Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, DSS pozdravlja donošenje izmena i dopuna Zakona o VBA i VOA, jer se njima značajnoj meri uvodi kontrola i nadzor, pre svega sudski, u primeni posebnih postupaka i mera kojim se ograničava pravo na privatnost građana zajamčena međunarodnim pravom i Ustavom Srbije.

Uređivanje ove materije zakonom i obavezni sudski nadzor nad njegovom primenom jesu međunarodni standard u demokratskoj civilnoj kontroli i nadzor u službi bezbednosti i u skladu su sa potrebama demokratskog upravljanja sektorom bezbednosti. Dakle, izmene i dopune zakona predstavljaju korak napred.

Glavni razlog za donošenje ovog zakona jeste odluka Ustavnog suda Srbije, koji je proglasio neustavnim nekoliko odredaba ovog zakona koje su u suprotnosti sa članom 41. stav 2. Ustava Srbije. Ovakva odluka Ustavnog suda Srbije govori da je osnovni zakon o VBA i VOA, koji je donet 2009. godine, bio protivustavan.

Zakon je predložilo tadašnje Ministarstvo odbrane, a on je usvojen većinom glasova tadašnje vladajuće koalicije u Narodnoj skupštini.

Oblast uređenja rada i nadzora službi bezbednosti predstavlja pitanje od vrhunskog značaja za jednu državu i loše je da se zakon o ovako važnoj oblasti usvaja, a da ga potom ruši Ustavni sud.

U tom smislu smatram da je potrebno povesti široku javnu raspravu o donošenju novog zakona, koji će se odnositi na uređivanje stanja u ovoj oblasti. Smatram da je u ovome suština i najveći deo svog izlaganja ću posvetiti ovom novom zakonu.

Gospodine ministre, brzo ste reagovali na odluku Ustavnog suda. Doneli ste Predlog dopune i izmene zakona, ali smatram da je potrebno u sledećih godinu do godinu i po dana da budete inicijator donošenja novog zakona, kojim bi se uredio set zakona službi bezbednosti, ne samo vojnih nego i civilnih, kako bi tu dostigli najveće svetske standarde.

Jedna od stvari u novom zakonu kojoj treba posvetiti posebnu pažnju je parlamentarna kontrola rada službi bezbednosti. Odnosno, rad Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti. Taj odbor mora da radi dinamično, jer tako rade i obaveštajne službe i jedina mogućnost za njihovu kontrolu je takođe dinamičan rad.

Takođe, predlažem da u budućnosti razmotrimo dalje jačanje uloge Narodne skupštine u kontroli i nadzoru VBA i VOA tako što će se i Narodna skupština i Odbor za kontrolu službi bezbednosti uključiti u postupak izrade novog zakona, koji bi na celovit način uredio oblast rada i kontrole službi bezbednosti.

Prvi put u ovom sazivu imamo Odbor za kontrolu rada službi bezbednosti. Odbor je za ovo kratko vreme pokazao veliku aktivnost. Uspostavio je odlične odnose sa agencijama i mislim da sada taj potencijal mora da se iskoristi pri donošenju novog zakona.

Narodna skupština je pre svega kreator, a tek onda kontrolor sektora bezbednosti i na nama poslanicima je stoga obaveza da sistem nacionalne bezbednosti uskrojimo u skladu temeljnim načelima demokratskog poretka. Kao primer, izučavao sam nekoliko odbora za kontrolu službi u svetu i uzeću Odbor za kontrolu službi bezbednosti u američkom Senatu.

Ovaj odbor ima 16 članova i sastaje se verovali ili ne, dva puta nedeljno. Kontroliše 16 američkih službi bezbednosti. Šesnaest ljudi i šesnaest službi bezbednosti. Sastaju se dva puta nedeljno, ali imaju ogroman administrativni aparat od 45 stafera. Praktično na jednog senatora dolaze po tri stafera.

Glavna uloga i glavni posao koji omogućava senatorima da imaju mogućnost da se dva puta nedeljno sastaju, a i da utiču na rad, da imaju slušanja, da imaju razgovore sa pripadnicima organa bezbednosti, da mogu da kontrolišu njihov rad ali neophodna je ogromna administrativna podrška. U tome možda treba da se sastoji jedan od predloga budućeg zakona.

