U članu 1. Predloga zakona tražili smo da se posebno prate i evidentiraju namenski prihod zato što ih korisnici budžetskih sredstava, a i vi koji neko ko taj budžet planira, prati, kontroliše i izvršava, držite zbirno i sopstvene i namenske prihode. Apsolutno nije moguće da se precizno, pogotovo prilikom kontrole da se utvrdi da li su namenski prihodi, kao posebno evidentirani, tako i utvrđeni, naplaćeni i trošeni.
Ovo je zahtev koji je DRI podnela Odboru za finansije još prilikom prethodnih izmena i dopuna Zakona o budžetskom sistemu. Ako je nekom ko je ovlašćen da kontroliše, u praksi se pokazalo, da nije u stanju da prati tok sredstava koje imaju posebnu prirodu, u stvaranju i u trošenju.
Zaista ne razumem razlog da vi odbijete ovakav amandman, a sve vreme se zalažete za javno, jasno i kontrolisano trošenje budžetskih sredstava. Ali mi objašnjenje daje Fiskalni savet koji kaže, da se preko sopstvenih prihoda zaobilaze ograničenja u planiranju budžeta, pa se izuzetno ne može shvatiti odakle 5 milijardi kod Ministarstva poljoprivrede kod njenih uprava, budžetskog Fonda za vode, Uprave za poljoprivredno zemljište.
Taj prihod porastao na 15 milijardi dinara i ako još ovde dodate ova namenska sredstva koja se neevidentiraju posebno, moguće je da u ovoj izbornoj godini radite ono što ste počeli. Zapošljavate ljude mimo ograničenja koristeći upravo ova sredstva. Znači, ovaj amandman nije odbijen slučajno već omogućava Vladi upotrebu budžeta u svrhu potkupljivanja glasača sredstvima iz budžeta.

Molim vas da me opominjete kada bude dva minuta zato što hoću vreme od ovlašćenog da ostavim kolegi za Zakon o bezbednosti saobraćaja i da najkraće moguće obrazlažem ove amandmane.
Član 3. Predloga u kojem želite da se i devizna sredstva vode zajedno kao i dinarska sredstva svih budžetskih, indirektnih i direktnih korisnika, podržavam. Pre dve godine kada smo radili osnovni zakon, tražili smo da se i devizna sredstva vode kao sredstva nad kojima vi morate da imate kontrolu. Ali, nemojte da dozvoljavate izuzetke kao ovaj koji ste dozvolili, da ipak mogu mimo NB i budžeta neki korisnici da vode ta devizna sredstva kod drugih poslovnih banaka, a navodno kada im je to potrebno na zahtev međunarodnih institucija koje sprovode neke programe.
Ono što ne možete da uradite vi kao Vlada, ono što ne može da uradi NBS, a ko drugi može? Ne vidim da vi sami sebe razvlašćujete institutom izuzetaka i dajete to pravo nekom drugom. Mislim da morate da održite kontrolu nad ukupnim deviznim sredstvima budžetskih korisnika, pogotovo u ovakvoj situaciji u kojoj se mi nalazimo.

Član 6. Predloga govori o članu 27e osnovnog zakona. Govori o tome da se sad u novom Zakonu o budžetskom sistemu kao posebno nešto tretiraju javne investicije i traži se poslednjim stavom tog člana da DRI prihvati i da sa Fiskalnim savetom da ocenu usklađenosti javnih investicija sa računovodstvenim standardima.
Da li ste definisali uopšte, gospodine ministre, pojam javnih investicija? Niste, niti ga ima kao definicije u Zakonu o budžetskom sistemu. Šta se smatra javnom investicijom? Da li postoji i jedan drugi elemenat kojim obrazlažete šta to znači i na osnovu kojih kriterijuma može DRI sa Fiskalnim savetom da da ovakvu ocenu? Pa, ne možete od bilo koga da tražite da nešto oceni, ako ne zna ni šta je to nešto.
Tražila sam da izbrišete DRI, jer je sramota da jednu organizaciju koja radi ozbiljno svoj posao uvlačite u ovakvu površnost. Vi odbijate. S kojim razlogom? Da izgube kredibilitet i oni? Mislim da zaista nije u redu da zadržavate DRI u ovom sistemu odgovornosti, a da nemate ni definiciju toga šta su javne investicije.

Zanimljivo je da nam dve godine posle usvajanja kompletno novog Zakona o budžetskom sistemu obećavate da ćete i Skupštini dostaviti procenu finansijskih efekata zakona koji se usvajaju, i to s obzirom na posledice koje će imati na budžet. Tražite od predlagača da, ako ustanovljava nešto novo kao organ ili nekog novog potrošača, kaže kod koga će uzeti sredstva iz budžeta da bi mogao sebi da obezbedi. Mi poslanici tu obavezu imamo odavno kada podnosimo amandmane na budžet, ali ta obaveza za Skupštinu i dan danas ne znači da vi nama dostavljate kao Vlada čak ni dve rečenice nekog proračuna a šta su to finansijski efekti.
Imali smo dosada rečenicu - treba ili ne treba. Ovog puta kažete da ćete dostaviti, a mi vas molimo da to bude prilog obavezan uz zakon. Čak i ne tražimo da, po metodologiji koju Zakon o budžetskom sistemu podrazumeva, dostavite poslanicima detaljno obrazloženje tih finansijskih efekata. Znači, minimum koji proizvodi trošak finansijski neki zakon, a ne da nas slažete, lepa srpska reč, da Agencija za privredne registre ne zahteva ni jedan novi dinar za ustanovljavanje novih obaveza, a u budžetu 210 miliona za Agenciju za privredne registre. Ja vas molim da obavezan prilog zakona ubuduće bude procena finansijskih efekata tih novih zakona na budžet.

Mislim da je najteži deo iz ovog zakona upravo član 18. Vladi nije dovoljno to što može da menja aproprijacije, to što pokušava da u Zakonu o državnim službenima uvede osoblje iz sudova i pravosuđa pa da im onda bude onaj ko ih isplaćuje, određuje itd. plata. Malo vam je to što uredbama možete da radite šta je vama volja, da delite subvencije, nego još hoćete da povećate tekuću budžetsku rezervu sa 1,5% od ukupnih prihoda i primanja od prodaje, ne finansijske imovine, znači od štampanja hartija od vrednosti i to podižete na 2%.
Zašto idete na tekuću rezervu? Zato što za nju ne podnosite izveštaj Skupštini i zato što nju ne koristite po unapred predviđenim neplaniranim nepogodama, bolestima, onom što može da ugrozi zdravlje životinja i ljudi, što je stalna budžetska rezerva. Dokle, gospodo, vama treba ovakva vrsta diskrecionih trošenja iza zavese o kojoj nećete nikome da polažete račun?
