Po amandmanu. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Pre svega, molim vas da još jednom, ako vam nije teško, pročitate o kom amandmanu trenutno govorimo.

Ne.

Ja sam samo pokušala da shvatim.

Kolega pre mene je očigledno propustio šansu da govori o svom amandmanu, pa je govorio o vašem, kolega Rističeviću.

Bilo kako bilo, javila sam se i dok je tekla rasprava o visini takse za RTS, ali niste primetili moju prijavu, a i propustili ste da shvatite da imam pravo na repliku, pošto je socijaliste pominjao govornik. Ali, nema veze, pretpostavljam da nas je sve zajedno stigao umor od ovog besmisla. Kada to kažem, potpuno svesno govorim.

Ukoliko nas u ovom trenutku slušaju pripadnici bezbednosnih snaga, pretpostavljam da se jako raduju. Ono što mene šokira, a imam dosta dugo pamćenje, jeste - odakle ova naknadna briga za pripadnike snaga bezbednosti? Ja, nažalost, pamtim neko vreme kada su pripadnici snaga bezbednosti, neposredno po okončanju ratova, brutalno slati u prevremene penzije, pa su ljudi sa 30 godina na silu penzionisani, pa su izručivani tribunalima, pa su optuživani za ratne zločine i tako dalje i tako redom.

Ne vraćam se ja na to vreme zato što mislim da ga je bilo ko zaboravio, nego zato što ne mogu da shvatim da u ovoj fazi kada napokon imamo zakon koji možda nije idealan, ja se potpuno slažem, o njemu treba razgovarati na različite načine, ali ne selektivno, ne politikantski, iako je donet kad je donet i kažete da ima svoje mane.

Pažljivo sam slušala obrazloženja svih amandmana koje ste podneli, pošto SPS nije imala amandman na ovaj zakon, jer zaista mislimo da je važno da pre svega ti ljudi spokojno žive i da znaju da su im porodice zbrinute i ovo je sigurno samo jedan mali deo koji će biti obuhvaćen. Sigurna sam da mora država Srbija da izdvoji više i sredstava i posvećenosti pre svega za ove ljude. Ali, banalizacija na način da li će oni moći da prime nekog rođaka, pa neće moći ako je rođak bolestan, pa, ja vas molim, vređa intelekt svih građanki i građana Srbije, svih nas koji smo u sali i svih ljudi koji su potencijalno konkurisali, iako, slažem se potpuno, nisam ni ja bila najsrećnija tom varijantom brzi prsti. Možda ja ne razumem do kraja, nije ni važno.

Hajde da danas, ako bar imamo dovoljno savesti, kažemo - dobro, ove izmene zakona jesu važne. Sigurna sam da je dolazilo do zloupotrebe, to je tako u maniru nas. Sigurna sam da su izmene zakona napisane sa jednom velikom dozom svesti da li se desila zloupotreba? Sigurna sam da je bilo nepravde u toj raspodeli koja se dogodila i da je ovo način da se ipak neke stvari poprave. Hajde da u tom kontekstu razgovaramo i ubuduće, ne zloupotrebljavajući ove ljude ili bar ne tražeći da im se dopadnemo bez argumenata.

Potpuno se slažem s jednim amandmanom i žao mi je što on možda nije naišao na razumevanje, a to je da posebni uslovi postoje za sve one pripadnike koji su povređeni, ne daj bože ranjeni ili ne daj bože stradali, naročito u ovim okolnostima kada nam se to, potpuno je neočekivano, dešava u miru usred Srbije.

Ja sam gotovo ubeđena da ćemo o ovim pripadnicima razgovarati i ubuduće, da je ovo samo jedan od izmena zakona i da ćemo pre svega opredeliti malo više sredstava, što nije lako, i znam da budžet Republike Srbije ne može da podnese sve ono što bi bile želje svih nas za sve ugrožene ljude. O tome je govorio moj kolega Uglješa Marković u načelnoj raspravi, koje su sve to kategorije koje bi trebalo da budu obuhvaćene ovakvim jednim benefitom, da ja kažem, ili kako god, pomoći države koju zaslužuju zato što stoje na nekom braniku koji ne vidimo, u priličnom smo luksuzu u odnosu na sve njih.