Isto tako, dinamika službi bezbednosti u 21. veku se potpuno promenila, naročito u poslednjih 20 godina. Uvođenjem interneta, novih IT tehnologija, najsavremenijih prislušnih aparata na vazduhu, na zemlji itd, iziskuje potrebu kako vrlo velike obuke i usklađenosti naših kadrova u službi bezbednosti, pogotovo u naučnom i tehnološkom smislu, tako i onih koji treba da kontrolišu rad službi bezbednosti. To su pre svega ove tri nezavisne državne institucije, ali Narodna skupština, odnosno Odbor za kontrolu rada službi bezbednosti.

Po mom zakonu, Odbor bi trebao da ima i šira ovlašćenja. Jedno od pitanja po novom zakonu koje bi predložio je pitanje finansiranja službi bezbednosti. Danas imamo najtransparentniji sistem finansiranja službi bezbednosti. U našem budžetu, budžetu Republike Srbije se vidi ceo budžet svake od tri službe bezbednosti.

Osim nas, transparentniji ima samo Kanada i jedna ili dve evropske države. Niko nema ovoliko transparentan način finansiranja službi bezbednosti u budžetu. Svi pokazuju u budžetu države jednu jedinu cifru. To je pravilo. Mi sa jedne strane treba da insistiramo na transparentnost, ali transparentnost treba da bude za odbor koji kontroliše službu bezbednosti i za DRI. To je jedna ključna stvar.

Reći ću vam, ozbiljan finansijski stručnjak u bilo kojoj obaveštajnoj agenciji druge države analizirajući budžet VBA, VOA i BIA, može da vidi broj ljudi, akcije u kojima učestvuju, koliko godišnje ulažu kada analiziraju nekoliko prošlih budžeta, u tehnološku i tehničku opremu. Može da vidi sve ono što ne bi trebalo da bude dostupno.

Danas imamo jedan sistem koji je previše transparentan za bilo kog građanina ili za bilo kog stranca ili bilo koju obaveštajnu službu, a nedovoljno transparentan za Odbor za kontrolu službi bezbednosti. To je ono što bi trebalo da uđe u novi zakon. Da koristimo iskustva, ne da mi budemo najtransparentniji u svetu, već da koristimo iskustva koja imaju drugi. Da budžet obaveštajnih službi pokazujemo jednom cifrom, a da on bude potpuno transparentan, još više nego danas za one koji kontrolišu njegov rad.

Mislim da je neophodno novim zakonom razmišljati i o novim naučno-tehnološkim dostignućima, pogotovo u oblasti telekomunikacija, o kupovini najsavremenije opreme. Toliko je brz napredak u IT industriji da je neophodno ako želimo jake službe bezbednosti. Ljudi koji tamo rade treba da imaju najsavremenija tehnološka sredstva.

Još jedna stvar koju ću da predložim kasnije u vezi novog zakona je to da je obavezno pojačanje sektora koji se bavi ekonomskom i energetskom bezbednošću. Nedavno je na Samitu NATO pakta Hilari Klinton rekla da je za NATO pakt energetska bezbednost najvažniji izazov u sledećih 20 godina.

Mi negde u službama već imamo te sektore, ali mislim da ovi sektori treba da budu jedni od nosioca delovanja u ovim službama. Spomenuću još jednom, energetska i ekonomska bezbednost.

Gospodine ministre, na vama je da razmislite. Postoje različita iskustva u svetu i siguran sam da ona mogu da se iskoriste, da jedna od mera za efikasnije sprovođenje i bolju kontrolu zakonitosti mera nadzora bi moglo da bude ujedinjenje postojećih paralelnih i multiplikovanih tehničkih mogućnosti različitih agencija i policije u jednu nacionalnu agenciju. Ona bi kao provajder pružala tehničke usluge, neophodne za presretanje komunikacija i drugih signala svim autorizovanim korisnicima.