Mislim da je ovo stvarno preko svake mere i reda, tražiti da i ovaj iznos sredstava, a sada ste iz ove rezerve završili jedan amandman koji vam obezbeđuje većinu. Nije to loše, po zahtevu poslaničke grupe vojvođanskih Mađara vi ste odavde skinuli. Tako ćete sutra da radite do izbora, kad god neko zapreti neposlušnošću vi ćete ovaj novac koristite, ne za građane Srbije, ne za bilo koju vrstu namenskih sredstava.
Ovo je ponštavanje Skupštine, preuzimate ulogu da mimo znanja Skupštine, čak ni naknadnog izveštaja, trošite ne 1,5 od ukupnih zaduženja emisijom hartija, nego to podižete za 25% sebi naviše. Dokle? Do 8. maja, valjda.

U članu 21. vi ste stavili da datum od kada svi oni koji imaju devizna sredstva, a jesu indirektni ili direktni budžetski korisnici, tek od jula meseca treba te devizne račune da daju vama pod kontrolu i to sa onim izuzetkom da može i mimo Narodne banke i mimo vas, ako koriste neka strana međunarodna finansijska sredstva, a uslov je da Narodna banke ne može da obavi taj posao. Zašto im ostavljate šest meseci?  Da li vam je toliko dobra finansijska situacija, jel toliko od izvoza dobijamo sredstva, jel toliko imamo deviznih rezervi? Da li ostavljate bilo koji rok privredi da nešto prodiše, da razvežete dužnički čvor?
Baš me zanima kojim ste se razlozima, tehničke ili suštinske prirode, rukovodili da, umesto, kao što vam predlažemo od 1. marta, znači ostavljamo neko vreme da se stvari urede, vi taj rak produžavate na jul mesec? Ne razumem.

Šta reći više o diskvalifikaciji ovog zakona, a reći ću i nešto više, od onog što je rekao Fiskalni savet? Fiskalni savet je ovaj vaš zakon ocenio kao uznemiravanje, ja ću da prevedem, poreskih obveznika zato što je po efektima zakon koji neće doneti gotovo nikakav prihod, ali će po poreskim podsticajima i oslobađanjima koja ste dali za one koji kupuju dužničke hartije od vrednosti, odnosno ono što vi emitujete, imati oslobađanja, i to stranci, ali se negativni efekti tog smanjenja neće videti u prvoj godini, nego u narednoj.
Znači, ovaj vaš zakon ocenjen je negativno, jer je po poreskim prihodima neutralan, negativan po poreskim prihodima već u drugoj godini, ali će uneti uznemirenje poreskih obveznika koji će morati da menjaju način evidencije i rada.
Šta je sporno u članu 1? Predložili ste stvaranje jedne nove grupe poreskih obveznika, koja je u stvari i do sada postojala, i to ustanove koje ostvare prihod na tržištu, bez obzira da li imaju dominantan ili monopolski položaj koji čini više od 80% njenih ukupnih prihoda i to svrstavate u tzv. drugo pravno lice. Umesto da ujednačavate poreski režim i da izjednačavate pravni status, vi u stvari uvodite nove razlike.
Gospodine Cvetkoviću, morali bi da znate da može da se postavi jedno osnovano pitanje – kako ćete obrazac poreskog bilansa da primenite u ovom slučaju na indirektne korisnike budžetskih sredstava? Mi smo amandmanom predložili da se zadrži postojeće stanje, uz odgovarajuću izmenu člana 44. ovog zakona i izmenu Pravilnika, gde ćete u stvari urediti kako se sačinjava poreski bilans i u tom delu je zaista moguće izvršiti ujednačavanje tretmana, a ne na ovaj način raditi, u stvari, pravljenje zaista neosnovane razlike u poreskom statusu nedobitnih organizacija.

Član 4. Predloga zakona reguliše u stvari poresku osnovicu za oporezivu dobit, kojom se u stvari uvodi izuzetak od pravila da se ne priznaju rashodi po osnovu obezvređivanja imovine koja je nastala u posmatranom poreskom periodu, već priznajete rashode samo onda kada se imovina otuđi, upotrebi ili kada nastane oštećenje imovine.
Pravilo je, dakle, da se ovaj rashod primenjuje na onom, što znaju ljudi koji se bave ovim poslom, "keš flou", gotovinskoj osnovi, što za posledicu ima da se prizna kao eventualni kapitalni gubitak. Ali, vaša namera je očigledno da uvedete ovaj novi član 4. Predloga izmenjen, da poverioci preduzeća u restrukturiranju budu zainteresovani za program restrukturiranja i pogotovo kroz ovu vrstu poreskog podsticaja.
Nije sporno, ali da bi se sprečilo obezvređivanje imovine obveznik mora da se spreči da iskoristi to obezvređivanje i kroz smanjivanje dobiti i kroz smanjivanje ovog povećanja kapitalnog gubitka. Vi članom 5. uvodite još jedan izuzetak o načinu utvrđivanja nabavne cene imovine, kojim se propisuje kao nabavna cena da se određuje najniža obezvređena vrednost te imovine.
Mi vam predlažemo da proširite dejstvo ovog izuzetka ne samo za ona preduzeća koja vi odaberete za restrukturiranje i za koja želite da zainteresujete poverioce, nego za sva pravna lica koja konvertuju svoja potraživanja u postupku restrukturiranja. Ne samo u postupku privatizacije, nego i na osnovu ugovora o finansijskom restrukturiranju, da bi se poverioci zainteresovali da se to sporazumno finansijsko restrukturiranje i obavi i pošto vi kažete da je to razlog za predlaganje ovih izmena, zaista ne razumem da napišete da ste odbili ovaj amandman.
Da li u ovoj državi treba da žive samo ona preduzeća koja vi prstom pokažete da su potrebna i za koja ste vi zainteresovani? Kakvo je to jednako pristupanje istim slučajevima? Znači, princip restrukturiranja i ovaj način izuzeća mora da važi za sve one koji ulaze u ovaj postupak. Šta, neko nije dobar sa vama i taj ne treba da oživi i da nastavi privredni život. Od koga ćemo da naplaćujemo porez? Neophodno je da pored ovoga, ovo ste morali da usvojite, zaista apelujem na vas da još jednom razmislite i da prihvatite ovaj amandman, jer smo predvideli i mehanizme kontrole ovih ugovora kod restrukturiranja, d se slučajno ne uvede sistem zloupotrebe ovog dvostrukog izbegavanja poreza, da tako uslovno kažem. Znači, ne može ovo da važi samo za preduzeća koja vi odredite, nego apsolutno za sva ona koja ulaze u finansijsko restrukturiranje.