Čvrsto verujem da ta ideja neće da ostane na ovoj polemici koja se dogodila u Skupštini i očekivala sam nekako glasniju priču od onih koji nam se zaklinju kako su ultralevičari i borci za neka jednaka prava. E, meni se čini da su ove izmene zakona baš to, težnja da se dođe do jednakih prava ili bar do one pravilne i pravedne raspodele kome od pripadnika, pod okolnostima da to ne mogu biti svi, treba da pripadnu ovi stanovi po daleko povoljnijim cenama. Da li tržišna cena, i o tome se ovde govorilo, jeste visočija od one početne u prvoj verziji zakona? Pa, jeste, i logično je da jeste, jer se situacija na tržištu, i to dramatično, promenila od 2018. godine do danas, pa je sasvim očekivano, ali je ipak cena od 1.200 do 1.600 evra po kvadratu u odnosu na aktuelne cene u državi Srbiji, ja bih rekla, više nego povoljna i prihvatljiva.

Socijalistička partija Srbije će svakako u danu za glasanje podržati ovaj zakon, i tome sam govorila i u načelnoj raspravi, smatramo ga iznad svega važnim kada je u pitanju ovaj dnevni red, za nijansu manje važnim od deklaracije o kojoj smo takođe govorili i radovaću se da u svim nekim budućim vremenima kao odgovorni poslanici, evo, baš na ovakav način razgovaramo o predlozima zakona, pa da imamo i amandmane koji su iz redova opozicije očigledno smisleno napisani i kao takvi prihvaćeni. Ovo pokazuje da u svima nama postoji još uvek, iako se ne ostavlja takav utisak, jedna doza svesti da govorimo o važnim temama u ovom parlamentu. Hvala vam.

Ovo pokazuje da u svima nama postoji još uvek, i ako se ne ostavlja takav utisak, jedna doza svesti da govorimo o važnim temama u ovom parlamentu.

Hvala uvažena predsedavajuća.

Koleginice Radovanović, proveli ste životni i radni vek u MUP, ako se ja ne varam, a ne varam se. Fascinirana sam završnicom vašeg izlaganja, samo što je ono nažalost demagoško.

Sada ja vas pitam, pošto o tome znate više nego ja, kako je moguće da nijednom rečju, a kamoli sa toliko žara niste štitili prava pripadnika MUP koji su 2000. godine i 2001. godine penzionisani po sili zakona u svojim najboljim godinama. Ti ljudi bi danas imali red veličine između 50 i 60 godina i još uvek bili potencijalni korisnici jednog ovakvog benefita?

Kako je moguće da danas kažete da vam ministar MUP nije podneo izveštaj o tome šta se desilo u poslednja dva tragična slučaja? I, kako je moguće da zaista kao profesionalac koji dolazi pre svega iz MUP Srbije smatrate da treba naglas izneti detalje, pre završetka konačne istrage ovako dva tragična događaja? Da li je moguće da danas mislite da odgovornost za nažalost dva tragična slučaja u Srbiji u proteklih nekoliko dana snosi ministar MUP ili još gore ako sam vas dobro razumela, da li je moguće da ste nam objasnili da treba pripadnike MUP, odnosno policajce edukovati kako da zaštite sebe da bi zaštitili građane? Ja koliko shvatam, to su ljudi koji su završili školu da bi bili policajci.

Ako ovo nije bilo teatralno završavanje ovakve tačke dnevnog reda, onda vas molim da mi dodatno pojasnite, evo, ostavila sam vam prostor za repliku, ja ću prihvatiti da sam ja i ograničena i glupa i da ne poznajem taj sistem, ali mi iz racionalnog ugla objasnite šta ste tačno probali da nam kažete da bih mogla da vam se izvinim na kraju ako budete u pravu.

Tolerantniji ste prema gospođi Radovanović. Podelila bih ovaj aplauz sa vama, pre svega zato što ste potvrdili sve što sam navela iz 2001. i 2000. godini i nažalost toga čega se nerado svi sećamo. Moja opaska vama je bila da ja zaista mislim da okolnosti nisu nove da one malo duže traju.

Takođe, mislim i nije više važno šta ja mislim, jedan od tragičnih događaja o kojima govorimo pokazao je da su naši policajci i sposobni i obučeni u situacijama koje niko nije očekivao. Setite se da nam je policajac koji napadnut samostrelom preživeo i likvidirao onoga ko ga je napao.

To je policajac koji je apsolutno spreman da obavlja svoj posao. Na žalost u drugom slučaju imamo smrtni ishod, samo zato što je onaj koji je naišao na policiju naišao sa namerom da ih likvidira.