Ovo bi možda imalo smisla, imajući u obzir ekonomski potencijal naše zemlje, jer nemamo dovoljno sredstava. Možda ako bi centralizovali sredstva, bi mogli da koristimo iskustva onih zemalja koje imaju ujedinjene tehničke mogućnosti različitih agencija.

Na taj način bi mogle da se ujednače procedure prema pružaocima elektronskih komunikacija. Moglo bi da se obezbedi neizbrisivo beleženje pristupa telekomunikacijama u sve podatke, koji su potrebni da bi se mogla vršiti naknadna kontrola zakonitosti i provera svih pristupa.

Želim da istaknem značaj promena koje su danas predložene, ne samo zato što su one posledice izvršenja odluke Ustavnog suda. Ovim je Ministarstvo odbrane pokazalo da poštuje odluke suda, što ranije nije bio slučaj. Verujem da će Ministarstvo u procesu pripreme novih rešenja uključiti aktivno i Odbor za kontrolu rada službi bezbednosti, a pre svega Narodnu skupštinu Republike Srbije. Verujem da bi otvaranje jedne šire rasprave, pogotovo sa ekspertima iz ovih oblasti, moglo da ima izuzetan značaj za Republiku Srbiju.

Dakle, gospodine ministre, DSS pozdravlja ove izmene zakona koje se predlažu. To je mnogo bolje nego ranije. Ipak, kako se njima samo menja postojeći zakon, protiv koga smo mi kao stranka glasali, imajući u vidu da postoje određene mere i rešenja u postojećem zakonu koje nisu obuhvaćene ovim predlogom, kao i neka rešenja u okviru predloženih izmena i dopuna zakona, koja mogu biti bolja uređena, DSS će odluku o tome da li će glasati za predložene izmene i dopune zakona doneti u toku rasprave.

Svesni smo da predložene izmene jesu pozitivne i smatramo da Srbije trebaju novi zakoni u ovoj oblasti, ne samo kada su u pitanju vojne službe bezbednosti, već i civilni. Zato vam pružamo punu podršku da predložite set ovih zakona. U tome ćete imati podršku DSS, jer to pitanje nije stranačko, to je pre svega državno pitanje i nacionalno. Svi znaju kako se DSS postavlja uvek kada je interes države u pitanju. Hvala.

Sledeći govornik je Karolj Čizik.

Sledeći govornik je Zvonimir Stević.

Hvala.
Sledeći govornik je narodni poslanik Riza Halimi.

Hvala.
Sledeći govornik je narodni poslanik Zoran Ostojić.

Gospodine Ostojiću, samo bez teških reči i bez uvreda, molim vas.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, po Poslovniku.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, replika.

Hvala.
Reč ima Zoran Ostojić, po Poslovniku. Koji član?

Izvolite.

Hvala.
Reč ima Veroljub Arsić, po kom osnovu?

Hvala.
Reč ima Zoran Ostojić, replika. Izvolite.

Hvala.
Sledeći govornik je narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

 Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane kolege, pre svega hteo bih da kažem da u ovih osam zakona imaju dva zakona koja su trebala da se razmatraju odvojeno. To je zakon o kome je prethodni gospodin govorio, zakon o javnim preduzećima. Drugi je zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza i komercijalnih transakcija.
Mislim da su ta dva zakona od izuzetne važnosti, jer jedan je za političku budućnost i odnos prema ekonomiji i javnim preduzećima u odnosu prema političkim partijama, a drugi zakon o rokovima izmirenja obaveza je suštinski za ono što ste i vi rekli na početku, a to je ključni problem srpske privrede o čemu govorim svakodnevno. To je likvidnost.
Što se tiče ovih zakona, malih izmena u Zakonu o privatizaciji i Fondu za razvoj, to su sasvim korektne izmene i nisu velike. Ovaj zakon o deviznom poslovanju moram da pohvalim, on je zaista dobar, daje potpuno nove mogućnosti čak i za nešto što do sad nije bilo toliko interesantno, ali i tu će se pojaviti neka nova radna mesta. Verovatno ih neće biti desetine hiljada, ali bar stotine ili neka hiljada će se sigurno pojaviti.
Ono o čemu ću ja u ovom kratkom vremenu da govorim najviše je zakon o rokovima izmirenja obaveza u komercijalnim transakcijama, koji je zajedno sa zakonom o tzv. poreskoj amnestiji, zaista ključan za ključni problem Srbije, a to je likvidnost.
Što se tiče zakona o poreskoj amnestiji, tu nemamo nikakvih ključnih primedbi. Smatram da je dobro da se omogući onima koji su trenutno u teškoj poziciji, da im se da mogućnost da plaćaju tekuće obaveze, a da im se ukoliko rade u tom roku od dve godine, omogući poreska amnestija. Samo moram da potvrdim da smo pre dve godine takav zakon predlagali ovde u Skupštini, mi iz DSS, vrlo sličan.
Da se vratim na zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza i komercijalnim transakcija. Smatram da zakon ima dobru nameru. Može da proizvede velike štete i zato vas na početku, gospodine ministre, pozivam ili da ga povučete pa da otvorimo jednu širu raspravu, ali dosta širu sa privrednicima, u parlamentu u Odboru, ili da usvojite one amandmane koji bi zaista mogli dosta da pomognu da zakon ima pozitivne efekte.
Naravno, odlična je namera i to podržavam, da se uvede finansijska disciplina. Imate tu našu apsolutnu podršku, tu nema razgovora, samo kako da dođemo do toga? Predlažete odmah država 45 dana, privreda 60 dana. Smatram da je to moguće samo ukoliko bi se ispunila tri uslova u Srbiji danas. Prvi je da imamo odličnu likvidnost preduzeća u Srbiji, a nemamo je, da imamo rast privrede, nemamo ga i da imamo veoma efikasno pravosuđe, nemamo ga. Rekao bih da su ova tri elementa ključni da bi ovaj zakon odmah mogao da počne da se primenjuje ili, kako ste vi rekli, 31. marta 2014. godine. To je jedna ruka.
Druga ruka ovog zakona je da je država najveći generator nelikvidnosti sa preko milijardu evra dugovanja privredi. Znači, bez rešavanja problema ovih dugovanja ne možemo da rešimo problem ovog prethodnog o čemu sam pričao.
Siguran sam da imate neku zamisao da i ovaj problem dugovanja od jedne milijarde evra rešite u nekom sledećem periodu. Zato i ne razumem zašto nismo, ako govorimo o objedinjavanju zakona, objedinili taj zakon koji ćete verovatno predložiti, znajući vas, radim sa vama ovde već petu godinu. Verovatno ćete ga predložiti u februaru ili u martu. Zašto moramo danas, bez jedne šire rasprave, da donosimo zakon koji neće bez rešenja problema dugovanja države prema privredi, pomoći efikasnosti danas na tržištu.
Danas je potpuno sve suprotno od ovoga što sam rekao. Niti imamo likvidnost, imamo potpunu nelikvidnost, nema rasta privrede, imamo pad privrede, u recesiji smo i nemamo efikasno pravosuđe, imamo pravosuđe koje je zatrpano predme-tima. Pitanje je koliko će dugo trebati vremena da ono takođe postane superefikasno. Ponoviću još jednom, namera je dobra. Put kako doći do rezultata je, po meni, danas, ako se krene ovako kako ste predložili, pogrešan. Ovim amandmanima i diskusijom ću pokušati da ga ispravim, da dođe na to što bi svi želeli da imamo danas u Srbiji.
Ukoliko se krene u apsolutnu primenu, možemo da očekujemo nova otpuštanja, nova zatvaranja preduzeća i da dobijemo suprotan efekat nekada, da dođe do pogoršavanja likvidnosti. Imamo 32 hiljade preduzeća u Srbiji koja su prošlu godinu završila sa gubicima. U blokadi je 80 hiljada. Kada govorimo o državi, da li država treba da plaća u roku od 45 dana? Treba. Odlično, podržavamo. Kada govorimo o odnosu između privrednih subjekata, da li oni treba od sutra da plaćaju 60 dana, teoretski ću reći da je dobro, a u praksi možemo da imamo haos. Zato bih želeo da vam napomenem da su u proizvodnim ciklusima potpuno različiti proizvodni ciklusi u mašinogradnji, u hemijskoj industriji, u sektoru male privrede, u sektoru srednje privrede, različiti su u trgovini, različiti su u hemijskoj industriji, tako da imamo potpuno drugi ciklus obrta u poljoprivredi od nekog drugog ciklusa koji može da bude mnogo kraći. Zato bih rekao da nije lako, razumem i predlagača, da se paušalno donosi za sve grane industrije jedan sistem plaćanja.