U članu 5. Predloga mi smo predvideli tako da se reguliše nabavna cena imovine stečene konverzijom u ovom potraživanju i smatramo da izuzetak od utvrđivanja nabavne cene, znači vi ste tamo predvideli izuzetak samo za preduzeća koja se restrukturiraju, a ovo utvrđivanje nabavne cene treba proširiti i na privredna društva, sva, mi ih u ovom slučaju nazivamo pravnim licima, mada su u Zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju poverioci pre svega banke i dužnici privredna društva. Kad zaključe ugovor o finansijskom restrukturiranju oni se tako nazivaju.
Mi ovim članom 5. predlažemo da se dopuni način utvrđivanja nabavne cene i ona je određena kao najniža obezvređena vrednost. Budući da ste vi već članom 23. omogućili obvezniku da prilikom utvrđivanja oporezive dobiti prikaže obezvređenu imovinu kao rashod. Na ovaj način se zaista sprečava, maločas sam rekla, dvostruko smanjivanje poreske osnovice u slučaju kada tretiramo ovu obezvređenu imovinu.
Mnogo više nego i vi sami, vodili samo računa da poreska kasa, da budžet ne bude oštećen dvostruko, ali smo vodili računa da amandmanima imamo jednak pristup prema svim obveznicima poreza, učesnicima u privatizaciji i finansijskom restrukturiranju. Ovaj vaš pristup i dalje govori da je ova Vlada nekom majka, a nekome zaista maćeha.

Ovo je najvažniji amandman koji podnosimo na ovaj predlog zakona i smatramo da je u njemu suština. Ova vrsta poreskog oslobođenja da se porez po odbitku ne plaća na prihode od dužničkih hartija od vrednosti to za nerezidente je ono što sam rekla da su u prvoj godini neće videti kao manjak u budžetu, ali će se u sledećoj sigurno videti. Amandmanom smo predložili da ovakvu olakšicu imaju samo oni koji ostvare kamatu po osnovu dužničkih hartija od vrednosti koje izdaje lokalna samouprava iz nedovoljno razvijenih područja. Jedino za te lokalne samouprave ima nekog smisla oslobađati poreza, vlasnike ovih družničkih hartija od vrednosti i uskraćivati u budžetu ovaj prihod.
Šta je u ovom članu zakona najvidljivije? Da Vlada misli samo na sebe. Niste naveli procenu smanjenja poreskih prihoda po ovom osnovu. Glavni vam je interes da sebi, a ne privredi, obezbedite kreditore i želite da ono što je vaša nužda promovište i dalje i podstičete zaduživanje, pre svega države.
Vi želite iako je inače javni dug dostigao kritičnu granicu, rejting države svakako opao. Vi u stvari želite, da ono što jeste dug u iznosu od 497 milijardi 597 miliona 918 hiljada dinara obezbedite da se kroz emitovanje novih hartija od vrednosti zameni, a to predstavljate kao poresku olakšicu. A u stvari dodatno zadužujete građane, smanjujete prihode u budžet po osnovu prihoda od kamata i to strancima koji bi u svojoj državi morali da budu oslobođeni poreza na ovaj prihod, a ne kod nas.
Vi u stvari sebe činite potpuno neatraktivnim pregovaračem za zaključenje ovih ugovora, jer priznajete u kakvoj ste iznudici. Znači, pokazujete da ste potpuno neuspešna Vlada koja i dalje mora da emituje hartije od vrednosti, da pokriva dugove. Te hartije čini atraktivnim smanjivanjem poreza na prihod od kamata po osnovu njih i to oslobađa stranke na ovaj prihod.
Zaista ne razumem kako je moguće da mi štitimo nekog od oporezivanja umesto njegove države, ili umesto ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, a budžet ostavljamo sa manjkom za ovaj prihod. Mislim da je ovaj član zakona najveći dokaz finansijskog zdravlja ove Vlade, ali i vaših sposobnosti da uradite i iskoristite poreske podsticaje za neke bilo kakve aktivnosti.
Tužim vas kod predsednika Tadića, jer vas je on opomenuo da vi kredite morate da ulažete u privredu, a ne u dužničke hartije od vrednosti. Čovek vam lepo kaže, zar nije vlast, ne sme ovo da se radi, a vi sad i poreskim podsticajima podstičete emisiju hartija od vrednosti i ulaganje u ova sredstva. Ovo je gospodine Cvetkoviću najbolji dokaz uspeha vas, kao finansijskog stručnjaka i ukupne Vlade koju predstavljate.

Član 7. Predloga zakona govori o obveznicima nedobitnim organizacijama i tretira njihov dominantan ili nedominantan položaj. Mi smo amandmanom uskladili izmene koje smo predložili na član 1. Predloga zakona i proširili smo domet poreskog oslobođenja, tako što smo obuhvatili i nedobitne organizacije koje imaju dominantan položaj. U kom smislu?
Nedostatak postojećeg zakona je što on, s jedne strane, nedobitnim organizacijama daje poresko oslobođenje za relativnu malu dobit do 400 hiljada dinara godišnje. Znači, to je višak prihoda nad rashodima sa tržišta, naglašavam, pošto je reč o nedobitnim uz ispunjenje dodatnih uslova. Pri čemu ukoliko nedobitna organizacija ne ispunjava uslov za ovo poresko oslobođenje ona gubi ostale poreske podsticaje. S obzirom na visinu te oporezive dobiti, na osnovu koje su ove organizacije oslobođene, kao i to da se često radi o javnim službama, gde ove organizacije nemaju taj dominantan položaj, predlažemo da kao isključiv uslov ostane taj monopolski položaj. Smatramo da je to jednostavno pravedno, jer ovim amandmanom umesto da uvodimo novu kategoriju obveznika, uvodimo takvu modifikaciju i preciziranje postojećeg rešenja koje će se mnogo lakše primeniti i zaista potpada pod ona osnovna poreska pravila da svaki porez bude što lakše primenjiv i da ne uznemirava poreskog obveznika u načinu vođenja evidencije, ukoliko s druge strane nema adekvatnu visinu novih poreskih prihoda u kasu.
Smatram da je ovo bilo mnogo pravednije, lakše i primenjivije rešenje i za vas kao Vladu, ali i za poreske obveznike koje tretirate ovim članom.

To je poslednji amandman koji smo mi podneli, gde predlažemo povećanje maksimalnih zaprećenih novčanih kazni za obveznika pravno lice. Ne samo što je trenutno propisana kazna mala, nego je i raspon za ovu vrstu prekršaja nedovoljan i bukvalno onemogućava organ koji izriče kaznu da kaznu prilagodi težini učiniocu i u nekim opštim okolnostima koje mogu da nastupe u konkretnom slučaju. Mi smo predložili da ta kazna bude u rasponu umesto od 100 do 600 hiljada dinara, od 100 do 1.000.000. dinara i da u drugom slučaju, u stavu 2, ta kazna ne bude više od 2.500 do 20.000 dinara, nego od 10.000 do 100.000 dinara.