Nemojmo da generalizujemo stvari tim pre što ste i sami rekli da je 2001. godine bilo lakše ćutati da vas ne bi prebacili na neko niže radno mesto ako sam vas dobro razumela.

Dakle, kada od ministra unutrašnjih poslova očekujete, zato sam vam rekla da želim da mi odgovorite, sve ste mi odgovorili samo to niste – koji ministar unutrašnjih poslova sme sebi da dozvoli luksuz, da ne nama narodnim poslanicima u Parlamentu Republike Srbije, nego celoj srpskoj javnosti govori o predmetu oko koga se još uvek vodi istraga, i konačno, da li stvarno mislite da smo ovakvi kakvi smo u parlamentu Srbije, često, oprostite mi na gruboj kvalifikaciji, prihvatiću kaznu, vredni toga da nam se ovakve stvari obrazlažu.

Mi pravimo papazjaniju od svega od čega se to može, a pokušavamo da budemo ozbiljni samo onda kada tražimo koje kakve izveštaje na koje objektivno nemamo pravo, pa smo tako i jutros kod poslaničkih pitanja, postavljali pitanja ljudima koji apsolutno nemamo pravo da uputimo nijedno jedino pitanje, nevladinim organizacijama, patrijarhu SPC, koristiću vreme poslaničke grupe i ovlašćenog, mislim da još ima, ovo nije bila replika, gospođo Raguš, ja i dalje govorim o amandmanu, u finalu ovog zakona za koji i dalje mislim da je kvalitetan i da je ustrojio i popravio sve ono što su eventualne greške bile u prethodnom periodu. Takođe mislim da ćemo popravljati i ovu verziju i nije to stanova, sigurno sam da će biti još stanova za pripadnike bezbednosti i pripadnike vojske Republike Srbije, ali i MUP.

Dakle, jedino zbog čega sam intervenisala jeste upravo zbog pripadnika snaga bezbednosti da im ne bismo nikakav privid stvarali danas, znamo kakav je odnos bio i znamo da koliko god bila zla ova vladajuća većina i koliko god je pravili takvom sigurno je odnos prema pripadnicima snaga bezbednosti racionalniji i pošteniji i na kraju svih krajeva sa velikom dozom poštovanja, u odnosu na period u kome je glavnu reč imala ova ekipa kolega koji danas ovo glasno kritikuju. Hvala vam.

Gospođa Paunović, u ime crvenih, poštovane kolege i uvaženi građani Srbije, poštovani ministri.

Razumela sam gospođu Brnabić da ste vi u skladu sa Poslovnikom sišli na svoje poslaničko mesto da odgovorite na sve ono što slušamo ova četiri dana, ali nisam razumela kako smo došli do toga da početak saradnje sa „Rio Tintom“ kompanijom se vrati u 1997. i 1998. godinu.

Poštovane kolege, argumenata bez, sa jeftinom kvalifikacijom, iako se meni uvek sviđa nas zovete crvenima, ja sam presrećna zbog toga, da li ste to upravo optužili svoju državu koja je preko Rudarsko-geološkog fakulteta, ako dobro razumemo, ostvarila saradnju sa međunarodnom kompanijom „Rio Tinto“ i to je greh nemerljivih razmera od pre skoro pa 30 godina? Da li ste upravo pokušali da i 2001. i 2004. godinu preskočite i vratite u 1997. i 1998. godinu, samo zato što su ljudi od struke sarađivali u određenom periodu?

Da li je moguće da građanima Srbije objašnjavate svoje stavove na bazi kritike zašto o jednoj važnoj temi, pritom nisam naišla na podatak, može biti i da grešim, da je 1997. ili 1998. godine „Rio Tinto“ ostvario saradnju sa Rudarsko-geološkim fakultetom baš zbog litijuma? Pretpostavljam da su ljudi sarađivali i na temu nekih drugih ruda.

(Marinika Tepić: Ne, baš zbog litijuma.)

Evo, kaže koleginica – baš zbog litijuma. Meni ostaje, dok ne proverim to, da joj verujem, ali čak i da ste u pravu, da li je moguće da sa ove distance dozvoljavate sebi luksuz da sa pozicije apsolutnog amatera na temu, kritikujete razgovore i saradnju stručnih lica? Da li stvarno dozvoljavamo sebi da kao ozbiljni narodni poslanici na ovaj način razgovaramo o bilo kojoj temi, a kamoli o ovoj za koju takođe mislim da je jako važna? Hvala.

