne te opštine.
Istovremeno, pomenuli ste i set nekih regionalnih zakona za koje se ja zalažem, ići ćemo sa nekim predlozima. Moramo da izdvojimo neka posebna područja u Republici Srbiji i da ih tretiramo na osoben način, po principu nečeg što se i u ekonomiji zove pozitivna diskriminacija.
Hajde da vidimo da taj PDV u tim područjima bude niži. Hajde da oslobodimo ljude nekih poreza i doprinosa. Hajde da ih oslobodimo taksi i nameta, da stvorimo povoljnu klimu da ljudi koji žele da investiraju imaju mogućnosti, način da investiraju.
Ovo su ključne stvari koje bi proizašle iz tog novog modela teritorijalne organizacije Srbije. Ja se za njega zalažem. Nagovestili smo predsednici Vlade tu ideju. Očekujem da će Ministarstvo za lokalnu samoupravu uzeti aktivno učešće. U krajnjoj liniji, to je njihov deo, ali ove ideje koje mi iznosimo one idu u pravcu da pomirimo ruralni i urbani deo. To je jedini način da nam sela, manja mesta danas, a sutra čak i veća, varošice ne ostanu prazne. Ne zaboravite, sad statistika je manje-više, 40,5% stanovnika Srbije živi u ruralnom delu. Oni to čekaju i ovo je prvi korak, taj zakonodavni, a onda slede ove ekonomske mere.