Postojeća zakonodavna praksa koja se inače primenjuje da se svi prekršaji svrstavaju u istu kategoriju, i da je pri tome raspon kazni nedovoljan da se napravi razlika u tim prekršajima može da dovede neka preduzeća u situaciju da kazna za jednog učinioca, ovakav prekršaj, odvede u stečaj, a da za drugog predstavlja jednu bruto platu direktora. Znači, takve su razlike na terenu, a kazna za prekršaje ista. Mi usklađujemo minimalnu zaprećenu kaznu za odgovorno lice u kojem je data ta minimalna novčana kazna koja može da se propiše i drugim zakonom.
Smatramo da je jedan od osnovnih atributa države, a to je naplata poreza, ne može na ovakav neprihvatljiv način da primenjuje prekršaje koji se sastoje u lažnom prikazivanju podataka u poreskom bilansu, kada odgovorno lice može da bude kažnjeno novčanom kaznom koja odgovara zakonskom minimumu. Zar treba da se ugledaju na Vladu koja daje neistinite podatke o bruto društvenom proizvodu, broju zaposlenih. Ako nećete da pođete od sebe i da dajete istinite podatke, pođite od poreskih obveznika i primerite kaznu lažnom prikazu upravo u bilansima, a onda i u svim ostalim poslovnim knjigama. Evo, mi vam pomažemo da se uvede red u ovoj delatnosti, ali vi kao i uvek gluvi na red u državi i zainteresovani samo za sebe odbili ste i ovaj amandman. Nek vam služi na čast.

Hvala. Juče ste nam uz budžet dostavili još devet zakona neplanirano. Verovali ili ne meni je promakao jedan amandman Vlade u kojem se na zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji odlaže rok u kojem se prenos kontrole naplate poreza i doprinosa obavlja na banku i umesto "1. januara" ta reč zamenjuje se rečju "jula".
Zbog toga postavljam pitanje predsedniku Vlade i ministru finansija gospodinu Cvetkoviću – da li je moguće da se ova vlada usudila da podnese izmene i dopune Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji uz budžet za sledeću godinu gde bankama nameće nezakonitu obavezu isplate zarada, odnosno naknada kroz izmenu člana 30. i čak članom 48. i 49. propisuje kaznene odredbe ukoliko banka izvrši isplatu plata bez neplaćenih poreza i doprinosa. Ako je iko poznat kao neko ko ne želi da zaštiti banke koje su jedine oslobođene tog poreza na finansijske usluge kojima se omogućava da snize porez na dobit, koje ne plaćaju nikakve naknade državi za sigurnost koju imaju u sistemu poslovanja kroz zaštitu ciljane inflacije. Pitanje je koliko se u tome uspeva, i da postoje mnogi sistemi, da i te organizacije ne budu na taj način forsirane i oslobođene poreskih obaveza, ali to što od njih tražimo da učestvuju i uzvrate ovoj državi za sigurnost poslovanja kroz normalno plaćanje poreza, ne znači da bankama država može da prebaci svoj deo posla.
Zaista se pitam da li je bilo dovoljno Vladi da dva novinska teksta budu objavljena i da ne čuje sve primedbe stručne javnosti. Još je 2006. godine Zakonom o porezu na dohodak građana potpuno uređen postupak za kontrolu uplate doprinosa od registra poslodavaca preko kaznenih odredbi i svih ostalih detalja koji se tiču ovog posla.
Zato postavljam konkretno pitanje ministru finansija – koliko je Poreska uprava od 2006. godine do danas poštovala član 108b Zakona o porezu na dohodak, odnosno koliko ažurno vodi Registar poslodavaca i da li ga uopšte vodi? Znamo da je preko 90% poslodavaca prijavljeno u taj registar i bila je velika hajka na njih da se prijave. S obzirom na to da Poreska uprava nije radila ono što je bio njen posao zakonom dodeljen, pitam sledeće – da li ova kontrola može da bude jeftinija i efikasnija za poreske obveznike ako je prebacite na banku, što doživljava jednim izuzetnim predizbornim gafom, da vam pravo kažem. Taj predlog za kontrolu uplate doprinosa od strane banaka ima dva velika problema. Da li neko sme da vršlja po računima klijenata pravnih lica, proverava da li su od koga i koliko dobili para, a nisu pod krivičnom istragom, već su obični građani vlasnici određenih firmi kojima Ustav garantuje zaštitu privatnosti.
Pitam ministra finansija, gospodina Cvetkovića, gospodina predsednika Vlade, imaju li u poreskoj upravi odgovor na ovo pitanje, ili treba preventivno da se ljudi obraćaju Povereniku za zaštitu podataka? Zašto Vlada Srbije ne radi posao za koji je građani plaćaju, nego pokušava da taj posao prebaci potpuno ne zakonito na banke, a podmećući i nama poslanicima takav predlog zakona koji nismo uspeli ni da pogledamo a kamoli da na njega reagujemo? Zahvaljujem.

Hvala. U prvom delu od ovih 20 minuta govoriću o sudskim taksama i izmenama Zakona o javnom tužilaštvu i uređenju sudova, a za 25 minuta ću ostaviti ako mi bude dovoljno vremena da govorim o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Sada ćete se vi pitati, kao predlagači – šta li je to izazvalo da se iskoristi čitavo vreme koje ima poslanička grupa na raspolaganju a vi ste samo hteli da izmenite neke male sitnice u ovom zakonu, gde se za rashode koji položaja odnosno plata osoblja koje je zaposleno u organima posle reformisanog sudstva, sudsko osoblje i da se raspodelu sredstava i predlaganje dela budžeta za njih ne vrši u samim tim organima, tužilaštvu, Visokom savetu, nego da se to radi negde drugo, a gde to drugo to ćemo da vidimo. Međutim, htela bih da krenem od samog početka reforme pravosuđa i biću vrlo kratka.
U aprilu mesecu, kada su se već naveliko lomila koplja o ne uspešnosti ili uspešnosti reforme pravosuđa sa tvrdoglavo zaglavljenim stavovima jedne i druge strane onih koji su osporavali i oni koji su hvalili. Imala sam prilike da se upoznam sa nečim što je našoj misiji Republike Srbije pri EU saopšteno, gde je prvi prioritet za pristupanje EU bio upravo problem nastavka reforme pravosuđa, naglašavajući da je Srbija pristupila tom kompleksnom poslu u ranoj fazi pristupanja EU, pre nego što je počela pregovore. To je bio prioritet broj jedan.
Pod dva je,nimalo nevezano od onog što je koleginica Judita maločas govorila, pod dva je bila borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Evo čuli ste našta se svela i navedeno je u tom smislu da EU insistira na donošenju zakona o finansiranju političkih partija, koji će poštovani mišljenje Venecijanske komisije i biti u skladu sa evropskim standardima u toj oblasti i onda ću posebno o svemu ovome pomalo govoriti.
Promena izbornog zakona je treći prioritet.
Pod četiri - obezbeđivanje funkcionisanja nezavisnih regulatornih tela.