Hvala predsedniku Vlade.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Hvala.
Reč ima magistar Nenad Tomašević.
Izvolite.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milenko Jovanov.
Izvolite.

Hvala uvažena predsednice, poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvažene kolege, a pre svih građani Srbije, pomerili ste granice i dobro je da ste to uradili. Ostavite ljudima prostor od nekih do 14 sati da sumiraju utiske, pa da onda smisle te dve ključne rečenice u kojima poput kolege koji je govorio prvo uvrede za one koji su povukle priznanje Kosova.

Objašnjavajući da se to dešavalo po okolnostima nekog nošenja, ne znam čega, ima jedna razlika. Inače, gospodin Dačić je stigao u Skupštinu da se ne traumirate ući će da vam odgovori, ali ima jedna razlika između gospodina koji je probao da grupa, a poprilično i glupo govori o onome što je bio posao ministra spoljnih poslova u skladu sa dogovorom sa državnim vrhom. Razlika je u tome da čak i ako je razgovarao na način da pomogne zemljama od kojih očekujemo podršku, nije obećavao ničiju glavu, kao vi koji ste glave prodavali zarad ličnog interesa, a ne državnog, zato je razlika između vas i nas tako drastična i tako velika.

Sa druge strane, najviše mi se dopada što građani Srbije, evo na početku, ovog današnjeg zasedanja imaju mogućnost da shvate da nema Ivice Dačića, socijalista, vladajuće većine vi ne biste imali ni agendu oko koje ćete se okupiti ili bar probati da budete interesantni.

Suma sumarum, uvažena gospodo, kakvi god vam se koferčići predviđali, kakve god kofere da ste onomad sanjali, prenosili, zaboravite, teško će doći vreme kada ćete imati tu šansu ponovo, ali je važno da te prijateljske zemlje koje su pokazale slobodarski duh i poštovanje prema našoj zemlji, ne vređate na način na koji ste to uradili u direktnom prenosu. Hvala vam.

Hvala, predsednice.

Elementarna karakteristika je da kada ne verujete sebi u ono što govorite vi vičete da biste ubedili sve nas. Osim te traume koju zaista vučem kada se ovaj kolega javi, a zbog tog toga koji je neprikladan sasvim, uradili ste jednu pametnu stvar. Pročitali ste deo programa SPS i potpuno ste u pravu. Tamo ne piše da ćemo podržati svaku kvaziekološku grupaciju. Tamo piše da ćemo se odgovorno odnositi prema ekologiji. To što ste vi očekivali da imate podršku socijalista za ovu papazjaniju koju sprovodite, to je, nažalost, nešto što je bez osnova.

Sa druge strane, citirali ste ovde ili bar probali da protumačite Igora Braunovića, opet nadajući se da bi mogao da bude podrška za te vaše sumanute ideje. Da ste pametno slušali šta je rekao ili bar precizno, shvatili biste da je govorio na onoj liniji koja je državna, da nije promenio svoj stav, nego ste ga samo tumačili kako vam je odgovaralo.

Sa treće strane, to horsko dobacivanje, čak i da hoću ne mogu da čujem, a ne što neću, nisam vam dobacila nijednom dok ste urlali po ovoj sali objašnjavajući kako su socijalisti trebali da budu poslati u istoriju, gospodine, uvaženi kolega. Kad bi ljudi poput vas u Srbiji mogli bilo koga da pošalju u istoriju, naša bi istorija bila tužna. Tu sreću niti ste imali, niti je imate danas, niti ćete imati u perspektivi.

Što se mene tiče, bilo bi pametnije da proverite kako vam stoji rejting. Neće vam oko toga pomoći ovo urlanje u parlamentu Srbije. Probajte da imate ideje. Ostavite se jeftinih optužbi na koje u svakom trenutku možemo da odgovorimo i dajte da malo, nekad bar, pričate o dnevnom redu, pa ćemo o litijumu kada on bude i definitivno tačka dnevnog reda.

Žao mi je što trošim vreme građana Srbije da odgovorim na nebuloze, ali šta ću kad su optužbe sadržane upravo u tome. Hvala vam.

Hvala, predsednice.

Poštovana gospodo ministri, uvažene kolege, pre svega građanke i građani Srbije, ja ću probati da govorim o ovom tako čuvenom dnevnom redu koji smo bezbroj puta pomenuli. Ja sam čak juče čula preciznu minutažu koliko je trajalo moje čitanje dnevnog reda, neko od kolega je rekao 13 i po minuta i verujem da je to skoro pa tačno.