Takođe, zašto da se država meša u odnose prema preduzećima? Pokušaću sa nekoliko plastičnih primera da vam objasnim to. Ovo vam ne govorim kao političar, ocenjujemo jako dobru vašu nameru, ali se protivimo da se zakon donese na ovaj način kako je napisano.
Glasaćemo protiv ukoliko se naši amandmani ne usvoje.
Uzmite bankarske garancije. Ako jedno preduzeće da drugom preduzeću bankarsku garanciju da će u roku od šest meseci to platiti, preduzeće jednostavno uzme tu bankarsku garanciju, ode u banku, dobija kredit da se finansira za proizvodnju. Ili, ne mora uopšte da ide u banku, on ima sigurnost u plaćanju. Nekada bankarske garancije traju na velikim projektima i godinu, dve i tri. Postoje u industriji, pogotovo u mašinogradnji, projekti koji traju godinu ili dve. Evo, daću vam primer.
Svetska banka kada finansira nekog, kada naša javna preduzeća uzimaju kredit od Svetske banke, uslovi kreditiranja koja dobijaju preduzeća, od javnog preduzeća privatna, su 10% avans, a 90% kada se završi posao. Taj posao može da traje šest meseci, osam meseci i godinu i po. To glavno preduzeće, recimo, generalni izvođač, treba svojim podizvođačima da plati u roku od 60 dana, a on će da se naplati tek kroz godinu dana. On to i može, ali s nekim može da se dogovori da mu plati kroz šest meseci ako mu je dao bankarsku garanciju. Ne vidim nijedan razlog da se ne omogući kada su garancije banaka uključene u proces, da se taj proces ne produži.
Što se tiče aktivnosti, mogu da kažem da u tom slučaju ako se krene radikalno 60 dana odjednom, to može da izazove probleme. Kada sam analizirao razlog zbog koga ste predlagali ovaj zakon, video sam da postoji direktiva EU, da sve članice EU do 31. marta ispune ovaj isti uslov. Verujem da sam u pravu i molio bih da mi odgovorite. Došla je direktiva. Direktiva je za članice, a mi nismo članovi. Danas čak u ovom trenutku Slovenija i Hrvatska još uvek to nisu uradile. Uradiće, moraju da urade do 31. 12.
Smatram da na ovaj način možemo da zaustavimo proces. Daću vam jedan jako dobar primer iz Rusije. Recimo, "Mekdonalds", jedna od najvećih svetskih kompanija, svojim dobavljačima, onima koji im isporučuju zemičke, neki im isporučuju meso itd, plaćao je šest meseci do godinu dana i nema problema, svi žele da rade sa "Mekdonaldsom", jer dobijaju bankarsku garanciju. Čak "Mekdonalds" ne daje bankarsku garanciju jer je siguran kupac i žele da rade sa njim. Ne treba im bankarska garancija, samo ugovor. Kompanija ode u banku, kad vidi banka da je kupac njihovog proizvoda "Mekdonalds" odmah im daju kredit za finansiranje proizvodnje sa minimalnim kamatama. To se zove "faktoring". Mislim da se to i u Srbiji danas primenjuje. Ne vidim nijedan razlog da se toliko mešamo u te odnose oko rokova.
Ako već insistiramo na tome, odnosno vi insistirate, predložio bih nešto drugo, da biste došli do roka od 60 dana, mislim da je prekratak, kod preduzeća morate da stavite maksimalan rok od 90 dana, ali tako da sada od 31. marta, kada ste rešili da krenete u taj proces, krenete od 150 dana, da 31. marta 2013. godine bude 150 dana. Kada smanjite deficit 2014. godine 31. marta, da bude 120 dana, a kada smanjite na 1% 2015. godine, da bude 90 dana. Znači, razlika u ovome što ste vi predložili i što ja predlažem je samo postupnost. Mislim da je postpunost neophodna preduzećima i ljudima treba vremena da se naviknu.
Kad su se privrednici malo udubili u ovo, sada su svi malo uplašeni. Verujte da su uplašeni. Dajte im mogućnost da sami regulišu svoje obaveze. Dajte rokove koji bi bili labaviji, kako bi postepeno mogli da uđu u ovaj sistem. Nema velike razlike između 60 dana, koji mogu da budu katastrofalni i 150 dana. Možete da modifikujete, a doći će na 90 dana kroz tri godine kako bude rasla ekonomska aktivnost, kako budemo imali efikasnije pravosuđe i kako bude dolazilo do poboljšanja likvidnosti.
Što se tiče države, ponoviću, država mora da plaća svoje obaveze u roku koji se odredi. Ne sme više da bude generator nelikvidnosti, s tim da bih vam i ovde predložio nešto. Razgovarao sam sa nekoliko vrlo uspešnih predsednika opština u Srbiji i pitao sam ih šta misle. Oni takođe misle da treba da se uvedu rokovi plaćanja. Jedino što oni predlažu jeste da je 45 dana premali rok. Zašto je premali rok? Oni predlažu da bude 90 dana. U mom predlogu sam izašao da 31. marta 2013. godine bude 120 dana, da 2014. godine bude 90 dana i da 2015. godine, kada budete imali 1% deficita, bude 60 dana.