Pod pet je bilo – uspostavljanje pravne sigurnosti jasnih imovinskih prava.
Pod šest – uspostavljanje poštovanja ljudskih prava i fundamentalnih sloboda, značaj manjinskih prava, posebno prava Roma, unapređenju njihovog položaja, slobodu medija, unapređenje prava zatvorenika, rešavanje izbegličkih pitanja.
Sledeće je bilo naglašavanje značaja potpune saradnje sa institucijama za dobijanje pozitivnog mišljenja i poslednji prioritet je bio – u okviru regionalne saradnje, ocenjen je, pa znaci navoda – pozitivan početak dijaloga Beograda i Prištine i naglašen je značaj poboljšanja života građana Kosova.
Sada ide ono uobičajeno, tako da se niko ne oseća mnogo ukorenim, prekorenim nego, da mu se daje podrška da dalje radi, zaključeno je da postoje veliki izazovi, ali da se vide koraci u dobrom pravcu. Kada nešto ne ide kako treba, onda se kaže – idemo u dobrom pravcu, sporo, ali korak po korak.
Šta je tada ispostavljeno kao tehnički problem u svim ovim pitanjima? Naglašen je značaj dobre regionalne saradnje, ali da se očekuje dijalog u rešavanju tehničkih problema. To je ono što je danas problem na Kosovu i zove se naplata osiguranja i nemogućnost da se bez značajnog iznosa sredstava pređe granica u delu države Srbije.
Rečeno je da dijalog treba da bude zasnovan na fundamentalnim tekstovima i kritikovano je odsustvo učešće Srba na nedavnim lokalnim izborima na KiM i postojanje paralelnih struktura na severu Kosova. Ali, nešto što nikako nije procurelo u javnost, a dopuniću jer se uklapa u svu ovu priču, kao što vidite, kroz reformu i uticaj pravosuđa u svim ovim delovima je vrlo bitan. Pokrenuto je pitanje pisma – Udruženje privatnih lekara i stomatologa "Salus" iz Novog Sada. Komesaru Evropske komisije za proširenje i politike susedstva Štafanu Fileu, koje je takođe dostavljeno članovima grupe prijateljstva Edvardu Kukanu, jel Kukacinu, i svim poslaničkim grupama koje su članice te grupe prijateljstva i ostalima, u kome navode, da njihove priloge za odgovore na upitnike Evropske komisije, Kancelarija za evropske integracije nije prosledila Evropskoj komisiji, naglašavajući da se radi o diskriminatorskom odnosu prema udruženju koje je u prilozima iznelo optužbe o korupciji u zdravstvu.
Šta je nama danas tema broj jedan? Zašto pričamo o dvojici hrabrih ljudi Milimiru Lukiću, koji podnosi ostavku i daje obrazloženje vrlo hrabro u ovom trenutku, inače je vrlo osnovano, ali u današnjem trenutku u Srbiji je to vrlo hrabro. Sa druge strane na Jutjubu je najgledaniji snimak gospodina Milanovića, koji takođe, direktno i nedvosmisleno, upravo na ovu temu iznosi optužbe za korupcije u zdravstvu i kaže da će posle tog priloga moći da radi u kafiću kod Danice Drašković, a pitam se, da li su snimatelji koji su mu aplaudirali u emisiji uživo na suspenziji. To je danas Srbija.
Dalje, postavilo se pitanje – šta je Srbija preduzela u sprečavanju lažnih azilanata? I mi smo opet prvi kojima će možda biti ukinuto to pravo koje smo iz šengena dobili.
(Predsedavajući: Izvinjavam se gospođo Tabaković, šest i po minuta, sedam, pokušavam da shvatim o kojem delu teme pričate, pa vas molim da mi pomognete da razumem to.)
S obzirom na to da ste vi advokat ne mogu da shvatim da vi ne vidite šta je problem i tema. Govorimo o navodno sitnim izmenama koje se tiču preraspodele sredstava za sudijsko osoblje u novoformiranim organima, a posle reforme pravosuđa. A ukupna reforma pravosuđa je prvi prioritet primedbi koje, kad kažem primedbu tu iznesem, nije dovoljno osnovana, kad kažemo da su zloupotrebe u budžetu te i takve, nije to dovoljno osnovano. Ali postoji ugled DRI koji više niko ne može da ospori, nego se po njenim prijavama mora nešto i dešavati.
Taj nedvosmisleni autoritet sada za gospođu ministra, za srpsku javnost u smislu izvršne vlasti jeste ovo što navodim. Ono što nije poznato široj javnosti, gde se zaustavljanje izgradnje institucionalnih reformi ovde u Srbiji, ne da stavimo torbe na leđa i da krenemo ka Briselu, nego da ovde završavamo poslove, predstavlja patriotizmom i time što nam neko neda da držimo Srbiju i Kosovo zajedno. Ne, ovo su problemi koji su prioriteti za sve nas, što ne dovodi u pitanje ili značaj problema koji imamo u regionalnom predstavljanju pregovorima Kosovu itd.
Ali, govorim o tome šta u reformi pravosuđa, koje je danas ponovo tema, o čemu govori i ostavka Milimira Lukića i pravosuđe je ta grana koja je nezavisna od izvršne vlasti, mora da se bori za slobodu medija, što jeste problem, mora da se bori protiv korupcije u zdravstvu, koje jeste tema broj jedan. Mora da se bori za sprečavanje lažnih azilanata, jer to nije samo posao Ministarstva unutrašnjih poslova. I ti, i takvi veliki izazovi koje je pravosuđe trebalo da preuzme na sebe, umesto toga ostali su nerešeni, nego se pravosuđe bavi samima sobom. Zar nije tako? Upravo to pokušavam da vam dokažem.
To što kancelarija nije dostavila žalbu "Salusa", vi znate da u vreme globalnog sela i interneta nema tajni u smislu ni korupcije, ni primedbi ovog organa o kojem govorim. Da vam kažem na tom inter parlamentarnom sastanku koji je bio javan, upravo sam ja, jer su predstavnici vladajućih stranaka izbegli da odu, malo ih je bilo, bila je gospođica Jerkov, bila je mlada koleginica iz DS, ali o ovim temama su izbegli da govore. Upravo sam ja branila, da nije takva cenzura u aprilu mesecu u Srbiji. Primedbu gospodina Todorovića, da je u slučaju njegovog hapšenja, nisu poštovana ljudska prava, to je izvesni gospodin koji je bio vlasnik Meridijan banke i u nezakonitim stečajima je on u stvari nastradao, što bi rekao naš narod. I kad se gospođa Delević čudila kako on sad traži zaštitu evropskim organima, rekla sam da je on ne zaslužuje jer je on verovatno zakonito uhapšen.