Šteta je što, ako su već merili vreme koliko je trajalo to čitanje, nisu bar čuli šta sam pročitala, shvatili bi da je ovo jedan dnevni red vredan pažnje u punom kapacitetu te reči i da od tačke 35, ako se ne varam, imamo izveštaje iz 2022. godine koji nisu stigli u plenum. Zašto? Zarad građana Srbije ovo govorim, sigurna sam da u sali svi znamo šta se zapravo dogodilo. Dogodio se, nažalost, „Ribnikar“, dogodilo se, nažalost, da smo imali sednicu koja je trajala skoro mesec i po dana, ako se ne varam, u kojoj smo govorili o svemu, samo ne o najvećoj tragediji Srbije, onda se dogodio zahtev za hitnim vanrednim izborima, koji je na kraju ispunjen i mi zato imamo bar 20. tačaka na ovom dnevnom redu koji su zaostali i nisu stigli da u prošlom sazivu, prosto, nisu stigle da budu obrađene na taj način. Dakle, niste napravili nikakvu grešku. Nažalost, ovo je moralo da u jednom trenutku dođe na plenarnu sednicu, posle obrade Odbora za finansije.

Ali, ono što jeste najvažnija tačka i tu se sa predsednikom Vlade potpuno slažem, jeste Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, iz kog god ugla je tumačili.

Ja moram da konstatujem da je trebalo da se zamislimo nad diskusijom kolege Balinta juče, koja je bila vredna svakog respekta, sa pozicije našeg kolege, ali pre svega pripadnika mađarske nacionalne manjine, rekao nam je nešto čega ćemo se, bojim se, setiti kasno, tako nam se davno obraćao i Arčibald Rajs, danas ga citiramo, ali bez efekta.

Iskoristili smo ovu deklaraciju da kažemo da smo nekad veći, nekad manji Srbi, ali ono što mi je simpatično, što je propustio i kolega Milenko Jovanov, to je da kod, čini mi se, poslednjeg govornika, gde se govori o Zajednici srpskih opština i o statutu Zajednice srpskih opština razgovaramo kao o nekoj nevladinoj organizaciji. To je nacrt koji je dala tzv. Država Kosovo. Bilo bi dobro tražiti od koleginice Danijele Vujičić, koja je bila u timu za izradu statuta, ako se ne varam, i još uvek je, doduše, brutalno napadnuta od strane te pojave od Kurtija, da nam kaže kako to suštinski po proceni države Srbije, koja ima ambiciju da zaštiti svoje građane u svojoj južnoj srpskoj pokrajini izgleda, da ne bismo bili prinuđeni da onda citiramo tu papazjaniju koju pokušava da nametne Priština kao nekakvo idejno rešenje za Zajednicu srpskih opština, koja u potpunosti se sa vama slažem, gotovo sam ubeđena da nikad neće formirati. Ali, to ne menja situaciju da je ona za Srbe na Kosovu i Metohiji jako važna i da mi od toga ne možemo da odustanemo.

Burna je bila ova rasprava u protekla dva dana, iako na sve teme, osim na one o kojima bi trebalo da razgovaramo, koje se nalaze na dnevnom redu, uz izuzetak određenih kolega koji se jesu suštinski bavili ako ničim drugim, ono bar ovom deklaracijom. Iskorišćeno je vreme da se napadnu ljudi, čak koristite vreme da tumačite i ono što kao reakciju kažemo. Ja kada sam se jutros javila da repliciram, to sigurno nije bilo da bih zaštitila gospodina Dačića, to je bilo da probam da ukažem da nije dobro negativno, ponižavajuće i uvredljivo govoriti o zemljama koje su se pokazale kao krajnje prijateljske u jednom istorijskom momentu za državu Srbiju.

Dakle, sigurni budite da ozbiljan procenat mojih kolega ne bi uspeo da me dovede u situaciju da branim bilo koga pojedinačno iz SPS od vas i vaših optužbi, tim pre što čak i kad se poprisetite toga koje smo spomenike tačno pravili, kome, kako, kad se setite da iza mene na moje veliko zadovoljstvo sedi unuk Slobodana Miloševića, meni to ne smeta, ja to doživljavam kao izazov za sve vas, da jednog dana kada ne budete, ne daj Bože, živi ili politički aktivni, imate svoje naslednike u ovom domu i da ih ne bude sramota od onoga što ste ovde rekli.