Zašto? Jer naplata poreza nije ista svaki mesec. Nekada im se desi, pogotovo prvi kvartal, da dva, tri meseca skoro ništa ne naplate, a onda im grunu sve pare odjednom. Da bi mogli da ispune sve ono što potpisuju i da ne potpisuju neke gluposti koje posle ne ispunjavaju, njima je rok 90 dana optimalan. Mislim da je 45 dana zaista minimalno. Neće izvođačima radova, dobavljačima ništa značiti 45 ili 90. Njima je važna garancija da će oni pare da dobiju, a da li će ih dobiti kroz 45 ili 90, verujte mi, razlika nije ključna.
Još jednom želim da kažem da je namera ovog zakona dobra, ali da mi ne možemo da se složimo sa ovim načinom, kako on treba da se izvrši. Zato predlažemo ili da se zakon povuče i da se još šire otvori rasprava, pa da se zajedno donosi zakon kada se bude donosio onaj zakon o rešavanju ovih milijardu evra koje država duguje privredi ili, druga varijanta, da se ovim amandmanima koje smo predložili on popravi i na taj način uvede u jedan postepeniji proces, kako bi preduzeća mogla da ga izdrže.
Gospodine ministre, bojim se rezultata, da ćemo opet kroz tri ili šest meseci možda doći u situaciju da moramo da menjamo zakon. Vi ste jedan od najistaknutijih ministara u ovoj vladi i mislim da već sada možete da ocenite da neki amandmani koji su vrlo dobronamerni, a u interesu domaće privrede, mogu da budu prihvaćeni.
Dodao bih na kraju još dve stvari, oko javnih preduzeća. Potpuno se slažemo da u javna preduzeća treba da se uvede red. Nije reč samo o tome da li će biti partijska ili nepartijska ličnost. Tu ima milion pitanja. Pitanje je kako efikasno da se upravlja javnim preduzećima? Koji su kriterijumi i kako će neko preduzeće čija je cena danas socijalna, a nije ekonomska i koje je gubitaš, sutra da da rezultat? Koji je to rezultat ako imamo socijalnu cenu?
Moramo uvesti kriterijume. Koji su to kriterijumi? Da bi smo uveli svetske kriterijume, a oni su vrlo jasni i jednostavni, ne moramo da izmišljamo toplu vodu, ti kriterijumi postoje, pre svega mora da se uradi nekoliko stvari koje se tiču javnih preduzeća. Nešto je pokrenuto. Pre svega, mora da se uradi restrukturizacija. Posle restrukturizacije koja bi u sebi imala odvajanje neprofilnih delova, koja bi u sebi imala finansijsku restrukturizaciju i druge elemente, posle toga bi trebalo da dođe do korporatizacija, jer korporatizacija je vrlo važan element. U sledećem segmentu koji bi nekad možda doveo ili do efikasnog rada javnih preduzeća ili do delimične ili potpune privatizacije, u zavisnosti od toga šta je država, skupština odredila, koja su to ključna preduzeća koja se neće prodavati, a koja će se prodavati, koja će se delimično prodavati, a koja se uopšte neće uvesti u proces privatizacije.
Mislim da su ti elementi takođe važni. Govoriću o njima mnogo više po amandmanima. Samo to da li je partijska ličnost ili nije partijska ličnost neće odrediti, jer ćemo svakako u nadzornom odboru imati većinu ljudi koji su partijski. Dalje, samo da dodam, komisija koja će da bira, ona je isto sastavljena od ljudi koji su članovi političkih partija.
Na kraju, još jednom bih se vratio na Zakon o ograničenju rokova plaćanja. Mislim da on ima dosta elemenata koji bi morali da se promene. Srpska privreda je danas zaista u teškoj situaciji. Likvidnost je gora nego ikad. Ukoliko se prihvate ovi amandmani, mislim da sa prethodnim zakonom u kome se govorilo o delimičnoj finansijskoj amnestiji, ali i onome što je neophodno, a to je institucija koju smo samo pomenuli danas, jer se ne menja, a to je Fond za razvoj, u koji mora da se upumpa mnogo više sredstava, kako bi sa svojim likvidnim sredstvima, sa dugoročnim kreditima ili garancijama, ali pre svega dugoročnim kreditima, jer privredi su potrebni dugoročni krediti, očekujem, gospodine ministre, u sledećem periodu predlog je od vas na račun toga. Kreditima na rok čak do 10 godina sa grejs periodom od tri do četiri godine i sa veoma niskom kamatom, to je ono što je danas potrebno srpskoj privredi.
Na kraju, mislim da je vrlo važno da kažemo da Srbija treba da se okrene sebi i da ne prihvatamo više nikakve uslove od EU, ma čega se oni ticali, jer u slučaju kada bi prihvatali sve ono što oni žele, verovatno bismo sutra postali kolonija. Zato, gospodine ministre, pozivam vas da prihvatite ove amandmane. Diskutovaćemo još, imaćemo vremena.
Još jednom ponavljam, namera ovog zakona je dobra i kvalitetna, ali štete mogu da budu velike. Hvala.