E sada, da li ima nekih propusta u postupku ne znam? Nisam htela da državu Srbiju kompromituju. Evidentni, problemi koji nisu trebali da budu tako visoko rangirani kao razlog za naše držanje po strani, znajući da imamo probleme u svim ovim oblastima, nismo ih pominjali, da bi vi tu podršku potpuno shvatili kao mogućnost da možete da nastavite da radite, gotovo šta vam je volja. Zašto, gotovo šta vam je volja? Vi umesto da rešavate ove i ovakve probleme, i da izbegnete ove primedbe, vi izlazite sa, počeću sa Zakonom o sudskim taksama, gde kažete – ranije je prihod od sudskih taksi išao potpuno budžetu Srbije, išao je kao prihod budžetu, pa sada vi mašete glavama, a pročitaću, Zakon o sudskim taksama, zadnji Službeni glasnik je 3109, u članu 51. propisano je da se naplaćene takse prihod budžeta Republike Srbije. Čitam upravo vaše obrazloženje.
Predlogom zakona o izmeni Zakona o sudskim taksama precizira se korišćenje naplaćenih sudskih kazni kako bi se zakon uskladio sa nadležnošću Visokog saveta sudstva i Ministarstva pravde, za izvršavanje rashoda. Odlično znam o čemu govorim. Znam da izdvojeno kao prihod, razlikujem namenska sredstva u budžetu, razlikujem sopstvene izvore prihoda. Sudske takse jesu uvek bile prihod svuda, a sada želite da u skladu sa odredbama novog, reformisanog pravosuđa odredite da 40% raspodeljuje se za tekuće rashode sudova osim za rashode za sudsko osoblje u javnom tužilaštvu, a 20% za poboljšanje materijalnih položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima koji su sudsko osoblje i osoblje u javnom tužilaštvu, druge rashode kao investicija u skladu sa zakonom.
U redu, imate pravo. Ali, da li ste vi u skladu sa onim što su dostignuća u ovoj oblasti predvideli da treba da oslobodite dve kategorije i to za one koji treba da budu oslobođeni troškova postupka u postupku zaštite makar od diskriminacije i porodičnog nasilja. Ne služe ove pojave za reklamu, za prikupljanje poena kada se sprovode akcije, da se plaćaju oglasni prostori i da imamo zaista zastrašujuće reklame u neko doba kad treba uspavljivati decu, da ne ćutimo na nasilje itd. Valjda je prvo mesto gde ćemo da podržimo borbu protiv ovih pojava, ovo mesto gde ćemo da oslobodimo od troška ove koji u sudskom postupku treba da traže zaštitu od ove dve pojave.
Znači, sve vreme govorim da ova vlast se verbalno zalaže za jednu stvar, ali da u suštini ta svoja zalaganja ne podstiče u konkretnom akcijom koje su isključivo u njenoj nadležnosti. Vi znate koliko su nas parnični izvršni postupci, dugi, skopčani sa velikim troškovima i da oštećeni dolaze u situaciju da ne mogu da pokrenu parnicu baš zato što nemaju za sudske takse i advokate. Ako i pokrenu parnicu, neretko dođu u situaciju da im se presudom nalaže plaćanje visokih troškova postupak koji se dodatno uvećavaju ako se ne plate u roku i da naplatu naknade štete treba da ostvaruju u dugotrajnom izvršnom postupku. Ovo je opšte pravilo. Znači, prvo vi platite državi sudske troškove i sve ostalo, a onda ćete vi dobiti ono što vam je dosuđeno u zakonitom postupku.
Predložili smo da se od plaćanja taksi oslobode lica oštećena krivičnim delom u parnici i postupku za izvršenje dosuđenog imovinsko-pravnog zahteva i da oni u celosti padaju na teret izvršioca krivičnog dela. Takse se ne plaćaju u postupku zaštite od diskriminacije i porodičnog nasilja. Smanjili smo nešto procenat, odnosno ovih 20% podelili smo da 10% ide na poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima, a 10% za druge rashode i investicije.
Ovde počinjete sa odvajanjem, po meni ne moram da budem ni pravnik, ni ekonomista, ni stručnjak ne znam iz koje oblasti da bih shvatila da vi pokušavate da u jednom organu odvojite stručno osoblje od lica koja su u sudu imenovana. Mislim da to nije u redu. Vi narušavate jedinstvo organa u celosti koji treba da rade zajedno. Znači, prava ovih će rešavati zato što su u skladu sa Zakonom o državnim službenicima, oni neki koeficijentima rangirani drugačije i o njihovim pravima će odlučivati neko drugi. Nije u ostalim predlozima zakona preciziramo ko će to da odlučuje o njima.
Sada u obrazloženju otvoreno kažete da ministarstvo o tome odlučuje i da se pita itd. Vi ne shvatate da, ovakvim pokušajem dopune Zakona o javnom tužilaštvu, praktično kršite sam član 127. stav 3, gde je Državno veće tužilaca, na primer, to koje predlaže obim i strukturu budžetskih sredstava neophodnih za rad tužilaštva, ne odvajaju se tu stručni poslovi i ovi vrhunski, kreativni. Mislim da to kao pojava, ne mislim, uverena sam da to kao pojava nije dobro. Svedoci smo ove zgrade u kojoj sedimo i institucije gde su ono što se zove u svetu "stafovi" odvojeni i na neki način prosto suprostavljeni poslanicima sa kojima treba da sarađujemo, neću reći da su oni tu da bi ova institucija služila i radila dobro, neću reći da služe poslanicima, mogu da budem pogrešno shvaćena. Mi imamo slučaj da ih plate i Zakon o državnim službenicima dovode u položaj iznad onih koji su im nalogodavci, naredbodavci koji odgovaraju. To su ljudi koji realizuju neke tehničke poslove, ali oni imaju platu veću, juče smo pominjali, šef kabineta od predsednice Skupštine, ostalo tehničko osoblje, neću poslanike ni da pominjem, jer ne govorim o sebi, ali je sramota da svaki iole načelnik u službi koja ima neki rang, viši stručni saradnik ima platu veću od poslanika.
Vi možete da nekome kažete da ga vrlo poštujete, ali poštovanje mu izražavate što mu dajete uslove i što vrednujete njegov rad na odgovarajući način ili makar po jedinstvenim kriterijumima, gde sudbine dele zaposleni radnici i poslodavac, gde sudbinu dele u sudu ta lica i ovo osoblje. Mogu da razumem da oni dolaze na različit način u taj organ, kao što u Skupštini, u izbornom postupku, poslanici dolaze u ove klupe, a da se zaposleni ili "stafovi" biraju ili na konkursima ili imaju ugovor o radu. Umesto da taj način zapošljavanja bude vrednovan makar tako da ovaj teži i zahtevniji postupak bude uvažen poštovanje uslova, radi ili primanja, vi ste to napravili obrnuto srazmernim. Onda sa pravom mogu da kažu vozači i sekretarice da oni dočekuju i ispraćaju ministre, mogu sa pravom da kažu stručni saradnici da dočekuju i ispraćaju potpredsednike i poslanike, jer su oni ti koji stalno stoje.