Ova zgrada pamti svaku izgovorenu reč i ko o tome nema svest, ima najveći problem u svom poslaničkom mandatu, svejedno je da li jedan ili ih je bilo 15. Tako je ova zgrada zapamtila i još jedan paradoks koji očigledno ne znaju ni ovi koji su skloniji toj komunističkoj ideji, ni ovi koji su skloniji četničkoj, a to je da je postojao neki komunista sa Ravne Gore koji je glasao protiv statuta iz 1974. godine. I to je izgovoreno u ovoj sali. Ali, ono što se nikada nije desilo, a takođe je izgovoreno u ovoj sali, i to malopre, pre pauze, to je čuvena rečenica da je neko 1992. godine hapsio pripadnike bošnjačke nacionalne manjine zato što su rušili Miloševića. E, to nije tačno.

Dešavalo se hapšenje, to je tačno. Godine 1991, i to je tačno, ali ne zato što su rušili Slobodana Miloševića, nego zato što je organizovan referendum sa pitanjem prema Bošnjacima, u to vreme muslimanima, ali ja ću poštovati promenu naziva, da li su za potpunu političku i teritorijalnu autonomiju Sandžaka sa pravom priključenja nekoj od bivših republika SFRJ.

Dakle, gospodo, kako god da je zastrašujuće delovalo to hapšenje, a verujem da jeste, nije to bilo pitanje političkog obračuna nego zaštite države. Meni je jako žao što danas u ime bošnjačkog naroda ovde ne govori jedan čovek koji je o tome znao mnogo. Gledam uvaženog ministra Zukorlića. Da vam je otac živ, bilo bi ga sramota od nekih stvari koje su danas izgovorene. Sigurna sam. Kao što sam sigurna da je sramota ozbiljan procenat Bošnjaka koji žive i u Srbiji i van nje. Kao što sam sigurna da određenu dozu stida osećaju i Srbi koji žive i u Srbiji i van nje zbog svega onoga što se od strane Srba čulo u ovom parlamentu.

U pravu je potpuno ministar Vulin kada kaže da nije uvek vezana nacionalna pripadnost za versku. U pravu je da mi imamo obavezu prema Srbima koji su živeli u Albaniji, pa su na silu morali da promene svoja imena, jer je takav zakon bio u vreme Envera Hodže. Koliko je tih porodica? Koliko je Srba koji danas nose albanska prezimena i imena, jer tako mora? Koliko je Srba u Makedoniji koji su odlukom posle otcepljenja Severne Makedonije morali da takođe dodaju, umesto ić kao prezimena, ono njihovo meko k ili kako se zove.

To su sve Srbi o kojima govori ova deklaracija koju su neki razumeli tačno onako kako im je odgovaralo - kao velikosrpsku ideju ili trasu ili put. Uopšte nisam u stanju da citiram, ali sam u stanju da se setim na kakve sam sve komentare naišla u proteklih nekoliko meseci u odnosu na državu Srbiju, pa ako hoćete i na vladajuću većinu ili na pojedinačno bilo koga od nas.

Mislim da uprkos tim političkim razlikama koje postoje, nekakvim delovima tekstova koji su izostavljeni ili zarezima koje bi neko dodao, imamo jednu moralnu obavezu da u ovom trenutku stanemo svi iza ovakve deklaracije. Obavezuje nas na to sve ono što će se događati sutra, a sutra će imati ozbiljan izazov za Srbiju i srpski narod u to sam gotovo sigurna.

Pozivali smo se, kritikovali, ja mislim da je najkritikovaniji sporazum bio Dejtonski sporazum još onomad kada je donet i od strane onih kojima je obezbedio Republiku Srpsku. Nisu ga do kraja razumeli. Godine su definisale šta je to tačno značilo za Srbe u Bosni i Hercegovini. I ne bi bilo dobro da nam se nastavi praksa da uvek mora da prođe po 15, 20, 30 godina, pa da mi shvatimo šta neki dokument znači, a da ga na dnevnom nivou kritikujemo krajnje politikanski.