Gospodine ministre, drago mi je da ste prihvatili sugestiju oko bankarskih garancija. Time će zakon biti popravljen. Da bi bio potpuno popravljen, pozivam vas, imamo vremena…
Što se tiče države, slažem se. Spreman sam da prihvatim vašu argumentaciju, jer ste mi izložili ono što sam i očekivao kako država hoće da reši onaj paralelni problem, a to što je ona generator ovih dugovanja i što ona ima dug od milijardu evra prema privrednicima.
Istakao bih da razmislite o postepenom uvođenju do 60 dana za međuprivredne subjekte. Smatram da uvođenje 120, 150 dana nije nikakav problem. To daje odličnu podršku privredi, ali kažem da ako od jednom bude 60 dana, bojim se da štete mogu biti velike.
Dodao bih još jednu stvar, a to je oko ovih kazni. To nisam uspeo da kažem, biće vremena oko amandmana. Ono u čemu se ne slažemo sa ovim zakonom jesu ove drakonske kazne prema rukovodiocima. Mislim da one treba da budu manje, jer će mnogi rukovodioci od straha, govorim vam o državnom delu, da ne naprave neku grešku, ako nisu sigurni u rokove, radije odustati od aktivnosti, nego da malo zakasne, jer su drakonske kazne po današnjim merilima.
Sa druge strane, korist od tih kazni neće imati poverioci, nego će imati budžet. Smatram da ako je neko oštećen, oštećen je poverilac, a kazna se plaća u budžet. Mislim da je ključ da još jednom razmislite o ovom postepenom dolasku u roku od godinu, dve, tri…