Da li hoćete takvu situaciju da stvorite i u organima pravosuđa narušavajući ono što je najznačajnije za mene kao neko ko se razume u ekonomiju, jedinstvenost i budžetski sistem. Narušavate ono što je jedinstvo budžetskog sistema kao Zakon o budžetskom sistemu i osnove za utvrđivanje troškova za finansiranje bilo koje grane vlasti. Time vi to osoblje prepuštate u ruke izvršne vlasti, dovodite u pitanje nezavisnost sudske grane u odnosu na izvršnu vlast, jer to osoblje neće da se trudi da radi dobro za onoga sa kim radi, odnosno za sudiju. Ono će se truditi da se dodvori onome ko mu daje platu ili će se truditi da njemu pokaže lojalnost. Izvinite, ako sam upotrebila pogrešan termin da se dodvori, nego da bude lojalan.
Danas ta autocenzura ili samo cenzura i neočekivano podržavanje onoga ko ga plaća, dovodi onog koji radi sa tom osobom u situaciju da ne može da obavi svoj posao kvalitetno, nego mora da radi i tehnički posao i taj visokostručni. Znači, apsolutno ste promašili sa ovim delom posla gde ste i Državnom veću tužilaca oduzeli nadležnost da se pita ono što mu je po zakonu nadležnost. Hvala.

Ovih 25 minuta sam planirala da, vaš povod, govorim o krivičnom zakoniku iskoristim na način da će to biti uvaženom potpredsedniku jasno i da neće imati potrebe da me vraća na temu, jer sam ja inače govorila o temi. Hoću da ovaj povod da vi menjate određene članove, zakone podsetim na jedan stari problem za koji ste ranije pokazali, razumevanje ali ne i ono konkretno razumevanje, pa da nešto u vezi sa tim promenite a i da ukažem na dve, tri stvari koje su zaista strašno važne u postupcima koji se vode u skladu sa ovim zakonikom.
Smatramo, naprimer, da razlozi za pravičnost i efikasnost vođenja krivičnog postupka, kao i suzbijanje kriminala što je nama, slažete se svima cilj, zahtevaju da se oštećenom da pravo žalbe ne samo da podnosi žalbu na vanredne pravne lekove bez ograničenja samo na odluke o troškovima postupka, imovinsko-pravnom zahtevu što je sada slučaj.
Znači, mi smo pokušali da vaš podnet zakon amandmanima izmenimo u onim suštinskim stvarima, kao što je i kolega pokušao maločas da govori, ali tako da ima pravo da podnese žalbu na odluku o krivici i kazni, a ne samo o nečemu što je usputna stvar u vezi sa samim postupkom. Zašto smo ovo tražili? Praksa pokazuje da tužioci u mnogim slučajevima kad su krivična dela izvršena protiv fizičkih i pravnih lica imaju običaj da ublažavaju kvalifikacije dela i da izostavljaju iz optužnice neke delove i dela, kako bi bukvalno sebi smanjili obim posla i pokazali veću ažurnost, odnosno učinak brojem završenih predmeta.
Takođe, ne izjavljuju žalbe protiv odluka o visini kazni iz istih razloga. Istovremeno i sudije pribegavaju sličnoj praksi i ublažavaju kvalifikacije u izricanju minimalnih i uslovnih kazni, jednostavno da bi skratili postupak i smanjili broj žalbi i eventualnih ukinutih presuda, i da bi time omogućili sebi što manji broj onih minusa u smislu ukinutih presuda ali i da imaju taj učinak koji se meri brojem završenih predmeta. To sve dovodi do toga da nedopustivo blaga i nedelotvorna kaznena politika koja ima za posledicu ugroženu bezbednost građana i države dovodi do rasta opasnih oblika kriminala.
Kao ilustraciju katastrofalne kaznene politike i nedelotvornog pravosuđa mogu da navedem i nedavnu pogibiju policajca i ranjavanje još jednog građanina pri pljački banke. Evo, 26. decembra, vi imate slučaj – ubijena radnica u zlatari, samo zato što se zadesila na poslu, na svom radnom mestu. Ispostavilo se da izvršilac ima samo 24 godine u jednom od tih slučajeva, da je izvršio 26 krivičnih dela i da je prethodno već tri puta osuđivan između ostalog i za razbojništva.
Postavlja se pitanje kakve su to kazne bile ako je on uopšte na slobodi umesto u zatvoru. U mnogim državama koje se smatraju demokratskim se za samo jedno razbojništvo i slično delo izriču zatvorske kazne sa značajno dugim brojem godina, dok se u Srbiji slobodno šetaju pljačkaši banaka, pucaju na policiju. Kriminalci sa već debelim dosijeom imaju tek 20 godina.
Za razliku od pravnog sistema ili pravnih sistema u kojima oštećeni ima mnoga prava i mogućnosti da utiče na postupak, naš zakon je oštećenog sveo na bespomoćnog posmatrača nanošenja nepravde i sopstvenom osećanju žrtve. Odredbe ovog zakona koje uređuju sporazum o krivici omogućavaju da se suđenje završi pre nego oštećeni i sazna da je počeo. Vi znate kojim je to odredbama to moguće.
Pokušali smo, vi imate druge povode, a mi ove suštinske da uvedemo pravo oštećenog na podnošenje žalbe da bi se suđenje učinilo pravičnijim pre svega prema žrtvama zločina, ali i da bi se uticalo na suzbijanje kriminala, a sa druge strane i da to smanji korupciju u pravosuđu. Pravo na pravičnu naknadu štete, takođe smo obradili ovim zakonom, i smatramo da je to jedno od osnovnih prava oštećenog, posebno žrtava krivičnih dela.
Znači, vi ne možete da izbrišete nekome iz sećanje bol i traume, ali jedna mera pravde koja se kroz oglašenje čoveka krivim i naknadu štete ostvaruje jeste nešto što mora i da se realizuje u praksi. Od posebnog je značaja da se takva šteta dosudi u najkraćem roku i uz najmanje maltretiranja i troškova oštećenog. To je bitno da bude učinjeno već u toku krivičnog postupka. Ako oštećeni bude upućen na parnicu, to u praksi znači da će naknadu ostvariti samo uz veliku strpljivost, naročito ako se radi o oštećenima koji su slabijeg imovnog stanja, narušenog zdravlja, ako su u pitanju maloletni i stari. Parnični postupci su kod nas vrlo dugi, skopčani sa velikim troškovima i vi znate da su vrlo često u nemogućnosti da pokrenu postupak zbog nedostatka sredstava da plate sudsku taksu. Ako i pokrenu takav postupak, neretko dođu situaciju da im se presudom nalaže plaćanje velikih troškova postupka koji se dodatno povećavaju kada se ne plate u roku i naplata štete tek treba da se ostvaruje u dugotrajnom izvršnom postupku.