Ono što takođe ne mogu da razumem je da se niko nije odvažio da kaže – da, užasno je važna tačka 3. - Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Tim pre me čudi da smo imali, nažalost, pre samo tri dana u sred Srbije ubistvo policajca od strane albanskog teroriste sa Kosova. Malo pre toga napad na žandarma ispred ambasade ponovo u po bela dana u sred Beograda. Šta smo to, gospodo, prevideli kada se bavimo perifernim stvarima? Šta to, gospodo, pokušavamo da uradimo, za račun koga, mene tačno zanima, kada krenemo da namećemo tu temu litijuma kao da smo svi koliko nas je ovde iz vladajuće većine, pa plus pristalice, uzeli po jedan ašov i krenuli, kako neko reče, da preoremo Srbiju?

Šta se to događa da nismo sebi dozvolili luksuz za budemo toliko civilizovani, pa da sačekamo da o toj temi razgovaramo nakon stručne javnosti, a definitivno će se desiti i neki razgovor koji će biti na nivou, pre svega, onih koji sebe smatraju ili imaju pravo da sebe smatraju stručnjacima, a ne na nivou nas koji sedimo ovde, pa se pre podne vidimo kao roze, popodne kao zeleni, uveče kao levi, a u međuvremenu kao lavovi? Nije zabranjeno da svako od nas doživi sebe čak i kao lava. Zabranjeno je da pod utiskom sopstvenog duha lava nameće džunglu kao narativ. To je zabranjeno. Zabranjeno je prisvajati ideje, zabranjeno je prozivati brutalno ljude bez argumenata. Zabranjeno je pričati nebuloze samo da bi stekli neku popularnost ili zato što vam je neko istraživanje reklo da je trenutno najvažnija tema koja će srušiti ovu vlast ili bilo koju drugu vlast zapravo iskopavanje litijuma o kome mi se čini da je mnogo rano počela priča. Ako i nije počela rano, onda je počela prilično kasno, jer levitira negde u vazduhu već 20 godina, ako sam dobro zapamtila, sve navode onih koji pamte to možda bolje nego ja.

Kako god, naučio me je pokojni Milutin Mrkonjić da nikada ne treba kritikovati infrastrukturne projekte kakvi god oni bili, zato što je važno graditi svoju zemlju i zato što svaki put, svaki auto-put, čak i lokalni put sa svojom izgradnjom može da doprinese razvoju države i budžetu sopstvene države. Zato i kad se setimo koliko je kredita na dnevnom redu, kako reče neko od kolega, uglavnom ućutimo jer valjda znamo kolika je važnost deonice Ruma-Šabac-Loznica. Valjda znamo koliko je važno i u onom kontekstu koji se opet oslanja na ovu deklaraciju i na saradnju sa Republikom Srpskom. Valjda znamo da to nije za kritiku onoliko koliko bi nam politički bilo važno da prikažemo građanima Srbije plašeći ih pritom nekim pričama koje su, čini mi se, bez bilo kakvog uporišta.

Konačno mi na ovoj sednici biramo i guvernera Narodne banke Srbije i predsednika Fiskalnog saveta. Imali smo Odbor za finansije na kome se malo sadržajnije govorilo, moram da priznam, pa su kolege koje su prisustvovale Odboru setile se da imamo ove dve tačke na dnevnom redu.

Gospođo Tabaković imate punu podršku SPS, ali ne zato što sad pripadate SNS, pa mi po svaku cenu hoćemo da podržimo to, nego zato što ste i na tom Odboru, a čini mi se, bezbroj puta govorili o tome šta ste zatekli i koliko je bilo teško održati stabilnost.

Neko vas je od kolega poslanika pitao na tom odboru – a šta smo mi nasledili 2000. godine? Ostala sam dužna na odgovor, to zahvalite Arsiću, nije mi dao reč. Niste vi nasledili, gospodo ,2000. godine ništa, 2000. godine ste oteli. Nasledila je Jorgovanka Tabaković koja je posle legitimnih izbora dobila poverenje ove Skupštine da bude guverner Narodne banke, a neki od vas su, istini za volju, ne svi, ako se sećate, a trebalo bi, sa kalašnjikovim ušli u Narodnu banku Srbije. To nisu nasleđivanja, to je otimačina.

Tu je krucijalna razlika između onoga što radimo danas, onoga što se radilo tada. Neko se bori da građanima Srbije objasni koliko se trudi da unapredi kvalitet njihovog života, a neko bi i danas na bazi parola, potpomognut nekim novcem koji očigledno ulazi spolja, da dođe ponovo na vlast sa kalašnjikovim ili bez njega. U konkretnom slučaju malo mi izgleda kao da sad više kalašnjikov nije tema, nego nešto što bi trebalo da zaustavi neki ašov, na primer. Ja ne znam, ne razume se u to, kao što se ne razumem ni u ekologiju, kao i većina vas koji ovde objasniste sto puta šta piše u programu SPS-a. Postoje ljudi koji se time bave, a postoje i ozbiljni ljudi koji se ne bave onim što dobro ne izuče i ne saslušaju ljude koji o tome više znaju. To je jedini preduslov da se u ovoj sali raspravlja argumentovano. Sve bez toga su jeftine optužbe i targetiranje.

Ja to potpuno razumem i kada se određene kolege pozovu na svoju levičarsku stranu. Ovde neko ima svest, ako niko drugi ono bar oni istražitelji da postoji jedan procenat bivših socijalista koji možda apstinira i ne glasa Socijalističku partiju u ovom trenutku, ali 100% tvrdim da takvi ljudi neće krenuti za svima vama koji ste otišli ni u levo, ni u zeleno, ni u narandžasto, zato što imaju jedan poseban odnos prema crvenom i zato što nemaju tu dozu opterećenja trenutkom političkim, jer su isuviše pismeni da bi se time bavili kao nekom najvažnijom temom koja se događa.

Konačno da završim sa onim što se nekako pokazalo se na ovoj sednici bilo najvažnije, ali ne znam zašto, kaže spomenik Draži Mihajloviću. Ne radi se o spomeniku nego o spomen sobi. Drugo, ja da pripadam ljudima koji su poštovali lik i delo gospodina Draže Mihajlovića ne bih potencirala tu njihovu bruku da se njegovim likom i delom bave socijalisti ili komunisti.

Treće, čestitala bih na tom iskoraku koji ruši one barijere između Srba koje su bile nametnute. One istorijske podele koje su bile više nego glupe i koje i danas neko neguje samo zato da bi kao pojedinac malkice više profitirao u odnosu na onog drugog nekad politički, ali iza toga politički uglavnom stoji i ono materijalno.

Dakle, uvažena gospodo, kao ozbiljni narodni poslanici trebalo bi da prepoznamo momenat u kome se nalazi država Srbija, pa ako hoćete i momenat u kome se nalazi ceo svet, jer se sve to malo reflektuje i na nas, pa da neke odluke donesemo neopterećeni ideološkim razlikama, neopterećeni političkim profitom i iznad svega bez zloupotrebe kakva se dogodila na temu tragedije u Srebrenici koju sada neko pokušava da i u parlamentu Srbije predstavi na onaj način na koji je to nedopustivo. Osudili smo zločin, ali genocida nije bilo. I to u srpskom parlamentu ne može da kaže niko.

Kao što mi ne možemo na glas da kažemo ni kada pređemo granicu da ste nam ubijali ljude i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. To se tamo smatra normalnim, a ovde očekujete da vam još zaštitimo prava zato što govorite kao naslednici rušioca Ustava Srbije. Pročitala sam šta ste radili 1991. godine. Nemate drugu agendu ni danas, samo vas je manje. Jedino kada ste bili mirni, gospodo, to je bilo kada vam je predsednik partije bio ministar u Vladi i to onoj Vladi koja je trgovala upravo nacionalnim identitetom i suverenitetom, koja trgovala glavama predsednika države u to vreme i koja je tako došla na vlast. Hvala.

Hvala.
Po Poslovniku, kolega Mitrović
Izvolite.

Možete da pitate samo mene.
Pošto ste reklamirali Poslovnik možete da pitate samo mene.
Sada pitam ja vas da li hoćete da se izjasnimo u danu za glasanje?
(Peđa Mitrović: Da.)
Hoćete.
Izjasnićemo se.
Narodni poslanik Dragan Đilas, pravo na repliku.
Izvolite.

Vi se, kolega, sada niste javili za povredu Poslovnika? Ovo vam se ne čini da je bila povreda Poslovnika?
(Peđa Mitrović: Ne.)
Nije? Bravo!
Kolega Arsiću, pravo na repliku.
Izvolite.

Oprostite, kolega Arsiću, samo da objasnim kolegama po kom osnovu govorite.
Vidim da je nervoza nastupila.
Ovo nije replika, tako da nemojte me gledati čudno.
Nemojte da dobacujete kolegi, pošto uporno kritikujete dobacivanjem.
Uostalom, za to je zadužen gospodin Jovanović.
Izvinite, kolega Arsiću.
Izvolite.