Poznati su u našoj praksi slučajevi da su oštećenima prinudno naplaćivani troškovi postupka od strane suda, pre nego što su uspeli od počinioca krivičnog dela da naplate odštetu. Imam lično iskustvo kao i mnogi drugi. Time je prema žrtvama učinjen još jedan zločin i to od strane države koja je bila u obavezi da ih zaštiti od zločina i da omogući bezbedan život, jer je pravo na bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajamčeno Ustavom i svim međunarodnim pravnim aktima. Pored pomoći žrtava zločina u ostvarivanju prava na pravičnu naknadu štete brzo presuđenje i naplata štete je vrlo efikasno sredstvo u prevenciji krivičnih dela, ali ne samo kada se javno zainteresuje za neko delo pa izvrši pritisak na organe koji to treba da urade. To bi trebalo da bude pravilo koliko je god moguće bez obzira na broj zatečenih predmeta, reformom kojom se bavimo i svime ostalim.
Suprotno potrebi da se pomogne žrtvama zločina, sudovi po pravilu u našoj praksi dosuđuju naknadu štete u krivičnom postupku i obavezno upućuju na parnicu, a da u stvari uopšte i ne obrazlože razloge zbog kojih su dosudili naknadu štete. Postoje ponekad razlozi zbog kojih je nemoguće u krivičnom postupku rešiti pitanje, ali bi zaista bio veliki napredak u tom polju kada bi se sud obavezao da obrazloži razloge zbog kojih nije bio u stanju da to uradi. U sadašnjoj situaciji kada se razlozi ne navode takvu neobrazloženu odluku je bukvalno osporavati žalbom, jer se praktično radi o diskrecionom pravu suda.
Ovu bih oblast zaključila uopštenim zaključkom da država bukvalno nema nikakve mehanizme niti bilo kakvu politiku zaštite žrtava zločina koje su prepuštene same sebi i o najčešćem broju slučajeva bez ikakve pažnje i pomoći države.
Sa druge strane, Zakonik o krivičnom postupku ima mnoge mehanizme kojima štiti izvršioce krivičnih dela i pruža im materijalnu i drugu pomoć i to na teret budžeta, pa time na teret žrtve tog zločina koje je nad njim učinjeno kao poreskog obveznika.
Zato smo imali predlog u ovim amandmanima da se u najboljem interesu građana, ali i u interesu humanosti prema žrtvama, reaguje i to na način da stvorimo uslove za početak stvaranja efikasnijih mehanizama kojima bi ovu zaštitu mogli da uspostavimo.
Pokušali smo i da jedno pitanje ponovimo zato što ga smatram izuzetno važnim, Zakonom o krivičnom postupku je propisano da se neuračunljivi učinioci krivičnih dela otpuštaju sa lečenja i čuvanja odlukom suda ako je na osnovu mišljenja lekara prestala potreba za lečenjem i čuvanjem. Takva mera se, po važećem zakonu, primenjuje i prema učiniocima najtežih krivičnih dela, protiv života i tela, koji su oglašeni neuračunljivim zbog trajne duševne bolesti ili duševnog poremećaja, što je sa stanovišta pravne i medicinske nauke neprihvatljivo, a u praksi dovodi do vrlo teških posledica.
Veoma je česta pojava da optužene za teška ubistva veštaci, a vi ste ovde njima predvideli mogućnost dvostrukih nagrada i naknada u ovom vašem predlogu za dopunu, oglašvaju neuračunljivim takve osobe samo na osnovu nalaza da boluju od trajne duševne bolesti. Takvi počinioci krivičnih dela otpuštaju se sa lečenja nakon nekoliko godina kao izlečeni.
Postavlja se opravdano pitanje - kako je to moguće ako je neko definisao trajnim tu duševnu bolest i nisu poznata medicinska sredstva i metodi na koji način se takvo oboljenje može izlečiti ili zalečiti, odnosno bukvalno nije moguće poboljšanje stanja i to tako trajno da bi bio otpušten sa lečenja. Ovim i praksom koja postoji očigledno je da okrivljeni ili nije bio toliko bolestan pa je zbog toga bio neuračunljiv ili je otpušten sa lečenja iako je i dalje bolestan i opasan po okolinu. Mnogi zločinci tako izbegnu decenije zatvora i za par godina se nađu na slobodi, što predstavlja podsmevanje pravdi i ruganje žrtvama zločina. Takođe se vrlo često i po pravilu dešava da ponovo izvrše novi zločin.
Kada sam prošli put govorila o ovome, dva dana posle moje molbe vama da usvojite takav amandman, desio se zločin u Beočinu gde je povratnik silovao devojčicu. Zato ću vam ponavljati kad god mi se pruži prilika da ovo ispravite.
Suviše je česta vest, gospodine, da je počinilac zločina već bio na psihijatrijskom lečenju zbog ranijih dela. Ova pojava izaziva veliko ogorčenje građana i opravdane sumnje u pravosuđe i veštake i lekare koji daju predloge za otpuštanje sa lečenja. Naročito sumnje izaziva činjenica da najčešće isti lekari kao veštaci prvo proglase nekog neuračunljivim zbog trajne duševne bolesti, a zatim posle par godina daju mišljenje da je izlečen i predlažu otpuštanje sa lečenja.
Ovo je postala praksa jer pojedine sudije veštačenje poveravaju lekarima koji rade u zatvorskoj bolnici od kojih će kasnije i biti traženo mišljenje i predlog za otpuštanje, što stvara vrlo plodno tle za korupciju.
Prilikom razmatranja Zakona o veštacima već smo ukazivali da u tome učestvuju i zaposleni iz Ministarstva pravde. Nije teško pogoditi da je svako ko može i ko je spreman da dobro plati, taj može umesto 40 godina u zatvoru da provede par godina u bolnici.
Poznato je da je psihijatrijsko veštačenje upravo zbog ovakvih slučajeva bilo i ostalo crna rupa pravosuđa sa neograničenim mogućnostima zloupotreba i proizvoljnosti.
I ovog puta i ovim povodom predložili smo da se onemogući otpuštanje počinilaca ubistva ili pokušaja ubistava, jer su upravo ta dela protiv života i tela za koje se može izreći kazna zatvora duže od deset godina, pošto smatramo apsolutno neprihvatljivim da se takve osobe mogu puštati na slobodu.
Imajući u vidu sve što sam vam rekla, kao i ogromno nezadovoljstvo građana i posledice ovog nedostatka zakona, predlažem vam da ovo bude poslednji put da govorim na ovu temu i da zaista iskoristite priliku i pravnu mogućnost da ove i ovakve slučajeve sada rešite prihvatanjem amandmana koje smo na ovu situaciju dali. Zahvaljujem se na pažnji.